“Zemlja lepih konja”

 

Čim se pomene Kapadokija prva asocijacija su na hiljade šarenih balona koji uzleću kad zora zarudi. Iako se mora priznati da je slika veoma upečatljiva, ipak Kapadokija je mnogo više od toga. Reč je području gde se priroda izuzetno kreativno poigrala, gde su turbulentna istorijska dešavanja ostavila pečat i na današnji izgled i na čijem tlu vladaju gastronomski specijaliteti od koji kreće voda na usta. Sasvim dovoljno razloga da se nađe na listi želja. Ja sam svoju ostvario u odličnoj organizaciji planinarskog kluba Kopaonik – Leposavić i sjajnim vodičima Milutinom i Slavicom Ilić.

Koordinate: 38.6430, 34.8291

Rastojanje od BG: 1700km

Težina: 2 – OPUŠTENCIJA

Način realizacije: PLANINARSKI KLUB

Oprema: PATIKE, RANAC

Kako je premisa planinarskih akcija da budu finansijski povoljne ili bar povoljnije od drugih, putovali smo autobusom 1700km. Pazilo se da ne ispadne previše naporna vožnja pa smo par dana u odlasku i povratku proveli u Istanbulu, što je dodatno ulepšalo putovanje, ali to je već neka druga priča.

Svi koji su putovali avionom verovatno se sada osmehuju, ali verujem da nisu imali priliku da posete jednu neverovatnu lokaciju koju nam je ovaj vid putovanja doneo. Jezero Tuz ili Tuz Gölü je jedno od najvećih slanih jezera na svetu.

Jezero zauzima 105 kvadratnih kilometara, prosečne dubine oko pola metra i sa salanitetom od 32,4% predstavlja prirodni raritet koji uveliko privlači posetioce, ali i snažni zamajac lokalne zajednice koja so vadi, rafiniše i prodaje. Nama to uopšte nije smetalo da hodamo po vodi i lebdimo iznad nje.

Nekada davno na prostoru Anadolije bili su aktivni, danas ugašeni vulkani Hasan Dag, Erdžijas i Guldag. U naletima svojih „divljanja“ izbacivali su velike količine lave i pepela dok se tlo treslo i cepalo. U kasnijim periodima usled kiša, atmosferskih (ne)prilika i specifičnih vetrova dolazilo je do erozije koja je stvarala kamene skulpture, vilinske dimnjake i ostale maštovite kreacije koje se mogu sretati samo u bajkama i zbog toga se Kapadokija svima uvlači pod kožu za čas.

Nije samo priroda zaslužna za današnji izgled Kapadokije. Kako je istorija ovih predela izuzetno turbulentna i večito su se vodili ratovi zbog religije, bogatstava ili prostog pokazivanja moći, ovde su se smenjivali Hetiti, Persijanci, Rimljani, Vizantijci, Osmanlije i mnogi drugi. Kao i svuda, vladari su ostavljali svoje tragove i to nije ništa novo. Međutim, usled izrazito mekog kamena koji se lako mogao čak i primitivnim oruđem bušiti, brusiti, obrađivati, ovde nastaju brojni gradovi, utvrđenja i bogomolje u samim stenovitim formacijama.

Posebno su brojni manastiri koji su, gle paradoksa, pravili hrišćani bežeći od Rimljana. Na celom području se nalazi oko 2000 manastira, a u nekima su očuvana prava bogatstva srednjevekovne umetnosti.

Ako Kapadokija ima centar onda je to Goreme i mi smo se baš tu i smestili. U pitanju je gradić skutkan između pitoresknih stenovitih formacija, na idealnoj poziciji za obilazak velikog broja značajnih lokaliteta. Međutim, deluje kao su Turci tek od nedavno shvatili turistički potencijal Goremea, pa je polovina trotoara završena dok prekoputa mogu noge da se polome, dosta ulica je neasfaltirano, parkira gde ko stigne…

Nije to nešto sa čim se ne može izaći na kraj, posebno kada se više pažnje obrati na suvenirnice, restorane, prodavnice vina…

Gastronomska ponuda je fantastična za sve koji vole orijentalnu i blisko istočnu kuhinju sa dosta pistaća, leblebija, umaka, namaza, ajrana, preukusnog povrća, šiša, pa sve do čuvenog „Pottery kebaba“ koji se sprema u zemljanoj posudi i razbija čekićem ispred stola neposredno pred serviranje.

Ova naša avantura ne može se svrstati u planinarsku, ali 20-ak kilometara dnevno na nogama daleko je od pasivnog odmora. Sa takvom kilometražom u nogama bili smo u mogućnosti da prođemo veliki deo živopisnih dolina, da dosegnemo skrivene kutke, da ulazimo i istražujemo bajkovite kamene formacije…

Samo u okolini Goremea ima desetak zanimljivih dolina – dolina ljubavi, mačeva, golubova, imaginacije, bela, crvena, roze dolina… Svaka opravdano nosi svoje ime prema bojama koje preovladavaju, formiranim oblicima ili istorijskim dešavanjima.

Teško je prolazeći pored tih monumentalnih figura da se čovek ne zamisli o njihovom poreklu, o snazi i kreaciji prirode, kao i silnim dešavanjima tokom njihovog nastajanja za koja možemo samo nagađamo. Iako naizgled slične, svaka dolina ima svoju jedinstvenu lepotu i specifične detalje koji je izdvajaju.

Na strateškim mestima postavljeni su štandovi gde se može popiti sok od ceđenog nara koji predstavlja pravo okrepljenje. Posebno je ukusan ukoliko se iscenkate sa Turčinom. Kad smo već kod specifičnosti dolina, posebna atrakcija je zalazak sunca u Crvenoj dolini na koji dolaze stotine ljudi kako bi uživali u prelepoj refleksiji sunca po crvenim stenama.

Učhisar je svakako izlet vredan pažnje. U pitanju je malo mesto gde dominira tvrđava uklesana u kamenu i veliki broj tunelskih prolaza i malih pećina u kojima se nekada živelo.

Do tvrđave vode uske popločane uličice gde su se načičkali ulični prodavci suvenira i raznobojnog suvog voća. Za tvrđavu se plaća ulaz i može se zaviriti u splet hodnika i prostorija koje su nekada pružale utočište dok se sa vrha pruža fantastičan pogled na obližnje doline.

Kapadokija se može pohvaliti i sa nekoliko podzemnih gradova, a najveći je Derinkuju. Pretpostavlja se da je nastao u 7. ili 8. veku, a služio je kao sklonište hrišćanima od Rimljana i Arapa.

Grad se prostire na 4 kvadratna kilometra i 18 spratova, od kojih je 8 dostupno za turistički obilazak. Ulazak u grad je skriven iza ogromnog kružnog kamena, ali se identična zaštita nalazi između svakog sprata. Ovaj grad osim svetla nije ništa uskraćivao žiteljima. Imali su kuhinju, sobe, školu, crkvu, čuvali stoku, kroz grad je proticala ponornica donoseći pitku vodu, a čist vazduh je stizao kroz sistem od 52 ventilaciona otvora.

Posle podzemnog arhitektonskog čuda nastavljamo dalje ka dolini Ihlare za koju smo imali u planu da prođemo ceo kanjon koji pravi reka Melendiz. Kanjon ima 4 ulaza i izlaza, ali mi nismo želeli ništa da propustimo i ni jedan od 14km dužine, jer je reč o lokalitetu sa predivnom prirodom i izuzetnom kulturno-umetničkom vrednošću.

U kanjonu se nekada nalazilo 105 crkava-pećina sazidanih između VI i VIII veka, a u njima su i danas ostali očuvani radovi iz kasnijeg vizantijskog perioda. Prateći žubor reke i uživajući u visokim okolnim liticama stižemo do dela gde je veća posećenost ljudi, pa su tu svoje mesto našle i kafane koje ovde imaju veoma originalne separee.

Utisak je dodatno popravio izlazak iz kanjona koji neodoljivo podseća na Veliki kanjon u Koloradu.

Vožnja balonom iznad Kapadokije je nesumljivo najveća atrakcija regiona. Potpuno razumljivo se nalazi na listi želja mnogih avanturista, jer je doživljaj neverovatan, praktično neopisiv. Kako smo bili u vreme povećane posete platežno jačih turista iz Azije i Rusije, cena je skakala iz minuta u minut, skoro kao na berzi. Na jedvite jade smo uspeli da se dogovorimo sa prefriganim lokalcima i priuštimo sebi jedinstven doživljaj – Kapadokija iz vazduha!

Po mraku ustajemo, pakujemo se u kombije i prebacujemo na lokaciju. U jedan balon može stati 20-ak ljudi i raspoređujemo se zbog težine i balansa. Svaki balon se sastoji iz korpe i kupole u koju se upumpava topli gas i zbog razlike u odnosu na hladni vazduh, balon se podiže.

Za uživanje u vožnji potrebni su i povoljni meteo uslovi, ali i kvalitetan „vozač“ koji će doživljaj učiniti nezaboravnim. Čas smo visoko i gledamo kuće kao makete, a sledeći čas smo na par destina metara od stene, pa opet visoko. Sve deluje filmski, mozak upiija svaki detalj dok telo treperi od adrenalina.

Kapadokija nam je dozvolila da je sagledamo iz vazduha, da gvirnemo u podzemlje, da hodamo po bajkovitoj zemlji, dala nam je delić svoje magije i mi smo je oberučke prihvatili.

The post Kapadokija appeared first on Zapali iz (z)grada.

U epicentru grčke mitologije

 

Čim se pomene Olimp većina sa pravom pomisli na planinsku gromadu iznad Egejskog mora na čijem vrhu su prema čuvenim grčkim mitovima sedeli stari bogovi. Svakako deluje intrigantno i primamljivo upustiti se u pohod na najviši vrh Mitikas, ali mi smo za taj vikend imali drugi plan. Ogromne stene Olimpa koje se presijavaju na blještavom grčkom suncu deluju surovo i naizgled bi se dalo zaključiti beživotno. Međutim, na Olimpu postoji čak pet većih rečnih tokova koji su se svojom snagom probili do Egejskog mora i stvorili pet prelepih kanjona. Najimpozantniji i najdominantniji je kanjon Enipeas kojeg smo žudeli da upoznamo, a boga mi i on je bio spreman za nas.

Koordinate: 40.1025, 22.5027

Rastojanje od BG: 680km

Težina: 5 – RAZMISLI JOŠ JEDNOM

Način realizacije: PLANINARSKI KLUB

Oprema: KUPAĆI

Više puta sam pisao o kanjoningu i tekstove možete pronaći u Arhivi na sajtu. Reč je o ekstremnom sportu gde je potrebno primeniti više različitih tehnika kako bi se prošlo kroz teško pristupačne kanjone. Pored nestvarnih prizora koji se nikako drugačije ne mogu doživeti i vrhunskog rashlađenja tokom vrelih letnjih dana, reč je i o zadovoljavanju nasušne potrebe za adrenalinom koji jednom kada se uvuče pod kožu nikad više ne ostavlja na miru. Verujem da će me razumeti svi inficirani.

Bilo kako bilo, prirodne ili božije lepote imaju svoju narav, svoj hir, pa nas je tako kanjon Enipeas dočekao sa povišenim i hladnim vodostajem iako je bio kraj leta. Ne plaši nas visina potoka od 30-ak santimetara dubine u koji je trebalo ući, već vodopadi i njihova neobuzdana snaga koji su nas čekali kasnije. Znao je to i naš vodič Dušan, ali je procenio da možemo bezbedno proći. U njegove procene bespogovorno verujem, jer se već više puta dokazao kao vrhunski poznavalac kanjona, te krećemo u avanturu.

Odmah na startu nailazimo na nezgodan detalj. Nije problem spustiti se niz desetak metara visoku vertikalu već kad se dođe do tla izazov je ostati na nogama pod udarima snažnog vodopada.

Posle toga treba preći preko klizave stene, zakačiti se na sledeće uže i spustiti se kroz vijugavi levak. Reka je toliko jaka da samo posle nekoliko sekundi vodenog udara noge počinju da trepere od napora i neophodno je što pre opkoračiti mlaz.

Kod kanjoninga mi se sviđa što se ne može pustiti „mozak na ispašu“ već je neophodan fokus na svaki korak, na svaki pokret. Tokom rešavanja takvih prepreka i zavrzlama pod naletima adrenalina sve se sažme u jednu tačku, u jednu sekundu, kao da svet oko nas zastane ili nestane na tren.

Nijedan kanjon nije isti. Razlikuju se po visini, dužini, hladnoći vode, jedinstvenim oblicima koji nastaju vekovnim vajanjem… A sa aspekta sporta, razlikuju se i po tehnikama i aktivnostima neophodnim za prolazak kroz kanjon. Negde je potrebno abzajlovati, tj. spuštati se uz pomoć užeta, nekada skočiti u vodu, negde se pliva, hoda, spušta ili otpenjava, negde su namešteni prirodni tobogani, a naš kanjon Enipeas ima sve.

Izgleda da je Zevs vodio računa da nama koji budemo prolazili kroz kanjon ne bude monotono. Pa tako posle abzajla ide hodanje, pa skok, pa tobogan, pa malo plivanja, pa sve u krug. Šalu na stranu, zaista je raznovrsno, ali i zahtevno i svaka prepreka zahteva koncentraciju, a opuštanje je najstrožije zabranjeno.

Takođe krajolik je menjao svoje lice. U jednom trenutku smo ulazili u mračne delove, gde se stene sa suprotnih obala skoro pa i dodiruju, gde sunce nije davno ili nikada dobacilo.

To su mesta na kojima je voda skoro vrila, ključala i sve tutnjalo od eha snažnih udara vode u stene. A kada bi izašli iz tih tamnih delova, koji su kontrastom samo dodatno naglašavali prelepe nijanse tirkizne koje će uslediti, najčešće bi se obale malo raširile, primirile i dozvolile suncu da nas ogreje. Na mnogo takvih mesta smo se provlačili ispod mostova koji su deo pešačke staze koja prolazi kroz delove kanjona Enipeas koji se mogu bez opreme obići.

Vreme je prolazilo i mi smo imali sve više uspešno savladanih prepreka iza nas. Kad god bi pitali Dušana koliko imamo još, dobijali bismo isti odgovor: “Još malo, pa će pola“. Nismo znali da li želi da nas motiviše ili demotiviše, ali smo nastavljali dalje skoro i bez pauza da nas ne bi mrak zadesio u kanjonu.

Malo po malo i stižemo do vodopada od 40 metara koji nam je oduzeo nešto više vremena nego planirano. Skoro po pravilu uvek je u grupi neko sa manje iskustva ili veštine, ali znajući da se niko naučen nije rodio i da je svima nama nekada bio prvi put pokušavamo da ih bodrimo i naučimo. Za to je potrebno vreme, ali sada nije baš bio pravi trenutak za trošenje vremena, jer je već bilo kasno popodne.

Abzajluje se isto na vodopadu od 2 i od 42 metra, ali psihološki pritisak je znatno drugačiji. Iako postoji osiguranje, nije jednostavno pronaći smirenost i fokus viseći 40 metara iznad tla. Naročito ako nemate previše iskustva, ali ono se stiče samo radom, pa zato i nema odustajanja i promene plana. Sa mesta sa kojeg krećemo ne može da se sagleda grandioznost vodopada ni njegova „arhitektura“ pa se tako spuštamo deo po deo i u hodu dolazimo do rešenja za zadatke koje nam je Zevs postavio. Na početku se zbog previsa i ne vidi vodopad i krećemo po suvoj steni. Nakon desetak metara se približavamo energičnom vodopadu koji prska na sve strane, pa se spuštamo niz mahovinu i/ili vlažnu stenu, da bi u trenutku kada nam je uže pri kraju se spustili u useklinu i odatle skočili sa desetak metara u duboki zeleni vir. Na papiru zvuči lako, malčice je drugačije u praksi.

Bez obzira na vreme, najbitnije je da smo svi bezbedno sišli i nastavljamo da grabimo dalje kroz kanjon. Koliko god da uživam u kanjoningu, umor je počeo da čini svoje, pa su noge postajale teže a korak nesigurniji. Kako i ne bi kad smo se gotovo bez pauze probijali kroz kanjon Enipeas već 10 sati. Snaga na izdisaju, noge teške, a sunce se odavno sakrilo iza grebena Olimpa. Kako smo znali da ne smemo dozvoliti da nas mrak iznenadi, svi pronalazimo poslednje rezerve energije i bukvalno samo koji minut pre mrklog mraka izlazimo na stari akvadukt koji po obodu kanjona vodi do Litohora.

Kanjon Enipeas nas je fizički iscrpeo, psihički oduševio i emotivno napunio, pa bez obzira na sve bolove i rane jedino smisleno pored prepričavanja dogodovština iz kanjona je bilo planirati u koji ćemo kanjon na Olimpu ići sledeći put.

The post Kanjon Enipeas appeared first on Zapali iz (z)grada.

San se nastavlja…

 

Metaforično rečeno, još se nismo probudili i dalje snevamo najlepše snove. Umorni, ali raspoloženi i istuširani posle šest dana krećemo dalje po programu. U planu nam je bilo nekoliko atraktivnih destinacija koji bi trebalo samo da dodatno „zacementiraju“ ovo putovanje među ona koja se urezuju u pamćenje za celi život. Naravno, sve je bilo vezano za istraživanje predivne prirode Tanzanije. Kako smo svi bili potrošeni zbog ekspedicije na Kilimandžaro trebalo je pronaći ravnotežu opuštanja i zanimljivosti, a ipak maksimalno uživati u magičnoj Africi. A opcija itekako ima.

Koordinate: -6.16503, 39.2046

Rastojanje od BG: 8900km

Težina: 1 – OPUŠTENCIJA

Način realizacije: PLANINARSKI KLUB

Oprema: KUPAĆI

U detinjstvu sam upijao svaku emisiju „Opstanka“ i nadao se da ću jednom imati priliku da sve to vidim uživo. Najzad je došao trenutak da hodam po stazama koje je dečačka mašta odavno utabala. Uživalački deo putovanja započinjemo sa dvodnevnim safarijem. Dril su svi već usvojili – skoro po automatizmu ustajemo rano, pakujemo se, sedamo u džipove i nasmejani krećemo u Nacionalni park Tarangire. Tanzanija nas je čekala raširenih ruku.

Usput prolazimo pokraj sela na obroncima afričke savane. Sunce je jako, trava žuta, stoka mršava – svi željno čekaju početak kišne sezone koji samo što nije počeo.

Tarangire je jedan od 16 nacionalnih parkova u Tanzaniji. Ime je dobio po istoimenoj reci koja protiče kroz park darivajući život mnogobrojnim stanovnicima, naročito za vreme sušne sezone.

Park se raširio na oko 2850 kvadratnih kilometara i pod svoje okrilje primio izuzetno veliki broj različitih životinja. Dodatno je poznat kao dom jednoj od najvećih populacija slonova u Africi, mesto koje ima vrhunske uslove za rast džinovskih baobaba i akacija, ali i „sigurna kuća“ za preko 550 vrsta ptica od kojih su mnoge raritetne.

Na ulasku u park su nas dočekale arhitektonske majstorije afričkih termita. Ne samo da su u pitanju ogromna zdanja već su i veoma čvrsta i odlično klimatizovana.

Zanimljivo je da je čovek istraživanjem načina gradnje termitnjaka došao do nekih rešenja na polju ventilacije koje se i danas koriste u ruralnim sredinama. Odmah po ulasku smo se razgalili kad smo ugledali zebre i majmune, ali smo vrlo brzo shvatili da su oni u Tanzaniji skoro kao ovce i kučići u Srbiji i da ih ima na svakom ćošku.

Međutim, flora i fauna su toliko raznoliki da nije bilo mesta bilo kakvom razočarenju. Iza oštrog afričkog šiblja i grandioznih baobaba i akacija nasumično su izvirivali babuni, šakali, močvarni jeleni, nojevi, mungosi… U toku neuspele „potere“ za gepardom naišli smo na krdo slonova koje nam je uveličalo celodnevnu akciju.

Sutradan smo stigli u veličanstveni Ngorongoro, u najveću kalderu na svetu. Kaldera je tip vulkanskog kratera karakterističnog po načinu nastajanja i po svojoj veličini. Ovo spektakularno čudo prirode prostire se na 260 kvadratnih kilometara u prečniku i 610 metara dubine. Još kada se tome doda da su na ovom području pronađeni najstariji ostaci ljudi i da se ovo mesto smatra „kolevkom života“ jasno je da se radi o jedinstvenom mestu na planeti Zemlji na koje je Tanzanija posebno ponosna.

Vrlo brzo posle ulaska u rezervat stižemo do vidikovca koji kao da služi da izvuče prve uzdahe posetilaca i najavi o kakvom spektaklu se radi.

Vozimo se obodom kratera i prolazimo pored nekoliko sela Maasai plemena koja su preseljena iz Serengetija pre pedesetak godina. Razlog selidbe je strateška odluka Vlade Tanzanije, jer su želeli da Serengeti proglase nacionalnim parkom, a taj status uživaju samo teritorije na kojima ne žive ljudi. Dođe mi da zaplačem kada se setim da se u našim NP zidaju soliteri.

Spuštamo se u epicentar i „Opstanak“ može da počne. Nepregledna savana sa ogromnim jezerom na sredini predstavlja pravu riznicu šarenolikog biodivierziteta i teško je srcu da se odluči gde da gleda. Čuveni afrički „Big five“ – slonovi, bivoli, nosorozi, leopardi i lavovi dominiraju teritorijom, ali ništa manje nisu interesantne lepršave gazele ili namrgođene bradavičaste svinje koje upozoravaju lukavu hijenu da njihovo prase nije pogodno za današnji ručak.

Dok smo gledali dinamičnu predstavu, nismo ni primetili da smo stigli do obale jezera gde podjednako uživaju graciozni flamingosi i ogromni nilski konji.

Erupcija oduševljenja nastala je kad smo zatekli lava koji je preživao posle jela. Oči su želele da upiju svaku sliku, svaki frejm, ali je promena kadrova toliko brza da nam je svima bilo potrebno još puno dana za samo površno upoznavanje kompleksnih odnosa životinja kojima se divimo.

Nažalost, morali smo dalje. U povratku do Aruše svraćamo u Maasai selo što se ispostavilo kao najveći promašaj na našem višednevnom putovanju. Ruku na srce, bilo je par veoma interesantnih momenata kao što su uigrani plesni performans ili paljenje vatre bez upaljača.

Daleko od toga da ne poštujem Maasai narod koji živi nomadskim životom i bez upliva modernih tehnologija, ali ono što smo videli izgledalo je kao klasična „mamipara“ za turiste, ne mnogo drugačija od naše buvlje pijace u ciganskim rupama. Kako drugačije opisati korišćenje engleskog jezika od strane ljudi koji čuvaju koze po surovim afričkim savanama, kuće napravljene kao na filmskom setu i postavljene tezge za prodaju suvenira po previsokim cenama.

Ali, mi smo živeli naš san i ništa nas nije moglo izbaciti iz koloseka. Već sutradan smo bili ponovo spremni i sleteli na Zanzibar.

Zanzibar je pod velikim uticajem plime i oseke, pa je veoma važno izabrati pravu lokaciju. Na određenim delovima, pre svega na istočnoj obali, nekada zna more da se povuče i po nekoliko kilometara pa praktično „nestane“ na nekoliko sati. Naš izbor je bio Nungwi, koji uz Kendwu trpi najmanje posledice hirovitog Indijskog okeana, a darežljiva priroda im je podarila jedne od najlepših plaža na ostrvu.

Pored toga, imali smo još jedan vrhunski pogodak, jer smo agenciju Feel Savanah izabrali za našeg lokalnog partnera i kao pomoć pri organizaciji izleta. Agenciju vodi dinamični duo, Kaća – Srpkinja koja se preselila na Zanzibar pre nekoliko godina i Rama – rođeni Zanzibarac. Ukoliko ikada budete u prilici, toplo preporučujem da ih kontaktirate za svaku vrstu turističke pomoći.

Zanzibar je raj i pakao na istom mestu. Očekivalo bi se da kad je neko podneblje počašćeno prijatnom klimom, dugim sunčanim intervalima sa dovoljnom količinom kiše, plodnom zemljom na kojoj uspevaju mnogobrojne poljoprivredne kulture i izdašnim Indijskim okeanom da tamo caruje blagostanje.

Međutim, uslovljeno političkim i istorijskim faktorima ovde vlada veliko siromaštvo i ljudi žive na ivici bede gde mnogi nemaju ni elementarne uslove za život.

Sve navedeno uslovilo je najezdu stotine hiljada turista godišnje koji za relativno mali novac žele da dožive Zanzibar. Potpuno razumljivo, jer ovo prelepo tropsko ostrvo nudi pregršt prirodnih, kulturno-istorijskih i gastronomskih atrakcija. Mi smo za 6 dana uspeli da otkrijemo samo delić toga, videli i naučili puno, napunili dušu i malo je reći da smo bili oduševljeni.

Na Ostrvu kornjača (Prison island) smo čuli zanimljivu istorijsku priču i prošli kroz zidine zatvora namenjenog neposlušnim robovima. Međutim, kako je tih godina izbila epidemija namena se promenila, pa su tu smeštani bolesnici od kojih se mnogi nisu vratili na kopno.

Danas je to mesto na kome su džinovske kornjače pronašle svoje utočište. Nakon silnog ubijanja i prodavanja, Tanzanija je stala u njihovu zaštitu, pa se populacija obnavlja i predstavlja pravu atrakciju. Zaista je neobično videti trome gromade od 200 kilograma, hraniti ih, maziti, slikati…

Da nam se Afrika uvukla pod kožu shvatili smo na farmi začina. Naizgled dosadan izlet pretvorio se u nešto sasvim drugo. Obilazak plantaža biljaka koje pune nozdrve egzotičnim, nikada doživljenim mirisima nikoga nije ostavio ravnodušnim. Kao da nam je otvorio sva čula i ne trepnuvši smo upijali Raminu prezentaciju.

On je i sam odrastao na jednoj takvoj farmi, pa je teško naći boljeg poznavaoca. Objašnjavao je kako se sadi vanila, kad se koji biber bere, šta se radi sa zrelim muskatnim oraščićem, kako se zaseca cimet, o čajevima i melemima…

Dodatno je posetu farmi začinio najbrži penjač u Tanzaniji na kokosovu palmu koji nam je obezbedio mleko iz tek ubranog kokosa. Na kraju ture smo uživali u degustaciji preukusnog tropskog voća i u kupovini autentičnih lokalnih začina.

U dobrom raspoloženju stižemo na Kae Funk plažu koja preko dana izgleda kao obična tropska plaža. A kad krene sunce da zalazi otkrivaju se boje sa druge strane spektra, uz nove horizonte i neke posebne nijanse.

U tom trenutku se pali ogromna logorska vatra i počinje žurka praćena uigranim akrobacijama plesnih grupa koja traje do kasno u noć.

Posetili smo i jedini Nacionalni park na Zanzibaru. Jozani šuma je pored mnoštva ptica i reptila poznata i po crvenim kolbusima, retkoj vrsti majmuna koji živi samo ovde. Ima ih puno, igraju se, veseli su i druželjubivi, ali im nije strano da maznu nešto od dragocenosti i na brzinu se popnu na najviše grane.

Značajni deo parka zauzima Mangrovo drveće. Ovo retko drvo koje živi u morskoj vodi emituje ogromne količine kiseonika i ima vitalnu ulogu u održavanju ekosistema što se posebno odnosi na ptice i marinski svet koji se među raštrkanim korenjem mresti i nalazi svoj zaklon.

Posebno su bili zanimljivi „morski“ izleti. Na Plavom safariju smo imali priliku da plovimo tradicionalnim Dhow barkama, da se zavlačimo po skrivenim lagunama i iskrcavamo na peščane sprudove.

Na drugom izletu smo posle neuspešne potrage za delfinima utehu pronašli u neopisivom živopisnom i raznobojnom koralnom grebenu, tik ispred ostrva čiji je vlasnik Bil Gejts. Nismo propustili ni ronjenje sa morskim zvezdama koje u ovom delu tirkiznog Indijskog okena postižu neverovatne boje i veličine. Skoro na svakom izletu je obavezna degustacija preslatkog voća koje je za nas Evropljane čista egzotika, jer nije ni nalik istim tim vrstama koje se prodaju kod nas u marketima.

Neverovatno je šta smo sve uspeli da uradimo i vidimo za 16 dana tokom kojih nam se Tanzanija potpuno uvukla pod kožu. Mogao bih pisati još i o muzeju Fredija Merkjurija, uličnim prodavcima hrane, Stown Town-u, o slasnim i jeftinim tunama, hobotnicima i škampima, ali ostaviću nešto da i sami otkrijete. Slike su se vrtele dugo po glavi i nisam mogao danima da prihvatim da sam se vratio. Pored upečatljive i jednistvene prirode, najveći utisak na mene su ostavili ljudi i nova prijateljstva koja sam stekao na putu. Jumbo i Hakuna Matata, prijatelji!!!

The post Tanzanija appeared first on Zapali iz (z)grada.

Krov Afrike

 

Opisati Kilimandžaro i Tanzaniju uopšte nije lako. Za vreme putovanja od 16 dana, oči su se nagledale prizora za dva života, a srce prepunilo emocijama. Sami pomen Kilimandžara i Tanzanije već izaziva erupciju avanture i egzotike u vazduhu, ali sam po dostizanju njih shvatio da se dodatna (čitaj, prava) vrednost ustvari krije prikrivena uz put. Pričam o spoznaji kulturoloških razlika, o naizgled nebitnim svakodnevnim sitnicama, o povezivanju sa ljudima koji su do juče bili neznanci i mnogim drugim stvarima koje se pre puta nisu dale ni pretpostaviti.

Koordinate: -3.28354, 37.5236

Rastojanje od BG: 8360km

Težina: 5 – RAZMISLI JOŠ JEDNOM

Način realizacije: PLANINARSKI KLUB

Oprema: SVE

Tanzanija je država sa izuzetno turbulentnom istorijom i raskošnom prirodom. Pored toga, spada u red najbezbednijih afričkih država, pa i ne čudi ogroman broj posetilaca svake godine. Tanzanija ima oko 60 miliona stanovnika, od kojih su oko 60% hrišćani, a 40% muslimani. Kao i većina afričkih država bila je kolonizovana od strane onih koji „drmaju“ svetom i otimačinom obezbeđuju svoj dominatni položaj. 1961. godine dobijaju nezavisnost, a tri godine kasnije se ujedinjuju sa Zanzibarom i dobijaju formu koja je i danas aktuelna.

Sa prirodnjačke strane, ovde se nalazi 16 nacionalnih parkova, zatim Viktorijino koje je najveće i Tanganjika koje je najdublje jezero Afrike, ali i moćni Kilimandžaro. Kilimandžaro pripada takozvanom 7 summits – najvišim planinama sedam kontinenata, a sa svojim vrhom Uhuru od 5895 mnv predstavlja planinu sa najvišom visinskom razlikom na svetu. Toliko je jaka asocijacija na ovu planinu da ljudi širom planete sanjaju posetu Kilimandžaru, a njegovi prepoznatljivi obrisi se koriste kao jedan od glavnih simbola Afrike.

Foto: Isdory Leonard

Bezbedno stižemo do hotela na odmor, finalnu proveru opreme i brifing o ekspediciji koja je pred nama. Uzbuđenje je na izuzetno visokom nivou i svi predano slušamo instrukcije glavnog vodiča. Na Kilimandžaro ne možete sami da se popnete, već morate da angažujete lokalnu agenciju koja preuzima sve organizacione i logističke poslove. Paulo Joshua, kao najbolji planinarski vodič za Kilimandžaro za 2020/21 godinu i agencija Golden Peaks su bili naš izbor. Ne samo da nismo pogrešili i da je sve proteklo perfektno, već smo naše živote obogatili i bliskim vezama sa novim prijateljstvima.

Ujutru smo morali da budemo spakovani sa maksimalno 15 kilograma. Nekada to zvuči kao lak zadatak, ali ne i u ovom slučaju. Svi smo znali da prolazimo kroz velike visinske razlike, maltene kroz četiri godišnja doba i da nam treba sve što smo ikada nosili i što nismo. Kako je ko najbolje mogao, spakovali smo stvari, utovarili u džipove i krećemo na put.

Posle par sati vožnje stižemo do Marangu kapije. Prolazimo uvodnu ceremoniju, prijavljujemo se nadležnim organima  i po ne znam koji put slušamo pravila o zabranjenim stvarima. Naime, u NP Kilimandžaro ne sme se uneti plastična kesa, plastična flaša, kišobran, alkohol, a najstrožije je zabranjeno bacanje smeća. Insistirajući na ovim pravilima Kilimandžaro je (p)ostao jedan od najčistijih nacionalnih parkova na svetu.

Na šestodnevnu ekspediciju krećemo od Marangu kapije, sa 1879 mnv. Prolazimo kroz pojas kišnih šuma koje opravdano nose svoj naziv. Dva puta za samo par sati smo imali prilike da se uverimo u to. Obilne padavine i dosta sunčanih perioda su razlog izuzetno guste vegetacije koja nas je sve opčinila.

Posebna poslastica su bili plavi majmuni koji su nam u nekoliko navrata poželeli dobrodošlicu na Kilimandžaro.

Mokri i po mraku stižemo do Mandara koliba na 2720 mnv gde počinju prve čari koje krase višednevne ekspedicije. Kolibe su skromne sa krevetima na sprat, zajednički je WC i nema struje ni grejanja. Malo bliže, kreveti se zauzimaju kako ko stigne, jedva se prolazi kroz sobu od torbi koje su svuda po podu, stvari vise sa svih strana u pokušaju vlasnika da ih osuši do sutradan, u istom trenutku su i metež i radost. Večera, brifing, spavanje, ustajanje u 5h, pakovanje ranca i torbi i drugi dan može da počne.

Drugog dana smo se uputili u Horombo kolibe na 3720mnv. Prolazak kroz džunglu sa jutarnjom izmaglicom stvara filmsku scenu, pa svi sa ushićenjem nastavljamo pohod. Inače, preporuka je da se svaki dan konzumira 4-5 litara tečnosti, pa svi imamo na dohvat ruke čaj i/ili vodu koju treba potrošiti do unapred planiranog vremena.

Konzumiranje tolike količine tečnosti je jedini prirodni način da će vas možda zaobići visinska bolest. Postoje i tablete koje nisu za to namenjene, ali po rečima gutača istih daju potreban efekat. Ubrzo napuštamo džunglu i ulazimo u pojas niske vegetacije. Posle pet, šest sati stižemo do željenih koliba. Naravno da je uz put padala kiša, pa se ponavlja scena od juče – raspakivanje, presvlačenje, sušenje odeće. Horombo kolibe su najbolje kolibe na Kilimandžaru – manje ljudi je smešteno po sobama, toalet se održava, ima tekuće vode, pa čak i tuš.

Treći dan smo iskoristili za aklimatizaciju, kao još jednu meru borbe sa visinskom bolešću. U nameri da naviknemo organizam na boravak na velikim nadmorskim visinima, odlazimo u laganu šetnju do Zebra Rocks-a koje su na 4100mnv. Da li zbog velike visine ili zajedničke euforije, osećamo blisku povezanost sa našim vodičima i pravimo malu žurku kod Zebre koja je uključila tanzanijske i srpske pesme, ali i plesne korake. Urnebesna je bila kombinacija srpskog i Masai folklora.

Par reči o svakodnevnim i operativnim stvarima. Svako jutro je potrebno spakovati torbu i poneti u rancu sve što je potrebno za ceo dan. Kad ostavimo spakovanu torbu u sobi, sledeći put ćemo je videti tek na sledećoj stanici. Nema mogućnosti uzimanja stvari uz put, jer često nosači krenu pre nas. Za prvih 11 dana u Tanzaniji svako jutro smo pakovali i svako popodne raspakivali torbu.

Temperature se na Kilimandžaru drastično menjaju bukvalno u minuti. Noći su dosta hladne, a preko dana je promenljivo. Ako je sunčano, temperatura poraste na 15-ak stepeni, ali je subjektivni osećaj kao da je bar 25C i neophodna je zaštita od sunca. A kad sunce malo zađe za oblak istog trenutka krene da pirka tajfun i da se hladnoća uvlači u kosti, pa u svakom trenutku morate biti spremni da skinete ili obučete više slojeva odeće. Kako smo svi krenuli u ostvarivanje dugogodišnjeg sna, sve navedeno smo rešavali i prihvatali sa lakoćom.

Četvrti dan opet ustajemo po mraku. Ako ništa drugo, uživanje nalazimo u nadrealno lepim izlascima sunca.

Krećemo do Kibo koliba koje su smeštene na 4700mnv. Kilimandžarom je odjekivalo:“Pole, pole! Akunja madji!“, kao podsećanje naših vodiča da nastavimo da se nalivamo vodom i da se krećemo polako. Staza kojom se krećemo je nešto najčudnije što sam doživeo u mom skromnom planinarskom iskustvu.

Posle manje početne uzbrdice izlazimo na ogroman plato između dva vulkana. Sa desne strane se pojavljuje Mwenzi, moćni, prelepi, ali medijski zapostavljen samo zato što se preko puta njega nalazi Kibo i njegov nešto viši i planetarno popularni vrh Uhuru.

Oko pruža utisak da se krećemo po ravnom iako savladavamo vertikalni kilometar. Pritom, staza je široka toliko da bi se mogla dva kamiona mimoići. A onda kreću prvi problemi. Usled smanjenog kiseonika javljaju se glavobolja, mučnina, nedostatak snage. Ljudi sedaju gde ko stigne, neki čak nisu u stanju da nose svoj ranac niti da dođu do koliba koje su tu, nadohvat ruke. Nekako smo se dokopali bazne stanice i posle osveženja pokušavamo da se odmorimo.

Ali uopšte nije lako zaspati u desetokrevetnoj ledenoj sobi u sred bela dana na 4700mnv. Dok smo se snalazili kako ko je znao, Kilimandžaro nas je počastio snegom i podsetio na varljivu ćud visokih planina.

Malo pre ponoći okupljamo se ispred koliba. Nismo svi tu. Deo ekipe se ne oseća dobro i odlučuje da ne krene na finalni uspon. Pored uzbuđenja oseća se i velika hladnoća. Mrkli mrak jedino probija sloj snega po kamenju. Krećemo! Paulo i njegova ekipa su se fantastično pokazali. Optimalno su bili raspoređeni po stazi, pričali su sa nama, bodrili nas, pomagali, nekima su čak i ranac nosili.

Foto: Milutin Ilić

Vazduh nam je velika prepreka, jer u njemu nema dovoljno kiseonika, a hladnoća reže disajne puteve. Svaki korak je naporan i zahteva ogromnu energiju. Pauze nisu dozvoljene kako se telo ne bi hladilo. Kako smo osvajali visinu tako su se vratili i simptomi visinske bolesti. I to u mnogo jačem intenzitetu. Mučnina, jaka glavobolja, povraćanje, a i prsti na nogama počinju da nam trnu. Negde oko 5300mnv supruga i ja odustajemo. To je bio naš maksimum u tom trenutku. Bez obzira na okolnu grupu, svako se bori sam za sebe i traži zaturene atome snage. U psihofizičkom smislu, nismo svi isti, a i reagujemo različito na uticaj visinske bolesti. Ubrzo dolazi do još odustajanja, ali je većina uspela da izgura do kraja i opisivali su manje-više slična iskustva. Slušali smo o nadljudskim naporima za svaki dah, da se ne zaspi, izdrži hladnoća, o neverovatnoj borbi sa telom i umorom, ali i sa mozgom, pa čak i o halucinacijama. Veliki respekt za sve koji su uspeli da se popnu na krov Afrike, a kakav je pogled odozgo možete videti na pozajmljenoj fotografiji.

Sve što smo prešli za četiri dana u jednom pravcu, trebalo je za dan i po preći u drugom. Iako smo išli nizbrdo i ka predelima sa vazduhom znatno bogatijim kiseonikom, nije naivno spustiti se 30-40 kilometara i 4000m nadmorske razlike.

Stižemo do Marangu kapije, mesta odakle smo i krenuli. Svi do jednog zdravi i nepovređeni, ali iscrpljeni. Svakako da smo našli snage za proslavu, jer je usledila žurka – svečana dodela diploma, pesma, igra, ručak…

Nastaviće se…

The post Kilimandžaro appeared first on Zapali iz (z)grada.

Lepota skrivena u kršu

 

Mostar kao nezvanična prestonica smestio se u srcu Hercegovine. Opisuje se sa dosta zvaničnih i nezvaničnih informacija, urbanim legendama, ali i sa geografskim, kulturološkim i istorijskim podacima. Toliko je toga za videti, doživeti i probati.

Sve je delovalo primamljivo, a i ja sam shvatio koliko zaista malo znam o njemu, te sam odlučio da ga posetim i upoznam.

Koordinate: 43.3439, 17.8077

Rastojanje od BG: 420km

Težina: 1 – OPUŠTENCIJA

Način realizacije: SOLO

Oprema: CIPELE, RANAC

U školi su nas učili da mostovi spajaju ljude, ali se u Mostaru dešava nešto sasvim suprotno. Posle kolektivnog ludila koje nas je zahvatilo devedesetih godina prošlog veka došlo je do striktne podele – tačno se zna ko je sa koje strane reke. To je dovelo do toga da neki ljudi nisu prešli Neretvu već 30 godina, a kao mali su se kupali u njenoj ledenoj bistroj vodi. Mi koji smo gosti to ne osećamo, ali samo saznanje svakako ne prija. Nije mi želja da šaljem bilo kakve političke ili slične negativne note već samo da pružim osvrt na stanje koje vlada u ovom prelepom gradu.

Mi smo porodično proveli fantastična četiri dana, upijali nestvarne prirodne lepote, uživali u slasnoj lokalnoj gastronomiji, pa svakom mogu toplo da preporučim da planira druženje sa Mostarom i okolinom. O nekim avanturama u okolini sam već pisao OVDE i OVDE, ali ovo je pre svega preporuka za porodično putovanje i/ili ljubitelje prirode koji ne mere sve u kilometrima već i u trenucima uživanja.

Mostar se raširio preko obala smaragdne Neretve koju su stari Kelti zvali „Božiji dar“, a grad je ime dobio po čuvarima mostova – „Mostarima“. Kao jedan od najlepših gradova Bosne i Hercegovine godišnje privlači preko milion posetilaca. Najveći deo dolazi zbog posete Starom gradu koji ima posebnu atmosferu i jedinstven šmek. Uske ulice, izlizana kaldrma, brojne zanatske radnjice i ušuškani restorani po terasama izmeštaju u neko davno zaboravljeno i bezbrižnije vreme.

Centralni deo je naravno Stari most, remek delo iz 16 veka. Nažalost, teško je pričati o Starom mostu, a ne pomenuti bezumni čin glavno komandujućeg hrvatske vojske koji je u novembru 1993. godine odlučio da sruši umetnički raritet star 427 godina?! Kako ne želim pričati o politici, prelazim odmah na znatno lepše teme. U okolini Mostara se nalazi više prirodnih lokaliteta koje oduzimaju dah i itekako su vredni posete, pa je sam grad poslužio kao polazna tačka za dostizanje ovih lepota.

Vodopad Kravice (43.1583, 17.6080)

Bez ikakve sumnje, Kravice predstavljaju jedan od najlepših vodopada u BiH. Za ovo čudo prirode možemo zahvaliti reci Trebižat koja je na ovom mestu odlučila da se stropošta sa 28 metara visine. Ne bi to bilo ništa specijalno da nije sačinjen od desetina vodopada i dostiže do gotovo 150 metara širine.

Zahvaljujući velikoj količini vode i jakom hercegovačkom suncu, vegetacija u okolini je izuzetno gusta i zelena, te podseća na neke udaljene egzotične destinacije. Od pratećih sadržaja može se osvežiti u baru na obali, provozati čamcem do samih vodopada i okupati na sopstvenu odgovornost.

Vodopad Koćuša (43.2493, 17.4522)

Prateći uzvodno zavodljivu reku Trebižat za 20-ak minuta vožnje stižemo do vodopada Koćuša. Iako nije bog zna kako skriven, ovaj fantastični vodopad je nekako ostao „ispod radara“ za mnoge. Preko bigrenih stena dugačkih 50-ak metara reka formira vodeni zid visine pet metara i uz zaglušujući huk pravi prelepu oazu.

Idiličnu sliku dodatno dopunjuju bujna vegetacija, raznovrsni životinjski svet, ali i vodenice kao zaostavština drevnih vremena. Prilaz je asfaltnim putem, postoji parking i ne plaća se ulaz što u mojim očima uzdiže vodopad Koćušu iznad Kravice.

Hutovo blato (43.0654, 17.7534)

Hutovo blato je močvara koja se netipično smestila u hercegovačkom kršu i predstavlja jedan od najbogatijih rezervata ptica močvarica na Balkanu. Nisu ptice jedini uživaoci ove vodene oaze mada ih ima preko 160 vrsta. Pored njih uočeno je i 22 vrste ribe, oko 700 biljnih vrsta, te brojni sisari i gmizavci. Najbolji način upoznavanja Hutovog blata je vožnja čamcem.

Mrežom vodenih tokova ulazimo u srce močvare i na trenutak otkrivamo bogatu floru i faunu. Od dodatnog sadržaja naišli smo na veštačku stenu za penjanje, dečiji avantura park i kratku edukativnu stazu sa postavljenim tablama o istorijatu i stanovnicima ove živopisne močvare.

Pećina Vjeternica (42.8478, 17.9793)

Vjeternica je najveća i najpoznatija pećina u Bosni i Hercegovini. Do sada je otkriveno oko 6,5 kilometara hodnika dok je turistički uređeno oko 600 metara. Ime je dobila po interesantnoj prirodnoj pojavi koja je ovde primećena. Usled velikih temperaturnih razlika i vazdušnog pritiska koji se zbog toga javlja dolazi do jakog strujanja čiji huk podseća na vetar. Zanimljivo je da “vetar“ menja smer u zavisnosti od godišnjeg doba.

Posmatrano po podzemnom biodiverzitetu, Vjeternica važi za jednu od najbogatijih pećina na svetu. Od 200 otkrivenih vrsta, čak 37 su endemske, a jedan stanovnik posebno privlači pažnju. Reč je čovečijoj ribici, neobičnom stvorenju za kog su nas učili u školi da živi samo u Postojnskoj jami. Pećina Vjeternica je izuzetno bogata vodom, pa se može u zavisnosti od godišnjeg doba uživati u potocima, vodopadima ili punim kadama koje uz pomoć refleksije omogućuju bajkovite slike podzemnih dvorana.

Obilazak traje oko sat vremena, a uz kupljenu ulaznicu dobija se i kaciga.

Stolac (43.0855, 17.9573)

Na povratku iz Vjeternice svraćamo u osunčani Stolac. Mala hercegovačka varoš se skutkala u podnožju brda koja su vekovima pružala zaštitu, usput nagrađena mediteranskom klimom i vodom kao esencijom života koju donosi razigrana Bregava. Verovatno je to i razlog bogatog kulturno-istorijskog života, zaštite UNESCO-a, kao i velikog broja znamenitih ljudi koje je iznedrio Stolac. Gradom dominira srednjevekovno utvrđenje Vidoški grad, na samo tri kilometra se nalazi Radimlja, muzej na otvorenom koji predstavlja najveću riznicu prilično dobro očuvanih nekropola stećaka.

Nažalost zbog nedostatka vremena, ali i izuzetno jakog hercegovačkog sunca ostavili smo posetu za neki drugi put i osveženje potražili na vodopadu Provalije. Najbolje vreme za posetu je proleće, jer zelena Bregava usled jakog sunca prilično splasne preko leta pa Provalije gotovo i da presuše.

Opet je u pitanju više vodopada koji čine jednu prelepo skladnu celinu te ovaj lokalitet od milošte nazivaju „Bosanskom Nijagarom“. Pored vodopada se nalazi terasa restorana „Old mill“, pa smo pored uživanja u huku bistre vode počastili sebe lokalnim gastronomskim đakonijama.

Vrelo Bune(43.2567, 17.9033)

Vrelo Bune je verovatno jedna od najfotografisanijih lokaliteta u BiH. Razloge treba tražiti u blizini Mostaru, uređenom prilazu i parkingu, ali i nadasve bajkovitom izgledu. Izvor je u pećini odakle tirkizna Buna kreće kratko, ali upečatljivo putovanje.

Krasi je velika hladnoća i predivna boja, a na devetom kilometru od vrela spektakularno se uliva u Neretvu.

Iznad vrela pored same pećine nalazi se Tekija. Datira iz XV veka i uklopila se sa vrelom Bune prilično lepo pa čine jednu skladnu celinu. Za ulaznicu od 10KM možete dobiti uvid u način zivota derviša, ali ne i vodiča koji bi vas sproveo i dodao još po neku informaciju.

Na obalama se nalaze jata načičkanih patkica koje plove tik uz terase restorana u kojima se možete okrepiti. Bez obzira na gužvu koja je prisutna, vrelo Bune je mesto koje izmešta iz vreve i puni pozitivnom energijom.

Nakon svega bilo mi je jasno šta svake godine million posetilaca traži u Mostaru.

The post Mostar sa okolinom appeared first on Zapali iz (z)grada.

Stara s’ druge strane granice

Na pomen Stare planine većina ljudi pomisli na Pirot i Knjaževac ili možda na Midžor i brojne vodopade zaboravljajući da se ipak samo manji deo nalazi u Srbiji dok se najveći deo moćnog planinskog masiva prostire kroz centralnu Bugarsku.

Stara planina ili Balkan nosi tursko poreklo koje u prevodu znači „lanac šumovitih planina“. Potpuno opravdano obzirom da je nepregledne šume krase čak i u današnje doba pružajući dom bogatom biodiverzitetu. Naravno, tu su i brojne pećine, vodopadi i kanjoni koji dodatno ukrašavaju prelepi ambijent.

Koordinate: 43.2108, 23.5531

Rastojanje od BG: 420km

Težina: 3 – TAMAN MERKA

Način realizacije: SOLO

Oprema: CIPELE, RANAC

Za upoznavanje sa svim čarima Stare planine potreban je verovatno ceo život. Zbog toga svaki odlazak mora biti fokusiran i dobro isplaniran. Mi smo se odlučili za Vračanski Balkan, zapadni deo masiva koji je blizu Srbije. Na inicijativu prilično prirodnjački osvešćene bugarske države, Vračanski Balkan je proglašen parkom prirode i priključen evropskoj ekološkoj mreži „Natura 2000“.

Najkraći, ali i najlošiji put vodi preko Zaječara. Odlučili smo se za njega iako nismo išli službenim kolima, kako bi dodatno obogatili već sadržajan vikend. Na samo 50 kilometara od granice nalazi se Belogradčik, grad koji se može pohvaliti nesvakidašnjim kamenim formacijama. Imam utisak da ne uživa zasluženu popularnost iako neodoljivo podseća na našu Đavolju varoš ili grčke Meteore.

Gde god postoje ovakva i slična „čuda prirode“ tu su mitovi i legende, dok naučna objašnjenja uključuju tektonske poremećaje, vekovna taloženja i spiranja, uticaje vode i vetra… Bilo kako bilo, ostavljen nam je u amanet nestvaran lokalitet koji svakako zavređuje više pažnje. Konfiguracija terena daje idealnu poziciju za postavljanje tvrđave, koju su kroz burnu istoriju koristili Rimljani, Osmanlije i Bugari, a danas puni budžet prodajom turističkih karata.

Kad smo već kod toga, bitna napomena je da Bugari skoro nigde ne primaju eure, da je menjačnica malo, pa je potrebno iskoristi svaku priliku koja se ukaže.

Zatim smo se uputili u pećinu Veneca (43.6325, 22.7337) koja se nalazi na 20-ak minuta od Belogradčika. Pećina je otkrivena 1973. godine, a za turiste je otvorena 2015. Bugari su posebno ponosni na Venecu i smatraju je jednom od najlepših pećina.

Ono na šta nisu ponosni su vandali koji su u nekoliko navrata provaljivali, uništavali i iznosili dragocene kamene skulpture. Zbog toga je ulaz u pećinu Veneca zazidan, što joj daje dodatni šmek. Koliko ste puta imali priliku da naiđete na pećinu u zgradi iza vrata? Ulaznica je osam leva, a zadnja tura kreće u 17h. Posle zaduživanja kacige i spuštanja niz strme i uske stepenice sa prilično niskim plafonom otvara se magično podzemno kraljevstvo.

Za širu populaciju otvoreno je pet ogromnih dvorana i oko 300 metara staza sačinjenih od stepenica, gelendera, platformi, ali i uzanih i niskih prolaza. Pećina je zaista raskošna, prepuna stalaktita, stalagmita, kristala, ali i poludragog oniksa koji formira najrazličitije oblike.

Uz malo mašte u svakom kutku pećine otkrivaju se figure koje imaju i svoja imena. Specijalna LED rasveta delo je izraelskog dizajnera koji je sa posebnom pažnjom pokušao da akcentuje određene figure u pećini i mada nisam ljubitelj takvih veštačkih igara moram priznati da ne izgleda kao kič i da se odlično uklapa u celokupan ambijent.

Par sati nakon pećine Veneca magistalom stižemo do grada Vraca, po kom je Vračanski Balkan i dobio ime, a zatim i do planinarskog doma Parševica na 1300mnv. Dom je star, skroman i oronuo, ali pruža krevet, vodu i okrepljenje. Još kad je jeftin i na idelanom logističkom mestu, za nas zapalioce iz (z)grada sasvim dovoljno. Smešten je ispod Begličke Mogile koji je najviši vrh Vračanskog Balkana, pa je i bilo za očekivati čarobna jutra i zlatne zalaske sunca. Za zainteresovane evo linka za dogovore.

Uspon do vrha nije dugačak ni zahtevan. Preko zelenih travnatih livada stižemo do grebena, a ubrzo i do najviše kote, do 1470mnv. Ceo ambijent je dosta neuobičajen, sa jedne strane su nepregledni talasasti pašnjaci, a sa druge odsečena litica i provalija ili što bi naši domaćini u domu rekli:“Propast“.

Upućujemo se na suprotnu stranu i za oko sat vremena hoda ulazimo u potpuno drugačiji ambijent. Hvatamo početak staze koja se zove ekopateka Borov Kamak. Ekopateka je kod Bugara naziv za uređenu planinarsku stazu. Pod uređena mislim na obeležena markacijama sa postavljenim tablama sa informacijama o flori i fauni koja obitava u tim krajevima, putokazima, preostalom vremenu i kilometrima do nekog značajnog lokaliteta…

Pored toga, opremljena je i brojnim drvenim mostićima, stepenicama, rukohvatima kako bi se omogućio bezbedan prolazak i kroz nezgodne detalje. Hodanje ovom stazom predstavlja pravo uživanje za sve uzraste i budi mnoga čula – prolazi se kroz gustu šumu uz ritmično žuborenje potoka dok savladavanje drvenih skalamerija evocira dečiju bezbrižnost.

Uz takvo uživanje, ni sam ne znam koliko je vremena proteklo kada smo stiglo do veličanstvenog vodopada Borov Kamak.

Potok, pored kojeg smo do malopre išli, odlučuje da se surva sa odsečene litice praveći atrakciju od 63 metra, pa i ne čudi što kao magnet privlači ljude sa svih strana.

Nastavljamo dalje ekopatekom uz uživanje u mikro lokalitetima i susretima sa pojedinim životinjskim vrstama. Unapred smo se dogovorili u planinarskom domu Parševica da dođu po nas na početku ili za nas na kraju staze i ta usluga košta 20e po kolima. Srećom da smo malo čekali prevoz, pa smo imali priliku da ugledamo i usnulu džinovsku kornjaču koja čuva Vračanski Balkan. To je drevna legenda koju sam upravo izmislio.

Sutrašnji dan započinjemo obilaskom izletišta Ledenika(43.2045, 23.4903) koje nudi par rekreativnih staza, avantura park, park sa bajkovitim junacima, jahanje konja, ali i obilazak pećine koji je nas zanimao.

Pećina Ledenika je veoma zanimljiva, sadrži više povezanih i akustičnih dvorana, a posebno je zanimljiva zima kada ledenom dekoracijom pleni po čemu je i dobila ime. Prepuna je raskošnog nakita i figura pa se ovde mogu naći „Krokodil“, „Soko“, „Deda Mraz“, ali najviše pažnje privlači ogomni dugački stalaktit koji se prikladno zove „Svekrvin jezik“.

Sledeća stanica Skaklija, vodopad od 141 metra. Međutim, 45 minuta uzbrdo po toplom danu je ostalo nenagrađeno. Iako je bio početak maja, vodopad je presušio desetak dana pre naše posete i dočekala nas je samo vlažna stena, pa smo imali prilike da se uverimo zašto je to najviši periodični vodopad na Balkanu. Inače ga je jako teško slikati, jer je tik do ruba šume, a kamoli kada je presušio.

Na samo petnaestak minuta vožnje od Vrace nalazi se pravo remek delo prirode. „Božiji most“ je krečnjački nadvožnjak koji se nadvio nad Ljiljaškim potokom.

Visok je 20 metara, a širok 25. Naziv „Božiji most“ potiče od činjenice da ga nije gradio čovek, a njegov nadrealni izgled meštani nisu mogli da objasne.

Pored nekoliko ogromnih otvora, u centralnom delu se formiralo više tunela i prolaza. Ne znam da li je reč o prerasti ili otvorenoj pećini, ali znam da je pogled iz svakog ugla nestvaran i da budi u čoveku uglavnom pitanja na koje nema odgovore.

Malo je reći da me je Vračanski Balkan oduševio, ali ne verujem da ću se skoro vraćati. Ipak ima toliko mnogo drugih lepota koje me čekaju u Bugarskoj…

The post Vračanski Balkan appeared first on Zapali iz (z)grada.

Na liniji fronta

Čim neko kaže:“Dolomiti“, momentalno zacakle oči svim ljubiteljima outdoor sportova. Razlog za to je, pre svega, nadaleko čuveni alpski šmek, ali i preko hiljadu raznoraznih staza. Uživanje u nekim od najlepših panorama na svetu je zagarantovano, bez obzira da li ste uživalac planinarenja, penjanja, skijanja ili bicikla.

Ovi prkosni vrhovi, surove stene, kao i izuzetno zelene i pitome doline i šume u svakom trenutku izgledaju kao na razglednici, te ne čudi što ove krajeve posećuju ljudi iz bukvalno celog sveta.

Koordinate: 46.4972, 11.8741

Rastojanje od BG: 850km

Težina: 3 – TAMAN MERKA

Način realizacije: SOLO

Oprema: CIPELE, RANAC, FERATA SET

Naziv Dolomiti potiče od francuskog minerologa koji je prvi opisao kamen koji dominira Istočnim Alpima Italije. Kamen Dolomit koji pripada porodici karbonatnih stena je direktno odgovoran za nadrealne reljefne oblike dirigujući celoj regiji nesvakidašnju lepotu.

Kako je put dugačak, podelili smo ga na dva dela i kasno uveče stigli u Sloveniju. Toplo mogu da preporučim smeštaj Tanto Malovše koji vodi izuzetno ljubazni i šarmantni bračni par. Potpuno neplanirano počašćeni smo vinskom turom i degustacijom u njihovim višedecenijskim podrumima.

Iako je sutradan bilo predivno jutro, dobili smo insajdersku informaciju da na Dolomitima kiša lije kao iz kabla. Kako ne bi propustili ni jedan dan avanture, odlučujemo se da odemo na Mangart i prođemo jednu izazovnu feratu.

Promena u odnosu na prošlu posetu ovoj grandioznoj planini je rampa koju dve devojke podižu tek kada platite 10 eura. Nismo oduševljeni naplaćivanjem boravka u prirodi, ali šta je tu je, nema nazad. Kroz splet tunela i krivina stižemo na Mangartsko sedlo, parkiramo, ulazimo u opremu i krećemo na akciju. Ovde se mora obratiti pažnja, jer skoro svi putokazi vode na vrh Mangarta stazom via normale. Uz malo pažljive obzervacije pronašli smo jedan stidljivi znak za via nenormale stazu koju smo tražili. Valjda su se vodili time da ko je došao čak dovde da se pentra po stenama i mala naznaka će mu biti dovoljna.

Ferata Mangart je predivna ferata puna veoma zanimljivih raznovrsnih detalja. Postoje horizontalni i vertikalni delovi, prolazi se kroz pećinu i kroz par manjih useka, a tu su i duže eksponirane deonice. Stena je fantastična, čvrsta i postojana, ne kruni se, pa je pravo uživanje koristiti prirodne hvatove. Za svaki slučaj na nekim mestima postavljena su i metalna gazišta.

Ferata Mangart je ocenjena sa „C“, što je svrstava u srednje teške. Kuriozitet ove ferate je da se nalazi na samoj granici, pa je moguće da levom nogom budete u Italiji, a desnom u Sloveniji. Bez obzira gde su vam noge, sa ferate Mangart se pruža neverovatan pogled na italijansku teritoriju na kojoj dominiraju dva gorska oka, Donje i Gornje jezero Fuzine.

Ferata završava malo iznad  Mangartskog sedla i ukršta se sa pešačkom stazom koja vodi do vrha. Kako smo morali stići do Dolomita, nismo imali vremena da se popnemo na treći najviši vrh Slovenije. Biće valjda i neke druge prilike.

Stigli smo kasno uveče na Dolomite i samo pukom srećom smo uspeli da uđemo u smeštaj i ne spavamo napolju. U toj frci i po mraku nismo previše obratili pažnju na okolinu. Ujutru smo krenuli na akciju i oduševljeno posmatrali svaki pedalj nestvarnog krajolika.

Ono što prvo upada u oči je uređenost, nedostatak đubreta, organizovanost, pa nama sa Balkana izgleda kao da smo prošli kroz portal u drugu dimenziju. Nisam od onih koji zdušno pljuju po nama, ali zaista ne bi bilo loše videti makar nešto od ovih karakteristika i kod nas.

Jedna od većih nezgodacija je izabrati šta videti, kuda ići, kuda proći kad je sve tako primamljivo. Mi smo se odlučili za lokacije i staze koje spadaju u one koje „morate videti“.

Jedna od njih je nezaobilazni Tre Cime di Lavaredo. Ovaj nadaleko čuveni simbol, kome nedostaje metar do 3000, kao da nije sačinjen od Dolomita već od magneta, jer toliki broj turista koji ga posećuje je zaista retka pojava na tolikim visinama. Pored neverovatnog izgleda, razlog za to je dobra pristupačnost koja omogućuje svima da uživaju u tri gromade koje „niču“ iz sipara.

I zaista, na stazi do plananirskog doma je kao u Knez Mihajlovoj – mora da se pazi na decu, kučiće, trudnice… Mi nastavljamo od doma kružnom stazom i vrlo brzo staza dobija odlike planinarenja. I to ne standardnog. Istorijski podaci kažu da je za vreme Prvog svetskog rata linija fronta prolazila bukvalno pored stena Tre Cime di Lavaredo i da su se vodile velike bitke između Italijana i Austrougara. Zbog toga se na stazi na mnogo mesta mogu naći ostaci utvrđenja i puškarnica, ali i sačuvani rovovi, tuneli, metalne merdevine… Sve navedeno daje specifičnost već spektakularnom krajoliku.

Čim smo prošli kroz splet tunela stižemo do sajle i krećemo na feratu „De Luca-Innerkofler“.

Staza je posvećena Pjeru de Luki i Sepu Inerkofleru. Obojica su bili vrhunski planinari koji su prilikom bitke za osvajanje Monte Paterna dobili specijalne zadatke iz svojih vojnih štabova. Tokom velike borbe Pjer je usmrtio Sepa koji se sa vrha survao u bezdan.

Ferata je ocenjena sa „B“, što u prevodu znači da je laka. I zaista, nema nekih teških detalja ili deonica, te je ne bih preporučio onima koji traže isključivo penjački adrenalin. Ali bez obzira na to, ferata „De Luca-Innerkofler“ je prilično zabavna. Malo horizontalnog kretanja, malo penjanja uz smenjivanje metalnih nogostupa i prirodnih hvatova/gazova i vrlo brzo stižemo na 2744mnv i na vrh Monte Paterno.

U povratku treba obratiti pažnju, jer se u višim delovima koristi sajla i tehnika otpenjavanja. Nakon tog dela, preko sipara i kroz tunele ponovo dolazimo do Tre Cime, planinarskog doma i kroz Knez Mihajlovu nazad do parkinga.

Za drugi dan smo našli tematski sličnu stazu. Možda i najpoznatija staza, ferata „Ivano Dibona“ se nalazi na grebenu moćnog Monte Kristala, mesta gde su se takođe vodile ljute bitke u Prvom svetskom ratu. Ko se bude odlučio da prođe ovu legendarnu stazu imaće prilike da naiđe i na ostatke bunkera, bolnica, osmatračnica…

Međutim, prilaz ferati „Ivano Dibona“ nije nimalo naivan. Od parkinga do planinarskog doma na 2200mnv postoje dve opcije, peške ili ski liftom. Mi smo koristili drugu opciju kako bi malo uštedeli vreme i pričuvali noge, jer ispred nas je bio dugačak dan. Od doma počinje pravi napor, jer se do sedla treba popeti kroz veoma strmu useklinu i savladati oko 800 metara konstantnog uspona po sitnom siparu.

Donji deo staze je donekle ok, ali u višim delovima sipar je toliko rastrešen da, hteli – ne hteli, penjemo se u ritmu dva koraka napred, jedan nazad. Stižemo do sedla na 3008 mnv odakle smo krenuli na feratu. Penjemo se uz merdevine i vrlo brzo dolazimo do najdužeg visećeg mosta na Dolomitima.

Pored visećeg mosta i istorijskih znamenitosti, ovu rutu karakterišu i drvene platforme, metalni nogostupi i neverovatan pogled u punom krugu od 360 stepeni.

Na par mesta smo imali utisak da se krećemo u suprotnom smeru, jer smo morali da otpenjavamo niz sajlu. Staza je kružna, pa nam je do kraja ostalo nejasno da li postoji pravi smer ili je svejedno.

Sama ferata je prilično laka, bez izazovnih tehničkih detalja. Na popularnost staze su verovatno uticali istorijska pozadina, prilično nezgodan pristup i kondiciona zahtevnost. Mi smo naših 24 kilometra savladali za 10-ak sati. Nismo stigli do ski lifta do 17h kada je zadnja vožnja, pa smo do kola dodali još 500 metara spusta.

Dolomiti se prosto uvlače pod kožu i lako ih je zavoleti na „prvu loptu“. Ni mi nismo ostali imuni na njihov alpski šarm i iskreno se nadam da ćemo uskoro otići po još neku dozu.

The post Dolomiti appeared first on Zapali iz (z)grada.

Afrika

Kilimandžaro / Uhuru peak (5895mnv) – safari – Zanzibar

Svi mi koji smo sa posebnim uživanjem gledali istraživačke i prirodnjačke emisije, počevši od Opstanka pa sve do BBC-jevih serijala Plant Earth-a godinama sanjamo da posetimo te egozitčne destinacije i na kratko budemo deo nama dalekog sveta. Došlo je vreme da se snovi pretvore u javu, pa tom prilikom najavljujemo planinarsko – turističku akciju koja obuhvata ekspediciju na jedan od 7 Summit vrhova, pa sve do hedonizma na tropskom ostrvu. U nastavku pogledajte plan i program, cene, a svi zainteresovani mogu da se obrate za pomoć oko spiska potrebne opreme.

Kilimandžaro – 6 dana

Uspon na vrh traje 6 dana, jer ćemo imati jedan dan više za aklimatizaciju i samim tim mnogo veću šansu da se svi učesnici uspešno popnu na krov Afrike. Sve noći tokom uspona spavamo u kolibama, angažovani su nosači i kuvari, a mi nosimo lagan ranac samo sa osnovnim, dnevnim stvarima (jakna, voda…). Imamo tri obroka i neograničenu količina vode i čaja dok traje uspon. Obezbeđena je vrhunska ekipa lokalnih vodiča odlikovana prestižnim nagradama za kvalitet usluge koju pružaju. Hrana koja se sprema je prilagođena evropskim ukusima, a postoji mogućnost posebne ishrane za vegane i vegetrajinace.

Safari – 2 dana

Posle ekspedicije na najviši vrh Afrike u iznajmljenim džipovima sa platformama na krovu idemo u Nacionalni park Tarangire gde ćemo i prespavati. Spavanje u savani je u sigurnom objektu i uračunati su svi obroci, voda i bezalkoholna pića… Posle doručka se prebacujemo u Ngorongoro krater koji je čuven po neverovatnom biodiverzitetu, kao i činjenici da su ovde pronađeni najstariji ostaci pračoveka. Ukoliko bude prilike organizovaćemo i posetu čuvenom Masai plemenu.
U kontinentalnom delu Tanzanije imamo i tri noćenja sa doručkom u Aruši ili Mošiju u dobrom hotelu (u danima kada se ne odvija uspon na Kilimandžaro i safari).

Zanzibar – 5 dana

Lokalnim letom se prebacujemo iz Aruše do Zanzibara, pa zatim transfer do smeštaja gde počinje naše opuštanje. Smeštaj je na najboljoj poziciji na Zanzibaru gde nema previse uticaja plime i oseke. U zavisnosti od veličine grupe, kao i preciznog datuma smestićemo se u Nungwi ili Kendwu koje su na obali mora. Za one koji su željni akcije i na Zanzibaru biće organizovani fakultativni izleti i posete “must see” lokacijama. Fakultativni izleti nisu uključeni u cenu.

• Blue safari
• Prison island i džinovske kornjače
• Jozani park i farma začina
• Plivanje sa delfinima
• Dodatni izleti po želji sa našim lokalnim vodičem

Cene i trajanje aranžmana

Subota (4. februar 2023. godine) – nedelja (19. februar 2023. godine)
Moguće malo pomeranje datuma (znaćemo do 1. novembra), u zavisnosti od politike avio prevoznika. Ko planira da deo sredstava obezbedi putem donacija može da računa na pozivno pismo.

Cena: 2300 $ + 1000 evra ukoliko bude minimum 20 učesnika.
Cena: 2150 $ + 1000 evra ukoliko bude minimum 25 učesnika.
Cena: 2000 $ + 1000 evra ukoliko bude minimum 35 učesnika.

Cene (samo avio karte i takse) mogu biti korigovane od strane aviokompanije, u zavisnosti od poremećaja na tržištu.

U cenu je uračunato:

• Avionski prevoz na relaciji Beograd – Aruša (ili Moši) – Zanzibar – Beograd,
• Sve aerodromske takse,
• Svi transferi dok traje ekspedicija na Kilimandžaro i safari, kao i transfer od/do aerodroma na Zanzibaru,
• 3 noćenja u hotelu dok traje aranžman na Kilimandžaru i safari,
• 5 noćenja u kolibama dok traje uspon na najviši vrh Afrike
• 1 noć u Nacionalnom parku dok traje dvodnevni safari,
• 4 ili 5 noćenja na Zanzibaru,
• Svi obroci dok traju uspon na vrh i safari,
• Neograničena količina vode za piće i čaja dok traje uspon, i vode za piće i sokova dok traje safari,
• Na 20 učesnika će svo vreme uspona uz grupu biti 60 ljudi (lokalni vodiči, kuvari i nosači/porteri),
• Nošenje 15 kg opreme po učesniku,
• Sve takse i dozvole za Nacionalne parkove,
• Bezbednost – radio veza unutar grupe i prema spolja,
• Bezbednost – Svo vreme dostupni pulsni oksimetri (provera uspešne aklimatizacije i trenutnog stanja organizma),
• Bezbednost – Boca sa kiseonikom (za hitne slučajeve).

U cenu nije uračunato:

• Viza za Tanzaniju 50 $ – dobija se na aerodromu,
• Međunarodno zdravstveno osiguranje,
• Obavezni bakšiš za osoblje na usponu 150 $.

Bitna napomene:

• Molimo da se ne prijavljuju osobe koje od planinarske akcije i vodiča očekuju tretman kao kod turističkih organizacija. Kukanje u vezi smeštaja, vremena, hrane i svega što nekom može da padne na pamet (sve će biti sjajno, ali daleko do toga da će odgovarati razmaženima) nam nije neophodno i bolje da takve osobe ne idu sa nama. Biće im lepše sa drugima. I nama.
• Ko bude dao akontaciju (1000 evra) od 16. do 30. oktobra – biće u prilici da i za njega/nju kupimo rezervisane karte. Naknadne prijave su moguće, ali cene avioprevoza mogu biti izmenjene.
• U Tanzaniji važe samo dolari koji su štampani 2013. godine i noviji.

Organizacija puta:

Planinarski klub “Kopaonik – Leposavić”
Planinarski vodič Milutin Ilić, Tel. 063510503
Nenad Nešić, Tel. 064/1314018

The post Kilimandžaro/safari/Zanzibar – najava akcije appeared first on Zapali iz (z)grada.

Opisati Rilu uopšte nije jednostavno. Lako je reći da je to ogromna planina na čijim obroncima se nalazi najveći nacionalni park u Bugarskoj i treći u Evropi po površini. Većina zna da je Rila i ponosni čuvar vrha Musale koji doseže 2925 metara iznad nivoa mora. Može se dodati i da naziv Musala vuče korene iz perioda osmanlijskih osvajanja i da u prevodu znači – bliže Bogu. Ako je ta metafora tačna, onda na Balkanu nema mesta bližeg Bogu obzirom da je to najviša tačka našeg poluostrva. Ali, kada smo stigli i sagledali njenu grandioznu i nepreglednu veličinu koja golica maštu i izaziva strahopoštovanje shvatili smo da za kvalitetno upoznavanje ovolikog prostranstva su potrebne nedelje ili meseci. A čim smo samo zagrebali po površini nestvarnih lepota odmah se pojavilo i pitanje:„Kada ćemo opet doći?“.

Koordinate: 42.3368, 23.5528

Rastojanje od BG: 500km

Težina: 3 – TAMAN MERKA

Način realizacije: SOLO

Oprema: CIPELE, RANAC, FERATA SET

Baš zbog prevelikog broja opcija morali smo da uradimo pripremu i da se fokusiramo na akcije koje su izvodljive u iako produženom, ipak kratkom vikendu. Odlučili smo se za tri akcije i deo oko Maljovice. Iako potpuno različite po koncepciji, zahtevnosti i okruženju svaka akcija je otkrivala čari prelepe planine i dozvoljavala, makar na tren, da se stopimo sa okruženjem koje oduzima dah.

Kako smo išli u julu bilo je neminovno da se probijamo kroz nepreglednu kolonu Nemaca i Austrijanaca koji baš tada dobiju neizdrživ nagon da posete Tursku. Posle 500 kilometara i više sati vožnje naše uživanje je moglo da počne.

Za prvi dan smo se odlučili da posetimo vodopad Skakavica. Do njega vodi jedna od najlepših planinarskih staza koje sam prepešačio. Svako od nas traži drugačije stvari na planinarenju koje ispunjavaju njegovu ideju za uživanjem, a ova staza je što se mene tiče „pogodak u metu“.

Prateći postavljene table, nedaleko od parkinga ulazimo u pravu četinarsku džunglu. Ogromna stoletna stabla su sastavila svoje krošnje, pa je tim delom uglavnom hlad na stazi. Tu je i džinovsko korenje koje poput zmija preseca stazu i dodatno oplemenjuje prostor. Opijeni prodornim mirisom četinara nailazimo na vodopad.

Oduševljeni, pravimo pauzu i upijamo zvuk svake kapi nestašne vode ne znajući šta se krije „iza ćoška“. Čim smo se popeli iznad vodopada ugledali smo još jedan. Pa još jedan. Pa još jedan. Čitava serija vodopada i slapova u gustoj crnogoričnoj šumi je prizor za pamćenje.

Svaki je drugačiji, jedinstven, lep na svoj način, a opet tek zajedno kompletiraju divnu sliku. Izlazimo iz šume i opet ostajemo bez teksta. Izbijamo na početak amfiteatra okruženog strmim liticama sa kojih skače voda.

Vodopad Skakavica izgleda potpuno nestvarno obzirom da se, skoro prkoseći zakonima fizike, pojavljuje na vrhu planine. Jaka vodena žila kao da je oduševljena što je ugledala svetlost dana, pa slaveći slobodu se pretvara u 70 metara visoki vodopad. Malo je reći da je ceo prizor fascinantan.

Za drugi dan odlučujemo da se popnemo na vrh Kuklata i da uživamo u izuzetno zanimljivoj, adrenalinskoj stazi koja do njega vodi. Od parkinga šumskom stazom za malo više od sat vremena stižemo do planinarskog doma Maljovica gde zatičemo gužvu koja podseća na naše tržne centre. Inače u Bugarskoj je vrlo razvijena planinarska kultura i veliki broj ljudi slobodno vreme provodi u prirodi. Tome prilično doprinose i brojni planinarski domovi koji jesu često skromni, ali su svi u funkciji i pružaju sve što treba planinarskom namerniku – okrepljenje i prenoćište.

Naspram doma je odsečena litica na kojoj se nalazi više penjačkih pravaca, ali i ferata staza koju smo mi pikirali. Ferata „Kuklata“ u prevodu znači lutkica i stvarno to jeste. Gvozdenim putem se savladava oko 300 metara visinske razlike dok je ocena B/C, što znači da je ocenjena srednjom težinom.

Ferata „Kuklata“ je prilično raznovrsna sa velikim brojem prirodnih hvatova, te predstavlja pravu poslasticu za ljubitelje ove ekstremne aktivnosti. Negde su to nazubljene stene, negde debla i jako korenje, ali postoje i metalna gazišta na nezgodnim delovima koja znatno olakšavaju prolazak, pa je i zbog toga smanjena zahtevnost (čitaj, ocena).

Pogled se pruža kilometrima daleko i obuhvata veliki deo rilskog masiva. Usput nailazimo i na raznobojno planinsko bilje koje u surovim visokogorskim uslovima nema drugi način da se istakne osim velike palete intenzivnih boja.

Za oko četiri sata stižemo do vrha i kote 2257mnv gde smo iznenadili stado divokoza koje se razbežalo po zaostalom snegu. Za kraj je ostao povratak kružnom grebenskom stazom do doma i zasluženo osveženje.

Posle šume, vodopada, stene i grebena trebalo nam je da pronađemo i neko jezero, pa se treći dan upućujemo na, nadaleko čuvenu, turu – Sedam rilskih jezera. Ski lift nas izvlači na 2100mnv do doma „7 rilskih jezera“ odakle i kreće kružna staza koja je malo reći fantastična.

Prilagođena je svim uzrastima i potrebama tako da odgovara rekreativcima i deci, ali i iskusniji planinari će vrlo lako naći svoju meru uživanja. Mi smo napravili 14 kilometara sa 600 metara uspona, a lepa pogodnost je da se u svakom trenutku možete vratiti nazad. Na celom prostoru oko jezera nema ni jednog drveta što značajno doprinosi odličnoj preglednosti terena i ne postoji šansa da se izgubi ili skrene sa staze.

Ukoliko napravite ceo krug, uključujući i penjanje na Jezerski vrh koji se nalazi na 2559 mnv imaćete priliku da vidite svih 7 ledničkih jezera i da dospete na nekoliko vidikovaca sa kojih se pruža fenomenalan pogled na njih.

Već lepu stazu dodatno oplemenjuje krdo divljih konja koje godinama obitava na pašnjacima oko jezera. Jezera su dobila imena po obliku ili nekoj drugoj bitnoj karakteristici koja ih krasi. Pa se tako ovde nalaze Bubreg, Oko, Suza, Blizanci, Trolist, Ribno i Donje jezero. Sva jezera i cela tura su izuzetno fotogenični, a njihova boja će u mnogome zavisiti od oblačnosti i položaja Sunca.

U tri dana smo organizovali tri potpuno različite akcije koje su nas oduševile i samo podstakle da razmišljamo o sledećem odlasku na bugarskog gorostasa, što i vama želim.

The post Rila – Maljovica appeared first on Zapali iz (z)grada.

Oduvek sam voleo Bosnu. Neverovatno je koliko mi odgovara taj mentalitet ljudi, pogled na život i smisao za humor. Od prvog dana sam se među Bosancima osećao kao kod kuće, kao među svojima. Namerno kažem Bosanci, iako danas to nije “politički korektno”. Moja zaljubljenost u taj divni prostor i srdačne ljude datira mnogo pre no što nas je obuzeo kancer izmišljenih religioznih vrednosti i još realnijeg pada morala, skučenog razmišljanja i velikog nepoštovanja drugih. Ta ljubav vuče korene iz vremena kad nije bilo važno da li se neko zove Dragan, Zaim ili Tomislav. Tada je bilo jedino bitno da li si čovek ili slina. Na žalost, to više ne važi, ali mene baš ne interesuje. Sa takvim stavom, ali i širokim srcem i iskrenim osmehom i dalje idem u Bosnu, vođen onim da što zračiš to i privlačiš. Šta da radim, drugačije ne mogu i ne želim.

Koordinate: 44.4899, 17.3788

Rastojanje od BG: 350km

Težina: 3 – TAMAN MERKA

Način realizacije: SOLO

Oprema: CIPELE, RANAC

Verujem da me je taj životni stav, krivudavim sudbinskim putevima, doveo u Kneževo pre nekoliko godina. Ne samo da sam otkrio divlju prirodu koja ovde nestidljivo otkiva najraskošnija lica, već sam i upoznao divne, srdačne ljude iz planinarskog društva „Vilenska vrela“ sa kojima od prvog dana uživam neraskidivo prijateljstvo. To je i razlog zbog čega svaki odlazak u Kneževo doživljavam kao svojevrsno planinarsko hodočašće, kao poseban doživljaj kome se radujem mesecima unapred.

Kneževo se ugnjezdilo u predivnoj kotlini okruženoj sa čak pet planina i deset kanjona od kojih su svakako najpoznatiji Vlašić i kanjon Cvcrke u kojima smo uživali prethodnih godina. Očarani raskošnim biodiverzitetom i netaknutom prirodom, kao i bogatim planinarskim opcijama svake godine istražujemo nove lokalitete. Za ovu godinu smo se odlučili za kanjone Duboke reke, Kobiljske reke i Bukovice.

Duboka reka izvire iz moćnog Gladnog vrela i odmah pokazuje svoju odlučnost. Grabeći ka Vrbanji, skuplja okolne potoke i pritoke cepajući planine i stene. Naziv je dobila po veličini i dubini kanjona koji tvori. Karakter Duboke reke i konfiguracija terena su darovali dva nesvakidašnja vodopada koji su i bili naš cilj toga dana. Nakon početnog „zagrevanja“ preko cvetnih pašnjaka, spuštamo se do reke i pratimo njen tok.

Korak po korak sve nas više uvlači u kanjon. Sve je manje bilo sunca, stene oko nas su postajale sve više i surovije, a osvežavajući miris vode u kanjonu punio je nozdrve. Ubrzo stižemo do Vodopada pod kotlom. Impozantni vodopad je ime dobio po kotlovima koji se nalaze neposredno pre nego što se surva sa tridesetak metara u zeleni vir.

Nastavljamo dalje putem kojim su osvajači izvlačili drvenu građu i odvozili je u Beč. Priroda pokušava da nabujalom vegetacijom prekrije veštačke staze i mostove i sakrije tragove skrnavljenja, ali kao da je bol svakog isečenog drveta ostao i dalje u prelepoj šumi i nama prirodnjacima stvara nelagodu. Stabla koja su ostala su neverovatno ogromna, pa je i po četvoro, petoro ljudi potrebno da bi ga obgrlilo.

Posle malih šumskih igrarija opet se spuštamo do reke ciljajući vodopada Skakavac. Iako se ovde svaki drugi vodopad zove Skakavac, ovaj sigurno nećemo pobrkati sa nekim drugim. Moćna vodena sila Duboke se pretvara u spektakularnu vodenu čipku razlivajući se preko stene u nekoliko krakova. Svakom istinskom ljubitelju prirode samo može da zatreperi srce i da se otegne jedno spontano:“VAU!“. Vodopad Skakavac sa svojom visinom od 20-ak metara ne spada u dominatne i visoke vodopade, ali njegova lepota čini da se ovaj prirodni dragulj urezuje duboko u sećanje i da njegova slika vremenom ne bledi.

Ipak, „glavna zvezda“ naše avanture je bio kanjon Kobiljske reke. Reč je o nedovoljno istraženom, prilično nepristupačnom i nemarkiranom kanjonu. U njemu dominira nabujala vegetacija koja je dom i velikom broju zmija. Kada se ovako opiše jasno je zbog čega je samo mali broj privilegovanih imao čast da njime hodi. Velika većina planinarskih akcija oko Kneževa, a posebno kroz kanjon Kobiljske reke, ne bi bila moguća bez vrsnog poznavaoca terena. Srećom, među gore pomenutim prijateljima je i Borislav Mutić, bivši šumar koji poznaje svaki kamen u okolini i koji je tokom celog vikenda bio vodič kakav se samo poželeti može.

Nošeni dobrim raspoloženjem, elanom i željom da otkrijemo šta sve još krije Kneževo u svojim njedrima, spustili smo se u kanjon Kobiljske reke sa Srebrenika. Na početku kanjon ne otkriva ni najmanju naznaku onoga što nam se sprema. Prateći žubor hladne planinske vode zalazimo sve dublje u gustu višeletnu šumu. Fascinirani prizorima koji neodoljivo podsećaju na mnoge prirodnjačke emisije, nismo ni primetili da Kobiljska reka posesivno privlači sve pritoke i uvlači sva vrela, pa svakim korakom postaje sve moćnija i veća.

Znali smo da je moramo preći na desetine puta, ali neki od njih su postajali pravi poduhvat. Ta njena istrajnost i snaga, u samo pet kilometara, su nam darovali ni manje ni više nego 14 vodopada i svaki je malo remek delo prirode. Razlikuju se po visini, širini, po protoku vode, ali svaki je neobuzdan, divlji i svojim glasnim hukom podseća nas da je čista voda esencija života i da je moramo čuvati kako znamo i umemo.

Podsećaju nas i koliko prirodne lepote oplemenjuju čoveka i da je zaista neprocenjivo uživati u njihovoj blizini. Neki su dostupni i bez previše muke se mogu „dohvatiti“, ali za nekoliko njih smo morali dobrano da se pomučimo i oznojimo. Pored zaobilaženja i/ili penjanja po strmim stenama, na jednom mestu smo morali da koristimo uže i tehniku otpenjavanja kako bismo se spustili na šumsko tlo. Najznačajniji vodopadi Kobiljske reke su Vranovina, Prskavac i Bjelavine dok ostali još uvek nemaju zvanična imena. Baš bih bio iznenađen da se bar jedan ne nazove Skakavac.

Na izlasku iz kanjona nailazimo na interesantan lokalitet, ostatke stare kovačnice i crkve Svetog Proroka Ilije, pa ovu našu avanturu nadopunjujemo i sa istorijskom notom. Stižemo do ušća gde se Kobiljska reka uliva u Ugar, pa metaforično zajedno sa njom završavamo putovanje.

Iako kanjon Bukovice nije bio baš u najboljem izdanju, daleko od toga da trećeg dana nismo uživali u lepotama kneževačkog kraja. Vodostaj je bio nizak, pa je izostala zavodljiva čarolija vodopada, ali zato smo se fokusirali na kupanje u zelenim i hladnim virovima, uvek interesantnim kotlovima, skupljanju vrganja i atmosferi u dubokoj gustoj šumi.

Kako je Bukovica jedna od najvećih pritoka nekrunisane kraljice Kneževa, naša trodnevna avantura se prigodno zaokružila sa silaskom do Cvrcke, upijanju njenih smaragdnih virova i penjanju po nestvarno lepom vodopadu (pazi sad! ) Skakavcu.

Još jednom nas je Kneževo dočekalo raširenih ruku, počastilo toplotom i gostoprimstvom, odškrinulo tajna vrata iza kojih se kriju najlepše prirodne dragocenosti i pokazalo da kilometarska i vremenska distanca nas ne razdvaja već samo čini želju za ponovnim druženjem jačom. Do sledećeg druženja, ostaj mi dobro, moje divno Kneževo!

The post Kneževo – skriveni vodopadi appeared first on Zapali iz (z)grada.

Kroz vodu do svetog grala

Noć je protekla turbulentno. Još se puls praktično nije skroz ni smirio od jučerašnje akcije i neke misli su još uvek lebdele iznad kanjona Brine kad je serija novih zemljotresa počela da drmusa kuću koju smo iznajmili. Umesto odmaranja i pripreme za sutrašnji kanjon neka nelagoda nas je obuzela. Međutim, vođeni onom starom devizom „Ma, neće grom u koprive“ odlučujemo da nas ništa neće sprečiti da ostvarimo ono što smo naumili i nastavljamo po planu. A plan je spektakularni kanjon Mostarske Bijele i ferata Fortica, ako budemo imali dovoljno vremena.

Koordinate: 43.4898, 17.8067

Rastojanje od BG: 400km

Težina: 3 – TAMAN MERKA

Način realizacije: SOLO

Oprema: CIPELE, RANAC, PATIKE

Mostarska Bijela

Posle dvadesetak minuta vožnje od Mostara stižemo do zgodnog mesta za parkiranje. Na početku se krećemo kolskim putem i nakon nekih pola sata počinjemo da se spuštamo u kanjon.

Dalje vodi staza koja podseća na tunel sačinjen od gustih krošnji koji je odlična zaštita od sunca ili eventualne kiše. Šuma izgleda bajkovito, isprepletana pravom mrežom bršljena, lijana i neobično krivih stabala.

Foto: Dejan Ristov

Uvek tako gusta šuma „golica“ i budi maštu o njenim stanovnicima, ali kad smo došli do drevne ograde od kamenja iza kog su se nazirali ruinirani ostaci nekog zdanja svi smo se zapitali: “Ko je to ovde živeo?“ Odgovor smo dobili malo kasnije kada smo naišli na groblje porodice Lojpur, koje sa nekoliko humki jedna do druge usred nedođije izgleda poprilično misteriozno.

Staza nas je dovela do još jednog zadivljujućeg lokaliteta. Kravlja pećina, iako joj ime tako govori, ipak nije pećina već ogromna okapina. Vekovima se uvlačila u poroznu stenu iz koje i danas kaplje voda da bi formirala 60-ak metara dugačak amfitetar.

Najmanje što smo mogli je da napravimo kratku pauzu i na trenutak saberemo misli o dejstvu prirode za koju ne postoje granice.

Foto: Dejan Ristov

Spuštamo se do reke, pratimo uzvodno njen tok i vrlo brzo stižemo do cilja. Iako smo neizmerno uživali u svemu gore pomenutom, svi smo u podsvesti čekali ovaj trenutak. Ispred pećine iz koje kulja voda ostavljamo višak stvari, podvijamo pantalone i preobuvamo se u rezervnu obuću, jer nema šanse da ostanemo suvi.

Ulazimo u pećinu koja je neverovatna kraška formacija, biodiverzitet brušen vekovima kreativnom palicom prirode. Gazimo kroz vodu. Na nekim mestima je do članka, negde do kolena. Na početku reže, “ujeda” hladnoća, ali kako se navikavamo i ne odustajemo od našeg cilja, sve manje osećamo bivše snegove sa Prenja po nogama.

Ovo je inače pećina sa vrlo visokim svodom i na većini mesta je otvorena, tako da propušta zrake svetlosti koji upotpunjuju doživljaj. Asociralo nas je na čuvenu Petru u Jordanu, a nije ni čudno, obzirom da za nas ljubitelje prirode ovakva mesta imaju snažnu duhovnu vrednost. A kako i ne bi, kada se dajemo i usvajamo punim srcem. Valjda zato smo i osetili najbolje od prirode, tirkiznu vodu, slapove, „vajarska dela“ u uskim prolazima… Svaki korak je poseban, a igra svetlosti i vode dodatno nas ispunjava i nadahnjuje.

Posle desetak minuta probijanja, ali i uživanja u nesvakidašnjem ambijentu dolazimo do vodopada i ponašamo se kao mala deca. Ne znamo šta bi pre, vrištali bi, gledali, upijali, fotografisali, bacili se u tirkizni vir…

Foto: Dejan Ristov

Adrenalin doprinosi neutralisanju hladnoće, ali kako je krenuo da popušta shvatili smo da je vreme za izlazak iz pećine. Presvlačimo se sa širokim osmehom i pogledima koji su govorili više od bilo kojih reči. Povratak je istim putem. Sada ne zagledamo svaki kutak, već žurimo, jer shvatamo da imamo dovoljno vremena i za feratu.

Ferata Fortica

Foto: Dejan Ristov

Vraćamo se za Mostar i krećemo ka brdu Fortica gde se nalazi i istoimena ferata. Ovo je inače i čuveno izletište sa bogatim turističkim sadržajem. Veliki broj Mostaraca voli da ovde provodi vikende i uživa u zip lajnu, staklenom mostu, dečijim penjalištima i parkićima. Nas je interesovala ferata i dobro smo se pomučili zbog nje.

Za početak, nismo našli nikakav natpis, tek prateći trek shvatili smo gde da parkiramo kola i počeli da pratimo digitalna pomagala. Posle 15-ak minuta stižemo do stene i u istom trenutku smo ugledali tablu za feratu i sajlu?! Svakako nam je bilo jasno da je ovo početak.

Ferata Fortica je relativno kratka ferata koja je označena ocenom C, što znači srednje teška. U pitanju je prilično vertikalna, odsečena stena koja nema previše prirodnih hvatova, pa se oslonac pronalazi na metalnim gazištima. Nije previše zahtevna, ali svakako postoji psihološki pritisak koji uvek donosi eksponirana stena. Znamo kako se izlazi na kraj sa takvim osećajem i pretvaramo ga u uživanje u smiraj avanturističkog dana.

Foto: Dejan Ristov

Na kraju ferata staze nalazi se viseći most koji je jako rizičan u vetrovitim danima. Nama su se sve kockice poklopile, pa ne samo da nije bilo vetra nego se najavljena kiša preobratila u dramsku igru oblaka na nebu. Postoji i staza pored visećeg mosta, ali nikome nije palo na pamet da prođe njom. Sunce koje je probijalo oblake iznad Mostara darovalo nam fotografije za pamćenje.

Foto: Dejan Ristov

Obično kada se završi ferata mislimo da su sve muke prošle. Međutim, naše su tek počele. Na platou vrha postoje markacije, ali one nestaju i nije do kraja jasno gde vode. U tom trenutku je izgledalo da je lakše popeti se nego sići. Sunce je krenulo da zalazi i bilo nam je jasno da moramo što pre da reagujemo.

Foto: Dejan Ristov

Gde god da pogledamo, svuda su litice. Osmatramo teren, pronalazimo jedinu moguću putanju, pa se spuštamo kroz mini kuloar i preko sipara. Kao da nam nije bilo dovoljno problema kada je veliki ovčarski pas nalik na Kangala preprečio put. Ne znam šta bi drugo moglo da bude osim da smo svi u istom trenutku pomisli: “Ma, samo si ti još falio“ i on je posle par minuta otišao.

Ostavljamo opremu u kola dok noć polako pada i odlučno hitamo ka ćevabdžinici kod Starog mosta da na miru sumiramo dan. Ima se o čemu i pričati uz slasan zalogaj.

The post Mostarska Bijela appeared first on Zapali iz (z)grada.

Stazama žednih

Tragajući za atraktivnim planinarskim stazama i neverovatnim prirodnim lepotama ovog proleća našao sam se u Hercegovini. To su mesta u kojima priroda ponosno pokazuje svoju kreativnost, u kojima preskoči srce na tren, gde se prelepi kadrovi za fotografiju pojavljuju kao na traci.

„Ljuti“ hercegovački krš, iako na prvu loptu surov i neizdašan, ipak nudi pozamašan broj zadivljućujih lokaliteta. Istina, uglavnom su dobro skriveni od očiju šire javnosti, što im i dodatno podiže vrednost.

Koordinate: 43.4832, 17.3000

Rastojanje od BG: 450km

Težina: 3 – TAMAN MERKA

Način realizacije: SOLO

Oprema: CIPELE, KACIGA, LAMPA

Usled par slobodnih dana oko Uskrsa, imali smo na raspolaganju produženi vikend. Ipak, i dalje nedovoljno da bi stigli svuda gde smo želeli. To samo znači da ćemo morati da se vratimo po još neku dozu hercegovačkih bisera, jer ove koje smo otkrili su nas očarali potpuno.

Kanjon Brine je bio rezervisan za prvi dan. Nalazi se blizu Posušja, mesta čije će ime u velikoj meri uticati na konfiguraciju ovog kanjona. A kako, videćemo baš iz ove priče. Parkiramo na prostranom parkingu i odmah na samom startu nailazimo na prizor koji nam je privukao pažnju. Stari kameni most, delo vrednih ruku lokalnih klesara i nekropola stećaka iz 15. veka svakako izazivaju poštovanje. Mada mora se priznati da izgledaju kao da su ostavljeni vremenu da im sudi, pa koliko izdrže.

Nastavljamo i vrlo brzo u daljini naziremo dva ogromna brda koja se spajaju u jednu tačku. To je ono što tražimo. Kanjon Brine je tesnac koji spaja naselje Ričina i Tribistovo, istoimeno selo i jezero. Generalno govoreći, u Hercegovini postoji problem sa vodom, a sam naziv mesta Posušje govori da ni tu nije nimalo drugačije. Kako bi se rešio taj problem napravljeno je akumulaciono jezero Tribistovo i iz njega sprovedeni vodovodi.

Kroz kanjon Brine vode dve staze. „Nova“ staza je u stvari makadamski put koji je izgrađen prilikom radova na novom vodovodu. Iako tom, zapadnom stranom kanjona, može da prođe svako i postoji par interesantnih vidikovaca i tunela, ona nije nešto posebno atraktivna i teško da bi privukla ljude u većem broju.

Završava na brani jezera Tribistovo gde je idealno mesto za pauzu i da se pogled pusti po površini mirnog jezera.

Istočna strana kanjona Brine je sušta suprotnost. Prati liniju starog vodovoda i može se okarakterisati na više načina. Sve, samo ne kao dosadna. Ona je atraktivna, izazovna, opasna. Usled iskonske potrebe za vodom, ljudi ovog kraja su bili primorani da se snalaze. Ne mogu ni da zamislim kako je ovde izgledala ugradnja cevi koje život znače šezdesetih godina prošlog veka.

Mi smo ovu stazu koristili u povratku sa jezera, pa je trebalo otvoriti više očiju (u našem slučaju osmoro) kako bi uhvatili početak. Malo probijanja kroz nisko i bodljikavo hercegovačko rastinje, malo skakutanja preko stenja i kamenja i vrlo brzo se ukazala stena sa čeličnom sajlom za osiguranje. Od tog trenutka počinje via ferrata staza.

Ona ne spada u moderne koje su napravljene da zadovolje apetite adrenalinskih uživalaca, već u izvorne. Via ferrata ili čelični putevi su pravljeni kako bi se osigurao prolazak preko nepristupačnih puteva i omogućila veza koja je bila od životnog značaja. Nekada su se tim putevima prebacivali ljudi, municija, hrana, a u ovom slučaju preko potrebna voda. Srećom, danas ili bar u ovom trenutku tih potreba nema, pa se slobodno mogu koristiti za sportsko-planinarske aktivnosti.

Krećemo za sajlom, nema nam druge. Ona nekako ide ravno, a litice postaju sve oštrije i kanjon sve dublji. Staza je uska od pola metra do metar i usečena u stenu. Bez obzira što stojimo čvrsto na tlu nogama, samo tik pored nas je provalija, pa sajla itekako daje dozu sigurnosti.

Ubrzo stižemo do dela gde je sajla otkinuta. Nije važno da li je to zbog starosti ferate ili zemljotresa koji su dobro drmali prethodnih dana, ali prelazak preko dugačkog, prilično strmog sipara je bio zahtevan. Čim smo izašli na kraj sa nezgodnim detaljem iza krivine se pojavljuje most preko duboke provalije. Evociramo sećanja na avanturističke filmove i prelazimo na drugu stranu kanjona Brine. Izuzetno su nam prijali krajolik, atmosfera i prepreke, pa sam imao utisak da bi mogli satima da se “igramo” u ovom predivnom prirodnom adventure parku.

Malo fotkanja, malo uživanja, nastavljamo pričvrljeni uz stenu. Stižemo i do niza tunela, pa avantura dobija dodatni nivo. Na stazi se nalazi čak šest tunela i svi su različite visine i dužine. Kroz neke se može proći uspravno, ali ima i onih koji zahtevaju pačiji hod ili čak i puzanje. Svakako je preporuka da se ponese kaciga i čeona lampa na ovu akciju.

Staza se ubrzo spušta, pa smo uskočili u kanjon čim smo ugrabili priliku i uživali u prelepim kamenim formacijama koje je vekovima oblikovala voda. Pored prirodnih kreacija fascinirala nas je i nestvarna tišina koja vlada kanjonom, te smo u pojedinim trenucima se šalili da smo jedini ljudi na Zemlji. Što i nije tako isključeno nakon jakih zemljotresa koji prodrmali čitav kraj.

Od starog mosta do jezera i nazad ima petnaestak kilometara i ova staza spada u srednje teške. Svako ko krene njom trebalo bi da ima potpunu koncentraciju na kretanje, jer najmanja greška može biti fatalna. Ne želim da obeshrabrim, već samo da upozorim, a planinarsko uživanje je zagarantovano. Kanjon Brine čeka na vas!

The post Kanjon Brine appeared first on Zapali iz (z)grada.

Preživeli Mrtvicu

Još uvek mi je najgori deo planinarskih akcija ustajanje po mraku. Znam da često ne može drugačije, te mu se iznova bespogovorno prepuštam. Ovog puta iritirajući budilnik nas je prenuo iz sna na moru, u Tivtu. Iako bi najradije prepričavali jučerašnju avanturu u kanjonu Škurde, ostavljamo to za kasnije. U tišini, koliko god je to moguće, pakujemo šatore, ispijamo prvu noćnu ili jutarnju kafu i spremamo se za polazak. Valja stići do Međurečja u podnožju Moračkih planina gde nas željno čeka novi kanjon. Iskreno, i mi njega.

Koordinate: 42.7971, 19.3385

Rastojanje od BG: 450km

Težina: 5 – RAZMISLI JOŠ JEDNOM

Način realizacije: PLANINARSKI KLUB

Oprema: PATIKE, NEPROMOČIVA VREĆA

Skrećemo sa magistrale i penjemo se visoko do zaseoka gde nas čeka i domaćin sa kamionom. U zadnje vreme skoro da je postao neizostavan deo „pakovanja“ u prikolice, pa se više niko od nas ni ne iznenađuje. Šta da se radi kada se do najlepših i još uvek, civilizacijskom poganom rukom, neukaljanih mesta jedino stiže džipom ili kamionom.

Uz put uživamo u raskošnim Moračkim planinama i naravno, moćnom Maganiku prekoputa. Njih deli kanjon Mrtvice u koji sam zaljubljen od kada sam ga prvi put video. Subjektivno govoreći, to je i najlepši tekst koji sam napisao i možete ga pročitati OVDE. Tada nisam ni slutio da će me neobuzdani avanturistički duh odvesti do nastanka ove bistre planinske lepotice i da ću ispratiti njenu priču od izvora, pa sve do ušća u Moraču.

Malo posle izvora, kada Mrtvica počinje da formira svoje korito, silazimo do reke u zaseoku Višnje. Na prvi kontakt nas je planinska kraljica podsetila na jednu od varijacija legendi po kojoj je dobila ime – toliko je hladna da se ni mrtvi ne bi kupali u njoj. Ulazimo u „punu ratnu opremu“, neoprensko odelo sa dugim nogavicama i rukavima, kaciga i utežemo pojaseve.

Iako je isto reč o ekstremnom kanjoningu, taj dan nas je čekao potpuno drugačiji doživljaj od kanjona Škurde. Krećemo se nizvodno koritom Mrtvice i savladavamo džinovska debla i survane stene koje su tu verovatno od vajkada.

Ubrzo stižemo do prvog vira, pa se i akcija malo „zakuvala“. Tirkizna boja vode očarava, a okolne stene prošarane mahovinom dodatno doprinose lepoti prizora. Neki se odlučujemo da se spuštamo abzajlom niz stene, dok će neki da skaču.

Prilikom ovakvih skokova jako je važno pronaći mesto za odraz koje nije klizavo i odbaciti se dovoljno kako bi se izbegle stene na dnu vira. Da li je skakač uspeo zna se po zvuku koji se proizvede. Ako je to „buć“ onda je dobro, a ako je „tup“ onda nije. Šalu na stranu, svakako treba biti oprezan kod ovakvih skokova. U trenutku se mešaju strah od klizave stene, od visine i loše procene mesta za doskok. Zato je neophodno poverenje u vodiča i njegove savete, a moje je u Dušana beskrajno. Brzinsko kupanje i podsećanje na hladnoću reke kao da su nas resetovali i nastavljamo dalje.

Samo par desetina koraka dalje, Mrtvica odlučuje da se sunovrati niz liticu i pretvori u grandiozan vodopad koji će predstavljati najveće iskušenje naše, ne baš prebogate, kanjoning karijere. Nemamo izbora i prepuštamo se ovom poduhvatu. Zvuči kao da smo primorani, a ustvari smo zbog toga i došli. Međutim, kada se Dušan spustio, gvirnuo preko stene i uzviknuo: „Jezivo!“, iskreno govoreći, nikome nije bilo svejedno.

Bezimeni vodopad se sastoji od dva dela, a svaki je interesantan na svoj način. Prvu kaskadu, znatno kraću, osim nezgodnog ulaska karakterišu i previsni elementi gde se gubi tlo pod nogama. Tada je potrebno „sesti nisko“ u pojas i taj položaj će omogućiti da se stopalima nađe oslonac koji se nije primećivao samo tren ranije.

Čim smo se spustili na čvrsto, odahnuli smo. To je bio samo kratak predah, jer „drugo poluvreme“ je znatno fascinantnije. Ispod nas je druga kasakada, a 50-tak metara visoki vodopad svima nama budi strahopoštovanje.

Kao po komandi, slušamo Dušana i krećemo da se spuštamo. Ne znam za druge, ali lični doživljaj je bio veoma intezivan. U istom trenutku svet staje i sve se kovitla. Misli se roje, adrenalin nadire. Nije da nema straha, ali ga nadvladava fokus na svaki korak, na svaki potez. On mora biti odmeren i kontrolisan, odlučan i mek u istom trenutku.

Taman kada sam mislio da sam sve sinhronizovao zapljusnuo me vodopad i na trenutak izbacio iz ritma. Viseći na steni, pod snagom njegovih udara shvatam da nema nazad već jedino da se nizom spretnih poteza spustim do drugara koji su izgledali kao da ih gledam pod mikroskopom u tom trenutku. Bez obzira na različite pristupe i dileme tokom spuštanja, katarzični urlik kada se pusti uže na dnu svima je bio vrlo sličan.

Nedaleko od ovog grandioznog vodopada Mrtvica odlučuje da se skloni od očiju javnosti i počinje da probija džinovske stene Moračkih planina u nameri da sebi prokrči put.

Rezultat njene upornosti ostavlja bez daha, a njena kreativnost nam je darovala atraktivni poligon za kanjoning i adrenalinsko uživanje.

Krećemo sa skokom u ledenu Mrtvicu, tek da nas pripremi i fokusira na ono što sledi. A ona poskakuje, glača stene, poigrava se i u zavodljivom plesu uvlači sve dublje u kanjon. Bez pogovora je pratimo i treperimo od iščekivanja šta je sledeće spremila ta nepredvidiva planinska koketa. Uveliko smo već u mraku, sunce odavno nismo videli, pa neki od nas polako počinju da trepere i od hladnoće.

Juče smo se „kuvali“ u šortsu u suvom kanjonu, a danas ni dugački neopren ne može da nas potpuno zaštiti i zagreje. U vekovima klesanom prirodnom okruženju ređaju se izuzetno dinamične kanjoning minijature.Red manjih vertikala, pa plivanje, red većih vertikala, pa tobogan. Spuštamo se niz vodopade, provlačimo kroz uske prolaze, skačemo sa stena. Pratimo njen ritam i čekamo da nas izvede na tako željeno sunce.

Izlazak na sunce je značilo kraj hladnoće, ali na žalost i kraj kanjoninga. I dalje smo u kanjonu, ali stene na obalama postepeno postaju pitomije i udaljenije, a parče neba iznad nas sve veće. Tako se i Mrtvica smiruje i u laganom tempu nas vodi do Velje Dubokog. Nije da nema lepih kutaka, ali nakon svega što smo prošli oni ne izazivaju toliko oduševljenje.

Ostalo nam je samo da u smiraj dana, na dugom putu kući, sumiramo utiske kao da ih dublje urezujemo u sećanje. Planiranje za sledeći kanjoning se podrazumevalo…

The post Izvorište Mrtvice appeared first on Zapali iz (z)grada.

Današnji tekst nam stiže iz Majdanpeka. Bez obzira na neverovatne lepote istočne Srbije, ovog puta je Novak Ristanović, predsednik PD “Starica” odlučio da piše o drugoj strani istočne Srbije. On nije mogao da ne zapazi nekoliko ružnih dešavanje koja se vezuju za planinarenje i pokušaće da nam u narednim redovima skrene pažnju na njih.

Sa druge strane planinarski klubovi i društva kod nas su desetkovani nizom mera i propisa administrativne prirode i podložni su rigoroznoj kontroli od strane nadležnih inspekcija. Ne kažem da ne treba da postoje pravila, ali ona ne bi trebala da budu neukusno kreirana. To bi bilo kao kada bi kondukter u autobusu sa sobom nosio pendrek ili biber sprej, spreman da ih iskoristi u slučaju da ne može naplatiti kartu od slepog putnika. Da li su sami planinarski vodiči svojim delovanjem u proteklom periodu uzrokovali novonastalu situaciju pitanje je za svakog od nas. Međutim činjenica je da služba vodiča regrutuje sve više školovanih vodiča što je svakako dobro, sve dalje ostaje na svakom vodiču ponaosob kako će koristiti stečeno znanje i zvanje. Svakako postoji gro uzornih planinarskih vodiča koji odlično obavljaju svoj posao, kao što i postoje turistički vodiči koji su takođe majstori svog zanata i pravo je uživanje prepustiti se njihovim čarima kojima vas provode kroz razne destinacije.

To svi znamo, ali je obaveza organizatora da to naglasi. Pošto taj naizgled nebitan i suvišan podatak propusti da naglasi smrzavanje korisinika turističkog aranžmana dok sat vremena čekaju izlazak Sunca je neminovan, a samo su hteli da uživaju u planinarenju, jer su čuli da je to danas “in” i hteli bi i oni to da probaju, fotografišu i podele slike na društvene mreže. Da li su oni zbog toga ratni zločinci? Da li su uradili neku mnogo lošu stvar? Ne! Jednostavno nisu potražili infomacije na pravom mestu. Potražili su informacije na mestima gde ponuđač traži novac, neukusno veliki za tu vrstu usluga, a nudi samo prevoz do mesta početka pohoda gde ih neretko prepušta lokalnim planinarskim vodičima i organizatorima da vode računa o njima sve do trenutka kada je dogovoren povratak.

Izvor: Herbal Athlete

Takođe, postoje slučajevi u kojima učesnici akcije ne znaju sa kojim planinarskim društvom su došli na akciju, niti sa kojim vodičem, već znaju samo koje je boje autobus. Konkretna akcija je okupila preko 1000 ljudi u ekstremnim uslovima zbog zaleđenih staza na kojoj organizator nije obezbedio Gorsku službu spasavanja, pa je pravom srećom sve prošlo bez problema o kojima bi se pisalo. Postoje slučajevi gde su učesnici akcije uplatili na račun planinarskom vodiču određenu svotu novca. Verovatno ćete reći tako i treba, ali očekivali bi ste da za taj novac dobiju neku uslugu u vidu prevoza, informacija o stazi ili potrebnom za akciju, vođenja ili nešto slično. Ne, dobili su samo informaciju gde se i kad održava akcija, ne videvši vodiča.

Sve ovo napisano je samo jedan deo ovog, možda najzdravijeg i najlepšeg sporta. Možda vam nije bilo prijatno da čitate o ovom, jer planinarenje posmatrate iz drugačije perspektive. I ja njačešće zauzimam vaš pogled na planinu, ali samo za trenutak smo otišli na neosunčanu stranu brda da vidimo šta se krije iza brega i vraćamo se lepšim temama na ovom blogu. I ne samo na blogu, već to primenite u praksi, a sad sa informacijama iz ovog teksta verujem da ćete znati ispravno da odaberete sa kim i gde krenuti.

Autor: Novak Ristanović

The post Druga strana planinarenja appeared first on Zapali iz (z)grada.

Kanjon u gradu

Od kada sam odškrinuo vrata kanjoninga kao da sam se trajno inficirao ovom predivnom disciplinom. Posledice se manifestuju nadrealno velikom željom, zovom koji bubnji u ušima i slikama duboko urezanih sećanja koje titraju pred očima.

Protivotrova nema, pa ga ni ne tražim. Jedino što je moguće uraditi u toj situaciji, kako bi se primirilo napeto stanje, je da što pre organizujete avanturu i napojite dušu neophodnom dozom specifičnog adrenalina.

Koordinate: 42.4272, 18.7733

Rastojanje od BG: 550km

Težina: 4 – GARANTOVANA UPALA

Način realizacije: SOLO

Oprema: RANAC, PATIKE

Zbog široke ponude fantastičnih kanjona, Crna Gora je i ovaj put bila naš izbor. O prethodnim kanjoning avanturama možete čitati OVDE i OVDE. Da srcu nađemo lek, nije nam bilo teško da se u najvećem jeku turističke sezone zaputimo u primorski komšiluk. Posle celodnevne vožnje, te 500 i kusur kilometara stižemo u Boku Kotorsku. U suton, naravno posle „osoljavanja“, smeštamo se u Tivtu u kampu „Bova“ kod izuzetno šarmantnog domaćina Neše i kujemo planove za sutrašnju avanturu.

Kanjon Škurde je prilično zahtevan. Sa svojih 26 vertikala traži solidnu psiho-fizičku kondiciju, ali i iskustvo u primeni abzajl tehnike. U trenucima viskog vodostaja, tj. kad usled kiša Škurda pomahnita i nekontrolisanom snagom peni i udara o stene samo najspremniji i najsmeliji mogu da prođu kroz kanjon. Mi smo i dalje početnici, pa smo izabrali trenutak kada je kanjon bio skoro suv. Ali, to ne znači da je opušteno. Baš, naprotiv.

Do sada, svi kanjoni koje sam prošao su se nalazili daleko od očiju javnosti, kao da ih je priroda skrajnula i čuvala za nekoga ko će više znati da ih ceni od današnjih ljudi. Ali, kanjon Škurde se nalazi odmah iznad Kotora, najlepšeg grada na crnogorskom primorju. Parkirali smo preko puta starog grada i sa kanjoning opremom na sebi krenuli ulicama pored reke turista. Nije ni čudo što su nas posmatrali kao vanzemaljce i okretali se za nama. A i mi smo se osećali slično, jer smo znali da grabimo ka okruženju koje izmešta u svakom smislu.

Popeli smo se uskom stazom iznad grada i ostavili Kotor daleko dole na obali. Skrećemo sa puta koji vodi prema čuvenom Pestingradu i zaraslim stazicama namenjenim samo divokozama i nama, pomalo „iščašenima“ spuštamo se u korito potoka. Plan nije bio da uđemo od samog početka u kanjon Škurde, jer zahteva znatno više vremena i složeniju logističku organizaciju, ali i ovih 20 vertikala do dna biće više nego dovoljna avantura za prvi prolazak kroz kanjon Škurde. Kada se pridoda par zmija i vidkovaca, jasno je da uzbuđenja nije nedostajalo.

Proveravamo i utežemo opremu uz praćenje instrukcija vodiča. Dušan je, iako mlađi godinama, prilično iskusan i ništa ne prepušta slučaju. Po hiljaditi put u životu, kao papagaj, ponavlja značaj „sedanja u pojas“, „pupkovine“, kačenja i puštanja užeta… Želeći da budemo što bolji i da prođemo bez ikakvih problema upijamo svaku reč. Par minuta pauze da se podesimo na avanturistički mod i krenuli smo.

Kanjon Škurde nije mnogo dugačak, ali nema previše razmaka između vertikala. Odsečene litice moćnih stena se samo nižu. Kako se spustimo sa jedne, počinje druga. Ponekad nema ni dovoljno mesta za više ljudi, pa se čeka da prethodnik nastavi dalje niz sledeću prepreku kako bi se oslobodilo mesto za sledećeg.

Uz put Dušan je delio savete vezane za abzajlovanje, popravljao nam je tehniku i položaj tela. Pošto nas nije spuštao kao džakove krompira kao u nekim poluturističkim aranžmanima, već je svako odgovarao za sebe, izuzetno je važno bilo za svakog od nas da verujemo u sebe, da ne uđemo u paniku i naravno da pratimo instrukcije vodiča. Iako smo neki već bili na kanjoningu, a nekima je prvi put, na početku smo bili malo stegnuti. Vremenom, uz kvalitetne savete, svi smo se prilagodili, uhvatili dobar ritam i delovali kao uigrana ekipa.

Kanjoning je zahtevna disciplina. Ne postoji opcija autopilota i razmišljanja o nekim drugim stvarima. Traži duboki fokus, ne postoji ništa više. Kao da ceo svet stane. Sve što ste ikada radili i sve što znate sažme se u jednu tačku, u jedan trenutak u kome se jedino dešava sledeći korak. Možda deluje da malo dramim, ali ako budete imali priliku da se spuštate sa vertikalne stene dok daleko ispod vas stoje prijatelji veličine makete verujem da ćete se osećati slično.

Kako je kanjon mahom bio suv nismo nosili neoprenska odela, te je trebalo obratiti dodatnu pažnju na stene. One koje su hrapave su i veoma nezgodne, a šta mogu da urade koži podsećao me je lakat i par nedelja nakon avanture.

Vertikale su se nizale, vreme je prolazilo, ali dobra atmosfera nije jenjavala. Verovatno je za to zaslužan i adrenalin. Prilikom lučenja ovog hormona, pojačava se snaga srca i pojedinih mišića, povećava se izdržljivost, prosto mozak šalje telu „vetar u leđa“ kako bi prevazišlo prepreku. Prilikom spuštanja telo treperi pod udarima adrenalina, ali čim se otkačite sa užeta dolazi do erupcije emocija i osmeh se razvuče preko celog lica.

U kanjonu Škurde postoji par zahtevnijih vertikala i uglavnom su visine oko 20 metara, ali jedna se posebno ističe. To je predivni prirodni amfiteatar koji je Škurda, kada je obuzmu strahovite moći, kroz vekove bušila i brusila. U momentu početka spuštanja niz 28 metara visoku vertikalu, dno se ne vidi. Do njega, treba se provući i kroz pećinski otvor što pruža nezaboravno iskustvo.

Napunjeni emocijama i osokoljeni nesvakidašnjim prizorima nadalje lako savladavamo kanjonski teren kada nas je prenula neobična muzika. Nailazimo na dva migranta koji su se smestili u šatoru u suvom koritu potoka i u trenucima razbribrige odlučili da malo zasviraju. Njihovo prisustvo kao da nas je trglo i vratilo iz druge dimenzije u ovozemaljski svet. Posebno, jer smo se posle pedesetak metara našli na stazi koja vodi do grada.

Vremena za sumiranje utisaka nije bilo previše, jer već sutra pre zore treba da se prebacimo na drugu lokaciju i upoznamo potpuno drugačiji kanjon.

Nastaviće se…

The post Kanjon Škurde appeared first on Zapali iz (z)grada.

 

Prošlo je više od godinu dana od ove avanture, ali nikako ne mogu da se nakanim da napišem tekst o njoj. Zaturena sećanja po nekim moždanim fiokama su čekala trenutak inspiracije ili specijalni položaj zvezda. Više ni sam ne znam šta je u pitanju. Verovatno je to što nisam siguran na koji način je dočarati kako dolikuje.

Svaka planina je u neku ruku i ista i posebna. Svaka planina ima kamen, stenu, šumu, divlje zveri, ali i svaka budi jedinstvena razmišljanja i emocije u nama, posebno kada su u pitanju neki specifični detalji koji se ne primećuju tako lako. Zelengora je zaista posebna, a za to ima više razloga.

Koordinate: 43.3773, 18.5391

Rastojanje od BG: 390km

Težina: 3 – TAMAN MERKA

Način realizacije: PLANINARSKO DRUŠTVO

Oprema: RANAC, CIPELE, ŠATOR

Jedna od najlepših planina dinarskog sistema zajedno sa Maglićem, Volujkom i Lelijom čini ponos Nacionalnog parka Sutjeska. Oivičena je moćnim rekama Neretvom i Sutjeskom, ali i sama poseduje brojne izvore pitke i hladne vode. Imenu su kumovali nepregledni planinski pašnjaci, guste zimzelene i listopadne šume, te beskrajne zelene gore koje se prosto nadovezuju jedna na drugu.

Ogromno prostranstvo moćnog masiva omogućuje da se vidi iz pola Bosne i Hercegovine, ali to ni malo ne olakšava prilazak. Istina, postoji stari put koji su nekada davno koristili karavani i koji su međuvremenu devastirali kradljivci drva. Put je u toliko lošem stanju da čak i drvokradice traže alternativne planine za svoje nečasne rabote.

Kada smo već potegli dugačak put iz Beograda, te se spakovali kao sardine po džipovima valjalo je dobro iskoristiti uloženi napor i uživati u prelepom ambijentu. Kao i mnogo puta do sada Milutin i Slavica Ilić iz PD Kopaonik – Leposavić su dobro izbalansirali napore i napravili odličan plan za tri dana.

Smestili smo se u kombinaciji šatora i neke velike spavaonice planinske kuće koja se tih dana proširivala i sređivala da pruži komfor nekim budućim planinarskim hodočasnicima. Naš luksuz je bila česma koja je pored toga što obezbeđivala izvor predivno hladne vode, služila i kao “frižider” za pivo i lubenicu. Sasvim dovoljno. Na tako božanskim mestima čoveku malo treba i brzo se navikne na minimalne zahteve. Bar na kratko vreme.

Zelengora je ogromna i ne pomišljajte da je možete obići za jedan vikend. Još ako želite da negde uživate i udahnete moć prirode biće potrebno nekoliko dolazaka za to.

Mi smo se za prvi dan odlučili za južni deo Zelengore. Kretati se po ovim loptastim brežuljcima predstavlja pravi planinarski hedonizam. Različiti predeli se brzo smenjuju što elimiše svaku mogućnost monotonije, pa se svaki čas otkrivaju prirodne kompozicije za uživanje. U planu je bio najviši vrh Zelengore Bregoč (2014mnv), ali i Kozije strane (2013mnv), Stog (1821mnv) i Uglješin vrh (1859mnv).

Dostupnost ovih vrhova je potpuno suprotna sa njihovom visinom. Popeti se na Bregoč uopšte nije zahtevno, ali stići do Uglješinog vrha je već solidan poduhvat za koji je trebalo savladati 25-26 kilometara i oko 1700 metara visinske razlike. Bez obzira što Zelengora nema izražene vertikale i tehnički zahtevne uspone, treba uložiti prilično energije ukoliko želite da dobacite do udaljenih krajeva planine.

Ono što posebno prija je da nema opasnosti od mina kao na mnogim drugim bosanskim planinama, ali i činjenica da je prilično nenaseljena osim jednog katuna kod Jugovog jezera.

Boravak na tako nestvarno pustim mestima daje luksuznu mogućnost da čovek malo zaćuti, malo razmisli, da zaista oseti prirodu.

Sutradan smo krenuli na suprotnu, južnu stranu. Staza nas je vodila pored Orlovačkog jezera gde smo naišli na nepregledno more preukusnih borovnica. Bilo ih je toliko da me je posle nekog vremena mrzelo da berem. Izlazimo na sedlo i nakon kraće pauze krećemo ka Orlovcu (1962 mnv).

Ne znam da li je vrh dobio ime po jezeru ili obrnuto, ali znam da se sa njega pruža predivan pogled na jezero, na mali amfiteatar oko njega, kao i dominantne vrhove u daljini. Jedan od njih je Videž, najseverniji vrh Zelengore koji je bio naša sledeća stanica.

Pošto sam se propisno najeo borovnica, mogao sam da se posvetim drugim planinskim lepotama. Kako smo bili u julu, kada je na većim visinama sezona cvetanja u toku, pažnju su mi okupirale cvetne minijature. U raznim oblicima i “vrištećim” bojama pokušavale su da skrenu pažnju na sebe, a moju su svakako dobile.

Na putu do Videža (1864mnv) dolazimo, što bi se reklo, mečki na rupu, pa nam je to dalo neplaniranu energiju da malo ubrzamo.

Pa, u punoj brzini, ispod samog vrha nailazimo na stećke i to prilično očuvane. Nisam upućen u priču o njima iz davnina, ali sama činjenica da se nalaze na 1750mnv je već prilično fascinantna i svrstava ih među najviše nekropole u Bosni.

Treći dan, treći pravac. Krenuli smo na zapad istražujući čari ove kontroverzne planinske lepotice. Blaga i divlja u isto vreme, prepuna suprotnosti pruža mogućnost da svako nađe svoju mrvu zadovoljstva. Zelengora nam je toga dana podarila široku lepezu uživanja, pa je bilo i za više od pomenute mrve. Na početku je bila toliko gusta šuma da se sunce nije videlo. Ali zato su se videle slatke šumske jagode okupane rosom. Nakon šumske poslastice izlazimo na čistinu, hvatamo zrake prvog jutarnjeg sunca i krećemo se prema Štirinskom jezeru.

Kratko uživanje, fotografisanje i nastavljamo dalje, ima još par stvari koje vredi videti. Usput nailazimo na još stećaka i penjemo se na Veliki Zimomor (1815mn) sa koga se otvara pogled i na Kotlaničko jezero koji je pravi dragulj Zelengore.

Kombinacija modro plave i tirkizne boje u ovakvom okruženju pravi prelepi kontrast i puni baterije neverovatnom brzinom.

Predivna i unikatna, Zelengora nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Jedno od onih magičnih mesta gde imate osećaj da se vratili u prošlost. Ako ne u prošlost, što ne mogu da tvrdim, ali sigurno ću se vratiti u budućnosti.

The post Zelengora appeared first on Zapali iz (z)grada.

Zbogom kralju vodopada!

 

Jedne kasne oktobarske večeri potpuno neočekivano, onako džukački iza ćoška, sačekala me je vest o smrti prijatelja. Iako znam da svima nama vreme prolazi i da je to sastavni deo našeg bivstvovanja na ovoj planeti, prilično sam to teško podneo. Bez obzira što se nismo znali dugo, naš odnos je bio iskren i dubok i vrlo često smo pasionirano pričali o prirodi i skrivenim kutcima naše prelepe Srbije. Najmanje što mogu da uradim je da ovaj tekst posvetim njemu i da ga sa tugom ispratim na rajske pašnjake.

Koordinate: 43.1817, 22.8298

Rastojanje od BG: 340km

Težina: 3 – TAMAN MERKA

Način realizacije: SOLO

Oprema: PATIKE

Slobodanu Bobanu Iliću je, usled bolesti, pesak iz sata cureo brže nego drugima. Kada je postao svestan toga, sticajem okolnosti naišao je na moj blog i to mu je podstaklo ideju koju je živeo do kraja života. Njegov cilj je bio da ne samo poseti sve vodopade Srbije, već i da ih dokumentuje, fotografiše, kategoriše i objavi kao knjigu koju bi ostavio u amanet budućim prirodnjacima i istraživačima. Sa ludačkim elanom i željom je planirao i organizovao akcije koje su često bile istraživačkog karaktera i zahtevale enormnu dozu upornosti i nepokolebljivosti. Za Bobana nije bilo lošeg vremena, niti kiše ni hladnoće, a u njegovim planovima nisu postojali pojmovi “Daleko je” ili “Mrzim me”. Takav stav je bio neizostavan ukoliko je želeo da stigne u svako ćoše Srbije gde se krije neki vodopad. A itekako je želeo. Samo prošle godine je upriličio 51 vikend akciju! Njegov odnos i ljubav prema prirodi je nešto što se retko pronalazi i to su prepoznavali svi koji su ga sretali po vrletima i bespućima Srbije.

Prateći svoje strasti smo se i upoznali u kanjonu Dubrašnice, a kasnije su nam se zbog ljubavi prema vodopadima putevi iznova i iznova ukrštali. Tako je bilo i krajem maja kada smo krenuli na Staru planinu u zagrljaj manje posećenim vodopadima dojkinačkog kraja.

Srpska planinarska kultura je na prilično niskom nivou i veliki broj planina i staza na njima je neobeležen, a imam utisak da Stara planina prednjači u tome. Znao je to i Boban. Želeo je da joj se oduži za sve trenutke koje mu je podarila i momente kada je srce “preskakalo”. Često je bilo jako teško pretočiti ih u reči, pa onda dela dolaze više do izražaja. Zbog toga mu nije bilo teško da o svom trošku izrađuje table i putokaze. Nažalost, samo malobrojne su i dalje na svome mestu dok je većina njih polomljena i bačena u obližnje žbunje.

Prvog dana smo krenuli da pratimo tok Jelovičke reke i njene pritoke. Od mesta Vrelo, gde se nalazi i tirkizno Jelovičko vrelo, pratimo desni put koji je u prilično lošem stanju. Posle dvadesetak minuta pažljive vožnje kroz selo i šumu stižemo do mosta koji je važan orijentir i nedelako od njega parkiramo auto. Odatle, inače, kreće staza do Koprenskog vodopada čuvenim smerom preko Dabidžinog potoka. Iako je Koprenski vodopad monumentalan i mi smo se ceo dan kretali ka Koprenskom platou, za taj dan smo imali druge ideje. Naš cilj je bila Šošina Vunija, pritoka Jelovice. Vunija je lokalni izraz koji znači levak, a ta metofora je obećavala pregršt predivnih vodenih kreacija.

Stara planina je već sama po sebi dovoljno inspirativna i raskošna, a posebno kada se zađe na staze kojima se ređe ide. Tamo gde se retko pojavljuju ljudi, tragove ostavljaju uglavnom životinje. Pa smo tako i naišli na trag mečke koja najčešće obitava u predelu oko Širokih luka, a gostoljubiva Stara nas je počastila susretima sa konjima, jelenom, srndaćem i vidrom.

Manje posećeni delovi Stare planine obavezno znače da nabujala vegetacija pravi ambijent džungle. Na takvim terenima je potrebna koncentracija i orijentacija, jer je šansa da se zaluta velika. Takođe, treba pronaći oborena stabla, specifične stene ili sastavke reka kao važne orijentire koji će obezbediti siguran povratak. Jednom prilikom smo probali da bacamo mrvice hleba i jedva smo se vratili.

Probijali smo se po teškom terenu znajući da će se uložen trud višestruko vratiti. Baš tako je i bilo. Raznorazna vegetacija je osetila toplo prolećno sunce, pa je mlado lišće osvajalo okolinu. Posebno se osećao dominantni miris sremuša. Kako smo znali da mu je nadimak medveđi beli luk, svi smo se nadali da ga mečka neće poželeti dok smo mi tu.

Nije prošlo mnogo vremena, a Šošina Vunija je već počela da se prikazuje u najlepšem izdanju. Slapovi, vodopadi, brzaci, samo su se nizali i svaki od njih je tražio posebnu pažnju. Jedinstveni i prelepi u svojoj nesputanoj slobodi padaju sa stena, preko debala i uz milozvučni huk završavaju u virovima. Svaki je priča za sebe i koliko god vremena se provede pored njih malo je.

Korak za korakom pored nestvarno lepih prirodnjačkih minijatura staza nas je vodila sve više iz šume, ka otvorenom prostoru i bliže Koprenskom platou. Kako smo bili solidno visoko, počeli smo da nailazimo na ostatke snežnog pokrivača koji u kombinaciji sa jakim majskim suncem i hukom sveže otopljenog snega pravio fantastični ambijent. Nismo se peli na Kopren, valjalo je stići do kola neobeleženim stazama pre mraka.

Nedelja je bila rezervisana za Arbinje i istraživačku akciju do malo poznatnog Jarišorskog vodopada. On se nalazi u nivou Jarišorskog dola o kome sam već pisao OVDE, ali sa dojkinačke strane planine. Divlje Arbinje se oporavljalo posle zime. Vegetacija je bila u naletu, a životinje u pokretu, kako na nebu tako i na zemlji.

Osećao se slatki ukus života koji je jedva čekao da popusti minus i da grane sunce. Kako to obično biva u prirodi, kada se jedan život završi, drugi počne. Tako je bilo i sa Jarišorskim vodopadom. Bez obzira što je sve oko njega bujalo, on je bio izmaku snage kada smo stigli do njega. On je inače periodični vodopad i aktivan je svega par nedelja godišnje kada mu snagu daju otopljeni snegovi. Nažalost, mi smo zakasnili. Kako bi spasili dan, odlučili smo se za proverenu varijantu i šetnju pored Dojkinačke reke. Jedna od najlepših rečnih dolina u Srbiji uvek ima neko novo iznenađenje i sa nestrpljenjem iščekujem svaki novi odlazak.

Tog dana smo skrenuli sa glavnog puta i istražili novi predeo. Stotinak metara posle čuvene JNA petokrake, odlučili smo da pratimo pritoku, skrenuli na desni put i zašli u magični Bratkovački dol. Posle četiri mostića, nailazimo na sastavak dva potoka. Tu treba držati opet desnu stranu i vrlo brzo se stiže do prvog vodopada. Čaroliju je dodatno ulepšao srndać koji se čudio što nas uopšte vidi na njegovoj teritoriji.

Predivni vodopad je padao preko dve kaskade i pravio vodenu zavesu lepšu od bilo kakve čipke. Nisam ni stigao da se opasuljim od oduševljenja kada sam primetio da su Bobanu zacaklile oči. Odmah sam znao da se tu negde krije još par vodopada.

Bobana, iako je bio u poznijim godinama, nije bilo lako pratiti. U šumi se još nekako i moglo, ali po stenama, kad namiriše da je vodopad tu negde blizu, pretvarao bi se u pravu divokozu, pa je malo ko mogao da stigne. Imao sam utisak da baš toliko sumanuto i  motivisano grabi ka vodopadima, koji predstavljaju metaforu izvora života, jer se njegov prebrzio gasio.

Munjevito se uzverao uz stenu i sa nje me zvao pogledom koji kao da je govorio:“Hajde! Šta čekaš?“. Vrlo brzo smo stigli do dva veća vodopada i nekoliko slapova.

On je vodopade zvao lepotani i sa posebnim divljenjem uživao u njihovom postojanju. Zadovoljni što smo spasili dan i ponovo se prekrili magičnom prašinom Stare planine, polako se kroz Arbinje vraćamo do Dojkinaca. Naravno, uz hiljaditu posetu Tupavici.

Bobanov odlazak je ostavio ogromnu prazninu svima nama koji smo ga poznavali. Jedino me malo teši misao da je već počeo sa istraživanjima nekih novih, rajskih vodopada. Ako je tačna misao da čovek postoji dok živi sećanje na njega, dragi moj Bobane bićeš još dugo sa nama. Počivaj u miru, kralju vodopada!

The post Šošina Vunija/Bratkovački dol appeared first on Zapali iz (z)grada.

Da l’ je Sava da l’ je Drina?

Koncept ideje Zapali iz (z)grada nisu samo kilometarska pešačenja i adrenalinske avanture. Više se vodim idejom da svi možemo da se pokrenemo, upoznamo Balkan i udahnemo specifičan šmek raznovrsne prirode koju nam Srbija nesebično pruža. Katkad su takve aktivnosti u turističkim mestima, katkad su nešto ozbiljniji izazovi, ali svaka od njih ima svoju unikatnu lepotu. Trebamo biti mudri i sačuvati tu raskoš, što autor ovog teksta debelo sumnja da možemo. Naravno da postoje svetli primeri gde smo uspeli da pomirimo turizam i prirodu, a Zasavica je itekako jedan od njih.

Koordinate: 44.9584, 19.5255

Rastojanje od BG: 90km

Težina: 1 – OPUŠTENCIJA

Način realizacije: SOLO

Oprema: PATIKE

Specijalni rezervat prirode Zasavica se nalazi na oko 12 kilometara od Sremske Mitrovice i do nje vodi prilično dobar put. Ali, to svakako nije jedini razlog što predstavlja idealno mesto za izlet u kojem mogu podjednako uživati i stariji i deca.

Zasavica nije rukavac ili bara. To je mala reka koja je nastala od snažnih podzemnih voda reke Save. Ali, u nekom trenutku Sava je promenila svoj tok, pa je obavezu „vodonoše“ preuzela Drina. Zasavica nije ni dugačka ni duboka, a opet je žila kucavica ekosistema u kojem se nalazi retka, pa čak i jedinstvena flora i fauna.

Svaka jedinka daje nemerljiv doprinos dobro balansiranom ekosistemu, ali ipak neke se pominju više od drugih.

Kad to kažem, mislim na dabrove kojima je Zasavica jedino mesto gde žve u Srbiji. Zahvaljujući donaciji Bavarske vlade ovde je smešteno 30-ak jedinki. Izgleda da im se izuzetno dopalo područje, pa sad ovih simpatičnih debeljuca ima preko 120. Društvo u vodi im prave njihovi krznati prijatelji vidre, što dovoljno govori o čistoći reke.

Od preko 600 vrsta biljaka najznačajnija je Aldrovanda, biljka mesožderka koja pored fotosinteze koristi i insekte za prehranu. Njena posebnost se ogleda u tome što je ovde „vaskrsla“, jer se dve decenije mislilo da je iskorenjena sa ovih prostora.

Ipak, najznačajnija je Mrguda, riba koja spada u ugrožene i retke vrste. Mrguda (Umbra krameri) je transformers riba koja živi u plićaku i ne mrda iz njega. Kada se voda povuče, ona pušta specijalnu sluz oko sebe, uvlači se u mulj i počinje da diše na pluća. Zbog prisustva ove dvodihalice, celo područje je dobilo status rezervata I kategorije.

Izvor: Društvo za promociju prirode Srbije

Pomenute vrste svakako ne umanjuju značaj ostalih mnogobrojnih riba, vodozemaca, ptica, gmizavaca i sisara koji svi zajedno čine skladnu prirodnu oazu.

Iako ovakva mesta ne predstavljuju netaknutu prirodu, ona imaju veoma zapaženu ulogu. Na ovakvim lokacijama deca mogu da ostvaruju svoje prve kontakte sa prirodom, da upoznaju biljni i životinjski svet, da budu fizički aktivna i da primoraju roditelje da se i oni pokrenu . Ali, svakako je pogodno i za starije koji bi da potraže predah od gradske vreve. Za to je potrebno izdvojiti 300 dinara za ulaznicu, a parking je besplatan.

Šta raditi u Zasavici?

Odmah po vraćanju novčanika u džep ulazimo u izuzetno lepo sređen Vizitorski centar. Na uredno podšišanoj travnatoj površini svoje mesto su pronašli igralište za decu, suvenirnica, izlagači prirodnih voćnih sokova, ali i destilata. Umetničku notu dodaju skulpture i mozaici.

Tu je i kafanica koja odiše starim ravničarskim duhom, pa u atmosferi koja podseća na salaše se mogu probati vrhunski gulaš i suhomesnati proizvodi od mangulice.
Velikim dvorištem Vizitorskog centra dominira osmatračnica. Sa 18 metara visoke drvene platforme pruža se prelep pogled na veliki deo rezervata prirode.

Pored osmatračnice je parkiran i brod Umbra koji par puta dnevno vozi zainteresovane turiste po Zasavici. Vožnja brodom košta 300 dinara, a za to se pored sagledavanja rezervata iz novog ugla dobija i interesantna priča. Kustos, ako ga tako mogu nazvati, nas upoznaje sa aktivnostima istraživača i ljubitelja prirode u rezervatu, kao i zanimljive angedote o naseljavanju i održavanju brojinih biljnih i životinjskih vrsta bez kojih ovaj prostor ne bi imao veliku vrednost.

Odmah pored osmatračnice je i ulaz u ogroman kopneni prostor rezervata. Bilo da krenete peške ili da iznajmite bickl čeka vas nesvakidašnji doživljaj. Na trenutak će mnogi pomisliti da se nalaze u Tanzaniji na safariju. Nepregledna ravnica po kojoj se nesputano kreće na stotine životinja, kućice za posmtaranje i električni minibus zaista izmeštaju sa Balkana.

Glavna razlika je što su sve životinje bezopasne, pa ćete moći iz neposredne blizine da posmatrate mangulice, podolsko goveče, konje, magarce…

Ljubitelji ptica, kojih ovde ima oko 180 vrsta, mogu prošetati dva ipo kilometra do hranilišta gde se mogu videti neke od njih, od patki i njorki, pa sve do roda i orlova.

Održavanje ovolikog rezervata je prilično skupo, pa prihod od ulaznica nije dovoljan. Zbog toga su se ljudi koji brinu o Zasavici odlučili za proizvodnju i prodaju suhomesnatih proizvoda od mangulice, ali posebna pažnja se usmerava na sir od magarećeg mleka. Za jedan kilogram ove retke pikanterije potrebno je oko 25 litara mleka, a to je količina koja se dobije od jedne magarice za šest meseci. Nije samo količina mleka ta koja diktitira cenu, već je tajna i u receptu. Usled specifičnog sastava magarećeg mleka koje nema kazeina, pa se i ne zgrušnjava, prava majstorstvo je napraviti sir od njega što mnogima u svetu ne uspeva. Zbog svega toga kilogram ovog sira košta ni manje ni više nego 1.000 eura i poprilično je tražen.

Kao utočište od gradske gužve gde se u prelepom ambijentu može uživati svim čulima, opustiti se i naučiti nešto novo, Zasavica je odličan izbor za jednodnevni izlet. Nema druge nego da se što pre uputite i provedete dan za pamćenje.

The post Zasavica appeared first on Zapali iz (z)grada.