„To je sve što sam hteo da ispričam. Mogao bih možda da vam pričam šta sam radio kad sam stigao kući, i kako sam se razboleo i ostalo, i u koju školu treba da krenem najesen, kad izađem odavde, ali nisam raspoložen za to. Najozbiljnije. Sve me to ne zanima baš toliko u ovom trenutku.

Mnogi me stalno pitaju, pogotovo taj psihoanalitičar ovde, da li ću da se posvetim učenju kad se sledećeg septembra vratim u školi. To je, po meni, baš glupo pitanje. Mislim, otkud znaš šta ćeš da uradiš, dok to ne uradiš? Odgovor je – ne znaš. Ja verujem da hoću, ali otkud znam? Baš glupo pitanje, zaista.

D. B. nije loš kao ostali, ali mi i on stalno postavlja masu nekih pitanja. Dovezao se ovamo prošle subote s tom engleskom glumicom koja igra u nekom novom filmu za koji on piše scenario. Prilično se prenemaže, ta glumica, ali mnogo dobro izgleda. Sve u svemu, kad je jednom otišla u toalet, čak u drugo krilo zgrade, D. B. me je pitao šta mislim o svemu tome što sam vam ispričao. Nisam znao kog đavola da mu kažem. Ako baš hoćete da znate, ja i ne znam šta da mislim o tome. Žao mi je što sam tolikim ljudima pričao sve to. Znam samo da mi nekako nedostaju svi o kojima sam pričao. Čak i Stredleter i Ekli, na primer. Mislim da mi čak nedostaje onaj glupi Moris. Čudno je to. Nemojte nikad nikome ništa da pričate. Ako to uradite, odmah će početi da vam nedostaju, svi oni“, LOVAC U ŽITU

Džerom Dejvid Selindžer (1919-2010)

američki pisac, autor samo četiri knjige

Uskoro na mom yt kanalu tema: Dostojevski, a onda Selindžer.

stay tuned

U trećem podkastu na yt kanalu, pričam o temi i fenomenu ljubavi kroz književnost, od početaka pa do pojave romantizma. Uživajte. Ako vas zanimaju teme vezane za svetsku književnost, zapratite me i tamo. Zvoncee

U epizodi 01 sam govorila o rađanju književne umetnosti. U ovom trenutku, na mom yt kanalu imate devetepizoda. Podkasti su u audio formi za sada, a dužine od 10, do 15 minuta.

Epizodu 02 sam posvetila književnim epohama i njihovim bojama.

Ne znam zašto mi na početnoj stranici ne izlaze objave iz stranice KNJIŽEVNOST I VREME. Nešto nisam uradila kako treba, ali nebitno sada. Bitnije je da je danas u Beogradu sunčan dan. Sigurna sam da je Ada puna, kao i Zemunski kej. Ja nisam izašla nigde. Osim do šume, ali to se ne računa u ono ‘sa ljudima’ i tako, jer u šumi možeš da imaš jedino odnos sa drvećem. Šuma je drveće, drveće je šuma, šuma je drveće, drveće ima korenje, kako je neobično korenje u ovoj šumi koju volim, drveće ima stablo, hrapavo stablo što bezmirisom miriše, i ima grane i lišće na granama, i čudno je kako hrapavo stablo sebe isteže s vrha, da bi njegove grane bile glatkije, sjajnije, da bi stvarale mreže, od samih sebe, sunčane mreže kroz koje gusto svetlo ulazi u gustu šumu, ili noću, guste zvezde. I nema veze što sam šumu posetila po danu, i što je sve to bilo tako zabavno, a i prilično osveženje, ja sam se vratila kući sa slikom medveda iz šume, i jednom mnogo slatkom životinjom, ali daleko fizički manjom od njega. Pazite, nije medved strašan. Niti sam se uplašila. Medved stoji i drži nešto nalik na rog. Mrak je, ali ima mnogo zvezda. I ta majušna životinja duva u neku posudu, činiju, isto u mraku, sadržaj te posude svetli, pa kada ona dune, iz nje, iz posude poleti pregršt zvezda. One se penju ka nebu i odande svetle. A kada medved dune, na njegovo nečujno, ali stvarno nečujno huuuuu, Mesec se stvarno tad javi. Ne razmenjuju oni nikakve reči, mislim životinjica i medved,već svako kroz svoju čudesnost neku, stvara svoju svetlost.

Takve slike nekad ume da pokloni ova šuma. Zato u njoj nikad ne vlada potpuni mrak. Ma šta da se desi, uvek neka svetiljka zasvetli.

(gif preuzet sa https://gifer.com/en/DrKo)

Mi smo generacija koja se više nikada neće vratiti Foto: pixabay.com Generacija koja je išla u školu i vraćala se iz škole pješice. Generacija koja je sama pisala domaću zadaću kako bi što prije izašli na ulicu igrati se. Generacija u kojoj su se dečki igrali klikerima, a cure igrale lastiša. Generacija koja je svoje […]

Mi smo generacija koja se više nikada neće vratiti — Živi trenutak

Objava koja priziva setu.

Neke ljude ne prepoznaš. Ti ih znaš, ti ih poznaješ, nekad su bili tu, ali ti ih ne prepoznaš. Znaš ime, znaš prezime, gde žive, osnovno ili mnogo više, svejedno, ali ih ne prepoznaš. Ne prepoznaš ih jer sada uočavaš ono što nisi pre, ili čega nije bilo pre.

Poziv, na primer, posle podosta vremena može da znači samo dve stvari: ili te se neko veoma uželeo, i lepo je što te se setio, ili te se, pak, neko setio jer si, bar misli, pogodan i podoban za razgovor, i za razmenu srećnih momenata onoga ko je zvao.

Ti si tu, naravno i najčešće, neko ko je podrazumevan. Podrazumeva se da živiš gde si živeo, iako si se možda u međuvremenu preselio, ali niko se ne bi setio da i to može da se dogodi. Podrazumeva se da nisi imao bitne momente vezane za zdravlje, novac i ljubav, ajmo horoskopski hahaha. Podrazumeva se da se jednostavno nisi pomerio nigde, ili gotovo nigde. Bio si i jesi, siguran je taj neko, baš tamo gde si ostavljen. U jednoj gustoj, gustoj šumi, u mraku, nema zvezda, a plač je bezveze. Uvek ostavljanja liče na to: gusta šuma, mrak i nema zvezda.

I tako, prođe mnogo vremena. Ti si se promenio, dosta toga izmenio, svakako si živeo, ali na to se ne pomisli. Jer, ti si podrazumevan. Ti si bio i sredstvo nečijeg oslobođenja. Jer neko ko te je ostavio, zapravo je kroz to doživeo oslobođenje. Ne od tebe. Od sebe. Jer sada možeeee!, naučio je, taj neko od tih ljudi koje ne prepoznaješ, naučio je da kaže NE, kako moderno avaj, a ti si poslužio tome, odnosno i tome, jer si bio prvi na svetu koga je neko od ljudi koje ne prepoznaješ više, ostavio. Posle mu je bilo sve lakše i lakše da ostavlja ljude. Tako je redom sve ostavljao. Sve posle tebe. Sve je uzimao i ostavljao. Jer se osilio, a mislio je da se samo oslobodio.

I tako, posle mnogo vremena, ti vidiš nekoga, nekoga ko tako lako postane neko koga više ne prepoznaješ. I tebi jeste jasno da je taj neko imao potrebu da te pozove i vidi. I ti, ah ti, ti, izađeš u susret želji. Budeš čak malo i radostan negde. I šta bude? Odnosno šta budeš ti? Pa publika. Ne ni publika. Ti budeš jedan predmet, postavljen prekoputa, kome se priča i prepričava život, segmenti željni i neželjeni za čuti, i razne stvari koje mogu i da nanesu čuđenje, i bol, da, i bol. Jer ljudi koje više ne prepoznaješ, nisu sada tu ne znam zbog čega još, već gotovo uvek da bi sebe pred nekim čuli, same sebe i samo sebe. Dobićeš ti i neko pitanje za odgovoriti, možda i neki izraz divljenja, pohvale, ali sigurno nećeš dobiti ono najvažnije, a to je poštovanje, jer u novonastalom kontekstu za poštovanje nema mesta. Zašto? Zato što za tebe nema mesta. Potrt si. Precrtan. Zaboravljen u šumi sa onoooliiikiiim životinjama. I niko nije mislio o tome kako ćeš stići kući. Jer, šta, pa hrabar si, uvek si bio hrabar i zašto bi neko koga više ne prepoznaješ brinuo za tebe jer ha you are so brave. I budeš stvarno brave. Baš mnogo brave. Ali to se više ne važi. I nikada se neće važiti. I ne mora nikada više da važi. Samo je malo ipak sramota da, kada se pojavi neko koga više ne možeš da prepoznaš, i kada dobiješ nešto prostora da ispustiš koju reč, baš na sve kaže: „To je ok.“ Ne, nije ok. Jer takvo ok nije ok.

Znate ono, kada vam neko kaže: „To je ok“, sve više mi vuče na jednu posebnu aroganciju zapravo. „To je ok“ jeste zapravo osuđivačka rečenica. Ili pak ona koja bi mogla da glasi: „Imaš dozvolu da to bude ok.“ Ne znam, to OK nije ok, baš nije ok kada neko, neko koga više ne prepoznaješ, dok priča i govori, zaboravlja da sa tobom priča. I niže slike. A među njima nema one jedne gde si ti sa obećanom narukvicom. I još nekim obećanjima koja se ne spominju jer nisu materijalna stvar. Nema je. Zašto? Zato što nisi video da tebe zapravo nikada nije ni bilo tu. Živeo si celu tu stvar od viškova. Pripadalo ti je ono što je višak, samo što to nisi znao ali sada znaš. Bio si, pa kao nekakav most recimo, kojim se prelazi u srećniju zemlju. Ili si bio Leta, reka zaborava. Nešto si bio. Zapravo to nešto što si bio, ma šta da si bio, samo znači da ništa nisi bio. Nije to ok. A još je manje ok da poveruješ u ono što neko koga ne prepoznaješ zaista misli, ma šta ma šta ma šta da govori. Zato polako. To nisu tvoje misli. I to znaš. A ako su nekog ko misli da te je voleo, onda pravac mirror pa duboko u se.

Prva objava na blogu ovde bila je 29. novembra 2011. godine. Ne bih ni obratila pažnju na datum jer datume slabo gledam kada kopam po svojoj blogerskoj prošlosti, kao i prošlosti uopšte, niti ih naročito pamtim. Ovaj je poseban jer je 29. novembar bio rođendan mog pokojnog oca. I neverovatno mi je sada kako sam, posle toliko godina, eto, sasvim neočekivano, uočila ovo. Kako se osećam? Čudno se osećam. Kao da nekakav stub, eterični stub koji me je nevidljivo, a ponekad sasvim iz daleka, podupirao, i dalje stoji tu. Ćuti, kao što je većinu života činio, ćuti ali mi veruje.

I ja verujem sebi, i u sebe. Verujem u ono što znam i čime vladam. Verujem da umem. I verujem da mogu.

Zašto ovo pričam? Ima tome kako nisam naročito aktivna ovde, a nedostaje mi ovo mesto. Fokus sam stavila na instagram, mrežu preko koje sam skoro pa prodala prvo izdanje romana PETLJE. Naravno da se i odavde može naručiti, samo mi morate pisati na mejl tanjataubner@gmail.com. I dalje je 500 rsd i troškovi dostave, za Srbiju. Za Beograd postoji mogućnost ličnog preuzimanja, a čitaoci iz inostranstva je mogu naručiti preko sajta korisnaknjiga.com.

Upravo ovde, na ovom blogu, začeta je ideja za roman, te ovo mesto zaista doživljavam kao poseban prostor u koji sam unosila sve one misli i promisli, a koje ste do sada čitali. Tih misli i promisli biće i dalje, s tim što ću uneti neke izmene što se tiče tema. Biće sigurno ovde još mojih priča na kakve ste navikli, ali ću se više okrenuti književnoj umetnosti. Deo objava koje postavljam na instagramu možete da vidite i ovde, osim video snimaka i lajvova koje takođe tamo držim. A meni se baš sviđaju lajvovi i mnogo se dobro osećam kada sam u lajvu. Neke od tema koje sam obradila bile su: O strahovima kroz književnu umetnost, O bojama u književnosti, O kreiranju elektronske knjige, O romantizmu, romantici i jednom opijumskom snu, O erotici kroz svetsku književnost, O Malom Princu i Devojčici sa šibicama, O Geteovom „Faustu“ i faustovskom motivu u književnosti, O Epu o Gilgamešu… Svakako da sam jedan lajv posvetila i svom romanu PETLJE, kao Priručniku za pisanje koji je u formi eBook-a i koji šaljem mejlom. Besplatan je, pa mi se javite ako želite da imate svoj primerak. Unapred se radujem.

U međuvremenu, a ne baš tako davno :), otvorila sam i svoj yt kanal. Sadržaj tamo posvećen je isključivo svetskoj književnosti, a sa nešto drugačijim pristupom i, verujem, interesantnim, autentičnim i lako pamtljivim.

Volela bih da posetite kanal i zapratite me tamo. A upravo tamo čućete šta je to najnovije i aktuelno što trenutno spremam, odnosno što polako privodim kraju.

Ovaj tekst nema svojevrsnu poetizovanu poentu na kraju. Više je obaveštajan. Osim prvog pasusa.

yt link https://youtube.com/channel/UCWtz2XqbGDcMeT0619LKTQA