Распоред седења у салама је прилагођен мерама.

Поштујмо прописане превентивне мере.

Покрајинска влада разрешила је, због истека мандата, досадашњег управника Српског народног позоришта Зорана Ђерића. За новог управника, на основу конкурса, на период од четири године, именован је Александар Станков, досадашњи директор Опере СНП-а. У протеклих пет година, Станков је успешно водио Оперу СНП-а, која је на домаћој и међународној сцени имала запажене наступе.

Покрајинска влада, 19. јануар 2022.

Недеља бескомпромисног театра

Остало је само пет дана до почетка ревије представа посвећених Игору Вуку Торбици, које ће бити одржане у Српском народном позоришту од 24. до 28. јануара, као у и Народном позоришту у Београду, од 26. до 30. јануара.

Прво ће новосадска публика имати прилику да погледа пет представа у Торбичиној режији, па ће тако првог дана, 24. јануара, на сцени „Пера Добриновић“ бити изведена представа „Царство мрака“ Лава Николајевича Толстоја, у изведби ансамбла Драме Народног позоришта у Београду.

Торбичино „Царство мрака“ прича причу о „невидљивим људима“, онима који стижу у јавност на страницама новина и то онда кад је касно. То су људи које не сматрамо својим цивилизацијским кругом – делом породице и пријатељима. Како је говорио, силно је желео да одвоји глумце од публике – да они публику не чују и не виде и играју само за себе.

У представи играју: Олга Одановић, Хана Селимовић, Вања Ејдус, Љубомир Бандовић, Анастасија Мандић, Небојша Љубишић, Иван Ђорђевић, Никола Вујовић, Ивана Шћепановић, Јелена Благојевић, Новак Радиловић.

У уторак, 25. јануара на репертоару је представа „Крваве свадбе“, која је рађена у копродукцији Српског народног позоришта и ЈУ Град театар Будва.

Иако трагична у својој основи – како истиче позоришна критичарка Ана Тасић – Лоркина драма, у овој магично естетизованој, вансеријској представи Игора Вука Торбице, производи необичну ведрину. Упркос трагичном расплету, истинска љубав је разбила неприродно подигнуте зидове, означавајући тријумф слободе.

Играју: Варја Ђукић, Милица Грујичић, Ивана Мрваљевић, Павле Поповић, Бранка Оташевић, Вукашин Ранђеловић, Мирослав Фабри, Драгиња Вогањац, Маја Стојановић, Душан Вукашиновић, Филип Ђуретић, Ненад Пећинар.

Треће вечери Игорових дана, 26. јануара, биће изведена представа „Дон Жуан“ Народног позоришта „Тоша Јовановић“ из Зрењанина.

Молијеров „Дон Жуан“ дело је које нема једнозначних тумачења. Оно је као ауторово зарањање у властита противречја, у унутрашње гласове у којима су садржани и добро и зло, нагон и морал. То се види и на основу два носећа лика ове драме, Дон Жуана и Зганарела. У њих, у та два знаковита „ја“, као да је Молијер разложио свој карактер. Отуда и таква структура и композиција овог дела, пуна жанровских поигравања и грубог смењивања комичног и трагичног. Неко ко се бави испитивањем феномена Дон Жуана, а нађе се пред овим делом, тешко може да избегне да суочавајући се са његовим темама и сам не завири у себе и осети у себи једнако снажна противречја.

У представи играју: Иван Ђорђевић, Дејан Дедић, Дејан Карлечик, Миљан Вуковић, Звонко Гојковић, Првослав Заковски, Јован Торачки, Едит Тот Мишкељин, Јелена Шнебић Живковић, Стефан Јуанин, Мирко Пантелић и Јована Кесић.

У четвртак, 27. јануара, најстарији српски театар угостиће Народно позориште из Битоља са представом „Бакхе – кратак преглед распада“.

Најзанимљивије питање којим се ансамбл бави у овој представи гласи: зашто је наш идентитет, уместо вредности за које се боримо, пре свега одређен оним другим – непријатељством према вањском непријатељу? Да ли је то начин да сакријемо чињеницу да прави непријатељ међу нама – јесмо заправо ми сами? Да смо странци себи и другима, да нас ништа не може саботирати као друштвене баријере које смо поставили између нас.

У представи играју: Маја Андоновска–Илијевски, Огњен Дранговски, Соња Михајлова, Иван Јерчикј, Илина Чоревска, Мартин Мирчевски, Васко Мавровски, Викторија Степановска–Јанкуловска, Валентина Грамосли, Петар Спировски, Сандра Грибовска, Анастазија Христовска.

Последње вечери, 28. јануара, биће изведена једна од најомиљенијих представа публике „Тартиф (Комично у класичном)“, ауторски пројекат Игора Вука Торбице, рађена у копродукцији Српског народног позоришта и Народног позоришта Сомбор.

У оригиналном Молијеровом тексту драме, централна тема – лицемерје и лаж, који се односе на религиозно лицемерје, у адаптацији Игора Вука Торбице, која је настајала у процесу самог рада, потпомогнута смелим глумачким импровизацијама, тема се усмерава на актуелне проблеме у друштву који се представљају кроз оквир породице. Представа указује на нашу моралну слабост, изманипулисаност због наметнутог осећаја кривице, на наше пристајање на неприхватљиве услове живота, потичињеност, глупост и лаж.

У представи играју: Саша Торлаковић, Хана Селимовић, Нинослав Ђорђевић, Тијана Марковић, Марко Марковић, Биљана Кескеновић, Даница Грубачки, Марко Савић, Душан Вукашиновић, Немања Бакић, Милорад Капор, Милијана Макевић.

Истовремено, београдска публика ће такође гледати ове представе, па ће тако 26. јануара у Народном позоришту у Београду бити изведена представа „Крваве свадбе“. Након тога, 28. јануара биће одиграна представа „Бакхе – кратак преглед распада“, док је 29. јануар резервисан за „Тартифа“. Представу „Дон Жуан“ публика у Београду гледаће 30. јануара.

1 од 5

Након Дочека 31. децембра, када је део представе „Тесла, изуметник“ у режији Небојше Брадића, изведен код моста Дуга, публика ће премијерно извођење гледати у суботу, 22. јануара на сцени „Пера Добриновић“ у Српском народном позоришту.

Драма „Тесла, изуметник”, као и роман Владимира Пиштала „Тесла – портрет међу маскама“ којим је инспирисана, није биографска реконструкција једног живота, већ прича која се успоставља као парадигма слике савременог света. У том свету се води вечита борба између оних који виде даље и дубље, који испод појавних облика наслућују моћне силе које желе да ослободе и оних других, чији се увид у снагу тих сила ограничава на потребу да их контролишу и надзиру.

Глумац Марко Марковић, који тумачи лик Николе Тесле, каже да га је у овом роману одушевио велики научник – човек, дечак, онај који се пита, плаши, сећа и на крају умире.

„Тесла за себе каже да је увек био испред ђавола. Његова стварност доказана је његовим изумима, а снага убеђивања свих оних од којих је зависио, није већа од снаге електрицитета коју произведу крила лептира много јаче од уједа тигра. Узбудљиво и тешко, лепо и изазовно је било пробијати се са мојим колегама кроз текст, драматизацију Небојше Брадића, али смо заједно изградили нашу причу“, рекао је глумац Марко Марковић.

Поред Марка Марковића, у представи играју: Мирослав Фабри, Југослав Крајнов, Мина Павлица, Алиса Лацко, Вишња Обрадовић, Милан Ковачевић, Сања Ристић Крајнов, Александар Гајин, Пеђа Марјановић, Александра Плескоњић, Ивана Вукчевић, Тијана Милованов, Катарина Брадоњић, Миодраг Петровић, Драган Којић, Јован Живановић, Стефан Бероња, Невена Јанковић, Максим Коронтовски.

Сценограф је Миодраг Табачки, костимографкиња Сташа Јамушаков, док музику за представу компонује Александра Вребалов. Сценски покрет ради Иста Степанов. Драматург на представи је Александар Милосављевић.

Представа је рађена у копродукцији Српског народног позоришта и Фондације „Нови Сад – Европска престоница културе“.

Фото: НС ЕПК / М. Пудић, В. Величковић

1 од 4

Глумац СНП-а Аљоша Ђидић добио је награду „Предраг Пеђа Томановић“ за 2021. годину, за улогу К. у представи „Кафка машин“ у режији Вељка Мићуновића.

Жири у саставу: Валентин Венцел, глумац и директор Новосадског позоришта, Наташа Гвозденовић, позоришна критичарка и Предраг Штрбац, редитељ оценили су да у представи сложеног садржаја, млади глумац Аљоша Ђидић врло прецизно и нијансирано гради лик К.

Без обзира на чињеницу да је у питању млад глумац, Аљошина интерпретација је изузетно зрела, надахнута и емотивно испуњена. Средства којима се служи су веома разноврсна, а у исто време је врло доследно следио захтеве самог дела и вешто користио простор који му је редитељ са потпуним поверењем пружио.

Глумац Аљоша Ђидић истакао је колико су важне овакве потврде за младог глумца, те се захвалио породици Томановић, као и Српском народном позоришту.

„Захваљујем се Српском народном позоришту на поверењу које ми је пружено. За мене је то врло значајно јер ми је пружена шанса да константно будем у тренингу, а то је за младог глумца изузетно значајно, да иде из процеса у процес, да игра у делима великих писаца, да ради са великим редитељима и самим тим упознаје и себе и позориште и ансамбл“, истакао је Аљоша Ђидић.

Мајка Предрага Пеђе Томановића Милена Томановић, као и сестра Хелена Михић сложиле су се да на овакав начин Предраг живи нови облик живота.

„Изузетни таленти имају своју мисију – кратко трају али онда добијају нови облик живота, као што је ово а то је вечност“, рекла је сестра Хелена Михић, док је мајка Милена додала: „Пеђа је последњу награду добио као најбољи млади глумац Србије за улогу у представи „Бела kафа“. Када је преминуо, ми смо одлучили да наставимо његов пут. Знам колико су њему значиле награде, и увек се радовао, те смо одлучили да оснујемо Задужбину“.

Управник СНП-а Зоран Ђерић рекао је да је Аљоша Ђидић већ на неколико представа показао свој изузетан дар, као и да је ова била велики изазов за младог глумца.

„Аљоша Ђидић је глумац који је већ на неколико представа показао свој изузетан дар. Последања представа која му је донела ову награду је представа „Кафка машин“. Рађена је на један необичан начин и то је за младог глумца био још већи изазов. Имао велики задатак и он га је успешно реализовао, тако да публика свакако ужива у овој представи и Аљошиним креацијама“, истакао је управник Српског народног позоришта др Зоран Ђерић.

Уручење награде биће 25. јануара пред представу „Крваве свадбе“ која ће бити изведена у оквиру Игорових дана.

Награду додељује Задужбина „Предраг Пеђа Томановић“ сваке године 17. јануара, на дан рођења „младог, великог глумца“. Оснивачи Задужбине су родитељи Милена и Милорад Томановић, а сврха је додељивање награде за најбољу улогу коју је остварио глумац у Српском народном позоришту у Новом Саду у претходној календарској години.

Фото: С. Дорошки

1 од 4

Оснивачи Српског народног позоришта, добро познавајући позоришта и њихов рад у Пешти и Бечу, били су потпуно свесни шта је улога редитеља у једном ансамблу. Већ 1862. године, Јован Ђорђевић је у Србском дневнику објавио Стечај за режисера. У огласу Српског народног позоришта је писало: „Овај треба да је човек књижевнога реда, да је с течајем и развитком србске белетристичке литературе и с његовим данашњим стањем савршено познат, исто тако да му је позната и драматична литература остали изображени народа и да има нужна теоретична и практична знања о свим струкама које у позоришну вештину спадају“. Позоришни одсек Српског народног позоришта је одмах по оснивању, 1861. године у октобру, место привременог редитеља поверио Димитрију Михајловићу званом Мита Барон који је на гостовањима у Вуковару, Осијеку, Сремским Карловцима и Великом Бечкереку, био заменик Јована Ђорђевића.

На оглас у Србском дневнику јавио се и Мита Барон. Он је истовремно упутио и молбу Управљајућем одбору Друштва за Српско народно позориште у којој наводи да је имао доста личног трошка обилазећи бечке и пештанске сцене где је учио како раде разне позоришне машинерије, а „и друге ствари како се праве“. Мита Барон као и неколико других кандидата који су се јавили на оглас, није примљен. Не зна се тачно зашто. Можда због лошег здравља, можда се није показао као добар привремени редитељ. Постоји могућност да га је управо ово одбијање толико погодило, да га је и докрајчило, наиме Мита је већ следеће године умро.

Јован Ђорђевић је сматрао да је најпогоднија личност за редитеља, тадашњи секретар Матице српске, Антоније Хаџић. Матица је тада, још увек, имала седиште у Пешти, па је Тона Хаџић био изврстан љубитељ, познавалац и посетилац позоришта. Хаџић је Јовану Ђорђевићу помагао од првог дана, саветима, преводима, набавком позоришних реквизита, а и сам је био оснивач Дилетантског друштва пештанских српских студената. Антоније Хаџић се, међутим, у Нови Сад вратио тек 1864. године, а дотле је, без обзира на конкурс где су изгледа сви пропали, посао редитеља вршио глумац Лаза Телечки, једини у ансамблу са завршеном гимназијом. Улога редитеља 1862. године, не може се ни поредити са оном касније. Наводи се, ипак, између осталог у правном акту Српског народног позоришта “да он мора бити присутан при свим пробама и представљањима и пазити на ред и тачност игре”. Редитељ је био нека врста саветника глумцима, одговоран за све што се у вези представе дешава, укључујући и реквизит.

Како наводи професор Петар Марјановић, према свим документима Српског народног позоришта изгледа неоспорно да је поред управничке улоге, Јован Ђорђевић био и у правом смислу речи уметнички директор позоришта, а то је у оно доба значило и један од најодговорнијих када су у питнњу биле режије. Њега се питало за све и његов је печат и потпис стајао као заштитни знак да је нешто у реду.

Глумац Димитрије Ружић је у својим мемоарима писао: „Ђорђевић је одмах спочетка узео све у своје руке, избор комада, делење улога а и режију. Његово режисерство углавном је ово било: узео је шаптачку књигу, заузео на позорници положај глумчев и читајући тако редом улоге, у ком тону да се говори, како да се правилно декламује и где је права појента“.

Ето, такве су муке мучиле наше прве глумце и редитеље, али не треба се заваравати да су већ познати и много старији театри по Европи били много бољи. Некада да, некада не, све је то тада зависило пре свега од талента глумаца којим се искључиво мерио успех једне представе, јер другог мерила није ни било.

Н.Ј.

Премијера и реприза пројекта КРОС ОПЕРА, помера се за почетак априла 2022. године. Тачни термини оба извођења ће бити објављени накнадно.

Улазнице купљене за јануарска извођења неће важити у априлу, те их можете вратити и подићи свој новац на благајни СНП-а радним даном од 10 до 19 часова и суботом од 14 до 19 часова.

„Игорови дани“ од 24. јануара у Новом Саду; од 26. јануара у Београду

Крај јануара у Српском народном позоришту биће посвећен младом редитељу изузетног талента Игору Вуку Торбици. Драма СНП-а организује ревију вансеријских представа овог редитеља под називом „Игорови дани“, а иницијативи се прикључило и Народно позориште Београд, па ће се представе одржавати у Новом Саду и Београду.

Од 24. до 28. јануара у СНП-у, публика ће имати прилику да погледа: „Царство мрака“ Народног позоришта из Београда, „Крваве свадбе“ Српског народног позоришта и Будва Град театра, „Дон Жуан“ Народног позоришта „Тоша Јовановић“ из Зрењанина, „Бакхе“ Народног театра из Битоља, као и „Тартиф“ Народног позоришта Сомбор и Српског народног позоришта.

Директор Драме СНП-а Милован Филиповић каже да ово није ни фестивал ни меморијал, ово је начин да се одужимо једном ванвременском таленту, који нам је, за кратко време које је провео међу нама, показао пут.

„То је пут бескомпромисног, високо-естетизованог театра. Показао нам је да морамо уложити у младост, веровати јој, истрпети је и неговати даровите и посвећене ствараоце. Сигуран сам да ће време тек показати колико је значајно Игорово стваралаштво, а ово окупљање театара у којима је радио, је само корак у том правцу. Позоришта која и даље на репертоару имају Игорове представе, морају те представе да чувају што је дуже могуће, баш због генерација које долазе, да би млади људи који воле театар и желе да у театру стварају, имали бакљу која ће осветлити њихов пут стварања. Наша је обавеза да трагамо за талентом попут Игоровог, да помогнемо том таленту да се покаже и докаже, како би добили нове „Тартифе“, „Свадбе“, „Царства“, „Бакхе“, „Хинкемане“, „Дон Жуане“, истакао је Филиповић.

Истовремено, београдска публика такође ће гледати ове представе, па ће тако 26. јануара у Народном позоришту у Београду бити изведена представа „Крваве свадбе“. Након тога, 28. јануара биће одиграна представа „Бакхе“, док је 29. јануар резервисан за „Тартифа“. Представу „Дон Жуан“ публика ће у Београду гледати 30. јануара.

Игор Вук Торбица био је један од најбољих редитеља млађе генерације, те редитељ који је оставио дубок траг у већини српских и регионалних позоришта. Четири његове представе проглашене су за најбоље годишње продукције у три државе, и два пута су изабране за најбоље у региону.

1 од 5

26. јануар
Крваве свадбе, у оквиру „Игорових дана“, НП Београд

29. јануар
Тартиф, у оквиру „Игорових дана“, НП Београд

О поп Луки и његовој деци, па и унуцима исписане су бројне странице на којима се са солидном дозом улепшавања пише о великом хероју српске културе који је, ето, целу породицу дао у глумце. А тада бити глумац није било лако ни мушкарцу, а камоли жени која треба да се на позориници пресвлачи, мења фризуре, да се шминка а понекад , за име бога милога, чак и љуби! На жалост, прича о попу Луки у великој је мери мит јер је овај честити човек давно умро када је прва од све деце, кћи Драгиња ступила 1860. године у глумачку дружину Јована Кнежевића. Поп Лука Поповић упокојио се 1854. године. Тако он није могао ни Драгињи, а ни осталој деци да одобри приступање Српском народном позоришту. Већа је вероватноћа да је управо Јован Кнежевић , код ког је прве глумачке кораке направила и чији је таленат открио, Драгињи дао идеју да се прикључи тек основаном Српском народном позоришту.

Драгиња Поповић је тада имала двадесет шест година, а када се сетимо времена у ком се све догађа, онда је јасно да су образоване жене могле бити само учитељице, ако су уопште радиле. Образовање жена није служило друштву, већ статусу. И мушкарци у то време, на територији Војводине нису имали баш неког великог избора, могли су бити свештеници, лекари или адвокати, професора гимназија је било мало јер је мало било и гимназија, а државну службу су бар Срби избегавали.

Глума је за жене била једина могућа професија, после оне учитељске, по оснивању Српског народног позоришта. И то није прошло без напада разних назадњачких провинцијалних перјаница. Тако је у листу Србобран Јован Ђорђевић оптуживан да је, ни мање ни више, основао бордел. А како пише професор Петар Марјановић, није да није било међу глумицама „интимеса“ Ђорђевићевих, као и „интимеса“ његових пријатеља. Чудо у свему је што су сачувана бројна писма у којима би се могле тврдње о постојању љубавних афера између управника и глумица, потврдити.

Глумци су , иако необразовани и нешколовани, самом чињеницом да је основана овако важна институција, Српско народно позориште, постали носиоци народне идеје па им се тако полако мења и друштвени положај, као и јавно мњење у односу на њих и њихову професију, што је за жене било од посебног значаја.

Јован Ђорђевић је писао да постоје два типа глумачке личности: прави глумац, идеалиста и други спекулант, комедијаш или материјалиста. Ђорђевић у прву групу ставља пре свега глумце позитивних људских особина, обдарене, али и честите, племените, скромне и послушне. А у другу оне који плаћају „журналисте“ сумњивог морала, организују плаћене пљескаче у публици, све ради личног истицања, затим, сујетне, расипне….

Без обзира на ову црно-белу слику, Јован Ђорђевић је био свестан огромне улоге глумаца за национални и културни развитак српског народа.

Једна од карактеристика почетака рада Српског народног позоришта био је и огроман број премијера. Представе су се спремале за три до седам дана, наравно, подразумевало се да су глумци долазили на пробе већ унапред сами спремивши улоге и знајући текст. Није током сезоне било ни једног дана паузе. Не заборавимо такође, када већ говоримо о свему ономе нимало не идеализујући ове прве дане, да су глумци играли често у кафанама, у баштама, на расклиматаној сцени склепаној од старих бурића и дасака, иза које је висио избледели декор, а све то се дешавало у поподневним сатима, јер није било услова ни за елементарно осветљење.

Из данашњег угла не можемо ни да замислимо колико су велики визиоари били оснивачи Српског народног позоришта знајући да упркос условима у којима се почињало стварају културу и историју једног народа.

Н.Ј.

Постдрамску представу, која деконструише живот и дело Франца Кафке („Замак“, „Процес“, приповетке, писма, „Писмо Оцу“, „Дневници“…) Ката Ђармати, која је и драматург представе, замислила је као структуру у којој се догађања у Дворцу плету око К, који ће бити апсурдно праведно осуђен, или неправедно ослобођен, свеједно.

Ток саслушања, мучења, тортуре, ислеђивања, ероса и танатоса, који прожимају архетипско, авангардно дело Франца Кафке, у коме брутализам унутрашњег и појавног човековог бића, постаје садржај и порука овог сложеног сценског истраживања.

Вељко Мићуновић, редитељ коме је тема перманентног антагонизма појединца и друштвеног система стални сценски изазов, мучном кафкијанском театру је дао позоришни језик, функционалан, упркос својој драстичности…

Опширније: Драгана Бошковић, Новости, 29. децембар 2021.

Иза нас је још једна година, која је била и тешка и неизвесна, али смо, и поред тога, успели да направимо пуно пројеката, награђиваних и запажених. Пред нама је још неизвеснија 2022. година. Извесно је да је то година када Нови Сад обележава Европску престоницу културе. Извесно је и учешће Српског народног позоришта у догађајима који следе. Први од њих, Тесла, изуметник, већ 31. децембра 2021. године, пројекат који је урађен по роману Владимира Пиштала Тесла, портрет међу маскама, у режији и драматизацији Небојше Брадића, сав је од чудесних обасјања – реалних и метафизичких. Опера СНП-а је у финишу реализације међународног пројекта, у оквиру „Креативне Европе“, Cross opera. После премијере у Модени (Италија), у јануару се очекује премијера код нас.

Завршено је чишћење фасаде зграде позоришта, уређен је и Позоришни трг. Српско народно позориште ће у 2022. годину ући спремно. Не само споља, већ и изнутра обновљено. Ускоро улазимо у замену дотрајале климе, а припремамо се и за даљу реконструкцију сценске и техничке опреме. О програмима је наша публика већ обавештена и они се, колико нам је познато, са нестрпљењем очекују.

Сигурно би било лакше да није било и да још увек нема отежавајућих околности које је донела корона, али смо, пре свега уз подршку нашег оснивача, Владе Војводине, уз подршку покрајинског секретаријата за културу, јавно информаисање и односе са верских заједницама, успели да очувамо све људске и уметничке ресурсе, да их задржимо уз себе и сачекамо повољан тренутак за повратак свих потенцијала.

Огроман рад је иза нас, ентузијазам и високи уметнички резултати. Поносан сам на оне који су учествовали у томе, као и на друге, невидљиве, у радионицама, у гардеробама, у шминкерницама, и у свим другим сегментима наше велике позоришне куће, без којих чуда не би била могућа. Посвећеност позоришту узвраћа великом сатисфакцијом: враћа узвишеност и смисао животу. А лепоте и узвишености има, како у драми, тако и у балету, и у опери, уверен сам.

Срећни вам божићни и новогодишњи празници!

др Зоран Ђерић, управник СНП-а

31. децембар 2021. – од 10 до 11 часова,
1, 2. и 3. јануар 2022. – нерадни дани (државни празник),
4. и 5. јануар 2022. – од 10 до 19 часова,
6. јануар 2022. – од 10 до 18 часова,
7. јануар 2022. – нерадни дан (државни празник),
8. јануар 2022. – од 14 до 19 часова.

У складу са препорукама Кризног штаба Републике Србије, улаз на хуманитарну представу ТРИ ЗИМЕ, 12. јануара 2022. и на фестивал ИГОРОВИ ДАНИ, од 24. до 28. јануара 2022. године, биће организован уз следеће услове:

1. Зелени сертификат, односно потврду о имунизацији.
2. Доказ о прележаној болести у последњих 6 месеци.
3. Негативан PCR тест, не старији од 72 сата.
4. Негативан брзи антигенски тест, не старији од 48 сати.

Улазнице су у продаји на Благајни Српског народног позоришта.

Покушаћемо у најкраћим цртама да оживимо и осликамо доба када је Српско народно позориште тек настало, а са њим и први српски професионални глумачки ансамбл. Као и обично, када је у питању било која позоришна тема, незаобилазне су речи Јована Ђорђевића који у Меморандуму намеснику Јовану Ристићу, писаном 1871. године, каже: „Глумачки сталеж је увек само производ онога друштва у ком је постао; дакле просечно нити је бољи нити је гори од самога друштва. Као и у друштву тако и међу глумцима има и бисера и кукоља. Бисер ваља чувати и неговати; кукољ ваља требити; који су у средини, те ваља свим средствима дотеривати… Талент, труд, заслуге стварају и овде неједнакости. Управа која све то хоће да нивелира руши само онај једини темељ на ком почива сав развитак и сва будућност Позоришта. Јер изједначити медиокритет са талентом, рад са нерадом, ревност с индоленцијом, незнање са знањем, то не значи више делити правду него казнити врлину, а награђивати порок.“

Речи Јована Ђорђевића више су него актуелне, представљају буквално упутство свакој управи позоришта које има сталан глумачки ансамбл.

У бројним списима се наводи врло идеализована слика првог глумачког ансамбла Српског народног позоришта, из разумљивих разлога, народ их је волео, позориште је заиста било народно мезимче, а и сами критичари су већином били образовани људи али недоовољног познавања позоришне уметности која се тад већ одавно неговала у европским престоницама.

Оснивање Српског народног позоришта је било важно и онима који нису нарочито били вољни да га посећују, био је то један велики победнички корак  за оне који су живели у туђој држави. Круто, клерикално и  патријархалног окружења које је ипак било мањина, глумце је сматрало лакрдијашима и људима често упитног морала. Назамисливо је било девојку из грађанске куће послати у глумице. Недостатак жена у ансамблу је био акутни проблем позоришта чак три  до четири прве деценије рада! Али говорећи генерално, Српско народно позориште и његови глумци били су обожавани.

Ђорђевић је констатовао да са девојкама „млого бриге и посла имамо“, да у ансамбл треба примати глумице опрезно, полако и да је много боље примати удате жене.  Зашто не девојке, питали бисмо се данас када овакво уверење скоро да делује бласфемично, али у оно време , препаметни фотер, тачно је знао зашто. Младе, неискусне , „искушењима од стране публике су највећма изложене, па је обично крај такав, да или посрну у владању, или се удаду, и из друштва оду, а на њихово место опет нове и невеште дођу.“

Први глумачки ансамбл Српског народног позоришта сачињавали су занатлијски и трговачки помоћници који су завршили само основну школу, али су били марњиви, истрајни и привржени позоришту. Милан Савић у делу Постанак и прво доба Српског народног позоришта пише: „Ондашњи глумци и глумице, без спреме и обрасца, али млади, одушевљени, чинили су шта су од себе могли чинити. Каквих ту није било! Из каквих положаја и руфета! Занимљиво  је у њиховим тежњама што су кројачки и берберски момци били врло способни за љубавнике па и бонвиване, трговачки помоћници за јунаке и интриганте, забатаљени студенти за тирове из народа, за старце. Кројачки момци имали су почесто жицу и за комичаре. Код глумица нема тако одређеног правца, али се овде мора навести да су све кћери поп-Луке Поповића из Иванде биле ванредно даровите и да им је дар прешао и на подмладак.“

Једини из првог глумачког ансамбла, Лаза Телечки имао је свршену и гимназију. Бошњаковић и Клавиговић завршили су учитељску школу. Остали су били, како смо рекли, само писмени, али већина са неким каквим-таквим искуством из дилетанстких дружина, али препуни великог  ентузијазма.

Тај ентузијазам је у суштини био темељ на ком је грађен Талијин храм.

Н.Ј.

Варга Растислав – балетски играч (Бачки Петровац, 29. IX 1955 – Нови Сад, 20. XII 2021).

Завршио је основну школу и музичку гимназију у Новом Саду. Истовремено је похађао Позоришну школу – Балетски одсек: првих шест разреда у класи С. Живанац, а завршна два у класи Љ. Мишић, код које је и дипломирао 1973. У сезони 1974/75. Добитник је стипендије за десетомесечно усавршавање за балетског играча у Лењинградској балетској школи им. Ваганове (Ленинградское академическое хореографическое училище им. А. Я. Вагановой) у класи Јурија Ивановича Умрихина. Балетском ансамблу СНП, чији је био и стипендиста, припада од 1. VI 1973; солиста је постао 1979, а првак 1983. Већ на дипломском концерту показао је свој потенцијал балетског играча и играчку фигуру за коју је М. Х. Франгопуло из Лењинградске балетске школе рекла: „Е, то је принчевска фигура“. Дакле, принчевског изгледа, однегованог манира, технички спреман, поуздан као партнер, постаје носилац главних улога балетског репертоара. Још као ученик учествује у представама Балета СНП (Шчелкунчик 1968/69), а соло-улогу добија у балету Вила лутака (Уличар) 1972. Већ 1974, са својом истокласницом, чланицом Балета Ј. Сремац (в), представља Нови Сад на концерту младих у Љубљани. Партнери још из школе, они су свој успех (са дипломског концерта) поновили изводећи Сељачки дует (Pas de deux) из I чина балета Жизела, који су играли и у оквиру представе на сцени СНП. Са истом партнерком В. је био учесник Сусрета балетских уметника Југославије у Љубљани 1984, када су наступили са одломцима из балета Шопенијана, поновивши то и у Марибору.

Кроз већа сола различита по карактеру, техничким захтевима и стилским одликама (Играчи Риторнела – Отело, Татарин – Половецке игре и др.) стиже до главне улоге у балету Петар Пан (1975) кореографа В. Костић. Помало затечен, али уз искусну парнерку Б. Његован, успешно креће путем солисте. Предодређен за лирски фах, Принца Зигфрида (Лабудово језеро) игра у две верзије, код два кореографа (В. Бокадоро 1981; Сергејев-Дудинскаја 1985). Потврдио се у карактерном жанру, испољио дар за комично. За улогу Алена (Враголанка), кореографа. И. Отрина, добија годишњу награду СНП 1986. Међу најбољим остварењима му је улога Песника у балету Балада о месецу луталици Д. Радића (1985), к-графа С. Первана. Учесник је Балетских вечери у Сплиту (са Б. Његован), те Сусрета балетских уметника Југославије у Љубљани (са Ј. Сремац). Са представама из репертоара СНП гостовао је широм СФРЈ и ван земље (Италија, Мађарска, Румунија). На ТВ је учествовао са играчким нумерама и у реализацији балета Балада о месецу луталици. Из СНП је отишао у пензију 10. X 2009.

Супруга му је дугогодишња чланица оперског Хора СНП Јелена В. рођ Башић.

Улоге: Амор (Силвија), Лопов, Томи (Пипи Дуга Чарапа), Меркуције (Ромео и Јулија), Болеро, Младић (Рапсодија у плавом), Три младића, Љубавни парови (Американац у Паризу), Фариос, Јелен, Војници пљачкаши (Теута), Сељаци (Тророги шешир), Тони, Бернард (Прича са Западне стране), Клаудио (Љубав за љубав), Марко (Охридска легенда), Гроф Алберт (Жизела), Лоенгрин (Вагнеријана), Pas de deux (Корсар), Мазурка, Валцер (Силфиде), Први кадет, Perpetuum mobile (Бал кадета), Франц (Копелија), Мануел (Дон Кихот), Колен, Ален (Враголанка).

Из Енциклопедије СНП-а

Рођен 1957. године у Насауду (Трансилванија, Румунија). Школовао се на Балетској академији, „Октавијан Строја“ у Клужу, где је дипломирао на Одсеку за кореографију 1976. Дебитовао је 1978. у балету Жизела (па-де-де). Као солиста је наступао у Националном театру опере и балета „Олег Дановски“ у Констанци од 1979, Опери у Дрездену и у Ђеру од 1986, поново у Констанци од 1990. до 1996. Остварио је улоге у балетима Лабудово језеро, Жизела, Дон Кихот, Успавана лепотица, Франческа да Римини, Крцко Орашчић, Кармен, Ромео и Јулија, Корсар, Спартак… Добитник је многих награда, од којих се истичу: II награда на италијанском Верчели интернационалном такмичењу (председник жирија Галина Уљанова, 1982) и I награда на Националном такмичењу Источне Немачке (Десау, 1987). Прву кореографију Рапсодија у плавом Џ. Гершвина радио је у Констанци 1994, где је, две године касније, ангажован и као шеф балета. У сезони 1997/98. био је балетмајстор и кореограф на балетској академији „Изабела Сиска“ (Косенца, Италија). Радио је као уметнички директор балета театра „Олег Дановски“, Клуж (1999-2008). Прелази у Државни театар у Констанци, где је као кореограф радио до 2014. Кореографисао је класичне целовечерње балете, неокласичне балете, отворен је према различитим плесним изразима, посебно експресији и њеном значењу за такву врсту позоришне уметности. Од најзначајнијих остварења издвајају се: Земља осмеха и Грофица Марица (Либек, 2002); Живот и патња Публија Овидија Наза (Фрајбург, 2006); у Клужу: Пинокио (2001), Пепељуга (2007); у Констанци: Успавана лепотица (2003), Петар Пан (2011), Крцко Орашчић (2012); Сарасате (Букурешт, 2012); Одушевљење Буенос Ајресом (Питешти, 2018); Кармен свита (Ланџоу, Кина, 2015). Држао је тромесечни мастер клас класичног балета на Институту за уметничку игру, Београд, 2017. У Балету СНП-а је био ангажован као балетски педагог, 2016/17.

Реч кореографа поводом премијере балета Враголанка:
Враголанка, дело испуњено животом

Лоше чувана девојка је само један од наслова под којим се овај балет изводио више од 230 година. Његову кореографију је било тешко „очувати“, јер је музика наметала многобројне начине изражавања. Зато сам настојао да ово дело испуним животом у сваком погледу. У појединим тренуцима било је веома тешко, али, временом сам продрео у дубину његове структуре и покушао да створим кореографију која је мени својствена. Моје кореографско писмо је у основи такво да буде лако читљиво за публику и да су покрети играча смислени, чему су ме учили Олег Дановски и Џон Нојмајер. Све ликове желим да прикажем као слободне, јер се млади, Лиза, Колен и Ален, опиру Симонином и Томасовом инсистирању на послушности. Лиза није „лоше чувана девојка“ нити је Колен само сиромашни младић. Они желе да сами и слободно изграде свој свет у времену не само после Француске револуције, него уопште револуције – те покретачке снаге друштвених промена. Покушаћу да „ухватим“ тренутке који су се одвијали у позадини да бих изразио навике и понашања мештана, али и њихов сан o идеалном свету, преточен у плес Фани Елслер (балерина која је наступила у Враголанки 1837, у Париској опери, и којом је био инспирисан Ф. Ештон за један сегмент своје кореографије), о свету у којем преовладава слобода и љубав без обзира на границе и разлике у избору. Лизи и Колену дајем нове особине и статус у свом редитељском виђењу, као и Симони и Томасу који попуштају пред новом визијом младих и постају флексибилнији према променама уопште. То је једна визија о слободи избора.

Желео бих да захвалим на сарадњи новосадском балету, директору и балетским играчима и свима који су учествовали у стварању нове Враголанке.

Калин Ханциу

Распоред седења у салама је прилагођен мерама.

Поштујмо прописане превентивне мере.

Премијерно извођење интерактивне представе „Тесла, изуметник“ Српског народног позоришта, на Дочеку 2022. године, биће увертира за свечано отварање Европске престонице културе. Тим поводом гост „Културног дневника“ је др Зоран Ђерић, управник Српског народног позоришта.

Стеван Христић

ОХРИДСКА ЛЕГЕНДА
балет у четири слике

Либрето, по народним мотивима: Стеван Христић
Кореограф и редитељ: Владимир Логунов, к.г. (Београд)
Диригент: Александар Којић

Учествују: Балет, Хор и Оркестар Опере СНП-а

Представа траје око два сата са једном паузом (после II слике).