Рођен је 28. фебруара 1961. године у Новом Саду. Од 1. септембра 1982. године запослен у Балету Српског народног позоришта на пословима балетског корепетитора. Музиком је почео да се бави од најранијих дана. Хармонику је учио код наставнице Данице Мајер, а са наставником музичког васпитања Габором Карољом и „Одом Радости“, Лудвига Ван Бетовена, освојио прву и специјалну награду за извођење на Савезном такмичењу хорова и оркестара основних школа у Руми. Средњу музичку школу „Исидор Бајић“ у Новом Саду завршио је 1979. године. Поред хармонике, захваљујући знању теорије музике, научио да свира гитару и електричне оргуље, али је клавир постао његов главни инструмент. Свирао је у оркестру хармоника у Културно уметничком друштву „Петефи Шандор“ на Телепу, радио као корепетитора за фолклор, остварио сарадњу са тамбурашким оркестром и упоредо са наступима, самостално почео да се бави прављењем музичких аранжмана. У драми „Хеда Габлер“, свирао је клавир, а у целовечерњем балету „Љубав за љубав“, Тихона Хрењикова, у Оркестру Српског народног позоришта, изводио је деоницу челесте. У слободно време свира у разним оркестрима све врсте музичких жанрова (забавну, народну, џез, рок…). Као музичар са великим искуством, држи часове клавира, гитаре, хармонике, теорије музике и солфеђа. Успех у педагошком раду се препознаје по ђацима који су уписници музичке школе. У репертоару Српског народног позоришта руководи музиком у балетској сали и у тонској кабини, монтира музику и видео записе.

Током каријере, у Балету Српског народног позоришта, Золтан Гајдош је научио да својом музиком прати најразличитије стилове вежби. Радио је са бројним педагозима из земље и иностранства: Ерика Марјаш, Растислав Варга, Добрила Новков, Оксана Сторожук, Габриела Теглаши, Маја Грња, Роберт Кљавин (Кијев, Украјина), Иштван Хаваш (Будимпешта, Мађарска), Иштван Херцог (Печуј, Мађарска), Лиана Јанку (Темишвар, Румунија), Владимир Шувалов, Владимир Павливич Федотов (Кијев, Украјина), Френсис Маловик (Париз, Француска), Калин Хантиу (Констанца, Румунија), Ала Ширкевич (Санкт Петербург, Русија) и многи други.

На Дан Српског народног позоришта, 28. марта 2019. године, добија Годишњу награду Српског народног позоришта. Исте године, 9. маја уручено му је признање, награда Марина Олењина, које додељује Удружење балетских уметника Војводине.

Габриела Теглаши Јојкић

Основну школу и гимназију похађао је у Панчеву, где се још као ђак аматерски бавио глумом у Атељеу младих. Пошто је завршио двогодишњи Драмски студио при СНП у Новом Саду ангажован је у Драми СНП од 1. IX 1970. Самовољно је напустио посао 21. IX 1972. Од 1973. до 1980. је студирао је на Филозофском факултету у Београду, где је дипломирао на Историји уметности (Музеолошки смер). Од 1981. до 1986. радио је у Културно-просветној заједници Војводине као секретар Заједнице професионалних позоришта Војводине, Заједнице домова културе Војводине, Савеза аматерских позоришта Војводине и продуцент културно-уметничких манифестација покрајинског значаја. Од 1. XII 1986. до 3. III 1988. био је директор је Позоришта младих у Новом Саду, а од 4. III 1988. директор Драме СНП до 15. VIII 1989, када се вратио ранијим пословима у Културно-просветној заједници Војводине, у оквиру које је основао и клуб-галерију „Мост“, па је од 1995, као приватни предузетник, водио угоститељски објекат „Шебој“ у новосадској Змај-Јовиној улици. Од 1998. до 2001. био је директор Културног центра у Новом Саду. Од 2001. до 2004. је обављао функцију помоћника  за културу у Покрајинском секретаријату за образовање и културу, а од 2004. до пензионисања (2016) био је начелник Одељења – виши саветник за уметничку продукцију и међународну сарадњу у истом секретаријату. Од 1968. до 1973. године одиграо је око двадесет позоришних улога у СНП и око 10 улога у радио-драмама Радио-Новог Сада. Глумио је и у четири краткометражна играна филма и у четири телевизијске драме. Учествовао је у раду жирија на позоришним и рецитаторским фестивалима и смотрама и у раду више комисија и радних група за унапређење и развој културе и уметности у Војводини. Учествовао је као члан у радним групама Министарства за културу Републике Србије за израду више закона из области културе, за дефинисање националног програма професионалног развоја у култури и медијима и за утврђивање предлога за доделу посебних признања уметницима за врхунски допринос националној култури. За улогу Џорџа у Нашем граду награђен је на Сусретима војвођанских позоришта у Вршцу 1971; у октобру 1971. је добио Награду пунолетства. Добитник је и Златне значке Културно-просветне заједнице Републике Србије.

Улоге: Киш (Велики Мак), Полисни, Студент (Адам и берберин), Валентин (Богојављенска ноћ), Продавац (Сексирама), Гардиста (Три мускетара), Флајшман (Симпозијум или О љубави), Џорџ (Наш град), Господин Флоријан (Флора господина Флоријана), Цуксфирер (Каплар и цар), Денис (Пљачка), Алекса (Лажа и паралажа), Меркуцио (Ромео и Јулија), Луис (Поглед с моста), Збуњени човек (Нисам Ајфелова кула).

Лит: А-м, Будући љубавници, хероји и комичари, Дневник, 28. VI 1970; С. Божовић, Позоришна стидљивост, Вечерње новости, 2. XII 1970; М. Антић, Далеко од сваке конфекције, Дневник, 20. I 1971; Ј. З., Волим своје улоге, Дневник, 11. XI 1971; М. Мирковић, Не газите траву, Политика експрес, 3. III 1971; Д. Поповић, Лажа и паралажа, У позоришту, НСад 1973, с. 207-210.

Истог оног лета, 1864. године, када су гостовали у Сремској Митровици, па у Винковцима, глумци Српског народног позоришта спремали су се и за гостовање у Славонском Броду где их је публика са великим нестрпљењем очекивала.

Тридесетог јула су спаковани сви реквизити, костими, сценографије, сав пртљаг који су глумци имали са собом и експедован за Славонски Брод. Трупа је кренула сутрадан, колима иако кола нису била свима по вољи, неводно је Коларовић гунђао, а и иначе је био познат по томе што му увек треба „нешто екстра“.

Путовало се два дана. Време је за јулске дане било необично хладно и ветровито. Сматрало се да су глумци посебно осетљиви, па је онај који је био задужен да буде вођа пута, увек стрепео ко ће се посвађати и који ће се инцидент догодити. Наводно, да се један од глумаца замерио са једним мештанином Брода који им је изнајмљивао собе. То су биле посебно осетљиве и непријатне теме, које је управник Јован Ђорђевић највише мрзео и најмање толерисао, јер се тако урушавао углед позоришта. А то се ни по коју цену није смело догађати. Канцеларија Паје Маринковића задуженог за ред и рад као и многе глумачке собе, биле су смештене у истој кући у којој је била и пивара, на ободу града. Паја Маринковић се по доласку растрчао прво да уговори музичаре који ће свирати у представама, договорио је хонорар од три форинте по представи. Затим је требало обићи угледне глађане међу којима је била и госпођа Лацковић, супруга члана Месног позоришног одбора. Такође је сређено да се у случају лошег времена , представе одржавају у градском театру.

Српско народно позориште је у Славонском Броду гостовало од  2. августа до 1. септембра. Приказано је деветнаест представа. Зарадило се 871 форинта и 19 новчића. На представу Мејрима која је била најпосећенија, дошло је публике из целе Босне. Добро су биле посећене још и представе Немања од Суботића, Јакшићева Сеоба Србаља и Стеријина Смрт Стефана Дечанског. Најгоре је прошао Змајев Шаран и Коцебуов Заручник и невеста у једној особи.

Само је од Мејриме зарађено 116 форинти и 58 новчића.

Морало се због невремена, ипак играти у градском позоришту, што је за глумце било само боље као простор, горе по томе што су се после представа по блату враћали у зграду  пиваре. Негативна страна играња у градском позоришту је била још у томе што сала није могла да прими онолико публике колико и на отвореном, па је бројна публика остала напољу. Ипак, аплаузи су били толико снажни, да се тапшало и после сваког чина, а ако је у представи било песме, глумци су морали да је понављају и по неколико пута. Грађани Славонског Брода су били толико задовољни, да је Пају Маринковића позвао на пријем и сам градоначелник Котарс. Котарс је похвалио трупу и рекао да су бољи него трупа из Загреба, иако је он сам био Хрват.

Нису се, нажалост, могле избећи и незгоде. Лаза Телечки, Рашићка и Крестић су се разболели од грознице, око Драге Данкулове стално је облетао неки поштар,а Ђура Рајковић је желео да пређе у Загреб. Муке Паји Маринковићу стварале су и породице глумаца које су долазиле и одлазиле, а нико није могао глумцима још и то да ускрати. Тешко је било око организовања превоза, око изнајмљивања станова.

На Велику Госпојину глумци су појали у цркви, на опште задовољство грађана.

Глумац Стјепан Андријевић придружио се трупи баш у Броду, што је значило велико појачање.

Трупа је после Славонског Брода прирпемала гостовање у Градишки.

Тако је и било, у Градишку је трупа Срског народног позоришта отпутовала 7. септембра 1864. године где је као прву представу одиграла Стеријиног Милоша Обилића.

Н.Ј.

Oтворена 161. сезона Српског народног позоришта

Опера Српског народног позоришта синоћ је отворила 161. сезону извођењем опере АИДА, први пут након чак 39 година од последње поставке. Онако како је то Верди изворно замислио: спектакуларно и на отвореном, под ведрим небом са више од 350 учесника, незампаћеном изведбом у Новом Саду обележена су три велика јубилеја – 150 година од праизведбе, 120 година од смрти композитора Вердија и 160 година Српског народног позоришта!

„Након осам месеци исцрпљујућег рада, данас нашој публици показујемо прави спектакл. Рекли бисмо филмски, али опера је већа од филма. Верујемо да смо направили још један искорак у сваком смислу. Последњих година пред себе постављамо изазове и сада тај успех постаје видљив. Поред великог труда и рада око израде костима, сценографије, укупног рада на самој опери, усмерили смо пажњу на кампању, што је уродило плодом – показали смо да опера изискује нови простор, као и да може да освоји нову публику“, изјавио је директор Опере Српског народног позоришта, Александар Станков.

Слоган којим Опера почиње 161. сезону – Оперу чине Људи показао се истинит већ на првој представи – догађај је пратило више од 3.000 гледалаца под ведрим небом.

Кроз извођење које је трајало готово пуна три сата публика је стрепела, уздисала, навијала и очајавала уз ликове који су оживели пред њиховим очима, људе чије су судбине оставиле без даха и довеле до заноса најмасовнију оперску публику икада виђену на неком извођењу у Новом Саду, а и шире. Читава публика на ногама и аплаузом који је трајао, чинило се бескрајно, публика је показала захвалност и одала признање на прилици да буде део овог јединственог догађаја.

„Нисмо очекивали да ће бити, фигуративно, туче око карата, а на крају је ушло и много више публике. То је ситуација која је направила одређене забуне, али која нама заиста импонује. Знате, када је у Египту била премијера Верди је био изузетно незадовољан. Незадовољан јер није било места за праву оперску публику, за народ, већ је на премијери била само културна елита. Сам композитор правом премијером сматра изведбу Аиде наредне године у Миланској скали, пред правом оперском публиком. И негде смо управо томе и ми испоставило се, одали почаст. На нашу изведбу дошла је публика из Новог Сада и Београда жељна квалитетног позоришта“, додаје Станков.

А за спектакл задужен је тим који су предводили диригент, гост из Италије, маестро Андреа Солинас и ауторски тим, редитељ Александар Николић и кореограф Александар Илић.

„Техника, балет, хор, солисти Српског народног позоришта, сада смо сви заједно ту, нас петстотина, предвођени нама двојицом и маестром Солинасом из Италије да направимо нешто ново и одемо корак даље! Драго нам је што публика верује у наш ентузијазам! Постоји притисак због тога што постоје и велика очекивања. СНП деценијама уназад прави сјајне ствари. Међутим, када заборавимо на такмичење и мислимо само на то шта ће видети публика, притисак нестаје и сви од срца сарађујемо – сви постајемо један организам“ објаснили су Александар Николић, редитељ и Александар Илић кореограф.

Наредна извођења, исто тако распородата данима раније, заказана су за 18. и 28. септембар.

Фото: Владимир Величковић

1 од 27

На другом позоришном фестивалу балканског културног простора „Театар на раскршћу“, глумице Бојана Милановић и Соња Исаиловић, поново су награђене за улогу Џенис, у представи „Ко је убио Џенис Џоплин?“, редитељке Соње Петровић.

Жири у саставу: Миа Беговић,  глумица из Загреба и прeдсeдница жирија, Катарина Коцевска, глумица из Скопља, Богдан Костеа, глумац и редитељ из Арада, Бранислав Мићуновић, редитељ из Подгорице, и Владо Кeрошeвић, глумац и профeсор из Тузле, донео је следећу одлуку – Бојани Милановић доделио је награду за најбољу женску улогу за тежак задатак у тумачењу мита Џенис Џоплин, неочекиваним и несвакидашњим глумачким средствима, док је Соња Исаиловић понела награду за најбољу младу глумицу за уложену и испољену енергију и дубок глумачки доживљај инспирисан митом Џенис Џоплин.

На другом позоришном фестивалу „Театар на раскршћу“, публика је имала прилику да у Народном позоришту Ниш, од 07. до 14. септембра, погледа шест представа у такмичарској селекцији. Овај фестивал има за циљ афирмацију сличности и разлика културног идентитета држава и народа који деле исти културни простор, афирмацију државе Србије и града Ниша као места раскршћа европских и светских путева, јачање међународне културне размене, промовисање позоришне уметности балканског културног простора, као и размену идеја и позоришних пракси.

Фото: НП Ниш

1 од 5

Mанифестација „Дани Мирослава Чангаловића“, друга по реду, у организацији Српског народног позоришта, Матице српске и Завичајног удружења „Гламочко коло“, одржана је од 8. до 11. септембра.

У оквиру манифестације промовисана је у Матици српској монографија Немање Совтића, Мирослав Чангаловић певач-глумац. О књизи су, осим аутора, говорили рецензенти проф. др Ира Проданов и проф. др Агота Виткаи Кучера.

У Српском народном позоришту, на сцени „Пера Добриновић“, одржана је Свечана академија поводом 100 година од рођења Мирослава Чангаловића. Том приликом приказани су инсерти из филма „Век доајена опере“ редитељке Наде Савић и проглашени добитници Награде „Мирослав Чангаловић“ за 2021. годину. Награда је додељена студентима соло певања, младим оперским солистима, за постигнуте успехе у оперској уметности. Ове године награду су добили Лука Јозић из Новог Сада, Милан Обрадовић из Панчева и Тамаш Киш из Кикинде.

Последњег дана манифестације одржана је Свечана академија „Дани Мирослава Чангаловића“ и у Културно-образовној установи „Народни универзитет Гламоч“, у Гламочу, (БиХ).

Драга публико, представа „Вештице из Салема“, неће бити изведена 15. септембра, из техничких разлога! На репертоару је и у четвртак, 16. септембра те можете своје улазнице заменити за тај датум или ћемо вам вратити новац! Наша благајна вам је на располагању за сва питања.

Трупа Српског народног позоришта је у лето 1864. завршила гостовање у Сремској Митровици са дефицитом од 60 форинти који је надокнадио Одбор из Новог Сада, пославши новац Паји Маринковићу, глумцу задуженом као предводник трупе. Један од чланова Одбора продао је даске  које су глумци купили и користили у Митровици за позорницу, па је и то допринело смањењу дуга.

Долазак трупе у Винковце је, како пише Лука Дотлић био повезан са једном незгодом. Наиме, Јован Ђорђевић је глумцима путне исправе послао са три дана закашњења, па је мало фалило да им извођење представа у Винковцима буде забрањено. Паја Маринковић је морао да оде до оберстлајтнанта и с војним властима се споразуме да ако у представама устребају војни музичару, свирају сваки за по 40 новчића. Тако им је „прогледано кроз прсте“ што су исправе касниле.

У Винковцима је трупа Српског наорндог позоришта примљена с одушевљењем. Маринковић је редовно слао извештаје фотеру Ђорђевићу и писао је да такво одушевљење публике на гостовањима не памти, као и велику предусретљивост и поштовање које им указује тамошње грађанство. Паја Маринковић је још писао да им се неколико Немаца и „Шокаца“ обратило да желе од њих да уче српски језик и то да плаћају!

Глумци су били примљени  на конак јако лепо у грађанским кућама. Тамо нису плаћали, већ су били третирани као драги гости. Лука Дотлић наводи да се Паја Маринковић , поред свега овог секирао да неко неки изгред не направи. Очигледно је трупу третирао као децу, стално је саветовао, придиковао и упозоравао да се лепо понашају.

Прва одиграна предсатва у Винковцима била је Стеријин Милош Обилић, 4. јула 1864. године. Позориште је до 28. јула, одиграло са огромним успехом чак шеснаест представа. Зарадили су 881 форинту и 68 новчића. Између осталих представа, позориште је приказало Јакшићеву Сеобу Србаља и Шилерову Сплетку и љубав. Као публика примећени су гроф Кун и велики жупан Кушевић из Вуковара. Генерал војне области је после сваке виђене представе слао свог капетана у кафану да поздрави Пају Маринковића и изрази му његово задовољство. „Здраво се добро представљало“, писао је Маринковић управнику Јовану Ђорђевићу. Писао је да су представе више посећивала „браћа римске вере“ и Немци, јер је Срба у Винковцима било мало.

Наше глумице су угледне госпође из Винковаца свакодневно позивале на „фајф о клок ти“. Гошћење је започела госпођа супруга Паје Ђорђевића, члана Месног позоришног одбора.

Упркос свему овоме, Паја Маринковић није био без брига. Највећи и најпознатији глумац, Лаза Телечки још је био болестан, Јованка Кирковић се чекала да дође из Ирига, Милка Гргурова такође још није стигла, а Коларовићка коју је Милка требало да замени је изгледала као „буренце“. Још мало, од поодмакле трудноће ни не би могла да игра. Милка је стигла 19. јула и имала велики успех у Бановој Мејрими.Телечки је оздравио за неких десетак дана. Али дисциплаина није била поштована када су у питању певачке пробе, долазило их је тек по који. Димитрије Коларовић је чак ухваћен да је отишао у лов у време певачке пробе! Паја Маринковић је сазнао да се наш глумац Милан Петровић у Винковцима прекомерно задужио, па је морао да их исплати како никаквог дуга не би остало пред одлазак из града. Сви ови прекршаји су касније у Новом Саду „каштиговани“, наравно новчано.

Гостовање у Виквоцима је, упркос свему, запамћено као једно од најуспешнијих, а Српско народно позориште остало је у најлепшем сећању публици и грађанству Винковаца.

Н.Ј.

После изузетно успешне прве фазе пројекта у Новом Саду међународног пројекта Cross Opera, који је подржан од стране Креативне Европе – потпрограм Култура, а који СНП реализује у сарадњи са ТКМ из Италије и ЛЛ из Аустрије, извођачки и продукциони тим пројекта се ове седмице окупио у Линцу, односно Landestheater Linz. Изузетно љубазни домаћини су учинили све да се присутни учесници пројекта осећају пријатно, креативно и сигурно у пандемијским условима.

Под диригентском палицом маестра Ђорђа Павловића реализују се музичке пробе аустријског чина Cross Operе, по либрету Хермана Шнајдера и композицији Валентина Рокебира.

Једна прича са друштвених мрежа.

Да оперу чине људи и да су највеће опере о малим обичним људима, а теме којима се баве ванвременске и увек актулене показало се и ових дана када су две Новосађанке, Аида и Амнерис поделиле суграђанке у најмасовнијој групи на друштвеној мрежи Фацебоок.

Уз подршку и помоћ админстратора групе, Аида и Амнерис увеле су Новосађанке у суштину заплета опере Аида чија је премијера планирана за 15. септембар на Петроварадинској тврђави.

“Прво смо направили људе“, објашњава нам Ивана Милорадов, сарадница Опере Српског народног позоришта – „па су данима људи добијали чудне захтеве за пријатељство од Радамеса, Аиде и Амнерис, а могли су и да прате њихове међусобне односе, наравно преведене у комуникацију медија који смо користили. Онда су у договору са администраторком групе Новосађанке, Аида и Амнерис свој љубавни троугао изнеле пред суд јавности и изазвале буру коментара, подршке и осуде. Јавиле су се и наше суграђанке које су брзо схватиле о чему се ради, па смо на крају свим Новосађанкама захвалили на помоћи и саветима и позвали их да расплет ове чувене љубавне приче погледају заједно са нама на Тврђави, 15. септембра.“

У години када цео свет обележава 120 година од смрти Вердија, Опера Српског народног позоришта на темељима три велика јубилеја – 160 година позоришта, 120 година од смрти великог композитора и 150 година од праизведбе Аиде извешће 15. септембра то епско оперско дело онако како је композитор замислио: под ведрим небом, међу зидинама Петровардинске тврђаве!

У среду, 15. септембра публика ће након 39 година имати прилике да се поново заљубљује у Аиду и саосећа у њеној борби између љубави и дужности. Опером ће дириговати гост из Италије Андреа Солинас, настављена је сарадња и са младим и талентованим редитељем, Александром Николићем, гостом из Београда. Кореографију ће урадити Александар Илић. Иначе, „Аида“ је први пут изведена управо у Египту, 1871. године, пре тачно 150 година, а на сцени Српског народног позоришта последња премијера тог великог оперског дела била је далеке 1982. године.

Карте за премијерно извођење „Аиде“ могуће је купити на билетарници Српског народног позоришта или онлајн сервису.

Фото: В. Величковић

1 од 28

Након одржане премијере представе „Голманов страх од пенала“, ансамбл Српског народног позоришта почео је рад на представи „Мидлсекс“, Џефрија Јуџинидиса, у режији Јоване Томић.

Роман „Мидлсекс“ је прича о хермафродиту, особи која је одгајана као девојчица, да би у тинејџерском периоду уочила различитост свог тела у односу на вршњаке и надаље наставила да живи као мушкарац. Џефри Јуџинидис прича причу о три генерације грчких емиграната у Америци који чине породицу у којој је рођено дете хермафродит.

Према речима редитељке Јоване Томић, роман отвара питање идентитета, односно шта све утиче на формирање личности – друштвене околности, политички, етнички, културолошки обрасци који су нам рођењем дати или наметнутни. Правац драматизације романа, односно тема будуће представе проблематизоваће тело као табу тему, самим тим и све појмове везане за тело, који су такође табу чак и у данашњем времену.

„Сведоци смо турбулентног политичког и друштвеног глобалног тренутка, где се бројне борбе, ставови, победе, ратови и револуције преламају на третману тела и пола. Поље борбе за индивидуалност и слободну вољу је све суженије, па су ратови и револуције све крвавије. Овај роман слојевито, духовито а опет оштро, кроз призму породичне приче, говори о горућој потреби и праву сваког од нас које се све више ограничава, а то је право на лични избор и право на слободну вољу“, објашњава Јована Томић.

У представи играју: Бојана Милановић, Бранислав Јерковић, Золтан Молнар, Драгиња Вогањац, Соња Исаиловић, Александар Сарапа, Тијана Марковић, Аљоша Ђидић, Димитрије Аранђеловић, Вукашин Ранђеловић и Миа Симоновић.

Драматизацију романа ради Димитрије Коканов, сценографију Јасмина Холбус, док је за костим задужена Маја Мирковић. За представу „Мидлсекс“ музику ће компоновати Лука Мејџор, док ће за сценски покрет бити задужен Игор Коруга.

Представе се ради у копродукцији са Омладинском престоницом Европе, а премијера је планирана за крај октобра.

Фото: Срђан Дорошки

1 од 11

IN MEMORIAM
ДИМИТРИЈЕ ЂУРКОВИЋ (1925 – 2021)
драмски редитељ, професор универзитета, некадашњи директор Драме СНП
преминуо у недељу, 5. септембра, у Београду

Матурирао је у Првој мушкој гимназији у Бгду (1944). Као ђак постао је 1938. члан дечјег Родиног позоришта. И сам је у гимназији и приватном стану организовао позоришне представе, у којима је био писац, редитељ и глумац. После ослобођења радио је најпре као новинар и филмски критичар у „Политици“, Радио-Бгду и у часопису „Југославија“ (1945-1952). Кад је основана Академија за позоришну уметност, постао је студент прве генерације и на Одсеку за режију у класи проф. др Хуга Клајна дипломирао 1952. Дипломску представу, Довитљиву девојку Лопе де Веге, поставио је на сцени НП у Суботици. Први професионални ангажман добио је 1953. у крагујевачком НП, где је настојао да са још два млада редитеља, Миленком Маричићем и Јосипом Лешићем, уз подршку управника Љубише Ружића, ствара „ново позориште“. У две сезоне режирао је четири представе, од којих је последња (Наследство Миодрага Ђурђевића) изазвала противречне оцене и полемике у Клубу културних радника. После тога прешао је (1955) у СНП у НСаду, где је са великим успехом деловао до 1967 (и касније као стални гост), с тим што је две сезоне био у београдском Савременом позоришту (1961-1963). У СНП је уживао пуно поверење управника Милоша Хаџића, који је, по Ђ. речима, припадао „великим наследницима Јована Ђорђевића“. У СНП је остварио најзначајније своје режије и стекао углед редитеља којем се поверавају најтежи пројекти. Као редитељ посебно се интересовао за дела домаћих аутора, нарочито за текстове који истражују и презентују Војводину и XIX век на овом поднебљу. Четири г. је у СНП био директор Драме (1963-1967) и две г. уметнички руководилац Веселог театра „Бен Акиба“. Стварао је различите облике театра: спектакл и камерну игру, кабаре и мјузикл, „кутију“ и кружни театар, експеримент и забаву. Постављао је увек максимално амбициозне циљеве, опредељујући се и за ризик, тако да је поред представа врхунских домашаја имао и известан број мање успелих и неуспелих. Негујући култ позоришне пробе, за који верује да омогућава театру да се преобраћа из казивалишта у приказивалиште, припадао је оним ретким ентузијастима у уметности за које је истраживачки рад пун неизвесности важнији од проверених путева који воде до рутинских остварења. Суштина позоришног чина за њега је сукоб као непрекидно догађање у заједничком простору глумца и гледаоца. Зато је изузетну улогу придавао глумачком ансамблу, састављаном од способних и даровитих глумаца, спремних да „игру“ увек почну од почетка. Тражио је од њих потпуну сарадњу и много је полагао на проналажење и перфекцију чулног знака, при чему је, по његовом уверењу, битно да редитељ у борби за квалитет сачува „врело срце и хладну главу“. Његов позоришни став могао би се сажето свести на ове основне компоненте: темељна улога глумца и гледаоца, моторна функција пробе, једнаки третман премијере и реприза, критичност и отпор суревњивости, јединство тимског рада и ауторитета. Седам његових представа приказано је на Југословснским позоришним играма у НСаду: добио је четири Стеријине награде (три за режију – Избирачица, Халелуја, Фамилија Софронија А. Кирића и једну за сценску адаптацију, Село Сакуле, а у Банату). Две награде за режију додељене су му на Сусретима војвођанских позоришта (Иркутска прича, Фамилија Софронија А. Кирића), а две редитељске награде примио је од Удружења драмских уметника Србије (Иркутска прича; Село Сакуле, а у Банату). Радио је и неколико режија у београдским театрима (Југословенско драмско позориште, Савремено позориште, Атеље 212) и у сомборском НП, а јула 1971. је у Катовицама, у Пољској, режирао Викторију Ђорђа Лебовића. Педагошки рад почео је као наставник глуме у Средњој позоришној школи у НСаду (1955-1957) и наставник за предмет Анализа текста у Драмском студију СНП (1966-1968), а пуни замах остварио је на универзитетима у Бгду и НСаду. На београдској Академији за позориште, филм, радио и телевизију (потоњем Факултету драмских уметности) изабран је 1969. за доцента позоришне режије, 1974. за ванредног професора и 1979. за редовног. У школској 1978/79. г. постао је, по позиву, и професор и шеф класе прве г. режије на Академији уметности у НСаду. Настојао је, док се није повукао у мировину, да се, у тимском раду наставника, у пракси испитују проблеми интегралне режије (позориште, филм, телевизија и радио, у оквиру исте класе), екипни рад и учење основних субјеката представе, т. ј. наставни систем у којем заједнички уче и раде студенти глуме и режије. Г. 2007. је у издању Позоришног музеја Војводине објављена монографија Димитрије Ђурковић, коју је приредио Петар Марјановић.

РЕЖИЈЕ: Песма, Сапутници, Хајде да се играмо, Небески одред, Оптимистичка трагедија, Тишина шума, Чаробњак који доноси кишу, Пукотина раја, Матуранти, Женидба председника кућног савета, Избирачица, Иркутска прича, Хамлет, Варалица у Бечеју, Вечити младожења, Народни посланик, Коштана, Халелуја, Плави зец, Фамилија Софронија А. Кирића, Госпођа министарка, Месечина за несрећне, Викторија, Зла жена, Плуг и звезде, Оскар, Село Сакуле, а у Банату, Каплар и цар, Та ваша прича, Беле ракете лете на Амстердам, Галеб, Занат госпође Ворен, Сентиментална представа, Зли дуси, Смрт трговачког путника, Тврдица или Кир Јања, Хеда Габлер.

ЛИТ: Ј. Максимовић, Давичова „Песма“, Дневник, 22. II 1956; О. Новаковић, Расточена „Песма“, НС, 1956, бр. 111; Д. Поповић, Давичо-Ђурковић: „Песма“, ЛМС, 1956, св. 3, с. 271; М. Бабинка, Јан де Хартог: Сапутници, Дневник, 20. III 1956; М. Кујунџић, „Небески одред“ Лебовића и Обреновића, Дневник, 28. III 1957; С. Селенић, „Небески одред“ Лебовића и Обреновића на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду, Борба, 28. III 1957; М. Чолић, Ђ. Лебовић и А. Обреновић: „Небески одред“, Политика, 18. V 1957; Б. Михајловић, Догађај Стеријиног позорја 1957, НИН, 2. VI 1957; Е. Финци, Коста Трифковић, Избирачица, Политика, 17. X 1960; Ј. Виловац, Вредносна инспирација, Дневник, 18. X 1961; Ј. Виловац, Природни одрази животне међуетапе, Дневник, 21. XI 1964; Е. Финци, Пут из смрти у живот, Политика, 24. XI 1964; С. Селенић, О животу и смрти, Борба, 27. XI 1964; В. Предан, Aplavzi za „Alelujo“, Дело, Љубљана, 25. IV 1965; В. Стаменковић, Охрабрење за домаћу драму, НИН, 9. V 1965; М. Кујунџић, На недовршеном путу, Дневник, 10. II 1966; Ђ. Ђурђевић, Усковитлане сценске визије, Борба, 10. II 1966; В. Стаменковић, Продор савремености, НИН, 22. V 1966; М. Кујунџић, Питања без одговора, Дневник, 3. III 1968; Ж. Јовановић, После пакла, Вечерње новости, 5. III 1968; М. Первић, У име правде и истине, Политика, 8. III 1968; М. Мирковић, Звона увек звоне, Политика експрес, 3. IV 1968; Д. Поповић, Зоран Петровић: „Село Сакуле, а у Банату“, ЛМС, 1969, књ. 404, св. 1, с. 118-120; М. Кујунџић, До фолклора и даље, Дневник, 13. III 1969; М. Мирковић, Фолклорни урнебес, Политика експрес, 14. III 1969; Б. Михајловић Михиз, Сакуле су село у Банату, а тај Банат…, Политика, 16. III 1969; Д. Клаић, Летопис села Сакула, Индекс, 21. III 1969; С. Божовић, „Село Сакуле, а у Банату“, најбоља представа, Борба, 2. VI 1970; П. Мирковић, „Зли дуси“ у Новом Саду, Политика експрес, 8. X 1975; С. Божовић, Концерт о помереним личностима, Вечерње новости, 11. X 1975; М. Кујунџић, Код неспокојне даме, „Хеда Габлер“ Хенрика Ибзена у режији Димитрија Ђурковића, Дневник, 7. XII 1984; П. Матеовић, Феномен жене, Политика експрес, 6. I 1985.

(из Енциклопедије СНП-а)

Од 8. до 11. септембра 2021. одржаће се манифестација „Дани Мирослава Чангаловића“, друга по реду, у организацији Српског народног позоришта, Матице српске и Завичајног удружења „Гламочко коло“.

8. септембра године, у 12 часова, у Великој сали Матице српске, промовисаће се монографија Немање Совтића, Мирослав Чангаловић певач-глумац. О књизи ће, осим аутора, говорити рецензенти проф. др Ира Проданов и проф. др Агота Виткаи Кучера.

9. септембра године, у 17 часова, у Српском народном позоришту, на сцени „Пера Добриновић“, одржаће се Свечана академија поводом 100 година од рођења Мирослава Чангаловића.

Том приликом биће приказани инсерти из филма „Век доајена опере“ редитељке Наде Савић и проглашени добитници Награде „Мирослав Чангаловић“ за 2021. годину. Награда се додељује студентима соло певања, младим оперским солистима, за постигнуте успехе у оперској уметности. Ове године награду ће добити: Лука Јозић из Новог Сада, Милан Обрадовић из Панчева и Тамаш Киш из Кикинде.

11. септембра године, у 18 часова, у Културно-образовној установи „Народни универзитет Гламоч“, у Гламочу, Босна и Херцеговина, одржаће се Свечана академија „Дани Мирослава Чангаловића“, уз пригодан програм, а у организацији са завичајним удружењима и градом Гламочом.

Глумица Бојана Милановић постала је званично члан ансамбла Драме Српског народног позоришта. Ова млада, талентована уметница, срца публике купила је улогом Џенис Џоплин у представи „Ко је убио Џенис Џоплин?“ Тијане Грумић, у режији Соње Петровић, која јој је, заправо, била карта за улазак у најстарији српски театар.

„Џенис Џоплин је улога и представа која ми је била улазница у СНП, седам година након завршене Академије. Драго ми је и поносна сам што сам баш на такав начин дошла у ансамбл, то је увек најлепши и најчистији пут. Хвала редитељки Соњи Петровић која ми је поверила овакву улогу, улогу каква се прижељкује. Хвала управи СНП-а сто пружа шансу младима, проширује и оснажује ансамбл, посебно последњих неколико година“, истакла је Милановић.

Директор Драме Српског народног позоришта, Милован Филиповић истиче да је најдаровитијим глумцима који излазе са Академије уметности у Новом Саду, место у Драми СНП-а.

„Изузетно ми је драго да је Бојана Милановић званично у ансамблу Драме СНП-а. Она је глумица која је обележила претходне две сезоне улогом Џенис Џоплин, а тренутно игра у представама: „Деобе“, „Госпођа министарка“, „Голманов страх од пенала“… Могу само да јој пожелим добродошлицу“, рекао је Филиповић.

Улога Џенис Џоплин, Бојани Милановић донела је многобројне награде као што су Стеријина награда за најбољу младу глумицу за улогу Џенис Џоплин, награда листа Дневник за најбоље остварење на 65. Стеријином позорју за улогу Џенис Џоплин, „Златна фибула“ за најбољу глумицу на Виминацијум фесту, награда за најбољу младу глумицу за истоимену улогу на фестивалу Петар Кочић у Бањалуци и многе друге.

Поред представе „Ко је убио Џенис Џоплин?“ за коју се увек тражи карта више, када је реч о професионалним ангажманима, у Народном позоришту у Суботици, играла је у представама: „Чудо у Поскоковој Драги“, у режији Снежане Тришић, представи „Кокошка“, редитеља Жанка Томића, „Лисистрата“ Јоване Томић, „Август у округу Осејџ“, Александра Божине, „Конопац“ Оље Ђорђевић и другим. У Градском позоришту у Бечеју играла је у представи „Гидионов чвор“, док је у Градском позоришту у Руми остварила улогу у представи „Просидба“.

Тренутно у Српском народном позоришту, почиње рад на представи „Мидлсекс“, у режији Јоване Томић.

Српско народно позориште је са радом почело 23. јула 1861. године. Основано само неколико месеци раније, било је потребно време за организацију. Тог 23. јула, односно 4. августа по новом календару, одигране су прве представе, Пријатељи Лазара Лазаревића и Мушки метод и женска мајсторија Лајоша Кевера.

У првој деценији рада, нико, ни од уметника, нити од пратећег особља, није могао да оде на годишњи одмор. У оном ентузијазму, склони смо да поверујемо, да нису о годишњем одмору ни размишљали. Пробе су одржаване свакодневно, често и две дневно, глумачка и музичка. Дани одмора су били, дан или два између два напорна гостовања.

О свему овоме нас обавештава један од највећих прегалаца нашег позоришта, човек који је пронашао и сачувао од заборава бројне информације, Лука Дотлић.

У лето 1864. српска народна позоришна дружина, како су свуда звали трупу Српског народног позоришта, гостовала је у Винковцима, Сремској Митровици и Славонском Броду. У Митровици је гостовање започело још 10. маја, па се продужило на цео јун. Приказано је седаманест представа. Зарадило се 787 форинти и 43 новчића. У оквиру овог гостовања, 13. и 14. јуна, трупа је одиграла и две представе у Врднику, Зидање Раванице Атанасија Николића и Стеријин Милош Обилић. Управо су ове две представе зарадиле највећи новац. Представа Милош Обилић одиграна је пред Видовдан, под ведрим небом. Изванредно је примљена код публике која је била изузетно многобројна обзиром да је доста гостију било у раваничком манастиру. Песникиња Милица Стојадиновић-Српкиња, примила је све чланове трупе у своју кућу у Врдинку и ту их угостила.

Касније у Митровици, најбоље посећене представе биле су Миљко Мрконић Малетића и Суботићева Прехвала. У Митровици је такође, први пут изведен Змајев Шаран, 20. јуна и Скрибова комедија Жена што кроз прозор скаче. Ову комедију је превео са француског и обрадио Лаза Костић. Управник позоришта, Јован Ђорђевић, био је присутан у Митровици са својим глумцима неколико дана, затим је за свог повереника одредио глумца Пају Маринковића који је био задужен да га у најситније детаље и често обавештава о свему што се догађа. На дан 12. јуна, била је заказана представа Сан Краљевића Марка, Стеријин комад. У Митровици се играло под шатром, на такозваној летњој позорници. Али кренуше кише, па је једна представа отказана, а осталима је присуствовало мало публике. Премало за буџет неопходан за одржавање трупе. Тако је запамћен гест угледног Митровчанина, Косте Георгијевића, који је благајнику платио за све оне који су били пред шатром а нису имали новца за улазницу. „Да не буду клупе празне“, рекао је Георгијевић пружајући велику новчаницу.

У Митровици се разболео и један од највећих глумаца новосадске трупе, Лаза Телечки. Лекари су проценили да неће моћи да игра и до шест недеља. Управљајући одбор Друштва за Српско народно позориште послало је 100 форинти готовине из Новог Сада како би се подмирили непредвиђени трошкови.

За разлику од великодушног Косте Георгијевића, митровачки станодавци нису показали нимало великодушности и тражили су да им се станови у којима су становали глумци исплате до последње паре, а чак ни глумци нису добили своје надокнаде у потпуности. Паја Маринковић приметио је знаке незадовољства код глумаца, како пише Лука Дотлић, па је упутио депешу управитељу Ђорђевићу молећи га да затражи од трупе више реда, рада и дисциплине. Управитељ је зато био много тактичнији, па је упутио поруку глумцима која их је толико дирнула да су свом вољеном Фотеру послали захвалницу и обећали да ће бити још бољи.

Тако се дефицитом, али и великим ентузијазмом завршило прво гостовање Српског народног позоришта у Сремској Митровици.

Н.Ј.

Оперу чине људи – слоган је нове сезоне Опере Српског народног позоришта, а отуда и идеја да се опера приближи људима и да ликови из опере добију своје место и у стварном животу.

Тако су се јуче међу путницима из Египта на међународним доласцима београдског аеродрома Никола Тесла тражили Аида, Амнерис и Радамес, главни јунаци чувене Веридије опере Аида, чија нас премијера очекује 15. септембра на Петроварадинској тврђави у Новом Саду.

У тренутку када су се отворила врата терминала за доласке, више од четрдесет чланова хора, уз диригента хора Весну Кесић Крсмановић, појавило се са свих крајева аеродома, и уз натписе „Аида“, „Чекам љубав из Египта“, „Радамес“, дочарало део опере Аида.

Идеја је била да се на тај начин покаже колико успешно може да буде спајање несвакидашњих простора са програмима, чинећи тако културу доступном свима.

„Желимо да подстакнемо публику да дође и види спектакл и оперски престиж. Опера Српског народног позоришта и раније је имала сличне излете, али сваки пут успемо да изненадимо пролазнике. Сигуран сам да је то нека наша будућа публика после овога. Оперска публика је у кризи у целом свету, не само код нас. Ово су прилике којима прилазимо публици, надамо се да ћемо их заинтересовати и довести и у позориште“, објашњава директор опере Српског народног позоришта, Александар Станков.

Уз загрљаје, осмехе, и мобилне телефоне у ваздуху, оно што нико није очекивао јесте да ће из авиона изаћи права АИДА! Тачније млада Београђанка, Аида Красић, која се игром случаја нашла на једном од летова.

„Излазимо након што смо покупиле пртљаг и видим своје име. Сасвим јасно. И питам другарицу ко је то, јер није требало да нас неко чека и одмах прилазим да питам да ли смем да се сликам. Нисам могла да верујем! Сада и ја, као права Аида, могу да позовем све на премијеру, ја ћу сигурно бити тамо“, прича узбуђено ова девојка.

На овај начин, Српско народно позориште наставља традицију нове ере опере. Премијером Опере Аида и најстарији српски театар отвара 161. сезону спектаклом који нас води у доба деветнаестовековног театра Италије. У среду, 15. септембра публика ће након 39 година имати прилике да се поново заљубљује у Аиду и саосећа у њеној борби између љубави и дужности. Опером ће дириговати гост из Италије Андреа Солинас, настављена је сарадња и са младим и талентованим редитељем, Александром Николићем, гостом из Београда. Кореографију ће урадити Александар Илић. Иначе, „Аида“ је први пут изведена управо у Египту, 1871. године, пре тачно 150 година, а на сцени Српског народног позоришта последња премиера тог целиког оперског дела била је далеке 1982. године. У години када цео свет обележава 120 година од смрти Вердија, Опера Српског народног позоришта на темељима три велика јубилеја – 160 година позоришта, 120 година од смрти великог композитора и 150 година од праизведбе Аиде извешће 15. септембра то епско оперско дело онако како је композитор замислио: под ведрим небом, међу зидинама Петровардинске тврђаве!

Карте за премијерно извођење „Аиде“ могуће је купити на билетарници Српског народног позоришта или онлајн сервису.

Микис Теодоракис, највећи савремени грчки композитор, преминуо је јутрос, 2. септембра 2021, у Атини, у 97. години. Биће сахрањен у месту Галата Ханион на Криту.

Између Српског народног позоришта и Теодоракиса постојало је дугогодишње пријатељство. Године 1994, 1. децембра, присуствовао премијери балета Грк Зорба у Новом Саду, и том приликом Српском народном позоришту поклонио ауторска права за представу.

У знак захвалности за поклоњена ауторска права Српско народно позориште му додељује 2017. године Златну медаљу „Јован Ђорђевић“, као израз поштовања за целокупни уметнички рад који је допринео и развоју српске уметности и културе.

Поводом обнове балета Грк Зорба, октобра 2016, Теодоракис је упутио писмо СНП-у:

Драги пријатељи,

Нови Сад је уклесан у моје сећање. Никада нећу заборавити љубав и љубазност његових
становника нити огроман таленат његових уметника.
Желим да вам нова представа Зорбе буде као и претходна, успешна и још боља! Нажалост,
здравље ми не дозвољава да будем са вама.
Хвала свима и желим вам много успеха.
С љубављу и лепим жељама,

Микис Теодоракис
Атина, 15. септембра 2016.

Уз вечну захвалност опраштамо се од свог великог пријатеља.

„Једра је ватра изгорела
катарке олуја искидала,
на путовању смрти
повратка, повратка нема.“

(стихови из балета Грк Зорба)

Биографија

Рођен је 29. јула 1925. године на острву Хиос у Грчкој. Детињство и младост проводи у различитим провинцијским грчким градићима. Након активног учешћа у отпору против окупатора у Другом светском рату, уписује се на атински Конзерваторијум у класи проф. Филоктитиса Икономидиса, а касније и на Конзерваторијум у Паризу, где студира музичке облике и анализу у класи проф. Оливијеа Месијана и дириговање код проф. Ежена Бигоа. Време проведено у Паризу период је богатог стваралаштва. Од 1954. до 1960. интензивно ради и компонује. Његова прва симфонијска дела доживела су међународни успех.

Године 1957. осваја златну медаљу на Московском музичком фестивалу, а 1959. Дариус Мило га предлаже за америчку Копли награду за најбољег композитора године након праизведбе његовог балета Антигона у Ковент Гардену у Лондону.

У Грчку се враћа 1962, оснива Мали атински симфонијски оркестар и Музичко друштво „Пиреј“ с којим приређује многобројне концерте по целој Грчкој и иностранству. Његови најзначајнији радови из тог периода су: циклус песама Архипелаг, Политија, Епифанија, Епитафиос; музика за позориште: Талац, Балада мртвом брату, Дивни град; музика за филм Грк Зорба (Zorba the Greek, 1964); ораторијум Достојно јесте (текст Одисејаса Елитиса) и др. Постаје светски признат, највећи грчки композитор. Априла 1967, када је војна хунта преузела власт у Грчкој, апелује на пружање отпора против диктатуре. Ухапшен је августа исте године, осуђен и депортован. Међународни покрет солидарности, на челу с познатим уметницима (Д. Шостакович, Л. Бернштајн, А. Милер, Х. Белафонте), успева да му се казна преиначи у изгнанство, до чега долази 1970. Одлази у Париз и наставља да ради и широм света држи концерте као део борбе за повратак демократије у Грчку. Постао је симбол борбе против тираније. Године 1974, након пада војне хунте, тријумфално се враћа у Грчку својим политичким и културним активностима. Међу најпознатијим делима насталим од 70-их до данас су: ораторијуми Missa greca и Canto Olympico, четири значајне опере, Медеја, Електра, Лизистрата и Антигона, и дела: Источно од Егејског мора за чело и клавир (2007), Рапсодија за трубу и оркестар (2008), Рапсодија за гудаче, мецосопран и баритон (2009) и Симфонија Андалузија за мецосопран и оркестар (2010). Његов опус обухвата преко хиљаду песама и циклуса песама, симфонијска дела, кантате и ораторијуме, балете, опере, сценску и филмску музику, као и књиге преведене на више светских језика и сматра се савременим композитором са највише компонованих дела. Године 1983. добио је награду за мир „Лењин“.

Године 2007. у Генту (Белгија) примио је награду за животно дело коју додељује Академија за филмску музику (The World Soundtrack Academy). Почасни је доктор на више светски познатих универзитета (Монтреал, Солун, Крит).

У току бомбардовања 1999. залагао се за престанак оружаних дејстава и посебно је осуђивао нападе на Нови Сад, те је, у знак захвалности, одлуком Скупштине Града Новог Сада од 1. фебруара 2004. године, почасни грађанин Новог Сада.

Улаз на представу биће организован у складу са препорукама Кризног штаба Републике Србије.

Потребни услови:
1. Зелени сертификат, односно потврда о имунизацији. Потврда може бити електронска или одштампана и показује се на самом улазу на представу.
2. Доказ о прележаној болести у последњих 6 месеци.
3. Негативан брзи антигенски или PCR тест.

Уколико неко није у могућности да обезбеди један од наведених услова, Српско народно позориште у сарадњи са Домом здравља Нови Сад, организовало је бесплатно тестирање на самом улазу на представу.

На предстојећем Инфанту, на отвореном простору Кинеске четврти у Новом Саду, 4. септембра биће изведена представа „Голманов страх од пенала“ Петера Хандкеа, у драматизацији, режији и адаптацији Ане Ђорђевић, Српског народног позоришта.

Ово је прва прилика да публика види нову представу Српског народног позоришта, иако ће она на матичној сцени премијерно бити изведена тек у октобру.

Како сазнајемо од директора Драме Српског народног позоришта Милована Филиповића, од октобра ће на репертоару, иако је реч о продукцији Новог тврђава театра, Новосадског позоришта/ Ујвидеки синхаз, Будва Град театра и Центра „Ист-вест“ из Сарајева, бити и представа „Употреба човека“ по роману Александра Тишме, у драматизацији Федора Шилија и Бориса Лијешевића, који је представу и режирао.

У новембру, Српско народно позориште ће узвратити посету Београдском драмском позоришту, шоукејсом који ће публици приказати представе „Тартиф“, „Вештице из Салема“, „Ко је убио Џенис Џоплин?“, „Бура“ и „Крваве свадбе“…

Опширније: И. Бурић, Дневник, 31. август 2021.

Распоред седења у салама је прилагођен мерама. Поштујмо прописане превентивне мере.