Nakon 20 godina sjajnog braka, moja žena Karolina je nažalost ostala paralizovana od struka nadole nakon tragične saobraćajne nesreće. Drugi vozač je bio kriv, što je rezultiralo velikom finansijskom odštetom koja mi je omogućila da se mnogo lakše brinem o njoj. Ostao sam vlasnik svoje uspešne firme ali sam sve svoje obaveze prebacio na prvog ispod mene kako bi se posvetio Karolini maksimalno.

Devet meseci smo radili na rehabilitaciji i konačno smo bili u mogućnosti da je odvedem kući. Stekla je dovoljno snage da se kreće u svojim invalidsjim kolicima napravljenim po meri i jedva je čekala da napusti rehabilitacioni centar. Potrošili smo velik novac da prilagodimo naš dom njenim potrebama. Veliki dan se konačno dogodio i stigli smo kući. Renoviranje kuće joj je omogućilo da se slobodno kreće u kolicima bez ikakvih problema, pa smo se smestili i na neki način ponovo započeli život.

Naša svakodnevna rutina bila je usmerena na Karolinine potrebe. Probudio bih je, okupao, oblačio i pravio joj doručak. Radili bismo na njenoj fizikalnoj terapiji, ručali, a onda bih je spremio za dremku. Dok je spavala, spremala bih večeru, sređivao kuću ili prao veš, obavljao poslove u dvorištu, zatim bismo jeli, gledali malo TV, a onda spavanje. Bio je to težak i prilično monoton raspored, ali moralo je tako biti.

Kako je vreme prolazilo, Karolina je nastavljala da jača. Šest meseci nakon što se vratila kući, bio sam u kupovini namirnica. Dok sam raspremao stvari iz prodavnice, rekla mi je: „Moramo da razgovaramo.“

„U redu.“

„Razmišljala sam. Odrekao si se svega u poslednjih godinu i po dana da bi se brinuo o meni i to nije fer.“

„O čemu pričaš? Volim da se brinem o tebi i nastaviću to da radim. Želim da budeš tačno tamo gde jesi, kod kuće, zato te molim da ne brineš za mene. Dobro mi je.“

„Ali osećam ogromnu krivicu dragi. Ja vrlo dobro znam da imaš potrebe i želje o kojima više ne mogu da se brinem.“ Nastavili smo da se vrtimo u krug sa ovim razgovorom. Nisam imao problem sa našom situacijom i rekao sam joj to. Karolina je tvrdila da mi je potrebno malo olakšanja a ja sam sve vreme objašnjavao da sam dobro i da ne bih ništa menjao.

Ali bila je odlučna: „Nema više priče o ovome, ja sam već zakazala intervjue sa ljudima iz privatnih klinika.“

„O čemu pričaš dušo?“

„Angažovaću medicinsku sestru/negovateljicu koja će živeti sa nama. Istražila sam i razgovarala sa poznatim čovekom koji je specijalizovan za ovo.“ Ponovo sam pokušao da prigovaram ali bila je nezaustavljiva. „Imamo dovoljno soba i kupatila“, objasnila mi je. „Obezbedićemo smeštaj i hranu i platu. U ponedeljak sam zakazala četiri intervjua. Da li bi želeo da učestvuješ?“

Ponestalo mi je argumenata, pa sam nevoljno pristao. Kako sam počela da razmišljam o tome, postao sam sve više zadovoljan sa tom idejom. Iako nisam hteo priznati, zaista mi je bio potreban predah. „U redu. Šta treba da uradim?“

„Ti ćeš da ih upoznaš sa našom rutinom i da ih procenjuješ, dobar si u tome. Ja ću im reći svoja očekivanja.“

Rekao sam joj da zvuči kao dobar plan, ali nisam znao šta da očekujem. Iskreno, malo sam bio i uzbuđen da dođe taj ponedeljak.

Prva na listi je bila jedna onako punija dama tamnije puti četrdesetih godina, po imenu Dora. Bila je pomalo rezervisana, ali dok smo nas troje ćaskale, opustila se i otvorila. Bila je registrovana negovateljica, ne baš medicinska sestra, ali sa dosta iskustva. Imala je svo vreme ovog sveta jer je živela sama.

Dora je ovo videla kao priliku da napreduje i da dobije još bolje preporuke od nas za dalju karijeru. Nadala se da će i uštedeti malo novca. Dora je bila privlačna na nenametljiv način, sa crnom kosom, nežnim očima, zaobljenim telom i, kada se opustila, blistavim osmehom. Kada je otišla posle intrvjua, imao sam dobar osećaj za nju.

Zatim smo intervjuisali ženu od tridesetak godina po imenu Anica. Ponovili smo proces intervjua kao i sa Dorom i otkrili smo da ćemo imati poteškoća da donesemo odluku. Anica je bila atraktivna crvenokosa sa vitkim, atletskim, blago pegavim telom. Imala je društvenu ličnost i ona i Karolina su veselo razgovarale i kikotale se kao klinke. Dugo nisam video svoju ženu tako dobro raspoloženu.

Sledeća je bila tanka sitna dama sa očiglednim orijentalnim poreklom. Zvala se Kasija. Bila je atraktivna na svoj način, veoma sitna, duga tamna kosa, prelepa blistavo bela koža i misteriozna aura oko nje. Bila je u ranim četrdesetima, registrovana medicinska sestra.

I ona je želela da pobegne od „konvencijalnog“ medicinskog okruženja. Kasija nam je rekla da su medicinske sestre nedovoljno cenjene. Ostala je malo rezervisanija tokom naših razgovora, ali je svakako bila kvalifikovana za ovaj posao.

Dok su svi intervjui završeni (četvrta se javila da ne može da stigne iz nekog razloga), bilo je kasno popodne. Napravio sam nam brzu, laganu večeru i dok smo jeli, razgovarali smo o ženama koje smo intervjuisali.

„Koja ti se najviše dopala?“

„Pogrešno pitanje, važnije je koja se TEBI najviše svidela?“

Razgovarali smo o Dori, Anici i Kasiji, i posle sat vremena nismo ništa odlučili jer su sve bile odlične kandidatkinje. Karolina je pomenula nešto zajedničko među njima tri: bile su umorne od rada u nezdravim sredinama i činilo se da im je svima potrebno mesto koje mogu nazvati domom.

„Hajde da ponudimo posao svima!“ – viknula je moja supruga iznenada.

Rekao sam: „Jesi li luda? Da delimo kuću sa tri žene? Da li bi se uopšte slagale? Kako bismo uopšte mogli da im platimo? Finansijski smo stabilni, ali moramo biti pametni u vezi sa trošenjem novca. Kako bi ovo funkcionisalo?“

„Ali dragi, sviđaju mi se sve tri. Vidim da su profesionalne i mislim da im je potrebna naša pomoć koliko i meni njihova ili čak i više. Ja kažem da im ponudimo sigurno mesto za život. Neka naprave raspored i podele kućne obaveze. A ako žele da rade van kuće, u redu je sve dok se prvo zadovolje naše potrebe.“

Mislio sam da je Karolina luda, prokleto luda, ali je imala tu ideju u glavi i ništa što bih mogao da kažem ne bi je poremetilo u razmišljanju.

Sledećeg dana, Karolina je kontaktirala te tri žene i pozvala ih na večeru. Svakoj dami je rekla da ima predlog i da želi da im ga predstavi licem u lice. Verovatno su mislile da će to biti individualna ponuda i zato su bile prilično iznenađene kada su se sve tri pojavile u našoj kući u isto vreme. Karolina je predstavila ceo plan dok sam ja bio zauzet spremanjem pića i postavljanjem hrane na sto.

„Moj muž i ja smo bili impresionirani svima vama i znamo da bi svaka od vas pojedinačno zadovoljila naše potrebe. Ali mislimo i mi na vaše potrebe. Pružićemo vam pristupačno mesto za bezbedan život bez stresa. Želeli bismo da ponudimo naš dom svakoj od vas u zamenu za pomoć meni i održavanju našeg doma. Tražimo od vas da funkcionišete zajedno, da naravite raspored koji će sima odgovarati. Kada je raspored ispunjen, imate pravo da odlazite, družite se… i uživate u svojoj privatnosti.“

Dok sam posmatrao lica tri žene, video sam iznenađenje, zbunjenost, a zatim i proračun. Kasija je pitala: „Gde bismo odsele?“

Karolina je rekla: „Imamo dodatne spavaće sobe i kupatila. Možete same da se dogovorite, možemo da napravimo i neki drugi dogovor.“

Dora je rekla: „Kada sam regrutovana za razgovor sa vama, privukli su me smeštaj I hrana. Kako bi to sada funkcionisalo?“

Karolina me je pogledala, pa sam odgovorio bez razmišljanja: „Kuvanje za troje ili kuvanje za petoro je u osnovi ista stvar. Ako želite, mogli bismo da podelimo tu dužnost. Dakle maksimalno ćemo poštovati našu obavezu za smeštaj i hranu.“

Anica se javila i pitala: „Šta je sa komunalnim uslugama, vodom, grejanjem i klima uređajem? Da li bismo to podelile?“

Ponovo sam odgovorio: „Ne. To sve mi rešavamo. Uloga svake od vas bi bila da podjednako pomognete Karolini. Ali jedan uslov je uklesan u kamen i bezuslovan. Živite ovde samo vi. Nijedna druga porodica ne dolazi, nema momaka, nema bivših. Nema komplikacija. A u vaše slobodno vreme možete raditi šta god želite, ali izvan kuće. Nadam se da razumete.“

Pogledale su se i gotovo uglas rekle – prihvatamo. Bio sam iznenađen kada sam otkrio da niko od njih u osnovi nema neke snažne porodične veze. Karolina je rekla: „Znam da je ovo mnogo za obraditi, ali daćemo vam vremena da razmislite. Ako mislite da smo ludi, u pravu ste. Ali moram da dozvolim svom mužu da ima više života nego da se brine o meni svakog minuta svakog dana, svake nedelje, meseca… Zato vam ovo nudimo. Iskreno, osećam sjajnu energiju od svih i baš sam uzbuđena. Hajde sada da večeramo i bolje se upoznamo.“

Dok su dame razgovarale i delile vino u dnevnoj sobi, ispekao sam meso, napravio veliku salatu i hleb sa belim lukom. Kada je sve bilo spremno, pozvao sam ih da jedemo. Uživali smo u večeri i zadivljeno sam gledao kako ove tri atraktivne žene i moja supruga postaju prijateljice pred mojim očima. Svaka od njih je delila pri...

seksprice

Message History

Delivery option(s)