Kako se životna filozofija reflektuje na kvalitet života i perfekcionizam?

Aboridžini su poznati po svojoj spiritualnosti i primitivnoj, zaokruženoj filozofiji, koja se bazira na vezi između prirode, kulture i sna. U njihovoj verziji, svet je mahom isprepleten sa snom. Svet snova je šire poimanje, u kojem se svet snova i stvarni svet smatraju nerazdvojivim. U aboridžinskoj kulturi, čovek je deo prirode i značajan deo sveta snova. Oni veruju da ljudi mogu da posete svet snova, gde mogu da otkriju odgovore na pitanja, pronađu ljubav, isceljenje i na taj način menjaju svoj stvarni svet. Oni veruju da ljudi mogu da komuniciraju sa duhovima i da ih mogu iskoristiti za pomoć u svojim životima. Aboridžini veruju da svet snova pomaže čoveku u njegovoj duhovnoj evoluciji. Oni veruju da će čovek imati više uspeha u životu ako uspe da uspostavi vezu sa svetom snova. Takođe, oni veruju da ljudi mogu da pozitivno utiču na svoje okruženje tako što će iskoristiti moć sveta snova. Da, aboridžini veruju da je svet snova stvaran i da je ovaj svet privremen. Oni veruju da je svet snova mesto na kojem čovek može da pronađe pozitivan uticaj za svoj život, kao i da isceli dušu i da se poveže sa drugim duhovima i silama. Takođe, oni veruju da čovek može da iskoristi moć svet snova da bi pozitivno uticao na svoje okruženje.

više o tome u video klipu.

Image by <a href=”https://pixabay.com/users/neilmorrell-16040009/?utm_source=link-attribution&amp;utm_medium=referral&amp;utm_campaign=image&amp;utm_content=5200007″>Neil Morrell</a> from <a href=”https://pixabay.com//?utm_source=link-attribution&amp;utm_medium=referral&amp;utm_campaign=image&amp;utm_content=5200007″>Pixabay</a>

The post Perfekcionizam kao uzork neuroze first appeared on Online Psihoterapija.

Aristotel je rođen 384. pre nove ere u Stagiri, Grčka. Studirao je kod Platona, postajući jedan od njegovih najpoznatijih učenika. Bio je veoma uticajan filozof i naučnik kroz istoriju, kao jedan od prvih koji je pisao i koristio logiku kao važan deo filozofije. Uveo je mnoge nove ideje kao što je dokaz po analogiji (analogija znači da ako je nešto slično nečemu drugom, onda se može dokazati da i ono mora da prati svoja pravila). Posle njegove smrti, njegovo delo je nastavilo da bude popularno, posebno među naučnicima koji su želeli da iskoriste njegove ideje u svojim istraživanjima. Neka od Aristotelovih dela uključuju Fiziku, O generaciji i korupciji (koja objašnjava kako se stvari menjaju tokom vremena), Metafiziku (koja istražuje prirodu istine), Poetiku (koja govori o drami i poezija), Nikomahova etika (koja objašnjava ljudsko ponašanje putem logike), Politika (koja istražuje ulogu vlade u društvu), Ekonomija (koja proučava trgovinu i ekonomiju), Retorika (koja ispituje kako se piše osobe). uazivni govori), Topica (koja raspravlja o logici i jeziku), O tumačenju (koja daje objašnjenje kako otkrivamo šta nešto znači ispitivanjem njegovih delova i njihovih odnosa), Teme (koje se fokusiraju samo na retoriku i dijalektiku) i ponovo Politika !

U fizici, Aristotel je verovao da je svemu potrebno neko „prirodno“ objašnjenje, uključujući stvari poput zašto su vruće stvari tople, a hladne hladne.

To ga je navelo na pomisao da je svet morao imati neku vrstu kretanja da bi bio komplikovan kao danas.

Aristotelova filozofija se temelji na četiri glavna temelja: ontologija, epistemologija, etika i logika.

Ontologija se bavi pitanjima postojanja i sastoji se od teorija o postojanju objekata, bitka, bića i realnosti. Ona se bavi pitanjima postojanja i prirode stvarnosti.

Epistemologija se bavi pitanjima znanja i sastoji se od teorija o tome kako dolazimo do znanja. Ona se bavi pitanjima poznanja i istine, te vrstama znanja i načinima na koje dolazimo do znanja. Etika se bavi pitanjima moralnosti i sastoji se od teorija o tome kako se postižu najviše vrijednosti u životu.

Etika se bavi pitanjima etičkih odluka, časti, principa i vrijednosti.

Logika se bavi pitanjima razmišljanja i sastoji se od teorija o ispravnom i ispravnom rasuđivanju. Logika se bavi pitanjima razmišljanja, učenja i argumentacije.

To ga je dovelo do zaključka da mora postojati neka vrsta materijalnih stvari koje vrše stvarno kretanje; mislio je da i oni moraju biti sastavljeni od materije i oblika što bi objasnilo zašto bi jedna supstanca mogla da se pretvori u drugu na različitim temperaturama ako obe supstance imaju istu količinu materije u sebi.

Kako bi odredili prirodu neke pojave ili objekta mora se odgovoriti na 4 pitanja

Materijalni uzrok, u ovom slučaju komponente psihičke, koje su elemeneti psihe. Emocija, ponasanje , memorija, sta ynam o tome, telesni simptomi, verovanje ….Od čega je sastavljena ili napravljena pojava?

Efikasan uzrok, Šta je ta pojava, kako se definiše ili čime je definiše? Sta je definicija tog poremećaja?

 Formalni uzrok je suština pojave. Suština neuroze je isceljenje poziv na promenu.

Šta je učinilo pojavu ili fenomen da postoji, da je učini da postoji i da nastane?

Konačni uzrok ili Šta je svrha ili funcija pojave ili fenomena? kraj/cilj objekta, ili ono za šta je objekat dobar.

Aristoelovi uzroci

Aristoelovski uzroci se odnose na četiri uzroka koje je predložio drevni grčki filozof Aristotel. To su materijalni uzrok (sirovine od kojih je nešto napravljeno), formalni uzrok (forma ili struktura objekta), efikasan uzrok (sredstvo ili mehanizam koji donosi rezultat) i konačni uzrok ( svrha ili cilj zbog kojeg se nešto stvara).

daj mi detaljno objašnjenje svakog uzroka.

Materijalni uzrok: Materijalni uzrok se sastoji od sirovina ili komponenti koje čine stvar. Fizičke stvari, materija, čine objekat. Na primer, stolica je napravljena od drveta, eksera i tkanine, tako da su to materijalni uzrok stolice.

Formalni uzrok: Formalni uzrok stvari je njen oblik ili struktura; to je oblik i raspored delova koji čine predmet. U primeru stolice, noge, naslon, sedište i ruke su raspoređeni na poseban način da formiraju stolicu.

Efikasan uzrok: Efikasan uzrok je agens ili mehanizam koji donosi rezultat. To je uzrok postojanja ili promene stvari. U primeru stolice, stolar je efikasan uzrok stvaranja stolice.

Konačni uzrok: Konačni uzrok je svrha ili cilj zbog kojeg je nešto stvoreno. To je krajnji cilj ili željeni ishod neke stvari. Na primer, konačni razlog stolice je da obezbedi udobno sedište za nekoga da sedi.

Kako oni komuniciraju i dajte mi primer

Četiri uzroka su u interakciji i rade zajedno kako bi doneli rezultat. Na primer, kada stolar pravi stolicu, koristi sirovine (materijalni uzrok), raspoređuje ih u određeni oblik (formalni uzrok), koristi alate i tehnike (efikasni uzrok), i to radi stvaranja udobno sedište (konačni uzrok). Sva četiri uzroka rade zajedno da bi stvorili stolicu.

autor teksta Žarko Petorvić

www.psiholosko-savetovaliste.com

www.kabinetagora.rs

sliak preuzeta sa <a href=”https://www.freepik.com/free-photo/statue-aristotle-olympiada-village-halkidiki-greece_11349517.htm#query=aristotle&from_query=Aristotel&position=0&from_view=search&track=sph”>Image by frimufilms</a> on Freepik

The post Fundamenti i proučavanje Aristotelovog uzročnog razmišljanja first appeared on Online Psihoterapija.

Tuga je normalna emocija koja se javlja kada se suočimo sa nekim gubitkom ili nekim teškim životnim situacijama. Ona je prirodan način da se izrazi bol i patnja. Tuga nam pomaže da se suočimo sa gubitkom, da se pomirimo sa njim i da se naučimo da živimo sa njim. Ona nam takođe pomaže da se izrazimo i da se povežemo sa drugima. Tuga nam pomaže da se oslobodimo emocionalnog pritiska i da se izrazimo. Ona nam pomaže da se suočimo sa gubitkom i da se naučimo da živimo sa njim. Tuga nam takođe pomaže da se povežemo sa drugima i da se izrazimo.

Više na ovu temu pogledajte moj video klip

slika preuzeta Photo by Suzy Hazelwood: https://www.pexels.com/photo/never-be-afraid-on-typewriter-2272193/

autor teksta Žarko Petrović

vlasnik kabineta agora i psihološkog savetovališta.

The post Psihoterapija Tuge i Patnje: Kako Prepoznati i Suočiti se sa Emocijama first appeared on Online Psihoterapija.

šta je šizofrenija?

Šizofrenija je hronični i ozbiljan mentalni poremećaj koji utiče na to kako osoba misli, oseća se i ponaša. Ljudi sa šizofrenijom mogu izgledati kao da su izgubili dodir sa stvarnošću. Uobičajeni simptomi uključuju zablude, halucinacije, neorganizovan govor i ponašanje i smanjeno emocionalno izražavanje. Uobičajeni simptomi uključuju lažna uverenja, nejasno ili zbunjeno razmišljanje, slušne halucinacije, smanjeni društveni angažman i emocionalno izražavanje i nedostatak motivacije. Lečenje obično uključuje kombinaciju lekova, psihoterapije i promene načina života. Ljudi sa šizofrenijom takođe mogu imati koristi od grupa za podršku i drugih društvenih aktivnosti.

simptomi šizofrenije uključuju:

– Zablude

– Halucinacije

– Neorganizovan govor i ponašanje

– Poteškoće sa koncentracijom

– Nedostatak motivacije

– Socijalno povlačenje

– ravan ili zatupljen afekt (smanjeno izražavanje emocija)

više detalja plz

Detaljniji simptomi šizofrenije uključuju:

– Paranoidne misli

– Zablude o progonu ili veličini

– Neorganizovane misli i govor

– Neorganizovano ili katatonično ponašanje

– Poteškoće sa apstraktnim razmišljanjem

– Loša higijena i nega

– Socijalna izolacija

– Nedostatak motivacije

– Nemogućnost doživljavanja zadovoljstva

– Halucinacije (slušanje, gledanje ili osećanje stvari koje ne postoje)

– Poteškoće sa spavanjem

– Problemi sa memorijom

– Problemi sa fokusiranjem ili obraćanjem pažnje.

Kako lečiti najuspešnije?

Najuspešniji tretman za šizofreniju obično uključuje kombinaciju lekova, psihoterapije i promene načina života.

Lekovi su važan deo lečenja šizofrenije i mogu pomoći u smanjenju ili upravljanju simptomima kao što su zablude i halucinacije. Obično propisani lekovi uključuju antipsihotike i stabilizatore raspoloženja. Psihoterapija može pomoći ljudima sa šizofrenijom da nauče da upravljaju svojim simptomima, identifikuju i reaguju na rane znake upozorenja o recidivu i da se nose sa izazovima života sa poremećajem.

Terapije kao što su kognitivna bihejvioralna terapija (CBT) i interpersonalna psihoterapija (IPT) mogu pomoći ljudima da prepoznaju i promene negativne misaone obrasce i nezdravo ponašanje.

Promene u načinu života takođe mogu biti korisne i mogu uključivati redovno vežbanje, zdravu ishranu i izbegavanje droga i alkohola. Grupe za podršku i druge društvene aktivnosti takođe mogu biti od koristi za ljude koji žive sa šizofrenijom.

Koji se lekovi obično koriste?

Obično se lekovi kao što su antipsihotici i stabilizatori raspoloženja koriste za lečenje šizofrenije. Obično propisani antipsihotični lekovi uključuju klozapin, olanzapin, kvetiapin, risperidon, aripiprazol, ziprasidon i paliperidon. Obično propisani stabilizatori raspoloženja uključuju litijum, lamotrigin i valproičnu kiselinu.

kako prepoznati prve szmthome šizeprenije

O: Prvi simptomi šizofrenije često uključuju promene u ponašanju ili razmišljanju, kao što su poteškoće sa koncentracijom, neorganizovan govor ili zablude. Drugi rani znaci mogu uključivati opadanje funkcionisanja, kao što je loš učinak u školi ili na poslu, socijalno povlačenje i nedostatak interesovanja za aktivnosti. Moguće su i promene raspoloženja, kao što su apatija ili depresija. Ako ste zabrinuti za voljenu osobu, važno je da razgovarate sa lekarom ili stručnjakom za mentalno zdravlje.

Koji su uzroci?

O: Tačni uzroci šizofrenije nisu poznati, ali istraživanja sugerišu da kombinacija genetike, faktora okoline i hemije mozga može igrati ulogu. Čini se da su genetski faktori najvažniji, jer je rizik veći kod ljudi sa porodičnom istorijom ovog poremećaja. Faktori životne sredine kao što su stres, trauma i izloženost određenim virusima takođe mogu doprineti. Hemija mozga takođe može biti faktor, jer ljudi sa šizofrenijom obično imaju neravnotežu određenih neurotransmitera, kao što su dopamin i glutamat.

slika preuzeta Photo by cottonbro studio: https://www.pexels.com/photo/woman-in-black-blazer-sitting-beside-man-in-black-suit-6763603/

The post shizofrenija, simptomi i dijagnoza first appeared on Online Psihoterapija.

Test je namenjne da odredi nivo plašljivosti, straha u odnosu na sopstvene neurotske simptome. Namena testa je u svrhu procene subjektivnog odnosa i intenyiteta emocije straha u odnosu na NEUROTSKE  simptome. Ako imate simptome organske prirode kao posledica bilo koje bolesti ili povrede test nije namenjen niti se odnosi na tu vrstu telesnih simptoma i senzacija.

Prilikom odgovaranja na pitanja potrebno je da procenite nivo straha i uplašenosti koja se dešava umomentu javljanja i trajanja simptoma. Skala se krece od 0 – ne, ne smeta mi ili ne postoji, do 10 – da, potpuno mi smeta ili apsolutno vreujem, 5- ne znam, umreneno mi smeta, lomim se nisma siguran-na.

Testirajte se na ovom linku https://kabinetagora.rs/koliko-se-plasim-telesnih-simptoma/

1. U momentu javljanja telesnog simptoma ubeđen-a sam da je u pitanju organska bolest.
2. Kada se desi najgori simptom potpuno sam bespomocan-a da bilo sta predupredim primenom znanja i vestina koje sam steko-la kroz psihoterapiju.
3. Često mi pada na pamet da treba da odem kod lekara na pregled.
4. Imam ogroman strah da ce mi lekar saopštiti neku katastrofičnu dijagnozu.
5. Kada bih bio sto posto siguran-na da je moj simptom posledica psihe bio-la bih mnogo manje uplašen-a.
6. U zadnja 3 meseca sam bio-la minimu jednom kod lekara ili u hitnoj pomoći zbog mojih simptoma.
7. Uvek se ponašam u skladu sa simptomom, ako mi se leluja pridržavam se, ako mi lupa srce štedim ga, ako trnem onda masiram…
8. Moje ponašanje se menja u zavisnosti od toga da li je simptom prisutan ili ne.
9. Više puta sam ostao-la kući ili se štedeo-la samo zato što imam simptome.
10. Razmisljam o simptomima i kada nisu tu.
11. Mnogo me plaši da li će simptmi ikadaprestati.
12. Užasava me pomisao da simptomi mogu svakog trenutka da prerastu u ozbiljnu bolest.
13. Simptome koje osećam jasno povezujem sa određenom organskom bolešću, npr MS, infarktm tumor, aneurizma…
14. Misljenje doktora mi u momentu puno znači i smanjuje strah.
15. Veoma često na internetu istražujem o dijagnozama.
16. Tuđe bolesti, nesreće i iznenadne smrti u novinama i medijima me izbacuju iz takta.
17. Umren bol, nelagoda, diskomfor i druge telesne senzacije me jako uznemiravaju.
18. Za vreme trajanja telesnih senzacija ne mogu da se skoncentrišem ni na sta drugo.

Šta je strah?

Strah je prirodna, moćna i primitivna ljudska emocija. On podrazumeva univerzalnu biohemijsku reakciju, kao i visoku individualnu emocionalnu reakciju. Strah nas upozorava na prisustvo opasnosti ili na opasnost od povređivanja, bilo da je ta opasnost fizička ili psihička.

Ponekad strah proizlazi iz stvarnih pretnji, ali može poteći i od zamišljenih opasnosti. Strah takođe može biti simptom nekih stanja mentalnog zdravlja, uključujući panični poremećaj, poremećaj socijalne anksioznosti, fobije i posttraumatski stresni poremećaj (PTSP).

Strah se sastoji od dve primarne reakcije na neku vrstu percipirane pretnje: biohemijske i emocionalne.

1.Biohemijska reakcija:

strah je prirodna emocija i mehanizam preživljavanja. Kada se suprotstavimo uočenoj pretnji, naša tela reaguju na specifične načine. Fizičke reakcije na strah uključuju znojenje, povećanje broja otkucaja srca i visok nivo adrenalina koji nas čini izuzetno pripravnim. Ovaj fizički odgovor je poznat i kao odgovor “bori se ili beži”, sa kojim se vaše telo priprema ili da uđe u borbu ili pobegne. Ta biohemijska reakcija je najverovatniji razvoj događaja, to je automatski odgovor koji je ključan za naš opstanak.

2.Emocionalni odgovor:

emocionalna reakcija na strah je, s druge strane, visoko personalizovana. Zato što strah podrazumeva neke iste hemijske reakcije u našem mozgu koje pozitivne emocije poput sreće i uzbuđenja rade, osećanje straha pod određenim okolnostima može se posmatrati kao zabavno, kao kada gledate strašne filmove.

Neki ljudi su tragači za adrenalinom, napreduju u ekstremnim sportovima i drugim uzbudljivim situacijama koje izazivaju strah. Drugi imaju negativnu reakciju na osećaj straha, izbegavajući situacije izazvane strahom po svaku cenu. Iako je fizička reakcija ista, iskustvo straha može se doživeti ili kao pozitivno ili negativno, u zavisnosti od osobe.

Simptomi staraha:

strah često podrazumeva i fizičke i emocionalne simptome. Svaka osoba može drugačije da iskusi strah, ali neki od uobičajenih znakova i simptoma uključuju:

bol u grudima,

jezu, suva usta,

mučninu,

brze otkucaje srca,

nedostatak daha, znojenje,

drhtanje,

nervozu u stomaku…

Pored fizičkih simptoma straha, ljudi mogu osetiti i psihološke simptome preplavljenosti, uznemirenosti, osećaj van kontrole ili osećaja predstojeće smrti.

Testirajte se na ovom linku https://kabinetagora.rs/koliko-se-plasim-telesnih-simptoma/

slika preuzeta Photo by Andrea Piacquadio: https://www.pexels.com/photo/young-man-in-sleepwear-suffering-from-headache-in-morning-3771115/

tekst napisao psihoterapeut Zarko Petrovic

u saradnji sa kabinetom Agora www.kabinetagora.rs

The post Koliko se plašite sopstvenih simptoma? first appeared on Online Psihoterapija.

Uzimajući u obzir da se homo sapien nije promenio poslednjih 300-400 hiljada godina, sva razumevanja i interpretacija ontogenetski psihičkih promena treba da se tumači u svetlu evolutivnog razvoja.  Ono što se na psihičkom planu sada dešava, kada kažem sada mislim na čoveka od momenta industrijalizacije, što je sredina 18. veka, suviše je kratko da bi razumeli pravu sliku psihičke topografije. Zbog toga je neophodno uzeti u obzir mitologiju, rituale, inicijacije, kulturu i ustrojstvo obreda unutar jednostavnih društava koja su nam dostupna. Promene koje se dešavaju od sredine 18. veka ne traju dovoljno dugo da bi uticale bitno na razvoj arhetipskih struktura, nagonskih struktura niti su promene u stilu i kvalitetu života dovoljno velike da bi se desile transformacije u ontogenetskom, individualnom, psihičkom razvoju i stupnjevima. Tu leži česta greška prilikom tumačenja i traganja za smislom, čovek se ograniči i osvrne oko sebe uzimajući u obzir samo ono što se sada dešava oko njega i na taj način nesvesno uslovljava pristrasnost i grešku koja će ga zavesti i odvesit na pogrešan put traganja za suštinom svog postojanja.

Mlada osoba je do svoje 12., 13. ili 14. godine potpuno zavisna od svojih roditelja i od društva.

Stotinama hiljada godina je savremeni čovek, kada kažem savremeni mislim na homo sapiensa, do svoje 12., 13. ili 14. godine potpuno zavistan od svojih roditelja i društva. Zavisnost se ogleda u potpunoj nesposobnosti da preživi sam. Jako je zanimljivo da je čovek jedina životinja koja je evoluirala u smeru da je potpuno zavistan od alata koje stvara. To znači da čovek sam bez alata, odeće, vatre, sredstava za lov jednostavno ne može da preživi više od nekoliko dana. To važi za čoveka sada, važilo je i za ljude u praistoriji. Zbog ovakvih okolnosti kod čoveka se razvija psihologija zavisnosti. Ta psihologija zavisnosti je toliko prisutna, toliko jaka da je uticala na formiranje različitih psihičkih i neuroloških struktura koje podržavaju taj zavisnički i podržavajući međuodnos između deteta i majke.

Nameće se pitanje kako će mlada osoba uspeti da se oslobodi lanaca zavisnosti? Ti lanci se ogledaju u potrebi mlade osobe da bude prepoznata, da dobije potvrdu, dobije odobrenje, pohvalu, utehu… Kako se iščupati iz ove pozicije i postati odgovoran, samostalan, siguran i samodovoljan?

Odgovor odavno leži u obredima i ritualima koje sve kulture širom sveta praktikuju od pamtiveka.

Princip da dete mora da se suprotstavi i da se bori protiv enormne nepobedive sile kao što je zao Bog, je pojava koja se prožima kroz mnoge primitivne kulture.

U mnogim jednostavnim društvima postoje rituali koji služe da facilitiraju tranziciju iz infantilnosti u zrelo doba. Rituali sa maskama variraju u svojim temama i strukturama od zajednice do zajednice, ali je zajednička tema ta da se deca od malena uče da se plaše maski. Maske predstavljaju strašne Bogove koji su zapravo metafora za individualne strahove, društvo, socijalnu strukturu. Kada dođe vreme za ritual, odrasle osobe stavljaju maske i nastupaju veoma agresivno prema deci, napadajući ih. Deca se dovode u poziciju da misle da su životno ugrožena, da će Bog- maska okončati njihov život i faktički ih dovode u stanje bespomoćnosti, beznadežnosti i kraja. Deca pružaju otpor, bore se, te odrasla osoba polako popušta i dozvoljava da bude pobeđena. Nakon što dete ubije zlog Boga, nosilac maske je skida i stavlja tu istu masku detetu na glavu, u znak pobede i trijumfa nad svojim strahom.

Princip da dete mora da se suprotstavi i da se bori protiv enormne nepobedive sile kao što je zao Bog, je pojava koja se prožima kroz mnoge primitivne kulture.

Jako interesantan i brutalan ritual Okipa srećemo u indijanskom plemenu Mandan. Naime, kada dođe vreme za inicijaciju mladih muškaraca, grupa mladića se izdvoji i izoluje u mušku kolibu. Dečaci bivaju uskraćeni za hranu i vodu četiri dana. Ovako iscrpljeni i iznemogli kroz kožu leđa im se zarivaju kuke, a kroz listove se kače kuke o kojima vise bizamske glave. Zatim ih viseći samo na koži leđa bese o krovnu strukturu, da bi se bespomoćno ljuljali. Odrasli ljudi ih tako štapovima ljuljaju i guraju sve dok mladići ne izgube svest. Čim izgube svest spuštaju se sa kanapa na zemlju, odraslih ih hvataju pod ruku i zajedno sa njima dok ne povrate svest trče u krug.

Što se tiče mladića, oni smatraju da su umrli i ponovo oživeli. Ono zavisno, infantilno i nezrelo u njima je ovim ritualom okončano i umrlo a ponovnim rađanjem se javljaju nove strukture odgovornosti, požrtvovanosti i spremnosti da se odigra muška uloga u okviru Mandan plemena. Inače, pleme Mandan i njihovi muškarci su važili za neustrašive ratnike, bez straha od smrti.

Ono što nas uče rituali inicijacije i mitovi o herojima jeste da se urođena zavisnost od roditelja i društva ne može prevazići spontano, već je neophodno da svako za sebe krene putem heroja i uđe u opasnost, sopstveni ritual i pobedi  nadaleko nadmoćnijeg Boga. Da bi čovek ušao u ovu bitku, mora da bude spreman da izgubi sopstveni život. Želja za novim životom mora da bude jača od straha od smrti.

The post Kako postati zreliji? Put heroja first appeared on Online Psihoterapija.

Često se u literaturi povlači linija između adaptivnog straha i anksioznosti. Adaptivni strah odnosi na konkretan spoljašnji objekat ili situaciju, njegov smisao je da mobiliše energiju i priprema organizam za zaštitu kroz borbu ili bekstvo. Anksioznost takođe dovodi organizam u stanje uzbune, ali umesto pripreme za adaptivno reagovanje, ona ga parališe, kreirajući doživljaj bespomoćnosti i nezaštićenosti. Stoga anksioznost predstavlja neadaptivni strah, međutim – da li je oduvek bilo tako?

Anksioznost se definiše kao strah od neodređene opasnosti u budućnosti, praćen kognitivnim smetnjama, izbegavajućim ponašanjem, te burnim telesnim simptomima. Anksioznost se može javiti u različitim oblicima, a jedan od njih je generalizovani anksiozni poremećaj (GAP). GAP podrazumeva prenaglašenu zabrinutost koja nije u skladu sa intenzitetom, trajanjem ili učestalošću iščekivanog događaja, stvarnoj verovatnoći da se taj nepovoljni događaj desi ili posledicama koje on može ostaviti. Pored razdražljivosti i napetosti, najizraženija smetnja je upravo briga koja se odnosi na sopstveno zdravlje ili zdravlje bližnjih, na uspeh u školi ili fakultetu, posao i finansije, na porodične odnose, sigurnost… Ovo stanje traj šest ili više meseci, a pritom se fokus zabrinutosti može premeštati sa jedne teme na drugu.

Iako na prvi pogled sadržaji u okviru GAP-a mogu nalikovati svakodnevnim brigama sa kojima se svaki pojedinac povremeno suočava, ove brige su dugotrajnije, intenzivnije, osoba ima teškoće da ih kontroliše i nije u mogućnosti da se opusti. Takođe, ova zabrinutost crpi puno vremena i energije, odražava se na svakodnevno funkcionisanje, a osoba proživljava intenzivnu patnju.

Prema teoriji geštalt terapije, uzbuđenje i anksioznost satkani su od iste energije. Anksioznost je uzbuđenje koje ne nailazi na podršku, kome je oduzet vazduh, a sva mobilisana energija ostaje zaključana u telu – otuda sve telesne smetnje. Ali otkuda ovo sasecanje uzbuđenja?

Kada bi uzbuđenje nailazilo na odgovarajuću podršku, mogli bismo osetiti čitav spektar osećanja. Međutim, nekada i negde naučili smo da je opasno imati određena osećanja ili potrebe, da je potrebno smanjiti uzbuđenje, kako bismo se od te opasnosti zaštitili. U nekom kontekstu, taj grč bio je najbolje moguće rešenje našeg organizma za nepovoljne uslove u kojima se našao. Međutim, danas kada ti problemi ne postoje u ovde i sada, ili za čije predvlavanje sada na raspolaganju imamo i bolja rešenja, sasecanje uzbuđenja prestalo je biti adaptivno. Naprotiv, postaje smetnja i kreira uznemirenost bez realne opasnosti ovde i sada.

Generalizovana anksioznost polazi iz pokušaja organizma da prevaziđe neizvesnost, iz nastojanja da obezbedi doživljaj predvidivosti u ime gubitka otvorenosti za sve ono što se dešava u ovde i sada.  ,,Ako očekujem da će se desiti nešto loše u budućnosti, dovodim sebe u stanje za preživljavanje i tako se osećam pripremljenije za ono što sledi. Jer verujem da to što budućnost nosi mora biti neprijatno’’. Anksioznost znači alertnost, signal koji nam kazuje da nešto nije u redu. Sva briga koja sada i ovde može izgledati bezrazložno ili prenaglašeno, nekada i negde imala je smisla. Nekada i negde obezbeđivala je opstanak.

U isto vreme, sva sirova energija osećanja, potreba, želja koja je sasečena ostaje da struji kroz telo, ne prelazeći sa fiziološkog na psihološki nivo. Odatle razdražljivost, napetost, nemir, problemi sa disanjem, sa snom, svi simptomi koje kreira prenadraženi vegetativni nervni sistem. U geštalt terapiji, između ostalog, gledamo sa klijentom u to zaustavljeno uzbuđenje koje kreira anksioznost, podržavajući ga i dozvoljavajući mu da opet postane aktivno. Možemo proveravati sa klijentom kako to uzbuđenje izgleda, kako ga oseća u svom telu, bez žurbe da ga imenujemo. Potom istražujemo – da li je to uvek anksioznost? Da li je možda radoznalost, iščekivanje koje nije nužno neprijatno? I onda podržavamo to uzbuđenje.

Literatura

Američka psihijatrijska udruga. (2014). Dijagnostički i statistički priručnik za duševne poremećaje, peto izdanje (DSM-5). Naklada Slap.

Clarkson, P. (1989). Gestalt Counseling in Action. Sage Publication

Dreitzel, H. P. (2010). Gestalt and Process: Clinical Diagnosis in Gestalt Therapy – A Field Guide. EHP

Golubović, G. (2008). Opšta psihopatologija. Unigraf

Golubović, G. (2011). Psihijatrija za psihologe. Unigraf

Marić, J. (2001). Klinička psihijatrija. Megraf

Miller, M. V. & Frank, R. (2021). Feel yourself, respect what you’re feeling. Predavanje iz Teorije i metodologije geštalt terapije. EAPTI SEB.

Opačić, S. (2022a). Shvatanje psihopatologije u savremenoj geštalt terapiji. Predavanje iz Teorije i metodologije geštalt terapije. EAPTI SEB.

Opačić, S. (2022b). Anksioznost i panični poremećaji. Predavanje iz Teorije i metodologije geštalt terapije. EAPTI SEB.

Pecotić, L. (2016). Anksioznost, krivica, stid. Predavanje iz Teorije i metodologije geštalt terapije. EAPTI SEB.

Pecotić, L. (2021). Teorija promene. Predavanje iz Teorije i metodologije geštalt terapije. EAPTI SEB.

Perls, F., Hefferline, R.F., & Goodman, P. (1951). Gestalt Therapy, Excitement and Growth in the Human Personality. Gestalt Journal Press.

Pješčić, M. (2021). Sistemi podrške. Predavanje iz Teorije i metodologije geštalt terapije. EAPTI SEB.

Robine, J-M. (2013). Anxiety Within the Situation: Disturbances of Gestalt Construction. In G. Francesetti, M. Gecele & J. Roubal (Eds). Gestalt Therapy in Clinical Practice: From Psychopathology to Aestethics of Contact (479-493). Franco Angeli.

Photo by Engin Akyurt: https://www.pexels.com/photo/woman-wearing-black-camisole-3356489/

Piše Kristina Milićevič

The post Generalizovani anksiozni poremećaj – adaptivna ili neadaptivna briga? first appeared on Online Psihoterapija.

Da bi razumeli zbog čega se depersonalizacija i derealizacija doživljavaju u određenim situacijama kao san moramo da razložimo problem  u analitičkom smislu. To bi značilo da probamo da razumemo šta san znači u sukobu sa svojom suprotnošću.

Depersonalizacija i derealizacija jesu oblik neuroze koji je često težak za rad mnogim psihoterapeutima.  Težina ovog poremećaja se sastoji u nemogućnosti da se na sam simptom depersonalizacija i derealizacija utiče  direktno.

Glavna karakteristika depersonalizacije  doživljaj da su određeni delovi ili celo moje telo čudno, prilikom gledanja u ogledalo znam da gledam sebe da je to moj odraz ali kao da to nisam ja, kao da ne postojim. Depersonalizacija je neurotski poremećaj,  samim tim nema mogućnosti da se poludi, izgubi kontrola ili dobije psihoza, ali ukazuje ta postoji neurotski konflikt koji se u najširem smislu može definisati kao nemogućnost prihvatanja sebe onakav kakav sam.

U drugu ruku derealizacija govori o nemogućnosti prihvatanja spoljnjeg sveta i realnosti, pa se putem mehanizma cepanja realnost modifikuje u svoju čudnu ili stanovi tu varijantu kako bi se stvorili uslovi da čovek prihvati spoljašnji realitet.  Sam sadržaj, kvalitet depersonalizacija ili derealizacija govori o problemu jedinica.

U slučaju da se derealizacija doživljava kao san moramo da krenemo od samog termina “san” kako bi razumeli šta je nesvesna poruka i smer u kome nesvesno želi da se kreće. Da bi razumeli doživljaj SNA prvo moramo da razumemo šta je njegova suprotnost.  Veoma lako možemo zaključiti da je negacija sna realnost.  Znači treba da krenemo od realnosti.

Realnost ili svet oko nas jeste sve ono  što se dešava bez ikakvih ulepšavanja ili razblaživanja. Imala naša svest upliva u realnosti ili ne, ne menja činjenicu da je realnost takva kakva jeste sama po sebi. Za one koji su odvojili vremena da se pozabave ovim pitanjem “kakva je  realnost, svet, priroda?” jako brzo će doći do jednoglasnog zaključka da je priroda i svet oko nas nemilosrdan i opasan. Kao čist dokaz za to imam u biologiji pojavu bola koja je fiziološki mehanizam i evolutivni mehanizam koji se nametnuo kao recept akomodacije spoljašnjim svetu. To znači da je bol za subjekta nešto negativno ali kao biološki mehanizam pozitivna stvar. Svrha bola i panje se ogleda u sposobnosti ovih mehanizama da povećaju šansu za preživljavanje jedinke. Sve što nije adaptibilno nije aktuelno. Pandam fizičkog bola jeste psihološka patnja, dok se naše telo štiti mehanizmom bola psiha se štiti negativnim emocijama kao što je strah, strepnja, slutnja. Poenta ovog dela izlaganja jeste da se eksplicitno pokaže da je realnost surova.

Sada možemo da pređemo na analizu termina  san. Samo u dijalektičkom odnosu sna sa realnošću možemo da nasljutimo značenje ovog termina. Ako je realnost surova, san je komplementarni termin.  Onda je san sve ono što nije stvarno,  ono manje opasno, mač koji je istupio svoju oštricu.  Stan je benigna alternativa realnosti.

Evo jednog primera koji eksplicitno pokazuje razliku u posledicama između sna i jave;

“Zamislite situaciju da suprug sazna da ga žena vara. Neverstvo žene kod supruga će verovatno izazvati ljutnju bes i povredjenost. Ako je to njegova realnost ove emocije su konsekvence. Zamislite sada istog tog supruga koje je sanjao da ga supruga vara. Nakon sna suprug se budi i priča supruzi šta je sanjao. Pretpostavimo da ga to nasmeje i ima doživljaj olakšanja i bezbrižnost.

Na ovom primeru možemo jasno da vidimo da realnost donosi jedan spektar emocija, dok se u snovima donosi drugi paket emocija koje su dijametralno suprotno od onih koje provocira realnos. Možda je sada malo jasnije kakav je odnos između realnosti i sna. Ako postoji potreba da se nešto opasno razblaži , umanji ili eventualno obrnem u suprotno dobro je da se doživi kao san. Upravo se tim mehanizmom koristi psiha, sve psihičko, kada je potrebno da se svest zaštiti od surove i indiferentne realnosti. Mehanizmom splitinga odnosno cepanja realnost se pretvara u san i na taj način do svesti dolaze benigni oblici emocija koje bi se inače doživele kada bi surova realnost udarila direktno u svest. Glavna funkcija mehanizmi odbrane u ovom slučaju je realizovana a to je da se svest zaštiti od opasnosti  modifikujući  i deformišući  izvor opasnosti, u ovom slučaju spoljašnji svet u kome se pojedinac nalazi i egzistira.

Da rezimiramo, lečenje depersonalizacija i derealizacija bilo to kroz online ili uživo psihoterapijske  seansa ne može da se odvija napadajući direktno simptome ovih poremećaja.  Neophodno je razumeti mehanizam cepanja, a zatim kroz analizu sam ih simptoma platiti poruku neuroze. U našem slučaju krenuli smo od simptoma koji je veoma čest i sastoji se u doživljaju da se pojedinac oseća kao da je u snu, da je sve nestvarno, da su stvari distancirana ili da se udaljavaju od njega. Ovaj simptom treba da se razume kao dijalektički sukob okrutne, stvarne, indiferentne realnosti i sna kao nosioca benigne, razblažene, pa čak i suprotne nerealnosti (sna) koja zapravo može lakše da se podnese pa se zato i prirodno nameće.

Mene lično depersonalizacija i derealizacija kao predstavnici spliting mehanizma podsećaju na funkciju otrova koji se kao pojava javlja kod različitih zmija, guštera,  insekata (koji pored sekundarne odbrambene uloge) ima primarnu ulogu u varenju hrane. Po ubacivanju otrova u plen kreće proces razaranje tkiva i pripreme same te hrane za bolje varenje u digestivnom traktu životinje. Znači da i pre samog gutanja započinje se sa varenjem plena kako bi se što više nutritivnih vrednosti izvuklo iz istog. Tako i spliting, omogućava da se realnost pretvori u san i pre nego što se uopšte konzumira od strane svsti.

Ako vam je ovo blisko, ako ovo možete da razumete i moj stil Vam odgovara možete slobodno da pišete na mail mog kabineta kabinetagora@gmail.com i možete da se raspitate oko online i uživo psihoterapijskih seansi. Takođe možete da saznate više o psihoterapeutima iz kabineta Agora na adresi www.kabinetagora.rs

Photo by Khashi Photo: https://www.pexels.com/photo/double-vision-of-a-woman-in-black-turtle-neck-shirt-7313451/

The post Derealizacija i depersonalizacija kao san first appeared on Online Psihoterapija.

Psihoterapija je profesionalni odnos između terapeuta i klijenta. Sam sadržaj psihoterapije je definisan pravcem kojim se psihoterapeut bavi, kompetencijom i ličnošću psihoterapeuta. Kada se kaže psihoterapija najčešće se misli na individualni tet-a-tet, licem u lice, i do skoro je bilo rezervisano za lični rad, uživo. U zadnjih 20 godina dešava se transformacija i psihoterapija i prelazi i na online rad.

Na internetu se može naći mnogo informacija o tome šta je psihoterapija ali mali broj članaka piše o tome šta je psihoterapija u svom realnom i stvarnom obliku. Zato želim da u narednim pasusima probam da približim šta je psihoterapija uživo i psihoterapija online, kako i od čega zavisi kvalitet psihoterapijsko procesa.

Smatram da nakon više od decenije bavljenja isključivo psihoterapijom i radom uživo online jesam kompetentan da dam mišljenje od čega bi psihoterapijski proces mogao da zavisi. Do ovog momenta kroz 60 minutne seanse prošlo je  više od 1.100 klijenata, a odrađeno preko  11.500 sesija. Sopstveno iskustvo ću probati da iskoristim kako bi jasnije definisao šta čini kvalitetnu psihoterapiju kako bi vam pomogao prilikom izbora potencijalnih psihologa i psihoterapeuta.

Ko je psihoterapeut?

Osoba koja je završila psihologiju psihijatriju medicinu defektologiju i upisala određenim psihoterapijski pravac može da se ponašam u zakonu naziva psihoterapeut. Psihoterapija može da vodi i psihoterapeut u superviziji što znači da je završio teorijski deo i položio a praktični deo se još uvek usavršava. Sa obzirom na određeni pravci traju veoma dugo  psihoterapeut u superviziji ne znači početnik već može da znači da je i u četvrtak i petak pa čak i u desetoj godini svog profesionalnog rada.

Licencirani psihoterapeuti je osoba koja je završila i teorijski praktični deo i dobila sertifikat o kompetentnosti da se bavio određenim pravcem.

Što se tiče pravaca postoje pravci koji traju četiri i više godina,  dok drugi mogu da budu na nivou kurseva i da traju par meseci. Dominantni pravci u Srbiji jesu bihejvioralno kognitivna terapija, analitička psihoterapija, psihoanaliza, dinamska psihoterapija, geštalt, transakciona, itd.

Uspeh izlečenja određenog poremećaja.

Uspeh izlečenja nekog neurot kog poremećaja zavisi od mnogo faktora ja ću na osnovu ličnog iskustva probati da saznam glavne komponente za koje mislim da su presudne u  lečenje neuroza.

Međuljudski odnosi. Za međuljudski  odnos, lični odnos između dve osobe, mogu da kažem da je najbitniji faktor koji determiniše ishod lečenja. Za ostale faktore ili kriterijume ne mogu da tvrdim ali za ljudski odnos mogu da garantujem da je najbitnija komponenta u samom lečenju. Zapravo ovaj faktor je jedini zajednički faktor Koje sve psihoterapije nužno moraju da dele. Zavisno od tiho terapijskog pravca i odnos terapeut klijent se definiše i realizuje na različite načine. Odakle kreće i fundamentalna razlika između mnogih pravaca. Da bi psihoterapijski proces bio lekovit terapeut mora da bude sposoban da uspostavi kvaliteta odnos i relaciju sa klijentom.

Obrazovanje i širina. Pod ovim kriterijumu podrazumeva sva praktična i pragmatična znanja koje terapeut tokom svog obrazovanja i školovanja mora da stegne. Sposobnost dijagnostifikovanje poremećaje prepoznavanja problema je jako bitna komponenta ona potpada pod obrazovanje. Psihodijagnostičke sposobnosti psihoterapeuta su jako bitne jer od toga zavisi  sposobnost prepoznavanja poremećaja i zauzimanja određenog spava kako taj poremećaj treba lečiti. Pord praktičnog psihoterapijsko znanja,  psihoterapeut mora da ima i životnu širinu odnosno iskustvo koje će da mu omogući da sa velikom sigurnošću se kreće kroz psihoterapijski proces. Ovde ne želim da obeshrabriti mlade ljude koji kreću u psihoterapijski poziv, Ali želim da naglasim da je znanje i iskustvo jako bitan faktor koji može da se u početku nadomesti i kompenzuje ambicioznost ću, otvoreno štuka znanjem, želje za saznavanje mnoge stvari i spremnosti da se legitimni autoritet i njihovo mišljenje poštuje.

Kritičko mišljenje. Pod kritički mišljenjem ovde podrazumevam sposobnost čoveka da razmišlja logički i da to mišljenje bude upravljeno  ka istinskom znanju, sposobnošću da se svaka stvar pre ispita i ne uzima pravo za gotovo. Sokratov termin majeutika ovde odlično obuhvata značenje kritičkog mišljenja. Preispitivati sve, postavljati pitanja, dovoditi do apsurda i na osnovu tog iskustva poroditi novo znanje koje predstavlja više od samih delova. Kritičko mišljenje može da se razvija i način na koji to može da se postigne jeste kroz razvijanje i negovanje različitih polja interesovanja. Moja lična polja interesovanja koja imaju upliv u moje psihoterapijski rad se kreću od kvantne fizike, fizike, matematike, pa preko evolucije, neurologija, psihologija, antropologija, arheologije, filozofije, religije, mitova itd. Smatra da bez širine i kompleksnosti nema dobrog terapeuta.

Ovde sam izgledao tri faktora koji bi trebalo da utiču na kvalitet psihoterapijsko procesa i na pozitivan ishod lečenja. Ovo je moja interpretacija, lični doživljaj, kako i šta čemu treba raditi da bi se postigli željeni rezultati u psihoterapijsko mlečnih. To ne znači da drugi stilovi nemaju efekta niti uspeha. Ono što sam siguran jeste da svaki uspešan psihoterapijski proces mora da u svojoj osnovi ima kvalitetan međuljudskih odnosa ostalo nisam siguran.

Autor teksta psihoterapeut Žarko Petrović iz Niša

Photo by cottonbro studio: https://www.pexels.com/photo/person-in-black-leather-shoes-sitting-on-brown-wooden-chair-4098362/

Emocije predstavljaju određenu vrstu uzbuđenosti. Mogu ih izazvati situacije, dešavanja, misli, ili kombinacija ovih tri stvari. Emocije mogu imati različite funkcije i služe različitim stvarima. Strah, kada smo sami, aktivira naše snage kako bi se izborili sa strašnom situacijom. Kada smo sa drugim ljudima, strah služi kao signal drugima da nam je pomoć potrebna, i da grupa mora nešto uraditi.

Same emocije imaju 3 komponente: fiziološku (kako naše telo reaguje), subjektivnu (kako se osećamo u toku date emocije), i ponašajnu komponentu (kako se ponašamo).

Postoje različite podele emocija. Neki emocije dele na osnovne (ili proste) i složene a neki na prijatne i neprijatne. Osnovne emocije su urođene reakcije kod čoveka.

6 osnovnih emocija su: sreća, tuga, bes, strah, gađenje i iznenađenje. Od ovih 6 osnovnih se grade složenije ili kompleksne emocije (npr. ljubomora može biti mešavina straha i besa, a neki put i drugih osnovnih emocija).

Subjektivna komponenta 

Iako ima dosta dobrih dokaza koje idu u prilog univerzalnosti modela od 6 osnovnih emocija, istovremeno postoje i razlike u tome kako i na koji način se tih 6 emocija doživljava. U različitim kulturama imamo različita objašnjenja za iste emocije. Uzimimo na primer, bes u našoj kulturi. Pored reči bes, imamo i ljutnju, gnev, nervozu. Iako ove reči nisu baš naučne, one ipak govore o nekim razlikama kada je u pitanju ista emocija. Gnev je intenzivniji od besa, dok je nervoza najblaža.

Emocije, pored svog intenziteta, imaju i primese drugih emocija. Rođenje deteta izaziva ogromnu sreću, ali istovremeno može izazvati i strah od odgovornosti ili velikog broja nepoznanica.

Fiziološka komponenta

Različite emocije se osećaju na različitim mestima u telu. Anksioznost najčešće osećamo ka grčenje stomaka, strah kao jako lupanje srca, a tugu u grudima.

Ponašajna komponenta

Sa ovim aspektom emocija smo najviše upoznati. Svakodnevno, preko ponašanja i ekspresija lica razaznajemo gomilu emocija drugih ljudi, i tačno znamo kako se ko oseća sudeći po ponašanju. Tužne osobe su snuždene, ne kreću se puno, imaju pognuti položaj tela, dok je situacija kod srećnih osoba obrnuta.

Iskazivanje emocija zavisi i od kulture. U Azijskim kulturama se izražavanje negativnih emocija se retko uočava.

Opis emocija

 Sreća: Mnogi ljudi mešaju sreću sa euforijom, ekstazom i zadovoljstvom. Sve ove emocije i osećanja su jedinstvene pojave, ali se sreću karakteriše osmeh, optimistični ton, zadovoljstvo.

Tuga: Kao i sve druge emocije, i tuga je neverovatno korisna i zdrava. Prevelika tuga, sa i bez razloga, i sa trajanjem koje je produženo može praviti problem. Neki ljudi plaču, neki se povlače u sebe, odbijaju komunikaciju i sl.

Strah: Naš narod kaže da su u strahu velike oči. Ovo je zapravo tačno. Lučenje adrenalina, ubrzan rad srca, utiče na proširivanje zenica koje svojim širenjem povećavaju površinu koje oko može da vidi. Strah karakteriše tremor, misli koje su ubrzane, znojenje, lupanje srca, osećaj da nešto mora da se u radi i sl.

 Gađenje: Gađenje može biti izazvano fizičkim stvarima, krv, slika leševa, trulo meso i slično. Međutim postoji i moralno gađenje na određena ponašanja ljudi.

 Ljutnja: Ljutnju je vrlo lako prepoznati po licu. Počev od mrštenja, agresivnog ponašanja, glasnog vikanja.

 Iznenađenje: Iznenađenje se javlja u situacijama kada se desi nešto neočekivano. I kod iznenađenja, kao i kod straha, oči se, kao i nos, šire kako bi što pre prikupile informacije o situaciji. Imamo pozitivna i negativna iznenađenja.

tehnike kognitivno bihevioralne terapije koje se moraju znati

Kognitivno bihejvioralna terapija je jedna od popularnijih vrsta psihoterapije koje se koriste danas. Ona pruža sredstva i veštine koje nam mogu pomoći u borbi sa problemima koje svakodnevno suočavamo, učeći nas time da je sve rešivo iako na površini deluje drugačije.

Tehnike KBT-a

 Glavni princip KBT-a podrazumeva da način mišljenja čoveka utiče na njegove emocije. Dakle, ako mislimo o nečemu na određen način to će proizvesti određenja osećanja o toj stvari.

KBT naglašava da negativne misli mogu da utiču i na naša ponašanja, te ako, npr., mislimo da nismo kompetentni da pričamo o nekoj stvari (što ne mora da znači da je istina), mi nećemo ni progovoriti o tome kada smo na poslovnom ručku sa kolegama.

1. Kognitivno restruturiranje

Kognitivno restrukturiranje od nas zahteva da dobro pogledamo svoje šablone mišljenja, kako bi uvdeli o čemu se tu radi. Ljudi često gledaju stvari na najgori mogući način, ne gledaju pozitivne stvari u datim situacijama, traže probleme gde problema nema i sl. Kognitivno restrukturiranje pokušava da parafrazira mišljenje koje imamo u sebi na drugi način. Na primer, ako smo zbog nepoloženog ispita pomislili “Opet sam pao ispit, verovatno ga nikad neću položiti”, to možemo pretvoriti “Opet sam pao ispit, ali ću sledeći put dati sve od sebe!”. Parafraziranjem mišljenja na ovaj način, menjamo pogled na situaciju koja je ispred nas.

2. Terapija izlaganjem

 Izlaganje je jako korisno kada su u pitanju fobije, i strahovi uopšte. Ako se plašimo nečega konkretno, izlaganjem ćemo, postepeno, savladati naš strah. Ako se plašite lifta, ulazak u lift bi bio prestrašan, ali stajanje ispred lifta u periodu od 10 minuta, možda nije toliko katastrofičan. Postepenim napredovanjem i praćenjem našeg tempa, prevladavamo strah.

3. Bihejvioralni eksperimenti

Bihejvioralni eksperimenti nam mogu pomoći da se suočimo sa našim anksioznostima. Ako imamo mišljenje da ćemo se onesvestiti kada uđemo u autobus, možemo testirati tu ideju. Ako nam se to desilo par puta, ne mora da znači da će ponovo. Testiranjem ove ideje (ulaskom u autobus) nakon eksperimenta možemo videti šta se i kako desilo, šta mi sada mislimo o tome, i kako se rezultati eksperimenta uklapaju u naš život.

4. Relaksacija i tehnike opuštanja

 KBT nas uči kako treba disati u situacijama stresa, koje vežbe i tehnike treba primeniti da bi se smirili, kako opustiti mišiće dubinski, i šta uopšteno činiti kada smo naizgled bezrazložno uznemireni.

5. Igranje uloga

 Igranje uloga nam može pomoći da se pripremimo za određene situacije koja od nas iziskuju emocionalnu stabilnost. Ako nam je teško da porazgovaramo o stvarima sa bitnim ljudima u okruženju, zajedno sa terapeutom možemo provežbati te situacije kako bi bili bolje pripremljeniji na to.

6. Sukcesivna aproksimacija

 Ako nam je neki cilj prevelik možemo ga razbiti na manje, lakše savladive delove, kako bi postepeno krenuli ka njemu. Fakultetsko obrazovanje traje 4 godina i ima dosta ispita, ali ako se fokusiramo samo na 1 ili 2 ispita svakog ispitnog roka, to onda deluje itekako ostvarivo.

7. Planiranje ili aktivacija ponašanja

 Ako se uvek brinemo da li ćemo u budućnosti uraditi nešto što je potrebno, možemo ga upisati na kalendar i otkloniti svaku sumnju. Ne moramo odložiti neku aktivnost za budućnost, već sada možemo odlučiti za kasnije.

8. Vođenje dnevnika

 Vođenje dnevnika može da nam pomogne da izbacimo sve svoje misli i osećanja na papir. Kada to napišemo možemo analizirati napisano. Možemo videti šta se to javlja češće, kako smo se osećali u određenom vremenskom periodu, da li se nešto menja, da li smo se mi promenili i slično.

9. Vođeno istraživanje

 Svako ima određena mišljenja koja smatra da su ispravna, ali će vas prilikom ove vežbe terapeut pitati da opravdate i pružite određene dokaze za to. U toku ovog procesa ćete naučiti da gledate iz tuđe perspektive, da sami sebi dokazujete i opovrgavate određene načine pogleda na svet, time stičući bolju kontrolu nad vašim životom.

Kako izgleda prva seansa

 U toku prve seanse će se vaš terapeut upoznati sa problemima koje vas muče, i zajedno ćete napraviti plan kako i formulisati cilj kako ćete u budućnosti rešavati probleme. Vaši ciljevi moraju da budu realistični, izvodljivi, merljivi, specifični i vremenski ograničeni, tako da lakše možete da merite i vodite računa o progresu.

Sa čim KBT pomaže?

 KBT pomaže sa asertivnošću, sa kontrolom intenzivnih emocija, sa procesom tugovanja, sa poboljšanjem komunikacije, sa kontrolisanjem simptoma i relapsa duševnih bolesti, nošenjem sa problemima fizičkih bolesti i sl.

Nije vam potrebna određena dijagnoza da bi Vam KBT pomogao, pošto on pomaže i u svakodnevnom životu.

Što se tiče duševnih bolesti, tu su anksioznost, depresija, bolesti zavisnosti, bipolarni poremećaji, opsesivno-kompulsivni poremećaji, fobije, seksualni poremećaji, post-traumatski stresni poremećaji, shizofrenija.

Za kraj

KBT je ukratko veoma efektivna tehnika koja umnogome može unaprediti Vaš život, i pomoći Vam sa raznoraznim problemima.

Šta je ABC model u kognitivno-bihejvioralnoj terapiji?

Kognitivno-bihejvioralna terapija predstavlja psihoterapijski pravac u
kojem se akcenat stavlja na značaj koji mišljenje igra u onome što
osećamo i kako se ponašamo. Naša osećanja i ponašanja su pod direktnim
uticajem našeg mišljenja.
Ova ideja sažeta je u glavnom postulatu na kome počivaja KBT a to je ideja da ljude ne uznemiravaju stvari same po sebi, već način na koji ih vide. Ova činjenica je ohrabrujuća, jer nam daje prostora da menjamo ugao gledanja, te se kroz promenu sopstvenog razmišljanja
možemo osećati bolje.
KBT se koristi za upravljanje različitim stanjima kao što su: anksioznost, depresija, panični napadi, fobije, opsesivno kompulzivni poremećaj, poremećaj ishrane, seksualne disfunkcije, problemi u komunikaciji i artnerskim odnosima, kontrola emocija, zloupotreba
psihoaktivnih supstanci, alkoholizam itd…
Cilj je poboljšanje mentalnog i emocionalnog funkcionisanja, a na kraju i kvaliteta života.
Ovaj oblik terapije se takođe fokusira na sadašnjost umesto na prošlost. Ideja je se izborite sa problematičnim situacijama na zdrav, efikasan i funkcionalan način.
ABC model, je osnovna je osnova kognitivno bihejvioralne terapije. To je okvir koji pretpostavlja da Vaša uverenja o određenom događaju utiču na to kako reagujete na taj
događaj. Terapeut može koristiti ABC model da Vam pomogne da izazovete
iracionalne misli i kognitivne distorzije, te da restrukturišete ova uverenja i prilagodite zdraviji odgovor.
ABC model sugeriše da nije gomilanje događaja ono što dovodi do određenih ponašanja ili emocija među pojedincima, nego iracionalni i iskrivljeni obrasci razmišljanja koji omogućuju pojedincima da procene situacije na negativan način i zauzvrat jačaju svoje začarane krugove.

A. Aktivirajući događaj – svaka situacija koja pokreće iracionalne misli.

B. Uverenja o događaju – Vaša uverenja uključuju misli, lična pravila
i zahteve koje postavljate (prema sebi, svetu i drugim ljudima)

C. Posledice – rezultat uticaja uverenja na događaj. Uključuju
bihevioralni, telesni ili emocionalni odgovor.

Kada koristite ABC model, terapeut Vam pomaže da istražite vezu između B i C. On se fokusira na Vaše bihejvioralne ili emocionalne odgovore i automatske misli koje bi mogle da stoje iza uverenja. Zatim preispitujete ta ista uverenja i tražite objektivne dokaze za njih. Krajnji cilj je promena uverenja (B) kako bi se stvorile pozitivnije posledice (C).
Vremenom ćete naučiti kako sami da prepoznate potencijalna buduća negativna uverenja (B) o događajima u Vašem životu (A). Ovo daje priliku za funkcionalne posledice (C) i pomaže Vam da idete napred.

Prednosti i primeri ABC modela
ABC model koristi adekvatnom mentalnom i emocionalnom funkcionisanju. Ako imate netačna uverenja o situaciji, Vaš odgovor možda neće biti efikasan ili zdrav. Međutim, korišćenje ABC modela može Vam pomoći da ih identifikujete i da razmislite da li su istinita ili nisu, da potražite alternativna rešenja i samim tim poboljšate reakciju.

Evo nekoliko primera aktivirajućih događaja (A):
Vaš saradnik dolazi na posao, ali Vas ne pozdravlja.
Druželjubivi ste sa drugovima iz razreda, ali jedan od njih priređuje
zabavu i ne poziva Vas.

Vaša prijateljica organizuje venčanje i nije Vas pitala da joj pomognete.
U svakom navedenom scenariju postoji događaj koji može izazvati
iracionalne misli (B):

“Mora da je ljut na mene”
“Ja sam neinteresantan”
“Nisam joj bitna”

Ove misli mogu dovesti do negativnih emocija (C) kao što su:
ljutnja
tuga
anksioznost
strah
krivica
sramota

Takođe je moguce doći do posledica kao što je ponašanje (bežanje, izbegavanje, sigurnosno ponašanje, pasivnost, agresija ili asertivnost) i do celog niza telesnih senzacija.
Korišćenje ABC modela može Vam pomoći da istražite racionalnije misli, a zauzvrat razvijete više pozitivnih emocija – novo (B):
“Verovatno je imao loš dan, pitaću ga da li mu je možda potrebna moja pomoć”
“Možda ima ograničen broj mesta, pa zove samo najbliže ljude”
“Ne želi da me opterećuje.”

Posledice (C):
smirenost,
staloženost,
zadovoljstvo,
sreća

Dakle, isti događaj može da proizvede različite misli, samim tim i različita osećanja ili ponašanje.

Photo by Agnese Lunecka from Pexels

Deca očekuju brigu i ljubav od svojih roditelja. Sigurnu luku i utočište. Porodicu kao kamen temeljac svih kasnijih međuljudskih odnosa i relacija. Ali, šta ako su roditelji kamen spoticanja i toksična baza iz koje kreću i razvijaju se svi kasniji problemi?

Prema američkom Ministarstvu zdravlja i socijalnih usluga (2008. godina) više od 50.000 dece trpi neki vid psihičkog zlostavljanja. Bez obzira na to da li reči roditelja imaju za cilj da izazovu negativne emocije i osećaj bola kod dece ili ne, one svakako stvaraju emocionalna oštećenja i uspomene koje mogu trajati čitav život.

Koje su to reči koje toksični roditelji izgovaraju, a koje mogu uticati na život deteta?

1. Kritika izgleda deteta: “Ti si ružan, debeo, mali, suviše mršav…” ; “Imaš ružnu kosu.”

Ponižavanje deteta na osnovu fizičkog izgleda može povećati nivo nesigurnosti i poremetiti telesnu shemu. To može dovesti do ozbiljnih emocionalnih problema, pada samopouzdanja, čak i do poremećaji u ishrani. Iako postavljanje standarda može biti korisno i zdravo, roditelji treba da nauče svoju decu kako da vole sebe, bez obzira na njihov spoljašnji izgled.

2. Kritika deteta koje se ponaša kao dete: “Zašto se ponašaš tako čudno?” ; “Zašto hodaš tim putem?” ; „Zašto tako pričaš?” ; “Zašto se tako krećeš?“

Dete imaja prirodnu sklonost da veruje u sve što mu roditelji kažu. Sarkastična ili kritikujuća pitanja mogu dati detetu pogrešan utisak da nešto nije u redu sa njim. Zbog toga detetu postaje veoma teško da bude “svoj” pred drugim ljudima, čak i kasnije, tokom odraslog doba. Naučeno je da se osećaja nelagodno i obuzeto je strahom da će ga drugi ismejavati ili da će primetiti njiegove nedostatke.

3. Izražavanje sebičnih želja: “Voleo bih da se nikada nisi rodio.”; “Voleo bih da si drugačiji.”

Roditelji nikada ne bi trebalo da govore ovakve stvari svom detetu. Na konto ovih primedbi dete stvara utisak da ne bi trebalo da bude na tu, da je suvišno, da smeta, da nije poželjno… Narušava mu se osećaj lične vrednosti i moge se javiti prerana depresija ili sklonost ka samopovređivanju. Dete bi u prisustvu roditelja trebalo da se osećaja vredno i voljeno, kako bi izraslo u zdravu ličnost i izvuklo maksimum iz svojih potencijala.

4. Komentar vezani za teškoće u podizanju deteta. “Koštao si me mnogo novca.” ; „Tako je teško brinuti se o tebi.” ; “Veoma je iscrpljujuće imati te.”

Dete koje se oseća kao teret ima tendenciju da maskira ili sakrije svoje prave potrebe, osećanja i probleme, samo da bi izbeglo ljutnju svojih roditelja. Pokazalo se da ovo izbegavanje dovodi do toga da dete postaje nasilno ili sklono krađi.

5. Pravljenje nezdravih poređenja. „Zašto nisi kao tvoja braća i sestre, rođaci ili druga deca?“ ; “Druga deca su bolja od tebe.”

Ovakva poređenja mogu narušiti detetovo samopouzdanje i navesti ga da misli kako nikada neće biti dovoljno dobro, ma koliko se trudilo. Istovremeno, upoređujući braću i sestre, neguje se nezdrav odnos među njima, gajeći zavist, ljutnju i ljubomoru.

6. Korišćenje uvredljivih reči i izjava: “Ti si glup, beskorisan, ti si nula!” ; „Nikada to nećeš učiniti!“

Ovakvim primedbama roditelji razvijaju osećaj bezvrednosti, manjak samopouzdanja i samopoštovanja, umesto da budu izvor ohrabrenja, podrške i razumevanja.

7. Pretnje odlaskom: “Ostaviću te ako me ne poslušaš.” ; „Probudićeš se i nikada me više nećeš videti.” ; “Samo ću nestati.”

Ove rečenice će kod deteta stvoriti parališući strah od napuštanja. Ono može postati “lepljivo i previše zavisno”, što remetit sve potencijalne međuljudske i emotivne odnose, usled paranoidnosti da će ga voljene osobe napustiti zbog onoga što ono jeste. Kroz život korača ogorčen, bez poverenja u ljude i ljubav koja može da traje.

8. Davanje praznih obećanja. “Ako uradiš ovo, kupiću ti ovo.” ; „Odvešću te tamo sledeći put.“

Kada roditelji daju obećanja koja ne ispunjavaju, dete se oseća prevareno i izigrano, čime se narušava njegovo poverenje. Lažna obećanja uče dete da ne veruje drugim ljudima, čak ni onda kada bi trebalo.

Detinjstvo je suštinsko poglavlje u životu svake osobe, jer se tada gradi ličnost, ponašanje i poverenje. Sledeći put, pre nego što u naletu negativnih emocija kažete neku od gore navedenih rečenica svome detetu, zastanite par sekundi i razmislite koliku mu porencijalnu štetu time nanosite. Reč može da zaboli podjednako snažno kao fizički udarac, imajte to na umu.

Photo by Alexandr Podvalny from Pexels

pisala irina dugonjivac

Arhetip Jastva, mandala i projekcija u individualnom nesvesnom kroz san

Sam naslov ukazuje na hiararhiju i posloženost stvari po autoritetu. Kreće se od arhetipa Jastva kao vrhovne, uređujuće sile kolektivnog nesvesnog. To je centar psihičkog totaliteta iz koje se (verovatno in utero) svest rađa i počinje da bistvuje. Proces nastajanja svesti se ogleda u cepanju jednog malog dela Jastva (Jastvo daje pelcer kao što majka daje folikulu) koje kao seme ili zigot, putuje ka obodu psihe i nastanjuje se na samoj periferiji. Ta granica psihe, ta membrana prima klicu Jastva i preko reverzibilne membrane počinje da selektivno propušta informacije i podražaje kako iz spoljnog tako iz u

nutrašnjeg psihičkog sveta. Iz tog semana, protokom vremena, pa tako

i protokom samih spoljašnjih i unutrašnjih podražaja i informacija raste Svets koja će uskoro da formira i sam centar Svesti – JA.

Sila koja je na delu u procestu stvaranja jednog Ja jeste egocentričnost. Taj termin je problematičan za nepoznavaoca analitičkog pristupa jer se izjednačava sa značenjem termina koji ima u u svakodnevnoj upotrebi. Ovde se egocentričnost prepoznaje kao stvarajuća, esencijalna sila psihikuma. Ona, i samo ona je zaslužna za stvaranje jednog Ja i zato se ne sme gledati kao negativna. „Omnes viae Romam ducunt“ pa tako uz pomoć egocentričnosti svi putevi vode u Rim. To je gravitacijona sila psihe.

Pošto se tokom procesa nastajanja Svest i njen centar JA otkidali od Jastva, konsekven

to će se celog života jedne osobe isti ti delovi (Svest i njeno JA) boriti da se vrate u zagljaj sopstvene majke-Jastva. Ta nevidljiva, privlačeća sila koja je potpuno nesvesna je auto put koji povezuje kolektivno nesvesno i njegove sadržaje, arhetipove, sa individualnim nesvesnim koje je sačinjeno od zaboravljenih i potisnutih individualni sadržaja i preko senke ka Svesti, njenog centra Ja i Persone.

Kako se arhetip ukazuje i potvrđuje svoje prisustvo u svesti?

Arhetipska pretstava se ukazuje svesti kroz simbol. Razlog postojanja umetnosti, muzike, stvaralaštva, mitova, priča, potrebe za duhovnim i projekcijama u božanstva, objekte i pojave, sve ima dublju ili pliću vezu sa arhetipskim strukruma kolektivnog nesvesnog. Simbol je takoreći azbuka arhetipske pojave i kroz njegovu dijalektičku snagu kontinuirano obavlja komunikaciju između najdubljih slojeva psihe i

svesti. Bez simbola, komunikacija i bila nepostojeća ili bi bila otežana povremenim eksplozijama enormne snage i potentnosti koju sam arhetip nosi. Proces komunikacije mora da se odvija na nivou najosetljivijeg i inferiornigejg člana, pa se zbog toga odvija na nivoima komepetentnosti svesti koja nije u stanju da se suoči sa dijalektičkom snagom arhetipa. Zbog toga se u psihi pojavljuje simbol koji je medijator koji preuzima energiju arhetipske poruke i kroz dijalektičku modifikaciju ga transformiše u manje potentnu formu, formu simbola, koji se sastoji iz dva dela. Prvi deo je svesni sadržinski deo koji je dostupan svesti i lineranog značenja i drugi sakriveni deo koji još uvek leži, sada već transformisan u simbol, u individualnom nesvesnom i čeka da bude osvešćen. Simbolička transformacija arhetipske poruke je korisna i štedljiva spram svesti, jer svest dobija prvo onaj linearni i lako razumljivi deo simbola koji je dovoljno afirmišući da sesvest okrene i obrati pažnju na simbol. Istovremeno, priprema svest (ako je svest introspektivna i dovoljno muda da potraži drugi deo) da postoji i drugi, dublji, kompleksniji deo simbola koji se krije u individualnom nesvesnom i koji treba protumačiti. Lekovitost simbola leži u otkrivanju njegove skrivene strane i u sintezi suprotnosti koji nosi u sebi.

Na taj način simbol s jedne strane čuva svest od destruktivnih snaga arhetipske energije, a sa druge strane polu sažvakano i prerađeno izlaže svest pravoj poruci i ostavlja mogućnost da svest postupi u skladu sa svojim centrom, odnosno arhetipskom slikom.

Opširnije o simbolu porčitaj

te u tekstu: psihoterapijska tehnika „ Sinteza crta ličnosti“  str. 6 na linku https://www.academia.edu/52270593/Psihoterapijska_tehnika_Sinteza_cra_licnosti_

S obzirom da je simbol azbuka nesvesnog, san je glavno sretstvo komunikacije i najplodonosnija psihička forma kojom se kolektivno nesvesno, preko individualnog nesvesnog projektuje i otelotvoruje u svesti pojedinca. Zbog toga je san jako bitno psihoterapijsko polje delovanja za dubinske psihoterapeute.

Mandala, jin-jang, krst, uroborus i sunce, sveti gral, centar sveta, činija, krug i tačka

Najčešće reprezentacije arhetipa jastva sam već spomenuo u samom podnaslovu ovog pasusa, najbitniji su mandala, krug, a kod hrišćana može biti krst, sveti gral, Bog. U ovom tekstu ću se zadržati na reprezentaciji jin-jang zbog sna koju je jedna moja klijentkinja usnila i koji ću u nastavku pokušati da približim. U ovom momentu je bitno znati da je jin-jang simbol sjedinjavanja suprotnosti, da pretstavlja večitu dinamiku i kretanje. On se menja, teče i neuhvatljivo se pretače iz crnog u belo, iz belog u crno a pritom svaki čist element sadrži svoju suprtnost u svakom trenutku aludirajući na nerazlučivo jedinstvo suprotnosti. Negacija sebe same i spajanje u „beskonačnost kao ukinutost sviju razlika“ (Hegel 1979) (str. 107). Takodje je bitno da je san poruka, i predstava i manifestacija arhetipa je scenska ili dijalektička poruka koja je podložna analizi na više nivoa. Od indiivdualnog značenja za pojedinca pa sve do najdubljih nivoa psihičkih odnosa.

San:

Mlada devojka u kvalitetnom braku, punom ljubavi ali za nju potpuno novom životnom stilu (suprug prefesionalni sportista), gde je iz prosečnog životnog standarda, zdrave ambicioznosti i velike motivacije da napravi uspešan život kako za sebe tako i za svoju voljenu porodicu, ulaskom u vezu a zatim brak pravi zaokret za 180 stepeni i postaje finansijski, materijalno, akademski i u svakom drugom smilu bezbrižna i lagodna. Muž je afirmisan i profesionalno ostvaren, pritom je celokupan životni stil i nje i muža podređen profesionalnoj orentaciji supruga. Nastaju neurotski simptomi koji su značajni za dalju analizu sna. Strah od ludila, šizofrenije, bipolarnog poremećaja ijasan osećaj gubitka kontrole.

San nije od reči do reči citiran, već beležim po sećanju:

Sanjam da sam u kolima, 

limuzina. Limuzina je nova ali je po modelu neki oldtajmer, ne znam koji ali znam da je veliki auto. Ja vozim, dok su na zadnjem sediđtu meni drage osobe iz moje porodice, mama, tata i ostali. Automobil je crn kao slepi miš. U tom momentu u suprotnom smeru mi idu kola hitne pomoći. Potpuno bela, skroz i u momentu mimoilaženja, secam se, sa njihovih kola pada led i tanco na moja kola. Led se hvata na moje gume od limuzine i u tom momentu ja gubim kontrolu nad mojim vozilom. Znam da smo se okretali, slupali ali na svu srecu svi su unutra bili dobro, samo su kola od spolja bila potpuno izgrebana i unistena. Meni nije bilo nista…kola hitne pomoći su nastavila pravo svojim putem.

Prva scena u snu je postavljanje scene gde imamo snevačicu koja upravlja motornim vozilom, upravlja i drži pod kontrolom svoj život koji je predstavljen kao luksuzna ili bar dobra limuzina, ali i ako je nova ona je rimejk* nekog starog automobila. Da li je to u snu patrijahalni sistem njene porodice ili vrednosni sitem radničke, srednje klase? Ona je mlada, uspešna, ambiciozna, samostalna i svoja prava limuzina sa svim najboljim vrednostima i dostojanstvom starih generacija. Njena poridica je u njenom automobilu, ona je odgovorna za njih.

Zatim dolazi do zapleta, pojavljuju se bela kola hitne pomoći, moraju da projure, ona imaju zadatak, ona su tu najbitnija, njima se spašavaju životi. Od njih zavisi da li će neko preživeti ili neće, zbog toga, na putu imaju apsolutnu prednost i autoritetu hitne pomoći se svi učesnici u saobraćaju morjau povinuti i povinuju se. Ništa drugačije ne čini i snevačica, ona mora da poštuje ovo prima regula prvo, ono što ima prednost. Šta u njenom svesnom životu možemo da povežemo sa takvom nuždom, priznavanjme i bespogovornim povinovanjem?

Muževljejva karijera koja ima svoje zahteve i neminovno se reflektuje u svakodnevicu, boji i kreira životni stil koji mora da se poštuje, da ima prednost, jednostavno ona mora da prihvati pravila koja su postajala u njegovom životnom stilu (prefesionalni sportista). Pravila hitne pomoći i prednost koja mora da im se ukaže postoje i pre nego što je ona postala vozač.

Ne samo što se crna limuzina kojom upravlja snevačica mimoilazi sa belim vozilom hitne pomoći, oni ulaze u interakciju, sneg i led padaju sa vozila na njen automobil. Automobil nije zatrpan snegom već se poput belog kruga hvata poledica za točkove, deo limuzine koji je zadužen za kontakt sa spoljnim svetom, upravljanjem i ostajanjem na pravom putu. Zbog prelaza ove bele materije (može se povezati i sa semenom tečnošću, oplodnjom, što za snevačicu takođe ima logike) na crnu limuzinu ona iz te interakcije izlazi oštečeno, limuzina gubi kontrolu, sva vrata se oštećuju, u estetskom smislu to nisu više ta kola. To više nije taj život, i ako svi suv

ozači su netaknuti, neoštećeni i ponašaju se normalno.

Ova interakcije dva sveta, dva životna stila, dve osobe umesto da se kruniše jin-jang principm sjedinjavanja u hieros gamos, nastaje orknjena olupina limuzine, doživljaj narušenosti starih, porodičnih vrednosti. Život staje, vrednosti nestaju, ambicije i vrednosne strukture su okrnjene pod naleotom novog životnog stila koji i dalje juri pravo ka svom zadatku, poput ambulatnih kola koja fokusirano izvršavaju svoju svetu dužnost.

Snevačica se budi zatečena i zbunjena, simptomi strah od ludila, šizofrenije su tu, još uvek ne zna šta joj se dešava.

San nije do kraja izanaliziran jer služi kao živa stvar i čist primer kako se jako apstraktan sadržaj jastva i njegove moći sinteze suprotnosti manifestuje na individualnom planu snevačice. Poruka je tu da se razume i osvesti.

Hegel, Georg Wilhelm Friedrich (1979), Fenomenologija duha, preveo s njemačkoga Milan Kangrga,Zagreb: Naklada Ljevak.

https://www.academia.edu/52270593/Psihoterapijska_tehnika_Sinteza_cra_licnosti_

Siže

U prvom delu teksta je izložen teorijski okvir principa suprotnosti, kao i obrada istih ili sličnih pojava u različitim naukama. Takođe se objašnjava kako se različite nauke nose i odnose sa problemom suprotnosti, kojim se teorijskim principima koriste i koje zaključke imaju za posledicu. U drugom delu teksta, koji kreće sa Jungijanskim, analitičkim pristupom, postavlja se teorijski okvir suprotnosti, zatim se izlažu meteode negacija, komplemnetarnost, kompenzacija, samospoznaja, analiza simbola kojima se možemo koristiti u cilju indentifikacije suprotnosti i dolaženja do sintetičkog resenja odnosno sjedinjenja nesvesnog i svesnog aspekta određene crte ličnosti.

Veliko hvala mom bratu Ivanu Petroviću, što je odvojio sate da mi pomogne da ovaj tekst dobije jasniji, koncizniji oblik uprkos jako kompleksnoj temi i izvorima.

Teorijska osnova

Multidisciplinarni pristup problemu

Pre samog izlaganje teorijske osnove same tehnike sinteza crta ličnosti, smatram da je jako bitno definisati odnos i relaciju između teorijski okvira različitih disciplina. Pogrešan bi stav bio u kome bi se stavila prosta jednakost između teorije npr kvantne mehanike i biohemije ili prosto zaključiti da je biće u Hegelovoj filozofiji jednako biću u kontekstu Jungijanske psihologije. Takva simplifikacija i izjednačavanje nije moguće jer ako je u matematici A+B=C onda bi i C-A moralo da bude B, što zapravo nije slučaj u svim naukama (npr. brak je veći od zbira spostvenih činilaca). Pošto smo pokazali da linearni zakon sabiranja i oduzimanja ne može da važi u slučaju multidisciplinarne ekstrapolacije, moramo prihvatiti mnogo apstraktnije zaključivanje. Zaključivanje po generalnoj sličnosti. To bi značilo da uopšteno princip, zakon ili pravilo u jednoj nauci se ponaša generalno slično kao i pravilo u drugoj, ne srodnoj nauci. Tako izbegavamo da tvrdimo da je kvantna fizika i dinamika simbola ista stvar ili da ima zajednički koren u svojoj biti, ali na osnovu pravila u kvantnoj fizici (superpozicija kvantnih čestica) možemo da prepoznamo slično pravilo u teoriji simbola kao što je sposobnost simbola da sadrži u sebi suprotnu dvojakost koja sama sebe negira.

Primer: Uzmimo pojam Hegelovog Bića(1976) o kome će biti više pojašnjenja u daljem tekstu. “Biće je određeno pre svega prema drugome.., zatim je određeno unutar samog sebe i kada je prethodna podela odstranjena biće je apstraktna neodređenost i neposrednsot u kojoj mora biti početak” (str. 82). Zar to nije definicija i simbola o kojoj piše Jolanda Jakobi (2000) “Simboli poseduju istovremeno izražajni uticajni karakter, budući da, s jedne strane, slikovito izražavaju unutar psihičko zbivanje, a s druge strane, pošto su postal slike i “inkarnirali se” u materiju slike, putem svog sadržaja utiču na reku psihičkog sadržaja i tu reku i dalje pokreću.”

Kod Hegela je Biće definisano od spolja, zatim je definisano iznutra samim sobom a biće po sebi je potpuno neuhvatljivo. S druge strane simbol takođe u sebi sadrži ove odrednice. Od spolja je inkarniran u materiji slike, dok je iznutra unutra psihičko zbivanje. A simbol sam po sebi je apsolutna neodređenost, veličina veća od svih opisa koji je sadrže simbol. Jasno se vide sličnosti i neodoljive paralele između ova dva pojma, ali je nemoguće insistirati na identičnosti, ne možemo reći da su to jednake stvari.

Šta se krije iza navedene sličnosti i prikazane različitosti? Fenomen bića i fenomen simbola u našem slučaju jesu različiti ali u svojoj čistoj sadržini poseduju sličan a možda i istinoumenski princip, koji bi u našem primeru mogli da definišemo dualitetom:

Unutra (samo po sebi čisto, neodređeno) – spolja.

U daljem tekstu ću se potruditi da pokažem da se ovaj princip unutra (samo po sebi čisto, neodređeno) – spolja, ponavlja i u drugim pojavama i drugim naukama. I da je transformacija unutra- spolja realizovana kroz negaciju sebe samog. Sve nauke objašnjavaju istu pojavu (sličnu) na različite načine, iz domena svog delovanja, pa su i sama rešenja, teorijske pretpostavke pa čak i sami zakoni ingeniozni i veoma nadahnjujući. Koristeći tu suštinsku sličnost između različitih pojmova (unutra-spolja) kroz negaciju (i druge tehnike koje ću opisati pri kraju teksta) možemo doći do novih tehnika i rešenja unutar polja naše nauke koja je u ovom slučaju psihoterapija.

Hegel, teza, antiteza i sinteza

Veličina Hegelove filozofije leži u njenoj sveobuhvatnosti, a dijalekticki sitem kao racionalni princip razvoja, predstavlja glavnu silu vodilju. Sam početak i osnova dijalektičkog Sistema, nije materija (voda, vazduh, vatra, živa..) več apsolutna ideja. Apsolutna ideja je ta koja je u osnovi svega, ona je stvar po sebi, ono što egzistira kao ono suštinsko posredno. Sukob apsolutne ideje (totaliteta) i njenog određenja (kroz negaciju) dovodi do večito sledeće stvari i to je ta razvojna sila, dijalektika.

Teza – antiteza – sinteza*

Sukob koji proizilazi iz protivurečnosti je stupnjevit proces koji od početnih činioca ima za proizvod potpuno nov element. Taj proces se dešava i na nivou same apsolutne ideje. Prvi stupanj Hegel naziva tezom, a ono što se suprotstavlja prvom stupnju je drugi stupanj antiteza, koja za konsekvancu tog sukoba ima potpuno nov i kvalitativno različit proizvod, treći stupanj sintezu. Pritom dodaje prof dr Dragan Prole, nema razrešenja dokle god je vremena,istorije, uvek je na delu neka negacija, ljudski svet ne zna za apsolutno ispunjenje.

Apsolutno, čisto biće** = ideja – priroda – duh

Ono što postoji, biće*, takođe je podložno ovoj dijalektičkoj transformaciji, kroz proces negacije. Apsolutno biće postoji u sva tri stanja, pa je tako prvi stupanj (teza) ideja, durgi stupanj antiteza kojoj pripada priroda,  dok je konačni (treći stupanj) sintetički proizvod  duh.

**“Biće, čisto biće,- bez ikakve druge odredbe. U svojoj neodređenoj neposrednosti je ono jednako jedino samom sebi, a takođe nije nejednako u odnosu na drugo, nema nikakve raznolikosti unutar sebe niti vani” Hegel str. 85. Nauka logike 1

Prvi stupanj, teza, jeste postavljanje stvari onakve kakve jesu. U ovom momentu se polako udaljavamo od Hegelove filozofije i idemo ka psihoterapijskim konceptima, pa se može reći da je prvi stupanj, odnosno teza, odgovara nesvesnim sadržajima psihe. Nesvesni sadržaji u psihi nisu upisani i dati. Nisu završeni, pa čak nisi još ni konačno formirani, već bistvuju u nesvesnom delu samo kao potencijali i mogućnosti.  Nesvesni sadržaji, material koji ispunjuje taj nesvesni proctor, je živ, dinamičan i konstantno u procesu stvaranja i razlaganja. Zbog svoje manje dostupnost (nesvestan, nevidljiv i teško uhvatljiv za svest) prvi stupanj teza (ideja) u tehnici sinteze crta ličnosti je zapravo drugi korak ili faza do koje

treba doći. Jednostavno, zbog konvencionalnosti je lakše krenuti od svesti i sadržaja koji su dostupni svesti (svest je pandam prirodi, odnosno antiteza).

Druga faza ili stupanj jeste antiteza. Momenat kada se putem negacije, suprotstavljanjem ideji, negira ideja. Nastupa njena suprotnost, antiteza odnosno priroda. Ovde je za nas najznačajniji process transformacije iz ideje u prirodu, koji se odvija putem negacije. Sama negacija nije jednostavan poduhvat i čin. Negacija se treba proširiti i za termin suprotnost, „Sve živo je energija, pa stoga počiva na suprotnosti (na negaciji)… Ne pretvaranje u suprotnost, nego očuvanje ranijih vrednosti zajedno sa priznavanjem njihove suprotnosti, predstavlja cilj kome vredi stremiti“(str. 85) (Jakobi, 2000). Suprotnost ili negacija u sebi sadrži još jedan nov pojam komplementarnost, dopuna do 180 stepeni, o čemu će biti više reči u daljem tekstu. I tako se iza svakog ovog pojma (negacija, suprotnost, komplementarnost) kriju načini na koje se samostalno može tragati za nesvesnim dopunama i na kojima se bazira psihoterapijska tehnika sinteza crta ličnosti.

Drugi stupanj zahteva da se uz pomoć negacije, sukobljvanja, kompenzacije i komplementarnosti (i drugih metoda analize suprotnosti) otkrije ta druga stvar, (kod Hegela priroda) koja je zapravo druga strana novčića. U psihoterapiji korišćenjem tehnike sinteze ličnosti negacijom pokušavamo da se vratimo od svesnog stava (kod Hegela priroda) ka  prvom stavu, odnosno da prepoznamo a priori nesvesnu osnovu ( kod Hegela odgovara ideji). Teza putem negacije postaje antiteza, ali je proces reverzibilan pa se od antiteze takođe slobodno možemo kretati u smetu teze, što je slučaj u Tehnici sinteze crta ličnosti. Tto znači da se od svesnog stave, putem negacije vraćamo svom nesvesnom stavu. Prepoznavanjem nesvesnog stava se formira kompletnija slika koja sadrži i svesni i nesvesni stav istovremeno. Momenat kada posedujemo svesni stav, zatim nesvesni stav koji smo osvestili je predzadnji korak do totaliteta. Ostaje smao da se teza i antiteza sintetišu u novi treći stav čime se zaokružuje totalitet crte ličnosti.

Taj momenat je prvi izazov prilikom izvođenja tehnike pa je razmišljanje, intorspekcija i proširivanje vidika jedini način na koji pojedinac sam može da napreduje i da bude uspešniji u ovoj fazi (naravno, ovo rečeno se još više odnosi na treću fazu sinteze).

Treća faza je poslednja faza transformacije (bića), to je moment negacija negacije ili dupla negacija. Otelotvorenje apsolutnog bića u duhu, po Hegelu. Ne moramo da se do tančina razume Hegelova dijalektika ali je vidljivo da je duh i ako istorijski određen kod svakog pojedinca (sinteza) različit od prostog zbira prethodnih stanja, stanja prirode (antiteza nastala negacijom ideje) i stanja ideje koja je početna faza (apsolutno biće koje je postojanjem postalo određeno biće. (Hegel 1976) „Postojanje jeste određeno biće; njegova određenost jeste bistvovajuća određenost, kvalitet.”(str.110).

Za nas je ovde najbitniji proces transformacije, gde ideja i priroda daju potpuno novi kvalitet – duh. Taj duh sadrži svoje prethodne sadržaje, ali je zbog sintetičkog procesa nadilazi i postaje nova tvar. Ovo je bitno da se razume jer cilj tehnike „sinteza crta ličnosti“ jeste da isprovocira sintetičke procese i dobijemo novi kompleks* koji se sastoji od teze i antiteze.

*kompleks, ne u analitičkom smislu, već celo sadržano od dva dela suprotnosti.

Primer pojašnjenja suprotnosti kroz negaciju: Zamislimo izmišljenu osobu koja u svojim četrdesetim godinama insistira na pravičnosti, poštenju, prekomerno poštovanje drugih ljudi i njihovih stvari (stvarne situacije su zamršenije i retko kad ovako transparentno jasne). To je njegov svesni stav koji odgovara drugoj fazi, fazi prirode i antiteze kod Hegela. Da bi otkrili i onu dopunjujuću, početnu fazu ovog svesnog stava, treba se putem negacije vratiti na prvi stupanj ili fazu  teze ili ideje. Možemo se pitati, šta je komplementarno a suprotno ovom stavu? U našem slučaju (opet jednostavno i transparentno) nepravičnost, nepoštovanje odnosno primitivizam i osujećenje drugih ljudi na konto sopstvene koristi. Bitno je uvideti da se ne radi o prostom dodavanju minusa ili negecije ispred svesnih osobina, kao što je u našem primeru osobina poštenja. Nije adekvatno samo reći NEpoštenje. Uz pomoć tehnika koje će biti opisane u kraju teksta dolazimo da osobina koje nisu samo  jednostavne suprotnosti, već jedan kompleksniji konfortirujući opis nesvesnih osobina ličnosti. Poštovanje drugih ljudi, njegova jednostavna suprotnost je nepoštovanje drugih ljudi. Ali ovde nije to slučaj, ovde je nadgrađeno kao aktivno osujećenje zarad sopstvene koristi. Tu se jasno vidi dopuna, komplementarnost ova dva stava.

Kvantni model realnosti

Informacija kao mera univerzuma

Kako bi podkrepili znanje o našoj psihi i psihičkim strukturama od koje je sastavljena psiha može se krenuti i od kvantne mehanike koja je trenutno najpotpunija mikroskopska teorija koja postoji za opis materije i energije. Naš fizičar i profesor na Oksfordskom univerzitetu Vlatko Vedral (210) kaže: „..da je informacija, (a ne materija,energija ili ljubav) osnovna jedinica od koje je sve sazdano. Informacija je daleko fundamentalnija od materije ili energije zato što se može uspešno primeniti i na makroskopske interakcije, poput ekonomskih i družtvenih fenomena…“(str.21). Vedral u svojoj knjizi nastavlja da razrađuje pojam informacije koja ima ista svojstva i osobine prethodno spomenute ideje kod Hegela.  Ono bazično, ono noseće je nematerijalno, amorfno, determinišuće i u haosu (jeste apsurdno), spojeno u svojim suprotnostima poput jing-jang simbola, koji ne samo da u jednu celinu sintetse crno i belo, već i svaki njegov deo nosi dvoju suprotnost kao duplu negaciju. Sebe poriče u svojoj suprotnosti.

Šta drugo, nego informacija, čini sadržaj naše psihe?

Osnovna jedinica informacije je bit, i njegovo stanje može da bude dvojako, ili  1 ili 0. Jedinica je sve, dok je nula ništa. Potpuno su različiti, dijametralno suproti, šta više od od toga, može li biti veće razlike i veće suprotnosti od jedinice i nule, sve i ništa?

S druge strane, Hegel se takođe bavi sličnom problematikom govoreći o biću (1976): „Biće, čitsto biće,- bez ikakakve druge odredbe. U svojoj neodređenoj neposrednosti je ono jednako jedino samim sobom, a takođe nije nejednako u odnosu na drugo, nema nikakve različitosti unutar sebe, niti vani.“(str. 85). Laičkim jezikom to je potpuna ispunjenost, totalitet svega i sve ili jedinica. S druge strane isti autor definiše ništa kao „Ništa, čisto ništa; ono je prosta jednakost sa samim sobom, savršena praznina, bez odredbe i bez sadržaja; nerazličitost u samom sebi.“( str.86). to je prostim jezikom nula. A jedinstvo i odnos bića i ničega: „Čisto biće i čisto ništa jesu, prema tome, isto. Ono što je istina, to nije ni biće ni ništa, već da je biće prešlo- ne da prelazi- u ništa i ništa u biće.“ (str.86).

Proces pretakanja je bivanje, aktivnost, razvoj koji je esencijalan. Za nas je značajna ova trasformacija jer spaja dve suprotnosti, spaja nespojive krajeve u celinu i putem sinteze pravi novu celinu koja je različita od svojih delova. I zato možemo da tvrdimo da je jedan bit nula ili jedinica, da je jedinica različita od nule i da je nula isto što i jedinica. To je jedan čist bit.

Superpozicija i dualnost čestce

Superpozicija je jedan od osnovnih koncepata kvantne mehanike koja kaže da je osobina svakog kvatnog sistema postojanje više odvojenih kvantnih stanja u isto vreme. Svaki elektron, dok se ne izmeri, će imati konačan broj šansi da bude u oba stanja, čestica ili talas. Pa Herbut (1999)  u svojoj knjizi kvantna mehanika piše da Bohr postavljaja koncept komplementarnosti gde kaže: „Naime, za jedan aspekt ponašanja kvantnih objekata u kvatnom eksperimentu obično postoji više (čak i beskonačno mnogo) drugih aspekata tako da važi princip neodređenosti. Ali često posoji jedan određeni drugi apsekt koji je na neki način antipod prvog, na način da je neodređenost tu naročito izražena (maksimalna). Takva dva aspekta Bohr naziva komplemntarnost. (str. 8)  “. Opet nailazimo na komplementarsvto kao bitan pojam, u ovom slučaju čestice, koji omogućava da se obuhvati totalitet. Smatram da je važno napomenuti da je talas sve ono što čestica nije i obratno. Da postoji stanje neodređenosti, kao što je čista ideja kod Hegela, koje egzistira i nije stanje u kome samo mi ne znamo da li je u pitanju jedno ili drugo, već se radi o izistinskoj neodređenosti, i jedno i drugo koje spaja svoje suprotnosti. Ta neodređenost čeka posmatrača da je odredi.

Za psihologiju je bitno apostorfirati da opet srećemo na polju kvante fizike pojavu koja je od fundamentalnog značaja, totalitet je sačinjen od suprotnosti koje isovremeno egzistiraju dok sam kvantni sistem ne bude odrešen na ovaj ili onaj način. Uprošćeno i jednom malo primitivnom ekstrapolacijom možemo reći da je svaki dobar gest, human čin u sebi istovremeno sadrži svoju suprotnost, dehumanizaciju. Naravno, ovo je samo uprošćen primer ali bez Pakla, Raj ne može da egzistira.

Jungijanski pristup

„Ime mudraca rezerviasano je samo za onoga ko razmatra kraj ovog univerzuma, a taj kraj je takođe početak univerzuma“.  Sveti Toma Akvinski iz knjige Summa contra Gentiles, I 1. (1259-1265).

Sve što znamo o Svetu oko nas i sve što možemo da znamo o sebi i biću uopšte ide preko tog čulnog organa koji nazivamo psiha, pa se otuda nameće i predmet psihoterapije. Predmet kojim se psihoterapija bavi je psiha, a metod je naučno teorijski pristup koji se ogleda u mnogim psihoterapijskim pravicima i školama koje danas postoje.

Psiha, taj totalitet svega psihičkog, Jolanda Jakobi (2000) opisuje:“Pod psihom Jung ne podrazmeva samo ono što mi uopšte označavamo rečju „duša“, nego celokušpnost svih psihičkih procesa, kako svesnih tako i nesvesnih… “ i nastavlja sa podelom psihe: „Psiha se sastoji iz dve sfere koje se dopunjuju, ali su u svojim svojstvima suprotne: iz  svesti  i takozvanog  nesvesnog.“(str. 18).

Naše Ja ima udela u oba ova dela, s tim što se smatra da je više svesno nego nesvesno. Ja je tu ograničeno, sa jednse strane permabilnim granicama svesti ka spoljnom svetu a sa druge stane, nesvesnim. Ta dva pola, te dve suprotnosti, ne samo da su komplementarne u svom sadržaju i funciji, već su i kompenzatorkse u ponašanju. To znači da ono što je plus u svesti, ne samo da je minus u nesvesnom već je onoliko negativno da bi dopunilo pozitivni svesni aspekt do ekvilibriuma. Energija u psihi se tako presipa iz jednog u drugo kao tečnost koja se kreće u spojenim sudovima, sve dok se ne dostigne ravnoteža.

Opet se susrećemo sa totalitetom, psihom, koja je sadržana od suprotnosti koje su jedna drugoj komplementare i kompenzatorske u svojoj funkciji.

Ovde ću navesti još jedan primer suprotnosti koji se komplememntarno dopunjava i sadrže se u suprotnosti. Posmatrajući psihologiju i sturkturu svesti, videćemo da je ista sadržana od četiri funkcije (funkcije svesti) koje su raspoređene poput strana sveta na geografskoj karti. Ove funcije dolaze u paru pa je par mišljenje – osećanje u uzajamnoj relaciji komplementarnosti. Ovaj par se naziva racionalnim funkcijama , jer se služe vrednovanjem. Mišljenje je aktivnost koja putem logičkih veza i uviđanjem odnosa i relacija teži razumevanju i prilagođavanju. Njemu suprotna svesna funkcija je osećanje, gde se nešto shvata putem ocenjivanja pojmovima prijatan ili neprijata, sviđa mi se ili ne sviđa mi se …

Ovde je za nas značajno da uvidimo da se relana svesna funcija sastoji od dve suprotnosti, mišljenje i osećanje i koje su suprotne jedna durgoj. I ako suprotne po kvalitetu ove dve funkcije putem sinteze čine racionalan stav.

Ovom racionalnom stavu se suprotstavlja iracionalan stav koji je sačinjen od dve funcije koje su opet kao i u prethodnom slučaju sačinjene od suprotnosti. Opažanje, funkcija koja pokazuje stvari onakve kakve jesu, bez ikakve distorzije i redundance. Njoj suprotna funkcija je Intuicija, koja isto tako opaža ali ne uz pomoć svesnog čula, već uz pomoć velikog broja nesvesnih podpražnih draži. Drugim rečima intuicija je nesvesna percepcija. I ovde imamo totalitet iracionale funkcije koji je sačinjen od svojih suprotnosti opažanja i intuicije.

Simbol

Simbol predstavlja jezik snova jer zapravo jezik nesvesnog jeste simbolički. Zato je razumevanje simbola  ključ razuemevanja psihe i razrešenja neuroze. Simbol je izraz, pojam, predstava ili čak slika koja je jednim delom poznata i razumljiva čoveku. Ovaj dostupni deo čoveku je lako opisati i verbalizovatin, npr. reč  krst. Razumni deo reči krst se svodi na objekat, svako u glavi ima neku svoju viziju i sliku krsta i lako je sporazumeti se kada neko spomene reč krst. Istovremeno simbol krsta pored svog opštepoznatog dela sadrži i jedan nepoznat, nedokučiv i specifičan sadržaj. „Simbol nagoveštava nešto neodređeno, nepoznato ili nama nepristupačno…“ (Franc 2005. str. 50). Ovaj nedokučivi deo samo može da se opiše rečima, ali svaki pokušaj pada na kolena pred simbolom, jer je simbol sve i više od toga. Pa bi ovaj neuhvatljivi deo simbola krst mogli da nagovestimo opisivajuči šta krst znači za pravoslavca, da u sebi sadrži patnju hristovu, raspeće i spasenje… Krećući se dublje u analizi predstavlja centar, sveto trojstvo, simbol jastva…

U simbolu srećemo pojavu, teze, antiteze i sinteze. Jako slikovit primer je simbol jin-jang, sinteza surptnosti crnog i belog, stim što se susrećemo sa duplom negacijom. Crni deo sadrži svoju suprotnost u sebi, belu tačku, a bela polovina sadrži crnu tačku koja je čini kompletnom dopunjavajuči samu sebe svojom negacijom. Onda ove dve površine-polovine nisu razdvojene ravnom linijom već poput dve suze ili kapljice simbolizuju tečnost, presipanje, pokret, dijalektičku suštinu odnosa ovih dveju površina. Poput uroborusa (simbol večnosti), svastike (simbol, večnog pokreta) ili bilo koje mandale, simbol nosi ogromnu energiju, naboj koji proizilazi iz sila suprotnosti koje spaja u sebi.

Ono što je bitno za našu tehniku je moment suprotnosti dveju sila kod simbola i njegovo nastajanje kroz sintezu tih suprotnosti. Sintezom se dobija treća tvar, odnosno sam simbol koji je različit od svojih početnih elementana. Tako da je suprotnost i spajanje suprotnosti u novi entitet model koji nosi dinamiku tehnike sinteze ličnosti. I samim tim postavlja cilj tehnike a to je od suprotnosti stvoriti nešto treće koje sadži suprotne stavove.

Imam osećaj da smo naveli dovoljno primera iz različitih tema i oblasti nauke da sa sigurnošću možemo da elaboriramo, da totalite, jedno celo se sastoji od svojih suprotnosti i svega između koje nije obuhvaćeno našom mišlju.

Mehanizmi analzie suprotnosti ili polarnosti su:

Negacija

“1. Ja pokazujem to sada, za koje se tvrdi da je istinito; ja ga međutim pokazujem kao nešto bivše ili ukinuto, ukidam prvu istinu i 2. To sada tvrdim kao drugu istinu, da je ono bilo i da je ukinuto. 3. Ali ono bivše nije; ja ukidam bilost ili ukinutost, tj. Tu drugu istinu, negiram time negaciju onoga sada i vraćam se tako k prvoj tvrdnji, da ono sada jest.” (Hegel, 2000, 71)

Hegel u svom stilu, jako komplikovano i zamršeno opisuje negaciju. Ali čitajući iznova i iznova, rađa se slika o negaciji kao momentu koji preseca stvarnost i u tom momentu zatiče jednu stvar, npr dobrotu…tog momenta kada zateknemo dobrotu ona je postala kao negacija svega ostalog što je dobrota i tako smo dobili samo nju, istovremeno smo dobili i sve što nije dobrota. Ništa nas ne sprečava da se pitamo, momenta kad smo stvorili, zatekli dobrotu, šta smo negirali? Šta je sve to što je poništeno  u momentu stvaranja dobrote, zlo možda?

Zato sintetički rešenje bi moralo da uzme u obzir dobortu i zlo i da proizvede novi entitet, za koji mi najčešće i nemamo jedan pojam, već je podobnije dati opis. U ovom slučaju možda bi adekvatno bilo, težnja ka dobroti sa uvidom da je i zlo takođe legitimna mogućnost.

Spomenuli smo da u momentu merenja kvantne čestice, samim merenjem, determinišemo šta će kvant biti talas ili foton, merenjem i dokazivanjem da smo dobili foton, mi putem negacije i traženjem njegove suprotnosti, čestice, dobijamo kompletnu sliku o kvantnu svetlosti. Zato negcijom i traženjem onog negiranog možemo doći do dubljeg uvida u kompleksnot određene osobine ličnosti.

Komplementarnost

Komplementarnost je pojam koji se sreće u matematici, biologiji, genetici i mnogim durgim naukama jer opisuje jedan univerzalni princip dopunjivanja do celine. Za razliku od pune suprotnosti, komplementarni elementi imaju svoju sličnost i zajednički rod. Komplementarni geni su geni koji sarađuju međusobno i daju poligenu osobinu, pa je komplementarnost osobina ličnosti takođe skup različitih osobina koje se dopunjuju u jednol ličnosti.

Tako bi svesna osobina kompetitivnosti i sklonosti ka takmičenju mogla biti nesvesna egocentričnost ili narcizam kao dopunu. Primećuje se da kompeticija i narcizam nisu na dijametralno suprotnim stranama po svome naboju ali su komplementarne osobine.

Kompenzacija

Proces kompenzacije, nadoknađivanja onog sto je u nedostatku je takođe metod uz pomoć koga možemo da osvestimo antitezu, da dokučimo ono nesvesno što je u relaciji sa svesnim stavom. Kompenzacija kao mehanizam je zauzeo pibitalno mesto u psihoterapiji Adlera, pretstavlja psihički mehanizam odbrane gde pojedinac prekomernim postignućem u jednoj oblasti pokušava da pokrije ili kompenzuje za neuspehe ili nedostatke u drugoj oblasti. Adler smatra da je kompleks inferiornosti glavni pokretač čovečije psihe, kroz kompenzatorski mehanizam odbrane, čovek stremi osećaju postignuča, moći i dominacije.

Kompenzacija je dosta bliska komplementarnosti, s tim što je u komplementarnosti naglasak na suprotnosti, a snaga sintetičkog proizvoda zavisi od količine suprotnog naelektrisanja u njegovim kompenzatornim elementima.

Samospoznaja

Tehnika introspekcije ili samospoznaje je proces posmatranja „samog sebe“. Kroz obraćanje pažnje na psihičke procese kao što je tok misli, emocije koje se javljaju, analiza sopstvenog ponašanja a zatim povezivanje, dovođenje u kauzalnu vezu i traženje alternativa, sa ciljem osvešćivanja sopstvenih psihičkih struktura (najčešće se kreće sa personom pa preko senke do dubljih nesvesnih sadržaja).

Ova tehnika može da se razvije i vežba, čitanjem, razmisljanjem i razgovorom. Ali je istovremeno uslovljena „prirodnim darom“ za introspekciju pa je određene strukture imaju razvijeniju, dok drugi mora da prihvate i priznaju manjak talenta i nadarenosti za istu.

Analiza simbola

Veština analize simbola je takođe korisno sredstvo i alat kojim možemo da se poslužimo prilikom određivanja antiteze i u porcesu sinteze suprotnosti. Ova veština se razvija čitanjem knjiga koje se bave smbolikom, čitanjem i tumačenjem umetničkih dela, priča a ponajviše čitanjem i analizom mitova i legendi.

uvod u izvođenje tehnike

Uspešnost u primeni tehnike sinteza ličnosti će rasti kako rastu lične sposobnosti primene mehanizama analize suprotnosti. Što se više bavimo tehnikom, kroz primenu mehanizama koje smo gore pobrojali to će sposobnost spoznaje biti veća, kao i uvid u minijaskulne razlike suprotnosti unutar jedne osobine ličnosti.

Antiteza – svest

Treba krenuti od antiteze, svesne ličnosti jer je korak broj dva najlakši za prepoznavanje. Antiteza jeste adaptacija svesti koja je već učinjena (svesni stav je već formiran u odnosu na prvobitni nesvesni stav i postoji kao takav, dok nesvesni stav je pramordijalno samo potencijal, sve do momenta probijanja granice svesti i sopstvene realizacije u svesni stav) i ono je čoveku najdostupnija. Ono što čovek misli o sebi kakav je i ono što bi čovek želeo da drugi misle o njemu (persona) je najlakše prepoznati i ako i tu postoje zamke naše svesti i treba biti oprezan. Treba pitati prava pitanja i kloniti se sopstvenih obmana i zamagljivanja.

Teza odnosno nesvesno

Teza je ono primarno, ono bazično, ali u čoveku je to istovremeno i skriveno jer neretko je grubo, neemancipovano, primitivno, nagonski, pa ga sklanjamo u zapećak. Antitezu, ono u nesvesnom otkrivamo putem mehanizama analize suprotnosti. To je prvi ozbiljan zadatak pred pojedincem da proba da napipa u tom mraku šta je suprotna osobina koja dopunjuje ili balansira njegov svesni stav. Postavljanjem pitanja možemo taj težak i mučan put olakšati. Istovremeno, to je dug i ponekad monoton put kontinuiranog rada i analize sopstvenih osobina ličnosti.

Sinteza – novo staro ja

Ako je prepoznavanje teze prvi veliki izazov, onda je sinteza kao dupla negacija još teža stvar. To znači da je sintetički napredak najzahtevniji, komplikovan i iziskuje veliku upornost istraživanje. Proba i analiza teze i antiteze je put ka sintezi. Kada spoznamo svoju nesvesnu stranu, potrebno je modifikovati ponašanje, proširiti način razmišljanja, aktivirati inferiorne funkcije psihe i tražiti novi srednji put koji se sastoji u zadržavanju starog puta sa aktivnim uvidom sopstve suprotnosti.

Tehnika

Tehnika je po svojoj prirodi jednostavna, ali je srž i suština u izistinskom otkrivanju svojih nesvesnih aspekata i konačno osvešćivanje celokupne crte ličnosti.

Prvi korak je krenuti od druge kolone, središnje tabele u kojoj se beleži svesna crta ličnosti. Svesna crta ličnosti odgovara prirodi i antitezi. Svaka ćelija se sastoji iz naslova, gde treba sa jednom rečju ili sa što manje reči opisati crtu ličnosti, a zatim u razradi dati opširniji i detaljniji opis sopstvene crte ličnosti. Može da se zapiše i u stilu dnevnika sa primerima i drugim elementima.

Drugi korak u izvedbi tehnike se sastoji u detaljnom i iscrpnom postavljanju pitanja i pronalažnja višeslojnih i sve dubljih i dubljih odgovora negacije koje treba zabeležiti u prvu kolonu. Prva kolona je nesvesni aspekt crte ličnosti koju obrađujemo i odgovara tezi i duhu po Hegelu.

Treći korak je pokušaj sinteze prve i druge kolone u novu treču osobinu koja sadrži svoje prethodnike ali nadilazi ih i sjedinjuje. Analiza simbola kao tehnika može da bude od presudnog značaja za ovaj korak, pritom se ne treba opterecivati činjenicom da jezik manjka adekvatnim rečima koje mogu obuhvatiti osobinu na način na koji je nama potreban. Zato je korisno koristiti se simbolima.

primer

Jakobi J. (2000). Psihologija Karla Gustava Junga, uvod u celokupno delo. Beograd: DERETA.

el G. V. F. (1976) Nauka logike 1. Beograd: Izdavačko-grafički zavod.

Vedral V. (2010) Dekodiranje stvrnosti univerzum kao kvantna informacija. Beograd: Laguna.

Herbut F. (1999) Kvantna mehanika za istraživače. Beograd: Univerzitet u Beogradu.

Fon Franc M.-L. (2005) Svet snova. Beograd: As-Sovex.

Hegel, Georg Wilhelm Friedrich (2000), Fenomenologija duha, preveo s njemačkoga Milan Kangrga, Zagreb: Naklada Ljevak.

Veliku  čast i pomoć je pružio pro dr Dragan Prole, kroz prepisku i sugestije vezane za Hegelovu dijalektiku. Bez njegove podrške ne bih bio siguran u temeljitost mog rada u Hegelovoj dijalektici.

slika na naslovnoj <a href=’https://www.freepik.com/psd/mockup’>Mockup psd created by freepik – www.freepik.com</a>