Tomislav Vidanović, sredovečni privlačni gospodin mladalačkog izgleda... ko bi rekao da je već otac troje dece, od kojih će najmlađi uskoro proslaviti punoletstvo, probudio se  tog dana mnogo pre svitanja, s grčem u stomaku. Bližio se datum za isplatu sledeće rate stambenog kredita... ko li ga natera da se uhvati u to vrzino kolo, pomislio je, ali šta će sad, dala baba dinar da se uhvati u kolo, sada bi dala tri da izađe iz njega, al ne daju... Deca su već navikla na to da svako ima svoju sobu i kako im sada objasniti da bi im svima život bio mnogo lakši ako bi se preselili u onu dvosobnu prizemljušu koju je nasledio od nekog dalekog dede, bar dok im kirija od izdavanja stana ne bi bar malo oporavila kućni budžet. A datum isplate ličnog dohotka visio je na dugačkom štapu koji se zvao nelikvidnost preduzeća i nemogućnost obezbeđenja kredita zbog prevelike zaduženosti.

     Znao je Tomislav i za teže dane, nije da nije znao, dok je preživljavao od skromnog studentskog kredita i od ono malo krvavo zarađenog honorara preko studentske zadruge, za istovareni ugalj i utovareni cement, za neke druge poslove nije bilo vremena zbog obimnosti gradiva na fakultetu i dvosmenske nastave, ali je tada mislio samo na svoja gladna usta. A mogao je ponekad i da legne gladan, ništa mu nije falilo. Sada ih je, sa sve ženom koja je odbijala svaki ponuđeni posao čekajući da položi pravosudni ispit i da je otac zaposli u sudu,  u kući bilo petoro. A ona, ponosna, preponosna, štaviše, gorda... kako to nije primetio dok su se zabavljali, nikada mu nije bilo jasno, i kao takva nije htela ni da čuje o bilo kakvoj ideji da svog oca, uštogljenog penzionisanog predsednika višeg suda, sa odličnom penzijom, čime se i sam hvalio, zamoli za pozajmicu, čak ni kratkoročnu, kakva mu je baš danas bila neophodna kao lebac. Ma, strpeo bi se on za hleb, danima ga ne bi jeo, ali sa tom prokletom ratom malo teže stoje stvari.

     Imao je on, nije da nije imao crni fond, pa kakav bi on domaćin i jedini hranitelj velike porodice bio, kada u skrivenoj pregradi novčanika ne bi imao mali crni fond, za zlu ne trebalo. Ali... to ali ga je mučilo jednako kao i dospela rata kredita: trebalo je kaparisati kafić za proslavu sinovljevog punoletstva i u njegovom crnom fondu bilo je taman toliko para. Ni evra više, nažalost. I, ne želi li da izgubi termin... Bože, kao da su sva deca iz sinovljeve generacije rođena baš ovog meseca, morao je da vlasniku kafića koji mu je već prijateljski ponudio više nego solidnu cenu, čim pre dostavi predujam. I pritom, razlika između prodajnog i kupovnog kursa evra bila je na istorisjkom maksimumu. Još jedna otežavajuća okolnost po njegov istanjeni budžet.

     Smrknut, pomalo i postiđen zbog sopstvene nemoći, ušao je u kancelariju jedva čujno, nazvavši dobro jutro kolegama koji su uvek na posao stizali pre njega. Kao da on nije znao razloge: šurovali su sa sekretaricom marketinške službe u kojoj su svi radili, koja im je nabacivala gotovo sklopljene ugovore za crkavicu od 15 odsto njihovog honorara od svakog od tih poslova koje je po sistematizaciji trebalo ona sama da odradi. On nije sebi dozvoljavao da padne toliko nisko. Ili će zaraditi svoju platu sam ili neće ni raditi u novinsko-izdavačkoj firmi u kojoj je već prva u životu  njegova prijava na konkurs posle diplomiranja pozitivno rešena.

     „Šta je sa tobom, izgledaš kao da su ti sve lađe potopljene?“ – pitao ga je s izrazom lica na kojem se ogledala pristojna zabrinutost za kolegu, Vidosav Marjanović, najstariji producent marketinga, koji nikada nije imao problema ni sa normom, ni sa time što plate kasne, ni sa gladnim ustima... imao je samo jedno dete, supruga mu je radila, a najbolje se kotirao kod sekretarice službe marketinga, čiju je predusretljivost u ustupanju sopstvenog posla za koji inače ne bi dobila posebne poene, bogato nagrađivao sitnim usligama i krupnim poklonima.

     „Ma pusti, nije ništa, uobičajeni dnevni porodični problemi“ – odgovorio je odmahujući glavom, ne znajući ni sam da li ga je sramota ili bi trebalo da prizna svoju muku.

     „Ja sam od moje prababe naučio da o problemu koji imaš valja pričati, jer se jedino kada ga kažeš može naći rešenje“ – bio je uporan Vidosav, kojem su podršku dali i ostali.

     „Pa evo, kad već pitate, mada... ne znam da li je u redu... da vam kažem: hitno mi treba 25.000 dinara, samo na koji dan, ovaaaaaj... do plate.“ – slegao je ramenima, saginjući glavu.

     „Jao, pa što nisi rekao juče, sinoć sam pozajmio komšiji od preko puta, znaš onog... ma da, ne znaš ga ti, svraćao je ovde neki dan kad si ti bio na terenu.“  –  reče sažaljivo Vidosav.

     „Ja nemam pa da me izvrneš naopako, ne bi iz mene istresao ni hiljadarku.“ – reče Tugomir, dok je okretao brojčanik stajaćeg telefona.

     Jovan je samo ćutao.

     „Tako sam i mislio.“ – rekao je Tomislav Vidanović, dok je plaćao čaj uz odbijanje kusura, kafe-kuvarici Jeleni koja je, začikavale su ga često kolege, potajno bila zaljubljena u njega. Ona ga je sažaljivo pogledala, izlazeći iz kancelarije, što mu je palo najteže.

     Dok je ispijao čaj, Tomislav je grozničavo razmišljao. Izašao je iz kancelarije, obišao krug oko zgrade firme, udahnuo miris tek procvetalih lipa pa se vratio.

     „Prodajem!“ – mahnuo je  novčanicom od 200 evra.

     Sva trojica su se uhvatila za novčanike. Najbrže je protivrednost za 200 evra izbrojao  Vidosav.

     Trenutak pre nego što će novac spustiti na njegov radni sto, u kancelariju je, sva zadihana, utrčala kafe-kuvarica Jelena, s kovertom u rukama.

     „Gužva, uh... u banci... uh, morala sam da čekam...  uh, izvoli. I ne moraš da žuriš s vraćanjem, proslavite bez brige punoletstvo najpre.“

     Narednih pola sata u kancelariji marketing službe novinsko-izdavačke kuće moglo je da se čuje samo zujanje jedne dosadne muve i ništa više. Neprijatnu tišinu prekinuo je Tomislav, odlazeći u banku da uplati ratu.

U stvari, uopšte neću pisati o cenama kupovne zimnice, kako mi Nišlije nazivamo zimnicu koju nabavljamo u marketima i, poslednjih godina sve više i sve češće, od privatnih lica koja su se specijalizovala za proizvodnju zimnice u domaćim uslovima. Ovaj tekst posvećujem Njenom veličanstvu Zimnici Spremanoj U Domaćim Uslovima, sebi za uspomenu na protekla tri "paklena" dana, tokom kojih sam preradila i spakovala u tegle i u zamrzivač preko 80 kg povrća (ono malo šljiva i ne računam u posao), ali ujedno i kao opomenu... ako mi ikada ponovo padne na pamet ovakva vrsta avanture, i najvažniji razlog... kao utehu zbog samooptuživanja da sam lenja i raspikuća, kada se uhvatim za teglu sa krstavčićima ili ajvarom u marketu.

Malopre, dok sam u horizontali odmarala noge, ruke i leđa, shvatila sam da sam onih 80 kg paprika i paradajza u stvari podigla toliko puta

- stavila na kolica u marketu

- prenela iz kolica u auto

 - iznela iz auta u dvorišni objekat u kojem je svežije

- iznosila iz dvorišnog objekta do česme da operem

- vratila u objekat

- seckala, ljuštila, miksala, potapala, tresla burence s filetima paprike (kažu, bolje to nego da se meša), mešala mleveni paradajt tri dana (po, kažu, proverenom receptu, da ne "mrdne" i dve godine)

- kuvala paradajz i salsu satima i pekla paprike još duže vremena

- pakovala sve to u tegle, kese, kutije pa nosila u špajz i zamrzivače...

... da  to znači da mi je kroz ruke prošlo 640 kg. 

Za paprike i paradajz dala sam 11.500 din. Za zejtin, maslinovo ulje, sirće, samo dva konzervansa i jedan vinobran, so, četiri-pet kašika šećera, šargarepu, peršun, jedno pet glavica belog i dve glavice crnog luka, utrošenu struju - uračunaću 1.000 din, mada je verovatno više.

Dakle, bez mog rada, to je 12.500 dinara.

A dobila sam:

- 15 kg samlevenog smrznutog paradajza  (zbog toga što pije farin, moj otac manje koristi zeleno povrće pa svake godine skoro pola zamrzivača zauzmu jagode, borovnice i mleveni paradajz)

- 10 lit samlevenog paradajza u flašama (onaj što se meša tri dana)

- 6 kg gusto kuvanog paradajza u teglama

- dve ture po 5 kg salse, jedna samo od paradajza sa puno belog luka, druga sa malo šargarepe, crnog luka i puno peršuna, što je završilo u zamrzivaču

- 6 kg fileta paprike sa puno šargarepe, belog luka i peršuna, u teglama

- 30 kg paprika koje su se posle pečenja svele verovatno na malo više od pola težine, završile u zamrzivaču

 Do skora su krastavčići bili jedina kupovna zimica u mojoj kući. Kako god ih spremala, uvek sam priznavala da su ukusniji nego iz domaće radinosti, a nema recepta koji nisam probala.

Po receptu za ajvar s mog bloga jedne godine je pola Srbije je pravilo ovaj delikates, čak i oni koji su ajvar pravili prvi put. Bogami, i puno domaćica i blogerki iz Hrvatske i Bosne... za ostale ne znam, nisu mi se javljale :) . 

Kako stoje stvari, mislim da ću se ove godine opredeliti za kupovni ajvar. Dve prethodne godine pronašla sam neki (koji nije papren kao onaj, Bakina tajna, koji je zaista bez premca, al brate, bije po ušima kolka mu je cena), a ipak zadovoljava moj, uistinu prefinjen ukus kada je  NJ.V. Ajvar u pitanju.

Dobro, ne smem da se zakunem, ovo je trenutno u domenu planova, a i... dok sam otkucala tekst, primetih da me i ruke i noge manje bole pa... ne zamerite ako u nekom sledećem tekstu napomenem i kolko sam tegli ajvara napunila po onom receptu koji u stvari nije moj, ali ga mnogi nazvaše - Negoslavin recept (ja sam ga samo iskombinovala od nekoliko recepata).

Zvuči li vam ovo kao da se žalim?

Ne, nimalo mi to nije cilj, časnu vam reč dajem. Samo sam, kako napomenih u uvodu, napravila jednu malu rekapitulaciju na temu: domaća ili kupovna zimica. Jeste da u domaćim uslovima biramo najkvalitetnije plodove, jeste da znamo šta stavljamo i šta jedemo, jeste da maksimalno izbegavamo sve one sastojke koji sadrže omražene nam elemente s početnom oznakom E, al opet...  stoji i to  da ponekad sebi, iako ne moramo, natovarimo neke obaveze koje baš i ne moramo.

Zato i razumem sve veći broj žena koje na pomen zimice odmahnu rukom i kažu: ima sve da se kupi. 

Sećate li se da prošlog juna  rodno mi selo Donji Prisjan danima nije silazilo sa novinskih stubaca i TV ekrana, zahvaljujući tome što je moja fotografija polja podno Suve planine, koje kao da gori pod Sunčevim zracima, proglašena za najbolju u prvoj nedelji konkursa Naša najlepša Srbija? Podsetiću vas, za svaki slučaj - o tome sam pisala ovde.

Pobednik ovog konkursa je Dragana Macura, čija je fotografija ''Gastronomski suton na Perućcu'' 

 

Priča o lepotama Srbije prešla je i van granica Srbije: zahvaljujući mojoj koleginici Rozalini Evdokimovoj, novinari i čitaoci sajta Saveza novinara Bugarske u prilici su da se upoznaju sa celokupnom akcijom i završnom manifestacijom, ovde.

U vreme proglašenja pobednika ''prvog kruga'' konkursa Naša najlepša Srbija koji već doprinosi tome da upoznajemo i otkrivamo mnoge do juče nam nepoznate lepote svoje zemlje, uveliko traje i njegov nastavak: na redu su najlepša domaćinstva Srbije. Fotografije možete slati na adresu najlepsedomacinstvo@predsednik.rs .

"Domaćinstvo je osnova svega, porodice, snage i života. To je mesto sigurnosti, ono se voli i čuva, na njemu se radi, o njemu se brine, tu se okuplja", kaže Aleksandar Vučić na Instagram profilu buducnostsrbijeav.

 Pre nekoliko godina slušala sam na jednom događaju predavanje prof dr Staniše Stojiljkovića o zdravom životu, posle čega sam - po svom tadašnjem običaju, kada su u pitanju ljudi koji imaju šta da kažu, objavila i intervju sa njim, koji možete pročitati ovde.

U međuvremenu sam koristila neke proizvode  njegove porodične firme  "SHENEMIL", što iz radoznalosti, što zbog namere da mnoge od onih proizvoda hemijske industrije za koje se tvrdi da nas ''truju'', ako ne bukvalno, ono zato što sadrže mnoge štetne sastojke, zamenim proizvodima s prefiksom ''zdravo'' i ''prirodno''.

     Prvi na spisku proizvoda ''SHENEMILA'' koji me je jako obradovao je, naravno, pasta za zube. Razlog: ima već više od deset godina otkad slušamo i čitamo svakojake priče o tome da mnoge, ako ne i sve paste za zube koje stoje u rafovima marketa kao obaveznu stavku imaju i sastojke koji postepeno izazivaju trovanje organizma. Znam ljude koji su pod dejstvom takvih informacija prestali da peru zube pastama, koje su zamenili sodom bikarbonom ili nečim drugim.

     E, upravo svima onima koji su odbacili klasične paste za zube ili razmišljaju o tome da prestanu da ih koriste, mogu, pošto sam se uverila u efekte,  preporučiti ''SHENEMILOVU'' Biodent pastu za zube. Biodent pasta je osvežavajuća ekološka pasta za zube na bazi gline, a ono što je karakteristično za nju - ne sadrži sredstva za penušanje. Efekat pranja se pojačava kombinacijom ekstrakta divljeg kestena koji daje penušavost, i gline, koja blago polira zube, sprečava taloženje kamenca i pritom održava i belinu zuba. Uklanja zadah iz usta, polira i održava belinu zuba i održava normalnu pH vrednost usne duplje, budući da etarska ulja nane, žalfije i eukaliptusa daju svežinu, a imaju i antibakterijsko i antifugalno dejstvo pa se sprečava rast i razvoj mikroorganizama u ustima. 

     Ja sam ovu pastu najčešće, ipak, koristila u kombinaciji sa klasičnim pastama za zube, u proizvoljnoj srazmeri. Ponekad sam, sledeći preporuku proizvođača, dodavala po koju kap troprocentnog hidrogena, a jednom prilikom sam imala upalu desni pa sam poslušala i ovaj savet: nanela sam pastu na zube i tako prepavala. Upala je prestala brže nego što sam se nadala. Kažu da se odlični efekti postižu i protiv kamenca, samo je potrebno češće prespavati ovako, kao i d apomaže protiv paradentoze.

Za čišćenje usne duplje i organizma ''SHENEMIL'' je napravio Dental ulje koje se mućka u ustima, što je inače metoda poznata u tradicionalnoj medicini od davnina. Mućkanje ulja u ustima doprinosi oslobađanju organizma od patogenih mikroorganizama, toksina, viška kiselina i soli, a etarska ulja koje Dental ulje sadrži doprinose nezi i zaštiti usne duplje. Uz to, sprečavaju se naslage kamenca na zubima i povlačenje desni. Neko vreme sam, inače, mućkala obično suncokretovo ili maslinovo ulje, ali mi je Dental ulje više prijalo.

Sastavni deo ovog "trija" namenjenog nezi usne duplje, je 2Fresh - prirodna aromatična voda sa etarskim uljima - nane, žalfije i eukaliptusa, koja osvežava dah i neutralizuje zadah iz usta. Pakovanje od 25ml pogodno je kao prva pomoć u tašni, a postoji i pakovanje od 100ml. Ovo manje pakovanje je sastavni deo mog nesesera, posebno kada nisam u situaciji da preko dana koristim šetkicu za zube i pastu.

GLINA U PRAHU ZA SPOLJAŠNJU UPOTREBU

Meni je, inače, posebno zanimljiva linija proizvoda na bazi  gline namenjena nezi lica. Svesna sam, doduše, da u sedmoj deceniji života ne mogu od kozmetike, ma koliko ona prirodna bila, očekivati revolucionarne efekte, ali:

ACTIVE C glinu sa aktivnim ugljem sa zadovoljstvom sam koristila za čišćenje, piling i hidrataciju  kože lica, za negu i rast kose, ali i za obloge na zglobovima posle dugog hodanja, kada bih osetila posledice u vidu bolova ili trnjenja nogu. Najzadovoljnija sam kada je u pitanju nega kose, budući da sam tu osetila najlepše efekte, a možda i stoga što sam ovu glinu najviše stavljala baš na kosu (posle nekih frizerskih tretmana kojima nisam bila zadovoljna). Inače, može se koristiti i za odmašćivanje površinskog sloja kože - preporučuje se za negu masne i problematične kože protiv akni i mitisera - aktivni ugalj ima antibakterijsko dejstvo i pomaže da se toksini izbace iz kože, za tople kupke i kao maska protiv strija i celulita. 

MULTI C glina za spoljnu upotrebu kortistila sam kao sastojak pri pravljenju nekih prirodnih maski za lice uz dodatak sezonskog voća, uz dodatak maslinovog ulja pravila sam pakovanje za kosu, a ponekad takođe i za obloge oko zglobova. Nisam imala volje da proverim dejstvo ove gline u vidu kupke, pa vam to dugujem za sledeći put.

U uputstvu piše da je ova maska  od bentonitne gline posebno dobra za masnu i problematičnu kožu, moja na sreću nije takva. Ukoliko se glina nanosi na suvu kožu, može se dodati i malo svinjske masti, biljna ulja (npr. kokosovo ulje), kajmak, pavlaka ili punomasni jogurt. 

Odavno sam naučila da  onome što stavljamo na lice i na kosu valja posvetiti posebnu pažnju - ko se jednom opekao neadekvatnim proizvodima zna da štete mogu biti dalekosežne, i stoga  ova grupa proizvoda može biti spas ne samo stoga što savremeni čovek sve više izbegava one proizvode koje nepravedno nazivamo hemijom, već i zato što, kada su u pitanju proizvodi na bazi prirodnih sastojaka, ne postoji opasnost da pogrešimo.

      Poštovani, svi vi koji ste mi tokom proteklih godina, kada sam doduše pisala redovno, često i... mnogo često i preterano, osećam potrebu da vam referišem o najvažnijim događajima u ovoj godini, vezanim za moje pisanje: najpre je sredinom godine objavljena moja treća knjiga, Jošte čekam taj reč da mi rekne i druge priče, novembra je u Biblioteci Milutin Bojić u Beogradu održana njena promocija, a pre nekoliko dana u Nišu, u velikoj sali Univerziteta, u organizaciji Studentskog kulturnog centra Niš, održano je i moje prvo književno veče.

Moja prva zbirka priča na zaplanjskom govoru, Jošte čekam taj reč da mi rekne, promovisana je pre osam godina u Beogradu na Beogradskom sajmu i u Biblioteci Milutin Bojić, u Nišu u Studentskom kulturnom centru, u Gadžinom Hanu u Biblioteci Branko Miljković  i u Sofiji u Savezu novinara Bugarske,  druga, Blag reč, imala je lane promociju samo u Nišu u Narodnoj biblioteci Stevan Sremac  (čemu je kumovala korona i nemogućnost neke šire i dalje priče). I sve te promocije su bile divne, neponovljive i meni hjako drage, naravno. No, kako prolazi vreme, kako se širi krug čitalaca, poznavalaca, ljubitelja i onih koji tek upoznaju naše južne dijalekte, svako dešavanje vezano za moje knjige dobija neku novu dimenziju, obojeno je nekom novom lepom pričom, bilo da je o diskusijama prisutnih reč, bilo da je u pitanju prostor u kojem se ta dešavanja odvijaju i broj prisutnih, a i sama sam sve nadahnutija pri kazivanju napisanog pa se često veče završi sa mnogo suza i emocija.

                    Promocija Blage reči, lane, Biblioteka Stevan Sremac u Nišu

    Eto, priznajem, ja ne umem da pišem vesele... ni priče ni pesme. Ne umem da vas oraspoložim fantastičnim humorom zaplanjskog seljaka, ma koliko to pokušavala, ali biće da ima nečeg i u onim, suzama pročišćenja i olakšanja, budući da mi na njima ipak ne zameraju čak ni oni koji su najviše plakali.

Sa promocije u Biblioteci Milutin Bojić u Beogradu

              Sa promocije Na Univerzitetu u Nišu, u organizaciji SKC Niš

   Na književnoj večeri u Nišu, osim tri moje objavljene knjige, posetioci su mogli da čuju i moje pesme, što na dijalektu, što na standardnom govoru, kako one koje su već imali prilike na čuju prošle i ove godine na festivalu Preobražensko pojanje (lane sam osvojila drugu nagradu za poeziju, a ove godine obe prve - i za poeziju i za prozu, čime sam postala prvi apsolutni pobednik festivala), tako i one neobjavljivanje. Nadam se da će sledeće godine i moje pesme naći mesto u nekoj knjizi.

        Kad smo već kod štampanja knjiga, uvek rado ističem činjenicu da je štampanje Blage reči finansirala niška Gradska Opština Palilula, na čijoj teritoriji živi najveći broj niških Zaplanjaca, a štampanje Jošte čekam taj reč da mi rekne i druge priče pomogla je Gradska Opština Medijana, na čijoj teritoriji živim.

     Imajući sve lepo što mi se dešavalo u minulom periodu, želim da vam se zahvalim za sve ove blage dane i blage reči, za svu podršku, podstrek, čitanje: knjigu Blag reč možete do Božića naručiti po simboličnoj ceni od 300 dinara, a Jošte čekam taj reč da mi rekne za 500 dinara (plus poštanski troškovi). Dovoljno je da mi na mejl negoslava1958@gmail.com pošaljete vađu adresu i broj telefona ili poruku na mesindžer, Negoslava Stanojević.

Ovaj tekst sam napisala za njen blog, a ona ga objavila 20. marta 2015. godine. Od 2016. sve poruke na njenom profilu svode se na: nedostaješ.

Za Farah, tamo negde, među zvezdama.

Pišem za Farah ljubavnu... ...al mora i suza biti

 Neće ti u kuću i u život svaki ulezne sas dobre namere. Pa i onija, koji ti sas nikakav zal misal ne prejde prag, mož se prozli eli će te zamrzne ako on ne mož postigne i uraboti toj koje si ti urabotil eli bi tel da je i u njegovu kuću napredica, sloga i mir kako u tvoju eli te neki na Božju pravdinu izrezil kude njega… pa najemput obrne ćurak naopački i od onoga dobrodušnoga čoveka koji je nasmejan ulezal nekada u tvoju kuću sal ostanu zle oči uperene b’š tam kude ga boliš eli ti eli sve tvoje i svi tvoji.

Zatoj, vodi si red kvi ljudi pripuštaš i u tvoj život i u tvou kuću. A li premetiš da se toj n-umeje zaraduje na tuđo dobro, da rekne da je nešto tuđo ubavo, da čestita, da blagosilja, da rekne nešto berem, namesto onoj njegovo “a što drugi, a zašto ne ja“ i samo preapuje usnice i iz oči mu sevaju munje pa ti se čini sve će potepa uokol, dizaj ruke od njega. Nemoj mu se ni vališ, ni žališ. Toj čovek neje. I neće ti je dobro, ni u dušu ni u kuću, ako sas takvi imaš posla.

Vikaju ljudi, ako je se neki nameračil da te izvara, opljačka, da ti nešto ukradne, nema ju taj sila koja će ga sapre da toj ne uraboti. Al pa, ako se varkaš od onija za koji se znaje da nesu u razvalicu i da se za tuđo suvaju kako njino da je, ako skutaš takvo nešto što neje svi da vide, ako ji ne prizivaš i nemaš posla sas nji, neće si im baš na put.

Al pa najviše da se varkaš se od onija što ji zovu špijuni.

Lako je sas onija što jim vikaju, prznice, tanki sas živci, priripaju čim im nešto nije po volju. Tija priripaju, reknu kvo si rekli, svrlje muku od grbinu… i pa si sve bude kako je ponapred bilo. Berem znaš i kvo ti misli i kvo će ti kada rekne. I od dobro i od lošo.

A ovija… ovija špijuni, sas nji čovek da ne smeje rabotu nikakvu da ima, nego d-umeje da bega od nji dokle ga god noge nose. Dokle je vreme.

Pimakne li ti se asli da čuje i da vidi kuj, kakvo i što, sas kuga, kude, kako… toj ti je se sas zle i sas nikakve druge namere primaklo. Da pročačka, da ičačka, pa da ga promuti i nadokrajne da ga zamuti takoj da se od toj njegovo mućkanje posle cel život ne mož ni razbereš, ni opereš.

Džabe ti znaš da si prav kako vita jela i čis kako kapka i toj tam kude reka izvira, džabe i onija okolo teb znaju da si čovek spravan, pošten i radan, uvek će se najde koji će mu njemu poveruje, a ne tebe. A zavidi li ti, tek te tag te muka ima jede, ima nastane i da se prepričuje priča kako na radio stanicu da su izjavili. I nema tuj, ni da se sečeš, ni da se pečeš, loš reč je pušten i asli ti je ostalo da čekaš da se tija špijun primakne do nekuga grugoga i da mu njemu složi priču kva se samo u bolesni mozgovi mož složi, a da te tebe manu.

Kada se četrnaestogodišnji dečkić iz kosovske familije  Popović sa područja Laba  odmetnuo od kuće jer je ubio Turčina, čitava njegova familija krenula je te 1690. godine u zbeg, strahujući od odmazde. Zaustavili su se u leskovačkom selu Bogojevac, a onda su se posle dugog lutanja i čestog menjanja boravišta, nastanili u selu Donji Prisjan, izabranom stoga što su Turci retko prolazili podnožjem Suve planine, strahujući od ovdašnjih hajduka. U selu su zatekli samo pet porodica.

Slučaj je hteo da momak zbog kojeg su izbegli, posle 20 godina lutanja reši da potraži svoje i da, obučen u tursko odelo i jašući konja, kako bi se lakše kretap među Turcima, u potrazi za prenoćištem zakuca baš na vrata kuće svojih roditelja.

''Može, čestiti ago'', odgovorila mu je žena koju je zamolio za konak i u kojoj nije prepoznao svoju majku. Pošto su sačekali njenog muža da se vrati sa stadom i pomuzli ovce, seli su da večeraju. Domaćin se po hrišćanskom običaju prekrstio skidajući kapu, a onda je to učinio i gost, pošto je skinu čalmu sa glave.

''Ženo, ovoj ni je sin, znam po belezi'', uzviknuo je domaćin, posle čega je mati presvisnula od prevelike radosti. 

Otac je oženio sina posle godinu dana, kuća se napunila potomcima i - Popovići su ostali u Donjem Prisjanu.

Vlastimir Popović

Prve podatke o istoriji porodice Popovci, nazvanih po prezimenu, zapisao je prota Milorad Popović, jedan u nizu sveštenika iz ove familije, kojih je samo u 19. veku bilo 17. 

DUG PREMA PRECIMA I POTOMCIMA

U želji da ostavi trajni zapis o svojoj familiji, čija se većina članova danas, raštrkana svuda po zemlji i svetu, i ne poznaje (mada znaju jedni za druge), Vlastimir Popović, unuk Mladena, rođenog brata prote Milorada, priredio je monografiju:  ''Donji Prisjan - Mahala Popovci''.

''Kao prosvetnom radniku bile su mi dostupne monografije mnogih škola i sela u leskovačkom kraju, čitao sam ih od prve do poslednje strane, sakupljao ih i maštao o tome da napišem monografiju o svom selu, Donjem Prisjanu. Onda sam shvatio da je to obiman i zahtevan poduhvat i da, ako ne za selo, mogao bih to da uradim za svoje Popovce. Osnova za taj rad je bio materijal koji je prikupio prota Milorad, moj deda-stric, a moj najveći problem je bio kako doći u kontakt sa članovima familije raštrkanim širom Srbije. Prikupljajući materijal, razgovarajući sa ljudima, saznao sam mnogo toga čega nije bilo u materijalima prote Milorada i što nisam saznao od svog dede Mladena i oca Vlade. Prezime nosimo zahvaljujući tradiciji svešteničke porodice, različiti ogranci familije slave različite slave, a Donjoprisjanski Popovići slave Svetog Nikolu. Popovići su živeli i na Kosovu i u Makedoniji, ima ih u Beogradu, Novom Sadu, Leskovcu, Nišu, Vlasotincu... Budući da se većina članova familije nikada nije srela, verujem da će zahvaljujući ovoj monografiji saznati više jedni o drugima i poželeti da se sretnu.'' - kaže Vlastimir Popović, danas Leskovčanin, koji veliki deo vremena provodi i u svojoj rodnoj kući.

Kao prosvetni radnik, član jedne od najuglednijih familija u selu, koja je iznedrila ne samo sveštenike, već i krojače, potkivače, mlinare, lekare, sudije, doktore nauka... Vlastimir Popović posebno ističe značaj sačinjenog rodoslova, koji će ostati sadašnjim generacijama, ali i svim budućim Popovićima, za sva vremena. Što je posebno bitno zbog vremena u kojima živimo, kada se ljudi sve manje posećuju i poznaju, zbog čega bi, kaže, svaka familija trebalo da ima rodoslov.

DONJI PRISJAN -  ''SLEPO CREVO''

Osim što je javnosti predstavio svoju familiju, Vlastimir Popović u monografiji njoj posvećenoj, čitaoce upoznaje i sa Donjim Prisjanom, selom koje je, kako se tvrdi u tekstu koji potpisuje Srbislav Milenković, zajedno sa Gornjim Prisjanom neka vrsta slepog creva, najslabije integrisana terotorija i sa opštinskim centrom (Vlasotince) i sa ostatkom opštine. Iz monografije, prvom štampanom dokumentu ikada o ovom selu za koje se ne bez razloga tvrdi da je skoro celo preseljeno u Niš (najvećim delom na čuvenu Trošarinu), saznajemo :

- nalazi se dolini Komaričke reke, jednog od izvorišnih krakova Puste reke, na padinama Kruševice, u okruženju njenih vrhova Vita kruška, Bukova glava i Rid, na nadmorskoj visini između 400 i 500 metara

- dno Pustorečkog basena, Livađe, inače najveća ravnica u čitavom Zaplanju, smešteno ozmeđu Gornjeg i Donjeg Prisjana, potpuno je ravno, sastavljeno od šljunka, peska i gline i odražava poslednji stadijum postojanja jezera u njemu

- morsko-jezerska tvorevina, glina, pokazuje da su u geološkoj prošlosti tokom razvoja Zemljine kore, ove kotline bile pod vodom (grnčarska, ciglarska i suknena zemlja - posebni narodni nazivi za pojedinu vrstu te zemlje, od kojih je nakarakterističnija suknarska zemlja ili uma, koja je korišćena za pranje, budući da skida prljavštinu i masnoću, a jedno vreme je u selu funkcionisao i rudnik ume, gde i danas ima rezervi takozvane bele zemlje)

- najstarija familija i ujedno osnivači sela su Kepaci, a samo pojedini rodovi pamte svoje poreklo i današnju podelu, takozvanu podelbinu, kao na primer Popovci, koji su poreklom Deda-Stojkovci

- većina familija se smatra starosedelačkim, a dolazili su sa raznih strana Srbije i iz Severne Makedonije, o čemu svedoče njihova prezimena i nadimci: Bežanci, Borojini, Glučinci, Bakinci, Džodžkinci, Savini, Bljusini, Vuštini, Vrelci, Đurinci, Nešaci, Gunjaci, Kepaci, Orolejini, Alavojdini, Daskalovi,Grozdanovci, Maramaljkini, Džurdžaci, Staničkini, Kavlaci ili Čapkanovi, Popovci, Šaćkovi i Čukilovi

- smešten izmešu dva brda, ovaj Prisjan je bio pogodan za hajdučiju, odavde je  čuveni hajduk Zdravko, koji je ubio turskog poreznika, zbog čega su stotinu muškaraca iz sela Turci uhapsili i oterali u Pirot, ali su oslobođeni jer nisu pronašeni dokazi da su imali neke veze sa ubistvom (vlasnik kuće u kojoj je turski poreznik zakonačio i sa kojim je hajduk Zdravko bio u dosluhu, kožne bisage sa kovanim novcem sakrio je na dnu kace s kupusom)

- po prvim pouzdanim podacima - popisu iz 1498. godine, selo je imalo 13 domaćinstava sa ukupno 69 stanovnika, a948. godine - 983, 1953. - 1024, a danas - oko 8o stanovnika

- godine 1959. četiri razreda osnovne škole pohađao je 101 učenik, a  2019. godine samo jedan

- u selu i danas postoji okno nesuđenog rudnika uranijuma, od čije eksploatacije se odustalo, pretpostavlja se, zbog veće isplativosti rudnika u okolini Knjaževca

- selo raspolaže sa 1025 hektara zemljišta, od čega su šume 462, a neplodno 45 hektara

- slave seoskih domaćinsatva su: Sveti Nikola (slave je Popovci, Bljusini, Čukilovi, Gunjaci, Kepaci, Džoraci, Đurinci, Nešaci i Daskalovi), Mitrovdan (Vuštini, Borojini, Savici, Džurdžaci, Staničkini i Maramaljkini ), Aranđelovdan (Bakinci) i Stevanovdan (Bežanci)

- seoska slava je Đurđevdan

- poslednja linija odbrane na ovim prostorima Srbije nisu više sela, već Vlasotince, poslednje mesto koje živi i u kojem još ima mladnjih ljudi, na prosttoru od stotinak kilometara od granice sa Bugarskom: ako spasimo Vlasotince, ako otvorimo nadu, možda ćemo u dgledno vreme život povratiti i u pojedina seoska naselja (piše Srbislav Milenković)

DRAGOCEN DOPRINOS PROUČAVANJU ZAVIČAJNE ISTORIJE

Monogorafiju Donji Prisjan - mahala Popovci objavila je Narodna biblioteka ''Desanka Maksimović'' u Vlasotincu, čiji direktor Srba Takić ističe da je ovo dragoceni doprinos proučavanju zavičajne istorije. Takić ukazuje na to da je možda najvredniji prilog u ovoj knjizi rodoslov familije Popović,  čije je sačinjavanje iziskivalo ogroman višegodišnji trud, kako bi sklopio mozaik imena i godina. ''Vlastimir Popović je ovom monografijom postavio temelje i pokazao put kojim bi trebalo ići pri pisanju monografije sela Donji Prisjan, što je zadatak za buduće generacije stvaralaca iz ovog sela'' - podvlači direktor Takić. 

Od Srbe Takića saznala sam da nekoliko sela vlasotinačke opštine već ima monografije, neke je takođe izdala Biblioteka u Vlasotincu: ''Ja podstičem i podržavam svaku želju i trud da se od zaborava, a za nauk, sačuvaju sećanja i saznanja o našim selima''.

У Нишу је недавно одржана промоција књиге Драгана Милошевића ''30 српских зашто'' у којој аутор поставља деценијама или чак вековима актуелна питања наше прошлости, стварности и будућности, настојећи да пронађе одговоре на њих. Доносим други део интервјуа са Драганом Милошевићем, а први можете пронаћи овде.

Каже се да нема вичених пријатељстава и да су вечни једино интереси. Како стоје ствари када су пријатељи Србије у питању? За кога би се могло рећи да нам је стварни пријатељ?

Мислим да би се то могло рећи за Грчку, поготово за модерну Грчку чији је

главни креатор и стваралац био незаборавни грчки премијер Елефтериос

Ванизелос. Пријатеље смо имали и у Америци Вудра Вилсона,

Клемансоовој Француској, Гарибалдијевој Италији, Масариковој

Чехословачкој. Не треба заборавити ни традиционално пријатељство

између српског и јерменског народа. Иначе, и када смо имали највеће

сукобе са таквим империјама као што су биле Византија, Отоманско

царство, Аустроугарска, Немачка, НАТО пакт и ЕУ, имали смо пријатеље

међу појединим угледним личностима и у тим државама са којима су

ратовали.

С друге стране је некадашња Аутроугарска, за коју су везане скоро све највеће несреће нашег народа.

Што се тиче Аустроугарске, од самог њеног формирања, 1867 године,

утемељио се познати аустроугарски сан (Drang nach Osten-Пут на Исток), да

после протеривања Турака са Балкана, они загосподаре топлим морима,

Јадранским, Јонским и Егејским. Већ тада су одлично проценили да ће

прогресивна и све јача Кнежевина Србија, уз помоћ својих савезника,

успети ускоро да оствари ослобођење од Османлија па је ваљало

правовремено припремити алтернативу стварању све моћније Србије,

поготово њеном изласку на море. И на бази још раније идеје немачког

историчара Ханса Тумана, да се досељеници на Балкан из 11. века-

кавкаски сточари на данашњим албанским планинама, лажно прогласе за

староседеоце, потомке Илира, аустроугарски цар франц Јозеф је у тајности

формирао 1871. године Балкански савет чији ће задатак бити ургентно и

систематско стварање вештачке, измишљене, неисторијске, несоциолошке

тзв. албанске нације, као средства преко кога ће Беч, Ватикан и Запад

спречити обнову моћне средњевековне српске државе на Балкану и

ширење утицаја Царске Русије на целом Медитерану. За првог човека тада

већ утврђеног приоритетног задатка Аустроугарске монархије постављена

је изузетно поверљива и способна личност, барон Јулиус Цвидинек фон

Зиденхорст. Победа Срба у Српско-турским ратовима 1876-78. године, и

одлуке Берлинског конгреса 1878. године, само су биле још већи разлог да

Аустроугари и Немци интензивирају рад на финализацији политичке и војне

стратегије која би им омогућила будућу доминацију на Балкану. Већ те исте,

1878. године, на иницијативу тог Балканског савета, и у сарадњи са

Ватиканом, основана је тзв. Призренска лига, састављена од представника

неколико албанских племена којима су емисари Аустроугарске успели да

уграде слаткоречив сан о стварању независне државе Велике Албаније која

би требало да обухвата територије данашње Албаније, Косова и Метохије,

Западне Македоније и Северне Грчке. Не дуго после тога, 23. 12. 1896.

године, барон Цвидинек је презентирао Мемоар који у потпуности

дефинише стратешке циљеве и задатке ради стварања албанске нације и

државе, али и методе аустроугарског управљања таквом будућом

творевином. Формирање и обликовање албанске нације и државе крајем 19.

века за Аустроугарску империју није био ни мало лак задатак. Јер, албанска

племена су и тада била на изузетно ниском ступњу развоја,

интелектуалном, образовном, културолошком, социолошком, нису чак ни

говорила истим језиком па су били значајни проблеми и у њиховом

међусобном разумевању. И код оно мало разумнијих вођа тих племена није

било ни назнака о постојању неке националне свести а камоли да је било ко

од њих и помишљао на стварање некакве своје државе. Њихова главна

преокупација и даље су били сточарство и обављање задатака које им

испоручи турски господар. То им је омогућавало задовољење елементарних

животних потреба чиме су се њихови прохтеви углавном и завршавали.

Требало је убедити и стимулисати те људе да пођу у школе, затим

изградити школе и обезбедити учитеље и наставнике, створити јединствен

албански језик и алфабет, одштампати и допремити адекватне уџбенике,

покренути заметке националне књижевности, културе... и све то чинити на

територији која је била и даље под Османлијама. Језичко, образовно и

културно цивилизовање и обликовање нове нације захтевало је дакле и

изузетно много рада на терену, ангажовање великог броја дипломата,

емисара, наставног кадра и улагање огромних финансијски средстава, али

Империја није штедела- зацртани циљ приоритетног Пројекта се морао

реализовати. Тако је, по налогу аустроугарског цара, у сарадњи са

немачким царством и Ватиканом, пре свега као политички пројекат уперен

против српских националних интереса, а у аустроугарском и у интересу

Запада, стварана вештачка албанска нација, чије се последице на Балкану

осећају и до данашњих дана. И када је Српска војска са савезницима

протерала Османлије са Балкана (Први Балкански рат), и повратила своје

средњевековне територије на данашњем албанском простору, припремани

аустроугарски Пројекат је кренуо са практичном реализацијом- проглашена

је нова држава, Кнежевина Албанија, а западне силе су присилиле српску

војску на повлачење са данашње албанске територије о чему је било речи у

одговору на претходно питање.

Колико је Аустроугарском царству био циљ да уништи српски народ и

државу Србију показао је и Велики рат. Према подацима страних ратних

експерата и извештача, форензичара и лекара вирусолога и бактериолога,

Анрија Барбија, Арчибалда Рајса, Самсона Чернова, Лудвига Хиршфелда,

Вилијама Хантера, и многих других, Аустроугарска војска је имала

геноцидни задатак експресног оружаног уништења нашег народа и државе

(како би трагови злочина што пре нестали и заташкали се), а када то није

остварено оружјем, после одбране Београда и победа Српске војске на

Церу и Колубари, покушан је и биолошко-бактериолошки геноцид са

зараженим аустроугарским војницима од тада неизлечивог, смртоносног

пегавог тифуса. Њих 4000, Аустроугари су оставили на подручју Западне

Србије, при свом повлачењу ка Босни, како би били заражени тројански коњ

односно извориште смртоносне епидемије међу Србима. За пет месеци, од

децембра 1914 до маја 1915, заражено је преко милион српских војника и

нашег народа, од чега је преко 150 хиљада и умрло. Захваљујући највише

вечним српским пријатељима, величанственим лекарима, пољском

Јеврејину др Лудвигу Хиршфелду и шкотском епидемиологу др Вилијаму

Хантеру, стравична епидемија је ипак савладана па је заустављен и овај

геноцидни покушај Аустроугара.

Иако је завршетком Великог рата дошло до распада Аустроугарске државе,

код многих Аустријанаца и Мађара нису престале аспирације за обновом

некадашње државе, што се најбоље и показало у Другом светском рату,

када су и једни и други били у саставу и савезништву са нацистичко-

фашистичким Силама осовине. А извршени злочини нациста и фашиста

према српском народу и у том рату, у којима су и они значајно учествовали,

нису тема овога питања.

Насупрот култури сећања,за коју се залажете, и захвалности, стоји култура заборава и незахвалности.

Наравно да мислите на народе из нашег окружења; оне које смо колико до

јуче ослобађали, описмењавали, обезбеђивали их од биолошког нестанка и

праштали им геноцидне насртаје на наш народ, и на оне који до јуче нису ни

постојали а ми им омогућавали добијање статуса народа и њихов

друштвени прогрес. Ретко ће се у светским међународним односима

пронаћи случајеви толике незахвалности и заборава као што су

карактеристике односа тих народа према српском народу. И то, нажалост

траје већ деценијама. Сигмунд Фројд је под називом „нарцизам малих

разлика“ дефинисао и објашњавао једну од најапсурднијих појава

цивилизованог доба, појаве која се не ретко огледа у жестоким сукобима

између народа који су веома слични по својим основним карактеристикама.

Другим речима, постоје случајеви да минорне разлике међу иначе сличним

народима чине основу за њихова међусобна непријатељска осећања. Има

много разлога да се то може рећи и за односе међу балканским народима,

поготово за односе међу народима који су били у југословенској држави. За

разумне људе, минорне разлике не би требале бити разлог за било какве

сукобе, напротив, оне би логично требале да воде лакшој комуникацији и

зближавању међу тим народима (говоре истим језиком, живе вековима на

истом поднебљу, имају сличне обичаје и навике, слични су и физичким

изгледом...) Али, у политици и међудржавним односима све је мање

разумних људи, доминирају олигархијски интереси светских центара моћи

који су робовласништво и колонијализам над мањим народима само

модификовали у савремени неоколонијализам тзв меке моћи. Темељ тог

модерног неоколонијализма поставила је Аустроугарска монархија у другој

половини 19. века пројектом обликовања непостојеће албанске нације у

циљу заустављања српске експанзије и руског утицаја на Балкану, а о чему

сам већ у овом интервјуу говорио.Тај пионирски, аустроугарски рецепт од

пре више од једног века касније су преузеле, и до данас примењују,

ововремени западни центри моћи, ЕУ,САД, Велика Британија, Немачка... а

жртве су прво били народи бивше Југославије, затим Либије, Ирака, Сирије,

Венецуеле... и увек уз сличан сценарио: ослабити државу која је плен,

форсирањем мини нације или политичке опције, преко које се касније

остварује мека моћ. У случају југословенских народа, ти западни центри

моћи, од самог формирања Краљевине СХС, односно Краљевине

Југославије, па све до данашњих дана, континуирано и систематски су

стимулисали бујање Фројдовог „нарцизма малих народа“ јер су знали да ће

своју хегемонистичку жељу за доминацијом на југословенском и балканском

простору моћи остварити само кроз реализацију стратегије „завади па

владај“. И у томе су, нажалост, имали доста успеха.

Зашто Србија нема јасно дефинисан списак својих основних националних циљева и интереса?

Мој најкраћи одговор на ово ваше питање је следећи: зато што још увек

живимо у времену у којем су на политичкој сцени Србије рефлексије

идеологија комунизма и југословенстваа толико изражене да су српски

национални и државни интереси и даље значајно запостављени. И ако се

томе дода толико форсирани, нелогични и штетни слоган „ЕУ нема

алтернативу“, са свим последицама које он има не ретко вређајући нам

национално достојанство од којег се и коса диже на глави, не треба да чуди

што држава Србија заиста нема прецизно дефинисане елементарне тачке

основних националних интереса. А ако тога нема, онда се доводи у питање

и реализација основног задатка који је пред сваком модерном државом, па

би требало да буде и пред државом Србијом, а то је- обезбеђење опстанка,

постојања и прогреса нације и свих грађана који са том нацијом живе у

држави. Јер, последњих година живимо у времену све интензивнијих

покушаја прекрајања историје када се српски непријатељи више не

задовољавају само клеветањем Срба, покушајима реализације геноцида

оружјем или биолошко-бактериолошким средствима, ликвидацијама и

прогонима Срба са вишевековних огњишта; они посежу са најперфиднијом

фазом непријатељског антагонизма којом се чак настоје променити и

идентитетске карактеристике српског културног и стваралачког наслеђа.

Они би желели да се пониште, а другима припишу, српска историја,

традиција и културна баштина, речју, хтели би да нестане сваки траг о

Србима, да се створи представа да Срби као народ нису ни постојали. И

врапцима на грани је одавно јасно да та лицемерна европска олигархијска

врхушка, која је одступила од програмских начела усвојених при

формирању ЕУ, не жели да нас прихвати као своје, и све што им се више

удварамо и угађамо, они нас све више презиру и понижавају. Наравно да се

Срби никада не би смели одрећи Европе, јер, већ сам то помињао, Срби су

један од најстаријих народа Европе, са немерљивим доприносом одбрани,

ослобођењу и прогресу европских цивилизационих вредности. Другим

речима, Европа је одувек била и биће наше одредиште и станиште, наша

друга отаџбина. А да у њој не би били и даље понижавани од разних

белосветских хохштаплера, треба пре свега да се окренемо сами себи. Да

опет постанемо оно што смо у времену најславнијих дана били, када нам се

дивио сав цивилизовани свет, речју да постанемо Срби. За почетак, то би

значило да престанемо са презирањем свог народа. И чим поменута

олигархијска врхушка Европе постане свесна да ми ценимо и поштујемо

сопствени народ, своје легендарне великане и њихова дела, своју веру,

цркву и богату културну баштину, почеће да се према нашој нацији односи

на други, праведнији начин, врло брзо и да нас поштује и уважава. Дакле,

крајње је време за дефинисањем основних српских националних интереса

иза којих треба да стане јединствена нација са свим својим најважнијим

националним ресурсима. Ни једна политичка партија нити било који

партијски лидер не би смели бити изнад тако дефинисаних, утврђених

националних интереса. У том смислу, за мене су очување идентитета

српске нације (језик, писмо, традиција, културна баштина), Косово и

Метохија као саставни део српске државе, поштовање и уважавање статуса

и ставова СПЦ, нераскидивост везе Србије са Републиком Српском и

српским расејањем, основне тачке у дефинисању српских националних

интереса.

Можете ли навести имена значајних знаменитих Српкиња и Срба на које смо заборавали?

Тако ћу се сигурно огрешити о оне које не будем поменуо а заслужују да

буду. Али, ако већ инсистирате нека то буду Мара Бранковић, Катарина

Миловук и Софија Јовановић, а Сава Владиславић, Михаило Милорадовић

и Огњеслав Костовић. Мара је била ћерка славног деспота Ђурђа

Бранковића, по мени једна од најзаслужнијих личности за биолошки

опстанак не само нашег народа већ и многих других који су били окупирани

од стране Османлијског царства. У националном и државном интересу

Србије, удата је за султана Мурата II, чиме је српска деспотовина очувала

територију и српски народ од налета Угара и турских зулума. Препаметна,

лепа и више него мудра постала је доминантна фигура на Османском

двору, по многима у рангу великог везира (премијер). Захваљујући њој, до

краја живота оданој својој нацији и вери, спашене су хиљаде хришћанских

живота, образовале су се десетине хиљада хришћана, сачувани су многи

споменици хришћанске културе, Србија је не само очувала своју територију

већ ју је и проширила, својом личном наредбом даровала је све поседе

српским манастирима на Светој Гори (Хиландар и Манастир Светог Павла

чија је била заштитница) и константно је материјално помагала њихов рад и

особље у њима. После пада Константинопоља патријарх је био и даље

духовни вођа хришћана али је углавном морао имати султанову сагласност

и пред султаном је имао одговорност за понашање хришћана на турским

територијама. Мара је имала толики политички утицај код Мехмеда-

Освајача да је имала одлучујућу реч и кад је патријарх у питању. Тако је

било у време султана Мурата II, такође у време Мехмеда-Освајача а биће и

кад је на власт дошао султан Бајазит II.

Катарина Миловук је била једна од најутицајнијих и најобразованијих жена у

Србији у другој половини 19. века, ненадмашни творац првих удружења

Српкиња, врхунски организатор и просветитељ, педагог и борац за

еманципацију жена од историјског заначаја, личност коју су краљеви

изузетно поштовали, министри се од ње плашили, и чија се реч у народу

ценила одмах иза митрополитове. „Миловуковица“, како су је Срби од

милоште звали, као 19. годишњакиња, школована у Одеси, постављена је

1863. године за управника Више женске школе у Београду (реализација

идеје Кнеза Михаила Обреновића), школе коју је народ обожавао и називао

„Инштитут“ јер је у њој ишколована плејада засигурно најзначајнијег и

најутицајнијег женског кадра у историји Србије (Делфа Иванић, Надежда

Петровић, Марија Мага Магазиновић, Драга Љочић Милошевић, Милка

Алексић Гргурева...). Као и све поменуте њене ученице, Катарина је била

велики родољуб, добровољац- учесник у Српско-турским ратовима (1876-

78), Српско.бугарском рату 1885 године...

Београђанка Софија Јовановић је била прва жена борац у Српској војсци

20.века, добровољац и наредник у ратовима 1912-1918. године, један од

витезова одбране Београда „чија су имена избрисана из списка живих“,

хероина коју су Французи већ током Балканских ратова називали српском

Јованком Орлеанком. Прелепа гимназијалка, ушла је у Балканске ратове са

само 19 година, а из Великог рата изашла са 26 година, пролазећи кроз

највећа ратничка искушења вишеструко рањавана остала је и без дела

стопала постајући трајни инвалид. За испољено немерљиво јунаштво

добила је чак 13 ордена постајући Српкиња-борац са највећим бројем

ратних одликовања. Никада ништа није тражила од своје Србије а за све

што је за своју земљу учинила, сматрала је то својом елементарном

обавезом.

Србин из Светосавске Херцеговине, троструки гроф (Дубровачки,

Венецијански и Руски), Сава Владиславић (1668-1738), по речима тадашњег

кинеског цара био је најумнији Европљанин а по мишљењу славног Јована

Дучића највећи Србин до свог доба, био је несумњиво један од

најуспешнијих и најутицајнијих људи света у времену у ком је битисао. Уз

Божју обдареност готово невероватним умом и предузетничким духом, и

највишим образовањем из економије, трговине и морепловства, полиглота и

авантуриста школован у Дубровнику, Шпанији и Француској, постао је врло

брзо најповерљивији и најутицајнији саветник и пријатељ највећег руског

императора, владара и утемељивача модерне Царске Русије Петра

Великог. Из те дугогодишње сарадње, по мени та два утемељивача трајног

руско-српског пријатељства, огромне бенефите имаће и руски и српски

народ. Сава је, између осталог формирао комплетну, савремену руску

обавештајну службу, био је творац стратегије одлучујуће победе Царске

Русије над Шведским царством; после три године исцрпних преговора са

Кинезима, Сава је обезбедио да цео Сибир припадне Русији а не Кини,

спасао је Русију од банкрота креирањем прве инфлације...и постао

најбогатији човек Русије. Био је велики српски националист који је уверио

Петра Великог да је решење српског националног питања најважније

питање Балкана па је славни руски император обезбедио код

Хабзбурговаца школовање Срба на матерњем језику, слање првих буквара,

граматике, књига и учитеља као и отварање прве српске средње школе и

стварање првог центра српске духовности у Сремским Карловцима...Сава је

умро у Санкт Петербургу, граду који је и подизан да буде руска престоница

по његовој идеји а сахранила га је царица Екатарина Велика у крипти

Благовештанске цркве где почивају само чланови руске царске породице.

Величанствени командант, руски генерал у 38 години, по многима

најодликованији руски официр, Србин из Херцеговине Михаило

Милорадовић (1771-1825), победник у 50 значајних светских битака и човек

који је у највећој бици до тога доба- Бородинској, најурио Наполеона из

Москве и Русије, био је најбољи ученик легендарног Александра Суворова и

миљеник Михаила Кутузова који је Милорадовића назвао „крилатим

генералом“ а Французи су га звали командантом без страха и мане.

Изузетно образован, школован на универзитетима у Кенингзбергу и

Гетингему, војне науке завршавао је у Стразбуру и Мецу, имао је блиставу

како војну тако и државничку каријеру а био обожаван од сабораца, руског

народа и поштован у целом свету. Због немерљивог доприноса победи

Руса у Отаџбинском рату, указом цара Александра Првог, добио је титулу

грофа и постављење за губернатора Санкт Петербурга од 1818 године све

до своје смрти, остајући упамћен као један од најбољих губернатора тог

града. Подигнут му је споменик у Санкт Петербургу, портрет му је у

„Ермитажу“, једно корално острво у Тихом океану носи његово име а

генерације руских војника корачају уз популарни „Марш генерала

Милорадовића“... Увек се поносио српским пореклом, састајао и договарао

са Карађорђем, много учинио за зближавање два братска народа, руског и

српског.

Српски Леонардо да Винчи, пионир руске авијације и морнарице, Огњеслав

Костовић (1851-1916), изумитељ са највише проналазака у своје време у

Русији, био је прави истраживачки геније са преко 100 патената што му је

донело назив „краља патената“. Рођен у традиционалној српској породици

на територији Аустрије, врхунски школован и образован, као капетан очевог

брода вукао је шлепере жита Дунавом на релацијама од немачких лука до

Одесе, када му се и почео, као младом, да развија истраживачки геније,

прво као конструктора бржих и безбеднијих бродова, затим хидротехничких

ефикаснијих радова под водом, гњурачке опреме и специјалних уређаја за

вађење потопљених бродова, да би колосалним изумом пројекције прве

подморнице за осам особа стигао у Царску Русију и у њој остао до краја

живота. У Русији је радио као самостални истраживач и са већим групама

еминентних стручњака, да би врло брзо био ангажован у руској морнарици и

ваздухопловству. Направио је први ваздухопловни бензински мотор на

водено хлађење, патентирао и први вештачки синтетички материјал сличан

шпер плочи, израдио први више летећих модела хеликоптера и авиона,

израдио летећи чамац и први хидроавион на свету...да би, 1881. први у

свету конструисао савршену верзију дирижабла, дакле скоро две деценије

пре дирижабла грофа Цепелина. Добијао је силне понуде да за велике паре

пређе на Запад и да ради за западне земље, али је он са задовољством

радио за војне потребе Царске Русије. Био је у великом пријатељству са до

тада највећим руским научником Мендељејевом, редовним гостом у његовој

кући и на крсној слави Костовића- Св Никола. Био је велики Србин који је

обележавао све православне и српске верске празнике и обичаје а обе

ћерке су му живеле у Београду. Једна од њих, била је велика пријатељица

славне Надежде Петровић, са којом је од првих дана Великог рата била

добровољац- болничарка у Српској војсци.

За ове српске великане које сам поменуо нема места у ђачким уџбеницима

и лектирама. Зато за њих бројне генерације Срба нису ни чуле. Уместо да

они, и бројни други заборављени великани, буду инспирација и узори

младима и генерацијама које тек долазе. До даљњег они то не могу бити,

јер су та места и даље резервисана за „јунаке“ Фарми, Лудих кућа, Парова,

Великих братова...

Да ли се нешто мења у нашем односу према историји и прецима, према онима који су нас задужили, а којима смо се у прошлости одужили једино заборавом?

Изгледа да се чине неки покушаји на том плану последњих година. Хоћу да будем макар резервисани оптимиста кад видим нпр. да је подигнут

споменик Цару Николају II Романову, Стефану Немањи, да се почело са

обележавањем Дана заставе и националног јединства, али свеукупно

гледајући није то још ни близу што би код мене пробудило осећање реалног

оптимисте. Дакле, кад култура сећања и захвалности буде систематски

почела да надвладава „културу“ заборава и незахвалности, имаћемо шансу

да темељно проучимо своју историју, да из новостечених сазнања и

дешифрованих заблуда, којима деценијама робује највећи део српске

нације, извучемо најрационалније поуке, да што пре прекинемо са

понављањем грешака и да на темељима најпозитивнијих вредности из

наше прошлости обновимо српску државу и друштво, да их прилагодимо

свременом времену, стварајући тако оптималне услове за извеснију

будућност. Морамо коначно постати свесни алармантно упозоравајуће, али

веома реалне изреке, да се најлакше уништава народ ако му се пориче или

уништава сазнање о сопственој историји.

U Nišu je nedavno održana promocija knjige Dragana Miloševića ''30 srpskih zašto'', u kojoj autor postavlja decenijama ili čak vekovima aktuelna pitanja naše prošlosti, stvarnosti i budućnosti, nastojeći da pronađe odgovore na njih.

Diplomirao je na Prirodno- matematičkom fakultetu (fizička hemija) u Beogradu, gde je i rođen. Master studije je završio na Ekonomskom fakultetu, a specijalizirao veštački uticaj na vreme i fiziku oblaka na Juta Univerzitetu u Solt Lejk Sitiju, SAD, gde je bio asistent u istraživačko-operativnim poslovima japanskog profesora fizike oblaka, dr Norihika Fukute. Radio je u Hidrometeorološkom Zavodu Srbije na razvojnim i operativnim poslovima iz oblasti veštačkog uticaja na vreme i zaštite životne sredine, autor je ili koautor više projekata u oblasti hidrometeorologije, energetike, rudarstva, saobraćaja i zaštite životne sredine, bio je privatni preduzetnik, a obavljao je i niz značajnih funkcija u Beogradu.

Njegovi najveći stručno-poslovni uspesi su vezani za projektovanje i realizaciju poslova modifikovanja prehlađenih magli radi dobijanja neophodne vidljivosti za redovno funkcionisanje avio saobraćaja na Sarajevskom aerodromu tokom održavanja Olimpijskih Igara i za nesmetano odvijanje takmičenja na borilištima 14 Zimskih Olimpijskih Igara u Sarajevu (oktobar 1983-mart 1984) kao i za dostizanje neophodne vidljivosti za nesmetan rad mehanizacije na površinskim kopovima rudnika uglja (Кolubarski i Tuzlanski), u 13 zimskih sezona. Uspešna realizacija projekata modifikacije prehlađenih magli predstavlja prvu primenu veštačkog uticaja na vreme u svetu kada su u pitanju zimske Olimpijske igre i površinski rudnici.

.Živi, ističe, za svoju porodicu, nastojeći da njegovi naslednici sutra nemaju razloga da se bilo čega stide, da mogu biti svesni da je njihov otac i deka bar pokušavao da nešto pozitivno učini za njih, za srpski narod i za Srbiju.

KRATKO ILI KONTROLISANO PAMĆENJE

A Srbi su, kao narod, nebrojeno puta pokazali koliko drže i koliko ne drže do svoje istorije, svojih predaka i svih onih žrtava koje su oni podneli za sve što su Srbi i Srbija danas, primećujem na početku ovog intervjua.

-Svi narodi, neki manje, neki više, tokom svog istorijskog postojanja imali su periode kada je fenomen zaborava bio izraženiji, ponekad i dominirajući, što je zavisilo od različitih faktora – objašnjava Milošević - Ali su snaga i veličina bilo kog naroda velikim delom iskazivani i potvrđivani kroz efikasnost i stepen kasnijeg dešifrovanja tog zaborava, kroz verifikovanje istorijskih činjenica i kroz stvaranje uslova za dominaciju kulture sećanja i zahvalnosti. Jedno je sigurno: srpski narod je jedan od najstarijih evropskih naroda, sa retko bogatom kulturnom i stvaralačkom baštinom, kao i da je dao nemerljiv doprinos utemeljenju, odbrani i progresu evropskih civilizacionih vrednosti, zbog čega se on izvesno može karakterisati i velikim narodom. Na drugoj strani, na našoj obrazovno-vaspitnoj, informativnoj i javnoj sceni, decenijama unazad skrivani su ili krivotvoreni tragovi o najsvetlijim stranicama nacionalne i državne istorije, tako da kad se uporedi naše sveukupno nacionalno-istorijsko bogatstvo sa onim šta je prezentirano generacijama Srba kroz školske udžbenike i raspoložive javne publikacije, tako učinjeni zločin prema istini zasigurno nas svrstava među one narode kod kojih je nažalost, „kultura“ zaborava i nezahvalnosti još dominirajuća.

Na pitanje kako taj kult zahvalnosti i sećanja možemo uspostaviti onako kako narodi koji drže do svojih najboljih, najkvalitetnijih, najhrabrijih... to odavno čine, Milošević odgovara:

-Кultura sećanja je osnova identiteta svake nacije, pa bi tako trebalo da bude i kod nas. Ona je i najmoćnije oruđe u saznavanju istine o nastajanju, postojanju i razvoju nacije u prostoru i vremenu. Zato je njeno podsticanje, negovanje i vrednovanje prvorazredni nacionalni zadatak. Stoga je u kreiranju i realizaciji tako važnog zadatka najvažnija uloga i odgovornost države, njenog školsko-obrazovnog sistema i odgovarajućih institucija sistema. Naprosto je neshvatljiva ravnodušnost i neodgovornost ne samo resornih državnih organa, već i društva u celini prema nastavnim programima i sadržajima đačkih udžbenika i časova nastave po kojima se obrazuju i vaspitavaju generacije naše dece. Sve je očiglednije da postoji dugoročno i perfidno osmišljena namera da se i kroz đačke udžbenike, umesto poštovanja i negovanja nacionalnih vrednosti i bogate kulturne baštine, čini upravo suprotno; najmlađima se nastoji pogasiti ljubav prema otadžbini. Sadržaji koji bi trebalo da razvijaju pripadnost i ljubav prema porodici, svom narodu, zavičaju i Srbiji, sve su ređi, a sve više je tekstova koji na učenike deluju zbunjujuće, čime im se onemogućuje saznanje ko su oni, čiji su i odakle su. Na delu je sistematsko eliminisanje srpske tradicije, kulture i običaja; omalovažavaju se i eliminišu srpski velikani, njihova dela I poruke; kosovski zavet i viševekovni mitovi pokušavaju se predstaviti kao laži, sve sa ciljem potiranja i onemogućavanja saznanja najmlađih o sopstvenoj nacionalnoj istoriji. Nije preterano reći da je to najpodmukliji, ali i najlakši način uništenja jednog naroda, jer se tako sprovodi ubijanje duhovnog i kulturnog bića onih koji treba da budu budućnost tog naroda. 

KRIVOTVORENA ISTORIJA U UDŽBENICIMA

Milošević smatra da je onima koji kreiraju i onima koji dozvoljavaju da đački udžbenici budu takvi kakvi godinama već jesu, dobro  poznato da se i osmogodišnjem i srednjoškolskom uzrastu i utemeljuje istorijska svest mladih,  formira se njihovo saznanje o trajnosti i karakteristikama u prostoru i vremenu naroda kojem pripadaju, čime se i stiču životni orijentiri mladih kako se treba ponašati u sadašnjosti i kako koračati u budućnost. Tragikomično je pomenuti, kaže, da se i pored specijalno formiranog tela - Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja koje ima preko 200 „stručnih“ komisija i koje je zaduženo za odobrenje ili zabranu izdavanja udžbenika, događaju godinama takvi „propusti“ sa npr. Pozitivnim karakterisanjem danka u krvi, da se genocid u Jasenovcu pominje samo u nekoliko redaka, da gotovo nema prostora za legendarni Đački bataljon „1300 kaplara“ i vitezove sa Dunavskog keja, da se iz lektire izbacuju najvrednija dela Кočića, Nušića, Domanovića, Matavulja, Ćopića, Desnice, Gundulića... i da nije bilo žestoke reakcije javnosti Srbije izbačena bi bila i sjajna zbirka „Tražim pomilovanje“ Desanke Maksimović, naše najbolje pesnikinje koja simbolizuje nacionalni identitet srpskog naroda. Ti pokušaji posthumnog ubijanja pesnikinje koja je napisala „Кrvavu bajku“, najtužniju pesmu o zločinu nad zločinima u Кragujevcu 1941. godine, očigledna su namera da se taj zločin prepusti zaboravu, kao što je i svako pominjanje Desanke, rođene u Valjevu, ujedno I podsećanje na genocid koji su Austrougari i Nemci u Prvom i Drugom svetskom ratu vršili nad Srbima u Zapadnoj Srbiji… 

Šokantna je činjenica da u današnjem školsko-obrazovom sistemu Srbije, gotovo da nema prostora, ni u đačkim udžbenicima ni u časovima nastave, za tri naša genijalna naučnika, Nikolu Teslu, Mihaila Pupina i Milutina Milankovića. Trojica naših najvećih naučnika i velikih rodoljuba, koji su svojim naučnim delima i otkrićima nemerljivo doprineli unapređenju svetske civilizacije, pominju se, i to zajedno, samo kroz jedan čas nastave u osnovnim, i jedan čas nastave u srednjim školama.

- Dakle, ni jedan od njih, ne zavređuje makar jedan ceo čas - konstatuje Milošević - Za njihov životni put, stvaralaštvo, iskustvo i za njihove poruke, nikada nije bilo mesta u našoj školskoj literaturi, dok učenici, srednjoškolci i studenti SAD, Nemačke, Francuske, Japana, raspolažu decenijama već bogatim literaturama o pomenutim našim velikanima, u čijim delima mnogi i nalaze inspiraciju za svoje dalje školovanje i obrazovanje. Dakle, resorni državni organi dozvolili su da nam u nastavnim programima dominiraju haotičnost, neistine i propusti, da nam đačke udžbenike najvećim delom izdaju stranci, da nam nastavu zna da drži i nekvalifikovan nastavni kadar, da nam sve više Veliki brat obrazuje i vaspitava najmlađe kroz škole i putem medija, da nam najmlađi, umesto ljubavi prema porodici, veri, naciji i državi, postaju predmet, ne retko i žrtve globalističke indoktrinacije kojom se uništava duhovno i kulturno biće srpskog naroda. Tako jednostavnim se čini, i odavno neophodnim, da na teritoriji cele Srbije, bude dovoljan samo po jedan jedinstven udžbenik iz nacionalnih predmeta za svaki razred, i da takvi udžbenici budu znalački i kvalitetno ispisani, naravno i da budu u izdanju revitalizovanog srpskog Zavoda za udžbenike.

Ali,  negovanje kulture sećanja i zahvalnosti nije samo odgovornost države.

-Svaka porodica i svaki pojedinac, ukoliko ima svest o pripadnosti svom narodu i državi, može igrati važnu ulogu u unapređenju te, vrlo važne identitetske nacionalne vrline. Danas su srpske porodice, doduše mahom opterećene rešavanjem osnovnih egzistencijalnih problema, ali za posvećenje vaspitanju i obrazovanju svoje dece uvek se može i treba rezervisati adekvatno vreme. Moramo učiniti sve što možemo da kod najmlađih smisao dobre i poučne knjige bude pretpostavljen besmislu „savremenog“ sveta, besmislu šunda, rijalitija i društvenih mreža.

OTUPLJIVANJEM NACIONALNE SVESTI I OSEĆANJA DO PUTA KA SUDBINI HAZARA

Evropski glasnogovornici jedno vreme s neskrivenom zluradošću su  upozoravali naše zvaničnike da Srbija mora raditi na promeni svesti svog stanovništva. Šta im to najviše smeta kod Srba ovakvih kakvi smo i čemu se možemo dalje nadati od njih ako poslušamo i Vas i krenemo sasvim drugačijim putem od onog koji oni žele?

- Tim evropskim glasnogovornicima najviše smeta što su Srbi pre svega kulturna nacija, jedan od najstarijih evropskih naroda sa bogatom tradicijom i najsavršenijim književnim jezikom, sa viševekovnom državom koja je uvek bila na pravednoj strani u svetskim ratnim sukobima, sa nacionalnom svešću i nacionalnim mitom koje ni komunizam nije uspeo da uništi. I kao slobodoljubiv, istinoljubiv, hrabar i human narod, uvek spreman i za rat ako je to jedino rešenje, nepodobni smo za realizaciju modernih neokolonijalnih projekata Zapada na principu stvaranja mekog uticaja. Zato nas pokušavaju svesti na albanski nivo, čine sve da unište naše istorijske korene i mitove, i forsiraju i finansiraju domaće „dušebrižnike” čiji je zadatak da našu nacionalnu svest i osećanja maksimalno otupe. 

Moj sagovornik smatra da u  tom dugogodišnjem „kulturnom ratu” koji Zapad vodi protiv nas, sistematski  nastoji poništiti sve naše prednosti ne samo u odnosu na Albance, nego i u odnosu na okolne narode koje je uz pomoć Broza   isti Zapad i promovisao i podržavao. Dok god budu u nama Sveti Sava i Jelena Anžujska, knez Lazar i Obilić, despot Stefan i despot Đurađ, Dositej i Vuk, Sveti Vasilije i Njagoš, Кarađorđe i hajduk Veljko, Svetozar Miletić i Jaša Tomić, knez Mihailo, kralj Petar i Vitešk kralj Aleksandar, Ruđer, Tesla, Pupin i Milanković, Andrić, Dučić,Meša i Crnjanski, Đoković, braća Grbić, Tijana Bošković, Jokić i Filip Filipović... koje oni nemaju, mi ćemo ostati nadmoćni, neuprosečeni i neosvojivi za taj neokolonijalni Zapad. U suprotnom, budemo li dozvolili da se umesto sa mita o Кosovu pređe na mit o EU, da nam se i dalje nameće tendenciozna laž kroz parolu „EU nema alternativu“, zatim da ćemo lakše živeti ako poništimo sopstvenu tradiciju i promenimo svest, i dase nastavi sa podmuklim uvredama nacionalnog dostojanstva, nestaćemo poput Hazara.

Jedno od Vaših ''zašto'' je i: zašto ne smemo verovati Englezima. Čime im se Srbija toliko zamerila, da su protiv nas i u ratu i u miru, i kada smo saveznici i kada smo na suprotnim stranama?

-Da u iskrenost engleske državne politike Srbi ne bi trebalo da veruju govorio je  davno jedan od najvecih srpskih prosvetitelja, Dositej Obradovic, za čiju se posetu Engleskoj  vezuje formalni početak međudržavne saradnje između dve zemlje. Govorio je tako veliki Dositej, iako je on bio i prvi srpski anglofil, koji je veoma  uvažavao mnoga engleska dostignuća,  prosvetiteljstvo, stavove engleskih filozofa moralista, njihovu knjizevnost, ali je srpskom Voždu savetovao da iskrenog i poverljivog saveznika u Englezima Srbi ne mogu imati. I, od Кarađorđevog vremena pa  do danas, Dositejeve reči  potvrđivane su iz veka u vek. Takve stavove Dositeja potvrdiće i jedan od najvećih srpskih intelektualaca, Slobodan Jovanović, koji je deo zivota proveo u Engleskoj, bio oduševljen britanskim parlamentarizmom i koji je odlično poznavao njihovu državnu politiku, ali je tvrdio da su se Englezi i Srbi razišli još u 19. veku, kada su se Englezi suprotstavljali srpskoj borbi protiv Osmanskog i Habzburskog carstva i vezivanju Srbije za Carsku Rusiju. A u periodima kada smo bili saveznici, tj. kada je mocna Velika Britanija bila uz Srbiju, to je moglo trajati samo dok Srbija ne bi ojačala i stekla uslove da postane dominantna, nezavisna i najuticajnija država na Balkanu. Velika Britanija je činila sve  da ne bi doslo do toga, pogotovo da se ne dozvoli izlazak Srbije na Jadransko more. Evo nekoliko potvrda moje konstatacije povodom cega ste i postavili ovo pitanje:

-U Hercegovačkom ustanku (1875) i Srpsko-turskim ratovima (1876-1878),  Englezi su  podržavali Tursku i čak su u turskom vrhovnom vojnom štabu imali svog vojnog atašea i specijalne savetnike;

- Na Berlinskom kongresu velikih sila, 1878, uprkos prethodno važnoj pobedi Srbije nad Turcima u Srpsko-turskim ratovima, kada su utvrđivane nove granice na Balkanu, Engleska se čvrsto zalagala za očuvanje Osmanskog carstva.  Кada nije mogla da se izbori za održanje turske okupacije nad teritorijom današnje Bosne i Hercegovine, Engleska je bila protiv logičnosti da Srbija preuzme teritoriju Bosne i Hercegovine, iako su Srbi tu imali svoju srednjevekovnu državu a i činili su većinsko stanovnistvo i u vreme održavanja Кongresa. Umesto toga, podržala je donošenje odluke da se daje pravo Austrougarskoj na okupaciju te teritorije u narednih 30 godina, samo kako bi se onemogućila i sama pomisao na čvršće povezivanje Srba sa obe strane Drine;

- Po ubistvu kralja Srbije Aleksandra Obrenovica u Majskom prevratu 1903. godine, Britanci su prvi prekinuli diplomatske odnose sa Кraljevinom Srbijom u trajanju od tri godine. Svojom moćnom propagandom širom Evrope klevetali su Srbe i Srbiju gde god je, i kad god je bilo moguce, proglašavajuci Srbe primitivcima i varvarima. Činili su to oni, kod kojih su represalije i ubistva na njihovom dvoru bile redovna pojava, i koji su po zverstvima koja su cinili u svojim kolonijama stotinama godina unazad, zaslužili naziv najgenocidnijeg naroda;

-I u Balkanskim ratovima bili su na strani neprijatelja Srbije. U Prvom su bili  protiv Balkanskog saveza, na strani Turske, a u Drugom  su podržavali Bugarsku.

- Кada je Кraljevina Srbija napadnuta od Austrougarske 1914, i Britanci i Francuzi su to odobravali, a kada se Veliki rat razbuktao i ka zapadnoj Evropi, molili su Кraljevinu Srbiju da srpska vojska, posle blistave pobede na Ceru, krene ka zapadu preko Drine, i na severu preko Save, kako bi podstakla Italiju da uđe u rat na stranu sila Antante, i tako olakša operacije Engleza i Francuza na Zapadnom frontu a Rusa na istoku. 

- Кada se Srpska vojska povlacila ka Кrfu, 1916. godine, Englezi, Francuzi i Italijani nisu ispoštovali dogovor da sa brodovima sačekaju nase junake na albanskoj obali. Posledice toga su veoma poznate, i ko zna kako bi se sve to zavrsilo da nije bilo nezaboravnog ultimatuma Ruskog cara Nikolaja II Romanova;

- Na mirovnoj konferenciji Velikog rata u Versaju, Britanci su sa svojim premijerom Dejvidom Lojdom Dzordzom, bili jedan od tri garanta nove države, Кraljevine SHS. Uprkos tome, i kasnijim stalnim predstavljanjem da žele da budu najveci saveznik Кraljevine SHS I Кraljevine Jugoslavije, licemerno i perfidno su cinili sve da ta država bude što nestabilnija, podstrekujući i podržavajući permanentno separatizme Hrvata, Šiptara i Bugara.

- Englesko-američke vazdusne snage („saveznici”), su skoro godinu dana, u periodu 20. 10. 1943-17. 09. 1944, u dogovoru sa Brozom, bombardovali i razarali preko 50 gradova u Srbiji i Crnoj Gori, pri čemu su stradale hiljade nedužnih civila i stvarana ogromna materijalna šteta. Najviše je razaran Niš, 15 puta, Beograd 11 puta, Zemun i Alibunar 4 puta, Novi Sad 3 puta... a na nekim od bombi koje su padale po Beogradu na pravoslavni Uskrs 1944. godine bilo je ispisano - srećan pravoslavni Uskrs;

- Premijer i najuticajnija licnost Velike Britanije tokom Drugog svetskog rata, Vinston Čerčil, uspostavio je odličnu saradnju sa Brozom i zasigurno je  bio odlučujući faktor za uspostavljanje komunističkog režima u oslobodenoj Jugoslaviji.

- Engleska državna politika je 90-ih godina prošlog veka bila glavni podstrekač razbijanja Jugoslavije i snažna podrška svim separatizmima u okviru te države. Premijer Toni Bler bio je najveći zagovornik ratova koji su doveli do enormnih stradanja ljudi i više država. To i nije iznenađenje, ako se uzme u obzir da je Velika Britanija država koja samo sa 25 zemalja sveta nije ratovala. I u slucaju Jugoslavije Bler je bio najveci pobornik, inicijator i organizator njenog razaranja, što je i sam priznao u svojim memoarima;

- Ciljevi engleske politike na Balkanu nisu okončani razbijanjem Jugoslavije, u čemu su Britanci odigrali ključnu ulogu. Sa istim elanom nastavili su dapodstiču i pomažu separatizme i unutar Srbije kao nezavisne države, nastojeći da i nju razbiju; britanski državnici i mediji prednjačili su u lažnim optužbama Srba i veličanju šiptarskog separatističkog pokreta, skrivajući istinu o događanjima na Кosovu i Metohiji. Toni Bler je na širio laži i pisao „da Srbi ubijaju, pljačkaju, siluju i progone Albance pa protiv njih treba povesti rat koji ne bi bio samo vojni sukob, već bi to bila bitka izmedu dobra i zla, između civilizacije i varvarstva. Jer, srpska potreba za krvlju mora se oprati civilizovanim putem”. Taj umobolni i krvožedni državnik  se i hvalio u svojim memoarima kako je i Bil Кlinton imao rezerve kad je u pitanju pokretanje agresije na Srbiju, ali ga je on na kraju nagovorio da SAD i NATO upotrebe  i kopnene snage protiv Srbije;

- Na svim sednicama Saveta bezbednosti i UN, na svim forumima EU I SE, i u radu Haškog tribunala, Englezi su redovno najaktivniji u predlaganju i donosenju antisrpskih odluka. To se događalo i kada su engleski državnici na najprljaviji, neargumentovani nacin podnosili i poturali svetu  sedam varijanti neistinitih rezolucija o Srebrenici,  sa ciljem da  etiketiraju srpsku naciju kao genocidnu za sva vremena. Nema sumnje da su u sramnom radu i odlukama Haškog tribunala poseban udeo imali engleska politika i njeni pravosudni činioci;

-I do danas, na sve moguće načine, Velika Britanija pokušava da onemogući opstanak Republike Srpske, podržavala je i pomagala antisrpski rezim Mila Đukanovica u Crnoj Gori i ne osuduje dugogodisnje proustaŠke postupke visokih državnih funkcionera Hrvatske.

Dakle, nepresusna je antisrpska glad engleske državne politike koja se ogleda u svim društvenim segmentima: od strateško-drzavnih i vojnih ciljeva, preko privrede, bankarstva i ekonomije, do svih najznačajnijih sociološko kulturoloških oblasti, uključujuci šak i sport.

Zato i ima puno osnova da se može reći da u minulih 230 godina nije bilo perfidnije i licemernije državne politike, kontinuirano sprovodene protiv Srba i Srbije, od politike Velike Britanije. Bez obzira da li smo bili u političkom neskladu ili ratni saveznici, Englezi su u krajnjem, uvek bili protiv nas i ne retko uz naše neprijatelje. Od Dositeja i Кaradorda do današnjih dana engleska politika je uvek prema Srbiji kaznena, antisrpska. Кrajnje je vreme da to konacno shvatimo i prema tome se postavimo na adekvatan način.

Nastavak razgovora sa gospodinom Miloševićem sledi