Na prekomorskim putovanjima srednjevekovnih jedrenjaka, kada bi nastupilo doba kobne bonace, konji su prvi živi teret koga se trebalo rešiti. Moralo se.. 

Preko palube s njima! 

Živi  su bili bacani na debelu pučinu, dok bi posada jedrenjaka pokušavala da se ratosilja živine koja i tako ne bi opstala. 

Ljudi su morali da se spasu, makar grčevito veslajući ka kakvom-takvom vetru koji bi im udahnuo nadu. 

Konji su vrištali onim krupnim očima što ne umeju da plaču. Plivali bi koliko su mogli, pa se prepuštali strujama i nezasitim trbusima ribetina hladne krvi. 

Ipak, mornari u svom očaju opstanka imali su pravo da ne slušaju njištanje i ne grizu se zbog životinja. Ta žrtva u grlima stoke i nije nikakav usud, onaj što budi u sred noći i šteti želucu. 

Kao da bi ikada konjska nada bila jača od gorke morske soli.

***

On se jedva dočepa peska obale, koji mu i u dahu zastaje.

Ispucale usne drhtavo, u neverici, guše vapaj. Udovi se više ne miču, iako svim bićem, skuplja snagu da ustane.. 

Posle ko zna koliko  vremena, puzeći na sve četiri, vuče se iz plićaka gde se ljeskaju korice svete knjige, drška kofera, dečija loptica, mali ćilim, jedna izbledela pomorandža, muška patika..

Uspeva da dosegne tek tu ivicu morskog žala, obnevidelo padajući u nesvest.

Budi se naprečac, sunce se zariva čak i u stisnute kapke i spominje žeđ u suvom grlu. Ustaje i seda on, pušta da mu glava klone među ramena, laktove,  kolena…

***

Ona neće da otvari oči, čeka da zapišti alarm digitalnog sata crvenih brojki. Čeka u nadi, da možda, samo danas, ovaj dan neće početi. 

Samo jednom, da može, da se desi, da bude… da ne krene. Bonaca što staklenim mirom smrzne površinu mora i jedrima uzme vetar. 

Pištanje sata joj povlači ruke, noge, i bez misli ustaje iz kreveta, odlazi do kupatila, umiva se, oblači, skuplja kosu u konjski rep. Ne vidi nikog u ogledalu dok se šminka.

Pre dvadesetpet godina, na ovaj dan, skočila je iz kreveta, u grudima joj je vrilo od sreće i nestrpljenja. 

Za rođendan, dobiće ponija, pravog, živog! Pod prozorom, na travnjaku, kao čarolijom stvoren, stajaće mali šareni konj.

Jednim dodirom po ekranu, briše sve notifikacije sa telefona, zaključava stan i odlazi. Topot štikli odzvanja hodnikom zgrade.

Nikada nije dobila ponija.

***

„Taj konj je moj, rekao si!“- vrisne ocu u lice, dok mu se u grudima kida. 

„Nije čist, ne može da ostane, znaš to.“

„Moj je, ne dam ga, obećao si. Kakve veze ima da li je čist, neće se mešati s ostalima. Molim te, oče, inšalah odradiću ga. Gazdi je svejedno, neće biti na gubitku.“

„Nisam ti obećao dete, gazda ne da, da nečisti budu u njegovim štalama, znaš to. Prodaće ga u Damasku, sa ostalim mešancima. Nećeš mu ti govoriti šta da radi sa svojim konjima i kome da ih prodaje.“

Otac je bio smrknut, preplanula koža od sunca i vetra, kao da se još više smežurala na tom zboranom licu. Konji su bili sve što je živeo. Ovo razuzdano, razmaženo derle, ne razume, da se ne rađaju svi sa povlasticom da prežive. Ne moraš da znaš zašto, tvoje je da poštuješ, kao reč Prorokovu. Samo tako, nećeš se ogrešiti.

***

U kancelariji, ona letimično prelazi preko vesti tog dana. Naslovi krupnih slova, stravične najave, rat negde daleko, hiljade izbeglica, stradanja, najava migracija koje će poremetiti svet koji zna. 

Ništa. Pogled joj nigde ne zastaje.

Na sledećoj strani, neprijatno je žacnu oko srca. Priča o stradanju punokrvnih arapskih konja, u Siriji. Vekovima, ovde su gajena najplemenitija grla, preko 3000 ih je pobijeno u ratnim dešavanjima.

„Pa srećan mi rođendan!“-pomisli u sebi cinično. Kao da joj se neko zlurado iscerio u lice, smejući se njenoj davnašnjoj želji, male glupe devojčice.

***

Odveli su ždrepca, za par dana. Nije mogao to da gleda. Nije mogao ni da udahne kako treba, sve se u njemu steglo. 

Od kad ga je prvi put ugledao, onako slabo ždrebe, dugih nogu, drugačije od svih ostalih, priraslo mu je srcu. 

I jeste, otac je u pravu, od tog prvog trenutka, znao je da će ga izgubiti, videlo se nešto neodrživo u toj krhkosti. Svejedno, pustio je da ga voli i boli…

A nije prošlo mnogo, kao da je zla kob ždrepca, došla po život celog njihovog sela. Kao da se svetila i u  njihovoj krvi naplatila, što su ga odbacili nečistog. 

Selo je spaljeno, mnogo je pobijeno. Kome je bilo suđeno, kao njemu preživeo je. Ali to nije ličilo na sreću. To besomučno koprcanje, bežanje, provlačenje ispod crte, granica odakle će možda i biti života. Pravog života, van bodljikave žice. Van osude prljavog nečistog postojanja za koje si sam kriv, čim bežiš a ni kuću, ni zemlju nemaš. U neku tuđu dolaziš nepozvan.

 Ždrebac je imao sreće, prodat je gde spada. 

***

On uspeva da se na jedvite jade ukrca u poslednji gumeni čamac, koji treba da preveze dalje. Uvek je dalje, dokle, je misaona imenica na koju takvi kao on, nemaju pravo. Ali sada je delovalo da je nadomak.. 

Dok sve nije postalo samo konačni brodolom. Čamac je nestao u vriscima, metežu. Hladno more, mrak bez dana, dna. Nema mu kraja, ne zna se gde počinje voda a gde završava nebo, hoće li konačno presuditi . Ledeno, grčevito, očajničko beskrajno more.

Ruke, noge, glave, sve miče da ostane na površini, pri dahu… Dahu što izmiče i što će duh odneti. Gorka, slana voda ulazi, grize usne, ždrelo. Snaga kopni a kopna nikud.. 

Bačeni na pučini, nevoljnici, koji nikome ne trebaju, koji su teret.

***

Odlučila je da posle posla ode na onu obalu, skroz na kraju spruda, dokle mora da se otpešači kroz pesak i žbunje. Ne smeta joj, samo da ide, dalje, do mora, gde je sigurno bolje. Gde joj talasi neće ništa čestitati, gde može i da vrišti, gde vreme ne zalazi. 

Tada ga vidi..

U početku u neverici, na svega par metara, vidi nekog na pesku. Nesrećnik. Okrenut leđima, na boku, jedva da primećuje kako se ipak miče, diše. Slepljene kose, bosih nogu je, tela  izranjavljenog, očigledno bez svesti. 

I dalje sumnjajući da još živog stvora tu ima, polako mu se primiče. I pruža ruku, da bojažljivo dodirne tuđe rame. Toplo je to telo, živo.

On polako otvara oči, iznenađeno je gleda. Pridiže se jedva, seda.

Ćute. I dišu. Jer to nije lako, ako su ti do skoro morska voda i očaj parali ždrelo i  punili pluća.

U nekom momentu, pogledaju se direktno u oči, dugo i jako.

On opet vidi onu krhkost, što ju je jednom izgubio. Što nije bila za njega a samo je on hteo da je spase. 

Ona pušta da joj srce kasom krene ka nekom koga nikada nije dočekala. Nepoverljivo spremna da u trku ode što dalje.

I onda taj njihov pogled se diže i kreće u galop, u zagrljaj. Grčevit. Skok, preko palube. Ruke, usne, lica, misli, otkucaji srca, prekinuti uzdasi, sve to se sažima, u samo jedan.. taj zagrljaj. 

Zauvek, za samo tren, dve večnosti ili jedno praskozorje života koji je ostao.  

Žeđ, bol, strah i strepnja se čine daleko kao i nada u spas, koji brodolomnicima jedino ostaje. Ne, oni se sad ne boje i ne bore da opstanu. Oni se nalaze, ne očekujući i ne čekajući baš ništa. Sutra ne mora doći, i oni su slobodni.. Do god neko ne odluči da ih spase. 

I iz tog zagrljaja otrgne.

Do tad, oni mogu da u galopu konja tonu.. potpuno.. slobodni.

fotografije: Unsplash, Pinterest

“Beograde, dobro jutro!”- nije se čulo od legendarnog Duška Radovića i 1983.

Šta biste danas odgovorili da vam neko izistinski poželi takav početak dana?

Koje crno dobro? Nisam iz Beograda? Jutro je već odavno za one koji rade i porane?

Možda biste se i obradovali. Možda bi semafori trajali kraće. Krkljanac u saobraćaju bi se nekako i pregurao bez psovanja. Progutala knedla, ispod maske u prepunom autobusu.

Ali nije ni do jutra, ni do bilo kog dela dana, nije reč čak ni o Radoviću, konkretno.

Nego, šta to beše dobar početak, dobar osećaj? Kada si poslednji put bio dobro, kad si uradio nešto dobro?

Nepogrešivo se zna, kada dobrota ti grane. Kada si ganut ili ozaren. Kada se malo i postidiš a ponosan si, jer eto, baš tebi se desilo. I nije to nikad ni slučajno, ni bez tvog truda. To je uzajamni dar. Zasluženo je, jer taj osećaj plemenitosti, to je trzaj ljudskosti.

A to je već čista potreba…

Letos, u punom autobusu, stiskam se na poslednjoj platformi, još samo taj ćošak do prozora je prazan, taman da se okrenem svima leđima, ni masku mi videti neće!

Jedna punija vremešna gospođa, tiska se do mene. Ok, nije mi pravo, ali šta je tu je. Stanica, bus se prazni. Gospođa mnogo ne odmiče iako sad ima mesta. Čak me i zagleda, ne mrdajući.

Vrim u sebi! „Pa pobogu, sad imate mesta, odmaknite se, lični prostor, pandemija, distanca, kako vas nije sramota…“

I još svašta vrištim u sebi, besna!

“Imate divne tetovaže, ja ih inače ne volim, znate. Ali vaše mi se baš dopadaju!”- reče, osmehnu se i siđe na sledećoj stanici.

Prvo me je bilo malo sramota, srećom, moje ružne reči nisu ni do maske stigle. A onda … onda mi je bilo toplo oko srca. Ne zbog komplimenta, nego zato što je neko video nešto lepo u onome što mu nije blisko.

Moj dubok naklon, Gospođo!

I bilo me je sramota zato što mi je uslovna reakcija postalo da ili besno ćutim ili da se brecam, pametujem, nadmudrujem.

Da ja nekom kažem i pokažem, neće on meni!

Ali taj dan nisam morala. Nije me boleo želudac od naknadne pameti.

A i nije više bilo ni tako vruće, mogla sam nesmetano da se svima usput osmehujem.

Eh, ti usputni osmesi, tek tako, umesto pozdrava ili s njim. To sam nekada davno, na selu, susretala kao mala. Normalan topao doček, čak i za potpunog stranca.

Đi!

Isto mi se desilo i na sasvim drugom kontinentu, u Indiji.

Tamo osmesi sijaju na sve strane, za svakog. Tako počinje svaka komunikacija.

A neretko se nastavlja sa Đi! Tako se obraćaju oni vama a i vi njima, kada želite da osmeh i dobru volju pretočite u reč, kada nekog oslovljavate. Zgodno!

Trebalo je tog dana da mu to kažem, pružajući mu karticu Busplusa!

Da, on je bio pravi pravcati Đi, hiljadama kilometara daleko od slemova Delhija, prekoputa Ade Ciganlije…

Podrazumevano polukrcat autobus kroz koji još uvek može da se prođe. Drndanje motora popunjava trpeljivo ćutanje svih nas i oborene poglede. Odjednom, od prednjih vrata provlači se žustro jedan čika s naočarima, drži blokčić s olovkom u ruci i traži karte na pregled.

Ali … on nije kontrolor, iako se svi brecnemo i zbunjeno ga gledamo, dok nas preslišava i pokušava da prerasporedi po oslobođenim sedištima, bus se na stanici ispraznio.

Čika je osoba sa Daunovim sindromom i on se igra!

Vrlo ozbiljno on te pita imaš li kartu i čeka da mu je pokažeš!

Mnogi ga bledo gledaju… Postaje neprijatno…

Iz gužve, začuje se glas –

“Izvini, hoćeš molim te, da mi otkucaš kartu?”

Čika se odmah okreće ka glasu i pruženoj ruci i ponosno otkucava mesečnu kartu, poslovično zahvaljuje i vraća.

“Možeš i meni?”- devojka dovikuje, kopajući po cegeru.

“I meni!”- ne znam više ko kaže, jer i sama bunarim i tražim karticu.

Kad podignem pogled, pola autobusa se smeška… I igra!

A čika sija od sreće i stidljivo kaže onoj devojci kojoj nalazi mesto da sedne –

”Dobra si ti mala!”

Žuri da otkuca sve karte, ima puno posla.

Da, kakva divna bajka! Hajdemo sad nešto realno. Ko da ne znamo šta je gradski prevoz, nije to Deda Mrazov autobus koji donosi poklone. I za njih moraš prvo da skupiš sve čepove i ugrabiš na vreme svoj paketić!

Hvala dok ćutim…

I tako, ja stežem pesnice u džepovima svog sebičluka, vraćam se iz vrtića gde ostavih dete na putu ka poslu. Kasnim! Busa nema, dok sam ja odvezivala pertle, tražila patofne, projurio je. Sad ko zna kad će drugi! Na poslu moram da se pravdam, već me znoj obliva… Prokleto vreme, ni toplo ni hladno… Na ovoj stanici staju samo dva busa…

Usput, taman da skrenem ka stanici, vidim ženu srednjih godina, ide teško sa trokrakim štapom. Nestabilna je, a požurila bi… Pogleda me i ušeprtlji se, to deluje još rizičnije..

“Izvinite, možete da me otpratite do stanice?”- pita sramežljivo.

Noge mi kreću, čujem kako kažem – “Naravno, samo polako.” Uzimam je pod ruku i milimo do stanice.

Moj sebičluk zvoca mi u glavi kako kasnim, neću stići, samo mi je još to trebalo…

Nekako sve ga slabije čujem, iako se osećam ko da bežim sa kontrolnog iz fizike.

“Puno vam hvala. Znate, ja se teško krećem a krenula sam na izložbu našeg udruženja, ja slikam. Jednom godišnje pravimo prodajnu izložbu, malo sam se zadržala dok sam se spremala… A sestra treba da me pokupi na stanici, grdiće me…”

Stižemo na stanicu, plava gospođa mi zahvaljuje -„Jel vas ugnjavila? Hajde, zakasnićemo!“- brižno i strogo preuzima sestru.

Ostajem tu, u tišini. Više mi ništa ne viče u glavi, ne goni, ne optužuje, ne besni. Nema veze. Eto, zahvalna sam neizrecivo na pažnji slikarke koja je previla moje rane tog dana, čistom dobrotom.

Možda je sve ovo sitno, nebitno. Možda vam je sladunjavo. Možete, znate, više, bolje.

Nema superlativa od reči dobrota.

Nećete pogrešiti ni preterati, koliko god je i SMS-om poslali! Pošaljite i zbog sebe, ta vam dobrota treba!

Za Aniku, Minju, Lanu, Anđelu…

Krenite redom, recimo od A! Ako smo počeli sa Radovićem, možemo da završimo i sa Lepim Goshom, za sve te naše dobre početke.

A

A oni,

оni ne traže ništa,

vama napisaću stih.

Ne želim,

a nemam ni prava

da odustanem od njih.

Humanost,

taj apel na ljudskost

u svetu posrnulom.

Poruka,

taj apel za lek

u potrazi za snom.

Fotografije mališana

čiji širi se roj,

3030 adresa

i svako ima svoj broj:

Vukašin, Anika, Lenka…

ako je ime bitno

garanciju za lek nemaju,

a pomoć im treba hitno.

Ne znam nikoga koga su gajili da postane prodavac. 

Ja radim i kao prodavac, da ne kažem- prodavačica. 

Nisam to sanjala, sanjam svašta i dalje, ali od ovog primam platu.

Nikada nisam pročitala kako izgleda biti prodavac u tržnom centru u Srbiji ili bilo gde. Pa, ovako…

Da biste bili odličan prodavac, morate da budete iskusan kupac, prevejan psiholog, trpeljiv rob, vredan mrav, pronicljiv mangup. 

Drugarčina sa kolegama, sapatnik i sabrat. 

Prema poslodavcima pažljivi, mudri i uvek nepoverljivi. Jer posao zavisi od vas, koliko god to ni vi, ni oni, ni Bog otac ne želeli da priznate. Reciprocitet ne postoji- prodavac  je potrošan- zapošljava se, plaća i tretira kao letnje gume- čim se pohabaju, menjaju se za nove.

Zemlja se okreće, karma je kučka, pokretne stepenice idu samo na jednu stranu. Ja sam ljubitelj naopakosti, ali pod halogenim reflektorima politika kuće je neumoljiva.

Tržni centri prodaju i raspolažu valutom koja je neprolazna- imaju ono što vi nemate!

Vi nemate vremena- tržni centri rade uvek i imaju sve na jednom mestu!

Nemata para- tržni centri imaju rasprodaje, popuste, artikle, mamipare i za vaš prazan novčanik.

Nemate ideju gde sa decom, mužem, devojkom, dečkom- tržni centri su zabava za celu porodicu i svaku vrstu zanimacije- od igraonica, bioskopa, kafića, restorana uz naravno shopping..

Ne putujete a želite sjaktavi glamur sa ekrana- tržni centri su svet, svi poznati brendovi, su tu. I vi možete da prošetate kesu, da piše gde ste bili.

Nemate bilo šta, ne treba vam ništa, nemate kud- dođite u tržni centar!

Tu vas dočekujemo mi- mali ljudi iz sjaktave paralaže, koji pokreću mehanizme prodaje i svakog vida jednokratnog glamura. Uglavnom smo nevidljivi. 

Tako i treba da bude, u palati jedan je gospodar.

Trudimo se da funkcionišemo po procedurama, da ne kažem ćefu i višem smislu menadžmenta. Ono što se podrazumeva je izričito- ljudske potrebe zaposlenih su samo i jedino smetnja u radu. 

Dakle- nemate pravo da sedite, sem kad nikog živog nema, a ni bilo kakvog posla. Ne jedete, ne pijete, ne pričate pred kupcima. Kada vam se piški- pitate da izađete- kad i ako ima koga da vas odmeni. Nemaju svi tržnjaci u lokalima mokre čvorove. Koriste se javni toaleti. Ako radite sami u smeni- nemate pravo da zatvarate lokal  ni po koju cenu dok je tržni centar otvoren. Za to se naplaćuju drakonske kazne vlasnicima lokala. Ostaje vam samilost kolega iz okruženja, da vas odmene,dok otrčite do wc-a.

Deda Mraz, Božić bata, i mrmot koji odmotava čokoladu, poklone nabavljaju i pakuju sa istovarnih mesta poput ovog.

Odatle ih mali ljudi iz prodavnica, vuku, tegle do lokala, u za to određeno vreme, pre ili posle radnog. Roba se markira, deklariše, obezbeđuje zujalicama, pegla, slaže, izlaže. Nije ni lako ni brzo ni zanimljivo za dalju priču. Nije ni najteži posao na svetu, daleko od toga.

Već dve hiljade godina, postoje mesta i zdanja u koja ljudi dolaze da trguju i kupuju. Trajanove tržnice u Rimu su po tome prve poznate. Ono što je različito danas, u hramovima potrošnje, je što je kupovina u najvećoj meri dehumanizovana. Ne služi tržni centar za uspostavljanje kontakta, razmenu mišljenja i dobara, već za prostu jednokratnu potrebu- da se kupi nešto sreće. 

I ne pitamo šta košta- ni para, ni naše ni tuđe muke, ni suza, krvi, znoja neke dece, koja svu tu robu šiju, prave po fabrikama za šaku golog opstanka. 

“Ne cveta cveće ni u naše preduzeće”- što bi rekao Šojić. 

I da li je toliki greh ako damo sebi oduška i odemo da kupimo neku sitnicu da nam ogreje srce, usrećimo svoju decu ili obradujemo partnera? 

Za šta radimo mukotrpno ako ni toliko ne možemo?

Čuveni film “Mržnja-La Haine ”- ima legendaran početak, na kome, se sredovečan čovek baca sa vrha oblakodera i dok pada, ponavalja-

”Za sada je sve u redu, za sada je sve u redu… nije važan pad, važno je prizemljenje!“

Koliko treba da bude visok tržni centar sa koga se bacamo, nadajući se da će pad biti toliko dug, da prizemljenje nećemo ni osetiti?

Ta ulica je strma. Na početku okomita, pruža se odsečno.

Nastaje od dva isto tako kosa kraka ulica koje se sastaju tu, u njoj.

Pravo govoreći ovaj čvor liči na pileću grudnu kost, jadac.

Preko dana sasušeni tragovi reka urina šaraju dijagonalno po čelu trotoara. Obično se lepo vide sferični, bubrežasti oblici malih lokvi na početku tog sliva. Puni i obli kao i bešike koje su se tu naprečac, oslobađajuće praznile.

Iz tih negdašnjih jezeraca mokraće, kreće se u punoj liniji, koja se lagano sužava, tanji i na kraju iščili, u sitnoj prljavštini pločnika.

Noću pak, pod svetlom bandera od preko puta, ukazuju se, zacakle vlažni odrazi ljudskih fekalija, stidno i kratko.

Umnožavaju se zapanjujuće brzo i što posebno čudi sasvim neprimetno.

Kao što se uvek ćutke prekorače s gadjenjem, ove male, gnusne fleke.

Nužda čuda čini!

Ali ono što se pita je jasno:

Ko tu ustvari piša?

Hladan sumrak, martovsko veče. Žurim, obesno hrlim u grad, u ušima mi trešti muzika.
Pogled ugrabi autobus koji stiže iz daljine i u trku, trenu, pokušavam da ga obnevidelo stignem.
Odjednom, crveni obris, težak udarac, još jedan.
Ne, ne, ne sad…
Stravičan bol mi grči telo, uspevam samo da rukama savijem noge koje vise po asfaltu.
U komadu sam, nema krvi, pri sebi sam…
“Skupite mi molim vas vokmen i te pootpadale drvene dugmiće kaputa sa pločnika, dok stigne Hitna”.
Vokmen je ceo, ja nisam, u meni je mnogo šta popucalo.
Nije me bilo toliko strah, koliko mi je bilo krivo- nikada više ništa neće biti isto.
A ja sam htela, žurila na Dijalog u paklu … Za dlaku, slučajno ili namerno, nisam stigla tamo.
Tu predstavu ne odgledah.
Pre tačno 20g, udario me je tramvaj.
To je udes, ne nesreća. Ako je nečeg tu bilo, to je sreće.

Bez koraka stižem
Pored kreveta na ortopediji Urgentnog centra mi je prozor. Pamtim u gornjem levom uglu, gole grane, tako daleke, poput niti. Na njih sleću neke crne ptice. Lepo je to, ne brojim ih, samo posmatram kao ples, laganog vedrog ritma. Danima.
Ne vidim ulicu, ljude, ne čujem bat koraka po trotoarima. Ne mogu da sedim, ležeći posmatram korake posetilaca i osoblja po sobi. Deluju nestvarno. Tako lako, bez i svesti stići od kreveta do lavaboa, vrata. Bez bola, bez straha, strepnje. Tek pustiti telu, da ide gde je namerilo, s mirom.
Nemam uvid u taj daleki stvaran život, van bolničke realnosti. Ne zavidim na njemu, ne čeznem. Ja ustaljenim hodom rutine grabim kroz svaki dan oporavka. Makar ne micala iz kreveta.
Šest nedelja tog mirovanja potpuno me odvajaju od svega gde sam hrlila, nevoljnog koraka stizala, išla po navici. Spremale su me za neke druge puteve.
Tako se nađoh u Koviljači na oporavku. Sada na jednoj mojoj i dve drvene noge. Nesigurna sam na štakama. Bojim se, nemam snage, samo strepnje, sama sam. Ali nisam, tu su me našli drugari, neka velika srca, sa iskustvom rata, bola, gubitka. Sa pomalo smešnim hodom, jer su svoj dug platili sobom. Ali uvek se smeju, šegače, bodre.

“Kako ne mozeš? Čega se bojiš? Ih, štake, koliko sam ja na njima pretrčao!
Udario je tramvaj, e budale! Ajde, idemo, tu sam ja, samo polako, ne boj se!”

Mali princ ispred fontane koja ne radi
Na terasi Dalmacije, tog vrelog leta, uživamo u pogledu na fontanu koja ne radi i ne gledamo u more. Nismo na moru. To je oronula vila iz doba kralja, u kojoj malo polupani Boško i ja učimo da ponovo čitamo Malog princa. On sriče, jer mu je geler odneo deo tvrde bosanske glave a ja mu ne dam da zabušava, jer svako mora da zna da čita o lisici, pripitomljavanju, zmiji i ruži. Malo i da se otplače na kraju.
Početkom jeseni, opet sam na nogama. Svojim a novim, jer još dugo neću moći da koračam spontano. Više nikad bez makar senke bola. To nije važno, to je samo oštra granica ožiljka mog kretanja. Da jasno imam u vidu broj koraka koje trošim jer im je broj ograničen.
Ta konačnost svaki korak čini beskrajno vrednim. Jer će me neki dovesti do prvih koraka moje dece. Do njihovih zagrljaja. Drugi će me udaljiti od pogrešnih izbora, spasti bola koji nije moj. Neki dovesti do čudesnih mesta posutih čistim snom, koji ne moram da više sanjam nego da bodro po njima stupam. Do pravih ljudi, izmišljenih pa najboljih drugara, meke trave, moćnih planina, svete reke, vrelog sunca, beskrajnih stepenica ka širokim pogledima.

Koraci.. Tako prosto. Tako.. sve
Neke korake propustim. Ne mile mi se. Neću. Prepustim ih, propustim, odu u neki vetar odsutnosti.
Ali me brzo pojure, po ulicama grada, po trotoarima, prelazima, kroz usputne poglede, neke osmehe. Zastanu ispred oronulih dvorišta gde vire leje perunika i bokori hortenizija, što rastu ko kod kuće u bašti. Odatle je sve krenulo, moji prvi koraci, u starom dvorištu još starije zgrade.
Gde sam drala kolena, spasavala gliste i mazila mačke. Jurila se s bratom. Uopšte mi to vreme nije daleko, pa šta, tek par koraka unazad.
Ne štedim svoj hod. Do god nije hod u prazno. Dok stižem, vodi me, iznenadi.
Neka i svaki korak boleo, pekao, svrbeo za daljinom.

Danas, eto mogu da ih većinom i preskočim jer mi trebaju za drugi bolji dan.
Sačuvaću baš ove korake, kao omiljeni slatkiš zaboravljen na dnu džepa.
Ih, kako li ću im se radovati!!!

photo credit: #nedeljkosimanic
.

Na okruglom stolu bašte velike gradske poslastičarnice, pruža se u vedro nebo, ledeni breg sladoleda od vanile, u oznojenoj čaši.

Po njegovom mekom grebenju, useca se, rumeni, sirup od maline, skupljajući se po dnu čaše u čitava jezera.

Taj kratkotrajni prizor, lepljivo se pruža pred devojčicom kojoj od predstojećeg zadovoljstva, skliznu sandalica.

Ona to ni ne primeti sve dok je ne trže poluglasni klepet spale obuće.

Bojažljivo zariva kašičicu u ledenu poslasticu, zazirući, plašeći se, da ne pokvari sreću, što je mami.

Ipak, kako joj se poče topiti po jeziku, razlivati po ždrelu, slatko kiselkasti zanos, ona sve više zanemaruje vanrednost retke prilike i sve žustrije zahvata hladni krem.

U uglu usana skupi se nešto sirupa u nevine mrlje, koje joj dobro stoje.

Nasuprot devojčice sedi njena majka ostavljajući da joj kći uživa u spokojnoj materinskoj nezainteresovanosti.

Devojčica nespretno pokuša da zagrabi i poslednje ostatke slasti koja se otopila ali klizava čaša se vešto izmaknu, prevrnu joj se u krilo.

Po detinjem biću osvaja strah, kajanje i žalost otprilike istom brzinom kojom se majčino lice skuplja, gužva u razjareni, pogubni vrisak osude.

Tri koraka od njih, može se, zapravo, mora se primetiti, limun žut šešir na glavi sredovečnog gospodina.

Dendi, još pri snazi, mada ne tako upadljivo, kao što nekad bejaše.

Ni prineti, tom drečavom šeširu.

On je u popodnevnoj šetnji, koju sad već brižljivo planira- više od poze i dosade, nego od smelog, drskog osobenjaštva.

Istinu govoreći, on traži i želi nekog, neznano kog, ko će mu pružiti krepak izazov, kakav bi se mogao dosanjati.

U susret mu ide gojazna prilika žene, žurno hropćući.

Poluotvorom okruglih usta, otima, komada u krupne zalogaje vazduh, kao riba na suvom. Ruke su joj pune nekih odavno propuštenih šansi.. Usečene kao bezlične, glomazne mase zembila, kesa, torbi.

Ona prosto srlja u Žuti šešir, obnevidela od svog tereta i umora, nemarna prema svemu i svačemu.

Sudaraju se oni kako niko ne voli, u trenu zatečeni neprijatnošću i iznenadjenjem. Njemu spade šešir, odlete s glave, ona jedva uspe da zadrži sav svoj bagaž u šakama, zateturavši se opasno.

Brzo se rastaju osramoćeni, bez reči. U nemoj srdžbi, plivaju Šaran žena i Žuti šešir.

Isti taj preterani polucilinder pade pred noge, zaiste lepe noge, devojke u prolazu, u svilenoj haljini.

Ona se sagnu malo zbunjena ali brzo ga pruži vlasniku koji u tom stiže.

Zahvaljujući se, on se osmehuje vešto, vrlo slobodno, do nesuvislosti, što nju ne zbuni.

Koristi priliku da podsmešljivo i grubo odmeri starca, suviše svesna svoje jedre lepota, koja tog trena dobi senku.

Prozor iznad njih otvoren je, bela zavesa pokušava da umakne podstaknuta prijatnim lahorom.

Soba miriše slatko, čisto, na dah novorodjenčeta. Sva se gubi u sjaju i miru iako prepuna pelena, benkica, flašica, rovitog roditeljskog nesnalaženja.

Tek postali otac drži u naručju svog usnulog sina. Nespretan je ali nežan, još nenavikao. Posmatra detinje ručice, oči, nos pokušava da se divi ali ne ide mu. Gleda u tog malog stvora i svom snagom pokušava da uguši u sebi strah pred priznanjem kojeg je tako svestan.

Ne želi ga. Nikad ga nije želeo.

I gorko, gorko žali, njega, biće svog bića.

Pri kraju ove iste ulice, u dvorištu, na prevrnutom drvenom sanduku, sedi mali dečak i pokušava da obuje cipele. S teškom mukom on uvlači stopalo, jedno pa drugo, da bi zatim krivo se oslanjajući na noge, pokušavao da ih do kraja ugura.

Jedva nekako uspe. Razdragano, brzo ustaje zadovoljan, obavivši težak, mrzak posao.

Taman krenu ka kapiji kad primeti strašnu, goruću smetnju.

Naopako!

Baci jedan brz zbunjeni pogled ka obuvenim nogama i još brže otrča na ulicu nakaznog koraka…

Navići će se već…

“Ne, ne dečko, to ti nikad neće poleteti, tako se ne prave avioni!”- upozoravao je čuveni pevac neženja.

Znate citat, redovno ga koristite, tačno prepoznajete. Prosto je, očigledno, pa to svi znaju. 

Ne baš svi, zavisi. Mnogo mlađi od Sofronija, neće ukapirati. 

Neće im značiti ni Lucijino “hvala ni za šta, bivši pas čuvar”, Popajevo „selam, selam, kobasica mortadela”, Sofronijevo „Čuj sestro jel’ li išta od ovog što ti ja pričam ušlo kroz taj tvoj plavi šeširić „. 

Ako nisu gledali, kako bi i znali…

Opet, tako je lepo kad se prepoznete generacijski po ovakvim sitnicama koje osveže dan, sjajan su štos, tačno određuju karakter, situaciju, atmosferu. Može sve to naravno da se objasni, približi ali…. Nije to to. Mora da vam bude poznato, pa makar da ne propadne štos.

Sve je to od pre. Kada su se crtaći gledali na kašičicu, uvek isti, u krug. Kada si znao tačno iz kog ćoška će projuriti Džeri dok ga vreba Tom. Ili odakle će se dići u vazduh ili niz liticu surduknuti Pera Kojot Supergenije dok mu se u lice plezi ptica trkačica. 

Tada nije bilo ni zabranjenih slika nasilja, maljevi, eksploziv, proždiranje, su bili uobičajeni ko skretanje levo od Albukerkija.

Twitty najkrvoločniji kanarinac ikad, misli da je video cica macu i skoro uvek tako nevin i krhak umalo košta glave Silvestera. 

Gargamel se nije štedeo ni asertivno borio sa svojim porivima da skuva štrumpfove, niti je Kefalo dosadno poučno zvocalo  opravdavan- bacan je naglavce iz sela sa svojim “lepo sam vam govorio”.

Crtani kao dar sa neba

Crtaći nisu morali da budu poučni, nežni i moralni, dosta je  što su prosto zabavni. Tek sa pojavom video rekordera smo mogli  da ih gledamo koliko hoćemo. U teoriji naravno, praktično, roditelji su bili mnogo restriktivniji. 

A i nije bila to ista draž, gledati crtaće neograničeno. Zabranjeno voće je najslađe..

Čuvena najava s licem od slova CRTANI FILM bila je uvek dočekivana kao dar sa neba. Isključivo u okviru školskog programa i pre drugog dnevnika. Takođe, ti crtaći tada, nisu imali neki komercijalni potencijal. Niste mogli ni trebali da kupujete igračke, odeću ili slatkiše s animiranim likovima. U najboljem slučaju skupljali smo sličice, a nije bilo zamislivo da vam između 2 crtaća nude kojekakve igračke, slatkiše s omiljenim likovima. Potrošačko društvo još nije krenulo tim stazama, barem ne kod nas.

Danas većinu ovih animirinih prepotopa možete gledati preko Youtube-a, interneta, pokazivati i objašnjavati svojoj deci. Uzaludno, uglavnom. Njima će većinom biti dosadno, nerazumljivo i bajato. Neki drugi klinci…

Danas stvari prosto stoje drugačije. Nije nužno sve gore. Crtaća je svakako mnogo više i dostupniji su kad god, i gde god. Čitavi kanali koji ih u krug vrte, internet, diskovi. 

Porok modernog roditeljstva- crtać na klik, kada izgubiš sve adute, snagu i strpljenje. 

I dalje ima silno zabavnih likova, skoro za svaki ukus. Bilo da ste ljubitelj jednoroga, istraživača, vampira, pingvina, dinosaurusa, bajki, legendi, akcionih junaka, čega god..  Ali ponuda prosto uguši pažnju, malo ko će koristi citate iz današnjih crtaća. 

Prost konzumerizam ih pojede…

Zato ipak nemojte odustajati, možda smo se mi igrali ožeži po muvi, uvek cerekali na “umočiću” i  ali ne moramo odmah reći klincima- grešiš, ovaj, grešiš silno sinak! 

Podelimo  ono urnebesno -kada bih imao 4 noge i govorio iaaaaaaaa, šta bih bio? 

Duško dugouško: Kreten!

Ili – reci Silvestere, jel bilo ludaka u tvojoj porodici?!

Uvek nam ostaje – 2 puta ništa je ništa, što znači da crva nije ni bilo! 

 Jer s nostalgijom i pravom možemo uvek sebi priznati: 

“Pero, genijalčino, opet si sam sebe nadmašio!”

Da li perverzija uvek mora podrazumevati izopačenost čula ili u jednom širem kontekstu, nesumnjivo nametnutom značenju, apostrofira varijabilnost duhovnih stremljenja uma koga pre svega odlikuje nepristajanje.

Devijant, dakle, kao odstupanje od kretanja po liniji nametnutog, uvreženog, zdravog i
normalnog, koje sigurno i brzo vodi ka osudi. S druge strane, uzimajući je kao spremnost da se prihvati sve što je uprkos- razvijeno i stvarano na osnovi samovolje i intimnih ubedjenja u ispravnost i nepovredivost dela ili izbora.

Neutaživa glad koja žudi za deflorisanjem demagogija, morala, humanizma, zapravo samo za izobličavanjem ne bi li se ugledala “prava” slika stvarnosti, ne verujući u nju ni za tren.

Ne verujući… sem u sladostrasno kopanje po magmi svog “stidnog unutarja”.

Nikada ni ne pomišljati na perverziju a da se pri tom ne misli sinteza bezočne smelosti i drskog nepoštovanja proklamovanih svetinja.

Zavist je ono što prati ove načete duše, zavist onih koji ih razumeju osudom,
prepoznajući izopačenost svojih utroba u stavovima perverta koji se svojih greha ne stide, bolnom slobodom ponose.

Svi u paklu izgore. Ili se bar tako misli…

 Photo credits: Vintage-Pin-Up-Art-Hilda

Jedna rupa. Pojavila se odavno negde na pola puta izmedju mog grudnog koša i stomaka. Otprilike veličine glave Nisam je odmah primetio.Tek kad je počela da zjapi. Malo me je iznenadila ta neočekivanost. Neprijatno. Pažljivo sam je zagledao, proučio. Tada, bila je to jedna prozračna šupljina. Bezazlena. Odlučio sam da joj dalje ne pridajem posebnu pažnju. Skoro da sam je i zaboravio, retko kad je bio svestan. Imao sam razumevanja. Rupa ko rupa. Proći će. Ipak počeo sam da nosim komotniju odeću da se ne primećuje previše.

Kako je vreme prolazilo naučili smo se jedno na drugo, moja rupa i ja. Saživeli i u miru živeli. Ali to nije potrajalo…

Jer ne znam zapravo ko je prvi počeo… da li ja ili ona. Obično kada smo ostajali sami za vreme onih tupih dana s kojima ne znam šta bi. Koje samo propuštam, da prodju što pre. Ili usred tudjih reči, u pola noći, na pola zalogaja, posle želje, na samom početku sna. 

I ona je primetila, ta praznina. Izgleda da ni njoj nije bilo lako. Jer smo boleli, vraški smo boleli jedno drugo.

Ona se prva snašla. Preduzela šta je mogla. Počela je da crni. 

Da skuplja svu mrklinu u sebe. Da upija  tavnost kakvu bilo, tminu u sebe da prima. Garavi jezičci  najdubljih senki su joj lizali ivice. Gutali je naprečac halapljivo. I mene s njom…

Tako se dalje nije moglo. Jer daljeg i nije bilo. Pokušavao sam da je razdanim ali bez uspeha. Iz nje je isticao samo hladan dodir noći koji mi se rasprskavao žilama. Osvajao.

Žalostivo sam pokušavao da joj zapušim usta verom. Bezuspešno. Ništa da joj se ispreči. Sve je gutala…     

Nesnosno je postajalo. Čak sam Nju koju volim, pokušavao da uglavim u rupu što me ima. Patila je tada, sasvim beskorisno zarivajući šake u ivice jame nudeći nadu i razumevanje od srca. 

Ni tu nije bio kraj…..

Jer kraja nema. Samo jedna crna rupa nesnosne snage što sve guta u sebe, kojoj se ništa odupreti ne može. Ili sam to ja … što te bezdane stvaram… Ko će ga znati. Zar je uopšte važno?

Čeka se spas.

NERED,
prirodno-spontano stanje stvari u prirodi

Iz tišine. Muka, mira. Tako pišem, tako mislim, bez zvuka. Inače ne mogu. Ne čujem se. Ipak priče se pričaju, slušaju.
Ali i za to treba tišine. Da bi odjeknule posle. Kabuum
frfljavog praska, izgovorenog.

* ʅ*ʅ*

Čoveka taman ko da i nema. Čovek koji se troši, kruni, bledi,
nestaje. Rastiče se. Melje ga ne vreme, već beg od
kamenog, teškog točka koji svakodnevni život u fin prah
hleba nasušnog praši. Koji vreme mesi, da dan kao zrno
naniže na đerdan o vratu svakog živućeg. Balast te ogrlice-
perece je kalorijska vrednost koju jedino možemo zagristi,
sad i ovde. Svaka mrva koja se skotrlja u baru bezvezarije,
pakao tvori koji ne boli, ne peče, ne vidi se al vreba.
Proklinje samom pomišlju da je taj trenutak namerno
straćen u nepovrat. A uvek i samo, iz slabosti.

* ʅ*ʅ*ʅ*

Bio čovek pa i proklet. Nemao nikog svog, te se tako gubi i
lakmus dokaza da je uopšte bio pod nebom, na ovom tlu.
Nekada davno, u vremenima u koja viśe ne veruje, bio je
srećan, bezbrižan, sit i tašt. Siguran te srećan, voleo je
zdravo i jako, igrajući na sve ili ništa ( jer ništavilu ni senke
ne bi) na tu ljubav, jedinu na svetu, najveću na svetu,
njegovu na svetu. Ženu.

Entropija je mera neuređenosti sistema.

Stežući suviše jako kvaku što otvara vrata njegovog raja,
bez škripe, ušao je za tren prerano, za damar prekasno, da
mu srce ne prepukne, da mu oko ne vidi. Žena je bila na
tuđim nedrima, u tuđinskim bedrima, u plamu slada, što se
ne kaje. Kvarljiva žena s kvarnim tuđinom u lošoj pomisli,
ružnoj pozi i zlu delu … I pamet njega ostavi tad i tu.

Što je sistem neuređeniji, entropija je veća. Sistemi teže što
većoj neuređenosti.

Bistre mu se zenice pomračiše krvlju. Nabrekoše vene u
besnim šakama i nađoše trenom kamu. Kama grlo i rane i
osvetu u toj crnoj krvi izdaje. "Ovo je naš kraj", jedino da
reče a da ga i danas jasno seća…

100% reverzibilni procesi u prirodi ne postoje!

Možda se i kaje. Danas. Ipak od onda su ostala samo
raskomadane hrpice tela… I senke, mirisi zdruzganog.
Hladan muk, bez straha. Sve je stalo i ostalo. Odveli su ga.
Od tad…

Svaki put kad se nešto dotakne, zbog trenja se deo energije
(ne gubi zaista nego se toplinom pretvara u
beskorisnu energiju i zagreva okolni prostor – što povećava
entropiju). Budući da ne postoje (potpuno) reverzibilni
procesi, to znači da ne možeš ISTOM energijom nešto
pomaknuti iz stanja A u B i nazad iz B u A) entropija nužno
mora stalno rasti, ma štogod da ti trenutno radio.

Do sad…
Priča se rodi.

Rasla je i prenosila se od jednog dokonog uva do drugog,
šareneći se, mračeći, bujajući kako je kome grč želuca i
strah od usuda dozvoljavao. Gubeći reč, po reč svaku vezu
sa onim što beše i jeste.

Za to vreme, čovek je otvrdnuo kao kamen u kamenu, rešen
da istraje i nestane kako to sam presudi. Sama priča je
dolazila i do njega, ne prepoznajući ga, lišena gotovo svake
sličnosti. Čekao je da iscuri vreme kazne.

U opisu stepena nepredvidljivosti, uvodi se informacijska
entropija fizičkog sistema, koja je mera nepouzdanosti,
odnosno nedostatka informacije o stanju sistema.

Utrapiše mu u šake i ključ slobode, koji nije tražio a dočekao.
Iz neznanja, ohole milosti, tvrdog obraza čovekoljublja boljih,
data mu je šansa, još jedna, koja mu nije trebala. Uzeo ju je
skrušeno i nemo. Tako je pristojno.

Živi organizmi su jedan visoko uređen sistem, ili jezikom
termodinamike- sistem u kojem treba entropiju održavati na
niskom nivou.

Napolju ga ništa nije dočekalo. Ništa nije ni čekao.
Otpočinuo je, otpočinjao i počinjao… ali… Počeci nisu više
bili u njegovoj koži. Nije više hteo da gleda menu svetlosti i
senke, bez topline poslednjeg zraka koji titravo nestaje. I na
kraju šta mu je drugo preostalo….

„Ovde je sve poče“ to uvek kaže, kada ga pitaju zašto je
tu, još tu i uvek tu. Ne počinje, ne završava, ne postoji.  A tu
je, da traje. Dok ne okaje.

Leta su magična. Nose tu neku lakoću postojanja, bistro plavetnilo neba, duge dane, prijatne večeri, tanke bretele i bosa stopala. Sladoled se topi i usijani asfalt grada tera na obale reka, daleka mora, plaže nekih peščanih rajeva. Sve je u znaku te raskalašne strasti. Lubenica kojima puca kora i lepljiv sladak sok curi  niz ruku, dok se zubima zariva u ledeno srce, srce ovog leta. Slan, oštar vonj znoja, obliva nas na besno užarenom suncu, koje ne prašta i nije ga briga. Vreme mu je.. U vazduha grada koji se ispraznio titra sloboda, bistrina nekog novog horizonta, koja se tek sad vidi, iako je oduvek tu. A nestaće, sa prvim danima septembra.

Leta su mi nekad i mučna. Šta sa svim tim mogućnostima, lepotama, miražima i užarenošću želja. Sve se se sad može, i hoće i proći će.. A možda mi se i neće i ne sećam se šta sam to sve želele kad dani budu lepši i duži. Nekad bi i samo da stanem i dišem. I gledam kako je eto, leto. Da sam tu. Sad i nikad više. Dragoceno je.

Zato ume da me zbuni, i savlada. Da mi izmiče… Da ne mogu.. I teško mi je da se setim.. A tako jarko želim tu razigranost, tu svilenkastu lakoću što se u svim bojama zaleprša na letnjem povetarcu. Tu kičastu preslađenu oranžadu, što znam da mi žeđ utoliti neće a pije mi se. Letnji pljusak do gole kože što naježi i prija. Bosonogost.

Moram da pustim. Da ostavim neslano, makar ne bilo po mom ukusu. Da sačekam, možda da svi dodju i prođu, pa da vidim da li će da se desi. Da ostavim da komarci zuje, možda i izgrizu.

Strpljenje nije moja omiljena haljina. Nerado je oblačim…

Ipak, radost može i da se prizove. Skoro da se ulovi. Onako, na kvarno, namami… Kažu, treba imati tri rezervne, lako dostupne radosti, uvek pri ruci. Nešto što se može odmah, s nogu.  Još od vajkada, imala sam svoje tri.

Vodu, kakvu god, u bilo kojoj količini i veličini.

Čehova, u svakoj pripoveci, priči, u svako doba na svakom mestu.

Ljuljašku- koliko god potonula, jednostavan let ljuljaškom u nebo, nosio je loše daleko a spuštao širok osmeh na moje usne.

A onda sam prestala, pa zaboravila. Ni jedno, ni dve, ni tri. Nijedna. Radovalo me je nešto drugo… Bez broja. Dok lagano nije prestalo a ja nisam ni znala..

Ovo leto je imalo drugačiji plan za mene. Malo mi je smaklo majicu sa ramena. I nateralo me da potrčim. Da visoko podignem pogled i procenim. Da zamahnem u pravom trenutku iz sve snage. Da dočekam. A nekad i da promašim. Da samo želim da nikad ne padne, već da leti, preko mreže, tačno do drugog reketa. Pre svega, da se setim, koliko volim da se igram! Da mi nije važan nijedan poen, nijedan aut, već samo taj divan jasan let, ta ravnoteža odmerenih a slučajnih udaraca kojima delim radost s onim s kim igram badminton! Jer smo uspeli da nam loptica leti, uprkos ravnoteži, povetarcu, kondiciji i tome što se neprestano smejemo.. Da se zaboravi i na dah što ponestaje, majice koje se lepe, hiljadu i jedan promašaj i traženje loptica u travi. Da se prisetimo, kako se badminton igra posle godina i godina, leta i leta, nekih odavno zaboravljenih ulica išpartanih kredom. Nekih mladosti, koje nisu prošle. Jer to kikotanje, povici, to je sad i tu. Neki stari klinci, neki novi drugari. Reketi, mreža, loptica za badminton. Šta za sreću više treba?

Te večeri, bogovi su bili pijani od letnje sreće pa su nam podarili toliko radosti, da je loptica za badminton padala od jednog do drugog novog drugarstva. Do meraka devojčice koja peva iz sveg srca, najhrabrijih očiju dečaka što crta nove svetove, večitog mladića u srcu šezdesetogodišnjaka, hrabrih mama koje spajaju daleke zemlje, ljude i svoju decu prostom ljubavlju!

U povratku, voz je od preteranih osećanja, stao na prvoj stanici. Nije mogao dalje. Oprostila sam mu. I ja sam bila očarana.. Jasnim zamahom, kroz zvezdano nebo, odleteh do prve autobuske  stanice kroz tu toplu noć. Loptica ne mora pasti… Badminton se igra gde god, samo kad vetrovi stanu. U Zemunu je bila bonaca!

Black dog je izraz kojim se metaforično označava depresija. Najčešće se vezuje za Vinstona Čerčila, koji  opisuje svoje stanje u kome se crni pas melanholije, negativnih misli, apatije, ugnjezdi u njegovo krilo, prati ga u stopu i proganja.

Sa ovim se borio celog života iako je imao presudnu ulogu u okončanju II svetskog rata.

Depresija je bolest sa kojom se bore milioni danas

Ona je takođe i stanje svesti i duha koga se svi stide.

Ja jesam. 

U doba progresa, ličnog razvoja, visokih ciljeva, promocije zdravog života i socijalnih veština, kako opravdati potpuno nemogućnost da se pokrenem?

Ovo je bolest, što se mora podvlačiti i ponavljati. I to prvo sebi! 

Nije lenjost, karakterna osobina, loša navika i prolazno stanje.

Ovo je poremećaj koji napada najvitalnije delove mog bića – smisao i nadu!

Najčešće počinje kao lagana apatija i nedostatak snage.  Umor koji se povezuje s tekućim obavezama, nagomilanim poslom, promenom sezone ili vremena.

Vrlo često, onda sve više i više sebi dajem oduška- odmaram, leškarim, dremam, gledam serije. Počinje da se odlažu manje radosti i sve veći otpor i inercija se osećaju pri svakom naporu.

“Nije važno, danas ne moram da operem kosu, prošetaću drugi put, javiću se, videćemo se već…” – prolazi skoro neprimetno.

Umor, stres, prezasićenost, kome se to još ne dešava?

Ali sve češće, crne misli potkopavaju svaku progresivnu ideju, oduzimaju utemeljenost i smisao da će bilo koji napor doneti boljitak. Entuzijazam odmah izvetri a senka samokritičnosti, osuda, sumnji, ubija svaki atom samopouzdanja i sposobnosti.

Osoba koja pati od depresije ne mora biti potpuno apatična

Ipak, nastavljam da obavljam svoje dnevne obaveze. Deca, kućna zaduženja, posao, dnevne rutine.  Ali sve ovo se obavlja uz nadljudske snage i uglavnom na autopilotu naučenih šablona ponašanja. Iz straha da se stanje ne primeti, nekad sam čak preterano angažovana i preokupirana čime god.  Insistiram na detaljima, finesama, prilično opterećeno. Perfekcionizam koji ne crpi zadovoljstvo iz postignutog, niti daje svrsishodno priznanje, već ukida bilo kakvu mogućnost na grešku. Tako se lako, sitna razočarenja pretvaraju u velike dokaze bezvrednosti.  

Dolazi do poremećaja sna, gubljenja ili dobijanja apetita.  Koncentracija značajno opada, teško čitam, slušam muziku, ili učim.

Manji zdravstveni poremećaji poput glavobolja, gastritisa, čestih virusnih infekcija se učestalo javljaju. Imuni sistem jako opada i više ne vladam ni svojim telesnim stanjem. Fizički i opipljivo, svakodnevno mi telo dokazuje i pokazuje slabost.

Česti su žučni izlivi besa i rasprave sa najbližima, zbog nemogućnosti da  bol i patnju koju osećam izrazim na pravi način. Pritisnuta, potpuno iznurena stalnim naporom da ikako funkcionišem a uz to se i što bolje prikrijem, gubim saosećajnost ili je preterano ispoljavam, sukcesivno.

Najvoljeniji nemaju mogućnost da priđu, otvoreno i iskreno. Uvek su odbijeni ili ubeđovani da mi pomoć ne treba.

Crni pas postaje moje jedino društvo i krug se sve više zatvara. Nikad još nisam dotle došla, ali depresija u poodmaklim stadijumima nosi suicidne misli. Za mene, u najtežim trenucima, kraj deluje kao komfornije rešenje, kome nije vreme i o kome ja, na svu sreću, ne odlučujem.

Najpotrebnija je razumevanje i podrška!

Ono što je neophodno osobi koja se bori s depresijom, pa dođavola i meni- je podrška, uprkos svemu. Stručna pomoć je neophodna. Uz  terapeuta, polako će se isplivati, opet, uz veliki trud.

Fizička aktivnost, otvoreno priznavanje problema s kojim se borim pred najbližima, pronalaženje metoda relaksacije i svakodnevne male pobede koje potvrđuju ličnu vrednost, su način da se crni pas udalji. Druženje s ljudima i disciplina koja ne dozvoljava zapadanje u inerciju svakako pomaže.

Poslednje ali najvažnije meni, je bilo nalaženje lične svrhe, strasti, talenta, dara, kako god…  Ono , što sam negde usput zaboravila, a za šta, eto mislim da sam data.. S obzirom da ovo i čitate igrom slučaja, jasno vam je, ja pišem. Pa sad, mene drži, drž’ te se i vi!

Ipak, crni pas ostaje moj najbliži pratilac, sasvim sigurno do kraja života.

Možda ne mogu da ga se rešim, ali svakako mogu da ga pripitomim. Sada kada se trudim da ga zavolim i naučim da ne izlazi iz zone podnošljivog, relativno je bezbedno. Koliko god me uzimao, on je suštinski deo mene sama, koji uprkos svemu ne mogu i neću da odbacim.

Na kraju krajeva, nije ni njemu lako sa mnom!

Pazi! Nemoj! Nije ti pametno! To je opasno! Nije zdravo! Razbolećeš se! Povredićeš se!

Pokrašće te! Prevariće te! Udariće te! Misliš da neko gleda?

Ima krpelja! Ujeda! Pašćeš! Zapalićeš kuću! Virusi vladaju! Promaja ubija! Sunce prži!

Ima li nam spasa? Živi se sa najvećim pretnjama ikada! U našim domovima, stanujemo bez otvorenog plamena a  sa vatrospremima po ćoškovima, rešetkama na prozorima i terasama, alarmima.

Naoružani svim vrstama antibiotika, analgetika, antidepresiva, histaminika, insekticida, deterdženata, osveživača i prečišćivača vaduha i vode.

Uz svu digitalnu pomoć i virtuelnu pamet, jedva preživljavamo!

Deca su nam u stalnim strepnjama i konstantnoj brizi. Imamo sve za njih – vlažne maramice, cucle, posude za poneti, zdravu organsku hranu, flaširanu vodu, specijalne pelene, kolica s performansama šatla.  

Jaslice s predakademskim veštinama, privatne škole, nastavnike, psihologe, igraonice, radionice, savetovališta i stručnu pomoć.

Klinci ne znaju patiku da zavežu, šta je vrabac ili kako raste paradajz. Kašikom ovladaju posle 5g ali aplikacije instaliraju sa 2,5. Retko koje zna iz škole da dođe peške kući do drugog razreda.

Čuvamo zdravlje, kondiciju, novčanike, kartice, bankovne račune, lične podatke, šifre, passworde i usernameove. Imamo profile, stranice, avatare, da se ne sazna ko smo.

Google nas prati, komšije nadziru, kolege prisluškuju, prolaznici merkaju. Torbu, džepove, stežemo u prevozu, nikad se ne zna.

Ja ne mogu više da jedva opstajem  na ivici katastrofa. Kao da jato ajkula u prozirnom moru kruži oko mene, sužava krugove i daje sve manje šanse.

Neka bude šta biti mora..

Sedam na omiljeno stepenište, jeste,  baš na prljavo i gledam u prolaznike. Zevam, slušam nešto lepo u slušalicama i počinjem da se osmehujem. Ne znam da li sam sve prozore zatvorila kod kuće, sigurno ima neplaćenih računa, deca mi nisu u vidnom polju, možda će i kiša.

Ali možda i neće..

Nebo se razvedrilo, malci mi dotrčavaju sa sladoledom, sunce nas obasjava i svi nas posmatraju u prolazu s osmehom. Sedimo na zemlji, ližemo hladan nezdravi sladoled, na sred ulice. I baš nas briga i baš nam je lepo!

Ne sećam se kada je sve počelo da se ubrzava, kada je to prošlo da nije ni došlo. Ali neću da ovaj dan se kruni između dve strepnje i kao slučajno provlačenje kroz neizbežno loš ishod.  

Strah nije moje prirodno stanište. Ne verujem da je ičije

Zašto sve ne bi ispalo iznenađujuće dobro, ko kad dobiješ pohvalu gde se nikad nadao nisi? Da se sva zelena svetla otvore na semaforima u nizu? Javi se drugar iz osnovne ili te nečije oči nađu u pogledu koji grli?

Dešava se, što bi to bilo manje verovatno od zemljotresa ili poskupljenja?

Možda u narednih 687 sekundi gigantski meteorit sravni Zemlju, ko da nas nikad i nije bilo sa svim našim budućnostima i planovima…

Ali zato je tu sladoled, sunce, ovaj dan i na kraju krajeva mi!  

I neće se sve to tek tako istopiti!

Živelo kvarljivo, nestalno, nesigurno  BAŠ SADA, uprkos svim opasnostima!

Od malena učili me da se lepo i pristojno ponašam. Decu, da mi prepoznaju po primernom vaspitanju i vrlinama roditelja i šire porodice. Svakako, svoje najmlađe čuvam od svih nepodopština ovog sveta, učim ih da se snalaze logikom, znanjem, saosećanjem.
Ružne reči ne nikako! Nemamo čak ni bezobraznog dedu, da provuče, nauči unuče, vica radi, neku „idi u …peršun“.

Moji klinci ni kao mališani nisu papagajski ponavljali psovke, bez ikakvog uvida šta su izgovorili, dok se mi okolo kliberimo.

Kako rastu, psovanje im se ne brani!

Da, nije lapsus ni greška. Smeju!

Ali, ali -evo majka u meni ipak vrišti- poražavajuće je čuti, iz dečijih usta, naše vulgarne uzrečice koje im srastu kao loše genetsko nasleđe.

Meru, mesto i dozu moraju u gram da znaju tačno, jer psovanje je za njih doza realnosti kojom ih vakcinišem protiv… pa izmišljenog!

Svih jednoroga, duga, princeza i prinčeva, roze tila i šljokica, meda, zeka, roda, kutija za užinu, igraonica, čika, teta, hvalalepo, molimlepo, nećuhvala, – i svih ostalih divnih bajkovitih produkata primernog vaspitanja, kojima odavno vladaju… i koji su deo vremena i prostora u kome žive, pa u tragovima…

Ti isti bontoni, mogu glave da ih koštaju samo kad.. dosta je recimo da uđu u GSP, ne mora dalje… I prostakluk je škola koju moraju da prođu, okreni obrni. Možda da klince ostavimo i u sirovoj realnosti, ne gine im a da ne stradaju ni oni…

Dakle, psovanje je ružno. I loše. I nekorisno?

A možda i nije?
Postoje itekako dobri razlozi da se psuje.

Zašto je psovanje, u odrasloj dobi i pravoj meri, svesno i namerno korišćeno- zdravo i korisno?

Pa, po spisku…

• Opsuj makar u sebi, kad si besan, tako se oslobađaš stresa!
• Psovka je način da se izboriš sa svojom emocionalnom boli i strahom.
• Psovanje zahteva inteligenciju- pa tolike sočne psovke nisu nastale slučajno! Jezgrovito, namerno i dovitljivo su sročene da u par reči dočaraju čitav karakter, situaciju ili prirodu odnosa.
• Psovanjem se na tačan, sažet način suštinski objasni, opet mera i pravi trenutak su tu presudni, da efekat ne bi bio upravo suprotan.
• Uzgrednim psovanjem se nekad lakše probija led neprijatnosti i snebivanja, pogotovu kada se nalazi u nepoznatom, dakle stresnom okruženju. Ne mislim da tako možete olako objasniti zaplet svadje u redu u Maxiju na porodičnom ručku ali svakako možete opsovati, ako ste među majstorima, vršnjacima na koncertu, utakmici, u saobraćajnoj gužvi. Tako se povezujemo s ljudima iz okruženja, delujemo iskrenije i prirodnije.

• Ljudi koji teško izražavaju emocije ili imaju neku vrstu socijalne anksioznosti, često ne psuju. Strogo lepo ponašanje je vrhunski izveštačeno. Svima je lakše da se tu i tamo opustite, nego da se snebivate po bontonu, beskrajno…
• Oni koji su totalni čistunci, su prosto dosadni a pre svega usiljeni, napadni i deluju neiskreno i nadmeno. Po neka mala psovka, olakšala bi i njima i nama psovačima.
• Naš jezik je prebogat najmonstruoznijim psovkama ali ima i vrlo duhovitih i dovitljivih. Zašto to odbacivati?
• Psovanje je vrsta zabranjenog voća, upravo zato što je kršenje norme, predstavlja vid verbalne slobode. Oslobađajte se!

• Psovanje je deo slenga jedne generacije, podneblja, gradova. Hteli vi to ili ne i po ovome vas prepoznaju.

Psovanje je deo života. Ne mora da bude samo nešto ružno ali nekad baš i jeste, i to na mestu.

Miša mu ljubim, neka je!