Horror Filmovi

The Devil Below (2021)

Fri, 17 Sep 2021 21:08:00 +0200

Režija: Bradley Parker

Uloge: Alicia Sanz, Adan Canto, Will Patton
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt7646322/
Trailer: https://youtu.be/uAh3RYfhYsM
Pogledajte još: The Descent (2005)

Bradley Parker nam je poznat kao autor vrlo dobrog Chernobyl Diaries a skoro deceniju mu je trebalo da skroji svoj novi film pod imenom The Devil Below. Zapravo, prvobitni naziv filma je bio Shookum Hills ali je producentima verovatno delovao suviše originalno pa su ga promenili u The Devil Below, čisto da bi se zadovoljili moderni standardi bezličnosti. Filmu je u skladu sa time dodeljen i odgovarajući poster koji veoma podseća na prvi Tremors.

Na početku filma vidimo smandrljani uvod, tačnije prolog, koji nagoveštava kojeg kvaliteta je ono što ćemo nadalje posmatrati. U jednoj veoma kratkoj ali zato previše blurovanoj sekvenci jednog rudara neka nejasna zamućenost odvlači u okno, naočigled njegovog oca, i to bi trebalo biti jezivo. Određeni broj godina kasnije pratimo nekolicinu bezličnih muškaraca, toliko bezličnih da nisam siguran ni u njihovu brojnost ali mislim da ih je bilo četvorica, kako odlaze u šumu na neko istraživanje. Dotična grupa mladića su avanturisti u pokušaju, oni naravno imaju svoje razloge zašto odlaze baš u Shookum Hills, rudarski gradić iz uvoda, ali nijedna rečenica koju izgovore ne deluje uverljivo tako da slobodno možete zanemariti što su u pitanju nekakvi naučnici koji su u potrazi za navodno moćnom rudom i možete ih tretirati kao dokone besposličare ili adrenalin amatere. Pošto su već takvi kakvi jesu, dakle nikakvi i podložni brzoj neutralizaciji, njima je autor filma dodelio vođu puta oličenu u lepoj Arianne, devojci koja je utripovala da je Lara Croft. Svi oni džipom odlaze u pomenuti Shookum Hills, rudarski gradić koji je najednom nestao sa svih postojećih mapa a tamo nas dočekuje nova tona klišea, i to neubedljivo odigranih od strane neuverljivo skrojenih likova...

Znate kako to već obično biva kada stranci zađu u ruralne delove svoje im države: čim uđu u prodavnicu/gostionicu/restoran/pumpu muzika staje, svi pogledi su uprti u njih, neprijateljstvo isijava iz sumnjivih pogleda i niskih čela redneck zločinaca i ekipi putnika namernika biva „diskretno“ savetovano da okrenu svoj automobil i vrate se odakle su došli... Dobro, u slučaju ovog filma predlog meštana bi se mogao smatrati i dobronamernim jer je gradić sa mapa nestao sa razlogom, u šta ćemo se uveriti malo kasnije. Naime, The Devil Below bi se mogao posmatrati kao nezvanični nastavak čuvenog Descent, možda i najboljeg horor filma koji se odigrava u pećinama. U ovom slučaju nemamo konkretno pećine u fokusu ali imamo rudarska okna koja su onomad u uvodu zaposela izvesna stvorenja. Film se bavi potencijalnim izlaskom stvorenja na površinu i svime onim što taj izlazak donosi sa sobom...Da bi pomenuta krvoločna stvorenja sprečili u napuštanju podzemnih tunela meštani su stari rudnik zatvorili, zapečatili, zakatančili, ogradili žicom kroz koju su pustili struju a zatim nazvali Ministarstvo Za Mape i naredili da se Shookum Hills briše sa svih postojećih. U Ministarstvu pristadoše na to, šta će jadni, a meštani napustiše svoje dotadašnje poslove, raskrstiše sa rudnikom, turizmom, šumarstvom i poljoprovredom i sve svoje resurse usmeriše ka odbrani od podzemnih stvorenja. Pa ako ih se za dan bezbednosti sete – sete...

I naravno da svi ti meštani koji godinama čuvaju zabarikadirano rudarsko okno nisu uspeli sprečiti naše gradske „junake“ da otvore ulaz/izlaz i puste spodobe na površinu... Nego, evo šta je glavni problem, veći od naivnog uvoda i loših likova: iako je od prethodnog filma ovog autora proteklo skoro deceniju čini se da je The Devil Below smandrljan za veoma kratko vreme i sa veoma malo novca. Iako u svom fokusu poseduje podzemna stvorenja (koja su već samim tim jeziva), veoma organizovana (organizovani su na principu kolonije sa sve kraljicom koju hrane ljudima), i sa maštovitim detaljima (poseban deo tela za brzo omamljivanje ili ubijanje) gledalac to apsolutno nikada ne vidi jer su sve scene koje uključuju podzemna bića zamućena, blurovana, drmusava, van fokusa, posmatramo ih kroz oči omamljenog lika, ili se jednostavno sve odigrava u mrklom mraku i van našeg vidokruga. Neverovatno zvuči da bukvalno ni u jednom kadru ne možemo videti stvorenje koje je tema filma a čak i zanimljive pojedinosti (poput bodlje na pipku) vidimo isključivo na skicama koje vise na zidovima baraka u selu. Da nema skica – ne bismo ni saznali za taj zanimljiv detalj. Ima tu nešto zvučnih efekata, ima malo napetosti, pa čak i zrnce klaustrofobije ali šta to vredi kada jedino što vidimo je mutnoća koja vreba iz mutnila... Pa zar je toliko teško staviti čoveka u gumeno odelo, što je tehnika savladana još sredinom prošloga veka?

I van horor scena kamera se više nego čudno ponaša, konstantno zumirajući facu aktera umesto da se malo odalji, što bi posebno prijalo kada je fokusu Arianne, ili kako je još nazivaju – Lara Croft za siromašne. Jedino što preostaje u filmu su prelepi kadrovi sumorne prirode, mahom depresivne jesenje šume, tako prikladne katastrofi koja se odigrava negde u mutnoj dubini zemlje...

+ Alicia Sanz kao Arianne tj. Lara Croft
+ sumorna jesenja šuma kao okruženje
— vrlo naivna priča i neubedljivi likovi
— podzemna bića se uglavnom ne vide
— mnogo klišea i neuverljivih detalja

Ocena: 4/10

The Swarm (La Nuée) (2020)

Tue, 14 Sep 2021 20:21:00 +0200

Režija: Just Philippot

Uloge: Suliane Brahim, Sofian Khammes, Marie Narbonne
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt10675724/
Trailer: https://youtu.be/si5irFBLe5s
Pogledajte još: The Swarm (1978)

The Swarm (u originalu: La Nuée) je prošlogodišnja francuska horor drama režirana od strane Justa Philippota a po scenariju Jérôme Genevraya i Francka Victora. Nezvanično – ovo zaista jeste horor drama i to svakako imajte na umu pre nego što pristupite gledanju filma: ukoliko nemate strpljenja ili od horora sa ovakvom tematikom zahtevate bilo kakvu akciju možda bolje da o projekciji The Swarm razmislite još jednom...

Film prikazuje jednu samohranu majku po imenu Virginie koja se očajnički trudi da prehrani svoju tročlanu porodicu biznisom u koji je silom prilika, ili sticajem okolnosti, upala. Naime, ona živi van sela, što bismo mi rekli – na salašu, a poseduje farmu skakavaca, što je samo po sebi bizarno. Dotični zaista mogu da se gaje, hrane, prodaju, melju i šta sve ne ali ishrana skakavcima nije široko rasprostranjena, priznata, cenjena i dovoljno komercijalizovana pa majka koja nam je u fokusu pozornosti ima grdnih problema da opstane u poslu i zaradi dovoljno da prehrani porodicu. Kupci joj otkazuju porudžbine, umanjuju otkupne cene, ona doživljava šikaniranje od strane okoline, baš kao i njena ćerka koja je u tinejdžerskoj dobi a posao njene majke izaziva podsmeh i agresiju kod njenih vršnjaka, i sve u svemu – Virginie grca u problemima ali od skakavaca ne želi da odustane. Ona ulaže poslednji dinar u proširenje farme ali i taj plan propada što rezultira jednim manjim akcidentom u kavezu za skakavce kada se Virginie povređuje. Iz rane joj curi krv a nedugo zatim ona zaključuje nešto neverovatno: da skakavci koji su se sasvim slučajno nahranili ljudskom krvlju izuzetno dobro napreduju, naprosto bujaju...Pa zašto ih onda Virginie ne bi planski hranila krvlju?

Na početku opisa moramo odmah razjasniti nešto veoma bitno. Kada pročitate da su se odvratni insekti poput skakavaca navukli na ljudsku krv pomislili biste na dešavanja koja su mnogo brutalnija i dinamičnija od onih koje vidimo u ovom filmu. Kao što sam napisao u uvodu – The Swarm je drama sa elementima horora, spora priča kojoj treba gotovo ceo sat da vam se uvuče pod kožu, temeljno odstranjujući od sebe sve one koji nemaju dovoljno strpljenja ili koji od jednog dugometražnog horora zahtevaju bilo kakva dešavanja, tenziju ili napetost. U prvoj polovini filma jedva da ima nečega; uglavnom gledamo očajničku borbu majke da opstane u poslu, ali i borbu sa ćerkom koja je zbog gore pomenutih problema sa vršnjacima žestoki protivnik biznisa sa skakavcima.Ali, kada se prvi put nenadano prolije krv a skakavci je namirišu i degustiraju The Swarm ipak postaje koliko-toliko dinamičniji a oni malobrojni gledaoci koji do tada nisu napustili projekciju filma imaće priliku da budu svedoci veoma šokantnih momenata koji kulminiraju bolno bizarnom scenom koja je simbol davanja celog sebe i očajničkog pokušaja da održite nešto neodrživo ali nešto što vam je ušlo pod kožu.

Treba reći jednu stvar o ovom filmu. On veoma uverljivo prikazuje sve probleme malih biznisa i očajničku težnju da isti opstane pa se u filmu i težnjama glavne junakinje mogu prepoznati čak i oni preduzetnici koji nemaju veze sa skakavcima, životinjama ili sa proizvodnjom hrane uopšte. A kada smo kod skakavaca treba reći da nisu nimalo ugodni za gledanje a njihovim krupnim kadrovima film obiluje. Zaista ne znam kako i gde su snimljene ove scene ali znam da smo svedoci brojnih kadrova u kojima se hiljade skakavaca pare, hrane, razmnožavaju a onda i napadaju ko god im se približi i sišu mu krv. Ako vam te scene ne budu gnusne i odvratne teško da će vam biti ijedna iz nekog tinejdžerskog slashera a osobe koje su gadljive na bube bilo koje vrste ovaj film ne bi ni smele gledati. The Swarm je dobro odglumljen i tu se posebno ističe glumica koja igra Virginie ali film pomalo pati od razvučenosti u šta se uklapaju i neki likovi koji nisu baš najjasniji, i nemaju svoju svrhu (recimo, nejasan odnos sa prijateljem vinarom). Nekima se možda neće svideti ni finale filma ali to je već stvar ukusa.

Da li će vam The Swarm biti dobar ili najdosadniji film koji ste pogledali ove sezone zavisi samo od vašeg ukusa i tolerancije. On ponekad zaista jeste razvučen ali definitivno predstavlja najbizarniji ovogodišnji bug horor pa ga je makar zbog toga prava šteta propustiti.

+ metafora o izgaranju i porodici
+ nekoliko veoma bizarnih scena
+ vrlo uverljiva gluma svih aktera
— ponekad prilično razvučen film
— nejasnoće sa nekim likovima

Ocena: 7/10

Till Death (2021)

Sat, 11 Sep 2021 20:44:00 +0200

Režija: S.K. Dale

Uloge: Megan Fox, Eoin Macken, Callan Mulvey
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt11804152/
Trailer: https://youtu.be/jFn0MbXETnU
Pogledajte još: Gerald's Game (2017)

Recenzije Till Death diljem interneta uglavnom počinju raznim konstatacijama u vezi Megan Fox, glavne glumice filma, ali ova neće početi tako (mada je ipak počela). Većina recezenata tvrdi kako je Till Death povratak dotične mlade glumice i kako će joj ovaj triler horor revitalizovati posrnulu karijeru ali mi se uzdržavamo od takvih (pr)ocena, pre svega zbog toga što (ako nam verujete na reč) nismo njeni fanovi i ovo nam je njen prvi pogledani film.

Nešto više o Megan u kasnijem delu opisa, prvo da se pozabavimo samim filmom. Emma (Megan Fox) je udata za Marka (Eoin Macken), uspešnog advokata koji je zaposlen u još uspešnijoj advokatskoj kancelariji. Njih dvoje su se upoznali kada je Mark zastupao Emmu, nakon jednog brutalnog napada koji je doživela i kada je zamalo bila ubijena. Njen napadač je uhapšen i osuđen, Emma se smuvala sa svojim braniocem, nešto kasnije su se i venčali i sada uživaju u luksuzu (što vidimo odmah na početku filma) i braku koji nije baš toliko skladan (što takođe vidimo na početku ali i nešto malo kasnije). Naime, Emma ima tamnoputog ljubavnika a Mark pokušava na sve načine spasiti brak i vratiti u njega stare emocije... Poslednje čega se dosetio je da jedne zimske večeri sa svojom suprugom ode u kuću kraj jezera kako bi tu proveli romantični vikend i ponovo raspalili stari plamen ljubavi... No, sudba je htela da se pre svega raspali pištolj a sticajem okolnosti koje ćete otkriti kada budete gledali ovaj film Emma se našla vezana za Markovo mrtvo telo i potpuno bespomoćna.

Osećaj bespomoćnosti je dominantan nakon početnog šoka: Emma je čvrsto vezana za beživotno telo supruga a mrtvo telo je duplo teže od njenog što otežava kretanje po kući koja ima više nivoa i vrsti stepenica. Ni to nije sve, u kući nema telefona, nema grejanja, nema odeće, nema ničega čime bi se nesrećna žena oslobodila (čitaj: na bilo koji način presekla vezu sa mrtvim suprugom), nema prevoznog sredstva, nema prolaznika, niko ne zna da je trenutno u vikendici kraj jezera ali zato ima snega koji se prostire unedogled i ima još iznenađenja, čisto da ovo ne bude samo film o nesrećnoj ženi u bespomoćnom položaju. Autoru filma se mora odati priznanje zbog toga što film u prvoj polovini izgleda dvostruko jezivo, prvenstveno zbog toga što je žena apsolutno bespomoćna a onda i zbog toga što se smrzava. Gledalac naprosto oseća hladnoću koju doživljava polunaga Emma, svakim sekundom smo svesni ledenog okruženja drvene kuće a kada se radnja premesti na okućnicu kuće osećaćemo svaki ledeni korak bosih Emminih stopala po dubokom i hladnom snegu. Drugi deo filma donosi novi oblik bespomoćnosti, pred Emmu novu vrstu problema a pred gledaoce zavidnu dozu napetosti.

Režiser, kojem je ovo debitantski film, je odradio odličan posao i iz snežne bugarske lokacije izvukao maksimum. Ne samo da se radnja uglavnom odvija u unutrašnjosti ovećeg hladnog zdanja već izlazi i na zavejanu okućnicu, propratne objekte a onda i na zaleđeno jezero, baš kako možete videti na posteru. I opet dolazimo do Megan Fox i njene uloge koja je odlična, makar u većem delu filma. Megan je maestralna u ulozi bogate udavače, možda i sponzoruše, koja je u hladnim odnosima sa svojim suprugom ali i sa svim ostalima oko sebe.Kada se desi akcident u kući kraj jezera Megan se još bolje snalazi a reklo bi se da joj uloge gde je besna, odlučna i ne progovara izuzetno leže. Kada u nekoliko scena dobije više rečenica da izdeklamuje vidimo da je ipak pomalo posvađana sa glumom, ali ukoliko bude birala slične filmove (revenge thriller, slasher ili neke u kojima je final girl) može imati zavidnu karijeru. Ako se slučajno sretnem s njom iskreno ću je savetovati: „Vidi Megan, ja sam odveć star, ali poslušaj moj savjet...“ Ostatak glumačke postave je dobar ali se niko konkretno ne izdvaja, osim možda bugarskog statiste čiji „leš“ Megan vucara pola filma.

Mane mogu biti neki klišeizirani momenti ali i oni suviše nategnuti, poput cele igre osmišljene i 100%-no predviđene od strane pokojnog supruga. Takođe, znaju da nerviraju situacije koje se ponavljaju a u kojima naša junakinja u zadnji čas eskivira nadolazeću nevolju, iako za tako nešto apsolutno nije bilo ni mogućnosti ni vremena, niti bi mogla biti nečujna. Ipak, i pored toga Till Death je odličan film, više triler nego horor, dovoljno napet, uzbudljiv, zanimljiv, bezizlazan i lep za oko.

+ izuzetno napeto i bezizlazno
+ ledeno hladna snežna atmosfera
+ nekoliko uspelih preokreta...
— ...ali i nekoliko očekivanih
— nekoliko nerealnih momenata

Ocena: 7/10

Blood Red Sky (2021)

Wed, 08 Sep 2021 20:12:00 +0200

Režija: Peter Thorwarth

Uloge: Peri Baumeister, Carl Anton Koch, Alexander Scheer
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt6402468/
Trailer: https://youtu.be/U8M_1eyrBtQ
Pogledajte još: The Night Flier (1997)

Blood Red Sky je nemačko-američki horor film ali obzirom da je snimljen na uglavnom nemačkom jeziku može se više smatrati ostvarenjem iz te zemlje. Film je krajem jula ove godine objavljen na Netflixu (kažu da je poznat i pod nazivom Transatlantic 473 ali ga pod tim imenom zaista nisam nigde video) a postao je jedan od najgledanijih ikada na ovoj platformi, sa emitovanjem u preko 50 miliona domaćinstava.

Šta je čarobna formula Blood Red Sky? Idealan odnos akcije i horora, jednostavna radnja smeštena na klaustrofobično i bezizlazno mesto, dobro odglumljena i bez mnogo pametovanja a onda i pristupačno servirana preko servisa koji većina ljudi ima ili može imati u svom domu. O čemu se ovde radi? Radi se o jednoj samohranoj majci koja boluje od neke nepoznate nama misteriozne bolesti. Ona se već na izmaku snaga skupa sa svojim sinčićem upućuje iz Evrope ka Americi u želji da dođe do terapije/medikamenata kod izvesnog prekookeanskog doktora. No, nedugo nakon ukrcavanja u avion i poletanja ispostavlja se da nisu baš svi putnici redovni: ima tu i putnika namernika tj. otmičara koji letilicu skreću sa rute i usmeravaju ka Londonu, kako bi iznad tog velegrada aktivirali eksplozivnu napravu, razneli avion i na taj način postigli neke svoje ciljeve, detaljnije pojašnjene u samom filmu. Ono na šta negativci nisu računali je da baš kao što ni oni nisu redovni putnici ni svi ostali putnici nisu sasvim obični. Ne, ovaj put nema nikakvih zmija u avionu ali ima – vampira! I ne prolazi mnogo vremena a lovci postaju lovine a preokreti se dešavaju kao na traci...

Autor je pametno izbegao zamku potencijalne sudbine malog dečaka pa se Blood Red Sky odvija u formi prepričavanja i sećanja: na samom početku vidimo avion koji sleće na škotski aerodrom, vidimo dečaka koji napušta letilicu, a kada ga osoblje i policija sprovedu u sigurne prostorije mi gledamo ono što je prethodilo tom činu. Kompletan Blood Red Sky se dešava u vazdušnom prostoru tj. u avionu a tek u završnici filma se vraćamo u aerodromsku sadašnjost da bismo doživeli eksplozivno finale. Sam film deluje prilično klaustrofobično i dovoljno bezizlazno da se konstantno pitamo ima li bilo kakvog izlaza iz višestruko katastrofalne situacije (teroristi, bomba, vampiri, skretanje sa rute, nedostatak pilota, manjak goriva). S druge strane, iako naizgled ne deluje kao lokacija koja pruža veliki broj mogućnosti i ne dozvoljava autorima da se razmašu maštovitošću jedan oveći prekookeanski avion ipak pruža dovoljno manevarskog prostora za skoro dvočasovnu jurnjavu između terorista, putnika i vampira po nekoliko avionskih nivoa i određenom broju prostorija, paluba, magacina, kabina. Garantujem da vam film neće biti dosadan ni za trenutak a da ćete dosta vremena provesti na ivici sedala.

Da bi koliko-toliko razbili monotoniju autori su (opet pametno) film obogatili flashbackovima sa tla a oni obrađuju početak vampirske zaraze. Imamo priliku da vidimo lokaciju na kojoj je sve počelo ali i ne samo to: ovaj flashback, u kombinaciji sa završetkom filma, ali i imajući u vidu uspeh Blood Red Sky može dovesti i do prequela/sequela, kojem se iskreno radujem. Ukoliko do tako nečega dođe ne bi smelo proći bez Peri Baumeister, glumice koja je maestralno odigrala Nadju, nesrećnu majku koja je zaražena vampirizmom. Nadja nema mnogo replika u filmu, reklo bi se čak da njen sin više razgovara od nje, ali svojim izgledom, kretnjama i pokretima doprinosi izuzetnoj uverljivosti. Ona se dobrim delom filma nalazi negde između, negde između čoveka tj. majke kakva je do nedavno bila i pomahnitale zveri koja se isključivo hrani krvlju, što je veoma zanimljivo pa čak i originalno. Veoma jezivo deluju njeni životnjski pokreti i kretanje ali i jasno stavljaju do znanja da su neki ljudi ipak veće zveri i da im treba mnogo više ljudske krvi od samih vampira. Nadja ipak nije svemoguća, jer je samo čovek-vampir a ne superheroj ali i kao takva je definitivno zaslužila da je gledamo ponovo.

Što se tiče mana filma može se reći da određeni broj situacija deluje prilično očekivano, baš kao što su i delovi filma klišeizirani. Takođe, i neki likovi su klišeizirani (u svakoj grupi otmičara mora biti neki neuravnoteženi lik zbog kojeg sve kreće nizbrdo) baš kao što i klinac zna biti veoma iritantan. I pored ovih slabosti apsolutno preporučujem gledanje Blood Red Sky: zamislite ga kao Die Hard meets 7500meets Snakes on a Plane meets Train to Busanmeets 30 Days of Night. Definitivno jedan od boljih ovogodišnjih horora.

+ odlična Peri Baumeister
+ brutalne maske i ubistva
+ bezizlaznost i napetost
— predvidljivosti i klišei
— pojedini iritantni likovi

Ocena: 7/10

Legend of Fall Creek (2021)

Sat, 04 Sep 2021 21:28:00 +0200

Režija: Anthony Hall, Ryan McGonagle

Uloge: Curt Clendenin, Julia Mack, Anita Leeman Torres
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt12747444/
Trailer: https://youtu.be/FUerPydxkis
Pogledajte još: Dark Night of the Scarecrow (1981)

Ukoliko često gledate filmove online ili makar prelistavate šta se to novo pojavilo od horor naslova sigurno vam je upao u oko efektni poster filma Legend of Fall Creek. Mislili ste: ovo je neki brutalni slasher, možda paranormalni revenge triler sa hrpom ubistava ili eventualno mistery thriller sa konstantnom tenzijom koja obavija maskiranog ubicu i njegove motive u slashovanju nevinih žrtava...

Ništa od toga; ovo je samo jeftini film sa efektnim posterom kao glavnim adutom za pronalaženje potencijalnih gledalaca a u pitanju je prequel čuvenom filmu Black Pumpkin iz 2018. godine. Ovo „čuvenom“ je naravno šala, jer sumnjam da ste ikada čuli za taj film, baš kao što niste čuli ni za Bloody Bobby iz 2016. Zašto je sada pa Bloody Bobby bitan? Iz prostog razloga što su u pitanju isti filmovi! Legend of Fall Creek je zapravo prekršteni Bloody Bobby, rebrendiran, retitlovan i sa novim posterom, kako bi stari materijal ponovo bio prodan i kako bi se zaradio još koji zelembać. Ni to nije sve: oba filma imaju uredne stranice na iMDB, kao da su u pitanju različita ostvarenja, ali im se ne poklapa spisak glumaca i imena režisera. A sequel filma, Black Pumpkin, se zapravo pojavio dve godine pre filma koji danas opisujemo i trebao se zvati Bloody Bobby 2. Srećom pa je izbegnuta konfuzija, na radost svih fanova. No, ko zna šta nas još čeka narednih godina kada ovaj isti Legend of Fall Creek dobije nove nazive i nove postere. Maštovitost filmskih radnika veoma često prelazi u bezobrazluk a u slučajevima kao što je ovaj srećni smo što nismo potrošili ni centa na gledanje filma. No, hajde da ostavimo po strani propagandu i marketing i vidimo šta nam to uopšte nudi ovaj filmski produkt...

Glavni akter Legend of Fall Creek je Bloody Bobby, baš kao što je logično po starom nazivu filma. Bobby je dečak koji je 1988. godine netragom nestao u šumi nakon što je pretrpeo maltretiranje svojih vršnjaka. Sada se vraća, i to baš na Halloween, i ubija svakoga na koga naiđe, možda zbog nekakve osvete a možda i random metodom, za potrebe ovog filma. Priča koja služi kao povod ubistvima je izanđala i prepuna klišea ali za jedan slasher film i ne toliko bitna; bitno je da postoji neki ubica, da deluje jezivo i da ubija na spektakularan način. E upravo na svim ovim poljima pada naša Legenda o Fol Kriku. Film ne počinje toliko loše, vidimo jedan komičan i društveno nekorektan dijalog, nesvojstven prvoklasnim hororima, a onda i prvo ubistvo. Nažalost, na drugo čekamo sve do polovine filma a ono je preslikano iz filma Psycho, u tuš kabini, samo snimljeno sto puta slabije, naravno. Ostala ubistva vidimo u završnici filma ali je svima zajednička crta da se uglavnom dešavaju van ekrana, što je za jedan slešer skoro pa nedopustivo. I ono malo akcije koju vidimo tokom slashovanja je zamućena i blurovana kako bi se sakrila jeftinoća i manjak budžeta. Vidimo posledice ubijanja (leševe, krv i uviđaj) ali je to suviše malo za film koji je samog sebe etiketirao kao Grindhouse.

Legend of Fall Creek uglavnom protiče u dugačkim dijalozima između nekoliko glavnih likova a sreća u nesreći je da ta tri lika koja mahom gledamo na ekranu nisu toliko loši glumci i reklo bi se da svakako zaslužuju mnogo bolji film od ovoga. Nažalost, ostatak kastinga, dakle sve sporedne uloge, pokupili su isključivo likovi koji nisu dorasli jednom filmskom ostvarenju, čak ni ovoga nivoa. Verujem da tu ima prijatelja članova ekipe, možda su i pojedinci iz ekipe uzeli učešće u nekim scenama a pojedine glumice deluju kao pristigle direktno iz XXX žanra. Svi oni nas bombarduju svojim rečenicama, pošalicama i pričama ali je veliko pitanje kome to može biti zanimljivo...Ima tu doskočica, evociranja uspomena, planiranja budućih poteza, svega onoga što bi možda bilo dobro da je film kvalitetniji i da nam je do bilo koga stalo ali ovako nije previše zanimljivo jer imamo utisak da autor filma traći naše vreme jer nije u stanju da nam podari iole kvalitetne horor scene. Posebno jadno deluju neki usiljeni momenti humora koji možda komično deluju ako ste pod uticajem alkohola ali meni su delovali više nego jadno.

Neobjašnjivo deluje i odluka autora da mestimično svoj film obogate nekim „zrnastim“ filterom, koji valjda simulira gore pomenuti Grindhouse, na veštački način dodajući smetnje u sliku, zamućujući je i obarajući kvalitet tona. Ovi jednominutni efekti se ponavljaju u prvoj polovini filma bez neke velike potrebe ali ih u završnici baš i nema, što je još čudnije. Rasplet cele priče čak nije ni toliko loš ali je kompletan utisak daleko ispod proseka jer kompletan film uglavnom sija jeftinoćom i amaterizmom. Ukoliko niste tolerantni na horore C produkcije klonite se što dalje od Legend of Fall Creek.

+ povremeni humor; gluma glavnih aktera
— veoma loše snimljen zvuk tokom govora
— zamućena ubistva koja se ni ne vide
— dosta promašenog i usiljenog humora
— svi sporedni glumci su prilično slabi
Ocena: 3/10

Aftermath (2021)

Wed, 01 Sep 2021 20:42:00 +0200

Režija: Peter Winther

Uloge: Ashley Greene, Shawn Ashmore, Jason Liles
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt10691162/
Trailer: https://youtu.be/jsUYJmgHUN4
Pogledajte još: The Visitant (2014)

Koliko puta ste gledali horor film u kojem se mladi supružnici, sa ili bez dece, useljavaju u novu kuću koja poseduje tragičnu prošlost? Evo još jednog, bezličnog naziva Aftermath, i još bezličnijeg postera, što su svakako elementi koji upozoravaju na opasnost od mediokritetstva. Neko bi rekao da je sama činjenica što film nosi oznaku Netflixa i distribuira se putem ovog servisa dovoljno upozorenje ali...

Već na samom početku svedoci smo masakra koji se iz nekog razloga desio u jednoj kući a odmah zatim vidimo i obaveznu poruku za ovakav tip filma: Aftermath je snimljen na osnovu istinitih događaja, a u to nismo ni sumnjali, jer je većina sličnih filmova zaista i snimljena na temeljima stvarnih priča. Potpuno druga stvar je što se filmovi uglavnom drže na oko 10% istinite priče dok je ostatak fikcija ali to je tema za neki drugi tekst. Uglavnom, fokus naše pozornosti se premešta malo u budućnosti i prati mladi bračni par koji ima svoje probleme. Natalie je, naime, prevarila svog muža Kevina, kasnije se pokajala, ovaj joj oprostio, ali posledice su ostale i stvari nikako da se vrate na staro, bez obzira na njihove pokušaje i odlaske kod bračnog savetnika. Pre konačnog kraha braka Kevin je spreman da učini još nešto, kao poslednji korak: spreman je da uloži svu svoju ušteđevinu (čitaj: kredite) i kupi novu kuću, kako bi tu sa svojom ljubljenom ženom Natalie, koja je obećala da ga više neće varati (časna joj riječ), započne novi život, kao da ništa nije bilo.

E sad, ključni element filma je pomalo nategnut, a nažalost nije ni jedini. Kevin je zaposlen u firmi koja radi na čišćenjima mesta zločina. Upravo posledice onog masakra iz uvoda Kevin je počistio zajedno sa svijim kolegama a iz nekog razloga se nameračio da kupi upravo tu kuću, možda jer je prilično luksuzna a zbog masakra nije mogla da se proda, možda jer nije imao više novca, možda zbog toga što ne veruje u kletve i duhove a verovatno zbog toga da bi Aftermath nekako mogao biti nastavljen. Uglavnom, naš par se sav sretan useljava u svoju novu kuću a već iste noći Natalie počinje da oseća nečije prisustvo... Iskreno govoreći prva trećina filma jeste i najkvalitetniji deo Aftermath. Iako dosta klišeiziran (Natalie oseća i čuje nešto a Kevin joj uglavnom ne veruje) film poseduje zavidnu dozu jezive atmosfere, uglavnom tokom noćnih scena. Na momente film deluje kao blago razvodnjena verzija The Conjuring, deluje izuzetno uznemirujuće i izaziva nelagodu kod gledaoca terajući ga da glasno kaže „ma ne bi mene ova kuća gledala više ni sekunde“. Nažalost, autor nije imao plan da se zadržava na terenu paranormalnog i na polju plašenja gledalaca i to je glavni problem filma.

Autor je iz nekog razloga pokušao da film načini realnijim, možda iz razloga što se on zbilja zasniva na nekom događaju iz stvarnosti. Bez obzira na to Aftermath ne deluje realno. Neću otkrivati pojedinosti ali čitava konstrukcija filma je na staklenim nogama, uz to deluje i dosta predvidljivo ali i vrvi od neprirodnih momenata i nelogičnosti. Postoje i sporedne priče (komšija i silovatelji) koje predstavljaju teret po film, stvaraju konfuziju i dodatno proširuju ovaj ionako predugačak film (traje skoro dva časa). Aftermath bi definitivno bio efikasniji da traje standardnih sat ipo i da je sporedna priča izbačena,baš kao i neki sporedni likovi. Ashley Greene i Shawn Ashmore su dobri u naslovnim ulogama ali je problem u sporednim likovima: ovde nijedan sporedni karakter nema značaj i ulogu, svi su plitki, nedefinisani i ne služe ničemu. Klasičan primer je Kevinova koleginica sa nekih famoznih časova, koja bukvalno ničemu ne služi a ni Nataliena sestra nije daleko od toga. Film je opterećen i pojedinim suvišnim scenama kao i dramskim elementima pa će vam za njegovo gledanje trebati malo više strpljenja i živaca.

Aftermath nije katastrofalan film, daleko od toga, ali nije ni film koji bi se mogao preporučiti. Žao mi je što nije ispao bolji pa makar bio još klišeiziraniji, što autor nije snimio zadovoljavajući hiljadu puta viđeni paranormalni horor umesto što je snimio oslabi sto puta viđeni kvazi-realni horor sa nekoliko sumnjivih preokreta.

+ nekoliko izuzetno jezivih scena
+ Ashley Greene i Shawn Ashmore
— suviše razvučen i dugačak film
— slabi i bespotrebni sporedni likovi
— neuverljivosti i nelogičnosti

Ocena: 5/10

Shadow in the Cloud (2020)

Sun, 29 Aug 2021 18:35:00 +0200

Režija: Roseanne Liang

Uloge: Chloë Grace Moretz, Nick Robinson, Beulah Koale
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt9691136/
Trailer: https://youtu.be/d041Wa7LJfs
Pogledajte još: Twilight Zone: The Movie (1983)

Nakon meta horora, bizarnog amfibijsko-lavkraftovskog i nelagodnog sa sumnjivim obrtima nastavljamo neobičnim i ne tako čestim izletima van klasičnog generičkog horora kojima smo zapljusnuti poslednjih sezona. Ovoga puta pred nama je Shadow in the Cloud, akciona horor fantazija smeštena u doba Drugog svetskog rata, što je svakako nedovoljno iskorišteno vremensko razdoblje u horor filmovima.

Priča prati jednog mladog ženskog pilota koji se 1943. godine ukrcava na Boeing B-17 Flying Fortress i poleće skupa sa njegovom posadom iz jedne baze na Novom Zelandu. Zvanično – Maude Garrett (Chloë Grace Moretz) je na tajnoj misiji i sa sobom nosi torbu nepoznate sadržine a u tajna dokumenta koja mora dostaviti na određenu destinaciju ne dozvoljava uvid nikome iz posade letilice, što je samo jedan od razloga za opšti revolt. Isključivo muška posada odmah po ulasku Garretove u avion počinje sa neumesnim komentarima, vulgarnim doskočicama i šikaniranjem, pokazujući one dobro poznate osobine kojima se nijedan muškarac ne bi trebao dičiti. U svemu tome prednjači i sam kapetan a pilotkinja završava mimo svoje volje smeštena u donju kupolu, dok joj torba ostaje na gornjoj platformi, među ostatkom posade aviona. Na toj skučenoj lokaciji ona provodi let, sama samcijata, povezana sa ostatkom ljudstva isključivo radio vezom.Ne prolazi mnogo vremena a prvi problemi se pojavljuju: Garretova uočava japanski avion koji napada njihov B-17. Iako joj posada ne veruje ona uspeva da ga obori čime pomalo omekšava neprijateljski stav od strane ostatka ekipe, ali, kako će iskusna, samouverena, mačo-posada reagovati kada im mlada pilotkinja saopšti da je njihov avion pod napadom ni manje ni više nego – gremlina?

Prva polovina Shadow in the Cloud se odvija isključivo u kupoli ispod aviona u kojoj je smeštena naša junakinja. Ovaj period je zbilja poseban jer zahvaljujući napetosti, bezizlaznosti i klaustrofobiji ni za trenutak nije dosadan. Iako se dešava na izuzetno skučenom prostoru koji ni vizuelno nije previše atraktivan film ne dozvoljava gledaocima predah, što je izuzetno pohvalno jer gledaoci ni u jednom trenutku nemaju uvid u ono što Garretova vidi, uočava ili pogađa. Gledaoci imaju fokus isključivo na glavnoj akterki, posmatraju mahom njeno uspaničeno lice, ali i njenu gestikulaciju, reakcije na pojavu raznih problema i njihovo konstantno usložnjavanje, rešavanje istih, a posmatramo i slušamo komunikaciju sa ostatkom posade. Toliko toga se dešava, možda i suviše brzo, kao na pokretnoj traci, ali ovo je film bez mnogo pametovanja i namenjen (skoro) isključivo zabavi pa se neke zbrzanosti sigurno ne mogu navesti kao velike mane. U prvoj polovini filma, dakle za vreme radnje u kupoli, do izražaja dolazi gluma i harizma Chloë Grace Moretz. Ako je neko do sada sumnjao u njen glumački talenat (ja možda jesam u vreme bespotrebne Carrie) sada definitivno nema razloga: Shadow in the Cloud je isključivo njen film, u tolikoj meri da u rubrici „Uloge” ne treba da stoji nijedno drugo ime.

A onda se radnja iz kupole seli u ostale delove aviona a zatim i van njega. Ono što je još važnije napomenuti – akcija postaje dominantna a tempo filma se dodatno ubrzava u tolikoj meri da postaje glavni kamen spoticanja. Shadow in the Cloud potpuno menja svoje lice i počinje bombardovati gledaoca spektakularnim ali više nego sumanutim akcionim scenama koje postaju sve eksplozivnije, nerealnije i (da li su autori filma to hteli ili ne) urnebesnije. Neke od potonjih će vam izmamiti smeh (ili prevrtanje očima) a to se posebno odnosi na eksploziju aviona i povratni učinak eksplozivnog talasa te na finalnu borbu koja sledi nešto kasnije i koja od nejake ali odvažne i odlučne Garrettove pravi neku vrstu superheroja. Ono što je zanimljivo je da film odlično izgleda, da deluje mnogo skuplje nego što zaista jeste i da se specijalnim efektima nema mnogo šta zameriti. Još jedna zanimljivost je da je scenario pisao Max Landis, sin čuvenog Johna Landisa, ali je odstranjen iz projekta zbog nekih stvari koje nisu tema ovog opisa. Scenario je nakon toga menjan nekoliko puta ali je ideja filma ostala ista: snimiti zabavan akcioni horor koji bi predstavljao omaž ženskim pilotima koji su se hrabro borili tokom WWII na strani Britanije i Amerike.

Pravac u kojim skreće film nakon napada gremlina definitivno neće svakome odgovarati i prijati, mahom onim gledaocima koji očekuju ili zahtevaju realan i koliko-toliko ozbiljan film. Ja lično nisam imao problem sa ovim: Shadow in the Cloud mi je veoma prijao u svoj svojoj dinamici, neozbiljnosti, spektakularnosti i sa svim female empowerment elementima koji ovde imaju neki smisao i svrhu. Ipak, svestan sam da neralna akcija koja više pristaje Tomu Cruiseu ili Jasonu Stathamu neće svakome odgovarati i da se ona ne očekuje u jednom filmu koji se reklamira kao horor.

+ odlična Chloë Grace Moretz
+ konstantna tenzija, napetost...
+ ...a onda i spektakularna akcija...
— ...što se neće baš svima svideti
— suviše slabi sporedni likovi
Ocena: 7/10

The Rental (2020)

Thu, 26 Aug 2021 19:57:00 +0200

Režija: Dave Franco

Uloge: Dan Stevens, Alison Brie, Sheila Vand
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt10003008/
Trailer: https://youtu.be/MGdcTUMGxB0
Pogledajte još: The Rental (2019)

Rental je još jedan od gomile debitantskih horor uradaka koji nam pristižu poslednjih godina što više govori o pojeftinjenju opreme za snimanje i opštoj hiperprodukciji nego o najezdi horor talenata. Anyway, u pitanju je triler horor, jedan od onih filmova gde naizgled idilična situacija najednom krene nizbrdo, putem katastrofe, i nikako se više ne može ispraviti... Iako već viđeni a često i vrlo očigledni ovakvi filmovi su uvek zanimljivi za gledanje pa je takav bio i Rental, bez obzira na sve svoje mane.

Evo šta ovde imamo: imamo dva para – Minu, Josha, Chalieja i Michelle, i svi oni skupa odlaze da provedu ugodan vikend u iznajmljenoj kući na obali okeana. Znate ono: dobra mjuza, dobro raspoloženje, opuštena atmosfera, alkohol, nedozvoljene supstance, seks, žurka, zezancija, leš... Wait a minute... Otkud odjednom mrtvo telo u tuš kabini preko Airbnb portala iznajmljene kuće? Pa, lokaciju treba dobro birati pre iznajmljivanja, verovatno treba osmotriti i ko je vlasnik dotične, ali isto tako treba i birati sebi društvo... U svakom slučaju materijala za preokrete i (ne)očekivane situacije ovde ima napretek jer: Mina i Josh su par, baš kao što su Chalie i Michelle u braku, ali Josh i Charlie su braća, i odnosi im nisu savršeni jer su dijametralno različiti, kako po osobinama i karakteru tako i po dosadašnjem životu. Uz to Charlie i Mina su biznis partneri, Mina je druge nacionalnosti a vlasnik vikendice je rasista. Jedan od prisutnih je u prošlosti imao problema sa zakonom, jedan od prisutnih problema sa samokontrolom, jedan sa ljubavnim vezama, neki od nabrojanih imaju svoje tajne koje će uskoro biti otkrivene i koje mogu biti predmet ucena ili razlog za raskide a ceo prostor koji su iznajmili je (na iznenađenje svih prisutnih) pokriven kamerama...

Rental je u svojoj prvoj polovini uglavnom drama. Gledaocu je i u tim trenucima savršeno jasno da nešto loše po likove ubrzo treba da se desi ali vreme provodi u upoznavanju likova koji jesu klišeizirani ali imaju svoje tajne koje isplivavaju na površinu i to je dovoljno da bude zainteresovan za dešavanja na ekranu. Iako šablonizirani likovi su i dovoljno različiti, što je svakako plus, a ono što doznajemo o njima nikako nije originalno ali u svakom slučaju jeste poučno. Uglavnom, znajte da prva polovina može biti dosadnjikava ukoliko nemate strpljenja a kada jedan od likova pronađe kamericu skrivenu u tuš kabini kreće dinamičniji deo filma. Za tili čas koliko-toliko idilična situacija (zapravo situacija sa gomilom problema ali minornih u odnosu na ono što sledi), se pretvara u potpuno bezizlaznu, u tolikoj meri da je veliko pitanje može li iko živ napustiti ovu predivnu lokaciju pokraj okeana. Nastaje tenzija i haos koji se usložnjavaju do samog finala a film prelazi u horor, dakle u ono što smo svi do tada čekali. Rental ipak nije strašan, nije ni previše jeziv, ali jeste jeziva i sama pomisao šta bismo radili da se nađemo u sličnoj situaciji u koju bismo bili bačeni zahvaljujući drugoj osobi ali i zahvaljujući našoj nesmotrenosti i (nimalo nevažno) zahvaljujući modernim tehnologijama, u ovom slučaju video nadzoru i njegovoj zloupotrebi.

Treba reći da lokacija na kojoj se dešava film zaista izgleda prelepo, luksuzno, mirno i opuštajuće a u blizini je i velika vodena površina (nije za kupanje ali ipak) te brojne šumske stazice za opuštajuće šetnje. Mesto je kao stvoreno za odmor pa samim tim i kontrast tj. haos koji se desio u drugoj polovini filma deluje još šokantnije. Ubistva koja vidimo (paradoksalno) i ne vidimo baš, jer se mahom dešavaju van ekrana. Kada budemo bili svedoci scene na litici okeana shvatićemo i zašto je to tako: Rental jednostavno nije film koji je raspolagao prevelikim budžetom pa je akcenat stoga i stavljen na druge elemente, dok su grafički aduti gurnuti u drugi plan, za opšte dobro. Sve je fokusirano na likove i njihove odnose, na istorijate koji isplivavaju na površinu i na twistove a ti preokreti su polovično uspešni, jer ćemo neke veoma lako ali zato uspešno predvideti. Glumci koji se nalaze u ulogama četvoro vikendaša su svi korektno odradili posao ali ne u tolikoj meri da bi se neko posebno izdvojio. Onaj koji se izdvaja je stanodavac, tj. vlasnik vikendice koji je sa samo nekoliko pojavljivanja ukrao show svojim mlađim kolegama.

Rental može biti neoriginalan i dosadnikav većini gledalaca ali ukoliko niste zahtevni i imate toleranciju da poduže uvode može vam pružiti dobru dozu tenzije i nelagodne atmosfere. Možda i najznačajnije – film upozorava na sve opasnosti koje vrebaju u iznajmljivanju prostora za vikend, u nedovoljnom poznavanju onih sa kojima putujemo na taj vikend ali i na opasnosti koje vrebaju na svakom koraku zbog zloupotreba modernih tehnologija.

+ napeta i nelagodna atmosfeta
+ upozoravajuća poruka filma
+ lepa lokacija a tragična radnja
— pomalo prerazvučen uvod
— neki preokreti su predvidljivi

Ocena: 6/10

What Lies Below (2020)

Tue, 24 Aug 2021 20:29:00 +0200

Režija: Braden R. Duemmler

Uloge: Ema Horvath, Mena Suvari, Trey Tucker
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt9264728/
Trailer: https://youtu.be/2CWzJnyl204
Pogledajte još: Paradise Cove (2021)

What Lies Below je jedan od onih filmova koji bi svaka žena ili devojka trebala pogledati, a pogotovo one pripadnice lepšeg pola koje sanjaju o susretu sa gospodinom Savršenim. Film je paranormalna triler misterija, sa elementima fantastike i horora (pogotovo u završnici) a ima i malo erotike zbog čega su ga neki svrstali među erotske filmove, što je potpuno pogrešno. Režiran je od strane gore potpisanog debitanta a dotični je napisao i scenario.

Na početku filma se upoznajemo sa 16-godišnjom Liberty (Ema Horvath) koja se vraća svojoj kući sa letnjeg školskog kampovanja. Po dolasku u porodičnu kuću koja se nalazi pored jezera dočekuje je veliko iznenađenje: naime, dok je klinka bila odsutna njena majka Michelle (Mena Suvari) se smuvala sa jednim mlađim frajerom i odmah sa njim otpočela zajednički život a uskoro sledi i venčanje. E sad, nije u pitanju bilo kakav frajer: osim što je mlađi od svoje nove devojke John (Trey Tucker) je zgodan, mišićav, lep, preplanuo, obrazovan, ljubazan, kulturan, saosećajan, uvek na usluzi i zaista deluje kao čisto savršenstvo na koje će svaka gledateljka ovog filma reći „Vau!”. U prvi mah čak i Liberty se pomalo zaljubljuje u Johna ali je ponašanje majke veoma brzo vraća u realnost. Michelle je naprosto opčinjena svojim dečkom, zaslepljena je u tolikoj meri da zanemaruje bukvalno sve oko sebe, pa i odnos sa sopstvenom ćerkom. Liberty ne ostaje ništa drugo nego da se pomiri sa situacijom, aminuje vezu svoje majke i sa strane posmatra nju i njenog momka i ono što sledi. A što više bude posmatrala Johna biće joj sve sumnjiviji...

What Lies Below je jedan od onih filma gde gledamo bukvalno savršenu situaciju (dobro, osim klinkinog neslaganja sa novonastalom situacijom) ali nas to savršenstvo ne opušta jer smo konstantno napeti zbog neke nelagode koja se oseća u vazduhu od prve minute filma, tačnije od prvog pojavljivanja handsome Johna. Glavna nit koja se provlači kroz film i koja ga drži gledljivim je – sumnja, i to Libertyna sumnja u Johna koja vremenom iz čiste radoznalosti prelazi u nepoverenje a kada ovaj oseti to dolazi do veoma velike tenzije i napetosti. Naprosto, iza sve te naprasne ljubaznosti i idealizma izbija nešto neobično, zloslutno i opasno, na momente i bizarno, a ne prolazi mnogo vremena dok se i mi u to ne uverimo. Ipak, to nije ništa spram onoga što će se desiti u poslednjoj trećini filma i što kulminira završnom scenom koja vam se može ali i ne mora svideti (meni nije). Završetak je bolno bizaran, možda i neobičan za današnje horor filmove ali ima svoju poruku. Osobe koje nisu navikle na horore mogu ostati zgrožene viđenim a mogu i odustati od gledanja What Lies Below, što bi bila prava šteta.

Ema Horvath i Mena Suvari su zaista odlične u svojim ulogama, svaka na svoj način, i veoma verno dočaravaju specifičan odnos majke i ćerke. Odnos koji gledamo je narušen dolaskom budućeg Libertynog očuha i to gledaoci veoma dobro vide, iako se raniji život majke i ćerke, onaj skladniji, ne vidi. Upravo zbog tog narušenog sklada tinejdžerka deluje još bespomoćnije a budući da je njihov dom zapravo vikendica na obali jezera – i usamljenije, jer prave podrške nema ni na vidiku. U filmu vidimo samo jednog sporednog lika a taj minimalizam se savršeno dobro uklapa u specifičnu nelagodnu atmosferu.Ta atmosfera se pojačava u drugoj polovini filma tokom pojedinih scena gde misteriozna neprirodna svetlost igra jaku ulogu, bez obzira da li smo tada sa našom Liberty na ili pored jezera ili u, recimo, podrumu vikendice, podrumu koji krije mnoge tajne. Tajne koje budemo otkrili su pomalo lavkraftijanske, specijalni efekti možda nisu prvoklasni ali to nadomešćuju svojom bizarnošću a minimalistička synth muzika je tu da još više začini ugođaj. Ili da vam dodatno ogadi film, u zavisnosti od toga da li imate tolerancije na ovakve filmove, ovakve teme i ovakve završetke.

What Lies Below je ugodan (kako kažu prekookeanske kolege) creature feature, koji se možda neće svideti svakome ali će onome ko ga pogleda zasigurno ostati u sećanju. Oni koji planiraju da ga pogledaju su to svakako trebali da učine pre čitanja ovog opisa ali i pre gledanja trailera. U slučaju ovog filma više nego ikada je važna deviza „što manje znate – to bolje” jer What Lies Below najbolje funkcioniše kada mu pristupite bez ikakvog predznanja i informacija.

+ veoma napeta bizarna horor misterija
+ odlične Ema Horvath i Mena Suvari
+ kraj filma nećete tako lako zaboraviti
— kraj filma se neće svakome svideti
— tragične sudbine nekih karaktera

Ocena: 7/10

A Classic Horror Story (2021)

Sat, 21 Aug 2021 21:59:00 +0200

Režija: Roberto De Feo, Paolo Strippoli

Uloge: Matilda Anna Ingrid Lutz, Francesco Russo, Peppino Mazzotta
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt12877640/
Trailer: https://youtu.be/PHqyFhrb3uU
Pogledajte još: The Cabin in the Woods (2011)

Nakon serijala zimskih tj. snežnih filmova bacamo se na novije naslove a stara, dobra i oprobana random metoda dovela je do toga da prvo pogledamo A Classic Horror Story, jedan od poznatijih horora ove sezone i svakako najpoznatiji italijanski horor film u poslednje vreme. Film je režiran od strane dva lika čija imena vam neće značiti mnogo, dok im se u pisanju scenarija pridružio još jedan lik. Međutim, mnogo važnije po ceo projekat je što se distribuira via Netflix, pa je i to jedan od razloga zašto je A Classic Horror Story postao horor hit(ić).

Pet stranaca putuje kamperom ka jugu Italije, svako na svoju destinaciju i iz nekog svog razloga, a u fokusu naše pozornosti je Elisa, devojka koja putuje svojoj porodici, ali koja je u neplaniranom drugom stanju i koja ima neke svoje privatne probleme, baš kako to i dolikuje klišeiziranoj horor devojci koja će u nekom trenutku postati the final girl. Ipak, na početku filma putešestvije ove slučajno okupljene grupe ljudi po atmosferi pomalo liči na uvod iz The Texas Chain Saw Massacre (1974). Gledamo debeljuškastog vozača, sunjivog doktora, naporni par iz Amerike, i pratimo vožnju kroz krivudave puteljke pustih ruralnih delova Italije. U nekom trenutku film se pretvara u Wrong Turn (2003): dok voze kroz šumski puteljak u poslednji čas uspevaju da izbegnu životinju na putu ali udaraju u drvo, oštećuju vozilo i gube svest. Kada se osveste i izađu iz kampera uviđaju da se – ne nalaze više na putu, da je kompletan drum nestao, da se njihov kamper nalazi na proplanku podno šume a da se na proplanku nalazi i neka čudna drvena koliba... Ulaze u kolibu da je istraže, tu ne zatiču nikoga ali ih tu dočekuje jezivi zvuk sa razglasa koji najavljuje dolazak maskirane grupe bizarnih članova nekog jezivog kulta... U tom trenutku film se pretvara u kopiju The Wicker Man (1973), a kulminira scenom koja je kombinacija The Texas Chain Saw Massacre i Midsommar (2019)... A to je tek početak i nagoveštaj još šokantnijeg raspleta...

Kao što ste već zaključili iz prethodnog pasusa - A Classic Horror Story podseća na mnoge poznate horor naslove i to nije nimalo slučajno. Prva polovina filma je sasvim svesno urađena klišeizirano, namerno se trudeći da deluje već viđeno, predvidljivo i očigledno, samo kako bi preokret bio što šokantniji, neočekivaniji i direktniji. Što se tiče preokreta neću ga otkrivati ali hoću smisao filma, jer morate znati kakva je Klasična Horor Priča, kome je namenjena i da li ima osnova da vam se uopšte dopadne. Iako je za potpuno uživanje u ovom ostvarenju veoma važno da što manje znate ipak se moramo dotaći smisla filma, njegove konstrukcije i, što je takođe veoma važno – potencijalne publike, jer ukoliko niste fan ovakvih ostvarenja mogli biste se grdno razočarati. Stvar je u tome što ovo nije sasvim običan film, dakle nije filmsko ostvarenje u konvencionalnom smislu, već jedno specifično ostvarenje koje u sebi sadrži još jedan film, film koji se odigrava od polovine pa nadalje, film koji je još direktniji i potresniji od onog koji smo gledali do tada i film koji ima mnogo toga da kaže. Taj drugi film, tačnije realnost koja nastupa i pojašnjava ono što smo gledali u prvoj polovini, može se definisati i kao – meta horor, jer istovremeno dok se bavi likovima koje smo upoznali i njihovim dogodovštinama sa misterioznim kultom bavi se i horor filmom uopšte, njegovim smislomi svrhom u modernom dobu, problemima sa kojima se susreće, ali se bavi i savremenom horor publikom i njihovim očekivanjima.

Ovaj meta deo je najveća vrednost i smisao filma ali ukoliko niste vični ili vam ne leže ostvarenja puna metafora bolje se klonite A Classic Horror Story. Mnogi tvrde kako je ovo veoma pametan film koji mnogo toga ima za reći i ja se donekle slažem sa time, jer, pogotovo u završnici, A Classic Horror Story zaista postaje brutalno direktan i ogoljen, mada ono što nam saopštava nije nešto što do sada nismo znali. Problematične mogu biti neke njegove poruke koje ostaju nejasne, ili su makar meni ostale nedokučive, no njih neću navoditi jer se trudim da ovaj opis ostane koliko-toliko u domenu spoiler-free. Što se zanatskog dela tiče stvari su na mnogo boljem nivou, tačnije nivou oko kojeg nema dileme i debate: film jednostavno izgleda odlično, pogotovo tokom noćnih scena i za vreme specifičnih skupova kulta i njihovih rituala. Tokom ovih kadrova provejava zbilja jeziva atmosfera, vidimo i sablasne maske a svedoci smo i nekoliko veoma brutalnih i grafički vrlo bogatih kadrova koji (što bi se reklo modernim rečnikom tabloida) lede krv u žilama. Sve je začinjeno i odličnom muzičkom podlogom a delić te atmosfere se prenosi i na dnevne scene, što je uvek vredno pohvale. Gluma kod većine likova nije na previsokom nivou ali se nešto drugačije nije ni tražilo od njih; svi likovi su dosta plitki, što kod pojedinih nije veliki problem (onih koji služe kao topovsko meso) ali kod onih glavnijih jeste.

A Classic Horror Story je specifičan film za koji je veoma teško reći da li je dobar ili nije jer on svakako zahteva i specifičnu publiku. Ukoliko tražite tradicionalan horor u duhu novog Wrong Turn (oba filma imaju veoma sličan poster) ovde ga nećete naći i ostaćete veoma razočarani, međutim, ukoliko ste fan filma koji sam naveo u gornjoj preporuci ovo bi moglo biti ostvarenje koje ste čekali celu deceniju.

+ dosta horor referenci i metafora
+ veoma jeziva horor atmosfera
+ maske članova kulta; brutalnosti
— neke metafore teške za razumeti
— slabi likovi; dosta nerealnosti

Ocena: 6/10

The Decline (Jusqu'au déclin) (2020)

Fri, 13 Aug 2021 20:23:00 +0200

Režija: Patrice Laliberté

Uloge: Guillaume Laurin, Marie-Evelyne Lessard, Réal Bossé
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt10307440/
Trailer: https://youtu.be/WoTU50CHPtw
Pogledajte još: Red Dot (2021)

Ovogodišnji serijal snežnih filmova završavamo jednim kanadskim trilerom, i to ne lošim. The Decline, originalnog francuskog naziva Jusqu'au déclin, je film snimljen na francuskom jeziku a postoje čak 32 sinhronizovane verzije, od kojih najveću verovatnoću da nabasate na nju ima engleska. Mi smo film pogledali u originalu pa to i vama savetujemo da učinite, ukoliko planirate pogledati The Decline, naravno.

Ono što je najzanimljivije u ovom filmu je da se on bavi jednom uvek aktuelnom temom, a nakon Covid pandemije još aktuelnijom – krahom civilizacije i preživljavanjem pojedinaca u prirodi. U fokusu naše pažnje imamo jednog supruga i oca, koji svoju porodicu svakodnevno priprema za sudnji dan, bez obzira zbog čega on došao. Ova tročlana porodica ima konstantne noćne vežbe brzog napuštanja svog doma, efikasnog izlaženja iz grada, ali i pravljenja zaliha, obroka, štednje namirnica, brzog pakovanja stvari i ko zna čega još. Otac krucijalne savete dobija putem društvenih mreža, od jednog iskusnog youtubera, tzv. stručnjaka za preživljavanje u divljini, a u nekom trenutku se odlučuje i da lično ode kod njega, na svojevrsni trening. Tu upoznaje nekolicinu drugih likova koji su se u kamp prijavili iz raznoraznih razloga: neko se plaši smaka sveta, nego misli da će jedino u šumama zaštititi svoju porodicu od migranata a oni drugi koji se ne plaše pandemije su uvereni da veoma brzo sledi ekonomski krah koji će ljude svakako naterati da se snalaze kako znaju i umeju. Ukoliko i kada se bilo šta od pomenutog desi ovi ljudi će već uveliko biti spremni za preživljavanje ali i odbranu svoga života, svoje porodice i svoje teritorije u šumi. Tako barem oni misle...

Uglavnom, dotična grupa se kod svog gurua ima osećati kao kod kuće. U višednevnom treningu imaju se obučiti preživljavanju, lovu, samoodbrani, rukovanju raznim vrstama naoružanja, kuvanju, spremanju obroka i svemu onome što može pomoći preživljavanju u prirodi. Ekipa se veoma dobro slaže, ima tu svakojakih priča, istorijata i ispovesti, uvod filma je pomalo i razvučen, treba filmu celih pola časa da se razmaše što nije malo za ostvarenje koje traje ispod sat ipo, i u nekom trenutku sam se zapitao nisam li pogrešio film i nije li u pitanju obična drama? Nije, i to ćete videti nakon pola časa kada cela kula od karata koju je dugo vremena gradio samozvani Youtube guru krene da se ruši, bez ikakve šanse da se vrati na pređašnje stanje. Dešava se akcident nakon kojeg nema nazad i preko kojega se ne može preći. Ukoliko se o akcidentu obaveste nadležni cela priča o kampu pada u vodu ali što je najvažnije – neki od prisutnih, ako ne i većina – mogu zaglaviti zatvor.Ignorisanje katastrofalnih posledica za neke od prisutnih nije opcija, ali za neke jeste, i tu nastaje sukob koji gura prisutne u upravo onakvu „igricu” za koju su se i „obučavali” toliko vremena... Nastaje panika, ona vodi u nepromišljene poteze a ti potezi do – novih žrtava...

The Decline se dešava u kanadskim šumama tokom zime, tačnije u ruralnim predelima Quebeca koji su veoma slabo naseljeni. Sneg deluje veoma autentično i vrlo hladno, film ne karakteriše toliki broj lepih snežnih pejsaža i snimaka krajolika jer je fokus kasnijeg dela filma na akciji i pokušajima bežanja ili osvajanja teritorije. Pravi mali rat se vodi oko objekata, vozila i puteva ali u svoj toj tarapani ipak primećujemo prelepi krajolik, zaleđene reke, puteve i sve ono što prija oku u ovim vrelim letnjim danima. Ukoliko ne obratite pažnju na snežni ambijet to će biti zbog konstantne tenzije koja ne jenjava do samog kraja filma. Reklo bi se da je The Decline sve napetiji kako ide prema svom kraju a iako delom predvidljiv ipak pruža neke neočekivane trenutke. Film poseduje brutalna i veoma krvavo prikazana ubistva ali nije film od kojeg bi se trebali plašiti. Ono od čega bi se morali plašiti su ljudi koji zbog nevidljivog neprijatelja pribegavaju ubijanju pa umesto žrtve koja pod pritiskom opasnosti napušta svoj dom i naseljava se u prirodi postaju prave pravcate psihopate opasne po druge ljude. Čini se da je mala razdaljina od kupovine svih zaliha toalet papira u marketu do kupovine oružja, a isto tako i od kupovine pomenutog do ispaljivanja prvog metka. Uostalom, već kod neke naredne pandemije možda budemo i svedoci nečeg sličnog...

Što se tiče The Decline (Jusqu'au déclin) u pitanju je zanimljiv i više nego aktuelan film, koji nakon svog pomalo razvučenog uvoda ne dopušta nikakav predah. Njegovo gledanje savetujem čak i ako niste fan snežnih filmova jer je ovde sneg dodat samo kao bonus; ista priča se mogla odvijati i na vrelom ostrvu i ne bi bila ništa manje brutalnija i poučnija.

+ veoma aktuelna tema
+ vrlo dinamičan triler
+ brutalna ubistva; poruka
— pomalo razvučen uvod
— slab istorijat likova

Ocena: 7/10

Let It Snow (2020)

Tue, 10 Aug 2021 21:30:00 +0200

Režija: Stanislav Kapralov
Uloge: Ivanna Sakhno, Mariam Sulakadze, Olga Sulzhenko
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt11272898/
Trailer: https://youtu.be/6U1Vl0H2tI0
Pogledajte još: Frozen (2010)

Let It Snow je film rađen u ukrajinsko-gruzijsko-špansko-američkoj koprodukciji a radnja se dešava po gruzijskim snežnim planinama i oko planinskog vrha pod imenom Black Ridge. Pomenuti vrh je veoma opasan, ne samo zato što je najviši vrh snežnih planina već i zbog toga što se malo ko sa njega vratio: iako predstavlja atrakciju za zavisnike od snežnog adrenalina nekoliko osoba se sa njega vratilo u plastičnim kesama...

E upravo na pomenuti vrh su se uputili Mia i Max, jedan par uvek raspoložen za opasnost, adrenalin i avanturu, i uvek spreman za osvajanje nepristupačnih vrhova. Baš zbog Black Ridgea su doputovali čak iz Amerike, kako bi se snowboardima spustili niz njegove strme padine, a nakon dugačkog puta odlučni su u tolikoj meri da im ništa, ama baš ništa ne može pokvariti njihov plan. Čak ni saznanje o skorim pogibijama, pa ni upozorenje ludog Ralpha (ovoga puta oličenog u recepcionarki hotela u kojem su odseli) ne uspeva da ih pokoleba, pa se već sledećeg jutra po odsedanju u hotelu upućuju ka smrtonosnom snežnom vrhu... Na svojim daskama se spuštaju niz njegovu padinu a već u podnožju se desilo iznenađenje: Mia uviđa da Maxa nema, kao on se odvojio pa će se kasnije naći, kud bi se izgubio, jel’, nema se gde čovek zagubiti na snežnim planinama, u belini koja seže unedogled i u snežnoj oluji koja samo što nije... A već koji trenutak kasnije – viđu đavla! Mia doznaje još nešto – da je Max otet od strane jednog maskiranog lica na motornim sankama! Maskirano lice se nakon njenog partnera nameračilo i na Miu pa će se ona morati snalaziti kako zna i ume da spasi svoj život, u hladnom, negostoljubivom i nepoznatom terenu...

Ne treba trošiti reči kako je zaplet u Let It Snow sve samo ne originalan. Već hiljadama puta smo gledali kako mladi ljudi ili tinejdžeri posećuju opasna mesta, bez obzira da li su ona snežna ili ne, oglušuju se o svakakva upozorenja meštana a onda vapiju za pomoć i traže signal mobilnog telefona kojeg nema ni za lijeka... Međutim, koliko god naivno izgledalo – ni stvarnost nije mnogo originalnija pa se slični, mnogo gluplji i naivniji događaji itekako dešavaju diljem naše planete. Nego, prvi pravi problem filma vidimo na samom početku: u prologu radnje koju smo prepričali u prethodnom pasusu vidimo dvoje skijaša koji spuštajući se niz snežnu padinu udaraju jednu devojčicu i ostavljaju je da umre ne pozivajući pomoć... Ne treba sabrati dva i dva pa ukapirati da tri godine kasnije, u trenutku kada Mia i Max posećuju te iste planine, neko ubija skijaše sveteći se na taj način za svoj lični gubitak. Naše je samo da pogledamo Let It Snow do samog kraja i doznamo ko se sveti zbog smrti devojčice na skijaškoj stazi i šta pokušava time da postigne, ali je naše i da još jednom zaključimo kako su prolozi u filmovima ponekad kontraproduktivni, baš kao i traileri. Mnogo bi bolje bilo da smo informacije iz prologa saznali nešto kasnije, možda i tokom poslednjih scena filma, jer na ovaj način je jedno od iznenađenja filma pokvareno.

O radnji filma se nema mnogo toga reći: devojka pokušava da utekne svom progonitelju na motornim sankama, bauljajući po hladnom i negostoljubivom terenu, tu i tamo nailazeći na prepreke, potencijalne pomagače koji će joj pomoći ili neće, kao i na mnogobrojne probleme koje samo snežna divljina možr da ponudi. Dopalo mi se što na polju ovog poslednjeg film nudi pristojnu dozu realnosti, baš kao i na polju maskiranog negativca. Maskirani ubica ovde nije svemoguć i ne pojavljuje se baš na svakom koraku, kao što je to slučaj u slasher filmovima. Ipak, Let It Snow je daleko od realnog filma, pa i logičnog, pa ukoliko želite da vam se iole svidi morate zanemariti logiku i ne postavljati nikakva pitanja. Recimo, nemojte se pitati kako Mia više dana preživljava na ekstremnoj hladnoći bez rukavica i kape kada se vama zimi smrznu prsti samo dok trknete do prodavnice... Nemojte se ni pitati zašto je u ovom filmu žrtva neuništiva, ali se nemojte previše ni upinjati u motive ubice. Jednostavno, Let It Snow je fokus stavio na Miu i njene pokušaje preživljavanja a o motivima maskiranog ubice više doznajemo iz kazivanja trećeg lica nego od njega samog.

Film poseduje određeni broj klišea ali nema previše nelogičnih postupaka likova. Završetak filma je svakako mogao biti drugačiji jer ovakav kakav je osim nerealnosti pruža i usiljeno praćenje modernih horor trendova koji nalažu da film nikako ne sme biti završen i mora nagoveštavati sequel čak i onda kada to autori ne planiraju. Moj savet u vezi Let It Snow je da mu pristupite bez suvišnih pitanja i da se prepustite ledenom survival iskustvu; ukoliko istrajete u gledanju bićete nagrađeni mnoštvom prelepih snežnih pejsaža, bezbrojnim vazdušnim snimcima snežnih planina, ali i ledenih reka, noćnog neba i – krvavog snega, ponekad posutog tužnim laticama...

+ prelepi snežni kadrovi
+ Ivanna Sakhno kao Mia
+ često prilično napet film
— dosta nerealnih detalja
— klišei; elementi raspleta

Ocena: 6/10

Centigrade (2020)

Sun, 08 Aug 2021 21:16:00 +0200

Režija: Brendan Walsh
Uloge: Genesis Rodriguez, Vincent Piazza
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt8945942/
Trailer: https://youtu.be/0RvV7TNUlkQ
Pogledajte još: Wind Chill (2007)

Evo još jednog trilera, doduše trilera sa jezivim elementima. Trudili smo se da u ovom snežnom ciklusu opišemo što kvalitetnije filmove, dakle sa što većim iMDB ocenama, a horori kao što znate nemaju previsoke ocene tako da su trileri preuzeli primat ovoga leta... Ko zna zbog čega je to dobro! U svakom slučaju evo ga Centigrade, survival triler film, baziran na istinitoj priči o izvesnom Peteru Skyllbergu, čoveku koji je preživeo dva meseca u svom zaleđenom automobilu!

Za potrebe ovog filma priča je malo adaptirana kako bi se razvila dramaturgija, film postao zanimljiviji a materijal približio gledaocima: u automobilu je zarobljen jedan bračni par, trudna spisateljica po imenu Naomi i njen suprug Matthew. Njih dvoje su krenuli na put kroz Norvešku kako bi stigli na književno veče posvećeno Naominoj novoj knjizi, ali ih je tokom večeri uhvatila snežna oluja pa su se odlučili parkirati vozilo pored puta dok kijamet ne prođe. Sve to gledaoci ne vide svojim očima već saznaju u kasnijem toku filma iz usta dvoje aktera; kada se uključimo u film vidimo naš zavejani par kako se budi, vidimo da je automobil kompletno zavejan, da su vrata i prozori zaleđeni pa se ne mogu otvoriti i da automobil ne može da upali.Jedino što Naomi i Matthew imaju je nešto tečnosti, malo hrane, jedan mobilni telefon kojem će uskoro iscureti baterija, i što je najvažnije – imaju jedno drugo, kako bi se ugrejali ali i kako bi se međusobno raspravljali. Prvi sukob izbija veoma brzo i to zbog potencijalnih planova za spas, jer jedno od njih tvrdi da treba razbiti staklo i peške se probijati kroz snežne nanose do prvog naseljenog mesta dok drugi zagovara teoriju da bi se napolju veoma brzo smrzli do smrti i da je bolje sačekati u koliko-toliko sigurnom automobilu da ih neko pronađe.

Dakle, kompletan film se odvija u unutrašnjosti jednog automobila, nešto većeg doduše, terenskog, ali to menja utisak da je ambijent dosta klaustrofobičan. Doduše, ne toliko koliko bi se dalo očekivati: iz nekog razloga film u tom domenu nije neprijatan za gledanje a ni likove ne hvata prevelika panika od zatvorenog prostora. Oni svoju energiju uglavnom troše na rasprave i međusobne svađe što nam jasno stavlja do znanja da im je brak prilično nezdrav i turbulentan, ali koga to uopšte zanima u jednom ovakvom filmu... Deluje da su međusobne svađe ovde ubačene samo kako bi se dodatno produžio filmi kako bi on uopšte posedovao izgovorene reči, ali kada shvatimo da rasprava prati svaki potez jednog ili drugog lika čitava atmosfera unutar automobila počinje da nervira. Autori filma, ipak, nisu imali lak zadatak: da su se držali stvarne priče o jednom muškarcu koji je ostao zarobljen u automobilu i danima čekao da ga neko spase film bi bio mnogo dosadniji i razvučeniji... Stoga su autori pribegli još jednom „adutu”, stanju koje je uvek veoma pogodno za bezizlazne situacije a to je – drugo stanje. Čim budete videli da je Naomi trudna znaćete da ovaj bračni par (ali i vas kao gledaoca) očekuje porođaj u zaleđenom automobilu a zatim i dosta mučnih scena sa novorođenčetom u nehumanim uslovima...

Jedan od ključnih problema Centigrade jeste predvidljivost. Kao što smo znali da će u nekom trenutku uslediti porođaj (znali smo i da će otac tokom porađanja supruge vikati ”push!, push!”), znali smo i da neće biti signala mobilnog telefona a kada se on pojavi i konačno uspostave vezu iscureće baterija... Znali smo i da će dragocena voda biti prosuta, da će malobrojni automobili prolaziti pored zaleđenog auta dok naši junaci viču umesto da stisnu sirenu... Neće nas uopšte iznenaditi ni da oba lika imaju svoje velike tajne koje ono drugo ne zna, a nije iznenađenje ni da ih upravo sada moraju raspraviti iako im je smrznuta glava u torbi, tačnije u zaleđenom automobilu... Nerealno deluje i unutrašnjost automobila koja je konstantno obasjana pa možda upravo zbog toga ni nemamo utisak bespomoćnosti i klaustrofobije u kojoj su se likovi našli. Naravno, da su se celo vreme nalazili u mraku ne bi bilo filma... Uglavnom, gledamo kako protiče dan za danom, dani u kojima će se nešto možda progovoriti a možda i ne, dani u kojima će likovi možda pokušati da spuste zaleđeni prozor od automobila a možda i ne. Nisam se mogao oteti utisku da ono što vidim nije sasvim realno, da likovi koji u principu ne jedu, ili jedu vrlo malo, nakon mesec dana ne bi imali snage da se pokrenu, a nakon isto toliko vremena provedenih u skoro istom položaju ne bi imali snage da se osove na vlastite noge.

Dvojac koji je odigrao Naomi i Matthewa je korektan i ništa više od toga ali im ni oslabi scenario nije dao prilike da se dokažu. Upravo zbog toga Centigrade ne uspeva da bude emotivan, tužan, potresan ili težak iako prikazuje likove koji su se našli u bezizlaznoj situaciji, plus sa novorođenčetom. Utisak je da su autori filma izabrali priču koja nije sasvim pogodna za filmovanje, makar ukoliko je cilj snimiti bilo šta zanimljivo. Oni su ubacili nekoliko dodatnih elemenata ali ni to ne pomaže previše jer se na ekranu uglavnom ne dešava ništa. Jedina zanimacija koju ćete imati je konstantno žongliranje daljinskim upravljačem kako bi smanjili ton filma i iritantni plač bebe.

+ bezizlazna situacija i snežni ambijent
+ film rađen na osnovama istinite priče...
— ...ali su ubačeni neki dodatni elementi
— slabi likovi i njihovi dosadne rasprave
— beba; klišei; malo toga se dešava u filmu

Ocena: 4/10

Liverleaf (Misumisô) (2018)

Tue, 03 Aug 2021 21:47:00 +0200

Režija: Eisuke Naitô
Uloge: Anna Yamada, Hiroya Shimizu, Rinka Ôtani
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt7155170/
Trailer: https://youtu.be/uxHcU-vz1to
Pogledajte još: Becky (2020)

Dugo nismo imali neki azijski horor film na meniju, pa evo jednog zanimljivog a uz to i snežnog ostvarenja. Liverleaf (originalnog naziva Misumisô) je japanska tinejdžerska brutalna horor drama (paradoksalna ali istinita žanrovska definicija) koja je nastala na osnovu manga stripa Misumisou. Pomenutu mangu je u film pretočio Eisuke Naitô a obzirom na njegov prethodni film (Let's Make the Teacher Have a Miscarriage Club) to se pokazalo kao pravi potez.

U glavnoj ulozi je Haruka, tinejdžerka koja se sa svojom porodicom iz Tokija preselila u maleni gradić pa je samim tim prešla iz velike u malu školu. Gradić u koji su došli odumire, stanovništvo se smanjuje i raseljava a škola u koju je Haruka došla je pred zatvaranjem. Malobrojni učenici se međusobno poznaju odmalena i nisu blagonakloni prema novopridošlim klincima. Već na samom početku filma saznajemo kako je Haruka žrtva vršnjačkog nasilja od strane većeg broja dece iz njenog razreda a jedinu podršku ona dobija od momka po imenu Mitsuru. No, čak ni on ne uspeva da zaustavi podivljale klince od iživljavanja na jadnoj Haruki a obzirom da je devojčica lišena bilo kakve zaštite, a njenim roditeljima su takođe vezane ruke, sve odlazi mnogo daleko, do tačke kada više nema povratka... U jednom teškom akcidentu Harukini roditelji ginu u požaru dok njena kawaii sestrica završava u bolnici sa smrtnim opekotinama. Haruka nastavlja da živi sa svojim dedom ali maltretiranje vršnjaka ne prestaje: ipak, naša junakinja sada više nema šta da izgubi i odlučuje se za odgovor, i to kakav! Sa prvim pahuljama snega kreće njena brutalna osveta koja će japanski beli sneg itekako natopiti crvenom tinejdžerskom krvlju...

Početna faza filma ne nagoveštava da bi Liverleaf mogao otići u pravcu klanice. U veoma sporom uvodu pratimo zaista neprijatno iživljavanje grupe klinaca nad svojom školskom drugaricom a posebno uznemirujući su kadrovi kada vidimo da se ni odrasli ne mogu ili nemaju snage suprotstaviti nasilnicima (u kasnijem toku filma doznajemo i zašto je to tako, što je posebno šokantno). No, činjenica je da se za uživanje u ovom filmu morate dobrano naoružati strpljenjem. U tipičnom azijskom dramskom maniru ovde dijalozi znaju da traju unedogled iako se mnogo toga ne izgovara, svi likovi su manje-više tajanstveni, neke scene su naizgled suvišne ili repetitivne a neke druge, opet, kao da nemaju svrhu i smisao, ili ga možda nemaju na prvi pogled. Ono što vidimo u Liverleaf Amerikanci bi komotno spakovali u manje od sat ipo (ovaj film traje čitava dva časa!) ali je i zbog specifičnog tempa filma on još potresniji i šokantniji. Tokom uvoda filma ambijent je jesenji, nema snega, ali je depresija na svom vrhuncu; Haruka je usamljena i maltretirana a gradić koji izumire je siv, oronuo i pust... Sneg koji nedugo zatim počinje da pada vizuelno popravlja situaciju ali i daje snage našoj junakinji da se obračuna sa nasilnicima...

Sneg je zaista predivan a kadrovi pustog gradića i prigradskih krajeva koji odjednom tonu u belinu još lepši. Nisam se mogao oteti utisku da su neki kadrovi animirani, a tu prvenstveno mislim na pahulje koje vidimo u krupnom kadru, ali ceo vizuelni ugođaj je zaista prelep. Autor je snežni ambijent podigao na još višlji nivo koristeći kontraste, recimo oblačeći ženskog lika u crveni komplet, ili uporno prolivajući (ponekad animiranu) krv na beli sneg. Kada smo došli do krvi – treba reći da je u Liverleaf ima na hektolitre jer smo svedoci odsečenih udova i prstiju, rasečenih stomaka i ispalih iznutrica, spaljenih i ugljenisanih tela, izvađenih očnih jabučica, probodenih lobanja itd. Čitavo krvoproliće je takvih razmera da često ne deluje realno, a i sam film na trenutke poprima ton parodije što mi se nije dopalo. Često vidimo da neki likovi ne skončavaju iako imaju naizgled smrtonosne povrede, gradić ne deluje potpuno autentično i životno jer je više nego upadljiv izostanak odraslih osoba ili bilo kakvih organa reda, a vrhunac neozbiljnosti (ili suvišnih momenata) je sudbina jednog lika koji je pao pod čistač snega a ovaj pri silnoj brzini od 20 km/h nije ni pokušavao da se zaustavi.

Kao i u svakom tinejdžerskom filmu i ovde klince glume 20-togodišnjaci ali to ne smeta previše jer svi deluju dosta mladoliko. Anna Yamada u glavnoj ulozi je dobra ali je glavni utisak klinka po imenu Rena Ôtsuka u ulozi Rumi, devojčice koja promenama karaktera zaista ledi krv u žilama, i za tili čas se od presimpatične devojčice toplog pogleda pretvara i pomahnitalog neuračinljivog ubicu. Ipak, ispod brutalnog krvoprolića Liverleaf krije tešku priču o brutalnom vršljačkom nasilju, depresivnu, veoma tužnu i potresnu ali, nažalost, istinitu.

+ važna tema i poruka filma
+ prelepi snežni ambijent
+ izuzetno brutalne scene
+ Rena Ôtsuka u ulozi Rumi
— nerealnosti i preterivanja

Ocena: 8/10

You'll Like My Mother (1972)

Sat, 31 Jul 2021 21:04:00 +0200

Režija: Lamont Johnson
Uloge: Patty Duke, Rosemary Murphy, Richard Thomas
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0068005/
Trailer: https://youtu.be/MEIunqZ2ADE
Pogledajte još: See No Evil (1971)

Drugu polovinu snežnih opisa započinjemo jednim starijim filmom, iz prostog razloga što odavno nismo opisali neki takav. You'll Like My Mother je američki triler horor nastao po istoimenom delu spisateljice Naomi A. Hintze koja je poznata po pisanju misterija, paranormalnih trilera i gotskih horora. Ovaj film u najvećoj meri prati dešavanja iz knjige a jedina krupnija razlika je što se nepogoda u knjizi zvala poplava a u filmu je – snežna oluja.

Francesca Kinsolving je u drugom stanju a iz sunčanog Los Angelesa stiže u zavejanu Minnesotu kako bi posetila majku svog nedavno preminulog supruga. Francesca nikada nije upoznala svoju svekrvu i nada se kratkom ali ugodnom boravku u njenom velikom i starom zdanju koje se nalazi na šumom prekrivenoj periferiji. Međutim, dešava se potpuno suprotno: mlada trudnica ne nailazi na gostoprimstvo kod gospođe Kinsolving, koja je prema svojoj snaji, ali istovremeno i prema svom budućem unuku, veoma drska, hladna i negostoljubiva. Francesca biva spremna da još iste večeri napusti porodični dom svog pokojnog muža ali je u tome sprečava snežna mećava. Iako nije dobrodošla Francesca pristaje da prespava u jednoj od mnogobrojnih soba samo kako bi već sutradan otputovala svojoj kući. Međutim, stvari se preko noći komplikuju i Francesca postaje gotovo zatočenica dvorca Kinsolvingovih. Na površinu isplivavaju neke šokantne porodične tajne, neočekivani preokreti a jedinu pomoć ona može dobiti od svoje predobre ali mentalno zaostale svastike Kathleen.

Glavni kvalitet You'll Like My Mother su likovi, tačnije glumice koje nose uloge Francesce i gospođe Kinsolving. Patty Duke verno dočarava onižu trudnicu (u vreme snimanja filma ipak nije bila u drugom stanju jer se kao majka ostvarila godinu dana ranije), odlučnu u svojim namerama i nepokolebljivu bez obzira na opasnost koja se nadvila nad nju i njeno dete. S druge strane Rosemary Murphy u ulozi gospođe Kinsolving je uštogljena, aristokratskog držanja, hladna i bez ikakvih emocija, prilično jeziva, pogotovo kada vidimo da joj se nasuprot nje nalazi krhka Francesca koja je tik pred porođajem. Gospođa je hladna i prema svojoj ćerki Kathleen, devojkom sa posebnim potrebama, izuzetno dobrom osobom koja svu svoju ljubav upućuje ka mačkama ali je gotovo nema i sa njom se teško sporazumeva. Uz ovaj trojac u filmu se pojavljuje još nekoliko likova koje ćete otkriti što u početnoj što u kasnijoj fazi filma. Neki od likova potpadaju pod domen šokantnog preokreta, a sam preokret je takav da nije ni previše neočekivan. Sasvim se fino uklapa u vremenski period radnje, i u gotsko zdanje u kojem se dešava gotovo celokupan film.

Gotsko zdanje je autentično, zove se Glensheen i nalazi se negde u Minnesoti. Sagrađeno je početkom prošlog veka, sadrži čitavih 39 soba a da stvar bude još jezivija – pet godina nakon snimanja ovog filma u njemu se zaista desilo ubistvo, i to dvostruko. Sneg koji pada upotpunjuje ugođaj iako snežni ambijent ne vidimo tokom centralnog trajanje filma već samo u uvodnim i završnim sekvencama. Snežna mećava deluje veoma autentično ali ona u ovom filmu služi samo kao ograničavajući faktor koji onemogućava Francescino kretanje, da ne bi napustila dom Kinsolvingovih. You'll Like My Mother gotovo da ne sadrži strašne i brutalne scene a iako je u pitanju film koji se prikazivao u bioskopskim dvoranama deluje kao da je rađen za TV. Ipak, on ima da ponudi zanimljivu gotsku priču punu tenzije, i dosta napetih scena u svojoj središnjici koje mogu da preznoje gledaoca. U toj istoj središnjici vidimo i dosta suvišnih ali svakako nerealnih scena, i sve se one tiču bebe, ali pretpostaljam da je i u tom domenu film verno pratio radnju knjige tako da se tu ništa nije moglo učiniti.

You'll Like My Mother nudi retro priču punu misterije, klaustrofobične atmosfere i dobre glume pa ukoliko ste fan starih filmova koji se dešavaju u velikim kućerinama i dvorcima film bi vam se mogao svideti. Ukoliko pak više cenite specijalne efekte i brutalnosti ovaj film može biti suviše zastareo za vaš ukus.

+ Patty Duke i Rosemary Murphy
+ misterija, napetost, izolovanost
+ snežni ambijent i izgled dvorca
— nerealni kadrovi sa malom bebom
— ponekad prespor, ponekad prebrz

Ocena: 7/10

The Lodge (2019)

Sun, 25 Jul 2021 20:38:00 +0200

Režija: Veronika Franz, Severin Fiala

Uloge: Riley Keough, Jaeden Martell, Lia McHugh
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt7347846/
Trailer: https://youtu.be/dCLOqdzAP9E
Pogledajte još: Hereditary (2018)

Evo za promenu jednog psihološkog horora, režiranog i napisanog od strane Veronike Franz i Severina Fiala koje poznajemo po filmu Goodnight Mommy. Upravo zbog toga i ne čudi da The Lodge podseća na pomenuti film, ali primetićete u njemu i druge uticaje, pa čak i one suvišne tj. nedavno viđene. No, o tome više u nastavku opisa nakon što se pozabavimo uvodom u film...

Šest meseci nakon gubitka ex-supruge Richard kreće dalje sa svojom životom, planirajući venčanje sa ženom po imenu Grace. Jedini problem u svemu tome je što Richard ima dvoje dece, ćerku Miu i sina Aidena, a njih dvoje se nikako ne slažu da nedugo nakon majčine tragične smrti dobiju maćehu. Zato Richard ima plan: predsojeće božićne praznike svo četvoro će provesti u izolovanom i zavejanom objektu negde pokraj zaleđenog jezera, jer ima li ičeg pogodnijeg za zbližavanje od „šajningovske” izolacije usled koje isplivava dugo potiskivano ludilo kod jednog od likova. Naime, Grace poseduje (najblaže rečeno) traumatičnu prošlost od koje se teško oporavlja: ona je bukvalno odrasla u jednoj religioznoj sekti pod vođstvom nekog ludog kvazi-sveštenika. Ni to nije sve – Grace je jedina preživela masovno ritualno samoubistvo članova sekte a sada pokušava zaboraviti tu prošlost i započeti novi život. Brak sa Richardom je ono u šta je uložila mnogo pa se građenje dobrih odnosa sa njegovom decom iz prvog braka nameće kao imperativ... Međutim, iz nekog razloga Richard mora da napusti kolibu, Grace ostaje sama sa klincima, tu je izolacija, sneg, snežna oluja i ludilo koje izbija istog trenutka kada nestane električne energije...

The Lodge bi se najlakše mogao opisati kao kombinacija The Shining, već pominjanog Goodnight Mommy i horor hita od pre koju godinu Hereditary. Od Goodnight Mommy The Lodge zajmi postavku: i ovde vidimo dvoje klinaca, koji nisu blizanci i nisu oboje muškog pola, ali takođe u ovećem objektu ostaju sami sa odraslom ženskom osobom i diktiraju pravila igre. Dva filma dele i deo atmosfere, baš kao i deo raspleta, a ono što je nedostajalo upotpunjuje se s Hereditary delićima,poput kućice za lutke sa jezivim minijaturama koja se svako malo prikazuje u krupnom planu. Ovi kadrovi nagoveštavaju da se mračni oblak nadvio nad porodicu koju posmatramo i da nešto zlokobno predstoji, a specifičan tempo filma će doprineti tome da samo istinski fanovi sporih psiho-horor-drama to i saznaju. Film nije sasvim predvidiv, mada će iskusniji posmatrači, kao i oni koji su gledali prethodni film istih autora moći predvideti makar neke od obrta. O filmu je zaista teško pisati bez spoilera ali treba reći da postoje suvišne scene, dakle scene koje traju a mi ne znamo njihovu svrhu, kao i neki usiljeni momenti koju su prilično nerealni.

Od The Shining ovaj film „kupi” izolovani i zavejani objekat a on zaista deluje mračno, zastrašujuće, izuzetno hladno i veoma izolovano. Autori filma su odlično prikazali svaki aspekt hladnog i zaleđenog zdanja, kao i usamljenosti koja vlada tokom izolacije a ništa manje uverljivo nije prikazana ni udaljenost zavejanog objekta od najbliže civilizacije. U ovako psihološki skrojenoj radnji, u nejasnim korelacijama među prisutnim likovima i u (pre finala) nedefinisanoj realnosti dobro se snašla Riley Keough u ulozi Grace (gledali smo je u The House That Jack Built, It Comes at Night). Gledamo i dvoje klinaca koje smo već posmatrali u horor filmovima, Jaedena Martella (It, It Chapter Two) i Liu McHugh (Along Came the Devil), dok su svi ostali (a to je još samo nekoliko likova) ovde zapravo u sporednijim ulogama, što se faktički odnosi i na Richarda Armitage u ulozi Richarda. Zanimljivo je i pojavljivanje nekada i u filmu i u video spotovima popularne Alicie Silverstone ali se njeno pojavljivanje u The Lodge naprasno završilo, nažalost.

Ovaj film je veoma lep na oko, dakle snežno jeziv, poseduje dobru, sumornu atmosferu i misteriju koja se tiče onoga što se na ekranu dešava. S druge strane neki likovi su mi bili dosta iritantni, ponašanje nekih je dosta nerealno, baš kao što su i njihovi postupci veoma nategnuti. Plus – upitna je i finalna poruka filma. Kada na to dodamo i relativno predvidiv twist dolazimo i do prosečne ocene za The Lodge. Ipak, ukoliko volite snežnu atmosferu ili psihološke horore nemojte ga propustiti.

+ odlična Riley Keough u ulozi Grace
+ snežni ambijent i hladnoća kolibe
+ sumorna atmosfera izolacije i beznađa
— nerealni momenti; poruka filma
— suvišne scene; neki iritantni likovi

Ocena: 5/10

The Wolf of Snow Hollow (2020)

Thu, 22 Jul 2021 20:09:00 +0200

Režija: Jim Cummings
Uloge: Jim Cummings, Riki Lindhome, Robert Forster
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt11140488/
Trailer: https://youtu.be/q03zOoH-hGo
Pogledajte još: Late Phases (2014)

The Wolf of Snow Hollow je američka triler horor komedija, autorski uradak jednog čoveka - Jima Cummingsa. Cummings je odradio režiju, potpisao scenario, nalazi se u glavnoj ulozi, pa se ovaj film s pravom može nazvati njegovim ličnim filmom, i što je takođe bitno – sve ono što je dobro ili loše u filmu može se pripisati isključivo njemu ili njegovim odlukama.

Učmalu snežnu svakodnevnicu jednog fiktivnog planinskog gradića po imenu Snow Hollow razbija pojava masakriranih ženskih tela, sveže raskomadanih i krvavih na belom snegu... Zločini se nastavljaju, svedoka nema a tragovi ukazuju da bi vinovnik zlodela mogla biti neka planinska životinja. Uglavnom, istragu vodi lokalni šerif John Marshall (Jim Cummings), nesigurni policajac lišen svakog autoriteta ali zato pod konstantnim pritiskom kraha svog porodičnog života i pod stalnom pretnjom poroka sa kojima se tek izborio. Psihički nestabilni Marshall, koji ne uživa poštovanje svojih podređenih, ali ni svog oca, ćerke i bivše žene, mora voditi istragu zločina koji nikada nisu viđeni u ovom okrugu, a kako se mrtva raskomadana tela budu ređala po snegu tako će i gnev lokalne javnosti prema šerifu rasti... Budući da se svaki zločin desio za vreme punog meseca jedna od teorija postaje i da su nesrećne žene stradale od vukodlaka! Marshall ne prihvata tu mogućnost i očajnički se trudi da pronađe ubicu u ljudskom obliku a jedinu pomoć može očekivati od svoje pomoćnice.

The Wolf of Snow Hollow jeste misteriozan film, te u tom domenu i vrlo zanimljiv. Do samog kraja nije najjasnije da li je za brutalne zločine kriv čovek ili životinja, dakle pomahnitali ubica ili vuk(odlak), a kada postanemo svedoci finalnog raspleta moći ćemo konstatovati da je on prilično jeziv. Kao takav savršeno se dobro uklapa u hladnu i mračnu atmosferu provincijskog mestašceta koje je usled policijskog časa potpuno pusto a ugođaj upotpunjuje i snežni ambijent koji je idealan za ovu radnju filma. Gradić u kojem se sve dešava zaista deluje autentično i verodostojno što doprinosi pozitivnom utisku.Brutalna ubistva se ne vide, ali gledalac redovno biva svedok raskomadanim telima u šokantnim kadrovima gde kontrast krvi i snega samo doprinosi utisku. Gluma sporednih likova je na nivou, za klasu iznad prosečnog modernog horor filma. Zanimljivo je i da je ovo poslednji film Roberta Forstera (1941–2019) a kompletan The Wolf of Snow Hollow je i posvećen njemu u čast.

Zašto onda relativno skromna ocena filma ako sam ga nahvalio u prethodnom pasusu? Ima tu jedna stvar zbog koje ni nakon nekoliko dana posle gledanja nisam bio načisto da li The Wolf of Snow Hollow valja ili ne. Iz nekog razloga Cummings je u film implementirao elemente komedije koje su meni lično narušavale ugođaj. Kao i obično kada je komedija u pitanju – sve je stvar ukusa, i nakon gledanja filma pronašao sam kako je The Wolf of Snow Hollow veoma zabavan i duhovit mnogim gledacima, ali meni jednostavno nije. Komedija se ovde uglavnom bazira na nestabilnosti, nesigurnosti i histeriji Cummingsa te njegovom urlanju na prisutne tokom sastanaka u policijskoj stanici ili uviđaja na mestima zločina i nemogućnosti da se izbori sa situacijom koja ga opet gura u alkoholizam. Utisak je da Cummings često preglumljava pa nisam imao utisak da u glavnoj ulozi gledam uverljivog lika koji se našao u datoj situaciji već glumca koji se na momente trudi da bude Jim Carrey. Ovi „komični” elementi mi uglavnom nisu bili duhoviti, često su bizarni i apsurdni, ali zato uvek odudaraju od ozbiljnosti priče tj. zločina koji potresaju gradić.

The Wolf of Snow Hollow bi mogao biti film koji polarizuje gledaoce budući da nudi veoma dobru, skoro odličnu misteriju, snežni ambijent i nekoliko jezivih kadrova. S druge strane (ne)uspela komedija, dosta bizarnih momenata i Cummings u glavnoj ulozi neće svakome prijati, pa zbog toga i adekvatna krajnja ocena. Naravno, sve je stvar ukusa pa ukoliko vam kritikovani elementi legnu ovaj film može za vas biti jedno od najprijatnijih iznenađenja sezone.

+ misterija
+ ambijent
+ jezivost
— humor
— Cummings

Ocena: 6/10

Red Dot (2021)

Sun, 18 Jul 2021 20:25:00 +0200

Režija: Alain Darborg

Uloge: Nanna Blondell, Anastasios Soulis, Johannes Kuhnke
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt11307814/
Trailer: https://youtu.be/t7FwypV69qc
Pogledajte još: Killing Ground (2016)

Treći film koji opisujemo u ovogodišnjem snežnom serijalu je Red Dot, švedski triler premijerno prikazan početkom ove godine na Netflixu. U pitanju je survival film, sa elementima šumskog horora i priče osvete, smešten u snežnu zabit severa kontinenta gde se može videti polarna svetlost. E baš u tu hladnu i snegom zavejanu oblast odlazi naš dvojac, tamnoputa devojka Nadja i njen momak David kako bi pokušali spasiti svoju vezu...

Iz Stokholma se u udaljenu i izolovanu oblast upućuju sa svojim psom a na klasično ruralno „gostoprimstvo” nailaze već na benziskoj pumpi kada bivaju provocirani od strane dvojice lokalnih lovaca, ili bolje reći – lovokradica. Bahatim meštanima se očigledno ne sviđa Nadjina boja kože, a našem paru ne ide u prilog ni što su od silne nervoze blago ulubili automobil dotičnih lovaca i ne saopštivši im to udaljili se sa pumpe. Već isto veče, odmah nakon što su se ulogorili u snežnoj ravnici koju obasjava polarna svetlost, naše junake počinje neko da proganja, nišaneći ih laserskim snajperom (otuda i naziv filma). Počinje borba za goli život u negostoljubivom, nepoznatom, udaljenom, zavejanom i hladnom terenu a to nije nešto što nismo očekivalu, budući da prve scene filma već prikazuju krvavog Davida i Nadju koja pokušava da pobegne od nečega ili nekoga... Ipak, Red Dot nije toliko jednostavan film i ima nam reći još štošta nakon određenih preokreta. Oni su i glavni adut filma, pogotovo ukoliko vam dotični preokreti ne budu toliko očigledni...

Upravo zbog pomenutih obrta film ne deluje previše klišeizirano, iako sadrži određeni broj klišea zbog kojih nakon prepričanog uvoda iz prethodnog pasusa imate utisak da ste ovaj film već gledali više puta. Ipak, tagline ovog filma bi trebao biti „ne sudite o knjizi po njenim koricama”, kao što o ovom filmu ne biste trebali suditi po njegovom omotu, ili prvoj polovini dešavanja. Iako sadrži deja-vu momente i odavno prežvakan zaplet („misteriozni” snajperista, nenaoružane žrtve, jedna od žrtava povređena što joj usporava i ograničava kretanje, likvidiran pas, glavna glumica trudna ali to ne saopštava partneru...) priča ipak nudi skretanje u koliko-toliko neeksploatisanom finalu i moralnoj poruci koja glasi – nemojte bežati od odgovornosti i suočite se sa njom, ma kakve bile posledice po vas i vaše bližnje.Upravo zbog ovoga Red Dot bi se trebao prikazivati svakodnevno na nacionalnim televizijama širom Balkana, kako ga niko ne bi promašio i kako bi i najgluplji, najsebičniji i najbahatiji izvukli makar neke pouke. Neću detaljnije otkrivati o čemu se radi ali ću reći da ovaj film obrađuje izuzetno aktuelnu, gotovo svakodnevnu temu sa naših ulica...

Šta još sadrži film osim poente i preokreta? Sadrži dosta napetosti, kao i svaki survival triler, a ovde napetost pojačava autentična zaleđena i zavejana lokacija koja žrtvama zaista sužava mogućnosti za beg... Snežno okruženje deluje izuzetno hladno, i bilo bi samo po sebi jezivo i negostoljubivo čak i kada naši junaci ne bi za petama imali ubilački nastrojene snajperiste. Snežna oluja doprinosi izuzetno smanjenom vidokrugu koji onemogućava kretanja u bilo kojem pravcu, a situacija se ne popravlja bitno ni kada oluja prestane: nakon maglovitog sledi vedar dan a on osim još veće hladnoće jasno pokazuje o kakvom snežnom prostranstvu se radi i u kakvoj bespomoćnoj situaciji su se naši junaci našli. U ovakvom ambijentu i ovakvoj radnji su se savršeno dobro dokazali dvoje glavnih glumaca, iako postupci i metiljavost Davida znaju da nerviraju. I ostale uloge su dobro odigrane mada i kod nekih sporednih likova povremeno stoji znak pitanja iza nekih njihovih postupaka. Režija je zadovoljavajuća a tempo filma dobar, sa tek malo praznog hoda, tek doliko da izmučeni i iznureni likovi predahnu.

Završetak filma vam se može svideti ali i ne mora, u zavisnosti od vašeg filmskog ukusa, tolerisanja modernih horor/triler trendova i potrebe da gledate sretno ili nesretno finale jednog ostvarenja. Na kraju filma ostaje otvoreno i međurasno i demografsko pitanje koje Red Dot pokreće ali cenim da je ovo aktuelnija tema za jednu multikulturalnu Švedsku i ostatak sveta nego za nas. I bez toga Red Dot je dovoljno dobro, napeto i poučno ostvarenje pa ga preporučujem svima, čak i onima koji ne vole snežni ambijent.

+ moralno poučna priča
+ napeto sa preokretima
+ hladni snežni ambijent
— neke odluke likova
— dosta horor klišea

Ocena: 7/10

Cold Ground (2017)

Wed, 14 Jul 2021 19:38:00 +0200

Režija: Fabien Delage

Uloge: Doug Rand, Philip Schurer, Gala Besson
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt4144350/
Trailer: https://youtu.be/gjQRmTidN_U
Pogledajte još: The Dyatlov Pass Incident (2013)

Opise snežnih filmova nastavljamo nečim potpuno drugačijim i pomalo zaboravljenim – found footageom, i to ne bilo kakvim već francuskim. Cold Ground je napisao i režirao Fabien Delage, snimljen je u francuskim Alpima a radnja se dešava 1976. godine, kada dvoje aktera, momak i devojka, prelaze francusko-švajcarsku granicu, penju se uz snežne planine i to sve snimaju i – nikada se više ne vraćaju a neko pronalazi njihov filmski zapis... Ali to nije baš neko iznenađenje, jer ovo je found footage, right?

Naime, David i Melissa su opremljeni (tada) najnovijom kamerom, gomilom baterija za napajanje iste, šatorom i sa nešto hrane, a uz pomoć još nekoliko ljudi (naučnik, vodič...) odlaze u snegom i hladnoćom okovane Alpe kako bi snimili dokumentarac o masakriranim govedima. Niko sa sigurnošću nije mogao tvrditi kako je došlo do brutalnog klanja goveda u snežnim brdima, budući da vukova u toj oblasti nije bilo, da su medvedi u zimskom snu, a pronađeni tragovi na mestima brutalnih akcidenata nisu jasno mogli potvrditi nijednu teoriju... Možda u okolini obitava neki kult koji prinosi žrtve, možda stada kolje neka pomahnitala životinja a još jedna nepoznanica je zemljište oko prve zaleđene strvine na koju su naišli a koja je zračila povećanim nivoom radijacije... Dovoljno za dozu misterije koja bi prikovala gledaoce uz ekrane. Planirani put ove ekipe je trebao trajati nekoliko dana, na vrhu snežnog brda oni su trebali pristići u kamp pod nazivom Cold Ground (najhladnija tačka ove snegom okovane planine) ali je sve pošlo po zlu, naravno, i to veoma brzo...

Zapravo i ne toliko brzo, ali ni to nije iznenađenje. Cold Ground nas podseća na sve ono dobro i sve ono loše što found footage horori donose, pa kako se kojem gledaocu svidi... Jedna od karakteristika ovog tipa filmova je poduži ali ne sasvim uverljivi uvod pa tu ni ovaj film nije izuzetak. Uvod traje dobrih pola časa, možda i duže, za to vreme se ništa previše strašno ne dešava ali film nakon toga polako ubrzava tempo sve do svoje kulminacije. Do tada gledamo uglavnom bauljanje po snežnim padinama i šumarcima, borbu ekipe sa debelim naslagama snega, ali i sa hladnoćom koja je izuzetna. Gledamo ekipu koja podiže šatore, pokušava da preživi još hladniju noć dok se u daljini čuje zvuk koji im ledi krv u žilama... Dijalozi i gluma su prosečni za ovaj tip filma, nikoga neće ni zrazočarati ni oduševiti, a jedna od zanimljivosti je da je dobar deo dijaloga na francuskom jeziku a film je titlovan na engleski. Sadržajno Cold Ground je blago iznad proseka za ovaj tip filma mada ukoliko niste slabi na snežne filmove slobodno mu smanjite jednu ocenu.

Glavni adut ovog filma je – kamera, i to ne toliko zbog njenih kretnji, mada su i one više nego efektne (što bi se reklo – realno nemirne) već zbog filtera koji je korišten tokom snimanja. Naime, kompletan izgled filma zaista deluje retro, kao da je bukvalno nastao sredinom 70-ih godina prošlog veka. Fotografija je mutna, analogna, zrnasta a na njoj se vide i razni artefakti od vremešnosti (neki gledaoci tvrde da se istovetna oštećenja trake vide u kraćim loopovima ali to će malo ko primetiti čak i ukoliko je istina). Gledalac zaista ima utisak da posmatra nešto što je snimljeno pre skoro pola veka, a utisak upotpunjuje i specifična garderoba aktera. Snežna šuma snimana na ovaj način zaista izgleda vrlo jezivo, snežni ambijent deluje veoma bezizlazno a ono što se iz snega pomalja pri završnici filma deluje prilično košmarno. Jedna od retkih tehničkih zamerki je što zvuk ne prati retro standard slike, tj. zvuk koji čujemo je suviše jasan i kristalan, uvek se dobro čuje ma gde da je kamera i bez obzira da li likovi stoje u njenog blizini ili beže kroz snežnu šumu glavom bez obzira.

Ima tu i brojnih FF klišea (lik mora da snima čak i kada je u smrtnoj opasnosti jer se na kameri „nešto zaglavilo”) ali i suvišnih scena koje su tu samo da bi film posedovao nešto krvavo (amputacija noge). No, u okvirima found footagea Cold Ground je više nego uspelo ostvarenje pa ukoliko ste tolerantni na ovaj stil snimanja, ili ste se uželeli sada već deficitarnih horora snimanih u ovoj tehnici, a pri tome volite snežni ambijent, nema razloga da preskočite ovaj naslov.

+ izuzetan snežni ambijent Alpa
+ bezizlazna i hladna atmosfera
+ jezive scene; retro fotografija
— dosta found footage klišea
— preterivanja i neuverljivosti

Ocena: 6/10

The Snowman (2017)

Sun, 11 Jul 2021 21:47:00 +0200

Režija: Tomas Alfredson

Uloge: Michael Fassbender, Rebecca Ferguson, Charlotte Gainsbourg
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1758810/
Trailer: https://youtu.be/c44kam_8N3I
Pogledajte još: The Invisible Guest (Contratiempo) (2016)

Opise snežnih filmova započinjemo jednim koji je doživeo nesrećnu sudbinu. The Snowman je po svemu trebao biti hit: imao je dobrog režisera (Tomas Alfredson - Let the Right One In), dobrog producenta (Martin Scorsese), dobru glumačku postavu, poznate face u sporednim ulogama, odličnu snežnu lokaciju Norveške i dobru priču koja je nastala po istoimenom delu jednog poznatog pisca. Plan je bio da The Snowman bude prvi film u serijalu o detektivu Harryju Holeu a onda je film doživeo fijasko, bućnuo pravo u prljavi norveški sneg i postao predmet podsmeha i žestokih kritika...

U prologu gledamo jednog dečaka koji na veoma bizaran način gubi majku u nesrećnom slučaju i već tada znamo da će odrasli dečak imati veoma veliki značaj po ovaj film. Nekoliko decenija kasnije posmatramo norveškog detektiva Harryja Holea koji usled nedostatka adrenalinskih slučajeva ali i porodičnog brodoloma pokušava svoj život postaviti na makar klimave i trezvene noge. A dok se to ne desi Hole ne spava u svom stanu već u kancelariji, po autobuskim čekaonicama ili snegom „tapaciranim” patosima. Zašto to radi? Malo strpljenja molim, biće „malo jasnije” u narednim pasusima... Ono što je ipak mnogo zanimljivije po gledaoce filma je da se počinju dešavati otmice po Oslu i to isključivo žena. Već nekoliko žena je netragom iznenada nestalo ostavljajući svoje muževe i decu, tragova po kojima bi istraga krenula je veoma malo, a neposredno kraj mesta zločina uvek se našao jedan famozni Sneško Belić. Gotovo istovremeno i naš policijski junak Harry Hole dobija misterioznu poruku na čijem kraju je – nacrtan Snjegović a budući da ne radi na ovom slučaju jedino što mu preostaje je da se priključi mladoj, tek pristigloj detektivki koja je dobila zadatak da rasvetli ove nestanke...

U početnoj fazi filma teško je otkriti šta sa njim nije u redu: snežna atmosfera je zaista idilična, predivna ali istovremeno i zloslutna, autor filma je veoma vešto koristi ne bi li stvorio što snažniju misteriju i u tome uglavnom uspeva. Prvi slučaj otmice koji posmatramo je odlično režiran do nekog trenutka ali onda otkrivamo glavnu manjkavost The Snowman. Čin otmice se naprosto ne vidi, sve što vidimo je poziv u norveški MUP gde saznajemo da je dotična ženska osoba jednostavno nestala i da je njena ćerkica traži. To nije problem ukoliko je u pitanju neki lik kojeg u filmu do tada nismo videli ali ako je to sudbina lika kojeg smo do tada posmatrali duži period onda to definitivno nije najsrećnije rešenje. Objašnjenje za ovo sam dobio nakon gledanja filma i kratke potrage po netu. Naime, režiser filma se požalio javnosti već nakon prvih kritika tvrdeći da je snimanje proteklo u žurbi, da su rokovi bili veoma ograničeni i da na koncu 10-15% planiranih scena nije ni snimljeno. Ni to nije sve, neke snimljene scene su očigledno obrisane iz filma, jer, naprimer, scena eksplozije iz trailera u filmu ne postoji. Prilično je verovatno da je i završetak filma naknadno dosnimavan i/ili menjan pa stoga i ne deluje previše uverljivo.

Manjak scena se vidi tokom čitavog trajanja filma jer su segmenti filma međusobno slabo i traljavo povezani, tražeći zbog toga od gledaoca dodatno naprezanje vijuga, čak i pauziranje filma radi pokušaja povezivanja radnje i relacija među karakterima. Osim ovoga film pati od slabe karakterizacije pa bukvalno ni za jednog lika u filmu ne znamo dublji istorijat i motivaciju. I nakon odjavne špice ostaje misterija zašto Harry Hole spava na patosu a u magli ostaju i kompletni sporedni likovi koji se više puta pojavljuju u filmu (devojka koja obitava kod političara, naprimer). Dalje, u filmu vidimo neke bizarne scene koje možda jesu a možda i nisu prenešene iz pisanog dela po kojem je snimljen film. Od bizarnog akcidenta u prologu, preko bizarnog ponašanja nekih likova do neobjašnjivih postupaka onih drugih.Sigurno desetak scena će vam izazvati upitnik iznad glave kao što ćete biti šokirani i nekim rešenjima iz postprodukcije. Film je u nekim scenama previše ili bolje reći slabo animiran, likovi koji su alkoholičari nikada ne drže čašu u ruci a cameo pojavljivanje Vala Kilmera je verovatno najšokantniji momenat filma. Na stranu njegov izgled koji je posledica teške bolesti ali usled nemogućnosti govora njegov glas je naknadno sinhronizovan i to apsolutno neodgovarajućim dubokim glasom koji zvuči urnebesno.

Ipak, film mi je i pored navedenih manjkavosti bio zanimljiv, te mi nije ni za trenutak bio dosadan. Misterija jeste konstantno prisutna, nažalost tenzije nema ni u tragovima, kraj jeste pomalo klišeiziran (zlobnici bi rekli da je takav i kompletan The Snowman) ali odlična glumačka postava zaista izvlači maksimum iz scenarija koji im je ponuđen i prava je šteta što ih nećemo gledati u novim ostvarenjima. Ukoliko niste fanovi snežnog okruženja slobodno skinite jednu ocenu sa moje konačne a ukoliko ste fanovi odličnih psiholoških trilera možda bolje da preskočite The Snowman. Ovom filmu bi jedino pomogao dobar rimejk i to po mogućnosti španski.

+ odlična snežna atmosfera Norveške
+ misterija; dobra glumačka postava
— bez ikakve tenzije; predvidljivost
— nepovezanost radnje i likova
— bizarni i neobjašnjivi momenti

Ocena: 5/10

Horror Filmovi

The Devil Below (2021)

+ Alicia Sanz kao Arianne tj. Lara Croft+ sumorna jesenja šuma kao okruženje— vrlo naivna priča i neubedljivi likovi— podzemna bića se uglavnom ne vide— mnogo klišea i neuverljivih detalja Ocena: 4/10

The Swarm (La Nuée) (2020)

+ metafora o izgaranju i porodici+ nekoliko veoma bizarnih scena+ vrlo uverljiva gluma svih aktera— ponekad prilično razvučen film— nejasnoće sa nekim likovima Ocena: 7/10

Till Death (2021)

+ izuzetno napeto i bezizlazno+ ledeno hladna snežna atmosfera+ nekoliko uspelih preokreta...— ...ali i nekoliko očekivanih — nekoliko nerealnih momenata Ocena: 7/10

Blood Red Sky (2021)

+ odlična Peri Baumeister+ brutalne maske i ubistva+ bezizlaznost i napetost— predvidljivosti i klišei— pojedini iritantni likovi Ocena: 7/10

Legend of Fall Creek (2021)

+ povremeni humor; gluma glavnih aktera— veoma loše snimljen zvuk tokom govora — zamućena ubistva koja se ni ne vide— dosta promašenog i usiljenog humora— svi sporedni glumci su prilično slabiOcena: 3/10