Horror Filmovi

Abigail Haunting (2020)

Sat, 16 Jan 2021 18:36:00 GMT

Režija: Kelly Schwarze

Uloge: Chelsea Jurkiewicz, Austin Collazo, Brenda Daly
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt10740584/
Trailer: https://youtu.be/0NM6tmJLAKk
Pogledajte još: An American Haunting (2005)

Dok čekate neki novi possession ili exorcism horor film neophodnu dozu „originalnosti” vam može pružiti jedan haunting film, recimo prošlogodišnji Abigail Haunting. U pitanju je novo ostvarenje Kellyja Schwarzea, režisera poznatog po naslovima Alien Domicile i Territory 8, dakle horor „hitovima” koji su vam sigurno promakli. Svojim najnovijim ostvarenjem dotični pokušava uneti nešto novo u podžanr horora koji je veoma eksploatisan poslednjih godina i u kojem je (čini se) sve već ispričano.

Zapravo, ne baš. Abigail Haunting ne donosi mnogo noviteta i gledalac ima utisak da je neki sličan film već gledao, i to više puta. Posmatramo mladu ženu po imenu Katie koja je u nevolji, a da bi nekako izašla iz te situacije vraća se u svoje rodno mesto, u hraniteljsku kuću u kojoj je odrasla. Tu zatiče ženu koja ju je odgojila i podigla, izvesnu Marge, sada osobu koja očigledno nije psihički prisutna i koju progone neki lični demoni. Ni Katie nije sasvim bez fobija, pa naredne dane uglavnom provodi zatvorena u kući a ne protiče mnogo vremena dok i ona ne počne viđati jezive prikaze koji se vrzmaju po kući i okolnim objektima. Nakon izvesnog perioda gledaocima (a delimično i samoj Katie) postaje jasno da kuća krije neku tajnu, da se u njoj davnih dana desila i neka tragedija, da nisu sve duše smirene i da očigledno žele osvetu. Naše je samo da izdržimo do kraja filma i saznamo sve detalje prošlih događaja koji ne žele da večno budu prikriveni a jedini koji Katie može i hoće pomoći je njen prijatelj iz dečačkih dana, izvesni Brian.

Najoriginalniji element filma je ono što se desilo na samom početku, a to je jedna pljačka i jedno ubistvo a onda i Katien beg u svoj rodni grad. Sve osim uvoda smo već videli (videli smo i ovakav uvod ali ne baš u haunting hororima) pa nas gotovo nijedan element ovog niskobudžetnog ostvarenja neće oboriti s nogu. Najjednostavnije rečeno - Abigail Haunting je indie horor film kojeg karakterišu svi elementi indie produkcije. Budite pripremljeni na veoma sporo odvijanje priče, najčešće ne previše efikasno, na minimalističku glumačku postavu, na glumce koji nisu najuverljiviji u svojim rolama (srećom ovo se ne odnosi na glavnu glumicu), na karakterističnu muzičku podlogu, nejasne i neoriginalne delove scenarija ali i na horor animacije koje su oslabe. Jednostavno, film koji košta jedva 60k dolara ne može imati dovoljno kvalitetne animacije, pogotovo kada su one dosta očekivane i potpuno generičke. Znate ono: crno animirana kreatura iskače niotkuda i uz agresivne zvučne efekte se krevelji otvorenih usta u pravcu progonjene osobe... Viđeno hiljadama puta. Verovatno znajući ovo autori su pribegli jump scare scenama ali su i one istovetno (ne)efikasne.

Ipak, u Abigail Haunting provejava neka nelagodna atmosfera koja je proizvod ne samo specifične produkcije, kamere i zvučne podloge već i lokaliteta na kojem je film sniman. Lično mi se svidelo mesto na kojem se film odvija, ta vrela letnja atsmosfera periferije Nevade i kontrast koji nastaje ulaskom u kuću koja spolja apsolutno ne izgleda kao neka građevina koju učekujemo u jednom horor filmu. U tu sasvim običnu građevinu dobro se uklapa izvesna Chelsea Jurkiewicz u ulozi Katie, glumica koja sasvim obično izgleda i može biti naša sestra, rođaka ili neka devojka iz našeg komšiluka ali i lik koji glumi njenog prijatelja Briana. Iako donekle predvidljiv film nije dovoljno jasan u svom finalu, neke scene (poput otkrivanja tajne u koferu šupe) su morale biti eksplicitnije a jeziva animirana pojava je morala imati neka pravila po kojima se pojavljuje. Takođe, utiska sam da je Brianov klinac ovde samo zato što su creepy klinci cool. Možda je jedno od rešenja moglo biti da završetak filma bude emotivan ali završetak koji ovde vidimo (koji je, naravno, otvoren i očekivan) to nije.

Abigail Haunting je niskobudžetno horor ostvarenje isključivo za gledaoce koji vole i tolerišu indie horor filmove, sa svim prednostima i manama koje takvi filmovi donose pred gledaoca. Oni koji zalutaju nadajući se da će ovde pronaći sastojke neke bolje produkcije mogu biti ozbiljno smoreni i razočarani pa stoga dajem upozorenje.

+ nelagodna letnja atmosfera
+ klasična poučna horor priča...
— ...viđena zaista mnogo puta
— vrlo slabi specijalni efekti
— sporo odvijanje; jeftinoća

Ocena: 4/10

Wrong Turn 4: Bloody Beginnings (2011)

Sun, 10 Jan 2021 16:50:00 GMT

Režija: Declan O'Brien
Uloge: Jenny Pudavick, Tenika Davis, Kaitlyn Leeb
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1865567/
Trailer: https://youtu.be/fulKeIZM2-s
Pogledajte još: The Hills Have Eyes (2006)

I tako, kada se potroše sve moguće ideje, i kada je nakon zamišljene trilogije finalizirana priča (čitaj: svi negativci nisu više na svojim nogama) a autori se ipak odluče na nastavak serijala - origins je najčešći izbor, čisto da se i ta opcija iskoristi pre obaveznog reboota. To se desilo i u slučaju Wrong Turn 4: Bloody Beginnings, nastavka koji se pojavio dve godine nakon prethodnika: priča se vraća u prošlost i obrađuje mladost troje deformisanih kanibala...

Dakle, vraćamo se u prošlost, daleko pre dešavanja iz originala, u godinu 1974. i to u jedan sanatorijum, psihijatrijsku ustanovu zatvorenog tipa u West Virginiji. Tu su zatočeni (a ključ bačen) Three Finger, Saw Tooth i One Eye, naši stari znanici, samo sada dosta mlađi i nešto drugačijeg izgleda, što bi se reklo – da nam nisu rekli ne bismo ih ni povezali sa onim spodobama iz prva tri nastavka Wrong Turn serijala. Uglavnom, sticajem okolnosti njih troje beže iz ćelije, oslobađaju ostale psihički nestabilne ali ubilački nastorijene pacijente a svi zajedno prave haos u sanatorijumu i brutalno ubijaju sve zaposlene, uključujući i direktora zdanja u jednoj veoma brutalnoj sceni čerečenja i kidanja udova. Iako ovaj sanatorijumski masakr možda ne leži jednom Wrong Turn filmu, i nije ono što očekujemo od filma koji spada u pomenuti serijal, vizuelno je veoma efektan a Štrausova kompozicija Na lepom plavom dunavu samo upotpunjuje nadrealnu atmosferu „umetničkog ubijanja” i masakriranja zaposlenih, lekara i drugog osoblja. Definitivno najefektnija scena ovog filma i, nažalost, jedino originalno što Wrong Turn 4: Bloody Beginnings ima u ponudi.

Nakon prologa selimo se 29 godina kasnije, u 2003. godinu, reklo bi se neposredno pre dešavanja koja smo gledali u originalnom Wrong Turn filmu. Gledamo kako nekolicina studenata odlučuje da zimski raspust provede u kolibi jednog od njih, svojim snowmobilima se upućuju ka istoj, ali se usled snežne oluje gube pa skrovište pronalaze u prvom objektu na koji nailaze – nenastanjenoj zgradurini nekadašnjeg sanatorijuma, onog istog u kojem se desio pokolj u uvodu ovog filma. Logično, nakon 29 godina sanatorijum je u prilično dobrom stanju, tek tu i tamo ima malo prašine, ali ne previše da bi to ogadilo boravak našim mlađanim čistuncima, električna energija je i dalje priključena, prozori su svi na svojim mestima i dobro dihtuju, grejanje funkcioniše besprekorno a tu je i nekoliko flaša pića, čisto da naši junaci organizuju žurku i dobro se provedu... Eh, ali još neko bi da se dobro provede i nakon 29 godina (?) konačno doručkuje: u istom zdanju i dalje obitavaju Three Finger, Saw Tooth i One Eye pa nedugo nakon dolaska promrzlih klinaca kreće jurnjava po hodnicima, ubijanje, čerečenje, sečenje, davljenje i sve druge aktivnosti koje se u Wrong Turn serijalu uglavnom završe konzumacijom kuvane ljudetine.

Nažalost, ništa od onoga što možemo videti u Wrong Turn 4: Bloody Beginnings ne uspeva da izmami nikakvu pozitivnu reakciju kod gledaoca jer je gotovo sve što možemo videti već viđeno hiljadama puta, i to često – u mnogo boljem svetlu. Ovde su likovi koje posmatramo užasno neuverljivi, nisu ni previše simpatični, uglavnom ih karakteriše prilično slaba gluma a ni linije teksta koje izgovaraju nisu mnogo bolje. Konstantno se razdvajaju po hodnicima pod užasno neuverljivim objašnjenjima što veoma iritira gledaoca a kada su u prilici, recimo, da konačno likvidiraju kanibale koji su im već ubili, skuvali i pojeli nekoliko prijatelja – oni to ipak ne žele, jer „nisu isti kao oni”. Pa dobro, ako ništa drugo gledalac je u četvrtom nastavku serijala više nego ikada na strani deformisanih stvorenja da što pre liše glupih života klince koji ne koriste nijednu priliku da prežive, ili da makar skončaju manje strašnijom smrću. Gluposti se u filmu vide na svakom koraku, nijedna izgovorena rečenica ne deluje kao da dolazi iz čeljusti stvarnih bića, malo koja reakcija deluje spontano i verodostojno a filmu usled neuverljivosti nedostaje i napetosti. Scenario je užasno nemaštovit i predvidljiv a film, osim uvodne, nema nijednu scenu za pamćenje.

Stvar koja dodatno pokopava ovaj nastavak je činjenica da su specijalni efekti užasni, makar kada se koriste kompjuterske animacije. Autori nisu iskoristili priliku da neke od scena na snegu učine vizuelno atraktivnijim (uvek efektan kontrast belog snega i crvene krvi) već su neka od finalnih ubistava animirali kvalitetom kojeg bi se postideo i trećerazredni TV horor/SF film. U nedostatku horora pribeglo se čestim scenama seksa ali su pomenuti kadrovi ubedljivi isto koliko i animirano mlevenje glave snowboardom.

+ snežni ambijent; otvarajuća scena
+ nekoliko veoma brutalnih ubistava...
— ...ali su animacije ipak vrlo slabe
— užasni likovi i njihovi postupci
— neoriginalnost; nezanimljivost

Ocena: 4/10

Black Water: Abyss (2020)

Thu, 07 Jan 2021 14:15:00 GMT

Režija: Andrew Traucki
Uloge: Jessica McNamee, Luke Mitchell, Amali Golden
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt7978672/
Trailer: https://youtu.be/JKNv2YfrM7Y
Pogledajte još: Crawl (2019)

Black Water iz 2007. godine možda nije doživeo veliki komercijalni uspeh, prvenstveno jer se pojavio istovremeno sa mnogo nadmoćnijim Rogue koji je obrađivao istu temu, ali je ipak ostvario finansijski uspeh, uglavnom zahvaljujući svom skromnom budžetu. Zbog toga, ali i zbog opšte bezidejnosti (mada ponekad mislim i da su sve teme već obrađene) sada već prošle godine se pojavio nastavak filma, koji je dovoljno drugačiji da ne predstavlja puko kopiranje prethodnika.

Režiju Black Water: Abyss je odradio lik koji je ko-režirao i prvi film a imajući u vidu da je osim ova dva snimio i The Reef možemo reći da se dotični specijalizirao za napete vodene filmove sa vodenim predatorima u glavnim ulogama. Ovaj put je scenario odradio drugi dvojac, vremena su malo modernija i drugačija nego sada već daleke 2007. godine pa je priča filma proširena u, reklo bi se jednom od logičnijih pravaca, u dubinu. I to ne dubinu koja se tiče priče ili likova (mada i tu vidimo pomaka), nego u dubinu zemlje, u pećinu. I ovoga puta priča se vrti oko nekolicine mlađanih ljudi kojima je suviše dosadno u životu pa u nedostatku drugih hobija pribegavaju ekstremnijim aktivnostima koje podižu adrenalin. Oni se odlučuju na istraživanje jedne pećine koja je navodno neistražena, pa samim tim i njeni tuneli nisu unešeni u famozne mape. Nažalost, već po silasku u mračne dubine podzemnih tunela dolazi do nevremena na površini, što dovodi do punjenja tunela podzemnim vodama, kasnije i do urušavanja nekih podzemnih stena čime je ulaz kojim su klinci ušli blokiran...

Umesto opuštenog adrenalinskog istraživanja pećine naši junaci sada imaju drugi cilj: pronaći neki izlaz dok se kompletna pećina nije napunila podzemnom vodom, a to će se desiti veoma brzo. E ni tu nije kraj mukama: već onaj prvi koji se otisnuo da ronjenjem pokuša pronaći izlaz shvatiće da u pećini nisu sami, i da je krvožedni krokodil u ovoj pećini kao kod svoje kuće. Shvatiće to i oni preostali klinci koji čekaju svog prijatelja da se vrati iz potrage, no, nedugo zatim shvatiće i da ih ima za jedan broj manje... Film kopira situaciju iz prethodnika, kada je troje likova završilo bukvalno zarobljeno na jednom rečnom drvetu, a sada gledamo nekolicinu mladih ljudi koji završavaju zarobljeni na jednoj steni u podvodnoj pećini. Kao i onomad, niko ne zna da su se naši junaci otisnuli u avanturu, niko ih neće tražiti , nema signala za mobilni, ne mogu uteći krvožednom i za ubijanje više nego raspoloženom krokodilu a uz sve to ponestaje im i vremena, što zbog vode koja nadire što zbog bolesti jednog od avanturista, a ovo drugo posebno nervira gledaoce.

Gledaoce nervira i činjenica da je opet jedna od akterki u drugom stanju, i opet vreba trenutak da to saopšti svojoj drugoj polovini, pa deluje kao da je to već trademark ovog malog serijala. Ipak, fokus nije na emotivnim momentima, iako ima pokušaja da se priča prekida patetičnim dijalozima, već na beznadežnoj situaciji u kojoj su se likovi našli. Atmosfera je nešto manje napetija nego u prethodniku ali je zato određeni broj scena klaustrofobičan, naravno, zahvaljujući pećinskom ambijentu i sistemu raznih tunela i prolaza, od kojih su mnogi podvodni. O odnosu na originalni Black Water nastavak je upadljivo bolje produciran, fotografija je umnogome kvalitetnija i okom ga je veće zadovoljstvo posmatrati. Sad, što je prvencu upravo amaterskija fotografija pomogla da deluje autentičnije i direktnije potpuno je druga stvar, i nije se prvi put pokazalo da što su tehničke karakteristike filma bolje to je rezultat slabiji. Verovatno iz istog razloga većina modernih filmova deluje inferiornije od onih koji su snimani, recimo, 80-ih godina prošlog veka.

Black Water: Abyss možemo upoređivati sa originalnim Black Water, sa kojim ima dodirnih tačaka ali i dovoljno različitosti da ga ne smatramo kopijom, ali ga ne bi trebalo porediti sa čuvenim Descent, na kojeg liči po lokaciji na kojoj se odigrava. Ovo je samo običan film za jedno gledanje i napetu zabavu, film bez originalnih detalja ali i bez detalja koji bi bili podložni (previše) žestokoj kritici.

+ napeta i klaustrofobična zabava
+ lokacija; odlične akcione scene
+ tehnički napredniji od prethodnika...
— ...ali manje napet od Black Water
— detalji koji nerviraju; neoriginalnost

Ocena: 6/10

Wrong Turn 3: Left for Dead (2009)

Sun, 03 Jan 2021 15:40:00 GMT

Režija: Declan O'Brien

Uloge: Tom Frederic, Janet Montgomery, Gil Kolirin
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1261978/
Trailer: https://youtu.be/crzJ0F0sMzg
Pogledajte još: Charlie's Farm (2014)

Nastavljamo sa opisivanjem Wrong Turn serijala i to trećim delom pod nazivom Left for Dead. Dve godine nakon prethodnika dobili smo takođe direct-to-DVD izdanje ali ovog puta mnogo jeftinije u svim segmentima, što će biti jasno već posle nekoliko sekundi, kada ugledate naslov u špici filma. Uvodna scena to dalje potvrđuje, a o tome detaljnije u trećem pasusu...

Ovoga puta u fokusu naše pažnje imamu grupu robijaša koja je sticajem okolnosti pobegla iz policijskog autobusa, tu je i par policajaca iz istog, plus još nekoliko karaktera koji su se na kraći ili duži vremenski period priključili ovoj grupi. Uvod filma nam govori kako je došlo do toga da se grupa robijaša i ostalih nađe u šumi po kojoj deluju deformisani kanibali koje znamo iz prethodna dva Wrong Turn nastavka, a tu vidimo nekoliko zanimljivih stvari. Ne vidim ništa sporno da se nakon dokonih klinaca, putnika na proputovanju i učesnika reality showa u kanibalskoj zabiti sada nađu kriminalci povezani bukagijama i njihova policijska pratnja; ideja je dovoljno raznolika, pa čak i interesantna na samom startu, jer su robijaši međusobno povezani lancima što im otežava kretanje a samim tim i bežanje od deformisanih kanibala. Film donosi naknadnu zamenu uloga i zainteresovanost gledaoca za finalni ishod i način raspetljavanja cele situacije. Zanimljivo je što za razliku od dva prethodnika ovde ne vidimo nikakvo pogrešno skretanje, niti ikakvo račvanje puteva sa prepoznatljivim znakom koji kod vozača u prvoj fazi filma stvara dilemu.

No, ono što je još primetnije je da Wrong Turn 3: Left for Dead deluje dosta jeftinije od prethodnih. Već sama špica deluje ojeftino a i uvodna scena, koja je u prethodnicima bila veoma efektna, ovde je prilično slabija i jasno pokazuje domete filma. Gluma je dosta slaba, pogotovo kod ženskih likova u uvodu, na sreću – u kasnijem toku filma postaje nešto bolja ali ženski lik koga posmatramo do finala ne briljira svojom glumom već je definitivno izabrana po drugim kriterijumima, recimo po tonu vrištanja. Kasting se deli na prosečan i ispodprosečan, a negde tu su i dijalozi, koji se kreću od podnošljivih do neprirodnih i izveštačenih. Prisustvujemo klasičnim zamenama uloga, gde oružana pratnja odjednom zauzima mesta zatvorenika samo da bi se nešto kasnije i to promenilo, a vidimo i očekivane borbe među samim kriminalcima. Verujem da bi se nešto slično desilo i u stvarnom životu, ali uz upotrebu nekih originalnijih rečenica. Ni likovi koji se nalaze sa ispravne strane zakona se ne oglašavaju mnogo originalnije tako da se kompletan scenario može opisati samo jednom rečju: generički.

Jeftinoća se vidi na svakom koraku. Već početna vožnja autobusom sasvim očigledno je snimljena ispred zelenog platna, (neke) scene u šumi su zapravo nastale u studiju, šumsko osvetljenje ne deluje uvek prirodno a film i inače ne deluje previše atraktivno jer se dešava gotovo isključivo noću. Posebna priča su specijalni efekti kod nekih ubistava zamkama, jer su animirani i dosta slabi, mnogo bliži amaterskom filmu nego trećem delu jednog poznatog horor serijala. Ipak, ono što je meni najviše zasmetalo je odluka da se Three Finger kanibalu dodele nadljudske sposobnosti. Umesto da dotični bude neko ko lovi usamljene ljude koji prolaze kroz šumu ili su se u njoj izgubili on otvoreno učestvuje u borbama sa prilično dobro fizički pripremljenim i utreniranim robijašima, i to sa takvim pokretima kao da je i on dobro utreniran, verovatno od svog ličnog trenera, verovatno takođe deformisanog kanibala. Three Finger ovde izdržava više udaraca nego John Rambo, vešto izbegava napade ali još efektnije uzvraća, predviđa atake i poteze protivnika a i kada ih primi ustaje veoma brzo, kao da je u pitanju Michael Myers a ne deformisano stvorenje koje nije omirisalo civilizaciju. Da bi se neutralisao jedan kanibal potrebno je najmanje deset ljudi koji bi ga istovremeno napali a i onda rezultati nisu zagarantovani.

Nisam siguran zbog čega je došlo do ove promene ali pretpostavljam zašto više nema toliko brutalno gnusnih scena koje su se u prethodnicima dešavale u domu kanibala: za te scene jednostavno nije bilo budžeta. I sama činjenica da je film sniman u Bugarskoj jasno govori o kvalitetu produkcije a u skladu sa tim je filmu i dodeljen odgovarajući režiser (režirao Sharktopus). Tokom filma vidimo dosta gluposti i nerealnih situacija (pikap gura autobus sa puta, noga se može odseći nožem, policija nikada nije čula za zločine iako su u prošlom delu serijala neki svedoci preživeli...) ali film može da prođe kao jednokratna poslepodnevna zabava. Ukoliko ne očekujete previše Wrong Turn 3: Left for Dead je OK film.

+ robijaši i policajci među kanibalima
+ nekoliko veoma brutalnih ubistava
— veoma slabe animacije ubistava
— Three Finger nadljudske snage
— gluma; nerealnosti; jeftinoća

Ocena: 5/10

Black Water (2007)

Fri, 01 Jan 2021 12:41:00 GMT

Režija: David Nerlich, Andrew Traucki
Uloge: Diana Glenn, Maeve Dermody, Andy Rodoreda
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0816436/
Trailer: https://youtu.be/8yBWq-75DX0
Pogledajte još: Rogue (2007)

Za sve ljubitelje animal attack filmova evo jednog ostvarenja koje vam je možda promaklo. Black Water je triler horor rađen u britansko-australijskoj koprodukciji a radnja filma je smeštena u jednu močvaru na severu Australije gde smo svedoci napada krokodila na nekolicinu turista. Ono što je zanimljivo je da se iste sezone, dakle 2007. godine, pojavilo još nekoliko filmova na istu temu, od kojih su neki takođe iz Australije (Lake Placid 2, Croc, Primeval, Rogue).

Kako nas film ovabeštava na samom svom početku – u pitanju je istinita priča, a naknadnim googlanjem saznajemo da se ista desila decembra 2003. godine. U uvodu vidimo troje turista, dve sestre u supruga od starije sestre, koji se u nedostatku kvalitetnije zabave svojim automobilom upućuju u pravcu reke radi plovidbe čamcem i pecanja. Ne uspevaju da pronađu dogovorenog vodiča koji bi ih trebao voziti svojim čamcem po divljim i ne baš gostoljubivim rukavcima močvarne reke već pristaju na zamenu, a svi veoma dobro znamo da zamene nisu dovoljno kvalitetne, jer u suprotnom ne bi bile zamene. Uglavnom, nedugo po uplovljavanju u jedan rukavac rečice koji je sav zarastao u vodeno drveće i rastinje, i odmah po zabacivanju štapova za pecanje, ekipa doživljava napad krvoločnog krokodila. Ostaju bez vodiča, bez čamca, bez čvrstog tla pod nogama ali sa ogromnim, gladnim i za ubijanje ornim krokodilom pred sobom. Prilično beznadežna situacija, reklo bi se...

Da, čak mi se čini da nisam gledao film sa beznadežnijom situacijom u kojoj su se glavni likovi našli. Ovi koje gledamo – bukvalno nemaju rešenja niti izlaza iz situacije u kojoj su se našli: čamac je prevrnut, vodiča nemaju, telefoni nemaju signala, niko ne zna da su se uputili u plovidbu, nemaju vode ni hrane ali imaju krokodila koji prati svaki njihov korak i koji vreba iz dubine mutne vode koja se prostire u nedogled. Jedino što im pruža makar privremeni spas je drveće na koje se mogu popeti, i uz pomoć kojeg bi, čak, mogli prevaliti određenu razdaljinu. Cela situacija je neverovatno napeta, u tolikoj meri da gledalac sedi na ivici stolice obliven znojem, preživljavajući traume skoro kao i likovi koje posmatra na malom ekranu. Osim napete situacije atmosferi doprinosi i specifična lokacija koja je svakako autentična i odlično izabrana; sam lokalitet je toliko odbojan, neprivlačan i negostoljubiv sa svim svojim komarcima, vremenskim neprilikama i ogromnom mutnom vodurinom, da bih ga zaobišao čak i ako nema nikakvog krokodila u blizini.

Ima još jedna stvar u filmu koja užitak diže na viši nivo: ovo je odlično režirano ostvarenje, gde autori koriste svaku sitnicu u svoju korist i gde svakim elementom koji vam padne na paket podižu kvalitet svog ostvarenja. Budući da je ovo niskobudžetni film minimalizam mu svakako odlično pristaje, i to ne samo kada je četvoročlana glumačka ekipa u pitanju. Deficit muzičke podloge podiže jezu u trenucima očekivanja napada krvoločnog krokodila a kadrovi koje bi neki protumačili kao veštačko produžavanje trajanja filma (minijature koje prikazuju uvećani život raznoraznih insekata ali i specifičnih vremenskih prilika) doprinose ne samo razbijanju monotonije već i ogoljenom prikazu života u močvari koji se u nekom trenutku može obiti našim junacima o glavu. Naprosto, Black Water jasno poručuje da ljudi ne pripadaju tu, da dolaze iz neke druge civilizacije a da lovci pokatkad mogu postati lovine i da neka staništa i ekosisteme možemo i moramo ostaviti netaknutima.

Dopalo mi se i što film ne koristi nikakve animacije, čak ni tokom borbi sa krokodilom ili prilikom prikaza ljudskih raskomadanih ostataka. Uglavnom se koriste dobri stari modeli i realni snimci krokodila, od kojih su neki verovatno nastali ko zna kada i ko zna gde a ovde su sasvim pristojno ukomponovani u jedan napeti triler horor. Kvalitet fotografije je nešto slabiji od očekivanog, što može doprineti da se uživimo u verodostojnost priče jer po izgledu Black Water podseća na dokumentarac, vidimo pomalo trapavu glumu nekih likova na samom početku filma a vidimo i neke patetične momente koji možda imaju dodatni efekat po ženski deo gledalaca (glavni lik je u drugom stanju i čeka odgovarajuću priliku da to saopšti svojem suprugu). Ipak, ove nabrojane mane su zanemarljive ukoliko ste ljubitelj animal attack filmova.

+ izuzetno napet triler horor film
+ bezizlazna situacija za likove
+ odlična režija, ton i lokaliteti
+ odlični kadrovi sa krokodilom
— patetični momenti; jeftinoća

Ocena: 7/10

Wrong Turn 2: Dead End (2007)

Sun, 27 Dec 2020 18:23:00 GMT

Režija: Joe Lynch
Uloge: Erica Leerhsen, Henry Rollins, Texas Battle
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0804555/
Trailer: https://youtu.be/Ia4AaNto3Hw
Pogledajte još: Wrong Turn (2003)

Nakon možda i neočekivanog uspeha filma Wrong Turn iz 2003. godine snimanje nastavka nije dolazilo u pitanje a to se i dogodilo četiri godine kasnije. Iako je film izašao isključivo na nosačima za kućno prikazivanje, dakle bio je bez bioskopskih projekcija, Wrong Turn 2: Dead End je najbolje ocenjeni film u kompletnom serijalu, što znači da se kritici svideo blagi zaokret od ozbiljnog horora ka manje ozbiljnom ali zabavnom filmu punom brutalnosti i gnusnih scena.

Ovaj zaokret možemo videti već u uvodnoj sceni koju karakteriše brutalno tranžiranje lepog tela plavokose voditeljke Kimberly Caldwell koja u ovom filmu glumi samu sebe. Dotična se uputila u pravcu jednog šumskog proplanka gde ekipa izvesnog reality show programa, neke varijante famoznog Survivera, sprovodi poslednje pripreme pred otpočinjanje emitovanja. Tu su organizatori, producenti, režiser i snimatelj, postavljene su kamere po čitavom delu šume a tu je i nekolicina takmičara, mahom skupljenih s koca i konopca čime je zadovoljena preko potrebna šarenolikost, kako za dotični reality show tako i za film. Dotični takmičari će po šumi igrati razne igre preživljavanja koristeći postavljene tragove i određena pravila,a organizatori su tu da celu priču učine uzbudljivijom dodavanjem raznih „začina” i saveta. Nažalost, ni takmičari ni organizatori ne znaju (a lepa Kimberly je to saznala nekoliko trenutaka pre svoje smrti), da u okolini seta na kojem se odigrava snimanje živi mutirana porodica koja se hrani isključivo ljudetinom.

Za razliku od prvenca u Wrong Turn 2: Dead End nema iznenađenja jer gledaoci znaju ko nastanjuje šumu i zašto ubija. Zbog toga su autori ovaj film započeli otvoreno i punim gasom, eksplicitnom pojavom nekolicine deformisanih spodoba, što je pun pogodak, a u istom tempu nastavljaju i dalje. Praznog hoda gotovo da nema, trenutaka za predah takođe, i to je zbilja odlično. Čak i pomalo izanđala ideja reality showa ovde odlično leži, iako smo nešto slično videli samo nekoliko godina ranije u Halloween: Resurrection. Dinamika spašava ovaj reality show, show koji se prekida nedugo nakon svog početka jer deformisani kanibali veoma brzo atakuju na članove ekipe, ali ga spašava i organizator koga glumi veoma efektni Henry Rollins. Gosn Rollins, bivši marinac koji sada snima reality showove, je v2.0 verzija doktora iz prethodnika i prava je šteta što nije više na ekranu i što njegova odmazda ka kanibalima nije mnogo duže potrajala. Ako je za utehu – ostatak ekipe nije antipatičan i vrlo korektno odrađuje svoj posao, čime je Wrong Turn 2 dostojan naslednik prvog dela.

Obzirom na to da je publika htela više a autori ovog filma su im izašli u susret imamo detaljniji prikaz istorijata deformisane porodice, direktniji pogled na njihove aktivnosti, karaktere i sveukupno ponašanje, što ponekad malo banalizuje film ali svakako doprinosi da on bude još gnusniji i bizarniji od prethodnika. Wrong Turn 2 nije previše strašan film, i svakako je manje jeziviji od prvog dela, ali scene poput kasapljenja tela i konzumiranja istih, poljubaca deformisanih spodoba, međusobnog seksa ili famozne večere mogu da izazovu gađenje kod osetljivih gledalaca. Valjda iz istog razloga neke od pomenutih scena su skraćene a neke čak deluju i kompletno izbačene iz filma, poput prolaska kroz poljski WC ili kadrova porođaja mutirane trudnice. Ipak, brutalnosti ima u izobilju, specijalni efekti su brojni, odlični i veoma efektni a utisku doprinosi i to što se kompletan film dešava danju. Preporuka je da na Youtubeu pogledate i kratak dokumentarac o snimanju ovog filma gde možete videti na koji način su snimane neke od efektnijih scena ubistava.

Mane filma? Malo ih je, ali osim nekoliko rupa u priči uglavnom se svode na nekoliko nerezonskih postupaka (nema ih previše), na ne previše originalnu radnju (finalna večera je namerno ali ne i previše potrebno prekopirana iz The Texas Chainsaw Massacre) i na to što neki od simpatičnijih likova suviše brzo skončavaju. Takođe, neće se svakome svideti ni to što film više nije toliko ozbiljan i što je na korak od horor komedije ali lično to nisam našao kao veliki problem. Koliko je Wrong Turn strašan toliko je Wrong Turn 2: Dead End zabavan a u kompletu predstavljaju savršenu zabavu za filmsko horor poslepodne ili veče.

+ dinamičan, zabavan i brutalan horor film
+ efektni, krvavi i brojni specijalni efekti
+ odlični Henry Rollins u glavnoj ulozi
+ dosta gnusnih momenata sa monstrumima
— ponekad neozbiljan, ponekad neoriginalan

Ocena: 8/10

Freaky (2020)

Sun, 13 Dec 2020 17:06:00 GMT

Režija: Christopher Landon
Uloge: Vince Vaughn, Kathryn Newton, Celeste O'Connor
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt10919380/
Trailer: https://youtu.be/EqPnIcDW9g0
Pogledajte još: Scouts Guide to the Zombie Apocalypse (2015)

Od režisera filmova Happy Death Dayi Happy Death Day 2U stiže nova horor komedija u sličnom ruhu a obzirom na uspeh navedenih filmova pojava Freaky nije iznenađenje. Čak i ukoliko ne znate da je dotični tip autor Sretnog Smrtovdana 2U prepoznaćete sličan ton filma, veoma sličnu protagonistkinju a čak i ono što joj se desilo podseća na nešto što smo već posmatrali. Inače, film Freaky sam pogledao na predlog stalne čitateljke ovog bloga Nadice Maneve.

Od jednog kolekcionara starih predmeta biva ukraden ukleti bodež, a kada pomahnitali serijski ubica pokuša da njime ubije tinejdžerku po imenu Millie desiće se nešto potpuno neverovatno, nešto što mu nije bilo ni na kraj serisko-ubilačke pameti: naime, ubistvo klinke nije izvršeno, već je samo ovlaš ranjena što je dovelo do paranormalnog događaja tokom kojeg su njihove dve ličnosti zamenjene, iliti po srpsko-hrvatski – swapovane. Sada se tinejdžerka našla u telu serijskog ubice a pomahnitali krvolok u telu nežne plavokose klinke... I to nije sve: za vraćanje u prvobitno stanje, dakle u stanje kada svako dobija svoje telo, ostalo je nešto manje od 24 časa; kada časovnik otkuca ponoć zamena postaje trajna za vjek i vejekov i povratak na staro nije moguć... I dok krvolok ne haje mnogo što će od sada morati da ubija u telu plavokose srednjoškolke naša simpatična Millie ne želi da večno ostane zarobljena u telu mišićavog dvometraša koji ima njušku sa poternice. Iako joj se svidelo da makar privremeno ima visuljak među nogama...

Kao što rekoh u uvodu: ton filma je veoma sličan prethodnim radovima ovog autora a to znači da se uglavnom nećete grohotom smejati na gegove koje ovaj film nudi, iako ih ima u nekoj meri, ali ćete biti počašćeni duhovitom i zanimljivom radnjom, uglavnom dinamičnom, donekle predvidljivom ali bez predaha, što je više nego dovoljno da nas drži prikovanim uz ekran. Glavni adut ovog filma je snalaženje klinke u telu odraslog muškarca a njega u telu plavokose srednjoškolke i tu film najviše i pruža, a obzirom da je namenjem mlađoj populaciji ne čudi da se dobar deo štoseva tiče polnih organa i muško-ženskih odnosa, tim pre što je jedan od Millienih drugara homoseksualnog opredeljenja. No, ima tu još zanimljivog materijala, naplate nekih starih dugova, kazni koje smo jedva čekali (profesor), vidimo neke scene koje kao da su došle iz one čuvene komedije The Hot Chick ali vidimo i neke scene koje nas veoma podsećaju na prvi deo kultnog serijala Back to the Future, kada neki likovi u filmu ne uspevaju da prepoznaju sebi bliske osobe jer su sada u drugačijoj spoljašnjosti.

Naravno, da biste uživali u ovom filmu morate potisnuti logiku i odustati od postavljanja brojnih pitanja. Film ima ozbiljnih rupa i rupica ukoliko mu pristupite kao ozbiljnom filmskom ostvarenju, ima čak i nekih problematičnih elemenata ukoliko mu pristupite i kao horor komediji, ali ako Freaky posmatrate isključivo kao kratkotrajnu zabavu on je veoma efektan, duhovit i zanimljiv film, svakako vredan gledanja. Može zasmetati nepostojanje istorijata bodeža, kao i to što serijski ubica ne izgleda nimalo inteligentno u ranijoj fazi filma pa deluje kao da bi veoma brzo pao pod udar zakona. Recimo, umesto da se primiri kao plavokosa tinejdžerka i nastavi da ubija po nekom svom planu i programu on već istog jutra, odmah nakon buđenja u novom domu pokušava da ubije „svoju” sestru. Verujem da bi inteligentniji i perfidniji ubica mogao u novom „resetovanom” telu dejstvovati godinama a da ne bude otkriven, ali, naravno onda ne bi bilo ovog filma. Ovo prethodno nisu mane, već neka zapažanja vašeg dežurnog zakerala a prave mane (makar za moj ukus) su sledeće...

Vince Vaughn je odličan u ulozi ubice koji najednom mora da se ponaša feminizirano, oponašajući pokrete jedne srednjoškolke. Problem sa Vinceom nije on sam već scenario filma, jer stidljiva, tiha i povučena devojka kada se najednom nađe u telu odraslog muškarca više nije takva, već istovremeno dobija samopouzdanje, postaje mnogo pričljivija i ne ponaša se kao ona devojka koju smo gledali u uvodu filma. Time gledalac gubi utisak da posmatra Millie jer ova dva lika deluju kao potpuno druge osobe po temperamentu i karakteru. Mnogo bolje je prošla Kathryn Newton u ulozi Millie, ne samo zbog toga što joj je scenario bio naklonjeniji, već i zato što jednako efektno igra i mirnu sramežljivu klinku i temperamentu osobu koja ne priča mnogo ali zato efektno ubija.Drugi problem filma je insistiranje na homoseksualizmu, što nije problem kod gej drugara (čak tu ima i nekoliko duhovitih replika i scena), a nije problem ni kod mišićavog sportiste koji pod uticajem alkohola pokazuje svoje pravo lice. Problematična scena mi je na zadnjem sedištu automobila ispred policijske stanice i nikako mi nije legla ni u kom pogledu, niti deluje realno, niti duhovito.

Freaky poseduje nekoliko (kvazi)emotivnih predaha, ima duhovitih replika, ima i potpuno očekivanog hepienda a ima i nekoliko veoma brutalnih ubistava kojih se ne bi postideo ni neki slasher A kategorije. Zažmurite na neke njegove mane, potrudite se da zanemarite logiku i ne postavljate nikakva pitanja a ukoliko to uspete imaćete priliku da uživate u jednoipočasovnoj neobaveznoj i povremeno veoma brutalnoj zabavi.

+ Vince Vaughn i Kathryn Newton u glavnim ulogama
+ uglavnom zanimljiv, dinamičan, pa i duhovit film
+ nekoliko veoma brutalnih, krvavih i maštovitih ubistava
— klinka zarobljena u telu muškarca ne deluje kao ista osoba
— ponekad nepotrebno insistiranje na homoseksualnizmu

Ocena: 7/10

My Soul to Keep (2019)

Sat, 21 Nov 2020 16:47:00 GMT

Režija: Ajmal Zaheer Ahmad
Uloge: Parker Smerek, Remington Gielniak, Arielle Olkhovsky
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt4385944/
Trailer: https://youtu.be/ASQTLQGsG54
Pogledajte još: It (2017)

Činjenica je da dečijih horor filmova nema mnogo i da biste mogli biti na dobrim mukama ukoliko želite svog malog brata, sinčića ili ćerkicu navući na horor filmove a smatrate da je, recimo, It previše strašan ili možda neprimeren za njegov uzrast. E tu na scenu stupa izvesni Ajmal Zaheer Ahmad kao scenarista, režiser i producent filma My Soul to Keep, light horor ostvarenje koje ne treba mešati sa filmom Soul to Keep ili Cravenovim My Soul to Take.

Priča koju posmatramo nije nimalo originalna i verovatno ste je do sada već gledali u nekom obliku a ide otprilike ovako: devetogodišnji Eli je ubeđen da u podrumu njegovog doma obitava jezivo stvorenje koje se krije u mraku odmah pored peći za centralno grejanje. Dotično čudovište se uporno krije od odraslih ali konstantno napada decu pokušavajući iz nekog razloga da im otme dušu. Nekoliko klinaca je preneraženo ovim čudovištem, ostala deca im se podsmevaju a odrasli im ne veruju, dok Elijeva starija sestra koja je u buntovničkim tinejdžerskim godinama čudovište koristi ne bi li napakostila svom bratu s kojim je u stalnom sukobu. Eli se boji čudovišta, nekada uspeva da vodi normalni klinački život a nekada je preneražen i opsednut njime, ali sve se menja kada sticajem okolnosti mora ostati sam u svom domu tokom jedne olujne noći i konačno se obračunati sa mračnim zlom iz podruma. Eli će tokom odlučujuće borbe koristiti sve što ima na raspolaganju, od raznih stvari koje svetle, jer je svetlost jedino ufikasno oružje protiv bića koje obitava u mraku, do raznih igračaka i gadžeta kojim će pokušati da ga nadmudri.

Upravo zbog isplanirane odbrane i napada na famoznog stvora My Soul to Keep se može opisati kao paranormalni Home Alone film sa jezivim čudovištem ali ukoliko bih vam to rekao stekli biste utisak da je film zabavniji nego što zaista jeste. Istini za volju, on nije nimalo dosadan i poseduje nekoliko efektnih momenata ali konačni rezultat nije previsok jer autor filma iz nekog razloga nije iskoristio sve potencijale koje je imao na raspolaganju. Treba reći da prežvakana priča o čudovištu koje napada decu dok odrasli pojma nemaju o tome i ne pokazuju veliko interesovanje za probleme mališana nije problem ovog filma, kao što nije preveliki problem ni to što Eli sticajem ne baš spontanih okolnosti ostaje sam u kući tokom mračne olujne noći, bez mobilnog telefona, mahom bez električne energije i bez bilo koga u komšiluku ko bi mu pritekao u pomoć. Problem nije ni suviše generički stvor koji se uglavnom ne vidi a tek u nekoliko navrata je u formi CGI senke sa pipcima. Problem ovog filma je zapravo – sužena ciljna publika, tj. zbilja malo aduta na polju horora zbog čega My Soul to Keep neće ostati u dobrom pamćenju bilo kome ko je pogledao više od nekoliko iole strašnih filmova u svom životu.

My Soul to Keep poseduje nešto suspensa, čak i prilično dobru i jezivu atmosferu pri silascima u mračni podrum ili kada Eli ostane sam u kući, poseduje čak i nekoliko pristojnih jump scare momenata ali filmu treba prići isključivo kao dečijem hororu, kao materijalu koji bi mogao biti ulaznica u svet horora za (naj)mlađe naraštaje, dok za one starije i nema mnogo toga da ponudi. Nakon pristojnog početka koji je takav uglavnom zahvaljujući vrlo dobroj i uverljivoj glumi svih aktera, kako starijih tako i onih najmlađih, te prilično zanimljivim likovima, film se nastavlja dosta zbrzano što mi se apsolutno nije dopalo. Možda je tempo takav jer je prilagođen mlađim naraštajima koji su alergični na prazan hod i smaranje ali voleo bih da je središnji deo filma, od ostanka Elija u kući do početka finalne borbe ispričan natenane, sa još Elijevih ideja i još smislenih pokušaja napada i odbrane, bez obzira na njihov ishod. Umesto toga vidimo dosta sumnjivih odluka svih likova, često nismo ni sigurni u namere istih i šta to zapravo pokušavaju i s kojim ciljem, što možda neće zasmetati neiskusnim klincima koji budu gledali ovaj film ali mi matoriji to definitivno primećujemo.

Najveća mana filma je njegov završetak koji mi se jednostavno ne dopada i ne kapiram njegovu poentu, pa smatram da je neće shvatiti ni oni kojima je ovaj film namenjen. S druge strane, završetak filma je napadno otvoren, kao da je autor već pri snimanju My Soul to Keep u glavi imao nastavak koji će možda biti snimljen a možda neće nikada. Ovakav koncept ne podržavam ni kod ozbiljnijih filmova a kod horora koji treba da navuku klince u žanr još manje, jer mogu da proizvedu kontraefekat. Mislim da se ovde na scenariju i priči moglo i trebalo dodatno poraditi, neke scene je trebalo ponovo napisati, produžiti, pojasniti ili drugačije režirati a možda je i završetak morao biti drugačiji, prigodniji atmosferi filma i prilagođeniji ciljnoj publici kojoj je film namenjen.

+ odlična kinematografija i kompletan izgled filma
+ gluma svih likova koje vidimo; odlična muzika
— središnjica filma je dosta zbrzana i nerazumljiva
— nejasni i nedorečeni elementi koji se tiču stvora
— završetak filma je dosta slab ali i vrlo klišeiziran

Ocena: 4/10

Death of Me (2020)

Sun, 15 Nov 2020 15:40:00 GMT

Režija: Darren Lynn Bousman
Uloge: Maggie Q, Luke Hemsworth, Alex Essoe
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1830643/
Trailer: https://youtu.be/thL28CAcuYo
Pogledajte još: A Perfect Getaway (2009)

Darren Lynn Bousman je napisao i/ili režirao nekoliko poznatijih horor naslova (Saw III, Saw IV, St. Agatha) od kojih su neki čak opisani na ovim stranicama (Saw II, The Barrens, Abattoir) a sada nam se vraća nešto drugačijim filmom, zbog čega poštovaoci Saw serijala treba da razmisle da li žele pristupiti gledanju Death of Me. U pitanju je psihološka horor triler drama sa preokretom napisana od strane čak troje meni nepoznatih scenarista.

Christine (Maggie Q) se budi u iznajmljenom bungalovu nekog tajlandskog letovališta posle celovečernjeg tuluma. Osim glavobolje primećuje da se ne seća ničega što se izdešavalo prethodne noći, a odmah zatim vidi Neila (Luke Hemsworth), svog supruga, koji i dalje bez svesti leži na patosu. Ubrzo se i on budi ali primećuje krv na svojim rukama... U narednih nekoliko časova doznajemo kako su oboje izgubili pamćenje, da su im pasoši netragom nestali, da su sticajem loše organizacije i mahinalne žurbe ostali i bez prtljaga, da su zarobljeni na ostrvu kojem se približava smrtonosni tajfun i da nemaju ideju šta im je dalje činiti... Deluje kako je to jedan od onih nesrećnih dana kada nije ni trebalo ustajati iz kreveta i da im se sve loše što se moglo desiti već i desilo... Zaista, šta još može da ih snađe u tuđini? Pa, recimo, to da je jedno od njih sinoć ubijeno i zakopano od strane drugog! Ovo saznaju nakon pregledavanja snimaka iz mobilnog telefona, čemu su pristupili ne bi li povratili izgubljene memorije od prethode noći.

Nadalje, Christine i Neil pokušavaju shvatiti šta im se to izdešavalo i zašto je jedno od njih ubijeno i zakopano, što neće biti nimalo lako. Ispostavlja se da je sve počelo u jednom kafiću i to jednim pićem i jednim medaljonom ali to je tek početak dešavanja koja su neverovatna i neočekivana. Naime, meštani ovog tajladskog ostrva su veoma zatvoreni, ne samo zbog svoje kulture, religije i tradicionalne negostoljubivosti prema strancima (a hoće da se bave turizmom) već i zbog skoro pa nepremostive jezičke barijere. Uz sve to Christine počinje da preživljava izvesne napade koji svaki naredni put bivaju sve jači i bizarniji. Osim gušenja (kada iskašljava travu, što deluje posebno bizarno) ona doživljava razna krvarenja, (samo)povređivanja ali i halucinacije, usled kojih ni njoj ali ni nama gledaocima neće uvek biti jasno da li prisustvujemo stvarnim scenama ili košmarima koje dotična proživljava otvorenih očiju. Vremenom gledaoci, baš kao i sama Christine, bivaju uvučeni u njen košmar koji tako priliči tom lokalitetu i tim meštanima...

Sve će se razjasniti u šokantnom finalu, a možda i neće. Death of Me je jedan od onih filmova koji celokupnim tokom svog trajanja konstantno gradi misteriju i sve baca na finalni preokret a kada se on desi gledaoci mogu biti ili zadovoljni viđenim (i razjašnjenim) ili teško razočarani. Na žalost po ovaj film – cenim da će većina gledalaca dočekati odjavnu špicu nezadovoljna. Dobar deo filma nakon završetka ostaje nejasan, apstraktan i nedorečen, mahom ostavljen gledaocima da ga shvate kako znaju i umeju, dok je deo preokreta ipak suviše očigledan jer su neki od malobrojnih likova veoma providno osmišljeni dvodimenzionalno. Više cenim kada su namere ljudi bolje sakrivene a kada je kompletna pozadinska priča jasnija ali ovakav način pripovedanja jeste u duhu modernih horor vremena pa stoga retko koji film možemo oceniti čak i prosečnom ocenom. Naravno, poslednji kadrovi su takođe standardni za današnje horore, dakle jump scare otvoreni, ali i suviše očigledni pa stoga nedovoljno strašni, baš kao što je i kompletan film.

Ipak, film ima da ponudi nešto što nije jezivo ali je za pohvalu a to je konstantno nelagodna atmosfera. Tajlandsko ostrvo prekriveno zelenom vegetacijom svih nivoa, kako travnatih tako i šumskih, plus obala okeana koja se nalazi blizu bungalova, moglo bi biti prelepo okruženje da nije odlične kamere, prikladne muzike i drugih elemenata zbog kojih se ovo potencijalno romantično letovanje pretvorilo u košmar. Svaki kadar jasno nagoveštava da nešto veliko predstoji, ne samo tragično već i vrlo bizarno. Kamera filma je uglavnom odlična, Death of Me obiluje pejsažima, snimcima iz dronova i kadrovima iz centra naselja a svi oni kao da naprosto vrište – bežite odavde što pre, koliko vas noge tj. čamci nose. Nažalost, odlaska sa ostrva nema, a u potpuno bezizlaznoj situaciji prepunoj magija i bizarnih rituala odlično se snašla Maggie Q dok su ostali glumci u rangu proseka. Film nije nezanimljiv i dosadan za gledanje ali je finalni rezultat nedovoljno dobar iako je bilo dovoljno materijala i aduta za suprotno.

+ film je kompletno obavijen misterijom
+ atmosfera u filmu je konstantno nelagodna
+ poseduje dosta uvrnutih i bizarnih kadrova
— predvidljiv, nejasan, apstraktan i nedorečen
— slabi sporedni likovi, dosadnjikava središnjica

Ocena: 5/10

We Summon the Darkness (2019)

Sun, 27 Sep 2020 15:51:00 GMT

Režija: Marc Meyers
Uloge: Alexandra Daddario, Keean Johnson, Maddie Hasson
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt8058874/
Trailer: https://youtu.be/ChksJ8AL9Lk
Pogledajte još: Satanic Panic (2019)

Za sve ljubitelje horora 80-ih evo jedan noviji horor film čija se radnja dešava krajem te decenije... We Summon the Darkness je zvanično etiketiran kao horor muzički triler ali onu muzičku odrednicu odmah zanemarite jer soundtracka nema u dovoljnoj meri i umesto nje dodajte žanr komedije. Ukoliko ste gledali prethodni film scenariste Alana Trezze (Burying the Ex) otprilike znate kakav ton filma možete očekivati, mada je, makar za moj ukus, ovaj noviji film dosta slabiji od prethodnog, a evo i zašto...

U fokusu naše pozornosti su tri mlade devojke koje u svom džipu hitaju na neki heavy metal koncert gde bi uz dobru svirku uživale i u dobrom provodu. Još dok kupuju čips i tankuju gorivo na usputnoj benziskoj pumpi u pozadini čuju TV program koji izveštava o brojnim satanističkim ubistvima koja su se desila tu negde u okolini a zatim vide i izvesnog lokalnog ali veoma uticajnog sveštenika koji propoveda o zlu heavy metala. Kada stignu na famozni koncert tri cure upoznaju tri momka, članove nekakvog benda u pokušaju, odmah počinje međusobni flert, a nakon svirke jedna od devojaka, Alexis, poziva kompletnu ekipu da dođe u njenu obližnju kuću koja je velika, bogata i prazna pa kao takva apsolutno pogodna za druženje, zezanje, opijanje i sve ono što nakon alkohola sledi. Problem je što nisu baš svi akteri nakon alkohola očekivali baš ono što je usledilo ali za određeni broj gledalaca sled događaja nikako neće biti iznenađenje. Jednostavno, neki znaci, neka lica, neke rečenice i neki drugi detalji, plus ono što smo videli na TV-u, jasno daju do znanja da su masovne satanističke ubice upravo neki od likova koje gledamo, muški ili ženski.

Odmah moram da se osvrnem na vremenski period u kojem se We Summon the Darkness odigrava. Fanovi heavy metal muzike će lako prepoznati da se film odigrava krajem jula ili početkom avgusta 1988. godine, i to nije problem, naravno. Problem je što dati period nije najvernije prikazan već ono što gledamo deluje onako kako taj period zamišljaju današnje generacije, dakle sa sve današnjim ponašanjem, govorom i ostalim elementima. Nema dovoljno prepoznatljivih stvari tog vremena, devojke uglavnom ne izgledaju kao da su došle s konca 80-ih (osim što jedna od njih ima lepe debele obrve k'o majmun), vidi se određeni broj automobila tog doba a takođe i veliki broj teksas i kožnih jakni sa legendarnim prišivačima, nešto što je obeležilo to davno vreme. Koncert na koji su devojke pristigle je dosta slabo snimljen i ne izgleda uverljivo. Osim što suviše moderni bezimeni generički bend na sceni izvodi obradu benda Mercyful Fate, ni kadrovi nakon koncerta ne odaju utisak autentičnosti i masovnosti, što pripisujemo skromnijem budžetu filma koji ne bi izdržao veće angažovanje statista.

Upravo zbog toga ne čujemo bukvalno nijednu poznatu metal kompoziciju tog vremena, kako na koncertu tako ni kasnije, ali čujemo Belindu Carlisle i njen najveći hit Heaven Is A Place On Earth što je dobra pesma ali nije metal. Dodatni problem može biti to što vremenski period u kojem se We Summon the Darkness dešava nema nikakav značaj po sam film. Kada devojke odu sa bezličnog koncerta film postaje kao i svaki drugi moderan horor, i gledalac nijednog trenutka nema utisak da gleda nešto što se dešava pre više od tri decenije. Utisak je da je isključivi razlog za smeštanje filma u 80-te godine nepostojanje mobilnih telefona što je omogućilo odvijanje radnje. A radnja koju posmatramo je sastavljena od brojnih preokreta i obrta, od kojih je dobar deo očekivan i predvidljiv ali deo i nije.Čak i ako budete predvideli neki od twistova film ne bi trebao da vam bude (toliko) dosadan jer je uglavnom dinamičan, u nekoliko navrata zna biti i duhovit a dobrano je i krvav. Ubistva su uveljivo snimljena a karakterišu ih faktor iznenađenja i obilje krvi. Očigledno je da se novac namenjen autorskim pravima za muzičke kompozicije utrošio na specijalne efekte i većina gledalaca, pogotovo onih mlađih, neće na to imati nikakve zamerke.

Problem sa ovim filmom je što on jednostavno – nije (dovoljno) dobar. Neću detaljnije kritikovati delove radnje, jer šta god bih rekao otkrio bi neki od preokreta i time pokvario „uživanje” potencijalnim gledaocima ali moram reći da se malo šta ovde zaista može pohvaliti i malo toga zbilja funkcioniše. Imam utisak da je ovaj materijal u nekom trenutku nekome dobro izgledao na papiru ali da je u praksi nešto zaškripalo i ispalo kao poluproizvod, film koji neće nikoga zadovoljiti. Lokacija u kojoj se dešava veći deo We Summon the Darkness je neatraktivna, preokreti su uglavnom glupi ili predvidljivi, likovi su bez ikakvog istorijata a samim tim i bez uverljivosti a kompletan film je bez nekog smisla i značaja. Takođe, dobar deo štoseva i vrcavih dijaloga ovde jednostavno ne funkcioniše. Moguće je da moj smisao za humor nije na visokom nivou ali konstantni geg sa jednom od devojaka koja svaki čas mora da piški jednostavno nije duhovit, baš kao ni kad jedan od muškaraca traži tampon. Porazno je i to što su autori imali želju i potrebu da snime jedan heavy metal horor film, i tako ga reklamiraju, a nisu obezbedili nijednu pesmu tog žanra kao muzičku podlogu.

+ Alexandra Daddario je uvek dobra
+ nekoliko veoma brutalnih ubistava
— vremenski period; muzička podloga
— ne baš uspeo humor; slabiji likovi
— uglavnom predvidljivi preokreti

Ocena: 4/10

Amulet (2020)

Mon, 21 Sep 2020 19:07:00 GMT

Režija: Romola Garai
Uloge: Carla Juri, Alec Secareanu, Imelda Staunton
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt8332802/
Trailer: https://youtu.be/uV_lUlOc4mQ
Pogledajte još: Relic (2020)

Amulet je režiserski prvenac glumice Romole Garai koja je nama poznata isključivo po jednom horor/SF filmu - The Last Days on Mars. Film je zamišljen kao „feministički horor” a velika je šteta što sam za tu odrednicu saznao tek nakon njegovog gledanja. Uglavnom, dotična autorka istražuje džender politiku i rodnu ravnopravnost na jedan bizaran način, kombinujući horor i dramu, stvarajuće pre svega – smor horor.

U prologu filma saznajemo da je Tomas vojnik koji stražari u dubokoj šumi čuvajući nekakav puteljak, tačnije (dalo bi se zaključiti) ulaz u nekakav vojni posed ili objekat. To što on čuva nije ni važno, važno je da se jednog dana dok je na dužnosti iznanada pojavljuje unezverena ženska osoba koja je u bekstvu... Ono što se dalje desilo doznajemo na kašičicu, kroz brojne kraće flashbackove koje Tomas iznova preživljava u sadašnjosti. A u sadašnjosti, kada se izvesni rat već završio, Tomas poput svakog dobrog ratnog veterana životari kao beskućnik, prehranjujući se radeći sezonske poslove a spavajući u zajedničnom smeštaju u ne baš ljudskim uslovima. Sticaj nesrećnih okolnosti dovodi da ostaje bez svoje krvavim radom stečene ušteđevine a ruku spasa mu pruža jedna časna sestra koja mu nudi posao koji on ne može odbiti. Naime, Tomas će otići u kuću izvesne Magde i pomoći joj da sredi vrlo staru građevinu koja se devastira gotovo svakodnevno... Već po useljavanju u kuću osim lepuškaste Magde Tomas otkriva da se dotična brine o svojoj majci koja umire u potkrovlju, ali otkriva i neke čudne stvari koje se dešavaju pod istim tim krovom. Čudne stvari prerastaju u bizarne, bizarne u zastrašujuće a to je tek početak jezivih dešavanja...

Dešavanja koja pratimo dovode do toga da Tomas počinje ispitivati svoju moralnost kao i suštinu zla, a to je i glavni cilj ovog filma i svrha njegovog postojanja. Moram napomenuti da se u ulozi Tomasa dobro snašao izvesni Alec Secareanu, koji možda nije vrhunski glumac (ima i neki čudni akcenat) ali uspeva da ono što muči njegovog lika pokaže na svom licu koje se konstantno menja i propada kako film odmiče. Ipak, deluje da mu je Carla Juri u ulozi Magde pomalo ukrala show a ni Imelda Staunton u ulozi časne sestre nije mnogo daleko. Hemija i kompletan odnos među glavnim likovima (Tomasom i Magdom) je odličan i definitivno podiže film na jedan viši nivo a za gledaoce horora u ovom trenutku imam dve vesti, kako to obično biva - jednu dobru a drugu lošu. Loša vest je da se Amulet odvija veoma sporo i dramski i da će živci onih nestrpljivijih horor gledalaca ovde biti na velikom testu. Dobra vest je da su specijalni efekti u filmu zaista dobri, uglavnom deluju kao nekompjuterski pa samim tim i mnogo jeziviji nego što bi bili da su urađeni uz pomoć CGI tehnike. Specijalni efekti, bizarna atmosfera i sveopšta misterija mogu biti protivteža veoma sporom odvijanju radnje i predstavljaju elemente koji će učiniti da ipak ne odustanete od ovog filma.

Vizuelni aspekt ovog filma je verovatno njegova najjača strana i to će vam biti jasno već od samog početka Amulet. Prolog koji je smešten u kišovitoj i maglovitoj šumi deluje veoma depresivno da bi svoje mesto ustupio mračnim scenama koje se dešavaju u staroj kući punoj bizarnih i (naizgled) neobjašnjivih momenata. Sumorni šumski kadrovi se mestimično vraćaju kako bi razbili mračni kućni ambijent a monotoniju (ne samo onu vizuelnu već i sadržajnu) uspešno razbijaju i povremeni jezivi kadrovi koji su izuzetni. Film ne sadrži strašne momente, ili barem ne mnogo, ali svoju jezu crpi u bizarnim scenama koje gledaocu zaista stvaraju nelagodu. Otkriće jezivog zubatog krilatog stvorenja u WC šolji je samo uvod u otkriće na tavanu, a to je opet samo nagoveštaj šokantnog završetka i obaveznog preokreta. Autorka filma definitivno zna da stvori nelagodnu atmosferu, kao što zna i da dobro režira film. Možda je sve to moglo biti malo brže, jer je Amulet u nekim momentima zaista suviše spor i neefikasan, ali to nije najveća mana filma. Najveća mana ovog filma može biti njegov rasplet i završetak, ne samo zbog toga što je suviše groteskan i apstraktan, već i iz jednog jednostavnog razloga: većini casual gledalaca neće biti razumljiv i jasan.

Nadrealni klimaks je u potpunoj suprotnosti sa realnim tokom radnje koji smo do tada posmatrali ali i sa dramskim tempom odmotavanja. Lično bih ovakvo finale smestio u žanr stil-iznad-sadržine, ali ja verovatno i nisam ciljna publika jednog tzv. feminističkog horor filma.

+ jeziva nelagodna atmosfera tokom filma
+ specijalni efekti i nekoliko jezivih kadrova
+ glumačka postava; sumorni kadrovi šume
— dosta momenata iz filma ostaje nejasno
— apstraktno finale; sporo odvijanje filma

Ocena: 4/10

The Legend of Halloween Jack (2018)

Sun, 13 Sep 2020 14:53:00 GMT

Režija: Andrew Jones
Uloge: Sarah John, Colin Holt, Aaron Jeffcoate
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt7601296/
Trailer: https://youtu.be/Hq5oQnJFzy8
Pogledajte još: The Town That Dreaded Sundown (2014)

Približava se ovogodišnji Halloween pa je red da pogledamo i neke filmove na tu temu, a nije da ih nema. Ovoga puta evo jednog niskobudžetnog ostvarenja pod nazivom The Legend of Halloween Jack, autora Andrewa Jonesa koji nije nepoznat ljubiteljima B-horora, prvenstveno po serijalu o lutki Robertu a jedan njegov film sam već opisao. Poput famoznog Roberta i serijal o Halloween Jacku preti da postane višečlan pa tako već postoji prošlogodišnji sequel a ovogodišnji nastavak je možda sprečila pandemija, ko zna...

Priča je ova, a mi je ne vidimo nego samo saznajemo: u malenom gradiću Dunwichu na Noć veštica desio se pokolj i nekolicina tinejdžera je pronađena mrtva (gledaoci vide jedva jedan kadar mrtvih tela u automobilu). Za zločin je optužen izvesni meštanin imena mu Jack Cain ali na kraju „spektakularnog” suđenja (koje je toliko loše osmišljeno i snimljeno da će dobar deo gledalaca u tom trenutku bataliti film) ipak biva pušten, jer su dokazi protiv njega pribavljeni na nezakonit način (policajac pri hapšenju mu nije pročitao njegova prava). Da masovni ubica ipak ne uživa u slobodi potrudili su se rođaci nastradalih koji hvataju sada slobodnog građanina Caina, odvode ga negde daleko u polje, vezuju na drveni krst poput strašila, nabijaju mu džak na glavu i ubijaju iz pušaka, kako bi zadovoljili pravdu. Njegovo telo zakopavaju i na licu mesta daju obećanja jedan drugome da o ovom „akcidentu” nikada nikome neće prozboriti ni reč... Tako i bi, makar do sledećeg Halloweena kada umešani u Cainovo smaknuće počinju gubiti živote jedan po jedan, kao na slasher traci. Čini se da je Cain upravo na ovaj praznik i to za vreme punog meseca (da može bio bi još i petak 13.) vaskrsnuo da namiri račune, a možda i neko ubija u njegovo ime ili da bi ga osvetio, ko će ga znati. Eto kakvog-takvog mamca za gledaoce koji bi trebao osigurati da svi ostanu prikovani uz male ekrane TV prijemnika sve do finalnog raspleta i obaveznog preokreta.

Zaštitni znak autora ovog filma je da svoje filmove uglavnom ne „obogaćuje” originalnim sadržajima, ali zato svoja filmska dela snima uz pomoć ne baš srećno skockane glumačke ekipe, koristeći dosta slabe specijalne efekte, sve to pakujući u film nešto kraćeg trajanja ali korektne kinematografije. Tu ni The Legend of Halloween Jack nije izuzetak. Prvo što ćete primetiti u filmu su brojni inserti iz čuvenih sada već public domain crno-belih horor filmova (Nosferatu, Night of the Living Dead...) koji se ne pojavljuju samo u uvodnoj špici, već i mestimično tokom filma, recimo dok pojedini likovi gledaju televiziju. Ovi inserti i nemaju nekakvu posebnu simboliku, osim da nam se ukaže kako je autor kompletan film snimio kao omaž mnogo poznatijim horor legendama. To bi valjda trebalo značiti da se ne smemo smatrati prevarenim što smo ovaj film već gledali, neki 1981. godine a neki kasnije, samo pod nazivom Dark Night of the Scarecrow. The Legend of Halloween Jack sadrži bukvalno prekopirane glavne crte zapleta i raspleta iz ovog čuvenog filma a čak i tamo gde ne pozajmljuje njegove detalje ne sadrži ništa originalno, već pozajmljuje elemente iz drugih poznatih horora. Tako vidimo neke detalje iz filma Halloweenali i završetak koji je gotovo kompletno prekopiran iz filma Carrie.

Da li je ovoliko kopiranje podložno kritici? Pa, zavisi od toga šta očekujete od filma i da li insistirate na specifičnostima jednog filmskog dela, kako u pogledu sadržine tako i u pogledu dijaloga. Ne treba ni napominjati da nijedan „pozajmljeni” element ovde nije ni prineti originalima ali je i ceo ton filma slabiji od nekog prosečnog modernog horor filma jer vidimo neke stvari koje zaista smetaju. Recimo, već od samog početka ćete videti da je dobar deo kastinga potpuno promašen. Neki likovi jednostavno nisu pogođeni, i tu ne mislim na njihov glumački talenat (niko ovde nije previše loš, iskreno) već po svom izgledu i pojavi. Naprimer, u uvodnom suđenju tužilac ima kriminalniju facu od masovnog ubice što je zaista neverovatno. Na ovo se nadovezuje sasvim očigledni problem sa budžetom, pa tako, naprimer, u toj istoj sudnici ne videsmo ni policiju a kamoli publiku ili porotu, već samo nekolicinu rođaka ubijenih, one iste likove koji će nešto kasnije lišiti života Jacka Caina u polju. Specijalni efekti su uglavnom prihvatljivi za jedan drugorazredni film, vidimo razne trikove kojima su se dovijali autori kako bi sve izgledalo ubedljivije (najčešće vidimo stari provereni „trik” da se ubistva dešavaju van ekrana) ali u nekim trenucima efekti izgledaju zaista katastrofalno (krv kod ubijanja Caina, naprimer). Takođe, nedopustivi su problemi sa zvukom u otvorenim scenama. Zaista se ne sećam kada sam poslednji put gledao film u kojem se čuje šum vetra koji ometa i utišava glumca dok govori.

Ima tu još problema, poput gluposti u priči. Neki postupci likova nisu logični i ubedljivi, poput onoga da šef policije kupuje oružje na crnom tržištu, a ni element osvete ovde nije sasvim ispravan budući da povampireni Caine ubija sve redom, i loše i dobre likove, čak i one koji nemaju pojma o čemu se radi i mogli bi (potencijalno) biti na njegovoj strani. Uopšte uzevši, film je uglavnom neuverljiv i potreban je period privikavanja na njegov ton i ne baš efikasan stil pripovedanja koji sadrži dosta ne toliko dosadnih ali svakako za centralnu radnju nebitnih dijaloga. On poseduje nekoliko elemenata u priči koji unose života u neuverljivu radnju (ljubavna veza ćerke šefa policije i njegovog pomoćnika), ambijent gradića je povremeno dosta lepo snimljen a maska ubice iako je već više puta viđena pristojno je efektna. Čak i ubistva nisu toliko loša a glavni problem kod istih je što uglavnom nisu vidljiva. Kao i obično, glavni problemi ovakvih filmova tiču se budžeta pa možemo oceniti The Legend of Halloween Jack sa – koliko para toliko muzike (tj. ubedljivosti i horora). Ukoliko niste pasionirani fan B-horora ovo će za vas biti razočaravajuće iskustvo.

+ priča nije loša, čak je (skoro) poučna; maska ubice
— neuverljiv film sa sumnjivim postupcima likova
— skoro sve scene su ukradene iz poznatih horora
— slab scenario; neki glumci su potpuno promašeni
— vrlo mali budžet (problemi sa zvukom i efektima)

Ocena: 3/10

The Haunting of Sharon Tate (2019)

Sun, 06 Sep 2020 16:23:00 GMT

Režija: Daniel Farrands
Uloge: Hilary Duff, Jonathan Bennett, Lydia Hearst
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt7976208/
Trailer: https://youtu.be/I-L0dk6zuyE
Pogledajte još: The Fearless Vampire Killers (1967)

The Haunting of Sharon Tate svojim nazivom navodi potencijalne gledaoce kako je u pitanju paranormalni horor film o utvarama koje progone glavnu protagonistkinju, izvesnu Sharon. Međutim, ako znamo ko je bila Sharon Tate stvari se komplikuju pa pre gledanja ne možemo imati predstavu o tome šta ovaj horor film predstavlja, kojim događajima se bavi, koliko se bazira na činjenicama a koliko na fikciji i koji je zapravo smisao ovog ostvarenja...

Za one koji ne znaju – Sharon Tate je bila obećavajuća američka glumica koja se 60-ih godina prošlog veka tek probijala ka mestu koje joj je na filmskoj sceni verovatno pripadalo. Krajem te decenije glumila je ili se pojavljivala u nekoliko horor filmova a uloga u jednom od njih (The Fearless Vampire Killers) dovela je i do braka sa njegovim autorom, Romanom Polanskim. Nažalost, prelepa Sharon je postala poznata tek posthumno, zbog svoje tragične sudbine: trudnu Sharon, tada u 8.5 mesecu trudnoće, zajedno sa četvoro drugih osoba brutalno je ubila Manson Porodica koja ih je izmasakrirala u domu Romana Polanskog 9. avgusta 1969. godine. I sad, imajući sve ove činjenice u vidu, kao i jezivu sudbinu 26-togodišnje Sharon i njenog nerođenog sina, čime bi se mogao baviti jedan film pod nazivom The Haunting of Sharon Tate? Pa, delimično jednim od najpoznatijih i najgnusnijih ubistava u poslednjih pola veka, slučajem koji već više decenija zaokuplja kako američku tako i svetsku javnost, a delimično i snovima same Sharon, kako to ponosno piše na posteru ovog filma.

Naime, neposredno nakon ovog zločina u nekim američkim medijima kojima se ne može baš sasvim verovati (recimo američkom Trećem oku) pojavila se priča kako je Sharon nekoliko godina pre svoje smrti imala snove koji su bili predskazanje njene smrti. Verodostojnost intervjua u kojem je ona iznela svoju ispovest je upitna ali je cela priča poslužila Danielu Farrandsu da osmisli, napiše i režira ovaj film. The Haunting of Sharon Tate opisuje nekoliko poslednjih dana u životu trudne Sharon, gde ona sa nekolicinom prijatelja i poznanika obitava u ovećoj kući na jednom brežiljku iznad Los Anđelesa, čekajući povratak svog supruga Romana koji je tih dana boravio u Evropi zbog snimanja nekog filma. U ženu pred porođajem se uvlači neki nemir koji kulminira brojnim košmarima u kojima vidi brutalna ubistva svih prisutnih ukućana,a košmari se vremenom počinju javljati i u realnosti, tačnije – ni samoj Sharon kao ni gledaocima nije najjasnije šta je zbilja a šta jezivi san ili halucinacija. Ukućani pokušavaju da smire svoju domaćicu standardnim argumentima za jedan haunting horor film ali gledaoci se ne mogu zavarati, jer veoma dobro znaju da sve ono što dotična predoseća sledi u veoma bliskoj budućnosti.

Prva polovina filma liči na prosečan paranormalni horor film modernog datuma. Radnja jeste dosta razvučena i ima dosadnjikavih delova ali gledalac neće gledati na svoj sat jer može tražiti zanimaciju posmatrajući dati vremenski period s konca 60-ih i trudeći se da pronađe neke neautentične detalje (to su kao i obično nešto modernije frizure, što zameram, i moderniji govor, što je očekivano i podrazumevano). Ono što dodatno razbija monotoniju je neka zloslutna atmosfera i osećanje koje naprosto lebdi u vrelom letnjem vazduhu kako nešto jezivo uskoro treba da se desi. Turobnost i sveprisutna nelagoda se ogleda i u nekim drugim detaljima, recimo zvucima koji se čuju iz kuće tokom noći, jezivoj melodiji sa gramofona (kompozicija koju izvodi lično Charles Manson - Cease to Exit) ili užasnom sudbinom kućnog ljubimca. Od figure Charlesa Mansona pokušala se napraviti neka verzija boogeymana a dotični se skoro i ne pojavljuje u filmu, osim kao mračna figura koja se krije u senkama i polumraku. Finale filma predstavlja mučni home invasion a nakon toga sledi emotivni preokret koji filmu definitivno diže ocenu ali i navodi na određena pitanja, od kojih je prvo – da li je The Haunting of Sharon Tate uopšte bio neophodan i da li je sama Sharon zaslužila ovakav film.

Većina gledalaca bi gledajući ovo ostvarenje tvrdila da se malo toga dešava na ekranu i da ova drama sa primesama horora nije ni najmanje zanimljiva. Dotični gledaoci bi donekle bili u pravu, kao i oni koji bi ustvrdili da na polju horora The Haunting of Sharon Tate predstavlja samo nižerazredni generički horor koji ne donosi ništa vredno pamćenja. Tačna definicija filma bila bi: ukoliko ne znate ko je osoba iz naslova filma i to vas ne zanima apsolutno nemate potrebu da gledate ovaj horor. On je namenjen isključivo gledaocima koji su upoznati sa tragičnom sudbinom glavnog lika ili žele saznati neke istorijske činjenice a uz to im ne smeta mešanje činjenica i fikcije.

+ zloslutna atmosfera i stalno osećanje nelagode
+ baziran na stvarnim istorijskim činjenicama...
— ...ali sa dozom fikcije koja neće svakom prijati
— razvučenost, slabi sporedni likovi, malo horora
— namenjen isključivo malom krugu gledalaca

Ocena: 5/10

Mary (2019)

Mon, 31 Aug 2020 18:54:00 GMT

Režija: Michael Goi
Uloge: Gary Oldman, Emily Mortimer, Stefanie Scott
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt5834854/
Trailer: https://youtu.be/ZfiDWM_KUnU
Pogledajte još: Visitors (2003)

Budući da volim horor filmove o duhovima jedan film poput Mary, o zaposednutom brodu na sred pučine okeana, jednostavno se morao pogledati, tim pre što je već po posteru jasno da film ima više nego dobru glumačku postavu. Možda bolje da sam umesto covera pogledao ime režisera (Megan Is Missing) i scenariste (The Shallows, Vanishing on 7th Street) jer me njihovi dosadašnji radovi nisu oduševili... No, krenimo redom.

Film počinje snimcima iz vazduha (jer dronovi nikada nisu bili jeftiniji) brodića u plamenu na pučini okeana, zatim se dešavanja hitro premeštaju u sterilnu policijsku stanicu gde blago povređena ali zato psihički izuzetno istraumirana ženska osoba daje iskaz policijskim službenicima. Veoma brzo iz njene potresne ispovesti saznajemo da se zove Sarah, i da se nedavno ukrcala na brodić imena Mary, skupa sa svoje dve ćerke i mužem Davidom, okorelim moreplovcem čiji je dečački san bio da ima upravo takav brodić. Sasvim slučajno David je dotični brodić nedugo pre plovidbe ugledao na nekoj licitaciji, nije mu bilo mnogo važno što je svaka njegova posada tragično nastradala (pandan porodicama koje prilikom useljavanja u zaposednute kuće nikada ne obraćaju pozornost za sudbine prethodnih stanara), odmah se vezao za njega i bacio na pripremu za prvu plovidbu. Ubrzo nakon porinuća počinju da se dešavaju sumnjive stvari, u početku sitnice tako svojstvene ghost hororima, a kasnije i prave tragedije koje su, naravno, očekivane, ne samo zato što je ovo horor film već i zbog toga što na samom početku znamo ko su preživeli.

Mane ovog filma se mogu grupisati u dva velika minusa: budžet i scenario. Scenario je ovde glavni kamen spoticanja, i zbog stila pripovedanja koji isključuje iznenađenje i šok (odmah znamo ko je preživeo a ko ne) i zbog brojnih klišea koje vidimo tokom plovidbe brodićem. Ukoliko umesto brodića zamislimo klasičnu američku ukletu kuću zaključićemo da smo film Mary već gledali bezbroj puta, uglavnom u boljim (čitaj: efektnijim) izdanjima. Znate ono, muž kupuje kuću/brodić za poslednju porodičnu ušteđevinu i očajnički se bori da održi porodicu na tom mestu kao da mu je to poslednje u životu, jedini ne primećujući da se dešava nešto čudno i veoma opasno i da mu upravo ta kuća/brodić razara porodicu i uništava im život. Ili: supruga na sve načine pokušava da objasni suprugu da se u kući/brodu dešava nešto jezivo što ih može koštati života, naravno on ne želi da čuje za to i sve pripisuje njenom umoru, starosti kuće/broda čije daske škripe itd. Ili: mlađa ćerkica veoma brzo počinje da se čudno ponaša, osim što ima nekakvog imaginarnog prijatelja s kojim razgovara počinje i da crta jezive crteže na kojima su ubijeni članovi njene porodice. Naravno, ovo nikoga ne uzbuđuje sve dok ne bude suviše kasno.

Verovatno da nije ni toliki problem u pomenutim klišeima, jer ih danas svaki moderni horor film ima, u većoj ili manjoj meri. Problem je što sve što vidimo ne deluje previše ubedljivo, deluje dosta amatersku uklopljeno i gledalac se neće uspeti uživeti u ono što se dešava na ekranu. Nijednu emociju neće izazvati sudbine i tragedije likova koje gledamo a za to je još jednom krivac scenarista, ili možda neko ko je odgovoran za montažu. Jednostavno – ovde nedostaju neki delovi filma koji ili nisu snimljeni ili su netragom nestali u postprodukciji. Kada prvi putnik na brodu postane zaposednut i kada počne čudno da se ponaša (najblaže rečeno) ekipa ga ostavlja na obali. Njegovu dalju sudbinu doznajemo isključivo iz jednog prepričanog telefonskog razgovora što je zbilja loše rešenje. Nisam zagovornik da sve mora biti eksplicitno ali ukoliko je to jedan od pet putnika na brodu, i ukoliko je to osoba koja je vezana za jednog člana porodice, red je da vidimo kako je pomenuta zaposednutost dovela do njegovog psiho –fizičkog sloma a zatim i do smrti. I u daljem toku filma ima nedostajućih scena (samo finalna može imati opravdanje) ali nisam uspeo shvatiti zbog čega filmu nedostaju neki delići koji bi kod drugih horora bili podrazumevani, očekivani i obavezni.

Skromni budžet se ogleda u kvalitetu fotografije i povremeno dosta sterilnim ambijentima. Najpribližnija definicija vizuelnih kvaliteta ovog filma bila bi da on veoma liči TV produkciji, pa ukoliko želite nešto dobro producirano bolje preskočite Mary. Sve ove gore nabrojane mane su još čudnije ukoliko imamo u vidu da su glavne uloge ovog filma pripale jednom Garyju Oldmanu i jednoj Emily Mortimer (plus Stefanie Scott iz Insidious: Chapter 3), glumcima koji zaslužuju itekako bolji film od ovoga. Gospođa Mortimer se ovde definitivno nije obrukala a gospodin Oldman možda i jeste, tim pre što je njegov lik neuverljivije napisan i uglavnom se ne ponaša realno i ubedljivo. Da ne bude kako sam suviše kritičan: Mary je gledljiv film, gledalac neće gledati na svoj sat tokom njegove projekcije, dobro je odglumljen (u okvirima manjkavog scenarija), povremeno ima dobru atmosferu i nekoliko uspelih jump scare momenata ali je glavni utisak kako je film na ovu temu, na datoj lokaciji i uz ovaj kasting jednostavno morao biti bolji.

+ dobra lokacija za jedan horor film
+ zaista odlična glumačka postava
— film često veoma jeftino igleda
— dosta scena se bukvalno ne vidi
— brojni klišei; nedovoljno strašan

Ocena: 5/10

Wrong Turn (2003)

Sun, 23 Aug 2020 15:25:00 GMT

Režija: Rob Schmidt
Uloge: Desmond Harrington, Eliza Dushku, Emmanuelle Chriqui
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0295700/
Trailer: https://youtu.be/naUUyD-_oPc
Pogledajte još: The Hills HaveEyes (2006)

Uspeh filma Wrong Turn iz 2003. godine je definitivno bio iznenađenjeje za kritiku koja ga nije dočekala baš blagonaklono. Međutim, gledaoci jesu, što je rezultiralo brojnim nastavcima u narednoj deceniji i jednim od definitivno najpopularnijih horor serijala ovoga veka. Svojevremeno sam pogledao samo prva dva dela Wrong Turn franšize a ovo je prilika da ispravim tu nepravdu, na radost brojnih čitalaca ovog bloga, jer je upravo Wrong Turn jedan od najviše predlaganih serijala za recenziju.

U fokusu naše pozornosti je jedan mladi čovek nebitnog imena, koji je na proputovanju kroz nedođiju u cilju što hitnijeg dolaska na unapred zakazani sastanak lekara. To što ovaj markantni tip u Ford Mustangu iz '66. apsolutno ne deluje kao lekar nije ni najmanje važno jer nas priča čašćava horor klišeima kao na traci, što, paradoksalno, uopšte nije mana ovog filma. Uglavnom, na putu kroz šumovitu zabit došlo je do zagušenja usled nekakve nesreće, naš hrabri junak nije imao vremena da čeka te se odlučio vratiti milju-dve a zatim skrenuti sa glavnog puta u nadi da će prečicom zaobići blokadu.Dolazak na ruiniranu benzisku stanicu koju vodi krezubi štrokavi redneck jasno pokazuje svima osim našem glavnom junaku da je silazak sa glavnog puta definitivno bio loš potez, možda i najlošiji potez njegovog života... Ali, doca se ne da obeshrabriti: i pored upozorenja užasnog ljudskog stvorenja na benziskoj pumpi on opet skreće i sa tog sporednog puta na još sporedniji, iako ne zna dobro put dodatno pritiska papučicu gasa, ne gleda baš ni kuda vozi što rezultira udesom čime njegov automobil biva onespoobljen, baš kao i automobil ekipe na koju je naleteo. Sada svi prisutni (njih ukupno šestoro) moraju isključivo svojim nogama tražiti izlaz iz nepoznate im šume a to neće biti nimalo lako jer u toj i takvoj šumi nisu sami, naravno...

Kao što već rekoh – u Wrong Turn ćete videti gotovo svaki horor kliše kojeg se možete setiti iz nekog horora o glupim klincima koji rade nepromišljene poteze što od ovog filma čini nesmešnu parodiju ili možda bolje rečeno – omaž sličnim filmovima koji su bili popularni nekoliko decenija pre njegovog pojavljivanja, recimo 70-ih godina prošlog veka. Klišei koje ovde vidimo ni u kom slučaju nisu teret filmu, i gotovo svaki od njih je veoma dobro uklopljen. To, istina, dovodi do situacija koje su potpuno očekivane i predvidljive, čime se narušava napetost i iznenađenje ali ne i zanimljivost dešavanja i zainteresovanost gledaoca da vidi hoće li se junaci izvući iz kandži deformisanih kanibala koji se već izvesno vreme hrane isključivo ljudetinom onih koji su pogrešno skrenuli... Deformisani monstrumi koje sada znamo pod „imenima” Three Finger, Saw Tooth i One Eye izgledaju zaista jezivo i uverljivo gnusno, njihova pojava istovremeno izaziva i jezu i gađenje a efektne maske su upotpunjene veoma brutalnim i krvavim specijalnim efektima te brojnim ubistvima i komadanjima tela. U Wrong Turn možemo videti odsečene glave, davljenje bodljikavom žicom, pogotke strelama u oči, razna ubistva sekirom, zatim čitav niz raznih iznutrica (od kojih su neke uredno složene u frižider) i kubike prolivene krvi.

Film je korektno odglumljen iako je tekst koji je stavljen pred glumce veoma jednostavan i generički, mahom ne previše ubedljiv, baš kao što su i svi odnosi među likovima, ali je sve to ovde (čini se) urađeno sa namerom. Mnogo važnije od svega ovoga je što niko od likova nije iritantan, što je ženski deo ekipe ugodan za oko, i što naš doktor koji se silom prilika našao u borbi za život postaje odlučan za borbu poput Setha Gecka. Wrong Turn je odlično režiran i pred gledaoca donosi niz napetih scena te odličnu napeto-bolesnu atmosferu.Tek povremeno je primetan nešto skromniji budžet (nekoliko scena je sasvim očigledno snimljeno u studiju pred zelenim platnom), mračno finale jeste u službi priče ali je vizuelno neatraktivnije od dotadašnjih dešavanja a završetak filma je suviše predvidljiv i očekivan mada takođe sa namerom, kao već spominjani omaž sličnim horor filmovima. Te slične filmove ćete ovde „videti” u mnogim scenama, gde već sam dolazak ekipe u kolibu mutiranih spodoba podseća na legendarni The Texas Chain Saw Massacrea ono što se nadalje dešava našim junacima podseća na brojne momente koje gledamo od tog legendarnog filma iz 1974. godine pa sve do modernih horora.

Redovni čitaoci ovog bloga već znaju koliko često prigovaram horor filmovima zbog raznoraznih klišea koji se na ekranima provlače bukvalno decenijama. U slučaju Wrong Turn moram reći da horor klišei koje vidimo (a ima ih na tone) nikada nisu izgledali svežije i ukomponovanije u već izanđalu, prežvakanu i hiljadu puta viđenu priču. Ovaj film naprosto briljira servirajući nam nešto što smo već bezbroj puta gledali, ne dozvoljavajući nam da podignemo pogled od prilično predvidljivih dešavanja sa veoma očiglednim raspletom. Wrong Turn je najbolji, najoriginalniji, najsvežiji i najgledljiviji horor film koji ste već gledali hiljadu puta, pa ako je to tako, a jeste, zašto da ga ne biste pogledali još jednom?

+ dinamičan, zanimljiv i zabavan horor
+ odlično ukomponovani horor klišei
+ gomila brutalnosti, krvi i ubijanja
+ izgled deformisanih monstruma
— povremena jeftinoća i dijalozi

Ocena: 8/10

Zombieland: Double Tap (2019)

Sun, 02 Aug 2020 13:38:00 GMT

Režija: Ruben Fleischer

Uloge: Woody Harrelson, Jesse Eisenberg, Emma Stone

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1560220/

Trailer: https://youtu.be/ZlW9yhUKlkQ

Pogledajte još: Zombieland (2009)

Gledajući originalni Zombieland iz 2009. godine naučili smo mnogo toga a neka stečena znanja učvrstili, recimo da nastavke odličnih filmova ne treba raditi. I zaista, dugo vremena je delovalo da Zombieland neće dobiti svoj od publike ipak željno očekivani sequel; godine su prolazile a tek početkom 2016. je obelodanjeno da se radi na nastavku dogodovština Tallahasseeja, Columbusa, Wichite i Little Rock. Tri godine nakon toga Zombieland: Double Tap je ugledao svetlucave okice više nego željne publike a mnogo kasnije nego što sam trebao film sam i sam pogledao, snižavajući očekivanja ali i dalje gajeći nadu da nastavak jednog Zombielanda nikako ne može biti loš film...

Već na samom otvaranju filma primećujemo da se kontinuitet s prethodnikom nastojao održati, makar kada je muzička podloga u pitanju. Za razliku od prvenca, kada su autori hteli ali nisu uspeli obezbediti pesmu benda Metallica Master of Puppets (već samo očigledno dosta jeftiniju For Whom the Bell Talls), sada su uspeli, verovatno za mnogo veću svotu novca. Da je ovde budžet trošen na za kvalitet filma nebitne stvari (poput marketinga) primećujemo veoma brzo, još tokom uvoda. Naime, već sam uvod filma Zombieland: Double Tap pokazuje standardnu boljku nastavaka uspešnih filmova a to je – da autori nisu znali šta da rade sa svojim junacima, da nisu imali mašte, volje, želje ili možda talenta, pa su naprosto skarabudžili zaplet koji se, kao i obično, svodi na „more of the same“ a zapravo na ništa. Dobro poznati likovi sada su deceniju stariji nego u prethodniku, što se pogotovo vidi po dosta odraslijoj Little Rock, a vreme uglavnom provode gluvareći po devastiranom gradu, u „kupovinama“ robe u supermarketima (američka prehrambena roba je definitivno supertrajna) a onda i u suživotu u svom ogromnom domu – takođe devastiranoj Beloj kući, što je jedan od retkih uspelih štoseva u prvih 15-tak minuta filma.

Dakle, uvod nam jasno stavlja do znanja da će ovo biti još jedan sequel u kojem se autori i glumci svojski trude da nasmeju publiku ali im to malo kada polazi za rukom a da tu nije kraj problemima pokazuje i početak zapleta, kada film, takođe po uzoru na prethodnika, dobija svoj rollercoaster, ovoga puta iz mnogo banalnijeg razloga. Naime, Little Rock nestaje, ekipa mora da je traži pre nego što bude suviše kasno pa eto još jednog razloga za putešestvije kroz američku nedođiju koja je pretrpana zombijima i tek ponekim preživelim i nezaraženim čovekom. Gledalac ima utisak da je ovaj ili sličan zaplet već gledao ranije, ali da je onomad sve bilo nekako zanimljivije, duhovitije, spontanije i poletnije, i to je svakako istina. Autori su bili svesni manjkavosti pa su pribegli standardnom razbijanju deja-vu monotonije ubacivanjem novih likova. I dok su neki likovi potpuno suvišni (vlasnica Elvisovog hotela, kao i sva dešavanja u vezi nje) oni drugi su toliko uspešni da se ima utisak kako su u potpunosti ukrali show od nama dobro poznatih njuški. Ovde pre svega mislim na praznoglavu plavušu po imenu Madison koja je pravo osveženje i oko koje se, stiče se utisak, dešava većina duhovitih situacija i vodi većina urnebesnih dijaloga.

Ostatak ekipe – mrka kapa, kao da su došli da odrade tezgu i odu kući, mada dotični likovi nikako nisu krivci za slab scenario i ne nose ni mrvicu odgovornosti za nenadahnute rečenice koje izgovaraju. Glumci se svojski trude da iznesu mestimično prilično slab i neuverljiv tekst i više puta ponavljaju gotovo identične rečenice, poput one da je Madison ostala živa jer zombiji jedu mozak a ona ga nema. Zanimljivo ali i jadno deluje nemaštovitost ovog filma i očajnički trud da se proizvede nešto smešno. Autori kao da su bili ubeđeni da će nam izmamiti osmeh samo zbog toga što na ekranu vidimo likove koji su nam onomad bili smešni a u ovom problemu se nisu našli samo gospodin Harrelson i ekipa već i jedan Bill Murray, čije pojavljivanje u završnici i iskašljavanje mačijih dlaka deluje skoro embarrassing. Ne mogu se oteti utisku da je ovo morao i trebao biti duhovitiji film ali na neku malo drugačiju temu. Čak i uvođenje novih zombi pravila na kojima se besomučno insistira ovde deluje neduhovito i dosta jalovo a i novi tipovi mutiranih zombija nisu iskorišćeni do maksimuma već samo kao povod za finalnu borbu.

Zombieland: Double Tap vizuelno izgleda dva koplja bolje od bilo kojeg zombi horor filma kojeg se možete setiti pa ako nije originalan i duhovit onda makar nek prija oku. Zarasla Bela kuća deluje upečatljivo, dobar deo američkih ruralnih područja takođe a finale obeležava masovna borba i spektakl (zamalo). Specijalni efekti su izuzetni, baš kao i izgled zombija, a krv vrca na sve strane, iako bi većinu prilivene digitalne krvi odmah trampio za humor... Da ne budem suviše oštar: Zombieland: Double Tap nije dosadan film, prilično je dinamičan, šaren i lep za oko, poseduje neke duhovite trenutke ali je naprosto breme odličnog prethodnika bilo toliko da se nije uspeo izboriti sa tim... Da li mi je žao što sam pogledao film? Ne, svakako, ovo je ipak ugodno provedenih sat ipo nakon kojih ostaje žal što je većina stvari u Double Tap na nižem nivou nego 2009. godine. Da li mislim da treba snimati Zombiland 3? Svakako ne. Ali to nikako ne znači da ga neću pogledati, naravno.

+ film vizuelno zaista odlično izgleda
+ plavokosa Madison je ukrala show
— prilično slab i neduhovit scenario
— prilično slabiji centralni likovi
— dosta suvišnih momenata i scena

Ocena : 5/10

Break (Otryv) (2019)

Thu, 16 Jul 2020 18:53:00 GMT

Režija: Tigran Sahakyan

Uloge: Irina Antonenko, Anastasiya Grachyova, Vladimir Gusev

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt9805504/

Trailer: https://youtu.be/IOFunu19cWI

Pogledajte još: Frozen (2010)

Iako su u nedavnoj anketi na Facebook stranici ovog sajta na moje veliko iznanađenje ubedljivo pobedili letnji horori u odnosu na one zimske nisam mogao odoleti a da ne pogledam jedan zimski triler sa horor elementima Break (Otryv), i to ne samo zbog toga što se njegova radnja odigrava u snežnom ambijentu već i zbog toga što se dešava na specifičnom, izolovanom i bezizlaznom mestu a film je – ruski, što je svakako neobično.

Bez obzira na to što je film ruski on veoma liči na jedan američki (Frozen) a to ćete otkriti veoma brzo, tako da nije u pitanju spoiler. Uostalom, već po posteru filma se može nazreti sličnost sa pomenutim američkim ostvarenjem. U slučaju Otryv/Break već u uvodu filma se upoznajemo sa nekoliko mlađih osoba, nekoliko muškaraca i žena, koji sticajem tragičnih okolnosti, ali i čitavog spleta slučajnih koincidencija, tokom novogodišnje noći ostaju zarobljeni na žičari koja se našla zaglavljena u snežnoj oluji visoko viseći iznad snegom okovanih planina. Žičara je odjednom ostala bez struje, majstor u komandnom centru žičare je „sprečen” da reaguje, tokom novogodišnjih praznika žičara je zatvorena pa nema ni putnika ni kontrolora a naši promrzli i preplašeni junaci su ostavljeni na milost i nemilost snežnoj oluji i užasnim vremenskim prilikama ali i, reklo bi se, veoma čudnim odlukama koje se tiču potencijalnog spašavanja i napuštanja žičare koja se nalazi na velikoj visini. Reklo bi se da je ovo poslednje glavni kamen spoticanja ovog filma ali tu svakako nije kraj problemima...

Teško je nabrojati sve manjkavosti ovoga filma ali se one glavne mogu grupisati na dve strane, na stranu skromnog budžeta i na stranu neuverljivog scenarija. Scenario je ovde svakako bitniji a on pokazuje znake amaterizma odmah po zaglavljivanju žičare. Naprosto, vremenski uslovi i prostor u kojem se dešava radnja nisu odgovarajući promenama kod pojedinih likova koje vidimo na ekranu, a tu pre svega mislim na krupnog momka velike glave i nebitnog imena. Viđene promene kod pojedinih karaktera su svakako moguće ali u nekim drugim okolnostima, naprimer u nekoj višednevnoj drami nakon određenih napada panike, ali ovde sve veoma kratko traje a od panike ne vidimo mnogo, pogotovo ne kod muških likova. Pored ove zamerke film pati i od drugih nerealnih momenata, nerezonskih ili neuverljivih poteza, ne previše ubedljive ili emotivlne ljubavne priče u pozadini a onda i od zbrzanog finala nakon kojeg gledalac naprosto ne može biti zadovoljan (zadovoljan filmom a ne njegovim konačnim ishodom, koji je sasvim očekivan).

Na zanatskom planu stvari su bolje, makar dok se ne dođe do specijalnih efekata. Snežni ambijent je uverljiv i deluje jako prijatno oku ovih letnjih dana. Žičara je stara, delimično dotrajala, dakle prava ruska, i kao takva apsolutno pogodna za zaglavljivanje i sve ono što je dalje usledilo. S druge strane, specijalni efekti su prilično slabi, uglavnom jeftinije animirani i najviše liče na one efekte koje možemo videti u niskobudžetnim SF TV filmovima. Vidimo i neke kadrove koji su preočigledno nastali u studiju a da li će vam sve ove vizuelne falinke (mnogo) zasmetati zavisi isključivo od vaše tolerancije na niskobudžetne SF standarde. Ono što vam svakako može više zasmetati a što je objektivna manjkavost gotovo svih ruskih horor/SF filmova je pomalo teatralna gluma, uglavnom sporednih i starijih likova, ali i ne samo njih, ili je možda u pitanju potreba autora da se u ozbiljan, napet i tragičan triler film unesu određeni elementi neozbiljnosti. Slične stvari smo viđali i u drugim ruskim horor/SF filmovima pa verujem da je u pitanju deo ruskog mentaliteta ili specifične kinematografije, i na to se očigledno moramo navići ili izbegavati filmove s tog podneblja.

I pored gore navedenih zamerki Break (Otryv) je prilično zanimljiv za gledanje, uglavnom je dinamičan, nije predugačak, mahom je lepo snimljen i karakteriše ga odlična kamera koja ovekovečuje ledene i negostoljubive snežne predele. Nekoliko veoma uspešnih dream sekvenci nam jasno pokazuju da je ovaj režiser spreman i za neke mnogo bolje i ozbiljnije projekte ali ruska kinematografija ne pravi dovoljan broj sličnih ili još ekstremnijih (čitaj: horor) filmova pa je veliko pitanje da li ćemo i kada biti u prilici da gledamo njegovo sledeće ostvarenje.

+ uglavnom napet triler
+ snežni ledeni ambijent
+ nekoliko efektnih scena
— nerezonske odluke likova
— efekti; doza neozbiljnosti

Ocena: 5/10

Inmate Zero (2020)

Sun, 05 Jul 2020 14:04:00 GMT

Režija: Russell Owen

Uloge: Jess Chanliau, Meg Alexandra, Gabz Barker

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt8406660/

Trailer: https://youtu.be/I1qdJiSDiK0

Pogledajte još: Resident Evil (2002)

Inmate Zero (što je prekookeanski naziv filma dok na ostrvu nosi naziv Patients of a Saint) je horor za one malobrojne gledaoce kojima zombiji još uvek nisu dosadili. Ako je za utehu – ovaj film makar nije zombi drama, mada pokušava da igra i na tu kartu servirajući nam uglavnom (čitaj: srećom) neuspele patetične dramske momente. Kada dotične zanemarimo ostaje horor akcija a definitivno je i bolje što je tako.

U zapletu filma kao i u celokupnoj njegovoj radnji nema mnogo, ukoliko uopšte i ima, originalnosti. Kompletna radnja filma se dešava u jednom velikom ženskom zatvoru koji se nalazi na omanjem izolovanom ostrvu negde na sred jednog od okeana. U tom zatvoru se nalaze najokorelije kriminalke, pravoznažno osuđene za najteža ubistva i bez prava na naknadnu socijalizaciju posle odsluženja kazne. Ne, sa ovog mesta se uglavnom odlazi na električnu stolicu pa u zemlju a takva sudbina očekuje i našu junakinju po imenu Stone, bivšu vojnikinju (kako li se uopšte moderno kaže vojnik u ženskom rodu?) koja je osuđena za ubistvo jednog US senatora. To je u principu nebitno, osim što nam daje do znanja kako je Stone nepravedno osuđena na smrt i kako je u izuzetnoj fizičkoj kondiciji te obučena za rukovanje svim vrstama hladnog i vatrenog naoružanja. A to je od ogromnog značaja jer: u ovom ženskom zatvoru se već izvesno vreme vrše određeni eksperimenti. Eksperimenti u zatvorima su svakako već izraubovana tema ali ako malo bolje razmislimo i potencijalno mogući: osuđenici na smrt više nikome nisu potrebni, društvena zajednica ih je već odavno otpisala pa kao takvi predstavljaju najidealnije živo meso za bizarne vojno-medicinske eksperimente, odmah posle labaratorijskih pacova.

Naravno, svaki eksperiment u kojem se nešto neovlašćeno prčka po ljudskom organizmu ili njegovom DNK završava se opštom katastrofom, a katastrofa se uglavnom zove – zombiji. Tako je bilo i ovog puta, ljudi nisu postali ni deblji, ni lenji, nije im izrasla treća noga ili krošnja na glavi, nisu odapeli ili se jednostavno dezintegrisali, ne, sve što se desilo je da su postali krvožedni agresivni zombiji koji napadaju ono malo preživelih u zamandaljenom zatvoru. Veoma brzo nakon početka zombi pandemije nestaju granice između zatvorenika i njihovih čuvara pa malobrojni preživeli i nezaraženi moraju potražiti spas od hordi krvožednih ex-ljudi, samo se postavlja pitanje – gde? Zatvor i okolne zgrade su preplavljene zombijima, gomila vrata je zaključana, struje u zatvoru ponestaje a ostrvo je svakako okruženo nepreglednom vodom... Ipak, osećaj bespomoćnosti nije dominantan u Inmate Zero pa ostaje utisak da se tu svakako moglo dodatno poraditi. Ono što nadalje posmatramo je repertoar već viđenih momenata iz sličnih filmova i to u tolikoj meri da film bukvalno ne sadrži više od nekoliko originalno osmišljenih momenata. Ekipa preživelih se konstantno osipa, naravno jer je takav moderni zombi standard, a osipanje je izvedeno prilično nerealno, naivno i usiljeno, pogotovo u prilično zbrzanoj završnici filma.

Recimo da film nije dosadan, uglavnom se nešto dešava na ekranu pa iako film ne briljira na polju originalnosti makar mu ne manjka dinamike. Problemi nastaju u pauzama povlačenja pred hordama zombija ili kada borba sa njima usahne. Tada na scenu stupaju isti oni glumci koji su se do tada korektno nosili sa zombi akcijom ali ovaj put u dijalozima koji su prilično problematični. Inmate Zero je film u kojem nijedan glumac ne briljira i u kojem nijedan glumac ne odaje ubedljiv utisak kada progovori. Problem je svakako i u slabo napisanom tekstu ali i u činjenici da se ni sa jednim likom ovde ne možemo povezati jer su svi odreda slabi, nejasni i nezanimljivi iako su po raznolikosti karaktera i ličnim sudbinama mogli biti kudikamo drugačiji. Recimo, kompletna prošlost centralnog lika je prikazana isključivo kroz nekoliko rečenica preko kojih se upoznajemo sa tragedijom ubistva senatora a onda i sa sudskim procesom koji je usledio. Upravo zbog toga, i zbog nejake glumice koja nedovoljno uverljivo izgovara linije teksta niko se neće poistovetiti sa njenom tragičnom sudbinom, a tu ne pomažu ni emotivni flashbackovi njene majke. Ono što vadi film iz ambisa je korektno režirana akcija i zombiji koji veoma dobro izgledaju. Film je uglavnom brutalan, krvav, prepun je iznutrica, sprženih tela i odsečenih glava ali i predvidljivih trenutaka.

Kao što rekoh u uvodu - Inmate Zero / Patients of a Saint je horor za one gledaoce kojima zombi horori još uvek nisu dosadili. Mi ostali bismo morali udahnuti duboko i pomiriti se sa činjenicom da zombi talas još uvek ne pokazuje znake zamora i nema nameru da uskoro prestane. Ako je za utehu – ovaj film svakako nije najgori zombi horor koji ste pogledali u poslednje vreme, i predstavlja ostvarenje u koje je neko trebao uložiti malo više vremena (scenario) ili malo više novca (angažovanje boljih glumaca) i tada bi rezultat bio mnogo bolji.

+ uglavnom dinamičan i brutalan film
+ uglavnom odličan izgled zombija
— uglavnom slabi likovi bez istorijata
— uglavnom neoriginalan i predvidljiv
— uglavnom slaba gluma i loš scenario

Ocena: 4/10

The Assent (2019)

Sun, 07 Jun 2020 16:14:00 GMT

Režija: Pearry Reginald Teo

Uloge: Robert Kazinsky, Peter Jason, Florence Faivre

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt9612982/

Trailer: https://youtu.be/r23TBcYxNnM

Pogledajte još: Polaroid (2019)

Nakon duže pauze uzrokovane subjektivno-objektivnim razlozima (ne brinite, prestanak bloga nije u planu) vraćamo se opisima horor filmova i to jednim novijim filmom ali na već dobro poznatu temu: temu zaposednutosti i egzorcizma. Jeste, znam da se na ove teme više ništa novo ne može ispričati ali me slični filmovi i dalje privlače pa je tako bilo i ovoga puta, kada sam pristupio gledanju uglavnom slabo ocenjenog horor filma The Assent.

The Assent nam u svom uvodu kazuje da svako zaposedanje, navodno, dolazi u tri faze. U prvoj fazi demon ili entitet ukazuje svom domaćinu na prisustvo, u drugoj fazi on počinje da zaposeda i nastanjuje telo domaćina i preuzima svu kontrolu nad njegovim fizičkim, mentalnim i duhovnim sposobnostima ali ga ne može u potpunosti zaposednuti dok domaćin ne upadne u treću fazu. U trećoj fazi se osoba u potpunosti prepušta demonu i ta faza je poznata pod nazivom – The Assent, pa otuda i naziv filma. Malo konkretnije: Joel je samohrani otac koji nakon tragične smrti svoje supruge počinje da pati od šizofrenije. Kada njegov sin Mason počne da pokazuje neka čudna ponašanja Joel se plaši da bolest nije nasledna ali stvari nisu nimalo jednostavne, pogotovo nakon konsultacija sa lokalnim sveštenikom koji tvrdi da je mališan naprosto – zaposednut. Međutim, nije samo demon zaposeo klinca s ciljem da ga otme od njegovog oca, tu je i socijalna služba (paralele u filmu su veoma očigledne) koja pruža svoje šape prema nesrećnom dečaku, kao da ovaj već nema dovoljno problema sa svojim, očevim i kućnim demonima...

Prikaz oca i sina su dosta klišeizirani ali prihvatljivi a jedina zamerka je što im se sve dešava suviše brzo i bez nekog jasnog razloga. Dobro, razlog za demonsko zaposedanje i nije potreban ali ukoliko već postoji nekakva pozadinska priča u vezi zla sklonog zaposedanju, a ovde postoji, onda je dobro da znamo razloge za aktivnosti i odabir žrtava. Pozadinsku priču saznajemo veoma brzo, jer se u filmu sve relativno brzo i događa, i to iz ustiju izvesnog vremešnog sveštenika koji upravo izlazi iz zatvora zbog izdržavanja višegodišnje kazne. Naime, on je okrivljen za smrt deteta tokom prethodnog egzorcizma koji je vršio, pa, nema razloga da dan nakon izlaska sa robije ne okuša sreću ponovo, i to upravo sa Masonom. Sveštenik je čista suprotnost ocu i sinu koji su generički ali prihvatljivi jer je svaka sekunda sa dotičnim u kadru neubedljiva i na granici amaterizma. Uglavnom se ne znaju njegovi motivi, već mogu samo da se nagađaju i na vrlo klimavim su nogama, sporazumeva se isključivo verskim iskazima što će prosečnom gledaocu biti nerazumljivo, nije dobro odigran od strane vremešnog glumca a ono što radi se uglavnom dešava iza zatvorenih vrata.

Da, za razliku od većine filmova o isterivanju đavola iz nekog nesrećnog ljudskog bića u ovom filmu se sve uglavnom dešava iza zatvorenih vrata Masonove sobe u kojoj je on vezan za postelju a sveštenik i njegov pomoćnik izvode čitav niz nama neviđenih obreda. Jedino što znamo o tim obredima je ono što čujemo kroz zatvorena vrata sobe, a to je često urnebesno, i iz njihovih ustiju nakon izlaska. Po povredama ovog dvojca reklo bi se da je mališan veoma agresivan ali se malo toga vidi, možda zbog skromnog budžeta filma a možda i zbog namera autora da akcenat stavi na nešto drugo. To drugo su demoni koji muče oca, ali i druge likove koji uđu u njegov dom. Dotične demone vidimo u više navrata i određeni kadrovi sa njima jesu jezivi, čak i napeti, posebno kada je za suočavanje sa pomenutima potrebno koristiti polaroid aparat. Ipak, svi ovi elementi (polaroid, demoni u kući, demon u klincu, sveštenik, socijalna radnica, šizofrenija) nisu dobro spojeni u celinu a celina niti je dobro osmišljena , niti razrađena, niti privedena kraju pa se ni The Assent ne može smatrati zadovoljavajućim filmom. Počevši od svog prilično uspelog footage uvoda film ide padajućom krivuljom do samog završetka, tokom kojeg uspeva da se za nijansu izdigne iz dubokog ispodproseka i to zahvaljujući neočekivanom preokretu.

The Assent uglavnom nema momenata koji iritiraju ali je sve prilično neuverljivo, zbrzano i amaterski prikazano te u kompletu sa dva loše osmišljena i napisana lika (sveštenik i socijalna radnica) dovodi do toga da gledalac neće biti „uvučen” u priču i uglavnom ga neće zanimati ni sudbina klinca, ni drugih likova na ekranu a ni konačna poruka.

+ finalni preokret je prilično neočekivan i dobrodošao
+ uvek zanimljiva priča o zaposedanju i egzorcizmu...
— ...ali ovog puta izvedena na ispodprosečan način
— konfuzna, nejasna i nezanimljiva pozadina demona
— slabi i neuverljivi likovi sveštenika i socijalne radnice

Ocena: 3/10

Rammbock (2010)

Sun, 19 Apr 2020 14:10:00 GMT

Režija: Marvin Kren

Uloge: Michael Fuith, Theo Trebs, Anka Graczyk

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1583356/

Trailer: https://youtu.be/ErSQdtSNniA

Pogledajte još: [REC] 4: Apocalypse (2014)

Ostajemo na terenu zaraza i pandemija ali se vraćamo korak nazad i idemo opet do naših starih dobrih zombija, ovoga puta onih koji su okipirali grad Berlin. Rammbock (poznat i pod nazivima Rammbock: Berlin Undead i Siege of the Dead) je nemački zombi horor film koji ne nudi neophodnu dozu originalnosti ali zombi horor fanovima može pružiti jedan čas korektne zabave, tim pre što je u pitanju malo poznati naslov koji nije toliko eksploatisan.

U glavnoj ulozi je jedan sasvim običan tip po imenu Michael, ali pošto je ovo nemački film on nije Majkl nego Mihael. Uglavnom, dotični odlazi kod svoje devojke Gabi kako bi joj vratio ključeve od stana ali i očajnički zavapio za pomirenjem i još jednim pokušajem za spas propale veze. Ne zatiče je u njenom stanu ali zatiče dva majstora koji popravljaju grejanje. I dok je onaj mlađi prilično normalan čini se da je drugi nešto ljut, pomalo i crven u licu, reklo bi se agresivan, toliko da bi ubio, istog trena, bilo koga, a pošto je Michael najbliži onda baš njega. Naš junak uspeva da se spase napada podivljalog majstora, spašava se i majstorov mladi pomoćnik, i to tako što obojica u zadnji čas upadaju u stan na spretu niže Gabinog. Podivljali majstor je prvi ubilački nastrojeni zombi kojeg su sreli u gradu Berlinu a da nikako nije zadnji zaključili su već pri prvom pogledu kroz prozor stana u kojem su se zabarikadirali: naime, na ulicama Berlina otpočeo je haos, horde zaraženih napadaju one koji još uvek nisu zaraženi, kidaju im tela svojim zubima dok zaprepašćeni ljudi gledaju sa prozora okolnih zgrada ne znajući šta ih je snašlo... Ni sam Michael ne zna šta se dešava ali on ima još jednu brigu: gde je zaboga Gabi i kako će je spasiti?

Poslednjih deceniju ili dve gledamo mnogo niskobudžetnih horor filmova, što nije samo zasluga planetarne popularnosti serije The Walking Dead već i činjenice da zombi film iziskuje najmanje materijalnih sredstava i cimanja oko scenarija. Jednostavno, zombiji zahtevaju nejjeftiniju šminku i relativno jednostavne kostime a scenario uglavnom uključuje podrazumevani setup i standardno odvijanje filma sa manje ili više zombi klišea. Ni Rammbock tu nije izuzetak. Međutim, ovaj film ima da ponudi nešto više, na taj način maskirajući svoj skromni budžet koji ipak možete videti na svakom koraku, od izgleda zombija, preko kamere i kvaliteta fotografije pa do izbora glumaca. Prva pozitivna stvar filma je njegovo trajanje budući da je dugačak manje od jednog časa. Da li je to dovoljno pitate se? Itekako, jer jednočasovno trajanje nije dalo prostora za prazan hod, za patetične momente (nešto čime obiluju američki zombi filmovi) ili za predugačak uvod i kulminaciju. Ovde uvoda praktično i nema jer nakon samo nekoliko minuta kreće zombi stampedo a sa njim i pokušaji Michaela da izađe iz zamandaljenog stana, pronađe i spasi Gabi a onda se i dokopa reke koja predstavlja jedini spas.

Rammbock je veoma dinamičan a čak i kada na ekranu nema akcije nešto se dešava, neki pokušaji bekstva se smišljaju i neki pokušaji se planiraju. Upravo to je prilično zanimljivo jer razbija standardno nemaštovitu zombi monotoniju i od prilično generičke radnje stvara nešto zanimljiviji film. Michael i njegov silom prilika kompanjon malo-pomalo otkrivaju koje su slabe tačke zombija i pokušavaju to iskoristiti, tokom svojih pokušaja upoznaju i ostale stanare zgrade i susreću se sa njihovim tragičnim sudbinama. Iako film povremeno poseduje neki pomalo neozbiljan ton već u narednim scenama postaje izuzetno potresan, fokusirajući se na tragične sudbine određenih pojedinaca i njihovih životnih pratilaca. Tragičan je i sam Michael, koji može biti i pozitivna i negativna strana filma, u zavisnosti na koji ga način posmatrate. Glumac koji ga igra i jeste i nije za tu ulogu, u pitanju je lik koji nije ni simpatičan ni nesimpatičan, koji je i snalažljiv ali i smotan, koji je istovremeno i nesiguran i odlučan, i zaljubljen i razočaran... On je naprosto sve ali i nije ništa, on je pravi prosečan antijunak koji ipak uspeva da se bori protiv zombi pošasti koja je jednog sasvim običnog jutra zapljusnula ulice Berlina.

Akcione scene su dosta dobro režirane i dozirane a u njima možemo videti standardni feature za zombi filmove ovog budžetskog ranga – drmusavu kameru. Iako se kamera drma preko mere dobrog ukusa akcione scene nisu ni predugačke ni brojne pa vam neće pripasti muka. Ipak, na podivljalim zombijima se vide (za ovu klasu filma) pristojne maske pa što se toga tiče film ima prelaznu ocenu. Krvi nema u velikim količina i možda je bolje što je tako. Ukupno gledajući Rammbock deluje kao prilično dobro izbalansiran film u kojem nema elemenata koji štrče i u kojem nema aspekata koji bi vam mogli biti dosadni ili suvišni. Čak i ljubavna priča između Michaela i Gabi ovde nije dominantna i ne gnjavi gledaoca pa sam stoga mišljenja da je upravo jednočasovno trajanje filma pun pogodak i da bi svaki minut preko toga bio čist višak. Kamen spoticanja može biti kvalitet kamere, nešto slabija gluma na koju se treba navići, nestandardni jezik za jedan horor film ali i nekoliko rečenica koje su veoma glupe, toliko glupe da mogu ući u anale glupih horor izjava („Ne možeš ih ubijati. Oni su još uvijek ljudi!”).

Rammbock je sasvim korektan niskobudžetni zombi film koji se uglavnom ni po čemu ne izdvaja, ni pozitivno ni negativno. On pruža pristojno zabavnih sat vremena ali, nažalost, propušta priliku da bude specifičniji, da ima više scena za pamćenje i da se po bilo čemu istakne.

+ dinamičan akcioni zombi film
+ nekoliko inteligentnih scena
+ nekoliko potresnih momenata
— nekoliko vrlo glupih rečenica
— tehničke i glumačke slabosti

Horror Filmovi

Abigail Haunting (2020)

+ nelagodna letnja atmosfera+ klasična poučna horor priča...— ...viđena zaista mnogo puta— vrlo slabi specijalni efekti— sporo odvijanje; jeftinoća Ocena: 4/10

Wrong Turn 4: Bloody Beginnings (2011)

+ snežni ambijent; otvarajuća scena+ nekoliko veoma brutalnih ubistava...— ...ali su animacije ipak vrlo slabe— užasni likovi i njihovi postupci— neoriginalnost; nezanimljivost Ocena: 4/10

Black Water: Abyss (2020)

+ napeta i klaustrofobična zabava+ lokacija; odlične akcione scene+ tehnički napredniji od prethodnika...— ...ali manje napet od Black Water— detalji koji nerviraju; neoriginalnost Ocena: 6/10

Wrong Turn 3: Left for Dead (2009)

+ robijaši i policajci među kanibalima+ nekoliko veoma brutalnih ubistava— veoma slabe animacije ubistava— Three Finger nadljudske snage— gluma; nerealnosti; jeftinoća Ocena: 5/10

Black Water (2007)

+ izuzetno napet triler horor film+ bezizlazna situacija za likove+ odlična režija, ton i lokaliteti+ odlični kadrovi sa krokodilom— patetični momenti; jeftinoća Ocena: 7/10

Wrong Turn 2: Dead End (2007)

+ dinamičan, zabavan i brutalan horor film+ efektni, krvavi i brojni specijalni efekti+ odlični Henry Rollins u glavnoj ulozi+ dosta gnusnih momenata sa monstrumima— ponekad neozbiljan, ponekad neoriginalan Ocena: 8/10

Freaky (2020)

+ Vince Vaughn i Kathryn Newton u glavnim ulogama+ uglavnom zanimljiv, dinamičan, pa i duhovit film+ nekoliko veoma brutalnih, krvavih i maštovitih ubistava— klinka zarobljena u telu muškarca ne deluje kao ista osoba— ponekad nepotrebno insistiranje na homoseksualnizmu Ocena: 7/10

My Soul to Keep (2019)

+ odlična kinematografija i kompletan izgled filma+ gluma svih likova koje vidimo; odlična muzika— središnjica filma je dosta zbrzana i nerazumljiva— nejasni i nedorečeni elementi koji se tiču stvora— završetak filma je dosta slab ali i vrlo klišeiziran Ocena: 4/10

Death of Me (2020)

+ film je kompletno obavijen misterijom+ atmosfera u filmu je konstantno nelagodna+ poseduje dosta uvrnutih i bizarnih kadrova— predvidljiv, nejasan, apstraktan i nedorečen— slabi sporedni likovi, dosadnjikava središnjica Ocena: 5/10

We Summon the Darkness (2019)

+ Alexandra Daddario je uvek dobra+ nekoliko veoma brutalnih ubistava— vremenski period; muzička podloga— ne baš uspeo humor; slabiji likovi— uglavnom predvidljivi preokreti Ocena: 4/10

Amulet (2020)

+ jeziva nelagodna atmosfera tokom filma+ specijalni efekti i nekoliko jezivih kadrova+ glumačka postava; sumorni kadrovi šume— dosta momenata iz filma ostaje nejasno— apstraktno finale; sporo odvijanje filma Ocena: 4/10

The Legend of Halloween Jack (2018)

+ priča nije loša, čak je (skoro) poučna; maska ubice— neuverljiv film sa sumnjivim postupcima likova— skoro sve scene su ukradene iz poznatih horora— slab scenario; neki glumci su potpuno promašeni— vrlo mali budžet (problemi sa zvukom i efektima) Ocena: 3/10

The Haunting of Sharon Tate (2019)

+ zloslutna atmosfera i stalno osećanje nelagode+ baziran na stvarnim istorijskim činjenicama...— ...ali sa dozom fikcije koja neće svakom prijati— razvučenost, slabi sporedni likovi, malo horora— namenjen isključivo malom krugu gledalaca

Ocena: 5/10

Mary (2019)

+ dobra lokacija za jedan horor film+ zaista odlična glumačka postava— film često veoma jeftino igleda— dosta scena se bukvalno ne vidi— brojni klišei; nedovoljno strašan Ocena: 5/10

Wrong Turn (2003)

+ dinamičan, zanimljiv i zabavan horor + odlično ukomponovani horor klišei+ gomila brutalnosti, krvi i ubijanja+ izgled deformisanih monstruma— povremena jeftinoća i dijalozi Ocena: 8/10

Zombieland: Double Tap (2019)

+ film vizuelno zaista odlično izgleda+ plavokosa Madison je ukrala show— prilično slab i neduhovit scenario— prilično slabiji centralni likovi— dosta suvišnih momenata i scena

Ocena : 5/10

Break (Otryv) (2019)

+ uglavnom napet triler+ snežni ledeni ambijent+ nekoliko efektnih scena— nerezonske odluke likova— efekti; doza neozbiljnosti

Ocena: 5/10

Inmate Zero (2020)

+ uglavnom dinamičan i brutalan film+ uglavnom odličan izgled zombija— uglavnom slabi likovi bez istorijata— uglavnom neoriginalan i predvidljiv— uglavnom slaba gluma i loš scenario

Ocena: 4/10

The Assent (2019)

+ finalni preokret je prilično neočekivan i dobrodošao+ uvek zanimljiva priča o zaposedanju i egzorcizmu...— ...ali ovog puta izvedena na ispodprosečan način— konfuzna, nejasna i nezanimljiva pozadina demona— slabi i neuverljivi likovi sveštenika i socijalne radnice

Ocena: 3/10

Rammbock (2010)

+ dinamičan akcioni zombi film+ nekoliko inteligentnih scena+ nekoliko potresnih momenata— nekoliko vrlo glupih rečenica— tehničke i glumačke slabosti

Ocena: 6/10

+ nelagodna letnja atmosfera
+ klasična poučna horor priča...
— ...viđena zaista mnogo puta
— vrlo slabi specijalni efekti
— sporo odvijanje; jeftinoća

Ocena: 4/10

+ snežni ambijent; otvarajuća scena
+ nekoliko veoma brutalnih ubistava...
— ...ali su animacije ipak vrlo slabe
— užasni likovi i njihovi postupci
— neoriginalnost; nezanimljivost

Ocena: 4/10

+ napeta i klaustrofobična zabava
+ lokacija; odlične akcione scene
+ tehnički napredniji od prethodnika...
— ...ali manje napet od Black Water
— detalji koji nerviraju; neoriginalnost

Ocena: 6/10

+ robijaši i policajci među kanibalima
+ nekoliko veoma brutalnih ubistava
— veoma slabe animacije ubistava
— Three Finger nadljudske snage
— gluma; nerealnosti; jeftinoća

Ocena: 5/10

+ izuzetno napet triler horor film
+ bezizlazna situacija za likove
+ odlična režija, ton i lokaliteti
+ odlični kadrovi sa krokodilom
— patetični momenti; jeftinoća

Ocena: 7/10

+ dinamičan, zabavan i brutalan horor film
+ efektni, krvavi i brojni specijalni efekti
+ odlični Henry Rollins u glavnoj ulozi
+ dosta gnusnih momenata sa monstrumima
— ponekad neozbiljan, ponekad neoriginalan

Ocena: 8/10

+ Vince Vaughn i Kathryn Newton u glavnim ulogama
+ uglavnom zanimljiv, dinamičan, pa i duhovit film
+ nekoliko veoma brutalnih, krvavih i maštovitih ubistava
— klinka zarobljena u telu muškarca ne deluje kao ista osoba
— ponekad nepotrebno insistiranje na homoseksualnizmu

Ocena: 7/10

+ odlična kinematografija i kompletan izgled filma
+ gluma svih likova koje vidimo; odlična muzika
— središnjica filma je dosta zbrzana i nerazumljiva
— nejasni i nedorečeni elementi koji se tiču stvora
— završetak filma je dosta slab ali i vrlo klišeiziran

Ocena: 4/10

+ film je kompletno obavijen misterijom
+ atmosfera u filmu je konstantno nelagodna
+ poseduje dosta uvrnutih i bizarnih kadrova
— predvidljiv, nejasan, apstraktan i nedorečen
— slabi sporedni likovi, dosadnjikava središnjica

Ocena: 5/10

+ Alexandra Daddario je uvek dobra
+ nekoliko veoma brutalnih ubistava
— vremenski period; muzička podloga
— ne baš uspeo humor; slabiji likovi
— uglavnom predvidljivi preokreti

Ocena: 4/10

+ jeziva nelagodna atmosfera tokom filma
+ specijalni efekti i nekoliko jezivih kadrova
+ glumačka postava; sumorni kadrovi šume
— dosta momenata iz filma ostaje nejasno
— apstraktno finale; sporo odvijanje filma

Ocena: 4/10

+ priča nije loša, čak je (skoro) poučna; maska ubice
— neuverljiv film sa sumnjivim postupcima likova
— skoro sve scene su ukradene iz poznatih horora
— slab scenario; neki glumci su potpuno promašeni
— vrlo mali budžet (problemi sa zvukom i efektima)

Ocena: 3/10

+ zloslutna atmosfera i stalno osećanje nelagode
+ baziran na stvarnim istorijskim činjenicama...
— ...ali sa dozom fikcije koja neće svakom prijati
— razvučenost, slabi sporedni likovi, malo horora
— namenjen isključivo malom krugu gledalaca

+ dobra lokacija za jedan horor film
+ zaista odlična glumačka postava
— film često veoma jeftino igleda
— dosta scena se bukvalno ne vidi
— brojni klišei; nedovoljno strašan

Ocena: 5/10

+ dinamičan, zanimljiv i zabavan horor
+ odlično ukomponovani horor klišei
+ gomila brutalnosti, krvi i ubijanja
+ izgled deformisanih monstruma
— povremena jeftinoća i dijalozi

Ocena: 8/10

+ film vizuelno zaista odlično izgleda
+ plavokosa Madison je ukrala show
— prilično slab i neduhovit scenario
— prilično slabiji centralni likovi
— dosta suvišnih momenata i scena

+ uglavnom napet triler
+ snežni ledeni ambijent
+ nekoliko efektnih scena
— nerezonske odluke likova
— efekti; doza neozbiljnosti

+ uglavnom dinamičan i brutalan film
+ uglavnom odličan izgled zombija
— uglavnom slabi likovi bez istorijata
— uglavnom neoriginalan i predvidljiv
— uglavnom slaba gluma i loš scenario

+ finalni preokret je prilično neočekivan i dobrodošao
+ uvek zanimljiva priča o zaposedanju i egzorcizmu...
— ...ali ovog puta izvedena na ispodprosečan način
— konfuzna, nejasna i nezanimljiva pozadina demona
— slabi i neuverljivi likovi sveštenika i socijalne radnice

+ dinamičan akcioni zombi film
+ nekoliko inteligentnih scena
+ nekoliko potresnih momenata
— nekoliko vrlo glupih rečenica
— tehničke i glumačke slabosti