Horror Filmovi

Don't Say Its Name (2021)

Sun, 03 Jul 2022 19:58:00 +0200

Režija: Rueben Martell

Uloge: Sera-Lys McArthur, Madison Walsh, Julian Black Antelope
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt11589366/
Trailer: https://youtu.be/eVslbgufD-E
Pogledajte još: Antlers (2021)

Da odmah na početku razjasnimo jednu stvar: Don't Say Its Name je film druge klase (debitantsko ostvarenje gore navedenog autora), snimljeno uz pomoć znatno manjih sredstava, pa treba biti tolerantan na povremene amaterizme i neubedljivosti koje primećujemo u svih njegovih 80-tak minuta. Ipak, to ne znači da film nema svojih aduta i da ne zavređuje da se pogleda, pogotovo ukoliko ste fan snežnih horora.

Film počinje smrću jedne devojke kada je u gluvo doba snežne noći na pustom i zavejanom šumskom puteljku automobilom ubija nepoznata osoba. Međutim, pre nego što pomislimo kako je ovo slasher u kojem nepoznati krvolok proganja, lovi, muči i ubija nevine devojke film pravi zaokret i nudi nam ubistva na jedan potpuno drugačiji način: naime, sve žrtve stradaju na potpuno misteriozan način, bez bilo kakvog automobila. Ubijeni su u zavejanoj šumi, svi su bili u nekom društvu i nikada prisutna osoba nije primetila bilo koga u blizini, niti je ubica pokušao da je ubije.Cilj je uvek samo buduća žrtva, osoba koja prvo oseti neprijatan miris a dok traži uzročnika smrada ugleda pticu koja kruži po nebu između visokih krošnji drveća... Nekoliko trenutaka kasnije žrtva pada iskasapljena ili izmasakrirana od strane nepoznatog izvora ali joj to u tom trenutku nije ni toliko važno... Važno je da umire u krvavom snegu na zgražavanje svog preživelog prijatelja ili kolege. I naravno, nakon zločina pristiže lokalni šerif i šumska služba, preživeli pajtaš nastradalog biva prvooptuženi a sve što dotični izgovara ne uzima se u obzir i pripisuje se lošim izgovorima ili stanju šoka. No, kako se slična ubistva nastavljaju i postaju sve učestalija čak i neki od organa reda & zakona počinju da veruju u njih...

Istragu vodi lokalni šerif (šerifica ili šerifkinja, kako li se to uopšte moderno kaže?) skupa sa lokalnim rendžerom a tokom istrage će se susresti sa mnogim meštanima koji žive u malom gradiću i po kućama raštrkanim po okolnoj zavejanoj šumi. Istraga će pokazati da nijedan od ubijenih nije likvidiran potpuno slučajno, da je u celu priču upletena jedna kompanija koja planira da otkupi zemljište i proširi svoje rudnike a sa tim se ne slažu domoroci i lokalno stanovništvo koje izuzetno poštuje svoju tradiciju i plemensku zemlju na kojoj žive vekovima. Dobro, kada to saznamo malo će nam biti jasnija i poenta filma ali ćemo tada ukapirati i kako stradaju ljudi na potpuno misteriozan način. Obzirom da se film bavi starim plemenima, njihovim grobovima, rezervatima, tradicijom i težnjama modernog čoveka da sve to uništi nije nimalo čudno da je u film ubačen i natprirodni element u vidu određenih plemenskih vradžbina koji se u ovu priču i to podneblje izuzetno dobro uklapa. Šerifu i njegovim pomoćnicima neće biti lako da proniknu u celu pozadinu ali ni da se izbore sa uglavnom zatvorenom zajednicom... Tu na scenu stupa ex-vojnik (vojnikinja, vojnikica?) koja je traumatizovana napustila službu a sada prvo ’oće da udari ili zapuca pre postavljanja bilo kakvih pitanja...

Don't Say Its Name poseduje određenih problema sa svojim likovima koji uglavnom nisu odglumljeni na prvoklasni način, niti su napisani u tom stilu. Gluma je za klasu ispod onoga što očekujete od modernog horora, scenario mestimično takođe nije uverljiv a i likovi su uglavnom nefilmski i kao da ih čini određeni broj Native American meštana, tačnije naturščika. Poenti filma se ne može ništa zameriti ali dolasku do raspleta može jer je finale urađeno dosta naprasno i prilično zbrzano pa je teško pohvatati sve detalje. Tempom kojim je film počeo, a koji je odličan, raspletu je falilo makar 15-tak minuta dodatne priče kako bi sve izgledalo skladnije i jasnije... Potpuno je druga stvar što bi tada film trajao predugo i što bi još više ugušio onu netolerantniju publiku. Specijalni efekti su korektni kada imamo u vidu klasu filma ali ukoliko ih upoređujemo sa prvoklasnim modernim hororom zaključićemo da kaskaju. Sa druge strane, kamera zna da bude odlična, pogotovo u scenama koje prethode ubistvima, a ambijent je takav da se samo poželeti može. Snegom okovane šume Alberte stvaraju izuzetno atmosferične slike, često depresivne i jezive, što krvavi sneg samo pojačava... Depresivna je i sama radnja, kao i rasplet koji ne može biti drugačiji kada jedna korporacija naumi da sravni jedan rezervat.

Gledajući Don't Say Its Name nećete doživeti prosvetljenje, čak je za uživanje u njemu potrebno malo sniziti kriterijume, ali se njegovo gledanje ni u kom slučaju ne može okarakterisati kao promašeno. Pozitivna poruka filma, folklor, stara groblja, paranormalni elementi i odličan snežni ugođaj na jednom šumskom izolovanom mestu su pozitivni elementi koje ovom ostvarenju niko ne može poreći a posebno uživanje može pružiti fanovima snežne atmosfere.

+ perfektan šumoviti snežni ambijent
+ nekoliko odličnih brutalnih ubistava
+ pozitivna upozoravajuća poruka filma
— nešto slabija gluma i drugi amaterizmi
— donekle zbrzano i nejasno finale filma

Ocena: 5/10

No Exit (2022)

Thu, 30 Jun 2022 20:00:00 +0200

Režija: Damien Power

Uloge: Havana Rose Liu, Danny Ramirez, David Rysdahl
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt7550014/
Trailer: https://youtu.be/GFvupyiNEz0
Pogledajte još: Bound to Vengeance (2015)

No Exit je triler film smešten u snežno i izolovano okruženje, dovoljno napet, misteriozan i brutalan da bi se njegov opis našao na ovim stranicama. Režirao ga je Damien Power (Killing Ground), nastao je na osnovama istoimene novele izvesnog Taylora Adamsa a scenario su adaptirala dva lika čija imena vam neće previše značiti. Gomila ljudi umešanih u neki projekat uglavnom ne garantuje dobar finalni proizvod ali smo u slučaju No Exit veoma dobro prošli...

Glavni lik filma je Darby, devojka koja je zbog nekih svojih ličnih i porodičnih problema upala u pakao zavisnosti i trenutno se nalazi na klinici za odvikavanje. Čini se da joj uzdržavanje dobro ide ali kada dobije jedan telefonski poziv u kojem saznaje da joj je majka hospitalizovana sa malim izgledima za izlečenje odlučuje se da prekrši pravila i pobegne iz ustanove u kojoj se nalazi ne bi li nesrećnu ženu videla poslednji put. Ona uspeva da se neopaženo iskrade iz zgrade, otuđi automobil jednog od zaposlenih i uputi se ka gradu ali što je još važnije – ka snežnoj mećavi. Darby još nije ni pošteno odmakla od svoje startne pozicije a dočekuje je blokada puta uzrokovana lošim vremenskim uslovima i smetovima koji onemogućavaju dalje kretanje. Policija joj saopštava da se mora vratiti nazad, što ona ne razmatra kao opciju, ili da eventualno odsedne u obližnjem planinskom odmorištu dok snežna oluja ne prođe. Kada pristigne na odmorište u njemu je prisutno četvoro stranaca, i to prilično sumnjivih, a kada izađe na parking kako bi pokušala uhvatiti signal mobilne telefonije primećuje u jednom vozilu kidnapovano dete. E sad, ko je od prisutnih sumnjivaca vlasnik automobila i kako da se naša junakinja izbori sa ovom situacijom?

Situacija neće biti nimalo laka po Darby jer ona želi pomoći zarobljenoj devojčici ali: ne može pozvati pomoć, snežna oluja uveliko traje, ne zna da li može verovati bilo kome od prisutnih ljudi a obzirom da je proteklo određeno od kada je pobegla iz sanatorijuma zaključuje da je verovatno već počela potraga za njom. Uz sve to ona će morati da se izbori i sa svojim zavisničkim demonima jer teška i bezizlazna situacija kao da je ponovo tera da se vrati u pakao droge. No, misterija je motor pokretač ovog filma do njegove polovine jer niko (ni gledaoci, ni glavna junakinja) ne zna ko je otmičar. Kada se to sazna sledi obračun pa No Exit sa terena misterije prelazi u triler sa povremenim brutalnim iskakanjima. Film poseduje određeni broj ubistava, ranjavanja, povreda i drugih momenata koji obiluju krvlju te je stoga i zavredeo oznaku R koja označava da film nije predviđen za maloletne osobe. Specijalni efekti, tačnije scene borbi, ubistava i ostalih ranjavanja su snimljene dosta dobro ali to nije fokus filma već je glavni adut bezizlazna pozicija u kojoj se našla devojka, snalaženje u izolovanim okolnostima i pobeda u nekoliko bitki koje ona vodi. Film karakteriše zavidna doza napetosti ali i nekoliko preokreta, uglavnom u središnjem toku trajanja filma, dok je finale dosta očekivano i ne iznenađuje. Naravno, ono je zadovoljavajuće i njime smo srećniji nego da je robovalo usiljenom preokretu ili veštačkoj otvorenosti.

No Exit je odlično odglumljen film ali su i likovi zanimljivi, ne stoga što su previše interesantni već zbog toga što su tajanstveni. Svi prisutni deluju sasvim obično, nikome na čelu ne piše da je otmičar, svako od njih bi mogao biti neki lik iz komšiluka, baš kao što bi i Darby mogla biti kosooka devojka koju znamo iz prodavnice. Upravo zbog toga se gledaoci uspešno vezuju sa njom, strepe za njenu sudbinu tokom kasnije igre mačke i miša između nje i otmičara, a strepe i što se tiče njenog poroka. Scenario filma je izuzetno jednostavam ali su dijalozi veoma zanimljivi i napeti, pogotovo u prvoj polovini filma, dok se ne otkriju negativci.Malobrojna glumačka postava nije tu samo zbog skromnog budžeta filma već i zbog toga da bi naglasila izolovanost mesta na kojem se dešava radnja. No Exit ponekad deluje pomalo veštački, kao da se prilično očigledno sve odigrava u studiju a ne u pravoj zavejanoj planini (verovatno je sve rezultat COVID-19 produkcije), ali je osećaj izolovanosti konstantan a napetost vam neće dozvoliti da mnogo obraćate pažnju na druge stvari. Snežni ambijent je prilično kvalitetno dočaran a film konstantno nudi kontraste između tihe i zagrejane unutrašnjosti objekta i prave snežne oluje ispred i oko njega, sa tek povremenim izletima u mračnu i zavejanu šumu.

No Exit je film koji neće pokupiti nijednu nagradu, niti će se na kraju godine naći na nekoj od Top Lista ali jeste film koji ne bi trebao razočarati ljubitelje napetih trilera, misterija na izolovanim prostorima i snežnih filmova, upravo tim redosledom. Njemu bi se moglo prigovoriti štošta (pre svega scena pre Darbynog kretanja u finalnu borbu što jeste na neki način propagiranje droga) ali nijedna mana koju smo primetili nije krucijalna i ne narušava umnogome gledanje filma.

+ napet i misteriozan triler film
+ nekoliko obrta u središnjici
+ dobra gluma, režija i ambijent
— diskutabilni postupci nekih likova
— jedna prilično sumnjiva scena

Ocena: 7/10

The Cellar (2022)

Sun, 26 Jun 2022 13:11:00 +0200

Režija: Brendan Muldowney

Uloge: Elisha Cuthbert, Eoin Macken, Dylan Fitzmaurice Brady
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt14550642/
Trailer: https://youtu.be/ho2RExW2D_k
Pogledajte još: 7 Doors of Death (1981)

The Cellar je paranormalni horor film snimljen u Irskoj a već sama lokacija navodi gledaoca na pretpostavku kako je u pitanju mračan i atmosferičan film, potencijalno i jeziv na folk planu. To je sve delimično tačno iako se The Cellar definitivno ne može okarakterisati kao folk horor: u pitanju je jedno generičkije ostvarenje, film koji ste već više puta gledali, ali koji poseduje svoje momente i koji će definitivno prijati onima koji vole mračnije priče.

A sve započinje time što se jedna četvoročlana porodica doseljava u veliku i staru jezivu kuću koja se nalazi nešto podalje od grada. Kod normalnih ljudi sve ove činjenice bi bile dovoljne za uzbunu (i nekupovinu kuće) ali ne i kod naših filmskih junaka: iako je nekima od njih kuća malo jeziva oni drugi tvde da je baš cool, ne vide ništa sumnjivo ni u bezbroj slika na kojima je bivši gazda u čudnim pozama (a dogovor je da se slike ne skidaju sa zidova), ne vide ništa sporno ni u nepoznatim mističnim simbolima koji se nalaze svuda po prostorijama ali ni u mračnom podrumu čija vrata se otvaraju i zatvaraju kako im se ćefne. Međutim, nedogo po useljavanju, čini se u roku od par dana, ćerka iznenada nestaje u pomenutom podrumu i niko ne može da je pronađe, čak i pored organizovane potrage. Naravno, nadležni su ubeđeni da je buntovna tinejdžerka samo ponovo pobegla od kuće dok je njena majka sve više ubeđena kako se tajna krije u samom podrumu i u simbolima koji se nalaze podno stepenica... Ona se baca u privatnu istragu, kuca na mnoga vrata i kontaktira sa raznim ljudima ne bi li na kraju došla do Leviathana i Baphometa lično! Pa, treba li vam još neko famozno stvorenje za jedan mračni paranormalni horor film?

The Cellar je kao horor film definitivno pogodan za one gledaoce koji su pasionirani fanovi starih i ukletih kuća ali ovde nailazimo na dva elementa koji ovaj film jasno distanciraju od većine naizgled sličnih na tržištu. Prva stvar je što sam zaplet nije previše ubedljiv: naprosto, ova kuća već na prvi pogled deluje suviše jezivo, ukleto i potpuno očigledno je da je bila naseljena nekim ne baš sasvim običnim ljudima, čije slike i dalje vise na zidovima. Ovde nemamo situaciju da se ukletost kuće polako pokazuje i da ono što se nalazi unutar njenih zidova polako izlazi na površinu već iste večeri po useljavanju vidimo svojevrsni „napad” podruma na ćerku koja će nešto kasnije i nestati u njemu. Verovatno je sve stvar filmskog ukusa ali mi smo više ljubitelji drugačijih filmova o kućama naseljenim raznoraznim entitetima ali možda je to i zbog ovoga: The Cellar duboko gazi u polje istorije i mitologije, čime delimično zadovoljava folk epitet, pa ukoliko ne baratate znanjem iz ove oblasti i nisu vam dobro poznata ona dva gore pomenuta tipa bojimo se da vam film neće biti sasvim razumljiv i zanimljiv.

Svi članovi glumačke ekipe pružaju uverljivu glumu ali su svi likovi uglavnom predstavljeni prilično stereotipno. Klinka je buntovna tinejdžerka, klinac uglavnom izgubljen i bez kontrole roditelja, majka nema podršku svog supruga a njenim saznanjima niko ne veruje... Sve ove elemente smo videli zaista bezbroj puta ali valjda možemo još jednom. Film je prilično dobro snimljen, poseduje neke prelepe kadrove sa visine (dronovi su danas veoma jeftini), mahom je mračnih i sumornih tonova a na trenutke zna biti i toliko taman da ćete jedva ispratiti šta se dešava na ekranu. Događaji koje posmatramo su uglavnom generički i neće vam ostati duže u sećanju ali finale filma hoće i to ne samo zbog završne scene već možda i zbog poruke filma. Nama se mnogo više od spektakularnog finala filma dopala scena nestanka devojčice i možemo slobodno ustvrditi kako je to highligh celog The Cellar. Šteta što takvih momenata nema više i što nakon toga uglavnom gledamo istragu i potpuno očekivane paranormalne elemente (kod nailaska „entiteta” svetla se najednom gase, naprimer, a majka suviše lako dolazi do velikih otkrića).

The Cellar može biti dobar film za jedno gledanje pa mu u skladu sa tim i dajemo krajnju ocenu. On u principu nema loših elemenata ali takođe i veoma malo elemenata koji oduševljavaju i koji ostaju u pamćenju. U skladu sa tim je i poruka filma koja se kao i obično u poslednje vreme fokusira na majku i govori koliko daleko (u ovom slučaju duboko) ona može ići ne bi li pronašla svoju izgubljenu ćerku.

+ dobra gluma svih karaktera na ekranu
+ dve odlične scene; spektakularno finale
+ mračna, jeziva i depresivna atmosfera
— elementi koji su mnogo puta viđeni
— nerezonski postupci većine likova

Ocena: 6/10

The Last Thing Mary Saw (2021)

Tue, 21 Jun 2022 20:00:00 +0200

Režija: Edoardo Vitaletti

Uloge: Stefanie Scott, Daniel Pearce, Philip Hoffman
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt9741180/
Trailer: https://youtu.be/XTqI8OK20vI
Pogledajte još: Fear Street: 1666 (2021)

The Last Thing Mary Saw je pomalo zapostavljeni film, reklo bi se nepravedno. Možda je to zbog njegove intrigantne tematike koja nije za svakoga a možda i zbog streaming platforme koja poseduje prava na njegovo prikazivanje (Shudder) i koja nije u vrhu po broju korisnika. No, bez obzira na sve navedeno ukoliko ste ljubitelj mračnih filmova čija radnja seže daleko u prošlost a uz to ste i dovoljno liberalni ovo je materijal koji ne bi trebali propustiti...

Radnja filma započinje 1843. godine u Njujorku gde gledamo suđenje devojci po imenu Mary, na čijoj farmi su se desila određena ubistva. Ona suđenje provodi vezanih i krvavih očiju (scena sa omota), što je samo jedna od misterija, a u svrhu razotkrivanja istih veoma brzo se vraćamo u prošlost, na jednu izolovanu farmu negde u ruralnim američkim krajevima, tokom mračne zime. Doznajemo da je Mary ćerka jednog imućnog čoveka koji na svom imanju osim nekoliko generacija rođaka ima i poslugu, te sluge raspoređene po okolnim objektima. Svi prisutni se bave poljoprivredom, živinarstvom i drugim seosko-farmerskim aktivnostima tog doba ali ne uživaju svi istovetne blagodeti: socijalna problematika je samo jedan segment filma, i to sporedni, dok se glavna odaziva na – rodnu. Naime, bogata naslednica Mary se emotivno zbližila sa svojom sluškinjom Eleanor a bilo kakvi istopolni intimni kontakti krajem XIX veka ne bi prošli ni na nekom urbanijem mestu a pogotovo neće proći u jednoj tradicionalnoj, konzervativnoj i (kvazi)religioznoj zajednici kakva je pomenuta farma. Obe devojke istog momenta bivaju brutalno kažnjene ali ih to ipak neće sprečiti da svoju vezu nedugo zatim nastave...

Film se fokusira na nedozvoljenu lezbijsku vezu dve devojke ali je umesto duginim bojama on ofarban izuzetno tmurnim i mračnim tonovima, koji ne donose svetlo na kraju tunela ni za trenutak. Film u principu nije teško pratiti, iako će se definitivno naći gledaoci kojima mračni ambijent neće prijati, ali se spremite za večeri koje protiču uz šturu svetlost sveća i petrolejskih lampi, noći zabranjene ljubavi obasjane mesečinom ili maglovita jutra sumornog i blatnjavog decembra koji protiče bez snega. Sve je snimljeno veoma atmosferično, tmurno i veoma depresivno, sa malo dijaloga i sa bezbroj kadrova gde u ćutanju prisutnih likova moramo zaključiti neke stvari i na mimici lica pročitati šta smeraju ili poručuju. Stariji likovi su svi odreda strogi, distancirani, uglavnom odlučuju samo osobe muškog pola (uz neke vremešne ženske osobe), likovi srednjih godina su pod izrazitim uticajem onih starijih i autoritativnijih a naše dve junakinje su ostavljene na vetrometini da se snalaze kako znaju i umeju... Kompletan vizuelni ugođaj izuzetno doprinosi teškoj i turobnoj radnji a ono što smo doznali još u samom uvodu (da su se desila određena ubistva) takođe pomaže stvaranju nelagodnog osećaja i predosećanju da nešto loše svakog trenutka treba da se desi.

The Last Thing Mary Saw ipak ima i određenih paranormalnih elemenata koji su tu da začine priču, da ona bude još čudnija i jezivija... Tu je i jedan misteriozni lik koji se pojavljuje pravo niotkuda a čiji dolazak će imati snažne konsekvence po centralna dešavanja. Ne možemo reći da nam se dolazak ovog lika preterano dopao ali to svakako nije problem Rory Culkina koji ga je više nego dobro odigrao. Kasting za stanare farme je takođe dobro odrađen pa ćete se verovatno više groziti nekih osoba nego paranormalnog entiteta u poslednjoj trećini filma. Kao i obično – jezivost i opasnost je direktno proporcionalna količini izgovorenih verskih citata i „bogougodnih” fraza koje izlaze iz usta vernika a količina nasilja nad svojim najbližim tera gledaoca da se zamisli o životu u davna vremena, i to ne samo LGBT populacije. Najveće zvezde filma su ipak Stefanie Scott i Isabelle Fuhrman, prva kao Mary a druga kao njena zabranjena ljubav. Stefanie je simpatična u glavnoj ulozi, emotivna, zapostavljena i odbačena ali su autori filma ipak pametno njenu minutažu povećali u odnosu na minutažu Isabelle kako prva ne bi bila u senci izuzetne ex-Orphan. Između njih dve se oseća neka hemija i to ne samo u emotivnim scenama.

The Last Thing Mary Saw je možda slab (po količni, ne po kvalitetu) u specijalnim efektima i brutalnostima ali njegova snaga dolazi do izražaja u nekim drugim aspektima koji su trenutno aktuelni u američkoj filmskoj industriji. Ukoliko volite sablasne, napete, mračne i jezive folk horor misterije ovaj film bi vam se mogao svideti a ukoliko od jednog filmskog dela zahtevate dinamiku možda bolje da produžite dalje.

+ teška, mračna i potresna priča o ljubavi dve devojke
+ zaista maestralne Stefanie Scott i Isabelle Fuhrman
+ autentični ambijent i specifična zloslutna atmosfera
— lik The Intrudera nam se nije baš previše dopao
— u nekoliko navrata film zna biti previše mračan

Ocena: 7/10

Stranger Things (Season 2) (2017)

Sat, 18 Jun 2022 20:00:00 +0200

Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt4574334/episodes?season=2

Trailer: https://youtu.be/R1ZXOOLMJ8s

The Duffer Brothers su zamislili Stranger Things kao mini seriju ili eventualno antologiju ali ih je uspeh prve sezone (čitaj: finansijska ponuda Netflixa koja se ne odbija) ipak naterao da promene plan. Njihova zamisao je bila da sequel smeste u 90-te godine a da se dosta stariji likovi ponovo bore protiv istog zla, dakle nešto slično kao što je viđeno u Kingovom It. No, i od toga se odustalo (čitaj: Netflix je svoju „zlatnu koku“ već isplanirao kao višesezonsku) pa se druga sezona Stranger Things pojavila 27. oktobra 2017. godine a činilo ju je devet epizoda.

Sezona se veoma logično nastavlja na završetak prethodne a dešavanja otpočinju godinu dana nakon raspleta koji smo gledali u prethodnoj finalnoj epizodi. Naši klinci i dalje provode ugodno detinjstvo prepuno zabave i igre, naravno, neko manje a neko više. Dok se Lucas i Dustin uglavnom ponašaju kao da (skoro) ničega nije ni bilo Mike ne može da se pomiri sa nestankom Eleven pa svako veče preko voki-tokija pokušava da joj ostavi poruku na jednom od radio kanala... Na njegovu žalost poruke ostaju bez odgovora a on već pomalo gubi nadu. Ipak, jezive događaje koje su klinci preživeli u oba sveta (našem i Upside Downu) su pomalo potisnuli, što pod teretom protoka vremena što zbog pretnji vlasti da drže jezik za zubima ako im je život mio. U tom stilu žive i odrasli, pre svih šerif Hopper i Joyce. Doduše, šerif Hopper živi nešto „malo“ drugačije: veoma brzo saznajemo da je Eleven uspela da utekne iz mračnog sveta te se jedno vreme skrivala u obližnjoj šumi pre nego što ju je šerif pronašao i krišom smestio u svoju kolibu. Bez porodice, ali i sa traumom koja se tiče njegove ćerke, Hopper se nameće kao idealan staralac čudne devojčice ali i njena preko potrebna zaštita... Devojčica, pak, pokazuje želju da poseti Mikea ali joj šerif ne dozvoljava da napušta kolibu, radi njene bezbednosti. Međutim, ono što je najvažnije a što nijedan od aktera prethodnih dešavanja ne zna je da Will ipak nije onaj isti klinac kao pre famozne otmice, odvođenja u Upside Down i kasnijeg oslobađanja...

Will je okidač ove sezone, a okidač su i aktivnosti u vojno-medicinsko-istraživačkom centru koje se tiču aktivnosti portala i svega onoga što on donosi u naš svet a koje nikako nisu prestale. Ipak, Will je taj koji i dalje doživljava vizije, koji se povremeno protiv svoje volje zatiče u Upside Down svetu, koji oseća nečije prisustvo u sebi i koji zna da više nije isti dečak kao ranije i da u svom telu nije potpuno sam... On ne može da proceni šta tačno oseća, niti odakle taj osećaj dolazi a to je samo jedna od početnih misterija koju posmatramo tokom uvodnih epizoda... Stranger Things (Season 2) je školski primer kako se pravi sequel bez izmišljanja tople vode ili što bi rekli Amerikanci – bez popravljanja onoga što nije pokvareno.The Duffer Brothersi su uzeli sve ono što je dobro u prethodnoj sezoni i dodatno obogatili, proširili u više pravaca, trudeći se da ne naruše opšti utisak, specifičnu atmosferu i prepoznatljivu dinamiku. U tome su skoro i uspeli, sa jednim problemčićem kojim ćemo se pozabaviti u kasnijim pasusima. Uglavnom, braća su pribegla dobro oprobanom receptu kada su sequeli u pitanju a zatim i očekivanim ubacivanjem novih likova poradili na dodatnom razbijanju monotonije i uspostavljanju nekih novih relacija među karakterima. Naravno, sve ovo ne bi tako dobro funkcionisalo da braća (i njihovi pomoćnici) nisu dobrano zagrejali stolicu i svojski poradili na scenariju koji (i pored povremenih problema) veoma dobro funkcioniše.

Grupa klinaca isprva ima nešto manje aktivnosti nego u prethodnoj sezoni, čak je delimično i razbijena izostankom nekih likova (Eleven i kasnije Willa) ali su odnosi nešto drugačiji nego ranije, prvenstveno zbog novog člana a onda i zbog famoznog „ljubimca“ kojeg je Dustin prisvojio. Ipak, hemija između likova i dalje postoji, čak su stvorene i neke nove relacije između nekih po godinama starijih likova i klinaca (Nancy-Dustin i pre svega Dustin-Steve). Dustin (sada sa novim zubima) nam je i dalje omiljeni lik grupe, lik koji je duboko zabrazdio u svet fikcije, filma i stripa što je od krucijalnog značaja ne samo po rasplet sezone nego i po njen šarm. S druge strane, Mike nam je bio još malo odbojniji nego u prvoj sezoni što može biti subjektivni problem ali i problem scenarija koji mu je dodeljen (više o tome kasnije). Oni nešto stariji su prošli dvojako: Nancy i Jonathan su svoje odnose unapredili za nekoliko koraka ali je utisak da se na tom polju moglo znatno više (možda je ostavljeno za nerednu sezonu?). S druge strane, najveći napredak u sezoni doživeo je Steve: od glavnog ljudskog antagoniste (makar van zidina vojno-istraživačkog centra) postao je jedan od simpatičnijih likova na ekranu, pogotovo kada je u društvu mlađih od sebe. Šetnja kroz šumu sa Dustinom i njihov razgovor na temu devojaka je jedan od highlighta kompletne sezone.

Mikeova porodica je ostala otprilike na starom, sa tek povremenim kadrovima i tek jednom urnebesnom scenom tokom poslednje epizode. Kada su odrasli u pitanju akcenat je stavljen na Hoppera i Joyce i oni su uglavnom u fokusu. Tu i tamo vidimo male ali odlične role sporednih likova, poput profesora, Mikeovog oca ili urnebesne klinke Erice a upravo te male minijature sporednih karaktera pokazuju s kakvom se ozbiljnošću prišlo izradi. A onda su tu i novi likovi. Prva, ali ne i najvažija po samu radnju je devojčica po imenu Max, crvenokosa klinka koja sa svojim polubratom Billyjem dolazi iz velikog grada. Max je otpadnica, buntovnica ali veoma upečatljiva (crvenokosa), sposobna (drži nedostižni rekord u Dig Dugu) i usamljena (uglavnom zbog temperamenta svoj polubrata) i kao takva odmah upada u oči Lucasu i Dustinu. Vremenom postaje član Mikeove grupe ali u tom segmentu uviđamo određene probleme (i o njima ćemo malo kasnije). Njen polubrat Billy je u principu zauzeo Steveovo mesto i postao glavni negativac gradića. Billy je lep, zgodan, harizmatičan, sposoban i agresivan pa od njega strepe svi mladići, klinci pogotovo, dok mu devojke ne odolevaju. U kasnijem toku upoznajemo i oca i maćehu Billyja i Max ali mnogo važniji po samo radnju je Bob s kojim je Joyce u vezi. Bob je jedan pozitivan lik, dobričina, uglavom bezuspešno pokušava da se nametne kao prijatelj Willu i Jonathanu a kada sve ovo imamo u vidu odmah znamo i njegovu sudbinu. I o tome ćemo malo više kasnije, kada dođemo do mana sezone.

Svi likovi i sva dešavanja i ovaj put su izuzetno efektno ubačeni u specifični okoliš 80-ih, tadašnju atmosferu, način odevanja i opšteg funkcionisanja. Sezona obiluje kadrovima koje je pravo zadovoljstvo gledati i koje će nešto starijim gledaocima, a pogotovo onima koji pamte taj period, definitivno izazvati osmeh na licu. Kažu da je dobar deo budžeta prve sezone otišao na kupovinu raznih stvari koje datiraju iz tog perioda ne bi li set izgledao što verodostojnije i autentičnije. I ova sezona ne odudara od toga pa ne treba ni napominjati da nismo primetili nikakvo odstupanje ili veće greške. Mala zamerka ide na račun nešto diskretnije muzičke podloge, ili se makar nama čini da je u prvoj sezoni pozadinska muzička podloga bila izraženija, ali ćete zato u više navrata čuti istaknute muzičke hitove tog doba, iz raznih muzičkih pravaca. Znamo da su autorska prava za određene muzičke numere papreno koštala ali se definitivno isplatilo... Kroz gotovo celu sezonu se oseća neodoljivi vibe 80-ih i to je valjda najveći plus kompletne serije. Danas ne postoji filmski ili serijski materijal koji kvalitetnije i vernije dočarava taj period pa ukoliko ste fan filmova tog perioda ne moramo vam ni savetovati šta vam je činiti... Ukoliko niste do sada pogledali Stranger Things već ste malo zakasnili.

A onda je tu i Upside Down svet... Prikaz tog mračnog sveta je takođe proširen, kao što je proširen i pogled na određene spodobe i karakondžule koje ga naseljavaju. Ima tu novih informacija, novih detalja, novih načina funkcionisanja, dakle proširivanje priče u svim pravcima, ali je utisak da se i ovde moglo više. Ili je možda namerno sve servirano na kašičicu, kako bi ostalo materijala za sledeće sezone (to u svakom slučaju ne može biti mana ukoliko ste fan serije). Druga sezona je nešto autonomnija po svojim dešavanjima i ne trudi se u svakoj sceni asocirati na neki horor ili SF hit, što ne znači da referenci nema, već ih nema u tolikom broju. Kao da su autori iskoristili ogroman broj referenci da se „probiju na tržište“ prvom sezonom (i jedinom kako su planirali) a sada su rešili da napišu nešto originalniji scenario, koliko je to moguće... Ipak, videćete brojne scene koje otvoreno i potpuno namerno asociraju na brojne filmske hitove, pogotovo iz 1984. godine, jer se te godine i dešava radnja druge sezone. Vidimo otvorenu posvetu filmu Ghostbusters, Indiana Jones and the Temple of Doom, Terminator, Gremlins, Firestarter (svi iz 1984. godine) a onda i Close Encounters of the Third Kind i Aliens, između ostalih. Tu se spisak ne završava pa ukoliko ste pasioniraniji filmski fan tog vremena pronaći ćete još manjih ili većih referenci.

Poslednje ali ne i najmanje bitno – druga sezona ima pristojan završetak. Radnja je zaokružena na veoma korektan način, čak i emotivan, sa (naravno) vrebajućim zlom koje može ponovo da izbije na površinu u nekom trenutku... Završetak druge sezone je bolji nego u prethodnoj, sadrži vizuelne elemente koji navode na pomisao da je autorima bio plan da ovde (makar za neki period) stave tačku a hepiend koji vidimo tako pristaje atmosferi i priči koju smo pratili u prethodnih sedamnaest epizoda... Pitate se šta je onda problem sa ovom sezonom i zbog čega nije dobila veću ocenu od prethodne? Krenućemo prvo od jednog problema koji vama ne mora zasmetati a odaziva se na ime – predvidivost. Možda je sve urađeno sa namerom, kako bi nas podsećalo na brojne filmove 80-ih, ali ova sezona poseduje dosta predvidljivih momenata, reklo bi se mnogo više od prethodne. Sezona ili ne uspeva ili ne pokušava da nas iznenadi nekim (velikim) preokretima već nam daje potpuno očekivane twistove, od sudbine nekih junaka (Boba, pre svega), do dugo očekivane pojave nekih nama omiljenih (susret Eleven i Mikea u finalu). Gomilu scena možete apsolutno predvideti, neke i po nekoliko epizoda ranije, bez obzira da li se radi o malim elementima priče ili krupnijim stvarima koje su mogle ili trebale biti bolje zamaskirane i iznenađujuće, čime bi sezona bila još efektnija.

Najproblematičniji deo sezone je njena sedma epizoda koja se dešava u Čikagu. Ova epizoda prikazuje Eleven koja je u potrazi za svojom davno izgubljenom sestrom a put je nanosi u veliki grad i u grupu otpadnika sumnjive prošlosti kojom diriguje tamnoputa devojka sa određenim moćima. Glavni problem epizode je što deluje potpuno istrgnuto iz Stranger Things univerzuma. Priča koju posmatramo gotovo da nema nikakve veze sa centralnom a likovi u pomenutoj bandi su izuzetno nesimpatični i slabo napisani, bez neke dubine. Uz sve to kompletna epizoda se dešava u Čikagu a glavna nit radnje je na pauzi, čime se narušava do tada specifičan tempo serije gde se više fokusa naizmenično prikazuju čime se izbegava monotonija. Deluje kao da je sedma epizoda neuspeo eksperiment koji je ubačen u sezonu, možda čak i pokušaj nekakvog spin-offa koji nije prihvaćen i koji ovakav kakav jeste nije ni trebao biti inkorporiran u priču. Još jedan od problema, ili možda bolje reći stvari koje nam se nisu dopale, je lik Mikea koji je u ovoj sezoni dosta neprijatan i to ne samo prema Hopperu već i prema Max. On ne dozvoljava devojčici da se približi njegovoj grupi pa je često veoma drzak i odbojan prema klinki, čak i kada za time nema apsolutno nikakve potrebe i kada bi mogao konačno biti pristojniji (recimo, scena u finalu).

Takođe, koliko god Max bila simpatična, pa čak i dobrodošlo osveženje u ovu grupu dečaka, ona tokom cele sezone i nema pravu ulogu, uvek je oterana sa mesta dešavanja i nalazi se nekoliko koraka iza klinaca. Ovo je čisto subjektivni utisak ali – mišljenja smo da neki specijalni efekti odudaraju od ostatka scene, recimo kadrovi sa Dustinom i Dartom ali i ne samo oni. Nekako bi mnogo efektnije bilo da su i specijalni efekti rađeni u stilu filma tog doba, dakle praktično, bez obzira na svu komplikovanost ili cenu. No, to je samo sitna zamerka koja ne bi trebala da vas pokoleba od gledanja druge sezone Stranger Things koja je logičan nastavak prve sezone i u principu gotovo istog kvaliteta. Potpuno je druga stvar što su gledaocima nakon prve sezone porasli apetiti i očekivanja i što će neki istim kvalitetom, ambijentom i likovima biti pomalo razočarani.

+ odličan nastavak odlične prve sezone
+ verno dočaran izgled i atmosfera 80-ih
+ kombinacija horora, misterije i fantazije
+ odlična glumačka postava i novi likovi
— predvidljivost; Mike; sedma epizoda

Ocena: 8/10

You Are Not My Mother (2021)

Tue, 14 Jun 2022 19:33:00 +0200

Režija: Kate Dolan

Uloge: Carolyn Bracken, Paul Reid, Hazel Doupe
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt10406596/
Trailer: https://youtu.be/FZZEZTcP44U
Pogledajte još: The Hole In The Ground (2019)

You Are Not My Mother je irski psihološki horor film i debitantsko ostvarenje gore navedene autorke. Film se, naravno, bavi nekim temama koje se mogu podvesti pod tipično ženske ali ukoliko ste željni slow burn horora naoružajte se preko potrebnim strpljenjem i otisnite se u jednu misterioznu i jezivu priču o majci (ili možda nemajci) i ćerki... U svakom slučaju otisnite se u jednu veoma čudnu i bizarnu priču smeštenu u Irsku.

Na samom početku gledamo jedan dosta jezivi prolog u kojem je dete u kolicima samo samcijato ostavljeno u sred gradića, na ulici. Ko ga je tu ostavio i zbog čega – ne znamo a sve što vidimo su nepoznate ruke koje se prihvataju kolica i dete guraju u pravcu obližnje šume... Šta to sve znači u tom trenutku nemamo pojma ali se zato brzo selimo u sadašnjost: nekada mala Char je očigledno preživela onu „otmicu” iz uvoda a da li joj je ožiljak na licu uspomena na taj događaj ili potiče iz neke druge situacije otkrićemo u daljem razvoju filma... Elem, Char je pametna ali povučena i tiha devojka te kao takva predstavlja veoma pogodan materijal za šikaniranje u školi od strane svojih vršnjaka. Ni kući devojka nema sreće: njena majka ne deluje preterano zainteresovana za ćerkine probleme ali ni za svoj život. Očigledno je pod nekim većim (naizgled psihičkim) problemima pa jednog dana netragom nestaje, potpuno iznenada, ostavljajući svoj automobil nedaleko od obližnjeg jezera. Char i njena baka odmah alarmiraju policiju, lepe čak i plakate po kvartu, a nestala žena se sama samcijata pojavljuje narednog dana, naizgled se čini da je potpuno živa i zdrava ali ne želi da otkriva gde je provela poslednjih 24 časa niti razloge svog nestanka. Međutim, Char veoma brzo uviđa da sa njenom majkom nešto nije u redu, da se ponaša čudno i nepredvidivo i da tu osobu kao da ne poznaje... Ali, kako objasniti da osoba koja izgleda i deluje kao vaša majka to zapravo nije?

Kada kažete „irski psihološki horor” mnogi gledaoci će pomisliti na sporo-odvijajuću priču, dugačke kadrove pune teške tišine i veoma svedenih dijaloga, na manjak dinamike, dosta atmosfere, strah koji tinja iza inertne ali jezive priče te na sumorni ambijent, obaveznu šumu i nekakav uvrnuti folklor koji ima istorijat u dalekoj ali tragičnoj prošlosti. Sve to dobijamo i u slučaju You Are Not My Mother iako je ono poslednje spomenuto (folklor i tradicija) dosta svedeno zbog čega se film čini nešto modernijim od nekih drugih filmova iz ovog geografskog predela a na sličnu temu. Ipak, osnova priče seže duboko u istoriju i odaziva se na gledaocima horora dobro poznato ime – Changeling. Za one koji ne znaju - u pitanju su kreature stvorene od strane demona a koje su ubačene u dom roditelja kako bi otele njihovo dete i same bile postavljene na njegovo mesto. Ta spodoba izgleda potpuno identično detetu, poseduje sve druge istovetne karakteristike kao i nestali mališan pa jedino njegovi roditelji osećaju da njihovo dete više nije isto, da se razlikuje, uglavnom po temperamentu i/ili ponašanju. U slučaju ovog filma autorka je otišla korak dalje i ponudila nam pitanje – a šta ukoliko nam neko zameni majku? Kako bismo reagovali i koji bi nam bili potezi? Da li bismo se nekome poverili i ko bi nam uopšte poverovao?

Nimalo slučajno nije što se sve ovo dešava u predvečerje praznika Halloween, tačnije na Samhain. Iako je deo grada urban na nekim delovima vidimo predstojeću prazničnu dekoraciju, koja u finalu kulminira spektakularnom paljevinom. Ipak, grad je uglavnom sumoran, depresivan, pust i siv, baš kao što je i život glavne junakinje, ali mestimično deluje prilično veštački. Veštački deluje i upadljivo odsustvo tehnologija, pre svega mobilnih telefona. Celoj priči pomalo smeta što gledalac nema uvida u istorijat odnosa majke i ćerke,već se u priču uključuje neposredno pre majčinog nestanka. Upravo iz tog razloga gledalac je više zabrinut za odnose Char i njene nove drugarice (ex-nasilnica koja se vremenom promenila) nego za relaciju majka-ćerka. Veliko je pitanje da li je tako trebalo biti, da li je u pitanju plan autorke filma ili sticaj nesrećnih okolnosti i nedovoljne dubine određenih likova, pre svega majke. S druge strane, majka (tj. glumica po imenu Carolyn Bracken) pruža najupečatljiviju glumu filma i na momente deluje veoma zastrašujuće, gotovo animalno. Njena pojava u finalu je jeziva i impresivna. Baka je veoma misteriozna, na čelu joj piše da nije potpuno nevina u celoj priči i da očigledno zna neke stvari koje su tinejdžerki nepoznate, i to je dovoljan pokretač da se ova misterija pogleda do samog kraja.

Gledajući You Are Not My Mother nećete doživeti prosvetljenje, uglavnom nećete videti ni ništa novo, ukoliko nemate strpljenja bićete i ugušeni sporom pročom, ali ukoliko volite Changeling i britanski folklor ovaj film bi vam mogao prijati.

+ misteriozni irski folk horor film
+ sumorna i nelagodna atmosfera
+ Carolyn Bracken u ulozi majke
— veštački izgled grada; prespor
— neki likovi su mogli biti dublji

Ocena: 6/10

The Accursed (2021)

Thu, 09 Jun 2022 20:00:00 +0200

Režija: Kathryn Michelle, Elizabeta Vidovic

Uloge: Yancy Butler, Izabela Vidovic, George H. Xanthis
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt5737388/
Trailer: https://youtu.be/HHgrRu1UWoY
Pogledajte još: Witch Hunt (2021)

The Accursed je zvanično američki film ali se u njemu pojavljuje nekoliko domaćih imena, i ispred i iza kamere, zbog kojih se može smatrati makar 20% domaćim (balkanskim) filmom. Iako se u filmu govori engleskim jezikom moći ćete čuti neki poznati govor kao i balkansku muziku, koja je zvanično etiketirana kao istočnoevropska. Pa, ako ništa drugo The Accursed je makar po ovome originalan...

Priča kaže da su nekada davno darovite žene vodile drevne klanove na Balkanskim planinama. Stvorile su tri sestrinstva da manipulišu elementima a iako je bilo strogo zabranjeno neke od njih su bacale i kletve... Njihova moć je postala velika a da bi izbegle progon morale su pobeći za Ameriku. Ovo je priča o jednoj takvoj grupi darovitih žena, ili ako vam je lakše – o vešticama. Na jednoj proslavi desio se akcident: jedna od žena bacila je kletvu na drugu ženu, nakon toga ona prva beše ubijena od strane druge ali pre nego što je prva povukla kletvu (što nije baš u redu jer nepovučena kletva ostaje na snazi). Sada ova druga mora odseći sebi ruku kojom je ubila prvu a odsečenu šaku zakopati skupa sa telom pokojnice, kako bi kletva mirovala iako ne može biti povučena. Tako se i desilo, jer pravilnik o kletvama koji je overen kod notara u dva primerka se mora ispoštovati... E ali nekoliko decenija kasnije neke čudne stvari počinju da se događaju na imanju jedne od darovitih žena i to baš u trenutku proslave, kada je kuća puna rodbine i gostiju. Deluje da je zakopanoj kletvi dosadilo da odmara ali i da će imati pune ruke posla, obzirom na broj prisutnih. I to je u principu zaplet The Accursed.

Istina, zaplet filma malo duže traje pa od vas zahteva strpljenje i gledanje materijala koji nije sasvim horor, ili makar u tom trenutku ne deluje tako. Gledalac posmatra jednu balkansku svadbu koja na momente deluje poput romske, sa sve pevanjem, veseljem i ostalim elementima koji ovaj film jasno distanciraju od američkog. Od gašenja filma spašava isključivo mlada koja umesto da uživa na svom venčanju deluje kao da joj to nije prioritet i da je na imanje svog budućeg supruga došla posve drugim povodom. Mlada, jednostavno, traži đavola i – njega će i dobiti, u nekom obliku. E kada taj „đavo“ dođe film će postati nešto zanimljiviji i dinamičniji ali će tada pokazati i svoje druge manjkavosti. Odnosi i relacije između brojnih likova su užasno komplikovani i zamršeni, teško je pohvatati ko je kome šta i da li je to onaj isti lik što smo ga gledali u prethodnoj sceni. Mislim da je priča mogla biti lišena nekih karaktera, pogotovo imajući u vidu da određeni nemaju nikakvu svrhu na ekranu (poput Miraja Grbića), ili da je trebala biti ispričana jasnije, sa eventualno postepenim uvođenjem likova. Ovakva kakva jeste priča je teška za praćenje a ono što je na drugoj strani i zbog čega se gleda jedan horor film (ubistva, stvorenje...) nije dovoljno kvalitetno i dominantno da bi nadomestilo prethodno pomenutu manjkavost.

Poslednja trećina filma nudi nekoliko jump scareova i nekoliko jezivih momenata ali samo za one malobrojne koji do tada nisu odustali od gledanja. Strašne ili jezive scene karakteriše obilna upotreba animacija ali dotične nisu visokog kvaliteta što jasno pokazuje kojeg je nivoa sam The Accursed. Svakako bi mnogo bolja odluka bila da su se umesto masovnog CGI-ja u manjoj meri koristili praktični efekti ali budžet filma nije dozvoljavao da se u ostvarenje implementira ništa osim specijalnih animiranih efekata neke jeftinije kompanije pa šta je tu je... Svakako, efekti nisu najveći problem ovog filma već je to njegova konfuzna priča pa se nakon završetka filma da zaključiti da se dvojac iza kamere, a koji je zaslužan i za scenario, u budućnosti treba kloniti 'artije i olovke. Čak i oni malobrojni koji nisu odustali od filma teško će nakon odjavne špice prepričati šta su zapravo gledali a o vezama između likova i njihovim motivacijama da i ne govorimo. U slabijem scenariju koliko-toliko uspešno plivaju ne toliko loši glumci od kojih neke domaća publika svakako dobro poznaje. Osim gore pomenutog Miraja Grbića vidimo Izabelu Vidović, Gorana Višnjića i Maru Omaljev u skandalozno kratkom pojavljivanju.

The Accursed sadrži neke zanimljive, originalne ili dobre ideje ali cela priča nije dobro napisana i skrojena u zadovoljavajuću formu. Ipak, bilo bi zanimljivo videti sledeći projekat dvojca iza kamere, i videti da li su izvukli pouke sa ovim filmom te pisanje scenarija prepustili nekom drugom (ili ga eventualno napisali na malo drugačiji način).

+ balkansko-istočnoevropski ambijent
+ nekoliko poznatih domaćih glumaca
— dosta konfuzna i komplikovana priča
— previše slabih kompjuterskih animacija
— neki od likova su veoma slabo napisani

Ocena: 3/10

The Requin (2022)

Sat, 04 Jun 2022 20:00:00 +0200

Režija: Le-Van Kiet

Uloge: Alicia Silverstone, James Tupper, Deirdre O'Connell
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt11348232/
Trailer: https://youtu.be/gt6niWvJxHQ
Pogledajte još: Sharknado (2013)

Filmovi sa krvožednim ajkulama na pučini (plus drugim podvodnim krvolocima) koje proganjaju jadne usamljene ljude (uglavnom ženskog spola) predstavljaju pravi podžanr akcionih triler horora. Čini se da se svako malo pojavi film na ovu temu a takođe se čini da je gotovo svaki od njih niskobudžetni, sa tek efektnim posterom i nazivom. Šta na tu temu ima da kaže The Requin, jedan od poznatijih filmova na ovu temu u poslednje vreme?

Film se zvanično vodi kao američki ali je njegov režiser iz Vijetnama pa je u tu zemlju i smestio radnju svog ostvarenja. Posmatramo jednu ženu i njenog ranjenog muža koji plutaju po pučini i pokušavaju sačuvati svoje živote od velike bele ajkule koja vreba momenat da ih proždere. A kako je došlo do toga da ovaj par zapluta po pučini? To je uvek najzanimljiviji deo ovakvih filmova (čitaj: najneubedljivi i najdosadniji): njih dvoje su doživeli porodičnu tragediju, tačnije ona je rodila dete koje se udavilo. Upravo zbog toga ima fobiju od vode (uz još nekoliko emotivno-psihičkih problema sa kojima se bori i kojima će nas daviti tokom filma više nego što je nju davio vijetnamski okean). Uglavnom, klin se klinom izbija (valjda), te je dotična na insistiranje svog supruga pristala da godišnji odmor provede na obali vode, u bungalovu koji se nalazi nad okeanom (ili kako li se već ta vijetnamska sojenica stručno naziva). I to ne bi bilo ništa čudno, red je da se ponekad izborimo sa našim strahovima, ali dotični par ostaje u svom iznajmljenom obalskom poluotvorenom apartmanu čak i kada bude izvesno da se približava velika oluja, pa i onda kada ih personal upozori da se izmeste iz sojenice dok nevreme ne prođe...

Oni bejahu iskulirali meštane i uposlenike letovališta, šta znaju Vijetnamci šta je vijetnamski cunami, ali već naredno jutro naš bračni par dočeka u devastiranom bungalovu koji pluta po okeanu, na sred pučine, na velikoj udaljenosti od obale. Naravno, njih niko od meštana ili zaposlenih u letovalištu ne potraži, ko šljivi tamo neke američke turiste, bitno je da su platili unapred, te su sada supruga i njen povređeni suprug prepušteni sami sebi, a mi njima i ovom filmu... A film sam po sebi je prilično predvidljiv iz veoma jednostavnog razloga: na datu temu, temu usamljenih ljudi koji plutaju dok ih napada ajkula, nema se šta više razglabati i sve je rečeno davnih dana. Naprosto, voda je ograničavajući faktor u (samo)odbrani protiv zveri kojoj je okean prirodno stanište i u kojem se oseća kao riba u vodi. Doduše, nešto agresivnija riba, uvek gladna i sa gomilom oštrih zuba. Voda kao voda – deluje jezivo i nepregledno a ajkula deluje takođe jezivo i tvrdoglavo,bez namere da odustane od svog obroka. Asortiman poteza koji naši junaci imaju na raspolaganju je veoma ograničen i svodi se na standardno vikanje udaljenom brodu, pokušaje alarmiranja aviona koji ih nadleće ili težnjama da isplivaju na ostatke svog dojučerašnjeg smeštaja koji sada pluta po površini vode.

Film zna biti napet, uglavnom deluje bezizlazno ali ipak ne uspeva da ostvari neki jači utisak na gledaoca, uglavnom iz nekoliko razloga. Kao prvo, tu je čitav niz nerezonskih i neverovatno glupih poteza od kojih je paljenje vatre na drvenom plutajućem objektu samo jedan u nizu ali zato u samom vrhu po stupidnosti. Autor je u film ubacio i nekoliko preokreta, od kojih su neki predvidljivi (brod u daljini, naprimer) a oni drugi suviše neubedljivi i naivni (meštanin pecaroš), a završetak je očekivan ali i logičan. Druga problematična stvar su traume supruge koje su predosadne i stereotipne a jedino gore od toga je ponašanje njenog supruga koje će naterati gledaoce da navijaju protivu njega a za Belu Ajkulu lično. Kada dođosmo do ajkule – iako se film zove The Requin, što na francuskom znači ajkula (a logično je da američko-vijetnamski film nosi francuski naziv, jel') ona se u filmu premijerno pojavljuje tek nakon sat vremena! I kakva je dotična ajkula pitate se? Opasna svakako, ali opasno animirana. Slabije animirano od te ajkule je sve drugo (!) jer je kompletna pozadina koju vidimo nacrtana i upadljivo ubačena iza naših junaka što film dodatno srozava.

U velikom broju kadrova je osvetljenje nerealno, upadljivo veštačko i odudara od ostatka scene pa otkriva da se junaci filma nisu ni približili kakvoj vodi već su celo vreme proveli u nekom jeftinijem filmskom studiju koji je snimljeni materijal prosledio još amaterskijem studiju za postprodukciju. Zbog svega ovoga The Requin deluje prilično jeftino i trećerazredno, poput niskobudžetnog TV filma. Njegov najkvalitetniji element je svakako Alicia Silverstone ali je ona definitivno zaslužila neki kvalitetniji film od ovoga.

+ Alicia Silverstone, ipak
+ određena doza napetosti
— film izgleda prejeftino
— dosta nerezonskih poteza
— mnogo gluposti u scenariju

Ocena: 4/10

Firestarter (2022)

Tue, 31 May 2022 20:00:00 +0200

Režija: Keith Thomas

Uloge: Zac Efron, Ryan Kiera Armstrong, Sydney Lemmon
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1798632/
Trailer: https://youtu.be/59MJfJPP5eo
Pogledajte još: Firestarter (1984)

Ovaj opis bi verovatno mogao biti započet jadikovkom zbog čega svaki iole poznatiji horor film mora biti rimejkovan i to gotovo redovno – neuspešno, ali ćemo to ipak preskočiti. Trend obrade starih horor hitova će se nastaviti i nadalje i tu ništa ne možemo učiniti; naše je samo da pogledamo dotične filmove i vidimo da li u tim horor remakovima ima barem nečeg pozitivnog i vrednog hvale u poređenju sa starijim originalom...

I tako dolazimo do Firestartera, najnovije obrade horor hita Stephena Kinga iz 1984. godine, ili bolje reći – poznatog filma koji onomad i nije tako dobro prošao kako je planirano, makar ukoliko se poredi sa prethodnim Kingovim adaptacijama (Carrie i The Shining, pre svega). Valjda upravo zbog toga Jason Blum je u ovom materijalu uočio odličan potencijal za novu verziju ali je primetio i još nešto zbog čega je Firestarter 2022 trebao biti dosta bliži novim generacijama nego što je to onomad bila stara verzija (o ovome malo kasnije). Anyway, nakon određenih turbulencija (nekoliko puta je menjan režiser) snimanje filma je otpočelo krajem maja prošle godine a trajalo je dvadesetak dana. U nedostatku poznatijih imena koja su učestvovala u filmu angažovan je čuveni John Carpenter kao kompozitor muzičke podloge. Carpenter se unazad desetak godina u potpunosti posvetio komponovanju muzike, u čemu je veoma taletovan, a obzirom na njegove godine nije mu zameriti što je kameru zamenio miksetom i kompjuterom. Zlobnici bi rekli da je muzička podloga Firestartera i njegov najkvalitetniji deo i – ne bi bili daleko od istine. Ali krenimo redom...

Ukoliko ste (nedavno) gledali originalni film onda će vam zaplet nove verzije biti dobro poznat: u fokusu priče je „potpaljivačica“ po imenu Charlie, devojčica koja poseduje sposobnost pirokineze, tačnije dar da zapali vatru po svojoj volji. Ovu sposobnost ona je nasledila od svojih roditelja koji takođe poseduju određene ali nešto drugačije moći a sve te supermoći nisu mogle proći neprimećeno od strane američke vlade i njenih tajnih organizacija koje na sve načine pokušavaju da dođu do devojčice i njene porodice, podvrgnu je ispitivanjima i iskoriste neverovatne sposobnosti za neke svoje ciljeve. Kada obruč počne suviše da se steže oko njene porodice devojčica mora svesno upotrebiti vatru kako bi odbranila svoj i život svojih najmilijih a to dovodi do vatrenog finala, isto kao i u originalu. Priča nove verzije gotovo u potpunosti prati staru verziju sve do otmice devojčice i njenog oca a zatim kreće u nekom novom smeru, pomalo sličnom ali dovoljno različitom. Ovo je svakako pametna odluka jer je u staroj verziji ono što je usledilo nakon odmice male Charlie i njenog oca zapravo i najslabiji deo filma. Nova verzija ne sadrži aktivnosti u vojno-medicinskom istraživačkom centru i ne poseduje eksperimente nad devojčicom. Samim tim film je i oko 20 minuta kraći što takođe može biti plus.

Još jedna krucijalna razlika je što je nova verzija mnogo ozbiljnija, mračnija i depresivnija. Zabavni i pomalo naivni filmovi više nisu u modi pa se spremite za određenu dozu depresije, bezizlaznosti i opšteg sivila kojima obiluje nova verzija. Ovo poslednje je posebno turobno, ne samo kao preovlađujući osećaj već i kao vizuelna karakteristika. Iako novija za skoro četiri decenije ova verzija je mnogo napornija za oko i (makar iz pozicije starijeg gledaoca) manje atraktivna za posmatranje. Jeste, ima više spektakularnijih scena nego onomad, naprosto su to moderne tehnologije omogućile, ali ceo film je jedan (pre)animirani spektakl i kad kažemo animirani ne mislim samo na animacije vatre već i drugih efekata, poput toplote, što deluje dosta jeftino. Za razliko od stare Charlie ova nova je nešto starija (11 umesto 8 godina) ali i potpuno svesna svojih moći (to je danas moderno) pa se jedva suzdržava da ih ne upotrebi u svakodnevnom funkcionisanju (nekoliko puta i jeste). Devojčica koja igra Charlie je korektna u svojoj ulozi ali ona naprosto nije Drew Barrymore: njen izraz lica često kao da govori da ona ima određenog zla u sebi ili da je naprosto vatreni dar zagospodario njome. Poseban nonsense je ponašanje njenih roditelja pre eskalacije problema jer uglavnom nisu pripremili devojčicu na ono što sledi a pogotovo je nisu naučili kako da se nosi sa svojim problematičnim sposobnostima. Ovo kao da je nasleđeno iz stare verzije.

Za razliku od stare verzije otac a pogotovo majka su dobili nešto veću minutažu a otac je dobio i moderniju nuspojavu ispoljavanja svog dara: umesto iz nosa sada mu krv curi iz očiju, što je valjda jezivije današnjim gledaocima. Apdejtovan je i famozni Rainbird koji opet iz nekih svojih nepoznatih razloga proganja devojčicu po svaku cenu (i to previsoku) pa je i on dobio neke moći. Kada se u jednom trenutku Charlie, njen otac, majka i Indijanac nađu na istom mestu i ukrste svoje sposobnosti film se pretvara u superherojski što je dosta jadan pokušaj približavanja Potpaljivačice današnjim klincima ogrezlim u akcione fantasy filmove o superherojima. Ipak, najjadniji je završetak filma koji ruinira ionako ne baš povoljan utisak koji Firestarter do tada stvara. Završetak je glup, nejasan i nerealan pa zaista ne znamo zašto je kao takav morao biti u filmu. Postoji toliko različitih mogućnosti koje bi zatvorile priču o devojčici koja pali vatru i indijancu koji je proganja ali autori su se odlučiji za jedan gluplji ali otvoreniji, koji kao da nagoveštava sequel. Inicijalna zamisao je bila da ovo bude prvi deo trilogije ali obzirom na neuspeh, kako kod publike tako i kritike, ali i na blagajnama, teško je verovati da će se neko u skorije vreme odvažiti na snimanje nastavka ili bilo kakvog drugačijeg materijala na ovu temu.

Firestarter nije toliko odbojan film koji bi glupostima ili užasnim odlukama naterao gledaoca da besno ugasi kućnu projekciju ili napusti bioskopsku salu; on je više bled i bezličan pokušaj približavanja retro priče modernim generacijama ali na jedan generički način koji ne izaziva nikakvu reakciju gledaoca a o emocijama da i ne govorimo. Valjda svesni svega toga autori su u film ubacili potpuno bespotrebne scene spaljivanja žive mačke a zatim i njenog mrcvarenja a to u konačnici i jeste jedina scena po kojoj ćete pamtiti ovaj film.

+ dosta ozbiljniji film od originala
+ nekoliko spektakularnih scena
— siv, bezličan i generički film
— slabiji likovi i glumačka postava
— animacije; spaljena mačka

Ocena: 4/10

Firestarter (1984)

Wed, 25 May 2022 20:00:00 +0200

Režija: Mark L. Lester

Uloge: Drew Barrymore, David Keith, George C. Scott
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0087262/
Trailer: https://youtu.be/DfcuksWVRt8
Pogledajte još: Cat's Eye (1985)

Firestarter (kod nas preveden kao Potpaljivačica) je američki naučno-fantastični horor film nastao po istoimenom romanu Stephena Kinga. Sam King je dao dozvolu za adaptaciju scenarija ali je nakon viđenog filma izrazio svoje nezadovoljstvo viđenim, tvrdeći kako je materijal „bez ukusa” i „jedan od najgorih”. Možda su u pitanju preteške reči, možda King i nije bio sam sa sobom u tom periodu (kao što i nije) a možda se od njegove prosečne knjige i ne može napraviti mnogo bolji film...

Manje zbog Kingovog nezadovoljstva a mnogo više zbog opšte bezidejnosti i potrebe da se rimejkuje sve i svašta (najviše ono što ne bi trebalo), tek, ove godine smo dobili remake/reboot Potpaljivačice, što je idealna prilika da se podsetimo originala. Film iz 1984. godine počinje kada se priča već dobrano zahuktala, u trenutku kada Andy i Charlie beže od vladinih agenata koji su im za petama. Dok gledamo očajničku borbu oca i ćerke da uteknu motorizovanim ali i mnogo brojnijim i organizovanijim ljudima u nekoliko flashbackova se upoznajemo sa prologom: naime, Andy i njegova supruga (koja mu tada još nije bila supruga, zapravo) učestvovali su u izvesnim medicinskim experimentima. Osim što su dobili nekoliko zelembaća, i osim što su se smuvali a kasnije i uzeli, dobili su i – nuspojave zbog sumnjive tekućine koja im je ubrizgana u telo. Andy je naprasno dobio sposobnost da kontroliše volju i um drugih ljudi, njegova supruga dar da čita misli, a njihovo buduće dete – da pali vatru pirokinezom. Naravno, nešto ovako nesvakidašnje, spektakularno ali i potencijalno opasno nije moglo promaći naučnicima, vladinim agentima i raznim službama, pa tako nije ni Charlie, kao najpotrebnija za dalje eksperimentisanje i dalja usavršavanja kako bi u vreme hladnog rata postala jedno od najopasnijih tajnih oružja za borbu protiv crvenog neprijatelja.

Lično bih voleo da je film drugačije započet i da se odvija hronološkim putem, da razvija misteriju postepeno umesto što nas odmah na samom startu baca u vatru. Međutim, to nije najveći problem početka Firestarter, veći problem je što je flashbackova iz prošlosti zaista malo, tek nekoliko, a bilo je momenata koji su mogli biti prikazani, poput, recimo, prvog ispoljavanja dara male devojčice ili reakcije njenih roditelja na prvu vatru. Film bi mnogo bolje funkcionisao da sadrži više kadrova koji diskretnije uvlače gledaoca u celu priču ali moralo se držati i knjige tako da posmatramo obruč koji se konstantno steže oko oca i ćerke a zatim i dalji sled događaja koji nastaje nakon što famozni agenti ipak uspeju da zarobe svoj plen i odvedu ih u testno okruženje tajne organizacije. Testiranja devojčice odigravaju se u tipičnom retro fazonu, baš onako kako i očekujete od jednog starijeg filma koji zanemaruje realnost na uštrb zabave. No, i tu primećujem jedan problem, tačnije segment filma koji mi se nije dopao. Doktori su naivni kakvi i jesu u sličnim filmovima, njihov vođa je dosta stereotipan i kao takav potpuno očekivan, baš kao što su svi ostali agenti uštogljeni i bezlični, ali element koji odudara je ubica po imenu John, lik koji pokušava da se približi devojčici iz nekih svojih razloga koji su najveći nonsense filma. Scene sa njih dvoje najviše razvodnjavaju Firestarter, prilično su predvidljive i umnogome srozavaju film.

Neko bi rekao da bi film bio mnogo efektniji kada bi se skratio za 20-tak minuta, i kada bi se izbacile scene sa Johnom i neke koje uključuju razgovore između doktora i agenata. Taj neko bi svakako bio u pravu jer je ostatak filma prilično zanimljiv i povremeno čak spektakularan. Spektakularnost ovde uzmite sa rezervom jer osim nekoliko manjih paljevina sav raskoš Charlienog „talenta” vidimo samo u dva navrata, što i nije malo imajući u vidu vreme u kojem je ovaj film nastao, kao i ne baš toliko veliki budžet. Svi efekti su, naravno, stvarni, nema animacija, vatra je prava vatra ali se negde ipak primećuju makete kuća, presecanja kadrova i drugi trikovi koji su se nakada davno masovno koristili, samo dosta prikrivenije kod bolje produciranih naslova. Ipak, to vas ne bi trebalo sprečiti da uživate u nekoliko scena jer, priznaćete, ima li išta spektakularnije od male plavokose Drew Barrymore koja ispaljuje vatrene kugle i pravi užareni mayhem pred sobom?Zanemarite logiku, ne pitajte nikakva pitanja o temperaturi u određenim prostorijama, svakako ne postavljajte pitanje ni otkud vetar koji duva u klinkinu facu pre odapinjanja svojih moći i (ukoliko ste fan retro filmova) zabava će vam biti zagarantovana. Ostaje samo žal što je sve moglo biti još efektnije i bolje.

U ulozi gore već pominjanog Johna gledamo Georgea C. Scotta (The Changeling, The Exorcist III) koji je zaista odličan i sve gore navedeno svakako ne ide njemu na dušu. Osim sa Charlie najviše kontakata ima sa glavnim iz organizacije, likom koga glumi Martin Sheen (The Little Girl Who Lives Down the Lane, The Dead Zone). Lista poznatih faca se ovde ne završava: u ulozi majke gledamo (nažalost, samo u epizodnoj ulozi) Heather Locklear, poznatu facu sapunica 80-ih i jedno od lepših lica tog vremena. Dalje, u ulozi oca gledamo Davida Keitha a u jednoj od sporednih uloga i Louise Fletcher (Flowers in the Attic, Exorcist II: The Heretic). Malo li je na ovu skupoću i u ovo vreme kada poznate face izbegavaju prave horore? A ipak, sva ova poznata imena su skrajnuta i u velikoj senci jedne 9-godišnje plavokose devojčice po imenu Drew Barrymore (Cat's Eye, E.T. the Extra-Terrestrial). Drew Barrymore je prava zvezda ovog filma i ona uspešno zasenjuje sve gore nabrojane poznate face koje se pojavljuju u Firestarteru. Ona je centar ovog filma, centar naše pažnje i centar svakog kadra, ne samo onoga u kojem odašilje vatrene kugle. Ona je preslatka, presimpatična, odlično glumi i sumnjam da postoji ijedan gledalac koji neće pokazati simpatije za nju. A kada Charlie počne da šalje vatrene kugle – simpatična faca postaje donekle zastrašujuća, mimika koja prelazi preko njenog lica je epohalna a bes koji pokazuje zastrašujuć.

Na kraju (osim pitanja da li novi film može makar donekle doseći određene kvalitete ovog filma) ostaje pitanje – kako bi izgledao Firestarter da se ostalo pri inicijalnoj ideji da ga režira John Carpenter. To, nažalost, nikada nećemo saznati, jer se Carpenter obeshrabren slabom prođom svog The Thing povukao iz projekta, ali o tome i ne vredi razmišljati. Firestarter 1984 je prilično dobar film, sa nekim problematičnim momentima u svojoj središnjici, ali sa mnogo više pozitivnih elemenata koji definitivno odnose prevagu.

+ odlična Drew Barrymore u ulozi Charlie
+ nekoliko izuzetno spektakularnih scena
+ dosta poznatih faca u sporednim ulogama
— lik Johna je dosta razvodnio sredinu filma
— dosta neiskorištenih potencijala; naivnost

Ocena: 7/10

Follower (2022)

Thu, 19 May 2022 20:00:00 +0200

Režija: James Rich

Uloge: Revell Carpenter, Molly Leach, Gigi James
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt7428374/
Trailer: https://youtu.be/3o8_pkID-Ig
Pogledajte još: The Retreat (2021)

Svedoci smo kako se u poslednje vreme, ali i ranije, natpisi na filmovima „bazirano na istinitom događaju” lepe u gotovo svakoj prilici, čak i onda kada je vrlo očigledno da događaji, makar na onakav način kakvi su opisani u datom filmu, definitivno nisu bili mogući. U slučaju filma Follower stvari su nešto drugačije budući da je ono što gledamo potencijalno izvodljivo a čak smo i ubeđeni da se dešavalo više puta u ovakvom ili sličnom obliku...

Na samom početku filma svedoci smo titla da su se događaji koje ćemo posmatrati desili u Nevadi avgusta 2018. godine, da su određeni detalji i dalje nejasni i pod velom istrage a da je ono što ćemu nadalje posmatrati verzija pojedinaca koji su preživeli. Takođe, na samom početku vidimo i jedan prilično nejasan natpis kako je u pitanju „interaktivni materijal” i da imamo spremne telefone (ili ne) ali ovaj natpis ostaje misterija i nakon samog završetka. U filmu nema ničega interaktivnog, naravno, a verovatno je u pitanju namera autora da svoj film već u startu učini zanimljivijim mlađoj publici, onoj koja živi svoje živote i uživo i na društvenim mrežama, a upravo takvima je Follower i namenjen. U samom centru naše pozornosti imamo tri devojke, koje su mnogo aktivnije online nego offline, pa su baš u cilju što više storyja, lajkova i shareova krenule na jedan mali trip: naime, one će tokom vikenda otputovati u nekakvu nedođiju, u šumu koja se nalazi sa druge strane pustinje, i tu će provesti nekoliko dana u kampovanju i hikingu, sve uredno streamujući i kačeći klipove na svoje instagrame, tik-tokove ili ine društvene mreže. Na njihovu nesreću – ispostaviće se da u hrpi pratilaca koji ih svakodnevno gledaju iz dobrih namera mora postojati i jedan kojem su na umu neke druge stvari, u ovom slučaju ubilačke... E baš po tom famoznom pratiocu je film i dobio naziv Follower...

Već tokom samog puta do krajnje šumsko-planinske destinacije devojke primećuju misteriozni crni automobil a njegovo prisustvo i one i mi uočavamo još nekoliko puta. Po pristizanju u podnožje šume devojke ostavljaju svoj autić a dalje nastavljaju peške, isto kao što njihov pratilac ostavlja svoj crni automobil i dalje nastavlja na svojim nogama, sa samostrelom o ramenu... I ne prolazi mnogo vremena a strela će se odapeti sa samostrela u pravcu jedne od devojaka, samo da bi one istog trenutka zaključile kako su progonjene od nekakvog vuka a one ne žele biti ovčice u šumici... Film uspeva da u startu stvori određenu dozu misterije, napetosti čak, a to osećamo još nekoliko puta tokom filma, pogotovo u završnici. Međutim, uvod u celokupna dešavanja je suviše rastegnut i razvodnjen, ne zbog toga što se ništa ne dešava (dešava se, čak i malo dalje od naših junakinja) već iz prostog razloga što je gledalac ugušen kilometarskim dijalozima između akterki a ti dijalozi i beskonačni razgovori na svakojake teme nemaju nikakvog značaja po centralnu radnju. Saznajemo da su devojke samosvesne, da su preživele određene tragedije, da su feministkinje, politički aktivne, naravno aktivne i na društvenim mrežama jer se konstantno obraćaju svojim pratiocima, da su doživele raskide/razvode, da još uvek nisu prebolele neke stvari, dakle doznajemo sve ono što nas u tom trenutku ne zanima.

Svesni smo da filmovi moraju posedovati uvode, često i nešto duže ako je više karaktera u igri, kako bi se svi oni približili gledaocima i kako bi oni pored ekrana postali zabrinuti za one na ekranu. Međutim, Follower traje jedva 62 minuta a tek poslednjih 20-tak je rezervisano za ono što gledaci cene: za susret žrtava i njihovih progonitelja i međusobni obračun. Ne tvrdimo da se događaji u Nevadi 2018 nisu odigrali upravo ovako ali malo dramaturgije je svakako bilo potrebno jer se film doima pomalo neizbalansiran i zbrzan. Ipak, treba imati u vidu kako je Follower proizvod micro budžeta a to se može videti po nešto naivnijoj i nerazrađenijoj radnji filma (uglavnom postupci likova), po specijalnim efektima ili broju ubistava. S druge strane, autor je veoma pametno pokušao da nedostatke nadomesti drugim stvarima zbog kojih ovaj skoro pa amaterski film izgleda prilično korektno: izabrana je odlična izolovana lokacija a film obiluje prelepim kadrovima prirode koja na momente jeste jeziva, pogotovo ako imamo u vidu stalkera i njegove prethodne aktivnosti. Ima tu napetih momenata, ima jezive atmosfere (koju izuzetno pojačava uznemirujuća muzička podloga) ali određeni postupci negativca su prenaglašeni i ne deluju realno. Gluma je korektna za ovaj nivo filma a sve tri akterke izvlače maksimum iz povremeno oslabog scenarija. To, naravno, ne znači da su dotične devojke simpatične (makar dve od tri nisu) ali nije ni njihov progonitelj, kao ni njegovi pratioci.

Ne treba biti previše strog prema ovom filmu, iako većina gledalaca jeste: Follower svakako poseduje problematične elemente ali i ne mogo više od drugih mnogo skupljih filmova na ovu temu. S druge strane on definitivno poseduje upozoravajuću poruku, posebno za osobe koje se pronalaze u likovima akterki ovog filma, kao i za one koji šeruju svoju privatnost po društvenim mrežama. Nažalost, takve i njima slične ne gledaju ovakve filmove ali to nije naš problem. Što se nas tiče ovakvi filmovi bi se trebali prikazivati po školama: iako u nekim aspektima loši svakako su korisniji za današnje generacije od suvoparnog i često besmislenog školskog gradiva.

+ lokalitet, atmosfera i poučna tematika
+ veoma uznemirujuća muzička podloga
— nerealni postupci i devojaka i negativca
— predugačak uvod i nezanimljivi dijalozi
— povremeno vrlo primetan mali budžet

Ocena: 5/10

Stranger Things (Season 1) (2016)

Sun, 15 May 2022 19:17:00 +0200

Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt4574334/episodes?season=1

Trailer: https://youtu.be/b9EkMc79ZSU

Stranger Things je američka SF horor serija stvorena od strane Duffer Brothersa (Hidden) a u Netflix produkciji. Serija predstavlja jedan od najuspešnijih proizvoda na ovoj streaming platformi ali i jednu od najpoznatijih, najpopularnijih i najuticajnijih horor serija poslednjih decenija. Stoga ne čudi da je osvojila hrpu raznoraznih nagrada, ostvarila enormnu gledanost i izrodila nekoliko sezona, gde nas najnovija (četvrta) očekuje uskoro...

Radnja serije je smeštena u početak 80-ih godina prošlog veka, tačnije u 1983. godinu, i to u fiktivni gradić po imenu Hawkins, Indiana. Pratimo doživljaje jedne grupe dečaka i njihovo bezbrižno odrastanje prepuno učenja, druženja i zabave. Ali, kada jedan od dečaka misteriozno nestane njegovi drugari ne sede skrštenih ruku već se bacaju u potragu za njim što će ih uplesti u neke mnogo ozbiljnije i opasnije stvari. Ispostavlja se kako je nestanak dečaka po imenu Will povezan sa obližnjim vojnim istraživačkim centrom koji je tokom nekog od svojih bizarnih hladnoratovskih eksperimenata uspeo da slučajno otvori portal između dve dimenzije. Osim što je Will po svoj prilici završio u naopakom svetu (mračna Upside Down dimenzija) iz nje je u naš svet ispuzalo misteriozno bezlično čudovište koje počinje da teroriše ne samo decu u Hawkinsu već i odrasle. Sve veći broj nestanaka žitelja inače mirnog gradića mobiliše lokalnog šerifa da se uključi u potragu za nestalima čime se osigurava da klinci ne budu usamljeni u istrazi i nasuprot veoma opasne vladine organizacije koja se trudi da sve zataška, često i nepopularnim metodama koje za sobom ostavljaju mrtva tela. Da sve ne bude tako jednostavno tu je i Eleven, misteriozna bezimena devojčica koja je zahvaljujući spletu okolnosti uspela da pobegne iz istraživačkog centra i priključi se našim dečacima... Eleven, ili El kako je skraćeno nazivaju njeni novi drugari, je u vojnom centru bila podvrgavana nizu bizarnih eksperimenata zbog svojih super moći, od kojih je najizraženija telekineza.

Radnja prve sezone ide u nekoliko pravaca i prati nekoliko grupa likova čime je osigurano da fokus ne bude uvek na istim karakterima i da serija ni jednog trenutka ne postane monotona. Mike, Dustin i Lucas su klinci tipični za period u kojem se serija dešava. Oni provode bezbrižno detinjstvo, ogrezli su u stripove, superheroje, istraživačke filmove, tajne kućice, skrivene prostore i sve druge stvari kojih se sa setom sećaju oni koji su odrastali u 80-im. Potraga za Willom im je došla skoro kao naručena, te oni u nju uprežu sve svoje kapacitete, maštu, BMX biciklove, tajna skrovišta, voki-tokije, iskustva iz raznih DC stripova i društvenih igara na tabli.Kada sasvim slučajno nabasaju na čudnu kratko ošišanu devojčicu rodiće se svakojaka osećanja i sumnje ali njene super moći im neće biti zastrašujuće i strane. Devojčicu će skrivati u Mikeovom podrumu a tek po njenom izlasku na površinu nastaje pravi spektakl i sve ono o čemu smo kao deca sanjali. Mikeova porodica čini drugi fokus filma, ne toliko dominantni ali svakako prisutni jer se u njihovoj kući i odigrava dobar deo dešavanja. Mnogo veću minutažu poseduje Willova porodica, sačinjena od njegove majke Joyce, brata Jonathana i oca koji već duže vremena živi odvojeno od ex-supruge i svoje dece. Joyce se ne miri sa nestankom svog sina, a kasnije i sa njegovom navodnom pogibijom, i ni za trenutak ne odustaje od tvrdnji da je dečak živ. Kada nešto kasnije dobije i „dokaze” da je to tako nastaje jedan od najzanimljivijih segmenata serije ali i započinje potraga za klincem, potraga u kojoj je pored Joyce uključen i lokalni šerif.

Šerif Jim je jedan od ubedljivijih karaktera a njegova istraga skupa sa Willovom majkom najučinkovitija. Treću istragu sprovode Jonathan i Mikeova sestra Nancy i sve se ove niti seku u finalu, u poslednjoj, osmoj epizodi. U dešavanjima povremeno učestvuje još nekolicina likova ali oni su samo usputni, tek toliko da se malo unese živosti, razbije monotonija i u igru ubace drugi zanimljivi karakteri. Svi likovi u filmu su odlično odglumljeni i prilično ubedljivi, jasno podeljeni na dobre i loše, bez skrivenih namera ili prevelikih obrta. Ono što bi nekima moglo zasmetati, a ne bi trebalo, je što su svi likovi izuzetno stereotipni, i to sa namerom. Naprimer, klinci koje posmatramo su klišeizirani klinci iz dečijih horora 80-ih, dobri i naivni, ogrezli u stripove i neki svoj svet a povremeno su žrtve bahatih vršnjaka iz škole. Nancy je zaljubljena u najboljeg frajera u školi, frajera koji može da ima koju god poželi ali želi upravo nju. Naravno, Nancyna najbolja drugarica je debela i nosi naočare a na Nency se loši jedan dobrica koji je suviše stidljiv da joj priđe a i suviše fin da bi joj zapao za oko. Porodica u Stranger Things je takođe stereotipna: majka se mahom brine o svom najmlađem detetu i uglavnom ne zna šta joj ostala deca rade i kako provode vreme; otac u porodičnim stvarima učestvuje još manje, on je zaposlen a poslepodne provodi uz TV i bezrezervno veruje vladi SAD. Ovakvih stereotipa je pregršt pa nimalo ne čudi da se negativci (zaposleni u istraživačkom centru) svi voze u istim vozilima, iako ne bi morali, a da u akciju vraćanja Eleven idu skupa sa svojim vođom, kome na čelu piše da je sumnjiv.

Evo u čemu je stvar: Stranger Things je rađen kao omaž hororima (i SF-ovima) 80-ih i njegova radnja svesno reciklira brojne momente koje pamtimo iz nekih od najpopularnijih i najuticajnijih filmova tog doba. Ne mora to biti baš (ili samo) ovako ali klinci koje posmatramo kao da su izvađeni iz Kingovog It, oni kriju Eleven u podrumu (i kasnije je voze na biciklu) kao u filmu E.T., Joyce veoma podseća na majku iz Poltergeist, stvor provaljuje kroz zid kuće poput Freddyja u A Nightmare on Elm Street, ali osim pomenutih primećuju se i sasvim očigledni uticaji filmova Close Encounters of the Third Kind, Carrie, Firestarter, The Goonies, Hellraiser... Ovo nikako nije konačna lista filmova na koje će vas podsetiti neka ili više scena ove serije a posebna poslastica su posteri čuvenih filmova koje neki od klinaca drže na zidovima svojih soba. Svi ovi elementi su izuzetno dobro ukomponovani u radnju i nijedan od njih ne štrči. Ono što je takođe dobro je što nijedan od pozajmljenih elemenata ne deluje ukraden i serija zaista deluje kao omaž i posveta čitavom nizu filmova ali i jednom prošlom vremenu, koje posmatramo sa setom, ne samo zbog toga što predstavlja najuspešniju deceniju u istoriji horor filma. U svakom slučaju, dok gledate prvu sezonu Stranger Things osim praćenja radnje biće vam interesantno i uočavanje brojnih detalja koje poznajete iz poznatih horora. Upravo zbog ovoga, ali i ne samo zbog toga, serija je pogodna i za ponovno gledanje jer ćete u narednom krugu primetiti neki element ili referencu koja vam je u premijernom promakla.

Ono gde serija takođe briljira je izgled filma. Prvo što upada u oči je izuzetno verno dočaran vremenski period prve polovihe 80-ih godina, sa brojnim detaljima i elementima koji neodoljivo i ekspresno vraćaju u prošlost. Hawkins zaista deluje kao gradić iz filma tog vremena, sa svim specifičnostima koje je donosilo vreme pre masovne upotrebe tehnologija i pre ubrzavanja života uopšte. Autorima serije je njen izgled očigledno bio veoma visoko na lestvici prioriteta pa su obratili pažnju na svaki detalj, čak i na one detalje koje u retro filmovima prolaze ispod radara, poput frizura aktera. Kada vidite frizure Karen a pogotovo Stevea shvatićete sa kakvom pažnjom se pristupilo izradi Stranger Things a ta pažnja je prenesena i na sve druge elemente koje možemo videti u bukvalno svakom kadru. Kao pasionirani gledaoci retro filmova i žudni tragači za ma kojim detaljem koji odudara od vremenskog perioda u koji je film/serija smešten – nismo uspeli pronaći nijedan detalj koji bi u ovom opisu istakli kao potpuno promašen, suviše moderan ili izuzetno neprikladan datom vremenskom periodu. Neki bolji poznavaoci su pronašli kako su određene baterijske lampe i oružja proizvedena deceniju kasnije ali to nisu detalji koji vam mogu zasmetati pa ih ocenjujemo kao ne toliko važne, osim istinskim poznavaocima. U isti koš trpamo i određene muzičke numere koje se čuju u filmu a koje su nastale tek krajem 80-ih, nekoliko godina nakon dešavanja iz serije. Bez obzira na to, izgled filma ocenjujemo čistom desetkom, počevši od specifičnog retro fonta tokom uvodne špice pa nadalje.

Stvar koja nam se takođe veoma dopala je gluma i to bukvalno svih aktera na ekranu, od prve do osme epizode. Ovde nećete uočiti nijednog glumca da odudara, bez obzira da li spada u maloletne ili veoma iskusne, nijednog koji sa uspehom ne iznosi ulogu koja mu je poverena i koji ne pruža maksimum, čak bismo rekli uživa u dočaravanju stereotipnih retro likova. Ipak, nekako su nam se izdvojili određeni likovi a tu prvenstveno mislimo na Winonu Ryder kao Joyce. Isprva smo bili sumnjičavi prema njenoj ulozi neuravnotežene, nervozne i uzdrmane majke koja je u potrazi sa svojim sinom dok šira društvena zajednica misli da dotična nije normalna. Kako vreme prolazi postaje jasno da je Winona izuzetna u svojoj histeričnoj i emotivnoj ulozi a da joj pridodati kompanjon, šerif, kao potpuno drugačiji tip ličnosti izuzetno pogoduje. Šerif je pravi pogodak i scene sa njim su nam se dopale skoro više nego sa klincima, koji su i glavni akteri. Da bi imao razloga za potragu, koja kasnije i iskače iz zakonskih okvira, šerifu je pridodata i lična tragedija ali u svim tim klišeima se David Harbour odlično snalazi. Što se tiče klinaca najjači utisak na nas je ostavio Gaten Matarazzo kao Dustin, simpatični klinja bez prednjih zuba ali zato pasionirani fan superheroja i glavno vezivno tkivo grupe. Ipak, klincima je ovde slavu ukrala Millie Bobby Brown kao Eleven, ne samo zbog toga što je veoma misteriozna pa samim tim i zanimljiva, već i zbog toga što pruža izuzetnu glumu. Iako ima veoma malo linija teksta Millie svojom mimikom, pokretima i izrazom lica postiže ono što neko drugi ne bi sa hiljadu reči...

Stvari koje nam se nisu dopale možemo nabrojati na nekoliko prstiju. Mislimo da je klinac u glavnoj ulozi (Mike) verovatno mogao biti simpatičniji, kao što je i funkcionisanje grupe dečaka u nekim drugim filmovima i serijama mnogo skladnije i ne poseduje toliko nepoverenja i međusobnih svađa. Mislimo da priča, a pogotovo funkcionisanje negativaca, nije konzistentno, pa tako u jednoj situaciji vidimo kako agenti likvidiraju lokalnog vlasnika restorana samo zato što je video misterioznu odbeglu devojčicu a u nešto kasnijoj sceni isti ti vladini agenti puštaju šerifa na slobodu iako je upao u njihov centar i video mnoge stvari koje nikako ne bi smeo znati a ostati živ. Možda najproblematičnijim smo doživeli lik Brennera, glavnog operativca vojnog istraživačkog centra i inicijatora eksperimenata nad Eleven. Verovatno nije u pitanju greška Matthewa Modinea ali njegov lik je suviše očigledan, sumnjiv i gotovo stripovski. Što bi se reklo – ima nisko čelo zločinca a zvojom pojavom čini da serija od relativno ozbiljne postane skoro dečija. Takođe, famozno čudovište iz Obrnutog Sveta možda jeste onakvo kakvim bi ga tadašnji klinci zamišljali, možda i podseća na neka čudovišta iz određenih horor filmova, ali gledaoci imajući u vidu ostatak serije i njene kvalitete očekuju nešto spektakularnije. Čudovište se u gro planu pojavljuje samo u finalu, do tada je uglavnom skriveno u mraku i šumi, a kada se pojavi u celosti ne odaje utisak da je napravljeno uz pomoć stare tehnologije već da je animirano.

Ipak, ove mane vas ne bi trebale odbiti od gledanja jer su manje ili više zanemarljive. Serija je dobro odmerena i skrojena, bez suvišnih scena, razvlačenja radnje ili suvišnih dešavanja. Čini se da je osam epizoda idealna mera i da bi sve preko toga bilo dodatno razvlačenje radnje koja je u ovom slučaju izuzetno dinamična, skladna, zanimljiva, napeta i veoma se lako gleda. Upravo zbog svega toga autori Stranger Things i tvrde kako ovo nije baš tipična serija već malo duži film (osmočasovni) i mi se skoro slažemo sa time. Iako traje kao nekoliko filmova njeno gledanje je kudikamo zanimljivije, lakše i brže, naravno, ukoliko u vidu imamo prosečan moderni horor film, koji je uglavnom low budget, neoriginalan, razvučen, animiran i ne previše interesantan. Imajući u vidu kvalitet prve sezone nije nikakvo čudo da je Stranger Things postigla veliki uspeh i ogromnu gledanost ali i da je verovatno jedan od krivaca za poplavu retro horora poslednjih godina. Ukoliko ste fan dečijih horora, retro horora, a pogotovo ukoliko ste fan horora 80-ih, bolje od Stranger Things nećete naći a verovatno se ni u skorije vreme neće pojaviti serija ili film koja uspešnije prenosi magiju tog perioda.

+ verno dočaran izgled i atmosfera 80-ih
+ kombinacija horora, misterije i fantazije
+ zaista odlična glumačka postava i likovi
+ gomila horor referenci na poznate filmove
— određene nedorađenosti i mali propusti

Ocena: 8/10

The Whole Truth (ปริศนารูหลอน) (2021)

Wed, 11 May 2022 19:39:00 +0200

Režija: Wisit Sasanatieng

Uloge: Sompob Benjathikul, Tarika Tidatid, Sutatta Udomsilp
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt15850662/
Trailer: https://youtu.be/wNIY6wfkQxM
Pogledajte još: Deep Dark (2015)

Dosadili su vam američki i britanski horor filmovi i uželeli ste se nekog filma strave i užasa van engleskog govornog područja? Odavno žudite za tajlandskim jezivim filmom jer ste upravo fan horora iz te daleke zemlje? E, onda će bas obradovati The Whole Truth (u originalu ปริศนารูหลอน), tajlandska paranormalna horor misterija koja se pojavila na Netflixu početkom decembra prošle godine.

Kada im majka nastrada u saobraćajnoj nesreći i upadne u komu njena deca Pim i Putt se moraju preseliti kod babe i dede koje nikada u svom životu nisu upoznali... Nakon početnog upoznavanja sa strogim i konzervativnim precima koji su klincima veoma udaljeni, tajanstveni, pa čak i čudni, u tolikoj meri da se povremeno pitaju da li su im oni zaista i rod, brat i sestra se susreću sa nečim još jezivijim. Naime, kuća u kojoj trenutno silom prilika žive krije jednu jezivu tajnu iz prošlosti, tajnu koja je skrivena duboko unutar zidova i koja sve ove godine preti da ispliva na površinu. Baka i deka, pa čak i majka naših junaka, u prethodnom periodu nisu hteli pogledati istini u oči i susresti se sa šokantnim detaljima iz prošlosti koji imaju veoma snažne konsekvence i na budućnost. Ta jeziva prošlost nije svima vidljiva, već samo onima koji pred njom ne zatvaraju oči i koji su spremni da se s njom suoče a to su mlađi naraštaji, neiskvareni i željni istine, ovde oličeni u tinejdžerki Pim i njenom mlađem bratu Puttu. Da sve bude još zanimljivije i misterioznije, te šokantne tajne su skrivene u zidovima kuće i vidljive su isključivo kroz rupu na zidu dnevne sobe koju – ne vidi svako.Čak ni to nije sve: ko promoli oko i vidi samo delić jezive istorije počinje da oseća teške posledice po svoje telo i psihu pa ono što doznaje kroz „špijunku“ mora biti na „kašičicu“...

The Whole Truth je jedan od onih filmova gde odmah po pristizanju u bakinu i dekinu kuću savršeno jasno znamo da nešto nije u redu. Naše je samo da otkrijemo da li su osobe koje se tako predstavljaju zaista roditelji majke Pim i Putt (jer za suprotno postoje uslovi kao i u mnogo čuvenijem The Visit) ili je posredi nešto drugo. Bio to spoiler ili ne reći ćemo da je ipak posredi nešto drugo, mnogo konvencionalnije i neoriginalnije ali uvek dobrodošlo. Naime, ovo je jedna od onih standardnih priča o zataškavanju i svesnom zaboravljanju nemilih događaja iz prošlosti, o guranju tragedija pod tepih sve dok one ne nabujaju i naprave još veći karambol u budućnosti, često sa još većim brojem žrtava. Umesto da se svi redom suoče sa svojim delovima krivice, pogledaju se u oči, izvuku pouke i snose konsekvence likovi zatvaraju oči, trude se da zaborave i događaje i žrtve, lažu jedni druge i ne mogu normalno nastaviti život. Ili makar ne zadugo, jer istina kad-tad ispliva na videlo a nesmirene duše će jednom naći načina da se ispovede i konačno smire. Ovaj film daje jasnu i nedvosmislenu poruku i u tom pogledu mu se zaista nema šta zameriti. Koliko god ta poruka bila neoriginalna i do sada prežvakavana (stotinama puta čak i u ghost filmovima) uvek je dobrodošla jer je pozitivna i nadasve poučna.

Dok se sve kockice ne poslože neki detalji koji vidimo kroz rupu mogu delovati pomalo halucinogeno, kao da dolaze iz središta pakla, a na momente i veoma mučno. Ipak, The Whole Truth nije presnažan na polju horora i te scene koje se povremeno vide ne zauzimaju dvocifren postotak trajanja filma. Ovo nije najveća mana ostvarenja, mada može biti ukoliko ste gledanju pristupili željni iskonske strave ili užasa. Mana je nešto drugo a to je predugo trajanje filma. On traje preko dva časa što je zaista previše za jedan ovakav film u kojem već na sredini možemo pretpostaviti u kojem se smeru kreće cela priča i kako će se sva tarapana završiti. Nismo sigurni zašto je sve toliko razvučeno, da li je autoru bilo žao da se odrekne nekih kadrova u montaži pa su svi odreda ubačeni u film ili je nešto drugo po sredi, tek – scene sa Pim u školi ili sa dedom na autoputu su višak i trebale su biti izbačene jer nemaju svrhu po sam filmu, niti veliki značaj po centralnu radnju. Čak je i završnica prerazvučena i to u momentima kada već znamo finalni twist i kada bi sve trebalo da se okonča, sa ili bez otvorenog finala. Ove stvari definitivno ne idu u korist ostvarenju jer se manjak horora još više primećuje. Horor scene su duboko obojene animacijama, pogotovo je to primetno kod prolivanja krvi, ali ima nekoliko jezivih i veoma neugodnih momenata. Takođe, The Whole Truth poseduje i emotivne, veoma tužne scene.

Gluma u filmu je korektna, iako vam se u početku može učiniti drugačije. Jednostavno, potreban je određeni period privikavanja na standarde produkcije i filma koji dolazi iz ove zemlje. Tu ne mislimo samo na likove u filmu, niti na specifičan govor ili pisanje, već i na način funkcionisanja viđenog dela sveta, tajlandsku kulturu i način življenja. Taj element nam je bio jedan od zanimljivijih u ovom ostvarenju koje nije nimalo loše ali bi bilo mnogo efektnije da je kraće za 20 minuta.

+ veoma poučna priča o prošlosti i budućnosti
+ nekoliko veoma mučnih i emotivnih scena
+ specifičnosti koje donosi tajlandski film
— suviše razvučen u skoro svim segmentima
— povremene neoriginalnosti i dosta klišea

Ocena: 7/10

Das schaurige Haus (The Scary House) (2020)

Fri, 06 May 2022 20:00:00 +0200

Režija: Daniel Prochaska

Uloge: León Orlandianyi, Benno Rosskopf, Marii Weichsler
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt9654108/
Trailer: https://youtu.be/-eTNAVaAHZ0
Pogledajte još: Summer of 84 (2018)

Das schaurige Haus, međunarodnog naziva mu The Scary House, je austrijsko-nemački horor film za koji ne bismo ni čuli da se ne nalazi u standardnoj (na baš obimnoj) Netflixovoj filmskoj horor ponudi. Ime režisera filma, njegovog scenariste, pisanog dela po kojem je nastao kao i autorke te knjige vam verovatno neće značiti mnogo ali hoće ukoliko kažemo kako je ovo film namenjen mlađem uzrastu, onom koji je tek zakoračio ili treba da uplovi u horor žanr.

Posmatramo šesnaestogodišnjeg dečaka Hendrika koji se sa svojom porodicom (samohrana majka i mlađi brat) seli iz grada Hanovera u koruško selo na austrijsko-slovenačkoj granici, u kuću koja je bila začuđujuće jeftina pa ju je njegova majka mogla priuštiti. Mlađi gledaci kojima je ovaj film namenjen možda mogu biti iznenađeni ali mi stariji jok: čim je neka lokacija izuzetno povoljna znamo da se u njoj desio neki stravični zločin ili objekat ima neku drugu tragičnu prošlost. Tako i ovaj u koji se uselila Hendrikova familija: u kući se tokom 80-ih godina desilo višestruko ubistvo a grobovi jedne porodice nedaleko od kuće nisu jedini dokaz da je to tako. Naime, veoma brzo po useljavanju Hedrik uviđa da je kuća zaposednuta. On primećuje nečije prisustvo, čuje zvukove, vidi poruke, na momente u ogledalima vidi lik nepoznatog dečaka a tokom noći njegov mlađi brat biva zaposednut i „nateran“ da ispisuje čudne poruke ili se oglašava jezikom koji ne poznaje (slovenačkim). Sve to tera Hendrika da sa svojim novim prijateljima (štreber po imenu Fritz i pomalo drska klinka Ida) krene u istragu koja će dovesti do mnogih šokantnih otkrića, napetog finala ali i raspetljavanje davne tragedije...

Kao što rekosmo – ovo je dečiji film, ili eventualno porodični fantasy ghost hororčić, koji se bazira na klincima u glavnim ulogama i gotovo potpuno zanemaruje starije likove (majku centralnih dečaka, naprimer) osim ukoliko taj stariji lik nema odlučujući značaj po davna dešavanja. Za razliku od punokrvnih ghost horora The Scary House iako nosi taj naziv ne poseduje strašnu kuću; kuća u kojoj porodica živi i u kojoj se desila tragedija je jeziva samo utoliko što poseduje stare i skučene prilično mračne prostorije ali autor filma ni za trenutak nije želeo da od ove građevine stvori bilo šta jezivo, ne trudeći se ni za trenutak da korišćenjem senki, mraka ili zvučnih efekata zaplaši svoju mlađu i/ili neiskusniju publiku. U nekoliko navrata vidimo duh dečaka koji je i dalje u kući a zatim se film fokusira na odnose nekoliko maloletnih junaka i njihovu istragu. Istraga koja sledi je u duhu dečijih horor filmova (It, recimo) ali sprovedena na srazmerno slabijem nivou, upravo koliko je i The Scary House slabiji film od pomenutog. Klici upadaju u neke kuće tražeći dokaze, doznaju određene informacije, zahtevaju neke stvari od policije, dakle rade sve one neubedljive stvari koje u punokrvnom horor filmu ne bi prošle ali to je za ovakav film više nego očekivano.

Film potpuno svesno kombinuje mnogo horor klišea i elemenata, poput odraza duhova, prizivanja istih uz pomoć Ouija table, zaposednutog klinca sa trenutno potamnelim očima, izvrnutih poruka na čudnim jezicima, misteriozno zaključanim prostorijama, sakrivenim tajnama itd. Svi ovi horor elementi (ili klišei, kako vam draže) su odreda prikazani u „light“ izdanju, pa tako ni duhovi ovde nisu previše agresivni, ni krvolok koji proganja naše male junake nije suviše ubilački nastrojen a ni onaj koji godinama krije jezivu tajnu nije spreman da je u krvi sačuva. Sve je razvodnjeno, pitko, u skladu sa ciljnom publikom kojoj je priča namenjena i za iskusnijeg gledaoca ne pruža dovoljno izazova, osim ukoliko taj gledalac ne želi da se vrati u detinjstvo i posmatra prilično naivan film ili ukoliko ne planira da ga pusti svom nasledniku/naslednici kojeg/koju uvodi u horor žanr. Klinci koji se nalaze u glavnim ulogama nisu previše uverljivi, ima tu nešto naivnije glume i snalaženja na ekranu, ali svi oni poseduju određenu međusobnu hemiju zbog kojih film jeste gledljiv. Tu pre svega mislimo na odnos između Hendrika i Ide, čija veza balansira između ljubavi i netrpeljivosti, a više nego ugodan začin svemu je Fritz čije duhovite opaske su svakako jedan od pluseva ovog filma.

I ono što je svakako za pohvalu – The Scary House izgleda zaista odlično, ne samo u redovnim scenama (dnevnim, kada se prikazuje kuća, okućnica, te ruralni život pograničnog planinskog sela) već i kada se siđe na horor teren, na groblje, u šokantnu prošlost i u jezivu dubinu obližnje pećine. Ovo je svakako veoma značajno jer će vašim klincima eye candy izgled filma biti veoma privlačan a dok oni gledaju dogodovštine klinaca na ekranu vi se zanimajte misterijom koju dotični istražuju.

+ zaista odličan izgled filma i izuzetno efektne lokacije
+ klinačka istraga; Fritz često zna biti veoma duhovit
+ izuzetno pogodna horor misterija za mlađe gledaoce...
— ...ali film nema mnogo da ponudi starijim gledaocima
— veliki broj horor klišea; ne baš kvalitetna gluma svih

Ocena: 5/10

The Walking Dead (season 8) (2017-2018)

Mon, 02 May 2022 20:00:00 +0200

Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt1520211/episodes?season=8

Trailer: https://youtu.be/fuUZCoyoHo4

Osma sezona serije The Walking Dead prikazivala se od 22. oktobra 2017. do 15. aprila 2018. godine a činilo ju je standardnih 16 epizoda. Nezvanični naziv sezone je bio „All out war“, nastala je na osnovu The Walking Dead stripa i to edicije "All Out War Part I & II", a uglavnom nije pobrala dobre kritike i ocenjena je kao najslabija do tada. Ipak, uspela je osvojiti nekoliko nagrada i pored konstantno opadajuće gledanosti.

Dakle, rat. I to odmah. Rick, Maggie i Ezekiel već u pilot epizodi predvode svoje grupe i udaraju žestoko na Negana i to na više lokacija istovremeno. Osim što mu brutalno neutrališu outpostove oni žestoko atakuju i na sam Sanctuary, dovozeći ogroman broj blindiranih vozila iza kojih otvaraju vatru a zatim dovode i ogroman broj walkersa koje puštaju da okruže čitavu zgradu i naprave taoce od najvećeg zlikovca serije i njegovih sledbenika. Tema sezone je rat i gledaoci će rat dobiti. Osma sezona The Walking Dead je sve ono čemu su se fanovi nadali cele prethodne sezone kada naši junaci nisu mogli da odgovore mnogo jačem protivniku. Sada, gledaoci bukvalno ne mogu doći do daha od žestoke akcije ali ne mogu ni verovati kakve velike gubitke Negan doživljava... Puškaranje i žestoka borba gotovo da ne prestaju prvih nekoliko epizoda a zatim se sticajem okolnosti i nekih nerezonskih poteza stvari menjaju, čisto da ne bi bilo dosadno, brzo i suviše očekivano. Ipak, i ova sezona ima da ponudi dosta (ne)očekivanih stvari i iznenađenja zbog kojih je gledanje svih epizoda uglavnom zanimljivo. Serija ovoga puta veći akcenat daje na akciju, nešto manji na dramu (koje pogotovo u drugoj polovini sezone i dalje ima) a najmanji na horor, jer zombiji ovoga puta nisu najveća opasnost.

Autori serije su očigledno izvukli pouke iz prethodne sezone koja je započela pad gledanosti nakon izuzetno frustrirajuće pilot epizode koja definitivno nije bila za svačiji stomak. Ovoga puta Negana nema u tolikoj količni, čak ga prvi put vidimo tek nakon nekoliko epizoda. I kasnije, kada uspe odbiti inicijalni napad Ricka & kompanije, te stane na noge, on nije sumanuto jak kao u trenutku ubistva Glena i Abrahama i ni u jednom trenutku ne deluje nepobedivo. To umnogome pomaže sezoni da bude gledljivija, da gledaoci konstantno ne strepe za sudbine svojih omiljenih junaka a da glavni negativac deluje kao neko od krvi i mesa i neko protiv koga se vredi boriti a ne obeshrabreno mu se predati. Za razliku od prethodne sezone kada je Negan bio ultra-jak i über-nepobediv ovoga puta ga u više navrata gledamo na kolenima. Njegova harizma, međutim, ni tada ne nestaje, on ne moli za svoj život već je sklon blebetanju i raznim igrarijama čak i dok mu život visi o koncu, što jeste stripovska odlika ali ga upravo zbog toga mnogi gledaoci i vole. Naravno, ništa od toga ne bi bilo uspešno da Negana maestralno ne glumi odlični Jeffrey Dean Morgan koji iza šarmantnog osmeha neprestano izbacuje vulgarne doskočice, dvosmislene rečenice i uvek razmišlja dva koraka unapred dok mirno šeta i jedva se suzdržava da nekome ne zakuca svoju Licille po sred lobanje.

Sa drugim likovima je nešto slabija situacija budući da je većina naših starih znanaca nazadovala. Rick i Daryl uglavnom nemaju mnogo vremena za razgovore i dodatna razvijanja svog lika jer se borbe odvijaju gotovo neprestano a ono malo slobodnog vremena između puškaranja i napada na Saviorse koriste za organizaciju i planiranje budućih akcija. Dosta nejasna ostaje Carol koja se celo vreme nalazi negde na pola puta između tihe killing machine (koja je bila u vreme napada Wolvesa, naprimer) i one tihe osobe koja beži od svih bližnjih i krije se u blizini Kingdoma. Morgan se na radost gledalaca u jednom trenutku vraća na stare staze ludila i besomučnog ubijanja pa nam pruža jednu od najefektnijih scena, čišćenje Neganove ispostave u stilu akcionih FPS video igara. Ipak, u nekom trenutku autori su opet odlučili da ga vrate unazad a isto se odnosi i na Michonne koja je uglavnom skrajnuta iz svih dešavanja, navodno zbog povrede koju je zadobila u finalu prethodne sezone. Nama se ipak čini da autori serije iz nekog razloga imaju potrebu da ohlade svakog karaktera koji gledaocima deluje suviše cool, valjda se na taj način igrajući njihovim emocijama, ili šta god.

Kao i u prethodnim sezonama i ovde vidimo nekoliko smrti centralnih ili realativno glavnih karaktera ali u nešto manjoj meri nego ranije. Možda zbog toga da sezona ne bude suviše mučna poput prethodne, ili naprosto zbog toga što je ostalo vrlo malo originalnih likova, tek, ne vidimo više od nekoliko smrti u Rickovoj ekipi. Ipak, jedna će biti posebno bolna i za njega i za sve gledaoce, pogotovo što je došla bez neke velike potrebe i pomalo usiljeno, reklo bi se prilično nerealno. S druge strane i broj novopridošlih likova nije velik, niti su oni previše harizmatični. Ipak, novi likovi su uglavnom preživeli ovu sezonu pa ostaje da vidimo kako će se dalje razvijati a neki su obavijeni ogromnom dozom misterije (putnici u kombiju). Takođe, tu je i nekakav helikopter koji vidimo u par navrata pa se postavlja pitanje ko u datim okolnostima ima taj luksuz da nadleće okolinu i da li to vidimo naznake nekog protivnika koji je čak mnogo jači od Saviorsa? A dok to ne saznamo bavimo se onim što znamo a to su dobro poznati likovi koji se i dalje razilaze u gotovo svakoj prilici i redovno idu na single misije, bez da se jave ikome od prijatelja i saboraca. Ovo se prenosi još iz prvih epizoda The Walking Dead pa gotovo da i ne vredi prigovarati.

Dodatni problem sa ovom sezonom je što se nastavlja stalna priča o tome da smo „mi drugačiji od njih“ i da „mi za razliku od njih ne ubijamo“, iako su „oni“ već tu iza ugla, u ogromnom broju, dobro naoružani a metak im je u cevi repetirane puške. Zaista, da li je moguće da bi neko u datoj situaciji godinama razmišljao na istu temu, kako da bude human u svetu u kojem ako ne zapucaš prvi nećeš imati šansu da preživiš naredno jutro...Da stvar bude još nerealnija nijednom dobro poznatom liku ubistva u ovoj sezoni nisu prva, verovatno na spisku ima više desetina likvidiranih, a nijednom od naših junaka to nije ni najveća lična tragedija u životu. Svi od likova koji povremeno dobijaju grižu savesti i filozofsko-religijsko-pacifističke napade su preživeli velike porodične tragedije, izgubili su svoje najbliže i najmilije, neki i više njih, ali ih to ne sprečava da dok očekuju napad Negana i kompanije beskrajno razglabaju kako nemaju prava drugome oduzeti život, kako oni nisu isti kao ubice protiv kojih se bore i kako svako zaslužuje drugu šansu, pa i onaj koji je brutalno ubio njihove prijatelje a i njih će, samo je pitanje trena. Ove scene su već mnogo puta viđene još od druge sezone serije ali mnogo veći problem od besomučnog prežvakavanja već viđenog je – što nisu realne. Opet, možda je za sve ovo zaslužan strip na čijim osnovama je i nastala serija.

Gledaoci se sigurno sećaju šeste sezone i apsolutno neobjašnjivog „pucanja“ Carol nakon kojeg je ničim izazvana napustila Alexandriu kako bi sama preživela. Ovakve i slične situacije se ponavljaju konstantno, pod najrazličitijim ali nikada ubedljivim objašnjenjima lika koji je iznenada doživeo prosvetljenje i odlučio da se u brutalnom svetu bori mirnodopskim metodama. Prvi „pogođeni“ je Jesus, lik koji je u prethodim sezonama bio cool a sada iritira više nego Gabriel kada ga je Rickova ekipa upoznala. Jesus je suviše ozbiljno shvatio svoj nadimak pa u jeku borbi protiv Saviorsa odlučuje da ne likvidira do samo pre par minuta do zuba naoružane bandite već da ih poštedi, iako će to definitivno naneti štetu njegovim prijateljima i to na više načina (stalna mogućnost pobune zarobljenih, trošenje ionako deficitarne hrane, potencijalno Neganovo oslobađanje saboraca). U nekoliko navrata Jesus čak pokazuje veću tugu ili bes kada neko od zarobljenih Saviorsa izgubi život nego kada njegov saborac bude mučki likvidiran, što je jedan od najslabijih trenutaka ove sezone. I kao da ni to nije bilo dovoljno slušamo slične diskusije od Carla, Carol, Morgana a onda čak i od Michonne.Svojom miroljubivom politikom naši junaci su čak pokušali „zaraziti“ i Negana ali je on (uz recimo Ricka i Daryla) ostao poslednja brana uzajamnom ljubljenu u obraz i pružio gledacima koliko-toliko eksplozivno finale.

Ipak, problematične odluke se nastavljaju i kulminiraju u finalnoj epizodi, nakon odlučujuće bitke sa Neganom i njegovim Saviorsima a nastavljaju se apsolutno bespotrebnom uspostavom klanova što je najneprijatniji momenat serije u svim dosadašnjim sezonama. Ako je nešto obeležilo ne samo Rickovu grupu preživelih nego i samu seriju to je bespoštedna borba za svaki život saboraca, čvrsto jedinstvo i međusobno razumevanje u tom trenutku prisutnih junaka koji su se svojski i bez ikakve rezerve borili za preživljavanje i bolje sutra, jasno razaznajući ko je sa njima a ko protiv. U finalu je ta granica obrisana, možda jer je tako bilo i u stripu, ili zbog toga što je borba sa Neganom i njegovom armijom završena a serija valjda mora u svakoj sezoni pružiti nešto novo. Nismo sigurni da će nam se ono što predstoji u narednoj sezoni previše svideti ali da ne prenagljujemo. Već godinama unazad slušamo razne kritičare The Walking Dead kako serija nakon odlaska sa farme, ili eventualno nakon pada zatvora, neprestano pada po kvalitetu, kako ne pruža ništa novo niti zanimljivo, kako besomučno smara gledace i kako ju je trebalo davno prekinuti i na neki način završiti.

Činjenica je da ova sezona pokazuje određene stare slabosti ali i neke nove koje kulminiraju pre svega u finalnoj epizodi ali je svakako činjenica da sezona ni za trenutak nije dosadna, da je dovoljno dinamična i zanimljiva pa će svaki istinski TWD fan u njoj uživati, ili uglavnom. Imajući sve navedeno u vidu mislimo da je osma sezona zaslužila ocenu manje od prethodnih ali ocenu koja označava da viđeni materijal nikako nije za potcenjivanje i preskok.

+ horor akcione borbe i bespoštedna borba za pobedu Negana
+ dosta napetosti i preokreta, kao i satisfakcije tokom borbi
+ pojava nekih novih likova i žestoke promene kod onih starih
— nerezonska razdvajanja likova i nelogične odluke pojedinaca
— miroljubiva filozofiranja nekih likova i diskutabilno finale

Ocena: 7/10

Motherly (2021)

Sun, 01 May 2022 20:00:00 +0200

Režija: Craig David Wallace

Uloge: Lora Burke, Tessa Kozma, Kristen MacCulloch
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt11464730/
Trailer: https://youtu.be/T2jj9d7cgyY
Pogledajte još: Run (2020)

Motherly, čiji ste poster sigurno primetili na brojnim sajtovima za online gledanje horor filmova, je kanadski psihološki triler film, kako je zvanično definisan. Po našoj oceni psihološki element u celoj priči nije toliko dominantan osim ukoliko „šokantni preokret“ ne svrstavate u tu kategoriju. Više o preokretu u nastavku opisa a da se prvo bacimo na radnju ovog filma...

Kate (Lora Burke) i njena ćerka Beth (Tessa Kozma) žive u izolovanoj kući, usamljeno, daleko od civilizacije i strepeći od kontakta sa bilo kojom osobom. Zašto, pitate se? Pa zato što se Katein suprug a Bethin otac nalazi u pritvoru zbog ubistva jednog mališana i njih dve su očigledno u strahu od nečega što je povezano sa tim nemilim događajem. Uglavnom, uključujemo se u film baš na Bethin rođendan ali atmosfera u kući nije baš vesela. Majka i ćerka se konstantno svađaju, majka pokušava da kontroliše devojčicu, braneći joj izlazak i čuvajući je od neke opasnosti za koju u tom trenutku još ne znamo, dok je devojčica na pragu buntovničkih tinejdžerskih godina i svim silama se bori da se istrgne iz majčinog zagrljaja koji je previše zaštitnički. No, već od samog početka je savršeno jasno da ono što vidimo tokom skromne rođendanske proslave definitivno nije sve. Ima tu još nešto, nekakve tajne, šokantne istine, nešto što je prethodilo svim dešavanjima koje posmatramo a što ćemo otkriti u daljem toku filma. Možda je iznenadni dolazak maskiranih razbojnika koji upadaju u njihov dom idealna prilika da konačno otkrijemo šta se dešava u pozadini i saznamo ko je zapravo ko i na kojoj strani?

Motherly je jedan od onih filmova koji imaju nešto sporiji i razvučeniji uvod a zatim se sve usložnjava, ubrzava i vodi do šokantnog finala sa preokretom. Ipak, taj nešto duži uvod nije toliko dosadnjikav kakav zna da bude, upravo zbog toga što gledalac neprestano oseća da nešto nije u redu i samo čeka trenutak da u život naših junakinja stigne neki nezvani gost i otpočne nekakav put bez provratka ili put ka istini, šta god. Nakon što u jednom kratkom periodu Motherly postane home invasion (i to neloš)dolazimo do dela koji nam saopštava neke brutalne istine ali i do dela koji neki likovi na ekranu neće preživeti, pa završavaju svoju karijeru, na takođe brutalan način. Sve te brutalnosti nisu dovoljne da film strpaju u čistokrvni horor žanr i on zaista više vremena provodi na terenu potresnog i šokantnog trilera nego jezivog filma strave i užasa. Ipak, ima dovoljno elemenata da ga pogledate i ukoliko ste horor fan jer je tema kojom se bavi iako već viđena uvek jeziva i potresna, pogotovo ukoliko ste roditelj, majka, supruga, komšinica i prijateljica. Zaista, kod filmova na ovu temu uvek se nameće jedno pitanje: šta biste kao majka uradili u datoj situaciji?

Motherly je jeziviji u svojoj suštini nego na površini, mada nije toliko ubedljiv kada se u celosti sagleda, možda i zbog toga što su gotovo svi preokreti koje nudi veoma očigledni i očekivani, u tolikoj meri da uglavnom ne izazivaju nikakvu emociju kod gledaoca a trebali bi. S druge strane, kada nastupi home invasion pa do samog završetka film ne poseduje dosadnjikavih delova i uglavnom je napet, dosta dinamičan i povremeno servira (očekivane, jel') preokrete ali uspeva da zaokupi pažnju gledaoca. Radnja se flashbackovima vraća u prošlost a oni su izuzetno dobro inkorporirani u film te ne izgledaju nabacani samo reda radi i nisu tu isključivo radi razbijanja monotonije. Lokalitet na kojem se film dešava je sumoran, izolovan, pa kao takav idealan za dešavanja koja posmatramo a glumačka postava veoma korektno iznosi zadatak koji im je poveren. Lora Burke i Tessa Kozma su najdominantnije u ulogama majke i ćerke ali i ostali likovi koje gledamo su dovoljno ubedljivi u svojim rolama. Šteta je samo što film nije ubedljiviji u svojoj priči, tačnije – gledali smo u skorije vreme horor filmove na sličnu temu koji su na nas ostavili mnogo bolji utisak.

Iako prilično predvidljiv Motherly je vredan pažnje, pogotovo ukoliko želite pogledati jedan home invasion sa malo drugačijim twistom i pozadinom. Najjeziviji element koji film nudi nisu ubistva i krvavi detalji već to što je priča opisana u njemu itekako izvodljiva i više nego realna.

+ ralativno šokantna i prilično realna priča
+ malo drugačiji pogled na home invasion
+ lokalitet, glumačka postava i napetosti
— skoro svi preokreti su dosta predvidljivi
— nerealno „šokantna“ finalna scena filma

Ocena: 6/10

Last Night in Soho (2021)

Sat, 30 Apr 2022 20:00:00 +0200

Režija: Edgar Wright

Uloge: Thomasin McKenzie, Anya Taylor-Joy, Matt Smith
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt9639470/
Trailer: https://youtu.be/AcVnFrxjPjI
Pogledajte još: Last Night in Soho: Deleted Scenes (2022)

Evo konačno opisa jednog od većih prošlogodišnjih horor hitova i ostvarenja koja ćete uglavnom pronaći na svim top listama najboljih filmova strave i užasa za 2021. godinu. Zvanično je u pitanju britanski psihološki horor film, režiran od strane Edgara Wrighta (Shaun of the Dead) i napisan od strane njega i škotlanđanke Krysty Wilson-Cairns (Penny Dreadful) ali nezvanično... Pa, pročitajte ovaj opis do kraja i biće vam mnogo jasnije.

U fokusu filma je mlada devojka po imenu Ellie (Thomasin McKenzie), koja se iz seoske ruralne sredine seli u London kako bi ostvarila svoje devojačke snove. Naime, Ellie je fascinirana 60-im godinama prošlog veka, sluša ploče koje datiraju iz tog perioda, oblači se u tom stilu i san joj je da postane modni dizajner, revitalizujući specifičnu modu tog perioda u današnje vremenske okvire i trendove oblačenja. Stoga uprkos protivljenju svoje bake upisuje londonsku modnu školu i po prvi put u životu sama samcijata odlazi u jedno veliko urbano mesto, u velegrad i školski internat. Odlazak u veliki grad će za nju biti svojevrsni šok, kako kulturološki tako i u svakom drugom pogledu, na trenutke i otrežnjujući ali tvrdoglava Ellie ne dozvoljava da joj ništa poremeti ostvarivanje svojih snova... Pomalo razočarana veoma brzo napušta internat i odseda u sobi u Sohou koju izdaje jedna starija gospođa. Iako tu ima potreban mir za učenje Ellie počinje doživljavati čudne vizije. Ona je i tokom života na selu znala u odrazu ogledala videti lik svoje pokojne majke (takođe modne dizajnerke, koja se ubila kada je Ellie bila mala) ali tek u sobi gospođe Collins ona doživljava nešto što do sada nije...

Kada god zaspi Ellie se vremenski transportuje u London 60-ih i to u telo mlade žene po imenu Sandy (Anya Taylor-Joy). Sandy želi da uspe u velikom gradu, da gradi karijeru po klubovima u kojima radi kao plesačica i među elitom koja te klubove posećuje. Međutim, glamurozni snovi koje Ellie preživljava veoma brzo postaju košmarni, i prikazuju tamnu stranu velegrada i niz opasnosti s kojima se Sandy pa samim tim i Ellie moraju izboriti... Opasna i ne tako lepa strana Londona, a svakako ne strana koju je naivna i nevina devojka sa sela očekivala, prepliće se sa sadašnjošću tokom celog trajanja Last Night in Soho, ponekad brišući granice između dve realnosti i dva vremenska perioda ali uvek držeći izuzetan vizuelni nivo, u tolikoj meri da je film bukvalno svake sekunde pravo zadovoljstvo gledati. U odnosu na klasičan moderni horor film koji opisujemo na ovim stranicama ovde viđeni materijal je podignut za dve lestvice uvis, kako po pitanju bogatih scenografija, tako i po pitanju statista, kostima i celokupne produkcije. London 60-ih je izuzetno dočaran, retro utisak je veoma jak, sve je bogato začinjeno autentičnom muzikom tog vremena i specifičnim režiserskim rešenjima koja mnogo bolje pristaju tom segmentu filma nego onome koji se dešava u sadašnjosti.

Glumačka postava je odlično odabrana kako bi se film i u tom aspektu održao na veoma visokom nivou. Iako će mnogi tvrditi kako je Anya Taylor-Joy (The VVitch, Split, Morgan) prva zvezda ovog ostvarenja, pa se stoga i nalazi u većini trailera i propratnih materijala za ovaj film, mi smo mišljenja da joj je mlada Thomasin McKenzie „ukrala slavu“ i da apsolutno dominira filmom i svakim kadrom u kojem se pojavljuje. McKenzie je simpatična, deluje naivno i nevino, ali poseduje neki neobični naglasak i stil glume koji pleni i koji je uglavnom zaslužan što smo film pogledali do kraja. Jer da nije bilo nje pitanje je da li bi dovršili Last Night in Soho i da li bi se ovaj opis uopšte našao na ovim stranicama. Šta je problem pitate se, pogotovo nakon gore iznesenih pohvala? Pa, stvar je veoma jednostavna: ovo nije horor film. Jednostavno – to što neko poseduje izvesne psihološke probleme/borbe, što ponekad vidi duha/duhove i što trpi određene napade ne čini od jednog filma horor i Last Night in Soho to nije. Prvih sat vremena smo proveli uglavnom u očekivanju da se konačno desi nešto strašno, što bi skrenulo pažnju sa brojnih glamuroznih retro igranki na teren zbog kojeg film važi za (makar delimično) jeziv. Kada se kakve-takve scene konačno počnu dešavati za većinu horor gledalaca je već suviše kasno, pogotovo što dotične i nisu baš za pamćenje.

Veliko je pitanje kome je ovaj film namenjen ali kada vidimo koliko je dobio pozitivnih recenzija zaključujemo da je svakako našao svoju ciljnu publiku. I mi ćemo ga oceniti prilično visokom ocenom, jer on zaista jeste dobar i kvalitetan, ali ukoliko tražite bilo šta strašno, jezivo, šokantno (što izlazi iz okvira maltretiranja, trgovine ljudima, mentalnih bolesti i osvete) moraćete potražiti na nekom drugom horor mestu.

+ izuzetno kvalitetno dočaran noćni život 60-ih
+ odlične Thomasin McKenzie i Anya Taylor-Joy
+ kvalitetna muzika (za one koji vole taj period)
— film je veoma slab na polju strave i užasa
— poseduje dosta dosadnjikavih delova

Ocena: 7/10

Choose or Die (2022)

Thu, 28 Apr 2022 20:00:00 +0200

Režija: Toby Meakins
Uloge: Iola Evans, Asa Butterfield, Robert Englund
Više o filmu: Eddie Marsan
Trailer: https://youtu.be/7vUQYzZ_UZc
Pogledajte još: Stay Alive (2006)

Choose or Die je jedan od najnovijih horor filmova koje možete pogledati na Netflixu a predstavlja (kako bi drugačije) debitantski film izvesnog Tobyja Meakinsa. U pitanju je britansko ostvarenje, žanrovski svrstano u horor triler, ali i u retro horor (više o tome u nastavku opisa). Ono što je zanimljivo je da se film inicijalno trebao zvati CURS>R ali je taj naziv verovatno bio suviše originalan pa je odluka pala na generičniji Choose or Die.

Centralna persona ovog filma je Kayla, studentkinja koja se izdržava čisteći prostorije izvesne firme dok svoju budućnost vidi u programiranju. E upravo zbog toga ona se druži sa computer-geekom Isaacom, koji u vezi dotične, pak, ima neke druge namere. Kayla njemu iz nepoznatih izvora donosi raznorazni (pra)stari hardware, on nju zauzvrat uči programiranju, mada bi radije s njom igrao neke druge igrice. Ali džabe mu, prema njemu je dotična 'ladna k'o svaka neizainteresovana žena koja samo gleda neku korist. I sad, sasvim slučajno, nenadano, iznebuha, njihovu pažnju jednog dana privuče nek stari komad kompjuterske praistorije, oni ničim izazvani probaše jednu staru kasetu, navodno iz 80-ih, piše na njoj da je neka igra, učitala se uspešno što je kod starih igara uvek problem, jel', započeše oni to, trt-mrt, da ne dužimo – ispostavi se (doduše nešto kasnije) kako je u pitanju ukleta igra! E sad, ovo je važno: igra je podeljena po nivoima, što je logično, čini se da ih ima četiri, svaki je zahtevniji od prethodnog, igrač se na kraju svakoga poglavlja stavlja u dilemu da izabere između dve mogućnosti, ne može da eskivira odgovor, nema ni mnogo vremena za razmišljanje a svaki dati odgovor izaziva neki brutalan ili tragičan događaj...

Choose or Die je jedan od onih filmova koji je odlično zamišljen jer poseduje sve ono što je jednom triler/horor filmu potrebno – misteriju, retro priču koja seže u prošlost, usamljeni par koji se mora izboriti sa prokletstvom koje su pokrenuli, nekoliko brutalnih ubistava, poznatu facu u sporednoj ulozi a uz sve to i maštovitost koju obezbeđuje vinovnik serije ubistava a to je podivljali prastari software. Nažalost, moramo reći kako je ovaj film isključico dobar na papiru, dok je u praksi veoma slab. i to na svakom polju. Kada bismo se napregli da pozitivnom ocenom istaknemo makar jedan aspekt filma to bi iziskivalo ozbiljan psihofizički napor sa upitnim rezultatom pa ćemo stoga reći da pojedina ubistva jesu zanimljiva a sve što izaziva ukleta video igra jeste prilično maštovito. S druge strane ti i takvi maštoviti proizvodi softwera sa kasete se pred gledaočevim očima odvijaju po random metodi, bez ikakvog reda, zakonitosti ili pravila koja posmatrač ovog filma može pohvatati. U jednom trenutku (prvi nivo igre), dok glavni igrač još ne shvata šta se dešava, igra se ustremljuje na sasvim slučajnog karaktera u njegovoj blizini, lišavajući života potpuno nevinu žrtvu, bez ikakvog razloga. U narednom nivou jedan od aktera postaje digitalizovan a u sledećem igra proizvodi nekakvu virtuelnu stvarnost.

Specijalni efekti koje vidimo tokom svih ovih (pa i ostalih) scena su zadovoljavajući ukoliko ovom filmu pristupite kao nižebudžetnom ostvarenju. Paradoksalno, najefektnija i možda najjezivinja scena dešava se kada se brutalnost ni ne vidi na ekranu, tokom napada ogromnog pacova. Kayla telefonom komunicira sa prestravljenom žrtvom koju napada ogromni covpa a akciju prati na ekranu kompjutera, u vidu retro 8-bitne igre. Što se tiče same igre koja proizvodi haos ona deluje suviše moderno, savremeno i visoke rezolucije, dakle definitivno ne poput softverskog proizvoda 80-ih. I kompletna pozadina u vezi kodiranja igre, njenog smisla, cilja i autora famoznog codea deluje smandrljano i nimalo ubedljivo pa Choose or Die ni u jednom trenutku ne uspeva da makar donekle zainteresuje gledaoca ili da postigne da on brine za sudbinu dva ipo glavna junaka. Zašto dva ipo? Pa zbog toga što je osim Kayle i Isaaca filmu nakalemljena i njena majka, zavisnica od opijata koja ne može da se izbori sa svojim porokom. Ova depresivna priča je potpuno suvišna ali se idealno uklapa sa depresivnim tonom kompletnog filma. Ceo London deluje suviše sivo i beživotno a ni u jednom kadru ne vidimo bilo koji drugi lik pa deluje kao da je glavni grad Engleske potpuno nenaseljen.

Evo još jedne prevare: Robert Englund, čije se ime ponosno spominje kao najpoznatije u ovom filmu, pojavljuje se isključivo glasovno, i njegovu njušku ne možemo videti ni na trenutak. Deluje da je Robert ovu „ulogu“ odradio telefonski, za šaku zelembaća, a autori su dobili jedno poznato ime da se njime diče na omotu filma. Da nije njegovog imena niko ne bi ni zapazio Choose or Die a obzirom da je jedino što film generiše dosada cenimo da će veoma brzo biti zaboravljen.

+ nekoliko maštovitih scena i ubistava
— dosadan film; neiskorišteni potencijal
— ukleta igrica funkcioniše bez pravila
— slabi likovi i vrlo nezanimljiva priča
— bezobrazna reklama; veštački izgled

Ocena: 3/10

Final Destination (2000)

Tue, 26 Apr 2022 21:25:00 +0200

Režija: James Wong

Uloge: Devon Sawa, Ali Larter, Kerr Smith
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0195714/
Trailer: https://youtu.be/lP4Psj7d1ZI
Pogledajte još: Saw (2004)

Final Destination je jedan od većih horor hitova sa prelaska u novi vek pa nije ni čudo da je uspeo iznedriti četiri nastavka, kažu ljudi veoma dobra, a mi ćemo konačno to proveriti u narednom periodu. Imajući u vidu kvalitet filma koji opisujemo (ali i broj njegovih fanova) količina nastavaka nikako nije problematična, veće je iznenađenje zašto se sa snimanjem sequela stalo pre više od 10 godina...

Centralni karakter ovog filma je tinejdžer po imenu Alex Browning, mladić koji neposredno pre poletanja na školsku eksurziju doživljava katastrofalnu viziju u kojoj „vidi“ smrt svih putnika koji su se ukrcali na avion. Iako zbog te vizije prilično uznemiren Alex se ukrcava u avion a detalji koji mu još još direktnije „javljaju“ da nešto katastrofalno predstoji se nastavljaju i dodatno ga lome. Kada neposredno pred poletanje doživi pravi nervni slom Alex napušta letilicu a sa njim još nekoliko njegovih prijatelja i kolega, te jedna profesorica. Na iznenađenje svih, a ponajviše na iznenađenje prestravljenog Alexa, avion odmah po poletanju nestaje u vatrenoj buktinji, lišavajući života sve putnike i članove posade. I ko će sada poverovati našem junaku da lično nije umešan u eksploziju ni na koji način? Uz sve to – kako on sam sebi da objasni jezivo predosećanje koje je postalo još jezivije onog trenutka kada se obistinilo... No, ni tu nije kraj stravi i užasu: nedugo nakon pristizanja male ali možda odabrane ekipe preživelih svojim kućama pogibije se nastavljaju, u seriji smrti koje karakteriše niz slučajnih koincidencija koje uvek rezultiraju tragedijom koja se nije mogla izbeći...

Upravo te tragične koincidencije ponekad deluju kao nesrećan slučaj ali Alex se ne da omesti; on zaključuje da je neko načinio plan i stvorio redosled pogibija koji je začet na avionu ali nije prekinut time što je nekolicina putnika sišla s njega. Stradanja se nastavljaju i po kućama a Alex je ubeđen da se niz nekako može prekinuti i smrt zavarati, samo kad bi shvatio smisao dešavanja i redosled stradanja. Na tome i radi, dok mu pomaže nekoliko preživelih drugara a dok mu odmaže policija koja mu je neprestano za petama i dalje ga posmatrajući kao osumnjičenog iako za njegovu krivicu ne postoji nijedan materijalni dokaz. Ovo nam je bilo treće gledanje Final Destination 1 do sada a moramo reći kako je njegovo otvaranje maestralno, jedno od najboljih u dekadi. Scena u avionu i na aerodromu je zaista spektakularna, prepoznatljiva, jednom domaćom rečju – iconic. Alex neprestano uočava ili vidi gomilu sitnica koje ga uznemiruju, koje ga navode na zaključak da predstoji katastrofa i koje ga dovode do tačke pucanja, što je u opštoj suprotnosti sa blagostanjem i srećom koju primećujemo kod drugih klinaca, koji se provode najbolje u životu, i ne pomišljajući da ih samo minute dele od jezive smrti. Ovaj uvod bi mogli gledati iznova a on definitivno predstavlja najbolji deo filma.

Ali ni ostatak nije mnogo slabiji. Sve smrti su izuzetne, tačnije izuzetni su načini na koji se dolaze do njih. Svaka pogibija je zbir više slučajnih faktora koji međusobno utiču jedni na druge ali čiji proizvod je uvek tragičan. Veliko je zadovoljstvo posmatrati pravu malu zavrzlamu između tečnosti, struje, konopaca i drugih elemetana u pokućstvu ili kolibi koje pokreće jedan običan povetarac (simbol nailaska smrti) a koji se ne mogu prekinuti ili zaustaviti, bez obzira što žrtva vidi šta joj se približava. Bukvalno svaka scena smrti je odlična, svaka zanemaruje realnost na uštrb zabaveali zato doprinosi nepredvidivosti i igranju sa gledaočevim osećanjima, stvarajući negodovanje, nestrpljenje i druge elemente koji čine da vam Final Destionation definitivno ostane u pamćenju. Ono što je zanimljivo i potpuno u suprotnosti sa modernom horor produkcijom je finale filma koje sadrži obrt i delimično otvoren završetak koji može da se nastavi ali ne ostavlja gledaoca razočaranim niti prevarenim. Ono gde film pomalo podbacuje je na momente neuverljiva priča kada naši junaci naprečac dolaze do određenih zaključaka ili kada se susretnu sa nekim ne baš previše ubedljivim likovima (radnik u mrtvačnici).

Ipak, to su male mane koje ne umanjuju mnogo finalnu ocenu i ne kvare pozitivan utisak. Film je dobro odglumljen, odlično je režiran, nije predugačak, traje taman koliko treba, ne daje šansu za mnogo predaha niti poseduje suvišne scene, a napetost koju pruža od samog početka ne prestaje ni za sekund sve do odjavne špice. Iako poseduje neke elemente koji spadaju u horor klišeje (ili pod tipične stvari koje vidimo u teen hororima) Final Destination jeste jedan od boljih filmova strave i užasa koje smo dobili tih godina.

+ spektakularne scene koje dovode do smrti
+ konstantna napetost tokom celog filma
+ dobra režija, montaža, gluma i finale
— neki od sporednih likova nisu uverljivi
— određeni (teen slasher horor) klišei

Ocena: 8/10

Censor (2021)

Fri, 22 Apr 2022 16:53:00 +0200

Režija: Prano Bailey-Bond

Uloge: Niamh Algar, Michael Smiley, Nicholas Burns
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt10329614/
Trailer: https://youtu.be/KRrhXjH1M70
Pogledajte još: Cannibal Holocaust (1980)

Censor je još jedan od mnogohvaljenih prošlogodišnjih horor filmova ali i još jedan od onih koji se nama nije dopao. U pitanju je britansko ostvarenje, zvanično etiketirano kao psihološki horor a kao i većina modernih horora delo je debitanta. Odakle isplivavaju svi ti silni horor debitanti i gde završavaju nakon svog prvog filma – ostaje misterija ali to svakako nije tema ovog opisa već famozna Cenzura.

Da, glavna tema ovog filma je cenzura i to ona u hororima. Gledaocima sa ovih prostora bi moglo zvučati čudno ali nekada davno, pre nekoliko decenija, cenzura je u zapadnim zemljama bila veoma žestoka, u tolikoj meri da su se mnogi filmovi koji danas važe za kultne i eventualno delimično šokantne godinama nalazili na listama potpuno zabranjenih. Oni filmovi koji nisu bili zabranjeni bili su skraćivani, iz njih su izbacivane mnoge eksplicitne scene nasilja i brutalnosti pa se često mogu naći filmovi iz 70-ih i 80-ih godina koji su i desetak minuta kraći od Director's Cut verzija koje su danas u opticaju. Cenzura nije postojala samo u filmskoj industriji već i u drugim granama zabave (recimo muzici) a u vremenima kada nije bilo interneta, niti digitalnog kopiranja materijala, već su se filmovi distribuirali na analognim fizičkim medijima (uglavnom VHS kasetama) to je bio veliki problem. Tadašnji ljubitelji niskobudžetnih exploitation horor ostvarenja su posebno bili pogođeni restriktivnim merama jer su se takvi filmovi nabavljali isključivo ilegalno a njihovi gledaoci su tretirani gotovo kao kriminalci. Za više detalja ukucajte u google pojam „Video Nasty”.

Upravo posao cenzure u horor filmovima vrši i naša junakinja, Enid Baines, uštogljena, kruta i hladna žena kojoj je posao sve u životu i koja svoj privatni život ni ne poseduje. U poslovnom – Enig je gotovo bezgrešna, uvek stroga i profesionalna, posvećena poslu i gotovo nepogrešiva, pa je stoga kolege i nazivaju „Little Miss Perfect”. Ali, ono što njene kolege i malobrojni ljudi sa kojima ona kontaktira ne znaju je da Enid poseduje traumatično detinjstvo koje je na nju ostavilo snažan pečat i od kojeg je i pobegla u veliki grad. Naime, njena sestra je jednog dana nestala u šumi a Enid se nikada nije pomirila sa tim i nakon svih godina i dalje krivi sebe za tragediju. Ona i dalje veruje da joj je sestra nekim čudom i na nekom mestu živa a preokret po nju nastaje jednog sasvim običnog radnog dana, kada u prostorijama svoje organizacije pristupi gledanju izvesnog low budget brutalnog poluamaterskog horor filma. Nagledala se ona sličnih materijala, ali jedna scena će je posebno uznemiriti, daleko više od svih koje je do sada u karijeri cenzora videla. Naime, scene iz tog filma kao da su prekopirane iz Enidinog detinjstva i prikazuju onaj istovetni dan kada je njena sestra nestala. Ni to nije sve: mlada glumica iz filma kao da zaista jeste njena sestra pa Enid istog trena kreće u potragu za autorom materijala...

Film donekle funkcioniše sve do momenta dok Enid zaista ne dođe do filmskog seta pomenutog filma. Doduše, i do tada Censor funkcioniše kao drama sa horor elementima i dosta dokumentarnih sastojaka koji će više značiti zapadnim gledaocima nego našim. Sumorna britanska atmosfera je konstantno prisutna i to je zaista jedan od glavnih aduta filma, adut koji izuzetno efektno oslikava teško vreme za horor žanr ali i za njegove gledaoce. Period sredine 80-ih je verno prikazan, sa karakterističnim tehničkim elementima, odećom i drugim specifičnostima koje vidimo u gotovo svakom kadru a onda i bojama te kvalitetom kamere koja uspešno dočarava (kvazi) retro filmski materijal. Niamh Algar je odlična u ulozi Enid, uglavnom tihe i povučene žene maksimalno posvećene poslu i ničemu drugom, a i ta i takva uloga se veoma dobro uklapa u sveopšti sumorni utisak. Ono što nikako ne ide u prilog filmu je što se dalje od 80-ih, čini se po ovom filmu, do današnjih dana nije ni odmaklo. Iako danas cenzure (zvanično) nema ovaj film nam ne prikazuje u dovoljnoj meri kakve materijale Enid i njene kolege gledaju, niti šta je toliko šokantno. Očekivali smo da film na ovu temu poseduje više nekih autentičnih materijala koji bi ostverenju dali neku težinu i značaj ali za to očigledno nije bilo novca ili je autoru filma nešto drugo bilo na umu.

A kada to nešto drugo nastupi, a to će se desiti kada Enid stigne na filmski set gde se snimao famozni film sa „njenom sestrom” nastupa – pa, nešto... Završetak ovog ostvarenja je element od kojeg zavisi da li ćete ovo ostvarenje smatrati kao jedno od najboljih u prošloj sezoni ili jedno od najglupljih. Ukoliko vam poslednjih 20-tak minuta ne legnu ili ih ne shvatite ne postoji mogućnost da Censor ocenite pozitivnom ocenom. Finale nam prikazuje Enid koja je u izvesnom tripu, potpuno promenjene psihe i nesigurne da li ono što doživljava ima osnova u realnom svetu ili ne... Ni autor filma se ne trudi da joj pomogne pa tako ni nama gledaocima: finalne scene kao da su proizvod halucinacija izazvane suviše šokantnom istinom po našu junakinju ali i filmskim materijalima pod čijim uticajem je bila. Finalni kadrovi prikazuju slike realnosti koja se bespovratno ispreplela i stopila sa filmskom trakom, stvarajući tako veoma konfuzno meta iskustvo, prilično uznemirujuće, što dodatno pojačava i odgovarajuća muzička podloga, ali nedovoljno smisleno. A kada se sve završi gledaocima će ostati otvorena usta i upitnik iznad glave, ili eventualno uzvik oduševljenja, u zavisnosti od toga šta zahtevate od jednog horor ostvarenja i u kojoj meri vam je potrebno da finale jednog filma bude razumljivo i jasno.

Imajući to u vidu zaista je teško preporučiti ovaj film jer on nema zadovoljavajući i jasan završetak a uz sve to se bavi temom koja mlađim gledaocima sa ovih prostora uglavnom neće biti zanimljiva i bliska. Censor se može svideti onima koji su zainteresovani za istoriju horor žanra na zapadu, ili onima koji po svaku cenu žele gledati neki meta horor, kao i onima koji padaju na strane Top Liste i visoke ocene koje dodeljuju strani recezenti.

+ sumorna i depresivna atmosfera
+ dobro dočaran vremenski period
+ dobra Niamh Algar u ulozi Enid
— nejasno i konfuzno finale filma
— nedovoljno direktan i ekstreman

Ocena: 5/10

Horror Filmovi

Don't Say Its Name (2021)

+ perfektan šumoviti snežni ambijent + nekoliko odličnih brutalnih ubistava+ pozitivna upozoravajuća poruka filma— nešto slabija gluma i drugi amaterizmi— donekle zbrzano i nejasno finale filma Ocena: 5/10

No Exit (2022)

+ napet i misteriozan triler film+ nekoliko obrta u središnjici+ dobra gluma, režija i ambijent— diskutabilni postupci nekih likova— jedna prilično sumnjiva scena Ocena: 7/10

The Cellar (2022)

+ dobra gluma svih karaktera na ekranu+ dve odlične scene; spektakularno finale+ mračna, jeziva i depresivna atmosfera— elementi koji su mnogo puta viđeni— nerezonski postupci većine likova Ocena: 6/10

The Last Thing Mary Saw (2021)

+ teška, mračna i potresna priča o ljubavi dve devojke+ zaista maestralne Stefanie Scott i Isabelle Fuhrman+ autentični ambijent i specifična zloslutna atmosfera— lik The Intrudera nam se nije baš previše dopao— u nekoliko navrata film zna biti previše mračan Ocena: 7/10

Stranger Things (Season 2) (2017)

+ odličan nastavak odlične prve sezone+ verno dočaran izgled i atmosfera 80-ih+ kombinacija horora, misterije i fantazije+ odlična glumačka postava i novi likovi— predvidljivost; Mike; sedma epizoda Ocena: 8/10