Horror Filmovi

Beast (2022)

Wed, 30 Nov 2022 21:11:00 +0200

Režija: Baltasar Kormákur

Uloge: Liyabuya Gongo, Martin Munro, Daniel Hadebe
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt13223398/
Trailer: https://youtu.be/oQMc7Sq36mI
Pogledajte još: Prey (2007)

Strah od pomahnitalih divljih životinja koje love nevinog, naivnog, slabog i ničim izazvanog čoveka jedan je od jačih strahova pa nije čudo da se svako malo pojavi neki triler horor film na datu temu, bez obzira da li dotična životinja ordinira na pučini (takvih filmova je najviše poslednjih godina) ili na čvrstom tlu (ovakvih filmova je bilo mnogo više u prošlosti). Stoga, cenimo i pohvaljuemo pojavu filma Beast i nadamo se da će slični biti još učestaliji.

Priča u filmu je veoma jednostavna, kao što je i red u sličnim ostvarenjima: imamo tamnoputog oca i njegove dve maloletne ćerkice a oni su se svi skupa obreli u sred ruralne Afrike proganjani krdom divljih i krvoločnih lavova. Pozadinska priča ovde nije toliko bitna ali služi svrsi i doprinosi da pomenuti likovi imaju kakvog-takvog razloga da iz bezbedne USA prebace na tlo koje svakim svojim pedljom zrači opasnošću (Afrika)... Kod animal attack filmova zaplet je uvek najproblematičniji i najnaivniji deo filma ali ga, jelte, moramo istrpeti kako bi naši junaci imali nekakvog razloga da se nađu u vodi punoj gladnih ajkula ili famoznoj preriji sa hordom besnih lavova. Ovde uvod sadrži samohranog oca, njegovu pokojnu suprugu, njenu raniju bolest, njihov razvod, decu koja krive njega za sve što se izdešavalo i pomenutog staratelja koji put u svoju zemlju porekla vidi kao dobru priliku da se približi ćerkicama čiju je naklonost izgubio i vrati njihovo narušeno poverenje... Da li vam ovakav zaplet miriše na happy ili bad ending? Iako start filma ne nagoveštava da ima iskoraka u njihovim odnosima brutalni i tragični događaji koji slede mogu doprineti poboljšanju...

Ipak, treba reći da ova patetična i predvidljiva priča ne guši gledaoca a da Beast veoma brzo počinje da bude ono zbog čega su mu gledaoci i pristupili – napeti i dinamični triler horor film koji isključivo služi za napetu zabavu. Obzirom da je scenario filma nastao na osnovu priče koju je pisala žena pohvaljujemo što se nije išlo dublje u odnose među likovima i/ili patetiku, koje je ovaj film u principu lišen. Čim saznamo ko je ko, krećemo sa jednim od njihovih rođaka na manji trip i obilazak obližnjeg seoceta a kada sa našim junacima stignemo da ciljnu destinaciju zatičemo pravi masakr. Njega su, naravno, počinili podivljali lavovi a već koji trenutak kasnije isti se obrušavaju i na naše junake. Od tada pa do kraja filma nema mesta za predah: Beast je uglavnom nabijen akcijom, borbom za preživljavanje, napetošću, servirajući gledaocu čitav niz bezizlaznih situacija ili kadrova u kojima otac mora pribeći očajničkim, skoro samoubilačkim potezima ne bi li spasao svoju decu. I šta mislite, kako će posle svih tih poteza izgledati kraj filma i odnos između oca i dece, kao happy ili bad ending?

Treba reći da film ne izaziva neke preterane reakcije iz prostog razloga što je sve u njemu već viđeno, i to mnogo puta. Beast ne uspeva da iznenadi gledaoca ni na koji način jer se kreće dobro utabanom stazom koja nudi korektnu zabavu ali ništa više od toga. Sve što vidimo je veoma dobro režirano i dešava se u oku veoma lepim afričkim krajolicima... Priroda je iako negostoljubiva veoma eye candy a film je pravo zadovoljstvo posmatrati, tim pre što se uglavnom dešava danju. Čak i kada padne mrak sve je savršeno vidljivo a kada se nađu u krupnom kadru lavovi ne deluju nimalo animirano. Verovatno su korišteni neki drugi trikovi za implementaciju divljih životinja u jedan dugometražni film ali to nije toliko bitno koliko je bitna činjanica da životinje zaista deluju verodostojno i da zbilja imamo utisak kako se nalaze na samo metar od devojčica. Specijalni efekti su korektni iako na njima nije akcenat. Fokus ovog ostvarenja je na nizu izazova, uključujući dehidraciju, izolaciju, loše vremenske uslove, razne povrede i susrete sa moralno bankrotiranim pojedincima. I šta mislite, kako će posle svega pomenutog izgledati finale, kao happy ili bad ending?

Ne treba biti previše strog prema Beast pa zahtevati od njega da bude dubokoumno psihološko ostvarenje ili meta-horor koji šalje šifrovane poruke. U pitanju je veoma jednostavan film, napet i zabavan, ne previše brutalan pa kao takav čak može poslužiti kao zabava za celu porodicu. Pristupite mu kao jednokratnoj zabavi i on će ispuniti svoju svrhu.

+ dinamičan, napet, zabavan i izazovan
+ prelepa afrička priroda; izgled lavova
+ čitav niz veoma bezizlaznih situacija
— devojčice znaju biti prilično iritantne
— bez nekog iznenađenja; predvidljivost

Ocena: 6/10

Deep Hatred (2022)

Thu, 10 Nov 2022 20:29:00 +0200

Režija: Daniela Carvalho, Ale McHaddo

Uloge: Sara Drust, Jeremy Sless, Evan Judson
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt9070824/
Trailer: https://youtu.be/zVePB7VRJGA
Pogledajte još:Jessabelle (2014)

Paranormalnih horora nikada dosta a pravim fanovima ovakvih filmova skoro da ne smeta što su priče u ovim ostvarenjima mahom ispričane još davnih dana i što većina modernih predstavnika prežvakava stare teme, opet iznova, u nedogled. Ni nama uglavnom ne smeta utisak da smo određene paranormalne/nadnaravne filmove već gledali ali nam smeta kada su ti filmovi oslabi, dosadnjikavi, konfuzni i/ili nezanimljivi a upravo takav je Deep Hatred.

Cindy se posle dužeg vremena vraća u svoj porodični dom, prvi put nakon smrti oca, kako bi rešila neku papirologiju, sredila određene stvari, raščistila haos koji je ostao, odradila druge sitnice ali i pomalo uživala. Što bi rekao naš narod – došla je da bi spojila lepo i korisno. Da ne bi bila sama u ogromnoj, izolovanoj pa samim tim i jezivoj kućerini negde daleko na šumovitoj periferiji ona sa sobom vodi svog momka i još jedan par, čisto da ne bude usamljena, da se oseća sigurnije a i da bi gledaoci imali više nego jednog karaktera na ekranu, što je neophodno za jedan uspešan horor film. Svi oni se smeštaju u ovećem starom zdanju, kupaju se u dvorišnom bazenu, piju nezanemarljive količine piva i uživaju kao da ne postoji sutra i kao da ih iz mračnih kutkova pomenute kućerine ne posmatraju besni duhovi željni krvi... Pitate se odakle ovde duhovi? Well, dobro je poznato da svaka kuća u horor filmovima ima neki tragični, šokantni ili nedovršeni istorijat a duhovi su tu da stare račune naplate, kazne vinovnike (ili njihove naslednike) a nama gledaocima otkriju davno zakopanu tajnu a onda konačno smireni odu na dugo čekani počinak.

Nije ovo ništa loše, već smo rekli da 90% paranormalnih filmova počinje privremenim ili stalnim useljenjem na neku lokaciju a naše je samo da doznamo zbog čega su se zli entiteti navrzli baš na naše junake i kako će se sve završiti. U slučaju Deep Hatred stari stanari kuće su direktno zaslužni za ovo što će se desiti našim klincima i to je vrlo jasno već od prologa filma, kada vidimo dva odrasla muškarca koji onesvešćuju jednu osobu kojoj je stavljen džak na glavu a zatim je bacaju u obližnje jezero. Kada jedan od klinaca sasvim slučajno baci nekakvu specifičnu lutku u isto to jezero odrešiće ruke zlim duhovima i krenuće tarapana usled koje će većina prisutnih skončati pre izlaska sunca... Problem sa filmom je dvojak. Prvenstveno je tu nedovoljno ubedljiva priča a zatim je ta i takva priča odrađena na traljav način. Već po pristizanju na lokaciju, dakle za vedrog dana, u nekoliko navrata vidimo pojave koje se pomeraju iza naših likova ili im se odraz vidi u ogledalima. Ove prikaze se pojavljuju suviše rano da bi u nekom centralnom delu filma bile potpuno zanemarene a film se fokusirao na odnose među klincima i misteriju kuće. Ovo definitivno nije dobar balans i miriše na amaterizam.

Film nudi nekakvu misteriju (ali nedovoljno zanimljivu), nekoliko manje ili više uspešnih jump scare momenata (najčešće manje) i gomilu neobjašnjivih kadrova koji mahom ne zanimaju prisutne. Čas se neka krv sliva sa tavanice, čas se sliva po podu sobe, povremeno se čuje nepoznati zvuk, nakon toga plahta sa kreveta zamalo udavi seksi devojku ali likovi sve stoički izdržavaju, ni za trenutak ne pokazujući čak i najmanju želju za napuštanjem imanja. S druge strane oni itekako pokazuju želju za glupim i neubedljivim dijalozima, za nerezonskim ponašanjem a onda i za besmislenim svađama koje dovode do konstantnog razdvajanja. Scenario filma je ispodprosečan, gluma otprilike na istom nivou ali su klinci još i pristojni kakva je vremešna komšinica. Dotična pruža najslabiju glumu filma, ni slab scenario joj ne ide baš na ruku a utisak je i da joj je glas sinhronizovan u postprodukciji. Specijalnih efekata nema u obilatom broju ali se ne primećuju animacije, što je svakako dobar izbor autora. Ni u jednom trenutku Deep Hatred ne uspeva da uplaši gledaoca niti da izazove bilo kakve emocije.

Kulminacija filma nije predugačka ali film i pored relativno kratkog trajanja (75 minuta) deluje kao duži jer ne poseduje dovoljno materijala (pogotovo u središnjici) i jer zbog manjka zanimljivosti vremenom prestaje da zanima posmatrača. Jedino što drži pažnju je prelepa priroda brazilske periferije (odlični snimci sa drona koji prikazuju veliko imanje) ali autori filma čak ni podneblje nisu iskoristili. Ništa od južnoameričkog folkora se ne vidi a iako brazilski Deep Hatred deluje poput američkog filma, sa sve američkim klincima u glavnim ulogama koji na imanje pristižu Ford Mustangom. Veoma je očigledno na koje tržište cilja ovaj film.

+ lepo imanje i brazilska priroda
+ vrlo intrigantan početak filma
— oslaba i nezanimljiva priča
— gluma, scenario, postupci
— predvidljivost, strašne scene

Ocena: 3/10

Piggy (Cerdita) (2022)

Tue, 01 Nov 2022 21:30:00 +0200

Režija: Carlota Pereda

Uloge: Laura Galán, Richard Holmes, Carmen Machi
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt10399608/
Trailer: https://youtu.be/AmxqoA0VNjg
Pogledajte još: Carrie (2013)

Piggy je španski triler horor film nastao od istoimenog kratkog filma iz 2018. godine, iste autorke i sa istom glumicom u glavnoj ulozi. Pomenuti 14-minutni film je verovatno bio dovoljan da se zainteresuju neki producenti i neke filmske kuće pa je već nakon nekoliko godina stiglo i dugometražno izdanje na istu temu ali i servirano na dva jezika. Naime, na internetu možete uglavnom doći do verzije filma koja je sinhronizovana na engleski jezik i koju nikako ne preporučujemo. Kako znate i umete pogledajte izvornu audio verziju, dakle na španskom jeziku, jer je neuporediva sa onom nahovanom.

Na početku vam moramo reći da opis ovog filma sadrži neke spoilere tako da je naša preporuka ista kao i ranije – odmah pogledajte film a zatim se vratite da dovršite recenziju do kraja. Naprosto, već samim prepričavanjem uvoda neminovno je otkrivanje određenih detalja koji vam mogu narušiti gledanje i/ili otkriti previše... U svakom slučaju – radnja filma se dešava u jednom španskom gradiću (otuda neki ovaj film etiketiraju i kao rural horror thriller film) a fokusira se na devojku po imenu Sara čiji roditelji drže lokalnu mesaru. Dok druge devojke provode leto sa momcima no bazenu, reci ili po ulicama gradića naša junakinja uči radeći u mesari, što je samo jedan od razloga zašto je vršnjaci neprestano ismevaju i šikaniraju. Ipak, glavni razlog za takvo ponašanje je to što Sara ima problema sa viškom kilograma, najblaže rečeno. Ona je zbog svog obimnog tela naprosto maltretirana gde god da kroči i to ne samo od strane zgodnjikavih devojaka već i od dela momaka koji se priklanjaju skoro pa histeriji protiv punačke devojke. Stvar kulminira jednog sasvim prosečnog letnjeg dana kada naša Sara odlazi na pust bazen, ne bi li se okupala daleko od ičijih pogleda na svom telu i bez bilo koga ko bi je zadirkivao. Nažalost, naleće na dobro poznatu grupu devojaka koja ovoga puta ide korak dalje u vršnjačkom nasilju i bukvalno stavlja Sarin život na kocku.

Opet nažalost – na bazenu tog poslepodneva nije bilo ni čuvara ali ni konobarice, što je veoma bitan detalj po sam film. „Drugarice” idu mnogo dalje nego što su ikada pokušale a Sara se vraća sa bazena u mnogo gorem stanju nego ikada. Ipak, baš ovaj povratak kući će joj zauvek promeniti život... Kao što rekosmo – opis ovog filma ne može proći bez spoilera pa tako moramo reći da su Sarine školske „drugarice” otete (i tu ćemo se zaustaviti). Sara se vraća svojoj kući devastirana kako psihički tako i fizički a to njeno stanje će se dodatno komplikovati i usložnjavati sve do samog kraja filma. Ona nije isključivo povređena zbog samih dešavanja na bazenu već je bukvalno raspolućena između potrebe da svima ispriča istinu i delimičnog zadovoljstva jer su devojke koje su je maltretirale konačno dobile šta zaslužuju. Kada nestanak devojaka odjekne mestašcetom stvari su već otišle suviše daleko a socijalna drama o vršnjačkom nasilju prerasta u nešto mnogo bliže napetom trileru. Ovoj poslednjoj konstataciji ide u prilog i to što film u svojoj središnjici poseduje dosta napetih scena, toliko tenzičnih da vam zasigurno neće biti prijatno posmatrati ih. Ipak, to je umnogome ugodnije od gledanja prvih 20-tak minuta, kada maltretiranje nedužne devojke postaje zaista negledljivo i podiže pritisak gledaocima. Naravno, bullying je i centralna tema ovog filma te je upravo ovakav uvod obavezan, neminovan i definitivno pogađa u metu.

Piggy nudi nekoliko preokreta od kojih neki mogu zadovoljiti gledaoca a neki i ne baš (pogotovo su nejasni određeni pri kraju filma). Svi ti manji ili veći obrti vode do prilično brutalne i napete završnice a na putu do toga upoznajemo se sa Sarinim životom, ne samo van kuće već i u njoj samoj. Zbog strogih roditelja devojka je skoro pa maltretirana i u svom domu, pogotovo od strane majke, a definitivno je i zapostavljena i ne tretira se na ispravan način. Poseban segment filma predstavljaju psihički pritisci i na koji način se devojka bori sa njima (jedno od rešenja kojima pribegava je i kompulsivno prejedanje). Ipak, autorka filma nema dilemu da li je njena junakinja sasvim normalna devojka ili ne, što ne znači da je neće stavljati u mnoge neprijatne situacije. Ukoliko ste gledali Carrie moći ćete prepoznati neke pozajmljene detalje koje autorka filma i ne krije, kao što definitivno ne krije ni određene Texas Chainsaw Massacre uticaje. U celom filmu atmosfera je ono što će vam definitivno prijati budući da je španski gradić prelep a vrelinu jednog leta bukvalno možete osetiti sa ekrana. Piggy je dokaz da se napet, mračan i težak film može snimiti i u jednom jarkom i toplom okruženju Extremadure i da nema potrebe putovati čak do Bukurešta. Radnja filma i tema kojom se on bavi je na momente toliko teška da se verovatno i autorka pribojavala kako će je gledaoci podneti pa je stoga film obogatila i nekim neozbiljnijim ili komičnim elementima.

Poslednje ali definitivno ne i najmanje važno – Laura Galán je maestralna u glavnoj ulozi i iako je već zagazila u četvrtu deceniju života na izuzetno uspešan način dočarava nam jednu nesrećnu maloletnu devojku koja se našla u centru užasnih zbivanja. Laura se odlično snalazi u svim scenama, veoma se dobro dopunjuje sa glumicom koja je igrala njenu majku (druga po uspešnosti uloga u filmu) a dala je bukvalno sve od sebe za ovu ulogu, nudeći nam svoje pozamašno telo na dlanu, ne libeći se ni sramotnih kadrova. Kada se sve sabere i oduzme – Piggy u svom startu može delovati pomalo zbunjujuće, poput nekakve tinejdžerske drame, ali on definitivno šalje jasnu poruku i kao takav bi se mogao prikazivati i našim klincima po domaćim školama. To se naravno neće desiti, kao što ni poruka koju film šalje ni ovaj put neće dopreti do nasilnika, naravno. A pošto se maltretiranje, iživljavanje, ponižavanje i ismejavanje slabijih, hendikepiranijih i psihički nestabilnijih neće zaustaviti (društvene mreže i moderne tehnologije to čak i pospešuju) možemo očekivati i Piggy 2 u nekom trenutku...

+ izuzetno poučna i aktuelna tematika
+ lokalitet, režija i letnja atmosfera
+ maestralna Laura Galán kao Sara
— nekoliko nejasnih postupaka likova
— malo nejasan karakter „negativca”

Ocena: 7/10

Halloween Ends (2022)

Tue, 25 Oct 2022 21:06:00 +0200

Režija: David Gordon Green

Uloge: Jamie Lee Curtis, Andi Matichak, Rohan Campbell
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt10665342/
Trailer: https://youtu.be/s0vtbxLa-N8
Pogledajte još: bilo koji prethodni Halloween (osim Zombiejevih)

Čekanju je došao kraj, mada na Halloween Ends nije trebalo toliko čekati kao na prethodni, središnji deo trilogije. Uglavnom, završno poglavlje najnovije trilogije o Michaelu Myersu je tu (tačnije tetralogije, jer se u ovu vremensku liniju ubraja i original iz 1978. godine) ali su utisci nakon njegovog gledanja uglavnom negativni a fanovi mahom razočarani viđenim. Zašto je to tako pročitajte u nastavku ovog podužeg opisa...

U negativne komentare diljem interneta nismo poverovali ali da nešto kod Halloween Ends neće biti u redu primetili smo već tokom uvodne špice gde je naslov filma plave boje, za razliku od dva prethodnika. Boja titla podseća na „nesrećni” i od velikog dela fanova nepriznajući Halloween III: Season of the Witch. Ali, mnogo bitnije od boje je što su kao scenaristi Endsa potpisane čak četiri (!) osobe, što je, priznaćete, veliki broj ljudi čak i za grupni seks a kamoli za jedan scenario ne mnogo komplikovanog i dubokog filma koji već ima jasno definisane likove i njihove osobine, zadate su mu smernice a i unapred mu je najavljeno akciono finale tj. finalni obračun starih znanaca. Film je naprosto finalno poglavlje davno započete priče, poslednja trećina radnje iz 2018. godine, i toplu vodu nije bilo potrebno izmišljati. Ništa od toga nismo dobili, ili zapravo – veoma malo: radnja filma počinje godinu dana posle Halloween Killsi prikazuje jednog muškog bebisitera po imenu Corey kako muku muči čuvajući jednog iritantnog klinca. Mali je rešio da propisno prestraši svog noćnog staratelja pa ga zaključava u jednu od bezbroj soba a čitava smicalica se završila nesrećnim slučajem u kojem klinac gubi život a Corey biva optužen za njegovu smrt. Tri godine kasnije Corey je uveliko na slobodi ali gledaoci nemaju pojma zašto je to tako. Naša pretpostavka je da je u pitanju nedostatak dokaza ili je naprosto zaključeno da mladić nije ni kriv za pogibiju klinca kojeg je čuvao...

Ipak, u njegovu nevinost ne veruju meštani Haddonfielda pa šikaniraju i proklinju mladića na svakom koraku, mrzeći ga više nego krvoloka koji im je pobio pola sela... Pitate se kakve veze ima famozni Corey sa celom Halloween storijom? Pa, njega je naša Laurie sasvim slučajno srela ispred jedne benziske pumpe i spasila ga od nekakvih maloletnih delikvenata koji se po ceo dan vozikaju gradićem u svom kabrioletu... Nakon toga se desilo i to da je Allyson videla Coreya i zaljubila se na prvi pogled! Ceo ljubavni zaplet deluje neubedljivije nego finale Halloween Kills, kada višestruko ranjeni Michael sam samcijat razbaca i izmasakrira tri tuceta dobro naoružanih ljudi a onda netragom nestane... I pored svega, nadalje gledamo famoznu ljubavnu romansu sa tek tu i tamo elementima koji razbijaju tu bljutavu i neuverljivu monotoniju. Kada ga oni isti klinci iz kabrioleta ponovo napadnu Corey pada sa mosta, nedaleko od kanalizacije i naizgled ne daje znake života... Klinci beže a on završava uvučen u kanalizaciju... I opet, pitate se, kakve sve to veze ima sa dva prethodna filma i gde je u svemu tome Myers? Pa, već sam fokus na kanalizacione cevi koji vidimo u početku filma vam može dati odgovor na to pitanje a mi vam nećemo dalje otkrivati pojedinosti priče jer nam svakako ne biste ni verovali: ovaj film naprosto morate pogledati ukoliko ste Halloween fan jer ukoliko vam ga neko prepriča mislićete da vas zeza (da ne upotrebimo neku težu reč).

Myers se pojavljuje dosta kasno u filmu a i nadalje ne dobija minutažu koju zaslužuje i koju gledaoci očekuju. Tek tu i tamo vidimo njegova slashovanja ali je on ukupno gledajući bleda senka onog Myersa kojeg smo videli u dva prethodnika. Između njegovih ubistava gledamo (naravno) ljubavnu priču Coreya i Allyson, gledamo njihove nezanimljive dogodovštine, njene dane koje provodi na poslu a zatim i svakodnevni život Laurie koji je sve samo ne očekivan. Ništa od onoga što gledamo ne deluje logično ili razumno, ni to što Laurie nema nijedan komad oružja u kući (nakon onakvog arsenala iz 2018.) iako veoma dobro zna da je Michael još uvek živ a verovatno u blizini, ni to što Allyson muva potpuno nezainteresovanog antipatičnog klinca koga mrzi ceo grad. Zanimljivo je kako su autori uspeli da naprave film gde nijedan kadar ne deluje životno i nijedno ponašanje bilo kog lika realno, bio on glavni ili spredni karakter.Obzirom da smo neposredno pre gledanja ovog filma pogledali i dva prethdonika moramo izneti mišljenje da su oni ako ih poredimo sa ovim filmom – za Oscara a da su svi stari likovi koje ovde vidimo dobrano nazadovali i da su svi odreda postali svoje karikature koje samo izdaleka podsećaju na one ljude koje smo nekada poznavali na filmskom platnu ili ekranima. Zašto je to tako – teško je reći, ali je sasvim očigledno da je neko od četvoro potpisanih scenarista vukao u pravcu komedije i to se jasno vidi po nekom scenama tokom prve polovine filma.

S druge strane, tokom prve polovine filma (pa i kasnije ali naročito u prvih sat vremena) gledalac skoro i da nema utisak da gleda jedan Halloween film. Horor atmosfere gotovo i da nema, jesenja atmosfera je prisutna samo u tragovima a specifične žute boje (bundeve, opalo lišće, praznik) ni ne vidimo, kao što veoma slabo čujemo i poznatu Carpenterovu melodiju (možda mu nisu platili dovoljno?). Dok Corey vozika svoj stari motor po selu a Allyson seče vene za njim i Laurie peče kolače gledalac se pita kako je moguće da su autori mislili da je ovo upravo onakvo epsko finale kakvo su verni gledaoci očekivali i nakon toliko godina zaslužili... U drugoj polovini filma postoji nekakva dinamika, ne uvek najlogičnija i najuspelija, ali makar se nešto dešava, tu je konačno i Michael a tu su i (konačno) ubistva. Ubistva su mnogo slabija nego u prethodnicima, ne samo iz razloga što ih nema u tolikom broju već i zbog toga što se polovina njih dešava van ekrana a ono što vidimo – već smo videli više puta do sada (ubadanje nožekanjom kroz žrtvu i njeno kačenje o zid). Ne treba preskočiti ni ona izuzetno glupa i nerealna ubistva (ubistvo u kanalizaciji) kao ni scene u kojima se iz nekog razloga preteruje čime se film gura ka horor komediji (ubistvo u radio stanici). Specijalni efekti tokom brutalnih scena su korektni ali se gledalac ne može oteti utisku da je film nazadovao i na ovom polju kao i na svim drugim.

Zadnjih 20-tak minuta su neprirodno slepljeni na dotadašnji film a most koji povezuje dotadašnju radnju u pomenuto finale je veoma klimav i samo što ne padne... Ipak, to finale je jedna od retkih svetlih tačaka Endsa iako se nakon onako eksplozivnog završetka prethodnika u Ends očekivala neka mnogo epskija i spektakularnija bitka između dva višedecenijski glavna lika. U svakom slučaju, gledaoci će nakon gledanja ovog filma ostati uglavnom nezadovoljni a može se reći čak i prevareni. Umesto da autori dovrše ono što su zakuvali u dva prethodnika i što su servirali gledacima u vrlo dobrih 210 minuta oni su nas počastili nečim što se ni tematski ni stilski ne uklapa u ono što je prethodilo. Autori su iz nepoznatog razloga gotovo sve rešili da promene pa su tako ruinirali i samog “boogeymana”, kako se Michael u ovom mini serijalu često naziva, prikazujući nam ga kao ostarelog, izranjavljenog i slabog ex-monstruma, koga i jedan antipatični klinac može da obali na zemlju i ukrade mu masku. Halloween Ends zbog svega ovoga deluje kao neki spin-off originalnog serijala ali snimljen u pogrešno vreme a objavljen u još pogrešnije... Ipak, ne treba u ovom fijaksu preskočiti ni krivicu gledalaca/fanova koji su svojim hejtovanjem Killsa naprosto naterali autore da pod pritiskom snime nešto novo i po svaku cenu. I sami osećamo deo odgovornosti zbog toga pa smo i zato podigli ocenu prethodnicima nakon drugog i trećeg gledanja.

Bilo kako bilo Halloween Ends završava ovu novu priču o Myersu na nekakav način, što ne znači da nisu ostavljeni elementi koji mogu da proizvedu dalje sequele. Osim potencijalno nezgodnog ali uvek mogućeg oživljavanja mrtvaca ovde imamo još dva elementa koji u nekom trenutku mogu da proizvedu dalje nastavljanje serijala što u principu ne pozdravljamo. Mislimo da Halloween treba i dalje da živi u nekoj formi ali možda u formi serije ili eventualnog reboota koji mora da zanemari ne samo prethodne nastavke franšize već i sam original. Blumhouse je ostao bez filmskih prava na dalju eksploataciju Halloweena a novim/starim vlasnicima savetujemo da malo odmore, makar 4-5 godina, a onda angažuju pre svega kvalitetne scenariste; za režisere će lako... Što se tiče Ends – njega nemamo želju da ponovo pogledamo, osim možda zadnjih 20-tak minuta. Njih ćemo dodati prethodnicima kada se narednih Noći veštica budemo odvažili na gledanje H 2018 i H Kills.

+ poslednjih dvadesetak minuta filma
+ Laurie Strode; odlična poruka filma
— film skoro ne deluje kao Halloween
— Corey i sve oko njega je promašaj
— scenario; likovi; ubistva; komičnost

Ocena: 3/10

Blessed (2004)

Mon, 03 Oct 2022 20:42:00 +0200

Režija: Simon Fellows

Uloge: Heather Graham, James Purefoy, Fionnula Flanagan
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0390450/
Trailer: https://youtu.be/7LdYxi_Fxd8
Pogledajte još:Matriarch (2018)

Pogledali smo Blessed, jedan skoro potpuno zaboravljeni film s početka veka, film koji je nemoguće pogledati online pa vam kao jedina opcija preostaje stari i dobri način skidanja filma i uparivanja sa odgovarajućim prevodom. Nakon loše vesti sledi ona bolja a to je da – ukoliko ne pogledate ovaj niste ni mnogo propustili. U pitanju je ne toliko dosadno ostvarenje koliko manjkavo na drugim poljima a više o tome u nastavku ovog opisa...

Hawardsovi su mladi bračni par koji živi u Njujorku i nema dece. Nije da na potomstvo nisu pomišljali nego im se uvek isprečilo nešto preče, te njeni problemi na poslu, pa njegova karijera... I sada, kada deluje da su se stvari nekako posložile došlo je vreme i za taj čin, kad’ ono mućak... Jedino rešenje koje stoji pred Howardsima je vantelesna oplodnja u jednoj maloj (čitaj: jeftinoj) klinici, negde na šumovitoj periferiji,daleko van naseljenog mesta. Oni će odsesti u iznajmljenim bungalovima nedaleko od klinike a u supermodernoj medicinskoj ustanovi će se izvršiti samo jedan (jer više ne mogu da priušte) pokušaj vantelesne oplodnje koji mora uspeti. Tako i bi... Samantha je ostala u drugom stanju, čak ne nosi jedno dete nego blizance, pa njenoj i sreći njenog supruga Craiga zaista nema kraja. Doduše, mali nemir im unose neobjašnjivi događaji koji se neprestano dešavaju oko njih, nestanak trudnice iz susedne kolibe, kao i nepoznata osoba u kabanici koja ih neprestano prati. No, osim na emotivno-roditeljskom planu Hawardsovima je krenulo i na poslovnom pa usled nedostatka vremena i koncentracije ne obraćaju veliku pažnju na ono što ih okružuje a što itekako ne deluje normalno i svakodnevno. Takođe, pre odlaska na famoznu kliniku naš srećni bračni par nije proverio ni njen website na kojem uredno piše da se ova ustanova bavi i – kloniranjem.

Film se deli na dve polovine, gde je prva sporija i mnogi bi rekli dosadnija, kada se malo toga dešava a od horora vidimo samo dve jeftine jump-scare scene. Bračni par ide u kliniku, gledamo suprugovu borbu sa kreativnom blokadom i sa svojim izdavačkim agentima a onda i početak Samanthine trudnoće. U drugoj polovini film se delimično ubrzava, primećuje se nešto više horor momenata, pa on stoga zadovoljava etiketu filma strave i užasa. Čini se da film što se tiče jezivih momenata od svog početka ide uzlaznom putanjom pa najjeziviju scenu vidimo u samom finalu. Ipak, koliko god zastrašujuće prepričane scene iz ovog filma delovale Blessed nije strašan film i neće vam izmamiti jezu niti u jednom trenutku. To je uglavnom zbog dve stvari: prve, koja se odaziva na ime „jeftinoća” i druge koja se zove „neubedljivost”. Jeftinoća se ovde ne vidi u specijalnim efektima kojih u principu i nema mnogo ali kada se vide deluju korektno. Jeftinoća je u produkciji, suviše ispranim bojama, osvetljenoj fotografiji i animiranim (uklopljenim) eksterijerima. Film je sniman u Rumuniji, u Bukureštu, a vidimo i nekoliko kadrova koji definitivno potiču iz Amerike ali su po kvalitetu slabi, tako da deluje da je budžet ovog filma bio veoma ograničen. Blessed je po tehničkim karakteristima tipičan direct-to-DVD, ili jednostavno TV film s početka vekai ukoliko mu tako pristupite nećete biti iznenađeni njegovim audio-vizuelnim (ne)kvalitetima.

Ipak, glavni problem filma jeste neubedljivost. Priča je nekakva slaba kopija Rosemary’s Baby ali izvedena na neuverljiv način i ispričana tako da ni maloletno dete ne bi u nju poverovalo. Osim klinike za kloniranje vidimo čitavu „sektu” koja naseljava okrug i koja je na neki nejasni način povezana, vidimo jedno svešteno lice i nekakvu pozadinsku priču koja bi trebala objasniti zašto se desilo ono što posmatramo i šta to Samantha nosi u svojoj utrobi. Namere i motivi većine likova su veoma upitni (osim same majke koja jednostavno želi da ostane trudna)a urnebesni highlight kompletnog filma je kada glavni negativac ubije jednu žensku osobu samo zbog toga što se drznula da dođe u njegove odaje i upita ga nešto u vezi famozne klinike, nešto što je pročitala na websajtu te ustanove! Ovakvih momenata ima još dosta a u sve se uklapaju i veoma slabi likovi koji izgovaraju prilično slabe i neuverljive linije teksta. Heather Graham uglavnom blista u ulozi buduće majke i trudi se da izvuče maksimum iz oslabog scenarija ali od njenog supruga pa nadalje niko nema sreće da se njegova rola okarakteriše kao zadovoljavajuća. Ovde čak ni jednostavna radnja kao što je kucanje teksta na laptopu ne deluje uverljivo pa ukoliko želite da se uživite u Blessed zaista morate sniziti kriterijume.

Tokom snimanja filma preminuo je David Hemmings koji je ovde igrao glavnog negativca. Po rečima njegovog agenta to se desilo na setu, neposredno nakon snimanja njegove zadnje scene. Ovo je element po kojem će se Blessed i pamtiti jer drugih stvari zbog kojih bi nekome ostao u sećanju nema. Ipak, ukoliko želite da ga pogledate osim postojećeg imena probajte Samantha's Child (pod kojim je objavljen u USA) ili Blagosiljana / Dete tame, što su domaći nazivi filma.

+ misterija tokom prve polovine
+ Heather Graham u glavnoj ulozi
— izuzetno neuverljiva priča filma
— slab scenario i gluma pojedinaca
— završetak; nejesnoće; jeftin izgled

Ocena: 4/10

Hunting Ava Bravo (2022)

Thu, 29 Sep 2022 20:32:00 +0200

Režija: Gary Auerbach

Uloge: Kate del Castillo, Marc Blucas, Halem Medina
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt13872380/
Trailer: https://youtu.be/573tJWT_Gtk
Pogledajte još:The Decline (2020)

Evo jednog trilera, pa još i snežnog, za koji je malo ko čuo – kad smo ga prvi put ugledali online odmah smo kliknuli da ga pogledamo, ne znajući šta bismo mogli očekivati, kojeg je nivoa ostvarenje i na koju temu... Možda je razlog za slabu vidljivost filma to što je u pitanju Roku ekskluziva. Za one koji ne znaju Roku je još jedan od američkih streaming servisa, mnogo manje popularan od nekih zvučnijih, ali skupa sa njima jasno stavlja do znanja da vreme klasične kablovske televije polako prolazi...

No, to je tema za neku drugu analizu a mi se vraćamo na Hunting Ava Bravo. Film počinje pravom misterijom, baš onako kako volimo: Ava Bravo se budi u jednoj kolibi u kojoj je sasvim izvesno provela neko vreme. Koliba je prazna, dakle nema nikoga, nalazi se duboko u snegom okovanim šumama, daleko od bilo kakve civilizacije a ona nema pojma otkud se našla baš na tom mestu niti ko ju je tu doveo... Ona skida vreću sa glave, razgleda siromašno pokućstvo kolibe a zatim uočava na traci snimljenu poruku koju pušta. Nepoznati glas joj saopštava da je na pet milja od kolibe čeka snoumobil koji će je odvesti put civilizacije. Ali, da bi došla do njega Ava mora biti veoma snalažljiva te uteći svom hunteru: naime, vlasnik glasa sa trake će proganjati Avu kroz zavejanu šumu u nameri da se zabavi, ali i da je likvidira.Da bi bizarna igra bila što zanimljivija i neizvesnija tu su i stroga pravila kojih se iskusni i dobro pripremljeni lovac navodno ima pridržavati ali čak i ta i takva pravila ne ostavljaju mnogo šansi nesrećnoj ženi koja ne zna iza kog grma vreba snajper... Međutim, prevejani lovac se ipak prevario u svojoj proceni a možda je i zakon verovatnoće doveo do toga da se namerači na tvrd orah, tačnije odlučnu ženu koja je rešila da nasilne muškarce pobedi na njihovom terenu...

Nećemo previše spoilerisati ovaj film a to nije nimalo lako jer neki od (ne)očekivanih preokreta slede već nakon uvodnih nekoliko minuta. Već pretpostavljate da neće sve ići glatko, kao što je mnogo puta išlo kada se sličan lov organizovao u istoj kolibi, u istoj šumi i uključujući istog misterioznog lovca iza nišana. Neće ići ni onako kako je Ava pretpostavljala da će biti nakon prvog preokreta pa hajde da kažemo da će se lovac i plen naći negde na sredini. Reći ćemo vam da su dešavanja manje-više predvidljiva ali i da je Hunting Ava Bravo ipak mirisao na malo zanimljiviji i dinamičniji film nego što je u konačnici ispao. Treba ipak imati u vidu kako je ovo jedno ostvarenje skromnijeg budžeta a da li ima smisla zamerati takvom filmu na manjku sadržaja – veliko je pitanje. Činjenica je da su neki od problema mogli biti izbegnuti, tim pre jer za to nisu bile potrebne zelene novčanice, već isključivo malo rada na priči ili menjanje određenih delova. Zamerke koje upućujemo filmu uglavnom se odnose na scenario i dosadnjikavu središnjicu filma koja se konstantno vrti u mestu, u utabanom snegu zavejane šume, nedaleko od kolibe i snoumobila...

Umesto da svoj triler film obogati napetošću, tenzijom i preokretima autori filma su ga uglavnom uvaljali u sneg i dosadu, grudvajući gledaoca beskrajnim monolozima i dijalozima glavnih aktera koji mu pružaju dublji uvid u njihove namere, planove i istorijat odnosa. To je svakako bitno za jedan ovakav film koji počinje misterijom ali smo utiska da se preteralo u diskusijama nauštrb drugih elemenata uspešnog trilera. Istini za volju Hunting Ava Bravo poseduje nekoliko preokreta, i više napetih scena, ali i suviše mnogo razgovora i bauljanja kroz šumu a to će ubiti volju za gledanjem kod većine gledalaca. Za jedan film koji u nazivu nosi reč Hunting očekivalo bi se više lova a manje priče. Film sadrži određeni broj neminovnih klišea ali će vam oni manje smetati od onih ranije iznesenih zamerki. Lokalitet u kojem se sve odvija je odličan, kamera je takođe vrlo dobra a snežni ambijent je vrlo upečatljiv. Ono što je manje ubedljivo je ponašanje glavne glumice koja ne odaje da se smrzava iako bi po svemu sudeći temperatura trebala biti veoma niska a ona ceo dan provodi gologlava bežeći od lovca. Glumački je film korektan ali smo utiska da je glavna glumica mogla biti ubedljivija. Teško je razlučiti da li akterka slabo iznosi linije teksta ili su one loše napisane (možda čak i oboje).

Hunting Ava Bravo je film koji će teško zadovoljiti gledaoca koji je zainteresovan njegovim odličnim i misterioznim početkom. Nije da film nema svojih momenata ali je to suviše malo obzirom na to kakav je mogao biti. Ukoliko ste željni napetog i brutalnog trilera u snežnom okruženju ipak vam preporučujemo film iz gornje preporuke.

+ misteriozan početak filma
+ snežno šumsko okruženje
— suviše mnogo razgovora
— malo dinamike i tenzije
— slab scenario i/ili gluma

Ocena: 4/10

Day Shift (2022)

Sun, 25 Sep 2022 14:38:00 +0200

Režija: J.J. Perry

Uloge: Jamie Foxx, Dave Franco, Snoop Dogg
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt13314558/
Trailer: https://youtu.be/GN_IwBptKi4
Pogledajte još:What We Do in the Shadows (2014)

Ukoliko ste horor fan Day Shift bi vam mogao u potpunosti promaći usled njegovog nedovoljno atraktivnog postera, tačnije covera koji navodi gledaoce kako je u pitanju film nekog drugog žanra a ne film strave i užasa. Dobro, on to dobrim delom i jeste, jer je u pitanju horor komedija ali sa dovoljno vampira, krvi i iznutrica da bi zadovoljio svakog fana željnog neobavezne akcije, brutalnosti i dobre zabave...

U centru pažnje je Bud Jablonski, otac jedne devojčice, uskoro bivši suprug jedne žene i čistač bazena po profesiji. I to lažnoj. Bud je zapravo lovac na vampire a čišćenje bazena mu je samo paravan za lakše kretanje po gradu a onda i upad na tajne lokacije (tzv. vampirska legla) gde se kriju vampiri. Bud nema nikakvu antivampirsku ideologiju, on ne sanja o svetu bez vampira niti ima bilo kakav viši cilj ili ličnu misiju; on jednostavno zarađuje novac likvidiranjem pomenutih spodoba kako bi svojoj ćerkici platio protezu za zube. Zbog svog karaktera, nediscipline i nepoštovanja strogo definisanih protokola Bud je izbačen iz sindikata lovaca na vampire pa sada novac zarađuje kao svojevrsni freelancer, samostalni hunter koji pronalazi legla jedne od nekoliko postojećih vrsta vampira a zatim ih neutrališe odsecanjem glava te vađenjem njihovih očnjaka koji vrede dosta novca na crnom tržištu... Međutim, kada neutrališe (čitaj: obezglavi i obezubi) jednog mnogo važnog vampira sebi za vrat (i bukvalno i figurativno) navlači čitavu vampirsku organizaciju a borba protiv moćne, organizovane i brojne mašinerije nikako neće biti laka za jednog čoveka obučenog u letnju košulju i naoružanog (uglavnom) pištoljem i bombama koje raspršuju dim od belog luka...

Day Shift započinje žestokom akcionom scenom i ta scena diktira ton kompletnom filmu. Naizmenično posmatramo akcione borbe sa vampirima i predahe sastavljene od Budovih kontakata sa svojom porodicom, prijateljima i kolegama. Balans dinamičnih scena i onih koje predstavljaju predahe je dobro odmeren pa ne biste trebali biti ugušeni besomučnom tučnjavom ali ni predugačkim dijalozima koji ne vode nigde. Istina, tuče uglavnom deluju klinački, sa vampirima se hunteri obračunavaju paralelno koristeći vatreno oružje, prigodne alatke (gore pomenute bombe sa belim lukom ili rastegnute žice koje obezglavljuju) ali i borilačke veštine koje prkose zakonima logike, fizike i jačini kostiju ljudskog tela. Realnost kod borbi je zanemarena nauštrb dinamike i zabave a u skladu sa tim se ponašaju i vampirikoji takođe poseduju znanje borilačkih veština i nadljudsku snagu ali i sposobnost da lome svoje telo, hodaju naopačke kao da su zaposednuti i slično. Ne treba biti cepidlaka i prigovarati ovim elementima jer je u filmu sve podređeno zabavi za sve uzraste. Bićete svedoci spektakularnih tuča, urnebesnih poteza, skoro pa matrixolikih, a onda i bacanja likova po mestima borbe, gde (očekivano) nijedan udarac lovca u okolni zid ili barijeru ne rezultira lomljenjem bilo koje koske. Tu je i jedna odlična jurnjava automobilima koja je potpuno namerno poistovećena sa video igricom.

Film ne poseduje nikakvu dubinu, karakteri su plitki, šablnonizirani i jednodimenzionalni a sama radnja obiluje brojnim klišeima i očekivanim raspletima. Kada vidite da se međudešavanja odvijaju upravo onako kako ste i očekivali odmah ćete znati i kakav vas finalni završetak očekuje... Filmu nije ni to zameriti jer on i pored obilja brutalnosti, krvi (crne vampirske) i odsečenih glava predstavlja zabavu za celu porodicu i za više generacija. To nikako ne znači da autori nisu trebali svoje filmsko delo obogatiti sa više neočekivanih elemenata ili preokreta, kao što su mogli i malo produbiti priču, recimo na polju različitih vrsta vampira što je potpuno površan i nedovoljno obrađen segment priče koji je itekako imao potencijala. Zamerku stavljamo i na nedovoljno harizmatičnog negativca koji deluje suviše generički i definitivno ga nećete pamtiti duže od ovog filma.Na polju humora efikasnost je dvojaka. Day Shift poseduje scene koje jesu duhovite (pre svega one koje uključuju Budovog nametnutog trapavog pomoćnika) a poseduje i one koje nisu sasvim, ili makar nisu ukoliko imate oveći broj godina. Tokom trajanja filma vidimo i čujemo brojne reference na mnoge poznate vampirske horor filmove a vidimo i nekoliko poznatih faca u sporednim ulogama (Snoop Dogg i Peter Stormare). Pomenuti sporedni glumci će vam više prijati i duže ostati u sećanju od glavnog negativca.

Nemojte zamerati ovom filmu ni to niti izostanak logike ili dubine u bilo kojoj sceni. Pristupite gledanju Day Shift kao jednokratnoj zabavi, plitkoj i poslepodnevnoj, isključivo snimljenoj za neobaveznu razbibrigu. Ukoliko se na taj način prepustite akciji i gomili izmasakriranih vampirskih tela ovo bi moglo biti vaših 113 minuta.

+ dinamična i zabavna akciona horor komedija
+ specijalni efekti, sporedne uloge, reference
+ film se mahom odigrava po danu; Jamie Foxx
— suviše predvidljiv film; dosta slab negativac
— izuzetna preterivanja u akcionim scenama

Ocena: 6/10

Umma (2022)

Wed, 14 Sep 2022 18:30:00 +0200

Režija: Iris K. Shim

Uloge: Sandra Oh, Fivel Stewart, Dermot Mulroney
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt13235822/
Trailer: https://youtu.be/QQdXvvtu-iI
Pogledajte još:The Swarm (La Nuée) (2020)

Umma je američki film ali je autorka filma korejskog porekla pa otuda i tematika filma, glumačka postava i povremeni utisak kako gledamo jedno azijsko ostvarenje. Film uglavnom deluje kao korejsko-američka koprodukcija i odgovaraće svima onima koji vole azijski stil, glumu i tradiciju ali ne i ostale karakteristike korejskog filma, uključujući tu i jezik. Kada smo razjasnili ovu nedoumici možemo preći na glavnu stvar a to je priča.

Majka Amanda i njena ćerka Chris žive na udaljenoj i izolovanoj farmi, bave se uglavnom pčelarstvom a bez neke preke potrebe ne kontaktiraju sa drugim ljudima niti posećuju obližnji gradić. Iz nekog razloga majka se odlučila na takav život a u tom stilu je vaspitala i odgojila svoju ćerku, lišavajući je druženja sa vršnjacima pa čak i odlaska u školu. Majka je Chris bila i roditelj i prijatelj i učitelj i zaista je delovalo da su jedna drugoj više nego dovoljne i da im za srećan život osim pčela ne treba niko drugi... Ono što je takođe interesantno i veoma intrigantno je da njih dve žive u stilu Amiša, uglavnom ne koristeći moderne tehnologije, ili makar ne one koje rade na struju. Iz nekog razloga (a otkrićemo ga kasnije u filmu) električna energija je zabranjena u kući.Koriste se isključivo lampe, petrolejke, sveće, nema bilo kakvih modernih aparata ili mašina a o sredstvima moderne komunikacije nema ni govora. Majka je tako odlučila, ćerka ni ne zna za bolje ali sve se menja jednog naizgled sasvim običnog dana kada se dešavaju dve ključne stvari: prva stvar je da Chris upoznaje ćerku lokalnog prodavca a ova iz nekog razloga ne misli da je devojka sa pčelarske farme čudna već za razliku od većine lokalnih tinejdžera pokazuje želju da se druži upravo sa njom...

Druga stvar je nešto važnija po film, makar po njegov horor aspekt: jedan misteriozni čovek stiže u gradić i donosi posmrtne ostatke Amandine majke, direktno iz Južne Koreje. Chris nije čak ni znala da je imala baku ali po Amandu urna sa majčinim pepelom predstavlja element koji će je izbaciti iz ravnoteže, podsetiti ju na neke teške momente detinjstva a skupa je sa ćerkom gurnuti u mračne i jezive vizije koje prete da kulminiraju i unište sve što su njih dve godinama gradile... Trauma koja u ponor horora gura jednu skladnu porodicu i od nje pravi izuzetno disfunkcionalnu grupu stranaca svakako nije nova ideja u horor žanru ali je uvek dobrodošla i veoma je poučna. Problem sa filmom Umma je što ova borba sa duhovima prošlosti i unutrašnjim demonima uglavnom ne izaziva emocije gledalaca i to mahom zbog toga što je film prilično predvidljiv i nakrcan horor klišeima. Gledalac u principu dobro zna u kojem pravcu ide priča filma, zna da majčini strahovi imaju veze sa njenim detinjstvom ali i veoma dobro zna da se ćerka neće pomiriti sa tim i takvim ponašanjem i da ona ima pravo na svoj život, na koji njena majka možda nije imala. Tu i tamo vidimo mala skretanja sa očekivane trase, film je donekle obogaćen i korejskom tradicijom, ali kada se sve sabere i oduzme rezultat je dosta mlak iako je na početku filma delovalo da će biti drugačije.

Utisak tokom filma može biti još slabiji ukoliko ste nedavno pogledali film koji smo istakli u gornjoj preporuci jer su ova dva ostvarenja u određenim aspektima veoma slični. Skakavci su ovde zamenjeni pčelama, mnogo jezivije i bizarnije horor scene su ovde zamenjene klasičnijim i generičkijim jump scare momentima ali je činjenica da povremeno deluje kao da je neko od nekog prepisivao... Prva polovina filma je jezivija on nastavka jer su horor scene doziranije i sve se uglavnom bazira na jezivoj atmosferi jer ne zaboravite – u kući nema struje što znači da likovi bauljaju u pomračini i međ’ senkama dok ih nešto jezivo ali nama tad još nepoznato vreba iz mraka. Kada horor scene postanu učestalije i vizuelno eksplicitnije film postaje i banalniji pa gledalac uglavnom vreme provodi očekujući kraj filma i konačni rasplet. Rasplet filma možda jeste očekivan ali je jedini moguć imajući u vodu ideju i poruku koju je autorka želela poslati. U filmu su se odlično snašle obe glavne glumice a pogotovo Sandra Oh kao Amanda. Ostali likovi su samo sporedni ali minimalistička postava nimalo ne smeta filmu jer je teret na glavnim likovima i oni se sami moraju izboriti sa svojim teretom prošlosti.

Umma nije potpuno promašen film i on svakako ima svojih aduta ali u svojoj drugoj polovini miriše na neiskorišteni potencijal. Prava je šteta što su horor scene suviše zaboravljive pa iako film može više puta da vas štrecne nijedan njegov kadar vam neće ostati u dužem pamćenju. Ipak, ukoliko volite filmove sa grehovima iz prošlosti i duhovima koji vrebaju iz mrklog mraka ovaj film bi vam mogao pružiti jednokratnu zabavu.

+ atmosfera u prvoj polovini filma
+ ambijent, izolovanost, poruka filma
+ zaista odlična Sandra Oh kao Amanda
— dosta predvidljiva priča i preokreti
— previše jump scare momenata

Ocena: 5/10

Scream (2022)

Sun, 11 Sep 2022 19:12:00 +0200

Režija: Matt Bettinelli-Olpin, Tyler Gillett

Uloge: Melissa Barrera, Jenna Ortega, Neve Campbell
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt11245972/
Trailer: https://youtu.be/beToTslH17s
Pogledajte još: Scream (1996)

Konačno je došao i taj trenutak, da se pogleda novi Scream, u narodu poznatiji kao Scream 5 iako mu autori nisu podarili brojku u nazivu... Mada smo film trebali pogledati još sredinom januara bioskopska projekcija beše otkazana (po ko zna koji put u našem selu) tako da smo najnoviji Vrisak pogledali tokom leta gospodnjeg, kada mu vreme nije... I pored toga zadovoljni smo viđenim pa hajde da vam prenesemo koji utisak...

Ovaj film je pred sobom imao više nego težak zadatak, da nakon 11 godina povrati veru u posrnuli serijal, zadovolji stare fanove a pridobije nove, i pritom ne razočara ni one koji nisu upoznati sa dosadašnjim Scream nastavcima. To svakako nije bilo lako postići zbog činjenice da je tema serijala vrlo izraubovana a da je u suvoj Scream drenovini ostalo veoma malo soka... Uz sve to, vremenska distanca između četvrtog i petog dela je učinila svoje pa je ovo prvi film koji nije režirao Wes Craven a takođe je i prvi film u kojem stara glumačka ekipa ne čini centralnu postavu. Ovo je zaista mnogo novih elemenata i potencijalnih prepreka za saplitanje pa je još čudnije (čitaj: pohvalnije) što su ih autori filma (sa manjim ili većim uspehom) preskočili, pre svega studioznim, pažljivim i detaljnim prilaskom izradi filma. Kao što svi veoma dobro znate Scream je tinejdžerski serijal pa je odluka da se glumačka ekipa promeni i podmladi svakako neminovna. Klinci u bioskopu se svakako ne bi poistovetili sa sada već glumcima koji su duboko zagazili u šestu deceniju života a možda i njima samima više ne dolikuje da se lomataju po jednom teen-meta hororu. Zbog toga su angažovane dve mlade ali veoma talentovane i perspektivne glumice (Jenna Ortega i Melissa Barrera) te postavljene u centralne role. Pred njima je bio težak zadatak, da zamene harizmatične i poznate face i u tome su delimično uspele...

Radnja filma započinje u nama dobro poznatom Woodsborou, 25 godina nakon onih prvih Ghostfaceovih slashovanja. U veoma prepoznatljivoj sceni koja kao da je prekopirana iz prvog nastavka posmatramo dobro poznatu telefonsku „igricu” između Ghostfacea i Tare, igru pogađanja horor filmova koja se u Scream filmovima uvek završava tragično po onoga ko se javi na telefon. Tara hoda dobro utabanom stazom kojom je 1996. išla Casey Becker (igrala ju je Drew Barrymore) ali ovoga puta ipak vidimo jednu razliku, i to krucijalnu: Tara preživljava napad, teško ranjena biva smeštena u bolnicu a sve to povlači za sobom dolazak njene sestre Sam, s kojom ova nije u najboljim odnosima, još od kada je Sam napustila roditeljski dom i otisnula se u svet. Njih dve su glavni dvojac filma a tu je još i grupa tinejdžera koji uglavnom služe za meta mudrovanja ali i za dalja slashovanja... Stvar koja donosi originalnost u odnosu na prethodnike je pojava starih likova.Kada ubistva novog Ghostfacea uzmu maha nekadašnji preživeli dolaze u Woodsboro kako bi dali svoj doprinos istrazi. Stari likovi ne zauzimaju veliki deo radnje filma, makar ne svi, i čini se da su autori filma primenili dobar recept, makar na papiru. Zbog kombinacije starih i novih likova deluje kao da Scream 5 predstavlja svojevrsni prelazni period, film koji bi glumačkom postavom trebao zadovoljiti i staru i novu publiku dok se u nekom sledećem nastavku ne pređe na kompletno podmlađivanje.

Ipak, mislimo da su neki od starih likova dosta zapostavljeni i neiskorišteni pa predstavljaju samo tezgaroše, poznata imena na posteru koja su tu da namame starije fanove serijala. To se posebno odnosi na Gale Weathers ali i neke druge koji imaju gotovo pa cameo pojavljivanja. Sledeći problem (a problemi ovog filma se uglavnom odnose na kasting i njegovu upotrebu) je što neki od starih likova suviše brzo i veoma nepotrebno skončavaju, valjda kako bi film bio što potresniji ali i kako bi valjda jednom za svagda raskrstio sa nekim svojim legacy karakterima. Ne bismo imali primedbu da jedan nama dobro poznati lik izgubi život u filmu ali kada se to desi nekoliko puta čini nam se malo preteranim i usiljenim... Dalje, problem su i tinejdžeri koji nisu dovoljno zanimljivi, raznovrsni i ne ostaju previše u pamćenju. Njihovi dijalozi su isprazni (zli jezici bi rekli da kao takvi savršeno dobro oslikavaju današnju omladinu) ali nemaju nikakvu harizmu pa gledaocima neće biti ni veliki šok kada stradaju. Za neke od njih će definitivno i navijati da ih misteriozni Ghostfase što pre skloni iz filma... Jedina koliko-toliko originalna mlađa akterka jeste Randyjeva rođaka koja uspeva da ostavi neki utisak ne samo svojom seksualnom orijentacijom već i time da je ona u filmu duhovni naslednik svog pokojnog rođaka te veoma značajan igrač u meta segmentima filma.

Meta delovi su verovatno najuspeliji element filma i u njima će odistinski uživati svaki pravi Scream fan. Budući da je Scream 5 requel (kovanica izvedena od reči remake i sequel) film to nebrojeno puta potencira, analizira, pa čak i ismeva neke poteze, od kojih su autori filma tokom izrade ovog Scream određene povukli a neke uspešno izbegli. Kroz sam film se analiziraju mnoge dileme koje je autorska ekipa filma imala u predprodukciji a film se svesno sprda sa samim sobom ali i sa čitavim nizom rimejkova/nastavaka i masovnom neuspešnošću istih. Film je zbog svega ovoga dosta uspešniji na polju humora a velika većina humora se odnosi isključivo na pomenute teme. Kada se izađe iz meta domena Scream 5 postaje iznenađujuće ozbiljan film, mnogo mračniji, depresivniji i ozbiljniji od svijih prethodnika. Mišljenja smo da su autori napravili dobar balans između pristojnih neozbiljnosti vezanih za samo ostvarenje dok su svoje likove ostavili ozbiljnim a ne karikaturama samih sebe. Jedini koji je i dalje karikatura je sam Ghostface koji opet tokom ubistava pokušava da bude komičan, nebrojeno puta padajući i rasipajući svoje krake... Sama pozadina ubice nije nimalo slučajna (imajte na umu šta je ovaj film), kao što je potpuno namerna i lokacija na kojoj se dešava rasplet. Ipak, misteriji ubice iza maske bi se moglo štošta prigovoriti, kao što se moglo prigovoriti i većini prethodnika. I u ovoj neubedljivosti Scream 5 kao da je pravi naslednik svojih filmskih predaka...

Određeni deo mana koje smo gore nabrojali su u film ubačene potpuno svesno jer se Scream 5 svojih kliše momenata ne stidi, namerno ih servira gledaocu ne bi li ih kasnije analizirao. On je tehnički odlično snimljen i režiran pa prosečan gledalac neće primetiti izostanak originalnog režisera. Film je dovoljno dinamičan, na momente dosta brutalniji od prethodnika, a u nekim momentima izuzetno napet, mnogo napetiji nego što je u prošlosti bio... Neke od scena su prave male slasher bravure koje se svesno igraju sa gledaočevim živcima i treniraju njegovo strpljenje servirajući mu napete momente u kojima svakog časa može iskočiti ubica naoružan maskom i velikim nožem... Ovo ostvarenje svakako nije bez mana ali je dotičnih mnogo manje nego što se očekivalo. U moru slabih, bespotrebnih i otaljanih sequela/reboota Scream 5 je veoma dobro urađen film pa se njegova preporuka nameće sama po sebi, makar fanovima serijala. Oni koji do sada nisu gledali Scream trebali bi da počnu od prvog dela jer im stand alone gledanje „petice” nikako neće biti user-friendly.

+ uspešan requel (sequel + reboot)
+ dinamičan i duhovit slasher film
+ Ortega i Barrera, te stari likovi...
— ...ali su neki od njih protraćeni
— neke odluke autora; slab ubica

Ocena: 7/10

Moloch (2022)

Thu, 08 Sep 2022 18:48:00 +0200

Režija: Nico van den Brink

Uloge: Sallie Harmsen, Anneke Blok, Markoesa Hamer
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt14412446/
Trailer: https://youtu.be/thCNuuI_YkI
Pogledajte još: The Long Night (2022)

Do sada smo pogledali nekoliko holandskih horor filmova (ako se dobro sećamo bilo ih je ukupno četiri) i svi su ostavili dobar utisak te smo ih ocenili dosta visokim ocenama (sedmice i osmice). Ali, zakon verovatnoće je govorio da jedan slab horor predstavnik mora kad-tad doći iz pomenute zemlje i to se desilo a taj predstavnik je Moloch, horor film koji je izašao sredinom ove godine i od tada je dostupan svim horor fanovima.

Moloch započinje 1991. godine kada jedna mala devojčica hrani pacova u podrumu svoje kuće. Dok ona to radi izned nje se iznenada dešava masakr. Neka zvijer brutalno napada nekoga u njenoj kući, čuje se vrištanje, zapomaganje i očigledno klanje a nekoliko trenutaka kasnije obilna krv počinje da se sliva sa tavanice podruma po zidovima... Ovo je možda najefektnija scena filma i definitivno najjezivija do samog finala a mi se nakon pomenutog prologa selimo u sadašnjost i pratimo ženu po imenu Betriek (šta mislite kakve veze ima ova žena i ona devojčica iz uvoda?). Betriek živi sa svojom ćerkicom i svojim roditeljima na periferiji nekog holandskog gradića a između njihove kuće i naseljenog mesta nalazi se maglovita močvara u kojoj se trenutno vrše nakakva arheološka iskopavanja. Kada naučnici pronađu prastaro ali savršeno očuvano telo žene sa ogromnom rasekotinom na vratu počeće se dešavati čudne stvari u koje su upleteni kako meštani tako i članovi ekipe istražitelja. Inače, ovaj ruralni holandski predeo je veoma sujeveran i predan lokalnim legendama koje u tom predelu kruže vekovima. Uz sve to i Betriekina porodica u selu važi kao ukleta: mnoge tragedije zadesile su njenu baku, oca i druge članove porodice tokom poslednjih decenija a čini se da se ciklus nanovo ponavlja i da će opet biti žrtava... I to onih sa rasečenim vratovima...

Moloch bi se zbog svoje tematike koja seže daleko u prošlost i crpi inspiraciju iz starih legendi, bapskih priča i priča za plašenja dece mogao nazvati i folk hororom. Ipak, odrednica “folk” ovde je uslovna jer film mnogo više liči na klasični američki paranormalni horor film, i to onaj niže kategorije, nego neki britanski folk horor. To znači da u startu imamo veoma očiglednu podelu uloga gde ona devojčica iz uvoda jeste Betriek i gde ona zaklana osoba čija krv se slivala niz tavanicu jeste njena baka, kao što ukletost njene porodice jeste postojeća. To takođe uključuje i dosta konfuznu ali zato ne previše interesantnu radnju koja u principu ne može mnogo zainteresovati gledaoca koji se vremenom gubi u svim tim lokalnim bajkama, nazivima i terminima kao i potezima i ciljevima ovoga koji je „vaskrsao” iz močvare. To takođe znači i nedovoljno efektnih horor scena sve do finala filma. Moloch uglavnom razvija svog centralnog lika (Betriek), plus njenog oca i njenog novog prijatelja arheologa, dok se ne fokusira na druge likove iako bi to mogao činiti. Umesto toga „nagrađuje” nas nekim potpuno nepotrebnim kadrovima pijanstva, seksa ili scenama beskonačnih razgovora na nebitne teme što dodatno pojačava utisak dosadnjikavog filma. Monotoniju razbijaju isključivo napadi „zaposednutih” osoba a iako prilično nejasni oni znaju da deluju jezivo i svakako se mogu okarakterisati kao korektno urađeni i snimljeni.

Kako vreme prolazi gledalac gubi konce pa tokom poslednje trećine filma nije sasvim načisto ko čemu teži i šta je cilj entiteta koji zaposeda naše junake. Finale filma je usiljeno spektakularno, dakle takođe poput nižerazrednih paranormalnih horora u kojima sve vrca od animacija i otvorenih finala. Ovde animacija ipak nema u tolikoj meri ali ostaje primedba da nema ni logike. Mišljenja smo da je priča morala i trebala biti jednostavnija i efektnija (potpuno nebitno koliko se prikazano temelji na legendama ili ne) a da je tempo morao biti bolji i efikasniji. Prava je šteta što finalni proizvod nije zanimljiviji i strašniji jer je uslova za to svakako bilo: lokalitet na kojem se sve dešava je izuzetno pogodan za jednu jezivu folk priču čiji istorijat seže daleko u prošlost a magloviti predeli močvare i vrlo mračne šume su bile kao stvorene za kojekakve prikaze i druge karakondžule. Čak i taj i takav predeo autor filma ne koristi koliko bi mogao (sve strašno se uglavnom krije po mraku šume i vreba iz prikrajka) već minutažu troši na gradske fešte i unutrašnjost kafana. Enterijer Betriekine kuće je takođe odličan, noći u njoj su itekako zastrašujuće a kadrovi unutar starog drvenog objekta sa mnogo nivoa i prostorija su svakako jezivi. Atmosfera filma je na momente zaista odlična a gluma u filmu veoma dobra, pogotovo onih starijih likova (majka i otac).

Moloch se ne može preporučiti, makar ne onim gledaocima koji od jednog horor ostvarenja traže zaokruženu, jasnu i smislenu radnju. Ukoliko ste fan jezive atmosfere i mračnih, maglovitih, sumornih ruralnih predela film bi vam mogao ponešto pružiti i ne bi vam bio potpuno gubljenje vremena.

+ odličan lokalitet
+ jeziva atmosfera
— dosadna priča
— nejasna pravila
— suvišne scene

Ocena: 4/10

The Walking Dead: World Beyond (Season 1) (2020)

Mon, 05 Sep 2022 20:30:00 +0200

Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt10148174/episodes?season=1

Trailer: https://youtu.be/P2HYQ3rYkPQ

The Walking Dead: World Beyond je drugi spin-off megapopularnog The Walking Dead (prvi je Fear the Walking Dead) i serija ograničenog trajanja (limited series) koja je unapred zamišljena kao dvosezonska, bez daljeg nastavljanja i dosnimavanja, bez obzira na njen (ne)uspeh. Pilot epizoda je emitovana 4. oktobra 2020. godine, svaku sezonu je činilo po deset epizoda a njeni kreatori su Matthew Negrete i Scott M. Gimple, koji je napisao neke od najboljih TWD epizoda.

Zamisao autora je bila da se poznati TWD univerzum obogati nešto drugačijom pričom koja bi se fokusirala na mlađe karaktere od onih u matičnoj seriji, na one koji su rođeni za vreme apokalipse, neposredno pre dotične ili ih je ona eventualno zatekla u ranoj mladosti. Dakle, umesto manje-više prekaljenih ljudi od kojih su se neki zbog raznoraznih iskustava iz „normalnog” života mogli dosta lakše snalaziti u novonastalom zombi svetu World Beyond se fokusira na mlade, potpuno neiskusne i uglavnom nevine i naivne karaktere tinejdžerske dobi, što ne znači da onih starijih likova nema već oni nisu u fokusu. Serija započinje u Nebraski, deset godina nakon početka apokalipse, i prikazuje potpuno svakodnevni život dve tinejdžerke, Hope i Iris Bennett. Iako različite boje kože ove dve veoma inteligentne klinke su zapravo rođene sestre, što je potpuno normalna stvar u TWD univerzumu. Skupa sa određenim brojem preživelog stanovništa njih dve žive u Campus Colony, izolovanom i ograđenom gradiću koji živi skoro pa normalnim, predapokaliptičnim životom. Klinke redovno pohađaju školu, druže se, posle nastave upražnjavaju vanškolske i druge aktivnosti i da nema snažnog prisustva vojske i da im nije onemogućeno napuštanje teritorije gradića delovalo bi da zombi apokalipse i nema... Zamislite kombinaciju Woodburyja i Commonwealtha (TWD Season 11), samo sa snažnijim prisustvom oružanih snaga i daleko boljom organizacijom na svim nivoima, i biće vam mnogo jasnije kako izgleda Campus Colony.

Međutim, Hope i Iris moraju napustiti zidine svog doma ali i zidine gradića te se otisnuti u nepoznati i za njih do tada neviđeni svet pun opasnosti koje do tada nisu videle golim očima... Evo i zbog čega to moraju učiniti: njihov otac, lokalni naučnik, je odveden od strane Civic Republic pre više godina i to dobrovoljno, ili su barem one tako mislile. Tokom očevog odsustva on je sa ćerkama komunicirao isključivo šifrovanim porukama preko tajne radio veze skrivene u ormanu jednog univerzitetskog kabineta. Kada jednog dana klinke dobiju dve poruke da im je otac u nevolji odlučuju se na hrabar i rizičan potez, da prvi put u životu napuste gradić i krenu u susret svom ocu koji se nalazi na nepoznatoj lokaciji. Da bi se što lakše snašle u nepoznatom, divljem, negostoljubivom i neprijateljskom svetu posluži će im mapa a nju im je darovala potpukovnik Civic Republic Military lično. Zašto je to uradila – ostaće misterija neko vreme a dok to ne otkriju gledaoci se imaju zanimati dogodovštinama dve mlade devojke i njihovih prijatelja. Naime, Hope i Iris dobijaju pomoć od strane dva dečaka, Eltona i Silasa. Svako od njih ima neke svoje razloge zašto želi da napusti zidine u kojima je mogao koliko-toliko lagodno živeti i zašto stavlja svoj život na kocku ne bi li pomogao devojčicama koje je do tada jedva i poznavao... No, svakako je bolje imati mešovit sastav na bilo kojem road tripu pa je tako i u slučaju The Walking Dead: World Beyond postignuta rodna ravnopravnost i šarenolikost sastava koji je u centralnom fokusu priče.

Ali, ni to nije sve. Čim je primećeno njihovo bekstvo vlasti su za beguncima poslali jedan dobro obučeni par, službenicu obezbeđenja po imenu Huck i Felixa, šefa obezbeđenja u gradu. Obzirom da su dobro obučeni, utrenirani ali i motivisani vrlo brzo se približavaju klincima koji prilično sporo napreduju kroz njima bukvalno nepoznatu terotoriju i nepoznati ali veoma opasni svet. Ne treba ni napominjati da tinejdžeri apsolutno ne barataju nikakvim hladnim a kamoli vatrenim oružjem i da im bilo kakva borba apsolutno nije bliska. Nailazak na samo jednog walkera za njih može predstavljati izuzetno veliki problem ali takođe može predstavljati veliki problem i po gledaoce koji su navikli na brutalnu akciju u kasnijim TWD sezonama jer ono što ovde vidimo deluje kao mučenje. Jednostavno, gledaocima koji su sa zadovoljstvom overili neku od kasnijih TWD sezona, recimo All Out War sezonu, nikako neće prijati da posmatraju samo jednog walkera koji je gotovo nepobediv, da posmatraju klince koji nikako da zadaju fatalan udarac mrtvacu u glavu već ga više puta bezuspešno odguruju i samo troše svoju ionako nedovoljnu snagu. S druge strane, Huck i Felix upražnjavaju stil borbe koji nam je mnogo bliži i čiji rezultati su mnogo efektniji. Posle nekog vremena i klinci će spoznati šta je za zombije fatalno a šta ne ali je potrebno izdržati nekoliko početnih epizoda čije scene borbi su prilično mučne.

Što se tiče same radnje ona je klasični The Walking Dead road trip, u poznatom univerzumu koji je zapljusnut zombi apokalipsom. Četvoro tinejdžera napreduju ka svom cilju pešačeći kroz devastirani svet po kojem tu i tako bauljaju zombiji, na tom putu nailaze na brojne opasnosti zbog kojih skupljaju preko potrebno iskustvo ali se i menjaju kao ljudi, postaju bolji, zreliji, pametniji i osećajniji. Na svom putu upoznaju neke nove ljude, od kojih će neki biti dobri a neki i ne, doživljavaju razna iznenađenja, prijatna i naprijatna, kako od nepoznatih likova tako i od svojih saputnika, a imaće prilike i da neke ljude koje su mislili da dobro poznaju nakon izvesnog vremena pogledaju nekim novim očima, sada mnogo iskusnijim... Biće tu prilike za nova prijateljstva, čak i nove ljubavi, za nova saznanja, nova učenja i nova upoznavanja, kako sa ljudima tako i sa divljim svetom koji ih okružuje... Iako nimalo lako i prepuno opasnosti na svakom koraku ovo putovanje se neće ni za trenutak prekinuti, niti je takva pomisao ikome u bilo kojem trenutku pala na pamet. Volja klinaca kao da jača kako nailaze na nove opasnosti i uspešno je prevazilaze, uglavnom zajedništvom i nesebičnim pomaganjem. Ali, ništa na tom putu neće biti očekivano, pa tako neće biti očekivan ni rasplet koji u formi cliffhangera prosto tera gledaoca da što pre pristupi gledanju naredne sezone.

Dva centralna karaktera su zadovoljavajuća, intrigantna i dovoljno zanimljiva i simpatična za posmatranje iako će svakako biti mnogo gledalaca koji će tvrditi suprotno. Kontrast u boji kože nije jedina razlika koju primećujemo kod dve sestre već je glavna ona u njihovim karakterima. Upravo ta dva različita karaktera, jedan smiren i suviše inteligentan a drugi ništa manje pametan ali pomalo nepromišljen i divlji, se često sudaraju i sukobljavaju ali uvek zavređuju našu pažnju i zanimanje kako bismo bili svedoci njihovog snalaženja u raznim situacijama, često veoma opasnim ili novim po njih dve. Muški deo teen castinga je nešto manje uspešniji budući da su dečaci prilično odbojni, ili hajde da ublažimo – nedovoljno simpatični. Elton je superpametni ali često iritantni 15-godišnjak dok je stidljivi grmalj Silas prošao još gore a njegovom liku ne pomaže ni tragična prošlost. Sva četiri centralna karaktera imaju neke tajne, imaju potresne slike iz prošlosti, mestimično gledamo flashbackove u vezi njihovih istorijata, a ogromna tragedija u koju su upletena dva od četiri lika opterećuje napredovanje ove grupice ka svom krajnjem cilju. Uglavnom, poenta je da se na polju kastinga itekako moglo dodatno poraditi, da su neki likovi (pogotovo oni muški) mogli biti drugačiji a to se odnosi i na neke sporednije likove. S druge strane, gluma je korektna, nema izrazitih glumačkih bravura ali niko ne odudara kao antitalenat. Hajde barem to ako već nisu svi simpatični...

Iako serija kreće prilično mlako i potrebno je osim pilot epizode pogledati još neku da bi se „navuklo” kasnije se prilično zahuktava a tokom poslednje dve epizode skoro pa je na tragu atmosfere, dinamike i neočekivanih preokreta koji krase matičnu seriju. Ipak, tokom početne dve trećine seriji nedostaje nešto više, nedostaju neki aduti kojim bi vezala uz ekran svog gledaoca, makar onog koji je iskusniji TWD fan i pogledao je svih 11 sezona (pa možda i 7 sezona FTWD). Za standarde takvog gledaoca sve počinje prilično mlako a tako se i nastavlja, sa već gore pominjanim jalovim borbama protiv zombija. Uopšte sagledavši serija ni u jednom segmentu ne uspeva da se približi visokim standardima koje je postavila matična serija, ni u domenu atmosfere, ni u pogledu likova, preokretima, šokantnim scenama, pa ni sa negativcima i kompletnim izgledom apokaliptičnog sveta. Iskusniji gledalac će imati utisak da se vratio mnogo godina unazad, kada ljudi nisu znali šta ih je snašlo, nisu znali kako da se izbore sa mrtvacima i kako da žive svoje živote u novonastalim okolnostima. Deset godina kasnije (nakon Noći Kada Je Nebo Palo, kako to kažu likovi u World Beyond) teško je poverovati da i deca na granama ne znaju kako se ubija zombi – malim i doziranim udarcem u vugla šiljatim predmetom a ne besomučnim gurkanjem sa dotičnim. Serija ne pruža dovoljno izazova, u svemu je nekoliko koraka iza matične pa je tako i po pitanju sveta u kojem se odigrava.

Devastirani svet je korektan, naravno, ali ne unapređuje ni na koji način ono što smo već videli u TWD. Jedino unapređenje kompletne pozadinske priče (osim nekih informacija o početku zaraze) je pogled na CRM i to je glavna poveznica sa The Walking Dead, pogotovo sa poslednjom epizodom Ricka Grimesa. CRM deluje kao vrlo moćna i organizovana vojska, prema kojoj horde zombija deluju bukvalno zanemarljivo... S druge strane, zombiji su dobro modelirani/animirani (mada se ovde ni ne zovu zombiji, a ni walkersi već ”empties”) a čini se da je zadržan dobar balans između problema koje izazivaju dotični i onih koji su proizvod ljudskog faktora. Nema masovnih zombi bitaka, što je i logično, ali postoji određena vrsta zahuktavanja radnje u poslednjoj epizodi pa nas to navodi na pomisao da će druga sezona biti nešto dinamičnija i sa više akcije. Sledeću sezonu ćemo, naravno, pogledati ali verujemo da će i nakon nje ostati glavno pitanje – kome je ovo namenjeno. Kao što smo rekli – iskusniji gledaoci su već gledali mnogo kvalitetniju matičnu seriju a potencijalnim gledaocima mlađe dobi, kojima bi ovo verovatno trebalo biti namenjeno, mi preporučujemo – opet matičnu seriju, od početka, pa natenane, a može i iznova.

+ stari dobri TWD svet pun zombija
+ dve sestre koje su u glavnim rolama
+ neka proširivanja postojeće priče
— u svemu slabija serija od matične
— neki antipatični likovi; slab start

Ocena: 6/10

The Long Night (2022)

Fri, 02 Sep 2022 19:33:00 +0200

Režija: Rich Ragsdale

Uloge: Scout Taylor-Compton, Nolan Gerard Funk, Deborah Kara Unger
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt10509906/
Trailer: https://youtu.be/VawIWJMguoA
Pogledajte još: Moloch (2022)

The Long Night je poznat i kao The Coven ali koji god film da pronađete na netu, a verovatno ćete naići na prvi, u pitanju je košmarni kult horor film, tu i tamo prošaran paranormalnom dramom. Film se pojavio februara tekuće godine a odmah po izlasku je pobrao slabe ocene koje i danas drži. Možda kvalitet filma nije sasvim odgovarajući njegovoj trenutnoj iMDB oceni ali definitivno nije u pitanju kvalitetno ostvarenje. Zašto to mislimo pročitajte u nastavku opisa...

Početak filma nas dočekuje u urbanom okruženju: Grace i njen momak Jack se nalaze u stanu u Njujorku a mi naprečac doznajemo određene stvari. Prvo, da ona nije rođena Njujorčanka (tzv. mještanka Njujorka) a drugo – da ne zna ko su joj roditelji. Eto misterije koju moramo otkriti, kao da nas previše zanima... I sad, ona i njen momak se iz nekih za gledaoce potpuno nebitnih razloga (hitan poziv, nasledstvo, štagod) imaju uputiti direktno u selo u kojem je Grace ponikla a kada kažemo američko-selo-u-nekakvoj-zabiti – mislimo na dve-tri razuđene kuće na prostoru od nekoliko desetina kvadratnih kilometara. Kuće se nalaze podno jezera i pašnjaka, nešto dalje su šume & šumarci a čini se da je jesen uveliko počela pa umesto cvrkuta ptica i cveća uživamo u sumornim zalascima sunca... Ugođaj je makar što se tiče prirode i ambijenta zagarantovan ali fokus filma nije na okolišu i sumornim šumama već se bazira na nečemu mnogo dosadnijem.Naime, naš par stiže u kuću gde je i pozvan, domaćina za divno čudo ne zatiču ali im je rečeno da će ih ključ čekati ispod otirača pa ga tu i pronalaze. Oni iznose kofere iz svog automobila, udobno se smeštaju, ne obraćaju pažnju odakle taj jezivi smrad u kujni i čekaju da se domaćin pojavi... Ili šta god im drugo njihov film ponudi. A nudi im jezivi demonski kult, serviran već iste večeri.

Neposredno pre toga, tokom šetnje šumom, Jack nailazi na jezivi oltar, čudne figure u kojima on ne pronalazi ništa uznemirujuće, ali gledaocima je već tada prilično jasno šta ih očekuje, kao što je i svima jasno da je Grace itekako povezana sa događajima koji predstoje. The Long Night ne nudi previše iznenađenja u toku svog trajanje, uglavnom se bazira na repetitivnosti i na jezivoj pojavi uvrnutog demosnkog kulta koji se nameračio na naše junake. Pripadnici kulta deluju veoma jezivo, svi nose duge crne odore i jarčeve lobanje a ne odlikuje ih bilo kakva dinamika, kao da su da izvinete – nepokretni. Tek u nekoliko scena ćemo videti da poseduju funkcionalne udove i da su sposobni za kretanje, vrlo brzo i nečujno, bez upotrebe vrata; u svim drugim kadrovima oni nepomično stoje oko imanja i izigravaju kipove sa bakljama u rukama. Oni „prete” svojim jezivim pojavama i deluju nedelovanjem a isključivo vođa ekipe s vremena na vreme podigne svoju ruku i ispusti neku zastrašujuću mađiju. Ovo je zadovoljavajuće ponašanje za prvu prećinu nekog filma ali ukoliko se maskirani tipovi pojavljuju sve do finala filma gledalac će se s pravom osećati iznevereno, razočarano i pre svega iritirano. No, svesni problema svog filma autori su pribegli elementima koji su trebali popraviti monotoniju i podići dinamiku tj. sadržajnost filma na nešto viši nivo.

Da bi delimično popravili situaciju autori su ubacili pomenute magije ali ni tu stanje nije zadovoljavajuće jer gledalac ne zna po kojem principu dotične funkcionišu i na šta su sve uvrnuti likovi spremni. U nekoliko navrata vidimo da njihova moć čak utiče i na svest ljudi na koje su se nameračili, da su sposobni kontrolisati mobilni telefon na daljinu (možda su rogovi jarca na njihovim glavama zapravo WiFi predajnici?), da mogu onesposobiti automobil, da poseduju izuzetnu snagu i da mogu elevirati paralisanu žrtvu ali ni jednog trenutka ne znamo zašto mrcvare i nas i junake filma umesto da ulete u kuću i nabrzinu urade ono šta su naumili. The Long Night odlukuje i veliki broj kliše situacija pa se s pravom može tvrditi kako smo ogromnu većinu filma već gledali, verovatno i više puta.Tačno ćete znati da Jack neće verovati svojoj devojci, da će ona povrediti nogu, da im automobil neće upaliti, da mobilni telefon neće imati signala ili da im komšija neće verovati u vezi demonskog kulta koji vekovima seje žrtve u njegovom komšiluku. Razbijanje monotonije je pokušano i nekakvim flashbackovima koji su delimično uspešni a kada dođe do kulminacije dešavanja gledaoci će već biti ugušeni dosadom i neće ih previše zanimati rasplet svih dešavanja. Ipak, reći ćemo da je rasplet delimično predvidljiv a da je završni kadar potpuno očekivan i može se jasno nazreti već posle prve trećine filma.

Možda je opravdanje za slab kvalitet ovog ostvarenja u tome što je njegov autor neiskusan u snimanju horor filmova jer se uglavnom bavio izradom muzičkih spotova. I sam The Long Night pomalo podseća na muzički spot: izdaleka on deluje veoma efektno, sa svim tim morbidnim stvorenjima, sumornom atmosferom i prelepom prirodom ali ispod površine on je prilično prazan, generički i nedovoljno atraktivan pa kao takav odmah pada u zaborav.

+ vrlo jeziv izgled demonskog kulta
+ lokalitet na kojem se odigrava film
— pripadnici kulta uglavnom stoje
— uvod; hrpa klišea; predvidljivost
— kult funkcioniše bez jasnih pravila

Ocena: 4/10

The Medium (2021)

Tue, 30 Aug 2022 21:04:00 +0200

Režija: Banjong Pisanthanakun

Uloge: Narilya Gulmongkolpech, Sawanee Utoomma, Sirani Yankittikan
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt13446168/
Trailer: https://youtu.be/wDtJ3M4arIc
Pogledajte još: The Taking of Deborah Logan (2014)

The Medium (u originalu: ร่างทรง) je tajlandsko-južnokorejski mockumentary paranormalni horor film. Ako ne znate šta je mockumentary – u pitanju je lažni dokumentarac, dakle film u kojem neka snimateljska ekipa prati i dokumentuje određena dešavanja ili neku drugu grupu ljudi, u slučaju horor filma – iz nekog jezivog razloga. Ovaj tip filma je zbog stila snimanja (iz prvog lica, tzv. POV) i kvazi-realnosti veoma blizak found-footageu ali kamera nije toliko nestabilna i film je mnogo lakši za praćenje.

Tako je i u slučaju The Medium: pratimo jedan tajlandski dokumentarni tim, najverovatnije sastavljen od dvojice ljudi, mada je moguće da se varamo po pitanju njihove brojnosti jer su oni gotovo ceo film smešteni iza kamera i van našeg vidokruga. To je u principu nebitno, uglavnom, pomenuti tim se uputio u severne predele Tajlanda kako bi snimio lokalnog šamana, ženu po imenu Nim. Ona je jedna potpuno obična žena koja živi sama, nastanjena je u jednom selu na obodima šume a posvećena je molitvi, svetim ritualima i pomaganju drugim seljanima. U uvodu filma pratimo njen privatni život i upoznajemo se sa njenim „dužnostima“ kao šamana. Dogovor je da filmska ekipa prati Nim gde god da ona krene i šta god da se desi pa je tako prate i na sahranu muža svoje sestre. Zanimljivi su svi ti običaji, obredi i načini komunikacije a dok gledamo ceremoniju sahrane, kao i ono što joj prethodi, u oči nam (kako nama tako i Nim a i samoj kameri) upada devojka po imenu Mink, sestričina medijuma kojeg pratimo. Mink počinje čudno da se ponaša, na zaprepašćenje prisutnih ljudi koji su došli da sahrane pokojnika. Ona ispoljava nepremereno, jezivo i agresivno ponašanje a kada se narednih dana kamera detaljnije fokusira na nju uvidećemo da poseduje i poremećaj identiteta. Nim odlučuje da se umeša ali stvari postaju sve gore i Mink počinje da pokazuje znake zaposednutosti od strane nekakvog zlog entiteta...

Oni nestrpljivi gledaoci neće dati šansu filmu jer je njegov poduži uvod deficitaran bilo kakvim hororom. Kada Mink počne da lupa glavom o zid većina posmatrača koji od jednog filma zahtevaju akciju, horor ili bilo kakvu dinamiku biće veoma daleko od The Medium i ovo zaista nije film za njih. Međutim, uvod filma je odličan, iako u startu ne deluje kao uvod jednog horor filma.Postepeno uvođenje u priču je pun pogodak, lokalitet je zapanjujuće privlačan a zašto ne reći i – veoma pogodan za jednu priču o šamanima. Tajlandska sela i specifična kultura su veoma zanimljivi, upoznavanje sa jednom nama udaljenom kulturom zna biti veoma interesantna a odlični glumci uspevaju da stvore autentičan utisak pa gledalac zaista ima osećaj kako gleda dokumentarni materijal. Sve se odvija postepeno i zahteva posvećivanje gledaoca a kada se čudne stvari počnu dešavati u nekom drugom filmu bi već bilo nekoliko hektolitara krvi... Ipak, prva polovina filma je očaravajuća sa svom tom prirodom, panoramama, svetilištima u brdima, obilnom vegatacijom koja okružuje tajkandsko selo i sa monsunskim kišama koje svako malo padaju. The Medium je prelep film a kvazi-autentičnost samo doprinosi da on bude ugodan oku posmatrača... Kada nastupi druga polovina filma on opet može biti ugodan oku horor gledaoca ali u drugačijem smislu jer kadrove mirne prirode menja scenama jezivih promena kod Mink ali i onoga što iz toga proizilazi...

Nećemo vas lagati: The Medium poseduje nekoliko veoma jezivih scena, određeni kadrovi su jedni od najdužih i najbolje režiranih u FF žanru koje ste videli poslednjih sezona a preobražaj koji vidimo kod devojke je jedan od jezivijih koje smo videli u zadnje vreme... Osim što je prilično očigledno da je postepeno preuzima nešto veoma zlo vrlo su jezivi i poremećaji njene ličnosti jer se ona naizmenično ponaša kao devojka, starac, pijanica, dete i prostitutka. Film obujuje kadrovima koji su neugodni za posmatranje, specijalni efekti deluju realno i uverljivo ali kako se film približava svom kraju uviđamo i neke probleme. Prvi problem koji ovaj film može imati je njegovo dugo trajanje (130 minuta) a poveća minutaža se ne primećuje toliko u prvoj polovini filma već, pomalo paradoksalno, u drugoj, kada počne horor tarapana. Neke scene su dosta rastegnute, neke se ponavljaju više puta a neki kadrovi se mogu okarakterisati kao suvišni. Problem je i što zaposednutost devojke te pokušaji da se ona sa nje „skine“ protiču bez nekih jasnih pravila. Ovde ni medijumi ne znaju protiv čega se bore i na koji način treba da spasu devojku i sebe a gledalac je prepušten random horor kadrovima koji se smenjuju bez nekog reda. Film pati i od klasičnih FF problema koji se tiču kamermana koji nikada ne ispušta svoju kameru, bez obzira u kakvoj smrtnoj opasnosti se trenutno nalazio. Jeste da bez ove pojave ne bi bilo ni jednog found footage filma ali to uvek deluje nerealno pa je tako i ovog puta.

Ne smeju se preskočiti glumci u ovom filmu jer su svi odreda odradili zaista odličan posao a pohvale upućujemo glumici koja je igrala Nim a pogotovo devojci koja je maestralna kao Mink, lepa devojka koja se postepeno pretvara u jezivo stvorenje i pravo krvoločno čudovište. Ukoliko ste ljubitelj found footage horora ovo je vrhunac koji možete dobiti poslednjih sezona pa je naš savet da skupite strpljenja i ispoštujete uvod filma posle kojeg ćete biti svedok zaista jezivih dešavanja i brojnih preokreta. Ukoliko ste, pak, fan dalekoistočnih horor filmova The Medium ne smete nikako preskočiti. Film ima određenih mana (od kojih su neke specifične za horore iz te daleke zemlje) ali i pored njih predstavlja veoma dobar film koji zaslužuje preporuku.

+ veoma realan FF/mockumentary
+ lepa priroda, predeli i ambijenti
+ nekoliko veoma jezivih kadrova
— bez jasnih pravila; razvučenost
— klasični found footage problemi

Ocena: 7/10

Frontier(s) (Frontière(s)) (2007)

Sat, 27 Aug 2022 20:45:00 +0200

Režija: Xavier Gens

Uloge: Karina Testa, Aurélien Wiik, Patrick Ligardes
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0814685/
Trailer: https://youtu.be/GmmpJSiqU3Y
Pogledajte još: Haute tension (2003)

Uželeli ste se koljačkih horora ali nema nijednog novijeg filma koji bi zadovoljio vaše krvave apetite? Ništa zato, evo ga jedan stariji horor naslov koji ni nakon deceniju ipo nije nimalo izgubio na svežini a ni na aktuelnosti te se nameće kao obavezno štivo svim ljubiteljima TTCMklonova ali i svim fanovima moderne francuske škole horora od kojih je film koji smo spomenuli u gornjoj preporuci možda najeminentniji predstavnik...

Nakon protesta desničara u Parizu počinju neredi, policija reaguje upotrebom suzavca, šok bombi i vatrenog oružja a jedan od mlađih demonstranata biva pogođen. Grupa klinaca uspeva da ga odveze u lokalnu bolnicu krijući se od policije a kada ovaj ipak ne uspe da preživi klinci se u dva automobila udaljavaju iz grada sa planom da se domognu granice. Nešto pre granice oni planiraju da stanu u malom motelu koji se nalazi u sred blatnjave nedođije, mestu na koje niko normalan ne bi svratio ali momcima i devojci kojima je policija za petama upravo ovo mesto se čini kao poručeno. Ključna greška koja će ih koštati života, naravno... Motel vode dve devojke sumnjivog morala, što može biti nerealno i čudno a u šta će se dvojica momaka koji su prvi pristigli već iste večeri uveriti. No, pravo iznenađenje počinje kada vidimo ko se krije „iza paravana“, tačnije ko je komandant cele parade, a to je ni manje ni više nego 90-godišnji nacista i njegova poremećena porodica! Porodica je koljačka, kanibalistička, silovateljska, trenutno radi na svom proširenju a jedan od gostiju (trudna devojka) im je došla kao poručena! I upravo je ona naša final girl, što nije nikakav spoiler jer je to veoma očigledno već od samog početka. Naše je samo da „uživamo“ uz brutalni i gnusni Frontier(s) i vidimo da li će uspeti da se iskobelja iz kandži pomahnitalih nacista...

Sam film je očigledni klon Teksaškog Masakra i to je veoma primetno. Ovde nema motorne testere (nije ni bila potrebna) ali ima gotovo svih ostalih prepoznatljivih elemenata kultnog horor klasika. Ta i takva TTCM radnja je smeštena u jesenje blatnjavo okruženje francuske periferije, tako specifične francuskim hororima iz iste decenije (iako je ovo francusko-švajcarska koprodukcija). To je element koji umnogome pojačava gnusni utisak: sve je tako prljavo, oronulo, sumorno, depresivno, bezizlazno i odvratnoda bi čak i u nedostatku nacističkih koljača Frontier(s) bio veoma gnusan i odbijan, dakle vizuelno i lokacijski vrlo dobar horor. Kupanje u svinjskom izmetu je ovde čak odvratnije od pojedinih brutalnosti a kada smo ih već spomenuli moramo reći da ih ima u pozamašnom broju. Sva ta klanja, tranžiranja, komadanja, sečenja delova tela, baš kao i izgled ovećeg broja leševa (jer porodica ima i svoju sušaru gde drže hranu za zimu) izgledaju odlično i veoma uverljivo. U pojedinim momentima film je sklon ka preterivanju pa vam enormna količina krvi koja preliva glavnu akterku ili eksplodirajuće glave mogu izazvati smeh a ne jezu. Film nakon pomalo neadekvatnog uvoda ne dozvoljava gledaocima ni trenutak odmora pa se ni trajanje od čitavih 108 minuta ne čini preteranim...

Taj nehoror start filma je ubačen ne bi li se filmu dala i neka političko-društvena nota, koja je bila u žiži u vreme izlaska filma ali ni danas nije izgubila na aktuelnosti. Xavier Gens (kome je ovo debitantsko ostvarenje) poručio je tadašnjim francuskim desničarima da oni zapravo i ne znaju šta je nacizam i namerno ih gurnuo u ralje karikiranog i poremećenog matorog SS-ovca koji sprovodi svoj bolesni „sistem“ van domašaja francuskog zakona. Hoćete nacizam – evo vam ga, kaže film, pa imajući to u vidu gledalac i nije sasvim na strani klinaca koji su se našli u motelu-klanici, već isključivo strepi za sudbinu trudne devojke koja jeste delimično nevina u svim dešavanjima. Gluma likova je korektna ali oni nisu ni dovedeni u film da glume: pravi kvalitet pokazuju tek u scenama kada vrište, preklinju i bore se za svoje živote. Više prilike da se dokažu su dobili članovi poremećene porodice a najupečatljiviji među njima je matori nacista. Film poseduje određeni broj horor klišea, što jeste stvar koja može da nervira, kao što nerviraju i određene scena ubijanja koje ne deluju previše realno. Frontier(s) u nekim momentima svesno zanemaruje realnost nauštrb stvaranja brutalnih i krvavih scena pa ako ste skloni prigovaranju na kojekakve neuverljive momente mogao bi vas u nekoliko navrata propisno iznervirati.

I pored određenih manjkavosti, neuverljivosti i preterivanja Frontier(s) je u svom podžanru mnogo bolji predstavnik od modernih američkih filmova na istu ili sličnu temu. Dok Amerikanci imaju veoma malo novog za reći i uglavnom se baziraju na mnogo slabijim remakeovima/rebootovima svojih starih legendi iz 70-ih Francuzi su postali vodeća svetska sila u brutalnim hororima.

+ veoma brutalan, krvav i težak film
+ blatnjavi ruralni seoski ambijenti
+ napetost, dinamika, poruka, efekti
— sklonost ka preterivanju i klišei
— mutna kamera u brzim scenama

Ocena: 7/10

Offseason (2021)

Wed, 24 Aug 2022 20:14:00 +0200

Režija: Mickey Keating

Uloge: Jocelin Donahue, Joe Swanberg, Richard Brake
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt11454320/
Trailer: https://youtu.be/8puOBYHbrdM
Pogledajte još: The Cellar (2022)

Ovaj film smo dosta dugo preskakali, iz potpuno nepoznatih razloga, a onda smo ga ipak pogledali. Skraćena recenzija bi mogla glasiti „i nismo morali“ i time bi sve o filmu bilo rečeno u pola sentence, ali ne morate brinuti: objasnićemo detaljnije u nastavku opisa zašto tako mislimo... za početak – Offseason je paranormalni horor film Mickeya Keatinga (Ritual, Pod, Darling, Carnage Park), rad na njemu je započeo još 2018. godine a snimanje završeno dve godine kasnije...

U izradi filma, tačnije u dodatnom razvijanju istorijata glavnog lika učestvovala je i sama Jocelin Donahue, glumica koju je Keating odmah pozvao da se uključi u projekat a ona oberučke prihvatila. Donahue igra Marie Aldrich, temperamentnu, odlučnu i dominantnu ženu koja skupa sa svojim (dosta inferiornim) partnerom putuje na malo udaljeno ostrvo kako bi posetila grob svoje majke. Ostrvo je turističkog tipa ali je trenutno zatvoreno jer je proglašen kraj sezone pa deluje prilično pusto. Uz sve to približava se i velika oluja koja samo što nije... Njih dvoje jedva prelaze već zatvoreni most, koji je jedina poveznica ostrva sa kopnom, i nekako stižu na groblje koje je već zahvatila nekakva predmonsunska magla (?). Na svoje veliko iznenađenje Marie uviđa da je grob njene majke oskrnavljen, ona kreće da traži čuvara groblja kako bi došla do prekih informacija ali ga ne nalazi, usput joj se gubi i partner u svoj toj magli i opštoj smušenosti (dugo joj je i trajao) a da bi ga (ili ih) našla ona svraća u lokalni pab (tek je tu čeka veliko iznenađenje) ali već negde pre toga (možda čim je prešla zatvoreni most?) ona upada u pravi košmar iz kojeg će, čini se, veoma teško izaći...

Offseason karakteriše minimalizam, prvenstveno u glumačkoj postavi tj. likovima koje vidimo na ekranu. Partner glavne akterke je od trenutka dolaska na ostrvo uglavnom levo smetalo, eventualno razlog zašto se ona kada naiđe na prve probleme odmah ne okrene i vrati nazad preko mosta. Most čuva misteriozni čova, tu je jedna (suviše karikirano) jeziva bakica, a tu su i (klišeizirani) meštani koji ne izlaze iz krčme. Osim pomenutih likova film ne uključuje više nijednog karaktera, makar ne u svom redovnom toku (vidimo i nešto flashbackova) pa se s pravom može reći kako je Offseason film Jocelin Donahue, tačnije Marie Aldrich. Sve se vrti oko nje, ona je uvek u središtu pažnje, gledaoci posmatraju njen lični košmar a izlazak iz pomenutog je moguć (pazite sada!) – isključivo kada ona razmisli o svojoj prošlosti, dozna neke stvari, izvuče neke pouke i pomalo složi svoju podsvest. A dok se to ne desi gledaoci imaju uživati u onome što film nudi a to je pre svega atmosfera... Zlobnici bi rekli da je to i jedino što film nudi i ne bi bili daleko od istine. Atmosfera na pustom, mračnom i maglovitom (što je isto kao da kažemo ukletom) ostrvu je prilično jeziva i samo upadljivo veštačka magla smeta da kompletan ugođaj nazovemo savršenim...

Mračna pustoš u predvečerje oluje koja stiže sa okeana, vetar koji neprestano duva, maglovite šume i (suviše klišeizirani ali opet) jezivi meštani stvaraju osećaj da nešto jako strašno treba da se desi svakog momenta... Da li će iz mraka ili magle (ili možda sa pučine okeana obasjane zloslutnim munjama?) već narednog trenutka izroniti duhovi, kojekakve prikaze, karakondžule ili (zašto da ne) zombiji – gledalac nije načisto i vreme provodi u iščekivanju. Očekivanje traje i traje a kada dođe do „napetog“ finala isti taj gledalac uvideće da je već kasno za bilo kakav vizuelni spektakl. Naprosto, Offseason ne nudi mnogo na polju (vizuelnog) horora koji je potkrepljen specijalnim efektima a to se dešava iz nama nepoznatih razloga. Da li je u pitanju omanji budžet ili je autor filma naprosto zamislio da se sav užas dešava u glavi glavnog lika a da mi taj užas osim u nagoveštajima nikada ne vidimo u celosti – ko zna, tek, osim jezive atmosfere i nekoliko suviše kratkih kadrova strave i užasa film ne nudi ništa više. Film u konačnici deluje veoma tanko, gotovo potpuno „bez mesa“, iole zahtevniji gledaoci osećaće se izneverenim, razočaranim a možda i srditim jer im film nije ponudio gotovo ništa više od onoga što su mogli videti u traileru (samo pomnoženo sa x10)...

Mi smo imali utisak izneverenih očekivanja i da je film mogao biti kudikamo bolji, samo da se poradilo na njegovoj sadržini i efektnosti. I ovakav kakav je on može prijati nekim gledaocima, uglavnom onima koji vole maglovite puste gradove i predele periferije (što bi se reklo – film je Silent Hill za one sa jeftinijim ulaznicama). Previše vremena je potrošeno na kreiranje atmosfere koja ništa ne donosi i na veliki broj repetitivnih scena koje nikada ne rezultiraju bilo kakvom interakcijom pa u skladu sa tim i ocenjujemo ovaj film...

+ atmosfera i izgled ostrva
+ nekoliko jezivih momenata
— vrlo malo horor materijala
— mnogo repetitivnih scena
— klišei; predvidivost; likovi

Ocena: 5/10

Orphan: First Kill (2022)

Sun, 21 Aug 2022 19:40:00 +0200

Režija: William Brent Bell

Uloge: Isabelle Fuhrman, Julia Stiles, Rossif Sutherland
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt11851548/
Trailer: https://youtu.be/_uX6of3vBu0
Pogledajte još: Orphan (2009)

Verovatno nećemo ispasti mnogo pametni ukoliko kažemo da je originalni Orphan jedan od boljih horor filmova koji su se pojavili u ovom veku. Stoga se i njegov potencijalni nastavak godinama iščekivao sa izuzetnom pozornošću i nestrpljenjem a najava Orphan: First Kill izazvala je erupcije oduševljenja kod jednog dela fanova dok su se neki opravdano pribojavali kako će sve proći i da li će novi film uspeti da ponovi kvalitet sada već kultnog prvenca...

I sami spadamo u grupu gledalaca koja je sumnjala da novi film može biti dobar, efektan i uspešan kao onaj iz 2009. godine. Naprosto, nastavci filmova veoma retko uspevaju da postignu uspeh prethodnika i uglavnom služe za ceđenje priče ili rutinsko udovoljavanje fanovima a u slučaju ovog filma imamo i dva velika, možda i nepremostiva problema: prvo, original se pojavio pre 13 godina i drugo – glavna glumica filma, Isabelle Fuhrman, sada umesto 12 ima 25 godina.Stoga još čudnije deluje odluka autora da ne snime klasični sequel već prequel onog filma, dakle iako sada više nego duplo starija Isabelle je imala odigrati još mlađu ulogu nego onomad. No, više o tome malo kasnije... Na početku filma se upoznajemo sa „trenutnim” životom Leene što je (valjda) pravo ime osobe koja će kasnije postati poznata kao Esther. Ona je zatvorena u sanatorijumu za mentalno obolele, i to one težeg tipa, plus je i među takvima Leena označena kao najopasniji pacijent, koji je već ubijao (odmah na početku u vodu pada i naziv filma First Kill). To joj ipak nimalo ne smeta da jedne noći neometano i suviše lako pobegne, iako je zgrada pod video nadzorom i prisutno je relativno brojno obezbeđenje. Ovaj uvod nije baš najuverljiviji (lowest point je ipak scena zavođenja) ali u pitanju je Estonija, dakle jedna istočnoevropska zemlja, i to onakva kakvom je Amerikanci zamišljaju. Stoga – sve je moguće pa i da najopasniji pacijent utekne iz ludnice i neopaženo se udalji od nje sejući krv i leševe za sobom...

Veoma brzo ćete zanemariti pomenutu neubedljivost jer još veće slede nakon samo nekoliko minuta: Leena traži novu lokaciju na kojoj bi se odomaćila, i to po mogućnosti što dalje od postojeće, pa u tu svrhu bira svoju metu na američkom sajtu za nestale osobe. Primećuje da veoma liči na jednu devojčicu koja je nestala pre četiri godine pa se oblači poput nje i rešava da zauzme njeno mesto. Leena postaje Esther, i to je prihvatljivo sa njene tačke gledišta, ali ono što nije logično je da roditelji nestale devojčice ništa ne primećuju i veruju kako je Leena zaista njihova ćerka. Objašnjenje za ovu neverovatnu „pojavu” dobićemo u jednom od preokreta ali ostaje krupna zamerka da je zaista nemoguće ne prepoznati svoje rođeno dete, iako je proteklo nekoliko godina a dotično dete poraslo. Ovde nije samo stvar u roditeljima i bratu već i u čitavom nizu osoba sa kojima Leena/Esther dolazi u kontakt. Ovakvu priču nismo podržali ni u kretenskom Titane pa nećemo ni u Orphan: First Kill. Bilo je toliko potencijalnih mogućnosti kako uvaliti poremećenu devojčicu/ženu u jednu porodicu a ovde je izabrana verovatno najgora moguća solucija kojom niko od gledalaca neće biti zadovoljan, čak i nakon pomenutog preokreta. Uglavnom, Leena izigrava Esther koliko je u mogućnosti, stvari se potpuno očekivano komplikuju, ne idu sve u očekivanom smeru, pa ona mora pribeći ubistvima. Ubistva koja slede su dosta očekivana, baš kao i gotovo sve horor scene (kojih nema mnogo) i uglavnom su reciklirane iz prethodnika. Ono što je porazno je da su sve odreda slabije nego u filmu iz 2009. godine.

Dosadu i generalno loš utisak pomalo vade pomenuti preokreti i grananje priče u smeru koji nije sasvim očekivan. Da li će vam se taj smer svideti (nama nije) potpuno je druga stvar ali je to jedina originalnost koju ovaj film nudi. Kompletna priča u filmu se konstantno čini pogrešnom, kao ona čuvena poslovica o pogrešnom vozu i pogrešnim stanicama, veoma neverovatnom i dosta nerealnijom od one u prethodniku. Autori su, doduše, imali čvrsto omeđene granice u kojima su se imali kretati jer su ključne informacije o Esther, ustanovi u kojoj se lečila, porodici koji je zapalila i drugi detalji još davno izneseni u originalu. Autori stoga nisu imali mnogo manevarskog prostora da izmišljaju nešto novo već su se kretali u okviru informacija koje su servirane još 2009. godine i u tome su prilično dobro uspeli. Reklo bi se da je jedna od malobrojnih pozitivnih stvari ovog filma to što se dobro uklopio u ono što smo znali o Estherinoj prošlosti i što je potvrdio sve ono što smo znali iz priča i kazivanje drugih likova. Potpuno je druga stvar što uklapanje priče u davno postavljene okvire za sobom donosi neke negativne konsekvence od kojih su manjak uzbuđenja i nepostojanje krupnijeg završnog twista samo neke. Jednostavno, i pre gledanja filma znate većinu ključnih stvari, znate sudbinu i Esther i porodice kod kojih se uvalila na gajbu a znate i završetak filma jer se on nastavlja na početak prethodnog.

Ne možemo se otrgnuti utisku da je snimanje prequela u startu bila pogrešna ideja, bez obzira što su prequeli u modi. Jesu, u modi su, ali samo kada se nastavci dovoljno eksploatišu dok bi u slučaja filma Orhan jedan klasični sequel veoma dobro legao. Jeste, Esther se činila mrtva na kraju originala i beživotno je potonula na dno zaleđenog jezera ali ukoliko je neki Michael Myers preživeo nešto slično zašto to ne bi i Esther? Koliko god neverovatno delovalo njeno potencijalno „oživljavanje” i uvlačenje u neku novu porodicu ovo što smo dobili u Orphan: First Kill je još neverovatnije i nerealnije. No, kada već prihvatite postojanje ovog filma i pristupite njegovom gledanju uglavnom nećete biti ophrvani dosadom jer je film dovoljno dinamičan ali ćete biti pod nekim utiscima, verovatno ne pozitivnim. Glavni utisak je da je film u potpunosti inferioran u odnosu na original a u nekim stvarima je daleko slabiji i deluje poput jeftine kopije. Osim nekoliko jump scareova film vas neće uplašiti, likovi vam neće biti ni najmanje uverljivi sa svojim motivima, atmosfere ima samo u tragovima iako je snežni setup veoma sličan onom starom, a film poseduje dosta kadrova koji revitalizuju neke kojih se sećate iz originala.Nijedan od tih kadrova nije bolji od starih a takođe – nijedan kadar iz filma vam neće ostati u sećanju, po bilo kojoj osnovi.

U čudnom i nedovoljno uverljivom scenariju se nije mogla snaći ni Isabelle Fuhrman iako je definitivno najbolje glumačko ime ovog filma. No, i pored toga ona je jedini razlog zbog kojeg trebate pogledati film... Predivna Isabelle ima svojim momenata, deluje očaravajuće simpatično ali na momente veoma jezivo.I dalje u gotovo svakoj sceni menja odevne kombinacije koje su veoma retro i veoma čudne ali njoj sve odreda perfektno pristaju... Ni za jedan trenutak ona ne deluje mlađe od one Esther iz originala i to je element filma koji je bio neminovan i na koji ćete se morati navići ili ga naprosto prihvatiti. Rekli bismo da su se autori filma svojski trudili da prevaziđu sve probleme koji proizilaze iz toga što Isabelle više nije devojčica nego odrasla žena, pa su se dovijali na razne načine, od stavljanja visokih cipela na noge kompletnom kastingu (osim Isabelle Fuhrman, kako bi ona bila niža), pa do snimanja sa visine što stvara utisak da su svi višlji od nje ili angažovanjem sitnije dublerke koja simulira Isabellu kada god je na njoj kadar sa leđa. Sve ovo je cena pogrešne startne odluke o snimanju prequela i drugačije zaista nije moglo; da su korištene animacije stvar bi bila još gora a moramo reći da se na ovo gledalac navikava veoma brzo, mnogo lakše nego na drugačiji glas glavne akterke.

Da li zbog toga što je bilo potrebno zamaskirati starost glavne glumice ili možda zbog potrebe da se film pozicionira pre originala, tek – kompletan Orphan: First Kill je provučen kroz nekakav magloviti filter koji stvara veoma nerealan i čudan osećaj te definitivno smanjuje vidljivost filma, gde određeni detalji ostaju skrajnuti u magli... Zbog ovog rešenja film može delovati kao prolog originalu ali iz istog razloga deluje i dosta jeftinije od njega. Stvar koja mu definitivno ne ide na ruku je i što je dosta kraći od pomenutog originala i uglavnom deluje zbrzan, kao da su autori hteli da što pre otaljaju posao... Filmu je definitivno bilo potrebno još pola časa trajanja (i još nekoliko ubistava, originalnih režiserskih rešenja i specifičnih kadrova) čime bi se donekle popravila situacija. Ovako se Orphan: First Kill čini vrlo generičkim, na silu odrađenim filmom, skarabudženim kako bi se zadovoljili oni koji su ga godinama tražili ali i kako bi se uzelo love, svakako. Ipak, i pored generalno lošeg utiska podržavamo snimanje potencijalnog nastavka koji bi bio sequel i u kojem bi se upravo zbog te odluke izbegle neke problematičnosti od kojih pati Orphan: First Kill.

+ film odlično popunjava praznine u istorijatu Esther
+ i dalje odlična Isabelle Fuhrman kao Leena/Esther...
— ...ali je prilično primetno da je sada mnogo starija
— pogrešna odluka o snimanju prequela; zbrzanost
— bez napetosti,neizvesnosti i horora; malo ubistava

Ocena: 4/10

The Walking Dead (Season 9) (2018-2019)

Sat, 20 Aug 2022 16:02:00 +0200

Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt1520211/episodes?season=9

Trailer: https://youtu.be/tVlwj05R9Jo

Deveta sezona serije The Walking Dead emitovala se od 7. oktobra 2018. do 31. marta 2019. godine a činilo ju je, naravno, standardnih 16 epizoda. Sezona je uglavnom podelila kako kritiku tako i publiku, pa su jedni tvrdili kako je ovo najslabija sezona do tada dok su se drugi zaklinjali u nju iznoseći niz argumenata kako je ovo ako ne najbolja a onda među jačim sezonama. Ipak, i jednima i drugima deveta sezona će ostati upamćena kao poslednja u kojoj se (makar do sada) pojavljuje Rick Grimes...

Sezona se odigrava osamnaest meseci nakon pobede nad Neganom i njegovim Saviorsima, dakle godinu ipo dana nakon najveće borbe koju je ova serija videla. Nakon žestoke akcije i kulminacije (kulminacija kako za koga, naravno, jer su mnogi gledaoci bili razočarani prethodnim finalom) čitav okrug je zapao u svojevrsno blagostanje, koliko to apokaliptična situacija dozvoljava, naravno. Sve komune (Alexandria, Hilltop, Oceanside, Kingdom, Sanctuary) žive i rade u skladu sa svojim mogućnostima i uglavnom međusobno sarađuju. Neke od komuna bolje stoje i imaju zavidne količine hrane ili drugih resursa, poput Hilltopa, zahvaljujući povoljnijoj poziciji, boljem istorijatu i stanovništvu koje je vičnije poljoprivredi, neke su podložnije industrijalizaciji (Sanctuary) dok su neke druge konstantno u krizi, poput Kingdoma. Početak sezone nam pruža neka iznenađenja, budući da su neki od naših starih znanaca smešteni u neke druge komune a da su se rodile neke emocije i neke veze koje mogu postati i zvanične. Vreme koje je proteklo od završetka „All out war”-a nije doprinelo isključivo određenim međuljudskim odnosima već i deficitu nekih od preko potrebnih stvari za funkcionisanje u ovom svetu (nedostatak putne infrastrukture, goriva i municije) ali i bujanju vegetacije, što se vidi na bukvalno svakom koraku.

Ipak, jedna od stvari koje na samom početku upadaju u oči su mnogo zategnutiji odnosi između likova koji su donedavno bili prijatelji i saborci, tačnije do finalne borbe iz prethodne završnice. Rickova odluka da poštedi Neganov život je samo jedno od semena razdora, istina ono najkrupnije, koje je posejano između bratskih komuna, dok je evidentna podela na upravo te manje komune i novi oblik sitnijeg zajedništa drugi razlog. Maggie kao novi/stari vođa Hilltopa ljubomorno čuva svoju malu ali efektivnu zajednicu i njene zalihe hrane, odbijajući da pomogne Kingdom koji je u konstantnim nevoljama. Sanctuaryju, koji je sada pod komandom Ricka i njegovih ljudi, takođe ne cvetaju ruže a sve češće se čuju glasovi nezadovoljnih ex-Saviorsa koji traže povratak Negana. Alexandria je prilično izopštena i to uglavnom zbog Rickovog postupka i Negana koji se kao zatočenik nalazi u Morganovoj ćeliji. U nedostatku većih grupa walkersa rukovodstvo Alexandrije mora angažovati gotovo veće snage na čuvanje svog zatvorenika nego na postavljanje stražana kapije ograđenog gradića. Meggie je samo jedna od onih koja je od strane Negana pretrpela veliki gubitak i ona se nikako nemiri sa činjenicom da je zlotvor i dalje u životu, pa makar i doživotno utamničen. Ona konstantno vreba prvi pogodni trenutak da umakne Rickovoj pažnji i zada fatalan udarac ex-vođi Saviorsa...

Ali kao što rekosmo, priroda buja a udaljenost između komuna počinje da predstavlja veliku prepreku u funkcionisanju pojedinih, pre svega Kingdoma. Rick dolazi na ideju da se sagradi most preko opasne reke, što je zaista veliki poduhvatza malobrojne preživele ljudekoji više ne poseduju tehnologiju i tehniku a konstantno su izloženi određenim opasnostima. Naravno, nakon početka radova javiće se i drugi problemi, tu je misteriozan nestanak Saviorsa, tu je početak pobune nezadovoljnih, tu su neke tajne i izdaje a tu su (naravno) i uvek prisutni walkersi. I svi pomenutiproblemi se usložnjavaju sve do epizode What Comes After koja je poznata i kao poslednja (za sada, nadamo se) u kojoj se pojavljuje Rick Grimes... Ova epizoda je definitivno najkvalitetnija koju The Walking Dead Season 9 nudi. Napetost koju pruža ne prestaje ni za trenutak, ishod Rickove borbe nije nimalo izvesan a opasnosti u koje on upada dok jedva održava svest postaju sve veće i bezizlaznije. Ono što pleni tokom poslednjeg Rickovog pojavljivanja nije samo izuzetna gluma Andrewa Lincolna već i sadržaj njegovih halucinacija, flashback snova izazvanih povredom, premorom i gubitkom krvi. Rick se na izmaku snaga susreće sa svojim davno izgubljenim prijateljima, Shaneom (dobro, on je uglavnom bio prijatelj, sticajem okolnosti), Hershelom i Sashom od kojih traži odgovor na pitanje gde mu je porodica. Kada konačno sazna istinu koja ga na neki način zadovoljava spreman je da napusti zajednicu koju je stvorio i godinama vodio, kao i kompletnu The Walking Dead seriju.

Nadamo se ne zauvek, jer neke stvari i dalje ostaju nejasne a autori serije definitivno nisu zatvorili Rickovo poglavlje. Da su hteli – jednostavno bi ga učinili mrtvim, ili makar nestalim licem bez ikakvih cliffhangera, ali ovo što smo videli naprosto otvara mogućnost za njegovu ponovnu pojavu, ako ne u finalu poslednje sezone ove serije a onda u davno najavljenoj Rickovoj filmskoj trilogiji za koju se ne zna u kojem je produkcionom statusu. Ipak, sezona se nastavila šestom epizodom i predstavlja neki novi početak. Taj novi početak započinje posle najduže pauze koju smo ikada videli – nakon šest godina. Posle toliko godina neke stvari su se promenile, neki likovi su napustili komunu, nekima je porasla kosa a neki koje pamtimo kao malu decu decu sada su nešto veća deca. Vreme je učinilo svoje pa je i ono malo tehnologije koju su imali tokom gradnje mosta sada dotrajala ili izgubila gorivo koje je pokreće: od automobila više nema ni traga ni glasa, ekipa pokušava da stvori neko gorivo ali bezuspešno, dok je municija veoma deficitarna. Svet kao da se vratio vekovima unazad, pa osim poljoprivrede koja je dominantna žitelji nama poznatih komuna koriste zaprežna vozila za transport, putovanja i prevoz a za lov, borbu i odbranu isključivo hladna oružja, ona za blisku borbu i ona za dalju. Sve deluje prilično srednjevekovno, što nije samo logičan smer u kojem bi svet otišao već i preko potrebna vizuelna promena koja distancira ovo vreme od onoga u kojem je živeo, delovao i vodio legendarni Rick Grimes.

Ceo utisak je dosta drugačiji, različit od onoga što smo do sada posmatrali pa na momente deluje kao da ne posmatramo više istu seriju već nekakav The Walking Dead spin-off. Nije tu problem samo u nedostatku glavnog lika, i padanju u vodu kompletne misije za koju se on borio, već je priča koju gledamo u nastavku dosta čudna i na momente mučna. Nejedinstvo između komuna kulminira a svi zajedno se susreću sa najvećom opasnošću još od pada Negana: naši junaci nailaze na Whispererse, bizarnu zajednicu koji su svoj smisao postojanja i način preživljavanja pronašli u oponašanju walkersa i mešanju sa njima.Naime, oni po ceo bogovetni dan bauljaju u čoporima oponašajući tromo i sporo kretanje zombija, na licima nose kože koje su skinuli sa mrtvaca a trenutke odmora provode u šumskom kampu, veoma rudimentalnom. Ova grupa nije previše uverljiva kada je posmatramo u jednom ozbiljnom filmskom ostvarenju i cenimo da mnogo više odgovara stripu, mada i tu ima zamerki. Whisperersi se jednostavno ne doimaju toliko jaki da bi našim junacima naneli takve gubitke. Nakon borbe sa mnogo jačim Saviorsima čini se neverovatnim da žitelji nekoliko komuna (iako bez Ricka) nemaju odgovor ili način za napad na grupu neobučenih ljudi koja barata sa svega nekoliko oružja. Ovo je tim pre čudnije jer smo videli Daryla kako je neopaženo upao u njihov kamp koristeći neprijateljevu taktiku; kada bi to jedne noći učinilo stotinu naših ljudi Whisperersi ne bi dočekali jutro, kao onomad Wolvesi.

Ali dobro, serija se mora odvijati, mora biti materijala za novih 16 epizoda, mora biti napetosti, gubitaka na obe strane, pa s tim u vezi i treba razumeti pojavu ove famozne grupe. Nakon užasnih gubitaka koje su pretrpele sve komune (vidimo najveću izenadnu smrt naših junaka do sada) svi zajedno postižu ono što su davno trebali postići, zakopavaju sve međusobne razlike, udružuju se i spremaju za obračun sa neprijateljem. Kao onomad sa Neganom. A kada smo već spomenuli Negana moramo reći da je on jedan od zanimljivijih likova ove sezone, iako mu minutaža nije na zavidnom nivou. Negan se dosta promenio (ili možda glumi?) a posebno je zanimljiv njegov odnos sa malom Judith, koja je sada izrasla u pravog naslednika svoga brata Carla. Judith je najzanimljiviji novi lik kojeg vidimo a svoj uspeh u sezoni ne duguje samo odličnom scenariju već i glumi malene ali veoma talentovane Cailey Fleming. Osim nje novopridošli junaci su i tzv. Magnina grupa, četvoro ljudi koji bez obzira koliko bili u početku sumnjivi uspevaju da se odlično uklope u nama poznatu zajednicu. Posebno zanimljiva je gluvonema Connie koja je najsimpatičniji član ove grupe a koja uspeva da se donekle zbliži sa tradicionalno distanciranim, hladnim i nepoverljivim Darylom. Magna, po kojoj je grupa i dobila ime, se čini najviše tajanstvena. Ona ima ne baš pozitivnu prošlost koju je bila rada sakriti, najviše je nedorečena i nedefinisana, ali ostaje mogućnost da ćemo više o njenom istorijatu saznati u narednom periodu.

Takođe, upoznajemodva specifična lika a to su vođe Whisperersa, prva po „činu” Alpha i drugokomandujući Beta.Čak imamo priliku da se detaljnije upoznamo sa Alphinom prošlošću a tu je i njena ćerka Lydia koja se u jednom trenutku sticajem okolnosti priključuje Hilltopuali i zbog koje dolazi do međusobnog sukoba i masovnog stradanja. Sezona malo odmara neke od starijih likova, neki su napustili dešavanja skupa sa Rickom (Anne/Jadis), neki i nedostaju (Morgan), ali je zato povremeni akcenat stavljen na neke mlađe snage i to nije toliko loše, da se razbije monotonija. Palicu najiritantnijeg lika od nesrećnog Jesusa preuzima ništa manje nesrećni Henry a tu je i čitav niz dece i mladića i devojaka. Ono što je takođe zanimljivo je što se dosta scena dešava u zatvorima, što u Hilltopu, što u Alexandriji. Čini se da nikada do sada The Walking Dead nije imao toliko zatvorenika, što je valjda signal da svet koji su naši junaci stvorili ide u kakve-takve legalno-pravne tokove. Da je stanje vanredno većina zatvorenika bi bila likvidirana, što ne znači da se vešanju ne pribegava i sada, na radost svih onih koji su još pre dve sezone žarko želeli da Gregory visi. Akcenat u radnji serije je stavljen na uspostavljanje nekog novog sveta, sa svim onim što ta aktivnost donosi,od pisanja brojnih sporazuma/ustava, preko usaglašavanja odnosa pa do padanja određenih delova kraljevstva... Bez obzira koliko neki gledaoci ove elemente u seriji smatrali dosadnim deluju izuzetno realno i potencijalno verodostojno.

Zanatski je sezona na veoma visokom nivou, sa dosta napetosti, preokreta i nepredvidivih trenutaka, ali i onih toplih ljudskih priča od kojih malo koja može u konačnici da uspe, jer svet u kojem naši likovi žive je sve samo ne pogodno mesto za srećan život. Autori serije se i dalje služe malim trikom, sada već prilično očiglednim, a to je da uvek nakon idilične situacije sledi katastrofična a da svaki srećan par ima najveće šanse da u narednom periodu završi likvidiran. Epizode su režirane veoma dobro, sa tek ponekim detaljem koji odaje kompjuterske animacije, poput famozne magle koja izuzetno efektno idiličnu atmosferu pretvara u pravi horor. Te scene deluju pomalo retro, poput prošlovekovnih Hammerovih horora koji su se snimali u studiju, ali deluju dosta drugačije od bilo čega što smo do sada videli u seriji i što je takođe bitno – dobro se uklapaju sa hordama walkersa gde ne znamo koji je pravi a koji prikriveni, tj. još opasniji (Whisperersi). Još jedna vizuelna specifičnost ove sezone (osim šokantne heads on spikes scene) je poslednja epizoda koja nam po prvi put u celih devet sezona donosi snežni ugođaj, i to kakav. Ovde sneg ne da pada nego je to prava snežna mećava koja deluje izuzetno pakleno i hladno, gotovo pogubno. Zaista, čega god se The Walking Dead dotakne to radi sa stilom i kvalitetom, tolikim da se ponovno gledanje serije nameće kao imperativ.

U konačnici ovo jeste dobra sezona, svakako vredna gledanja, sa nekim osvežavajućim elementima ili stvarima koje možda niste očekivali od jedne TWD sezone. Međutim, mi je ne bismo stavljali u rang sa najboljim sezonama jer naprosto ima i određenih slabosti gde stradanje gomile omiljenih likova nije među najvećima. Jednostavno, Whisperersi nam se ne čine kao grupa po zanimljivosti i jačini u rangu sa Saviorsima, ili eventualno nekim prethodnim negativcima, a nerazumevanje između saveznika, koje uglavnom i nije najjasnije, zna da iritira. Takođe, jedna od najvećih mana je i odustajanje glavnog junaka od svoje serije pa iako The Walking Dead ima kvalitetnih likova više nego bilo koja serija njegov izostanak se itekako oseti.

+ horor akcione borbe, neki jezivi elementi i snežna atmosfera
+ dosta napetosti i preokreta, pogotovo u What Comes After
+ pojava nekih novih likova, pre svih Judith i Magnine grupe
— odlazak Ricka Grimesa iz svoje serije se itekako primeti
— Whisperersi nisu toliko zanimljivi kao naprimer Saviorsi

Ocena: 7/10

Siccîn (Sijjin) (2014)

Tue, 16 Aug 2022 20:29:00 +0200

Režija: Alper Mestçi

Uloge: Ebru Kaymakci, Koray Sahinbas, Pinar Caglar Genctürk
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt4240654/
Trailer: https://youtu.be/aHeOQSB9rfY
Pogledajte još: Drag Me to Hell (2009)

Konačno da prionemo i na ovaj poznati serijal horor filmova i jedan od omiljenijih/cenjenijih horor filmova kod domaćih gledalaca. Posle ko zna koliko molbi da konačno pogledamo i opišemo ovaj film (pa i kompletan serijal) nakanili smo se da pogledamo Siccîn (Sijjin), verovatno i najpoznatiji turski horor film svih vremena. U narednom periodu pogledaćemo sve delove serijala a nakon toga prelazimo i na druge turske horore...

Glavni utisak pre gledanja filma je da se do njega dolazi dosta teško, pogotovo ukoliko nameravate da ga pogledate u pristojnoj rezoluciji i kvalitetu. Očigledno je da turska produkcija nije ni najmanje privlačna prekookeanskim gledaocima (kao što im nisu privlačne ni mnoge druge produkcije sa drugačijih jezičkih područja) pa Siccîn uglavnom ne možete skinuti sa najpopularnijih download sajtova a ne možete ga naći ni na stranim online servisima. Domaći gledaoci su stoga osuđeni na online gledanje i nešto niži kvalitet slike jer za bolje kopije jedini dostupan prevod nije odgovarajući... Uglavnom, nakon početnog razočarenja zbog pomenutih tehnikalija film je otpočeo jednostavnim narativom i citatima iz Kurana koji gledaoce uvode u filmski materijal koji je zasnovan na istinitoj priči. Da bi se zaštitila stvarna lica neka od imena u filmu su zamenjena ali sama radnja deluje kao veoma moguća a zaplet je prilično životan i deluje kao istrgnut iz realnosti, sa naravno paranormalnim elementima u koje možete da verujete ili ne morate. U fokusu naše pažnje je udovica po imenu Öznur koja je suprotno svojoj veri i moralnim načelima stupila u nedozvoljene intimno-seksualne odnose sa svojim rođakom Kudretom (ako je verovati prevodu tokom filma u pitanju je sin njene tetke). Nakon što je dotični rešio da na agresivni način prekine sve odnose sa njom ona je pobacila njihovo dete, završila u bolnici, ali ni po koju cenu ne želi da odustane od zabranjenog, tuđeg i oženjenog muškarca...

Kada on već ne želi da bude s njom milom – biće silom, a sila se ovde odaziva na ime crna magija! Öznur odlazi na selo kod jednog starog vrača koji za „malu novčanu nadoknadu” izvodi nekakav bizarni ritual koji bi trebao obezbediti da nesuđeni muškarac bude zauvek samo njen i ničiji više... Vračanje uključuje zaklanu svinju, nogu mrtvaca, obezglavljene kokoši i druge specifične elemente, ali i neke stvari koje je Öznur donela sa sobom a koje pripadaju Kudretovoj porodici. Na taj način se vradžbina targetuje direktno i precizno na njegove krvne naslednike koji će naredne četiri noći propisno propatiti a petu noć neće preživeti. A kada on ostane sasvim sam na ovom svetu čarolija će učiniti da zavoli samo Öznur... Makar je tako trebalo biti. Siccîn jasno poručuje da su magije itekako moguće, da su opasne, efikasne i veoma zastrašujuće, da se sa njima nije igrati i da se one ne mogu otkazati. Upravo zbog toga film upozorava na jednu drugu stvar: da magija može da se (sticajem okolnosti) okrene i protiv onoga ko ju je inicirao a da je imajući u vidu njenu jačinu nemoguće opozvati je ili je na bilo koji drugi način izbeći. Posledice ovih nepromišljenih ali veoma jezivih postupaka su uvek veoma tragične a takve su i u ovom filmu. Siccîn, naravno, jasno kaže i da je to sudbina koja će zadesiti sve one koji nisu čvrsti u veri (u ovom slučaju u Islamu ali se poruka može preneti i na druge religije) i koji se oglušuju u stroga načela Kurana, mada ovo što je prikazano u filmu nije dozvoljeno ni u drugim civilizovanim religijama.

Imajući sve to u vidu možemo reći da je film izuzetno poučan, čak i kada ostavimo religiozne stvari po strani, ali i upozoravajući, čak i ako ostavimo crnu magiju po strani. Jednostavno, požuda je veoma opasna stvar, sebičnost, ljubomora i jake emocije takođe znaju biti, a zabranjeni odnosi često rezultiraju tragedijama... Ova tragedija je mračna od samog početka, tačnije Siccîn je veoma težak, tmuran i upečatljiv od samog starta. Ambijent u kojem se film dešava je dosta urban ali čim se zađe malo dalje od gradske kaldrme film postaje veoma prljav, glibav i odbojan, pa se turobni rituali sa odsečenim svinjskim glavama savršeno dobro uklapaju. Autor filma je itekako iskoristio sve što mu je bilo na raspolaganju tokom ovih scena a razne flashbackove koji se tiču vradžbina i drugih jezivih stvari koristi više puta u toku svog filma. Ove scene nisu toliko strašne koliko su morbidne i nelagodne za posmatranje a sam film uglavnom gledaoca bombarduje jump scare kadrovima.Mi nikada nismo previše cenili ovakav način plašenja gledalaca ali ukoliko ste fan ili makar nemate ništa protiv takvih štrecanja Siccîn bi vao mogao izuzetno prijati. Ipak, jezivih momenata ima, nešto manje nego onih glasnih/vrištećih/napadnih pa se film može definisati kao strašan i jeziv. A koliko će vam tačno biti jeziv zavisi isključivo od toga koliko ste iskusan horor gledalac i da li verujete da je ova priča zaista istinita.

Osim u nekim završnim scenama gluma je iznenađujuće korektna, zapravo očekivali smo da će biti slabija. Ni sporedni likovi ovde ne odudaraju (makar većina ne odudara), karakteri su autentični i specifični a čak je i slepa curica zadovoljavajuća iako je imala malo težu ulogu. Svideli su nam se i prelazi između kadrova što je učinjeno na jedan nestandardni ali efikasan način a još više su nam se dopale neke scene gde autor filma pokazuje izuzetan talenat za stvaranje napetih, skoro slasher ili hičkokovskih kadrova. Stvar koju bismo zamerili su neki ne baš prvoklasni specijalni efekti a skromniji budžet se vidi i u još nekoliko navrata. Specijalni efekti se kreću od oslabih do pristojnih a čini se da film nije raspolagao obilnim budžetom pa je ovo što smo dobili verovatno bio maksimum. Pametna odluka je da se ono što je napalo nesrećnike u filmu (Djinn) nikada ne prikaže u celosti jer bi animirani prikaz dotičnog stvorenja definitivno banalizovao kompletan film. Jedan od glavnih twistova je svakako mogao biti bolje zamaskiran, finale filma je pomalo zbrzano, možda je moglo biti i drugačije osmišljeno i/ili režirano, ali definitivno jeste efektno i u službi (poučne) priče. Za sve ljubitelje horor filmova o crnim magijama i egzorcizmu Siccîn bi trebao biti obavezan a pogotovo će prijati onim gledaocima koji su otvoreni za nešto drugačiju produkciju, ambijent i pravila igre od američkih.

+ potresan, šokantan ali poučan film
+ dosta gnusnih i morbidnih kadrova
+ nekoliko odličnih horor momenata
— zbrzano finale; primetna jeftinoća
— neki zvučni efekti i jump scareovi
Ocena: 8/10

I'll Always Know What You Did Last Summer (2006)

Sat, 13 Aug 2022 20:00:00 +0200

Režija: Sylvain White

Uloge: Brooke Nevin, David Paetkau, Torrey DeVitto
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0469111/
Trailer: https://youtu.be/d18vxSeuWIw
Pogledajte još:Scream 3 (2000)

Hajde da konačno dovršimo serijal u kojem svaki deo nosi veoma slično ali opet potpuno različito ime... I'll Always Know What You Did Last Summer je direct-to-video slasher film što znači da je produkciono na mnogo slabijem nivou od prethodna dva nastavka. On se pojavio čak osam godina nakon prethodnika, ne priznaje nikava dešavanja koja smo do tada gledali a takođe ne poseduje bilo kojeg karaktera iz dotadašnja dva filma...

O jednoj Jennifer Love Hewitt ovde nema ni govora (budžet filma ne bi bio dovoljan da isplati njeno jednodnevno angažovanje) pa njenu poziciju zauzima Brooke Nevin ali u ulozi devojke po imenu Amber Williams. Ona je u centru dešavanja skupa sa svojim prijateljima a sam film zanemaruje oba prethodnika i figurira kao nekakav reboot u kojem gripa klinaca zna za Fishermana ali isključivo iz legende... Uvod umnogome podseća na onaj iz 1997. godine mada se odigrava na drugačijem lokalitetu. Jedno prankovanje je pošlo po zlu, jedan mladi život je ugašen u jednom bizarnom akcidentu a oni koji su za to (in)direktno odgovorni odlučuju da zaćute pred organima zakona i zauvek sakriju svoju tajnu. Naravno, kao i u prethodnim filmovima tajna ne može biti skrivena doveka već tačno godinu dana... Neko vrlo dobro zna za njihovu „malu” tajnu i tačno godinu dana kasnije, tik pred praznik 4. jula, našim junacima počinju da se pojavljuju poruke ”I know what you did last summer.” Istovremeno počinju da se dešavaju i ubistva, klinci sumnjaju jedni na druge ali izlaza iz ove situacije nema: moraju saznati ko ostavlja misteriozne poruke i likvidira ih jedno po jedno a to neće biti nimalo jednostavno jer klinci nemaju nikakvu pomoć starijih osoba a svakim danom ih je sve manje živih...

Već od samog početka filma je očito ono što smo već spomenuli u uvodu – da je I'll Always Know What You Did Last Summer low budget ostvarenje i da ukoliko želimo da nam se ono makar delimično dopadne moramo smanjiti kriterijume i progutati njegove određene slabosti. Tehnički film nije uporediv sa prethodnicima, fotografija je dosta jeftinija, boje ispranije, specijalni efekti naivniji a i lokaliteti ne deluju tako životno kao ranije... Gluma je na nešto slabijem nivou, režija je korektna za ovu klasu filma a scenario obiluje određenim neubedljivostima. Ima tu dosta nerealnih momenata, neubedljivih postupaka likova, čak ćete u nekim scenama zasigurno prevrtati očima. Međutim, ubedljivo najslabije je finale filma tj. pozadina Fishermana. Nekima se njegova „nejasna” pozadina i paranormalna pojava dopala ali mi nismo jedni od tih gledalaca. Smatramo da bi bilo koji drugi oblik ovog ili sličnog ubice bio bolji, logičniji i efektniji i da I Know What You Did Last Summer serijal nikako nije pogodan za uvođenje duhova, zombija i drugih paranormalnih elemenata. OK, autori su želeli da unesu nešto novo u serijal koji je već završen pre osam godina ali ukoliko su već hteli snimiti reboot mogao je biti u klasičnijem slasher obliku.

Ipak, nije u filmu baš sve toliko loše. Uvod filma sa gore već spomenutim tragičnim akcidentom je iznenađujuće pristojan i stoji skoro rame uz rame sa uvodom iz originala. Taj i takav uvod vodi u film koji je po događajima i dinamici veoma sličan originalu ali to nimalo ne umanjuje njegovu zanimljivost, osim možda do polovine filma kada vidimo malo rastegnute segmente (dok se ne počnu dešavati ubistva). Film svojim tonalitetom, pa i kompletnim izgledom podseća na 90-te, dakle i na mnogo poznatije i priznatije prethodnike, a na prelaz između dva veka podseća i ubacivanje u film punk rock muzičke numere. Svedoci smo nekoliko napetih scena koje prethode ubistvima ili pokušajima ubistava, vidimo dosta dobro režiranih kadrova koji se uglavnom dešavaju u enterijerima raznih objekata, pokatkad i potpuno nerealnih (ski centar u sred jula) ali film ne zaobilazi ni otvorene prostore. Neka ubistva se dešavaju i na otvorenom a uglavnom su dovoljno brutalna. Finale filma je veoma dinamično i krvavo, verovatno i brutalnije nego što očekujete a kompletan film karakteriše recikliranje nekih lokacija ili scena iz originala, što nismo pronašli problematičnim. Kada se naviknete na nešto slabije tehničke standarde I'll Always Know... čak će vam i neki likovi postati malo simpatičniji.

Šteta je da se I Know What You Did Last Summer franšiza ovako završila, jednim nedovoljno ubedljivim niskobudžetnim nastavkom, a još je veća šteta da se nikada nije nastavila dalje (na filmskom platnu, postoji istoimena serija) dok su neki drugi tadašnji hitovi (Scream) izrasli u poznate & priznate serijale koji i nakon skoro dve ipo decenije i dalje pune bioskopske sale i donose dobru zaradu.

+ zanimljiv i vrlo pristojan uvod u priču
+ nekoliko napetih momenata i ubistava
— paranormalni elementi su promašaj
— tehnički (ne)kvaliteti filma su slabi
— povremene neuverljivosti i naivnosti

Ocena: 4/10

Men (2022)

Wed, 10 Aug 2022 20:00:00 +0200

Režija: Alex Garland

Uloge: Jessie Buckley, Rory Kinnear, Paapa Essiedu
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt13841850/
Trailer: https://youtu.be/pt81CJcWZy8
Pogledajte još:The Hole in the Ground (2019)

Kada smo već zaređali sa ovogodišnjim horor hitovima (Watcher, Fresh, The Black Phone), od kojih su po našem mišljenju mnogi nabeđeni, hajde da obradimo još jedan, imenom i prezimenom – Men. U pitanju je britansko psihološko folk horor ostvarenje napisano i režirano od strane Alexa Garlanda, poznatog po Ex Machina i Annihilation a izdato od strane A24. Ukoliko poznajete filmove koji dolaze iz ove produkcije već unapred znate šta možete očekivati od samog Men i to ćete (uglavnom) i dobiti...

Na samom početku posmatramo glavnu junakinju po imenu Harper koja se svojom Ford Fiestom odvozi u ruralne britanske krajeve, iz nekih svojih razloga. Nakon nekoliko iscepkanih flashbackova čiju sadržinu vam nećemo otkrivati saznajemo da je Harper doživela porodičnu tragediju i da je nakon određenog vremena patnje i bola rešila da promeni sredinu i gradsku vrevu zameni mirnom seoskom idilom. Ona je ubeđena da će joj promena lokacije pomoći da se izbori sa traumatičnom događajima iz neposredne prošlosti pa u tu svrhu iznajmljuje staru kuću od jednog meštanina i u njoj planira da ostane dve sedmice. Do prvog komšije ima milju, do crkve dve a do kafane tri – pa ona dane provodi u miru, uglavnom šetajući po okolnoj šumi, po blatnjavim puteljcima, po prirodi bogatoj vegetacijom ali i po zaseocima koji sada stoje devastirani i nenaseljeni. Upravo jedna takva šetnja je Harper dovela do izvesnog tunela a ono što je videla na njegovom drugom kraju promeniće joj život... Na njeno veliko iznenađenje na suprotnom kraju tunela ona je ugledala nagog muškarca koji odmah počinje da je prati. Harper uspeva da pobegne ali je misteriozni muškarac prati sve do iznajmljene kuće i već isto veče pokušava da provali u nju. Ona poziva policiju, policija naizgled rešava problem, ali gledaoci veoma dobro znaju da stvari nikako nisu rešene i da najgore tek predstoji. Tako i beše...

Men se može podeliti na dve celine, prvu koja je uvodna i drugu u kojoj stvari kulminiraju u neočekivanom pravcu. Tokom prve faze filma gledalac može uživati u skoro 500 godina staroj kući koju je glavna junakinja iznajmila ali i u sumornoj britanskoj prirodi koja okružuje građevinu i kompletno selo. Od određenih kadrova ovde zaista zastaje dah a autor filma itekako zna da iskoristi ono što mu je na raspolaganju, bez obzira da li se njegova junakinja nalazi na blatnjavom šumskom puteljku, memljivom odzvanjajućem tunelu ili među davno napuštenim objektima zaraslim u šiblje. Kadrovi su sumorni, depresivni ali očaravajući; kamera je odlična, boje izražene, sa upadljivo blurovanim obodima vidokruga čime se jasno stavlja fokus na glavnu akterku koja je u centru zbivanja. Povremeno vidimo animirane detalje, poput semena maslačka, ali to ne narušava utisak da smo bačeni u sred prirode, prirode koja ima i svoju drugu stranu (morbidni kadrovi uginulih životinja). Stvar koja dodatno pojačava utisak su veoma izraženi ambijentalni zvukovi prirode i zaglušujuća tišina u nekim trenucima. Jedan od karakterističnijih momenata filma nastaje kada Harper pevuši u tunelu slušajući odjek svog glasa a ta melodija se kasnije više puta čuje u različitim oblicima. S druge strane, muzička podloga, tačnije kompozicija koju čujemo na početku i kraju filma, je suviše moderna i odudara od ostalih audio-vizuelnih karakteristika filma.

Kada nakon odlaska u kafanu nastupi jedan od prvih preokreta filma i kompletan film menja svoj ton: pada noć a sa njom dolazi mračan period po našu junakinju, period u kojem se mora izboriti sa svojim traumama a mi kao gledaoci se moramo izboriti sa ovim filmom. Men nije jedno od onih ostvarenja koja se mogu neobavezno gledati, grickajući kokice i proveravajući poruke na mobilnom telefonu. Men od svojih gledalaca zahteva da napregnu svoje moždane vijuge, da u bukvalno svakom kadru traže neki dublji smisao, skrivenu poruku ili poentu, i da proniknu u metafore koje leže razbacane diljem pašnjaka natopljenih kišom, po tmurnim šumarcima ali i pod mrakom jezive drvene kuće koju je Harper iznajmila. Ukoliko zagrebete ispod površine i pokušate da sagledate višeslojnu radnju filma biće vam nešto jasnije zbog čega su svi meštani u selu isti, zašto su povrede na nagom muškarcu upravo takve, zašto se ne treba poveravati svešteniku bez obzira koliko slatkorečiv bio, zašto muškarac porađa muškarca (!) i zbog čega je završetak filma upravo takav... Kažemo „ biće vam nešto jasnije” jer film nije nimalo jednostavan, teško je razumljiv i pomalo umetnički, pa i nakon njegovog završetka prosečnom gledaocu ostaju određene nejasne scene da se njima zanima u danima koji slede.Za potpuno razumevanje filma potrebno je biti potkovan u mitologiji, religiji ali i modernim tekovinama filmske industrije pa ukoliko težite tome pripremite se na višesatno Wiki surfovanje.

Film u svojoj središnjici počinje emitovati zavidnu dozu napetosti, toliku da bi mu na tome mogli pozavideti i neki čistokrvni horori. Ali, ono što je važnije – od tog trenutka film postaje veoma nepredvidiv, na momente apsurdan, povremeno jeziv i veoma uznemirujući. Preokrete je ovde nemoguće predvideti, finale filma tek delimično, a ono što sledi pre pomenutog finala verujemo da niko ni može očekivati. Nakon jedne brutalne scene (najbolniji kadar koji smo videli u zadnje vreme) sledi scena zbog koje će nekim gledacima bukvalno pripasti muka. Men nakon svog sporog početka i drame koja je započela kao jedno obično suočavanje sa traumama koje se nisu prebolele postaje čist body horor, neprijatan za gledanje i gnusan sa koje god strane ga posmatrali. Pomenuta scena u završnici će vam definitivno ostati zauvek u sećanju i ona možda jeste vrhunac (dosadašnjeg) ovogodišnjeg horora. Specijalni efekti u tim ali i prethodnim scenama jesu animirani ali su izuzetno uverljivi a vi ćete biti suviše šokirani da biste razmišljaji o načinu njihove izrade. Upravo u ovim scenama, ali i u dotadašnjim, odlično se snašao Rory Kinnear koji je možda i glavna zvezda filma, ispred takođe odlične Jessie Buckley koja je igrala Harper. Jessie je uverljiva kao emotivno skrhana žena na ivici i veoma uverljiva je u scenama kada treba da pokaže svu svoju unutrašnju bol. Ali, Rory nije za džabe stavljen na poster filma...

Men je definitivno film pogodan za ponovno gledanje tokom kojeg bismo svakako primetili neke nove detalje i drugačije razumeli neke izgovorene rečenice. Međutim, ponovno gledanje filma dolazi u obzir isključivo ukoliko vam ne smeta sada već gotovo redovna feministička poruka koja je ovde izražena do maksimuma. Upravo zbog te i takve poruke filma Men od nas neće dobiti ocenu koju bi trebao dobiti već ocenu manje.

+ priroda, kamera, režija, zvučna podloga
+ odlični Jessie Buckley i Rory Kinnear
+ neke vrlo gnusne i uznemirijuće scene
— veoma preterana feministička poruka
— određeni momenti ostaju vrlo nejasni

Ocena: 7/10

Horror Filmovi

Beast (2022)

+ dinamičan, napet, zabavan i izazovan + prelepa afrička priroda; izgled lavova+ čitav niz veoma bezizlaznih situacija— devojčice znaju biti prilično iritantne— bez nekog iznenađenja; predvidljivost Ocena: 6/10

Deep Hatred (2022)

+ lepo imanje i brazilska priroda+ vrlo intrigantan početak filma— oslaba i nezanimljiva priča— gluma, scenario, postupci— predvidljivost, strašne scene Ocena: 3/10

Piggy (Cerdita) (2022)

+ izuzetno poučna i aktuelna tematika + lokalitet, režija i letnja atmosfera+ maestralna Laura Galán kao Sara— nekoliko nejasnih postupaka likova— malo nejasan karakter „negativca” Ocena: 7/10

Halloween Ends (2022)

+ poslednjih dvadesetak minuta filma+ Laurie Strode; odlična poruka filma— film skoro ne deluje kao Halloween— Corey i sve oko njega je promašaj— scenario; likovi; ubistva; komičnost Ocena: 3/10