Horror Filmovi

We Summon the Darkness (2019)

Sun, 27 Sep 2020 15:51:00 GMT

Režija: Marc Meyers
Uloge: Alexandra Daddario, Keean Johnson, Maddie Hasson
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt8058874/
Trailer: https://youtu.be/ChksJ8AL9Lk
Pogledajte još: Satanic Panic (2019)

Za sve ljubitelje horora 80-ih evo jedan noviji horor film čija se radnja dešava krajem te decenije... We Summon the Darkness je zvanično etiketiran kao horor muzički triler ali onu muzičku odrednicu odmah zanemarite jer soundtracka nema u dovoljnoj meri i umesto nje dodajte žanr komedije. Ukoliko ste gledali prethodni film scenariste Alana Trezze (Burying the Ex) otprilike znate kakav ton filma možete očekivati, mada je, makar za moj ukus, ovaj noviji film dosta slabiji od prethodnog, a evo i zašto...

U fokusu naše pozornosti su tri mlade devojke koje u svom džipu hitaju na neki heavy metal koncert gde bi uz dobru svirku uživale i u dobrom provodu. Još dok kupuju čips i tankuju gorivo na usputnoj benziskoj pumpi u pozadini čuju TV program koji izveštava o brojnim satanističkim ubistvima koja su se desila tu negde u okolini a zatim vide i izvesnog lokalnog ali veoma uticajnog sveštenika koji propoveda o zlu heavy metala. Kada stignu na famozni koncert tri cure upoznaju tri momka, članove nekakvog benda u pokušaju, odmah počinje međusobni flert, a nakon svirke jedna od devojaka, Alexis, poziva kompletnu ekipu da dođe u njenu obližnju kuću koja je velika, bogata i prazna pa kao takva apsolutno pogodna za druženje, zezanje, opijanje i sve ono što nakon alkohola sledi. Problem je što nisu baš svi akteri nakon alkohola očekivali baš ono što je usledilo ali za određeni broj gledalaca sled događaja nikako neće biti iznenađenje. Jednostavno, neki znaci, neka lica, neke rečenice i neki drugi detalji, plus ono što smo videli na TV-u, jasno daju do znanja da su masovne satanističke ubice upravo neki od likova koje gledamo, muški ili ženski.

Odmah moram da se osvrnem na vremenski period u kojem se We Summon the Darkness odigrava. Fanovi heavy metal muzike će lako prepoznati da se film odigrava krajem jula ili početkom avgusta 1988. godine, i to nije problem, naravno. Problem je što dati period nije najvernije prikazan već ono što gledamo deluje onako kako taj period zamišljaju današnje generacije, dakle sa sve današnjim ponašanjem, govorom i ostalim elementima. Nema dovoljno prepoznatljivih stvari tog vremena, devojke uglavnom ne izgledaju kao da su došle s konca 80-ih (osim što jedna od njih ima lepe debele obrve k'o majmun), vidi se određeni broj automobila tog doba a takođe i veliki broj teksas i kožnih jakni sa legendarnim prišivačima, nešto što je obeležilo to davno vreme. Koncert na koji su devojke pristigle je dosta slabo snimljen i ne izgleda uverljivo. Osim što suviše moderni bezimeni generički bend na sceni izvodi obradu benda Mercyful Fate, ni kadrovi nakon koncerta ne odaju utisak autentičnosti i masovnosti, što pripisujemo skromnijem budžetu filma koji ne bi izdržao veće angažovanje statista.

Upravo zbog toga ne čujemo bukvalno nijednu poznatu metal kompoziciju tog vremena, kako na koncertu tako ni kasnije, ali čujemo Belindu Carlisle i njen najveći hit Heaven Is A Place On Earth što je dobra pesma ali nije metal. Dodatni problem može biti to što vremenski period u kojem se We Summon the Darkness dešava nema nikakav značaj po sam film. Kada devojke odu sa bezličnog koncerta film postaje kao i svaki drugi moderan horor, i gledalac nijednog trenutka nema utisak da gleda nešto što se dešava pre više od tri decenije. Utisak je da je isključivi razlog za smeštanje filma u 80-te godine nepostojanje mobilnih telefona što je omogućilo odvijanje radnje. A radnja koju posmatramo je sastavljena od brojnih preokreta i obrta, od kojih je dobar deo očekivan i predvidljiv ali deo i nije.Čak i ako budete predvideli neki od twistova film ne bi trebao da vam bude (toliko) dosadan jer je uglavnom dinamičan, u nekoliko navrata zna biti i duhovit a dobrano je i krvav. Ubistva su uveljivo snimljena a karakterišu ih faktor iznenađenja i obilje krvi. Očigledno je da se novac namenjen autorskim pravima za muzičke kompozicije utrošio na specijalne efekte i većina gledalaca, pogotovo onih mlađih, neće na to imati nikakve zamerke.

Problem sa ovim filmom je što on jednostavno – nije (dovoljno) dobar. Neću detaljnije kritikovati delove radnje, jer šta god bih rekao otkrio bi neki od preokreta i time pokvario „uživanje” potencijalnim gledaocima ali moram reći da se malo šta ovde zaista može pohvaliti i malo toga zbilja funkcioniše. Imam utisak da je ovaj materijal u nekom trenutku nekome dobro izgledao na papiru ali da je u praksi nešto zaškripalo i ispalo kao poluproizvod, film koji neće nikoga zadovoljiti. Lokacija u kojoj se dešava veći deo We Summon the Darkness je neatraktivna, preokreti su uglavnom glupi ili predvidljivi, likovi su bez ikakvog istorijata a samim tim i bez uverljivosti a kompletan film je bez nekog smisla i značaja. Takođe, dobar deo štoseva i vrcavih dijaloga ovde jednostavno ne funkcioniše. Moguće je da moj smisao za humor nije na visokom nivou ali konstantni geg sa jednom od devojaka koja svaki čas mora da piški jednostavno nije duhovit, baš kao ni kad jedan od muškaraca traži tampon. Porazno je i to što su autori imali želju i potrebu da snime jedan heavy metal horor film, i tako ga reklamiraju, a nisu obezbedili nijednu pesmu tog žanra kao muzičku podlogu.

+ Alexandra Daddario je uvek dobra
+ nekoliko veoma brutalnih ubistava
— vremenski period; muzička podloga
— ne baš uspeo humor; slabiji likovi
— uglavnom predvidljivi preokreti

Ocena: 4/10

Amulet (2020)

Mon, 21 Sep 2020 19:07:00 GMT

Režija: Romola Garai
Uloge: Carla Juri, Alec Secareanu, Imelda Staunton
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt8332802/
Trailer: https://youtu.be/uV_lUlOc4mQ
Pogledajte još: Relic (2020)

Amulet je režiserski prvenac glumice Romole Garai koja je nama poznata isključivo po jednom horor/SF filmu - The Last Days on Mars. Film je zamišljen kao „feministički horor” a velika je šteta što sam za tu odrednicu saznao tek nakon njegovog gledanja. Uglavnom, dotična autorka istražuje džender politiku i rodnu ravnopravnost na jedan bizaran način, kombinujući horor i dramu, stvarajuće pre svega – smor horor.

U prologu filma saznajemo da je Tomas vojnik koji stražari u dubokoj šumi čuvajući nekakav puteljak, tačnije (dalo bi se zaključiti) ulaz u nekakav vojni posed ili objekat. To što on čuva nije ni važno, važno je da se jednog dana dok je na dužnosti iznanada pojavljuje unezverena ženska osoba koja je u bekstvu... Ono što se dalje desilo doznajemo na kašičicu, kroz brojne kraće flashbackove koje Tomas iznova preživljava u sadašnjosti. A u sadašnjosti, kada se izvesni rat već završio, Tomas poput svakog dobrog ratnog veterana životari kao beskućnik, prehranjujući se radeći sezonske poslove a spavajući u zajedničnom smeštaju u ne baš ljudskim uslovima. Sticaj nesrećnih okolnosti dovodi da ostaje bez svoje krvavim radom stečene ušteđevine a ruku spasa mu pruža jedna časna sestra koja mu nudi posao koji on ne može odbiti. Naime, Tomas će otići u kuću izvesne Magde i pomoći joj da sredi vrlo staru građevinu koja se devastira gotovo svakodnevno... Već po useljavanju u kuću osim lepuškaste Magde Tomas otkriva da se dotična brine o svojoj majci koja umire u potkrovlju, ali otkriva i neke čudne stvari koje se dešavaju pod istim tim krovom. Čudne stvari prerastaju u bizarne, bizarne u zastrašujuće a to je tek početak jezivih dešavanja...

Dešavanja koja pratimo dovode do toga da Tomas počinje ispitivati svoju moralnost kao i suštinu zla, a to je i glavni cilj ovog filma i svrha njegovog postojanja. Moram napomenuti da se u ulozi Tomasa dobro snašao izvesni Alec Secareanu, koji možda nije vrhunski glumac (ima i neki čudni akcenat) ali uspeva da ono što muči njegovog lika pokaže na svom licu koje se konstantno menja i propada kako film odmiče. Ipak, deluje da mu je Carla Juri u ulozi Magde pomalo ukrala show a ni Imelda Staunton u ulozi časne sestre nije mnogo daleko. Hemija i kompletan odnos među glavnim likovima (Tomasom i Magdom) je odličan i definitivno podiže film na jedan viši nivo a za gledaoce horora u ovom trenutku imam dve vesti, kako to obično biva - jednu dobru a drugu lošu. Loša vest je da se Amulet odvija veoma sporo i dramski i da će živci onih nestrpljivijih horor gledalaca ovde biti na velikom testu. Dobra vest je da su specijalni efekti u filmu zaista dobri, uglavnom deluju kao nekompjuterski pa samim tim i mnogo jeziviji nego što bi bili da su urađeni uz pomoć CGI tehnike. Specijalni efekti, bizarna atmosfera i sveopšta misterija mogu biti protivteža veoma sporom odvijanju radnje i predstavljaju elemente koji će učiniti da ipak ne odustanete od ovog filma.

Vizuelni aspekt ovog filma je verovatno njegova najjača strana i to će vam biti jasno već od samog početka Amulet. Prolog koji je smešten u kišovitoj i maglovitoj šumi deluje veoma depresivno da bi svoje mesto ustupio mračnim scenama koje se dešavaju u staroj kući punoj bizarnih i (naizgled) neobjašnjivih momenata. Sumorni šumski kadrovi se mestimično vraćaju kako bi razbili mračni kućni ambijent a monotoniju (ne samo onu vizuelnu već i sadržajnu) uspešno razbijaju i povremeni jezivi kadrovi koji su izuzetni. Film ne sadrži strašne momente, ili barem ne mnogo, ali svoju jezu crpi u bizarnim scenama koje gledaocu zaista stvaraju nelagodu. Otkriće jezivog zubatog krilatog stvorenja u WC šolji je samo uvod u otkriće na tavanu, a to je opet samo nagoveštaj šokantnog završetka i obaveznog preokreta. Autorka filma definitivno zna da stvori nelagodnu atmosferu, kao što zna i da dobro režira film. Možda je sve to moglo biti malo brže, jer je Amulet u nekim momentima zaista suviše spor i neefikasan, ali to nije najveća mana filma. Najveća mana ovog filma može biti njegov rasplet i završetak, ne samo zbog toga što je suviše groteskan i apstraktan, već i iz jednog jednostavnog razloga: većini casual gledalaca neće biti razumljiv i jasan.

Nadrealni klimaks je u potpunoj suprotnosti sa realnim tokom radnje koji smo do tada posmatrali ali i sa dramskim tempom odmotavanja. Lično bih ovakvo finale smestio u žanr stil-iznad-sadržine, ali ja verovatno i nisam ciljna publika jednog tzv. feminističkog horor filma.

+ jeziva nelagodna atmosfera tokom filma
+ specijalni efekti i nekoliko jezivih kadrova
+ glumačka postava; sumorni kadrovi šume
— dosta momenata iz filma ostaje nejasno
— apstraktno finale; sporo odvijanje filma

Ocena: 4/10

The Legend of Halloween Jack (2018)

Sun, 13 Sep 2020 14:53:00 GMT

Režija: Andrew Jones
Uloge: Sarah John, Colin Holt, Aaron Jeffcoate
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt7601296/
Trailer: https://youtu.be/Hq5oQnJFzy8
Pogledajte još: The Town That Dreaded Sundown (2014)

Približava se ovogodišnji Halloween pa je red da pogledamo i neke filmove na tu temu, a nije da ih nema. Ovoga puta evo jednog niskobudžetnog ostvarenja pod nazivom The Legend of Halloween Jack, autora Andrewa Jonesa koji nije nepoznat ljubiteljima B-horora, prvenstveno po serijalu o lutki Robertu a jedan njegov film sam već opisao. Poput famoznog Roberta i serijal o Halloween Jacku preti da postane višečlan pa tako već postoji prošlogodišnji sequel a ovogodišnji nastavak je možda sprečila pandemija, ko zna...

Priča je ova, a mi je ne vidimo nego samo saznajemo: u malenom gradiću Dunwichu na Noć veštica desio se pokolj i nekolicina tinejdžera je pronađena mrtva (gledaoci vide jedva jedan kadar mrtvih tela u automobilu). Za zločin je optužen izvesni meštanin imena mu Jack Cain ali na kraju „spektakularnog” suđenja (koje je toliko loše osmišljeno i snimljeno da će dobar deo gledalaca u tom trenutku bataliti film) ipak biva pušten, jer su dokazi protiv njega pribavljeni na nezakonit način (policajac pri hapšenju mu nije pročitao njegova prava). Da masovni ubica ipak ne uživa u slobodi potrudili su se rođaci nastradalih koji hvataju sada slobodnog građanina Caina, odvode ga negde daleko u polje, vezuju na drveni krst poput strašila, nabijaju mu džak na glavu i ubijaju iz pušaka, kako bi zadovoljili pravdu. Njegovo telo zakopavaju i na licu mesta daju obećanja jedan drugome da o ovom „akcidentu” nikada nikome neće prozboriti ni reč... Tako i bi, makar do sledećeg Halloweena kada umešani u Cainovo smaknuće počinju gubiti živote jedan po jedan, kao na slasher traci. Čini se da je Cain upravo na ovaj praznik i to za vreme punog meseca (da može bio bi još i petak 13.) vaskrsnuo da namiri račune, a možda i neko ubija u njegovo ime ili da bi ga osvetio, ko će ga znati. Eto kakvog-takvog mamca za gledaoce koji bi trebao osigurati da svi ostanu prikovani uz male ekrane TV prijemnika sve do finalnog raspleta i obaveznog preokreta.

Zaštitni znak autora ovog filma je da svoje filmove uglavnom ne „obogaćuje” originalnim sadržajima, ali zato svoja filmska dela snima uz pomoć ne baš srećno skockane glumačke ekipe, koristeći dosta slabe specijalne efekte, sve to pakujući u film nešto kraćeg trajanja ali korektne kinematografije. Tu ni The Legend of Halloween Jack nije izuzetak. Prvo što ćete primetiti u filmu su brojni inserti iz čuvenih sada već public domain crno-belih horor filmova (Nosferatu, Night of the Living Dead...) koji se ne pojavljuju samo u uvodnoj špici, već i mestimično tokom filma, recimo dok pojedini likovi gledaju televiziju. Ovi inserti i nemaju nekakvu posebnu simboliku, osim da nam se ukaže kako je autor kompletan film snimio kao omaž mnogo poznatijim horor legendama. To bi valjda trebalo značiti da se ne smemo smatrati prevarenim što smo ovaj film već gledali, neki 1981. godine a neki kasnije, samo pod nazivom Dark Night of the Scarecrow. The Legend of Halloween Jack sadrži bukvalno prekopirane glavne crte zapleta i raspleta iz ovog čuvenog filma a čak i tamo gde ne pozajmljuje njegove detalje ne sadrži ništa originalno, već pozajmljuje elemente iz drugih poznatih horora. Tako vidimo neke detalje iz filma Halloweenali i završetak koji je gotovo kompletno prekopiran iz filma Carrie.

Da li je ovoliko kopiranje podložno kritici? Pa, zavisi od toga šta očekujete od filma i da li insistirate na specifičnostima jednog filmskog dela, kako u pogledu sadržine tako i u pogledu dijaloga. Ne treba ni napominjati da nijedan „pozajmljeni” element ovde nije ni prineti originalima ali je i ceo ton filma slabiji od nekog prosečnog modernog horor filma jer vidimo neke stvari koje zaista smetaju. Recimo, već od samog početka ćete videti da je dobar deo kastinga potpuno promašen. Neki likovi jednostavno nisu pogođeni, i tu ne mislim na njihov glumački talenat (niko ovde nije previše loš, iskreno) već po svom izgledu i pojavi. Naprimer, u uvodnom suđenju tužilac ima kriminalniju facu od masovnog ubice što je zaista neverovatno. Na ovo se nadovezuje sasvim očigledni problem sa budžetom, pa tako, naprimer, u toj istoj sudnici ne videsmo ni policiju a kamoli publiku ili porotu, već samo nekolicinu rođaka ubijenih, one iste likove koji će nešto kasnije lišiti života Jacka Caina u polju. Specijalni efekti su uglavnom prihvatljivi za jedan drugorazredni film, vidimo razne trikove kojima su se dovijali autori kako bi sve izgledalo ubedljivije (najčešće vidimo stari provereni „trik” da se ubistva dešavaju van ekrana) ali u nekim trenucima efekti izgledaju zaista katastrofalno (krv kod ubijanja Caina, naprimer). Takođe, nedopustivi su problemi sa zvukom u otvorenim scenama. Zaista se ne sećam kada sam poslednji put gledao film u kojem se čuje šum vetra koji ometa i utišava glumca dok govori.

Ima tu još problema, poput gluposti u priči. Neki postupci likova nisu logični i ubedljivi, poput onoga da šef policije kupuje oružje na crnom tržištu, a ni element osvete ovde nije sasvim ispravan budući da povampireni Caine ubija sve redom, i loše i dobre likove, čak i one koji nemaju pojma o čemu se radi i mogli bi (potencijalno) biti na njegovoj strani. Uopšte uzevši, film je uglavnom neuverljiv i potreban je period privikavanja na njegov ton i ne baš efikasan stil pripovedanja koji sadrži dosta ne toliko dosadnih ali svakako za centralnu radnju nebitnih dijaloga. On poseduje nekoliko elemenata u priči koji unose života u neuverljivu radnju (ljubavna veza ćerke šefa policije i njegovog pomoćnika), ambijent gradića je povremeno dosta lepo snimljen a maska ubice iako je već više puta viđena pristojno je efektna. Čak i ubistva nisu toliko loša a glavni problem kod istih je što uglavnom nisu vidljiva. Kao i obično, glavni problemi ovakvih filmova tiču se budžeta pa možemo oceniti The Legend of Halloween Jack sa – koliko para toliko muzike (tj. ubedljivosti i horora). Ukoliko niste pasionirani fan B-horora ovo će za vas biti razočaravajuće iskustvo.

+ priča nije loša, čak je (skoro) poučna; maska ubice
— neuverljiv film sa sumnjivim postupcima likova
— skoro sve scene su ukradene iz poznatih horora
— slab scenario; neki glumci su potpuno promašeni
— vrlo mali budžet (problemi sa zvukom i efektima)

Ocena: 3/10

The Haunting of Sharon Tate (2019)

Sun, 06 Sep 2020 16:23:00 GMT

Režija: Daniel Farrands
Uloge: Hilary Duff, Jonathan Bennett, Lydia Hearst
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt7976208/
Trailer: https://youtu.be/I-L0dk6zuyE
Pogledajte još: The Fearless Vampire Killers (1967)

The Haunting of Sharon Tate svojim nazivom navodi potencijalne gledaoce kako je u pitanju paranormalni horor film o utvarama koje progone glavnu protagonistkinju, izvesnu Sharon. Međutim, ako znamo ko je bila Sharon Tate stvari se komplikuju pa pre gledanja ne možemo imati predstavu o tome šta ovaj horor film predstavlja, kojim događajima se bavi, koliko se bazira na činjenicama a koliko na fikciji i koji je zapravo smisao ovog ostvarenja...

Za one koji ne znaju – Sharon Tate je bila obećavajuća američka glumica koja se 60-ih godina prošlog veka tek probijala ka mestu koje joj je na filmskoj sceni verovatno pripadalo. Krajem te decenije glumila je ili se pojavljivala u nekoliko horor filmova a uloga u jednom od njih (The Fearless Vampire Killers) dovela je i do braka sa njegovim autorom, Romanom Polanskim. Nažalost, prelepa Sharon je postala poznata tek posthumno, zbog svoje tragične sudbine: trudnu Sharon, tada u 8.5 mesecu trudnoće, zajedno sa četvoro drugih osoba brutalno je ubila Manson Porodica koja ih je izmasakrirala u domu Romana Polanskog 9. avgusta 1969. godine. I sad, imajući sve ove činjenice u vidu, kao i jezivu sudbinu 26-togodišnje Sharon i njenog nerođenog sina, čime bi se mogao baviti jedan film pod nazivom The Haunting of Sharon Tate? Pa, delimično jednim od najpoznatijih i najgnusnijih ubistava u poslednjih pola veka, slučajem koji već više decenija zaokuplja kako američku tako i svetsku javnost, a delimično i snovima same Sharon, kako to ponosno piše na posteru ovog filma.

Naime, neposredno nakon ovog zločina u nekim američkim medijima kojima se ne može baš sasvim verovati (recimo američkom Trećem oku) pojavila se priča kako je Sharon nekoliko godina pre svoje smrti imala snove koji su bili predskazanje njene smrti. Verodostojnost intervjua u kojem je ona iznela svoju ispovest je upitna ali je cela priča poslužila Danielu Farrandsu da osmisli, napiše i režira ovaj film. The Haunting of Sharon Tate opisuje nekoliko poslednjih dana u životu trudne Sharon, gde ona sa nekolicinom prijatelja i poznanika obitava u ovećoj kući na jednom brežiljku iznad Los Anđelesa, čekajući povratak svog supruga Romana koji je tih dana boravio u Evropi zbog snimanja nekog filma. U ženu pred porođajem se uvlači neki nemir koji kulminira brojnim košmarima u kojima vidi brutalna ubistva svih prisutnih ukućana,a košmari se vremenom počinju javljati i u realnosti, tačnije – ni samoj Sharon kao ni gledaocima nije najjasnije šta je zbilja a šta jezivi san ili halucinacija. Ukućani pokušavaju da smire svoju domaćicu standardnim argumentima za jedan haunting horor film ali gledaoci se ne mogu zavarati, jer veoma dobro znaju da sve ono što dotična predoseća sledi u veoma bliskoj budućnosti.

Prva polovina filma liči na prosečan paranormalni horor film modernog datuma. Radnja jeste dosta razvučena i ima dosadnjikavih delova ali gledalac neće gledati na svoj sat jer može tražiti zanimaciju posmatrajući dati vremenski period s konca 60-ih i trudeći se da pronađe neke neautentične detalje (to su kao i obično nešto modernije frizure, što zameram, i moderniji govor, što je očekivano i podrazumevano). Ono što dodatno razbija monotoniju je neka zloslutna atmosfera i osećanje koje naprosto lebdi u vrelom letnjem vazduhu kako nešto jezivo uskoro treba da se desi. Turobnost i sveprisutna nelagoda se ogleda i u nekim drugim detaljima, recimo zvucima koji se čuju iz kuće tokom noći, jezivoj melodiji sa gramofona (kompozicija koju izvodi lično Charles Manson - Cease to Exit) ili užasnom sudbinom kućnog ljubimca. Od figure Charlesa Mansona pokušala se napraviti neka verzija boogeymana a dotični se skoro i ne pojavljuje u filmu, osim kao mračna figura koja se krije u senkama i polumraku. Finale filma predstavlja mučni home invasion a nakon toga sledi emotivni preokret koji filmu definitivno diže ocenu ali i navodi na određena pitanja, od kojih je prvo – da li je The Haunting of Sharon Tate uopšte bio neophodan i da li je sama Sharon zaslužila ovakav film.

Većina gledalaca bi gledajući ovo ostvarenje tvrdila da se malo toga dešava na ekranu i da ova drama sa primesama horora nije ni najmanje zanimljiva. Dotični gledaoci bi donekle bili u pravu, kao i oni koji bi ustvrdili da na polju horora The Haunting of Sharon Tate predstavlja samo nižerazredni generički horor koji ne donosi ništa vredno pamćenja. Tačna definicija filma bila bi: ukoliko ne znate ko je osoba iz naslova filma i to vas ne zanima apsolutno nemate potrebu da gledate ovaj horor. On je namenjen isključivo gledaocima koji su upoznati sa tragičnom sudbinom glavnog lika ili žele saznati neke istorijske činjenice a uz to im ne smeta mešanje činjenica i fikcije.

+ zloslutna atmosfera i stalno osećanje nelagode
+ baziran na stvarnim istorijskim činjenicama...
— ...ali sa dozom fikcije koja neće svakom prijati
— razvučenost, slabi sporedni likovi, malo horora
— namenjen isključivo malom krugu gledalaca

Ocena: 5/10

Mary (2019)

Mon, 31 Aug 2020 18:54:00 GMT

Režija: Michael Goi
Uloge: Gary Oldman, Emily Mortimer, Stefanie Scott
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt5834854/
Trailer: https://youtu.be/ZfiDWM_KUnU
Pogledajte još: Visitors (2003)

Budući da volim horor filmove o duhovima jedan film poput Mary, o zaposednutom brodu na sred pučine okeana, jednostavno se morao pogledati, tim pre što je već po posteru jasno da film ima više nego dobru glumačku postavu. Možda bolje da sam umesto covera pogledao ime režisera (Megan Is Missing) i scenariste (The Shallows, Vanishing on 7th Street) jer me njihovi dosadašnji radovi nisu oduševili... No, krenimo redom.

Film počinje snimcima iz vazduha (jer dronovi nikada nisu bili jeftiniji) brodića u plamenu na pučini okeana, zatim se dešavanja hitro premeštaju u sterilnu policijsku stanicu gde blago povređena ali zato psihički izuzetno istraumirana ženska osoba daje iskaz policijskim službenicima. Veoma brzo iz njene potresne ispovesti saznajemo da se zove Sarah, i da se nedavno ukrcala na brodić imena Mary, skupa sa svoje dve ćerke i mužem Davidom, okorelim moreplovcem čiji je dečački san bio da ima upravo takav brodić. Sasvim slučajno David je dotični brodić nedugo pre plovidbe ugledao na nekoj licitaciji, nije mu bilo mnogo važno što je svaka njegova posada tragično nastradala (pandan porodicama koje prilikom useljavanja u zaposednute kuće nikada ne obraćaju pozornost za sudbine prethodnih stanara), odmah se vezao za njega i bacio na pripremu za prvu plovidbu. Ubrzo nakon porinuća počinju da se dešavaju sumnjive stvari, u početku sitnice tako svojstvene ghost hororima, a kasnije i prave tragedije koje su, naravno, očekivane, ne samo zato što je ovo horor film već i zbog toga što na samom početku znamo ko su preživeli.

Mane ovog filma se mogu grupisati u dva velika minusa: budžet i scenario. Scenario je ovde glavni kamen spoticanja, i zbog stila pripovedanja koji isključuje iznenađenje i šok (odmah znamo ko je preživeo a ko ne) i zbog brojnih klišea koje vidimo tokom plovidbe brodićem. Ukoliko umesto brodića zamislimo klasičnu američku ukletu kuću zaključićemo da smo film Mary već gledali bezbroj puta, uglavnom u boljim (čitaj: efektnijim) izdanjima. Znate ono, muž kupuje kuću/brodić za poslednju porodičnu ušteđevinu i očajnički se bori da održi porodicu na tom mestu kao da mu je to poslednje u životu, jedini ne primećujući da se dešava nešto čudno i veoma opasno i da mu upravo ta kuća/brodić razara porodicu i uništava im život. Ili: supruga na sve načine pokušava da objasni suprugu da se u kući/brodu dešava nešto jezivo što ih može koštati života, naravno on ne želi da čuje za to i sve pripisuje njenom umoru, starosti kuće/broda čije daske škripe itd. Ili: mlađa ćerkica veoma brzo počinje da se čudno ponaša, osim što ima nekakvog imaginarnog prijatelja s kojim razgovara počinje i da crta jezive crteže na kojima su ubijeni članovi njene porodice. Naravno, ovo nikoga ne uzbuđuje sve dok ne bude suviše kasno.

Verovatno da nije ni toliki problem u pomenutim klišeima, jer ih danas svaki moderni horor film ima, u većoj ili manjoj meri. Problem je što sve što vidimo ne deluje previše ubedljivo, deluje dosta amatersku uklopljeno i gledalac se neće uspeti uživeti u ono što se dešava na ekranu. Nijednu emociju neće izazvati sudbine i tragedije likova koje gledamo a za to je još jednom krivac scenarista, ili možda neko ko je odgovoran za montažu. Jednostavno – ovde nedostaju neki delovi filma koji ili nisu snimljeni ili su netragom nestali u postprodukciji. Kada prvi putnik na brodu postane zaposednut i kada počne čudno da se ponaša (najblaže rečeno) ekipa ga ostavlja na obali. Njegovu dalju sudbinu doznajemo isključivo iz jednog prepričanog telefonskog razgovora što je zbilja loše rešenje. Nisam zagovornik da sve mora biti eksplicitno ali ukoliko je to jedan od pet putnika na brodu, i ukoliko je to osoba koja je vezana za jednog člana porodice, red je da vidimo kako je pomenuta zaposednutost dovela do njegovog psiho –fizičkog sloma a zatim i do smrti. I u daljem toku filma ima nedostajućih scena (samo finalna može imati opravdanje) ali nisam uspeo shvatiti zbog čega filmu nedostaju neki delići koji bi kod drugih horora bili podrazumevani, očekivani i obavezni.

Skromni budžet se ogleda u kvalitetu fotografije i povremeno dosta sterilnim ambijentima. Najpribližnija definicija vizuelnih kvaliteta ovog filma bila bi da on veoma liči TV produkciji, pa ukoliko želite nešto dobro producirano bolje preskočite Mary. Sve ove gore nabrojane mane su još čudnije ukoliko imamo u vidu da su glavne uloge ovog filma pripale jednom Garyju Oldmanu i jednoj Emily Mortimer (plus Stefanie Scott iz Insidious: Chapter 3), glumcima koji zaslužuju itekako bolji film od ovoga. Gospođa Mortimer se ovde definitivno nije obrukala a gospodin Oldman možda i jeste, tim pre što je njegov lik neuverljivije napisan i uglavnom se ne ponaša realno i ubedljivo. Da ne bude kako sam suviše kritičan: Mary je gledljiv film, gledalac neće gledati na svoj sat tokom njegove projekcije, dobro je odglumljen (u okvirima manjkavog scenarija), povremeno ima dobru atmosferu i nekoliko uspelih jump scare momenata ali je glavni utisak kako je film na ovu temu, na datoj lokaciji i uz ovaj kasting jednostavno morao biti bolji.

+ dobra lokacija za jedan horor film
+ zaista odlična glumačka postava
— film često veoma jeftino igleda
— dosta scena se bukvalno ne vidi
— brojni klišei; nedovoljno strašan

Ocena: 5/10

Wrong Turn (2003)

Sun, 23 Aug 2020 15:25:00 GMT

Režija: Rob Schmidt
Uloge: Desmond Harrington, Eliza Dushku, Emmanuelle Chriqui
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0295700/
Trailer: https://youtu.be/naUUyD-_oPc
Pogledajte još: The Hills HaveEyes (2006)

Uspeh filma Wrong Turn iz 2003. godine je definitivno bio iznenađenjeje za kritiku koja ga nije dočekala baš blagonaklono. Međutim, gledaoci jesu, što je rezultiralo brojnim nastavcima u narednoj deceniji i jednim od definitivno najpopularnijih horor serijala ovoga veka. Svojevremeno sam pogledao samo prva dva dela Wrong Turn franšize a ovo je prilika da ispravim tu nepravdu, na radost brojnih čitalaca ovog bloga, jer je upravo Wrong Turn jedan od najviše predlaganih serijala za recenziju.

U fokusu naše pozornosti je jedan mladi čovek nebitnog imena, koji je na proputovanju kroz nedođiju u cilju što hitnijeg dolaska na unapred zakazani sastanak lekara. To što ovaj markantni tip u Ford Mustangu iz '66. apsolutno ne deluje kao lekar nije ni najmanje važno jer nas priča čašćava horor klišeima kao na traci, što, paradoksalno, uopšte nije mana ovog filma. Uglavnom, na putu kroz šumovitu zabit došlo je do zagušenja usled nekakve nesreće, naš hrabri junak nije imao vremena da čeka te se odlučio vratiti milju-dve a zatim skrenuti sa glavnog puta u nadi da će prečicom zaobići blokadu.Dolazak na ruiniranu benzisku stanicu koju vodi krezubi štrokavi redneck jasno pokazuje svima osim našem glavnom junaku da je silazak sa glavnog puta definitivno bio loš potez, možda i najlošiji potez njegovog života... Ali, doca se ne da obeshrabriti: i pored upozorenja užasnog ljudskog stvorenja na benziskoj pumpi on opet skreće i sa tog sporednog puta na još sporedniji, iako ne zna dobro put dodatno pritiska papučicu gasa, ne gleda baš ni kuda vozi što rezultira udesom čime njegov automobil biva onespoobljen, baš kao i automobil ekipe na koju je naleteo. Sada svi prisutni (njih ukupno šestoro) moraju isključivo svojim nogama tražiti izlaz iz nepoznate im šume a to neće biti nimalo lako jer u toj i takvoj šumi nisu sami, naravno...

Kao što već rekoh – u Wrong Turn ćete videti gotovo svaki horor kliše kojeg se možete setiti iz nekog horora o glupim klincima koji rade nepromišljene poteze što od ovog filma čini nesmešnu parodiju ili možda bolje rečeno – omaž sličnim filmovima koji su bili popularni nekoliko decenija pre njegovog pojavljivanja, recimo 70-ih godina prošlog veka. Klišei koje ovde vidimo ni u kom slučaju nisu teret filmu, i gotovo svaki od njih je veoma dobro uklopljen. To, istina, dovodi do situacija koje su potpuno očekivane i predvidljive, čime se narušava napetost i iznenađenje ali ne i zanimljivost dešavanja i zainteresovanost gledaoca da vidi hoće li se junaci izvući iz kandži deformisanih kanibala koji se već izvesno vreme hrane isključivo ljudetinom onih koji su pogrešno skrenuli... Deformisani monstrumi koje sada znamo pod „imenima” Three Finger, Saw Tooth i One Eye izgledaju zaista jezivo i uverljivo gnusno, njihova pojava istovremeno izaziva i jezu i gađenje a efektne maske su upotpunjene veoma brutalnim i krvavim specijalnim efektima te brojnim ubistvima i komadanjima tela. U Wrong Turn možemo videti odsečene glave, davljenje bodljikavom žicom, pogotke strelama u oči, razna ubistva sekirom, zatim čitav niz raznih iznutrica (od kojih su neke uredno složene u frižider) i kubike prolivene krvi.

Film je korektno odglumljen iako je tekst koji je stavljen pred glumce veoma jednostavan i generički, mahom ne previše ubedljiv, baš kao što su i svi odnosi među likovima, ali je sve to ovde (čini se) urađeno sa namerom. Mnogo važnije od svega ovoga je što niko od likova nije iritantan, što je ženski deo ekipe ugodan za oko, i što naš doktor koji se silom prilika našao u borbi za život postaje odlučan za borbu poput Setha Gecka. Wrong Turn je odlično režiran i pred gledaoca donosi niz napetih scena te odličnu napeto-bolesnu atmosferu.Tek povremeno je primetan nešto skromniji budžet (nekoliko scena je sasvim očigledno snimljeno u studiju pred zelenim platnom), mračno finale jeste u službi priče ali je vizuelno neatraktivnije od dotadašnjih dešavanja a završetak filma je suviše predvidljiv i očekivan mada takođe sa namerom, kao već spominjani omaž sličnim horor filmovima. Te slične filmove ćete ovde „videti” u mnogim scenama, gde već sam dolazak ekipe u kolibu mutiranih spodoba podseća na legendarni The Texas Chain Saw Massacrea ono što se nadalje dešava našim junacima podseća na brojne momente koje gledamo od tog legendarnog filma iz 1974. godine pa sve do modernih horora.

Redovni čitaoci ovog bloga već znaju koliko često prigovaram horor filmovima zbog raznoraznih klišea koji se na ekranima provlače bukvalno decenijama. U slučaju Wrong Turn moram reći da horor klišei koje vidimo (a ima ih na tone) nikada nisu izgledali svežije i ukomponovanije u već izanđalu, prežvakanu i hiljadu puta viđenu priču. Ovaj film naprosto briljira servirajući nam nešto što smo već bezbroj puta gledali, ne dozvoljavajući nam da podignemo pogled od prilično predvidljivih dešavanja sa veoma očiglednim raspletom. Wrong Turn je najbolji, najoriginalniji, najsvežiji i najgledljiviji horor film koji ste već gledali hiljadu puta, pa ako je to tako, a jeste, zašto da ga ne biste pogledali još jednom?

+ dinamičan, zanimljiv i zabavan horor
+ odlično ukomponovani horor klišei
+ gomila brutalnosti, krvi i ubijanja
+ izgled deformisanih monstruma
— povremena jeftinoća i dijalozi

Ocena: 8/10

Zombieland: Double Tap (2019)

Sun, 02 Aug 2020 13:38:00 GMT

Režija: Ruben Fleischer

Uloge: Woody Harrelson, Jesse Eisenberg, Emma Stone

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1560220/

Trailer: https://youtu.be/ZlW9yhUKlkQ

Pogledajte još: Zombieland (2009)

Gledajući originalni Zombieland iz 2009. godine naučili smo mnogo toga a neka stečena znanja učvrstili, recimo da nastavke odličnih filmova ne treba raditi. I zaista, dugo vremena je delovalo da Zombieland neće dobiti svoj od publike ipak željno očekivani sequel; godine su prolazile a tek početkom 2016. je obelodanjeno da se radi na nastavku dogodovština Tallahasseeja, Columbusa, Wichite i Little Rock. Tri godine nakon toga Zombieland: Double Tap je ugledao svetlucave okice više nego željne publike a mnogo kasnije nego što sam trebao film sam i sam pogledao, snižavajući očekivanja ali i dalje gajeći nadu da nastavak jednog Zombielanda nikako ne može biti loš film...

Već na samom otvaranju filma primećujemo da se kontinuitet s prethodnikom nastojao održati, makar kada je muzička podloga u pitanju. Za razliku od prvenca, kada su autori hteli ali nisu uspeli obezbediti pesmu benda Metallica Master of Puppets (već samo očigledno dosta jeftiniju For Whom the Bell Talls), sada su uspeli, verovatno za mnogo veću svotu novca. Da je ovde budžet trošen na za kvalitet filma nebitne stvari (poput marketinga) primećujemo veoma brzo, još tokom uvoda. Naime, već sam uvod filma Zombieland: Double Tap pokazuje standardnu boljku nastavaka uspešnih filmova a to je – da autori nisu znali šta da rade sa svojim junacima, da nisu imali mašte, volje, želje ili možda talenta, pa su naprosto skarabudžili zaplet koji se, kao i obično, svodi na „more of the same“ a zapravo na ništa. Dobro poznati likovi sada su deceniju stariji nego u prethodniku, što se pogotovo vidi po dosta odraslijoj Little Rock, a vreme uglavnom provode gluvareći po devastiranom gradu, u „kupovinama“ robe u supermarketima (američka prehrambena roba je definitivno supertrajna) a onda i u suživotu u svom ogromnom domu – takođe devastiranoj Beloj kući, što je jedan od retkih uspelih štoseva u prvih 15-tak minuta filma.

Dakle, uvod nam jasno stavlja do znanja da će ovo biti još jedan sequel u kojem se autori i glumci svojski trude da nasmeju publiku ali im to malo kada polazi za rukom a da tu nije kraj problemima pokazuje i početak zapleta, kada film, takođe po uzoru na prethodnika, dobija svoj rollercoaster, ovoga puta iz mnogo banalnijeg razloga. Naime, Little Rock nestaje, ekipa mora da je traži pre nego što bude suviše kasno pa eto još jednog razloga za putešestvije kroz američku nedođiju koja je pretrpana zombijima i tek ponekim preživelim i nezaraženim čovekom. Gledalac ima utisak da je ovaj ili sličan zaplet već gledao ranije, ali da je onomad sve bilo nekako zanimljivije, duhovitije, spontanije i poletnije, i to je svakako istina. Autori su bili svesni manjkavosti pa su pribegli standardnom razbijanju deja-vu monotonije ubacivanjem novih likova. I dok su neki likovi potpuno suvišni (vlasnica Elvisovog hotela, kao i sva dešavanja u vezi nje) oni drugi su toliko uspešni da se ima utisak kako su u potpunosti ukrali show od nama dobro poznatih njuški. Ovde pre svega mislim na praznoglavu plavušu po imenu Madison koja je pravo osveženje i oko koje se, stiče se utisak, dešava većina duhovitih situacija i vodi većina urnebesnih dijaloga.

Ostatak ekipe – mrka kapa, kao da su došli da odrade tezgu i odu kući, mada dotični likovi nikako nisu krivci za slab scenario i ne nose ni mrvicu odgovornosti za nenadahnute rečenice koje izgovaraju. Glumci se svojski trude da iznesu mestimično prilično slab i neuverljiv tekst i više puta ponavljaju gotovo identične rečenice, poput one da je Madison ostala živa jer zombiji jedu mozak a ona ga nema. Zanimljivo ali i jadno deluje nemaštovitost ovog filma i očajnički trud da se proizvede nešto smešno. Autori kao da su bili ubeđeni da će nam izmamiti osmeh samo zbog toga što na ekranu vidimo likove koji su nam onomad bili smešni a u ovom problemu se nisu našli samo gospodin Harrelson i ekipa već i jedan Bill Murray, čije pojavljivanje u završnici i iskašljavanje mačijih dlaka deluje skoro embarrassing. Ne mogu se oteti utisku da je ovo morao i trebao biti duhovitiji film ali na neku malo drugačiju temu. Čak i uvođenje novih zombi pravila na kojima se besomučno insistira ovde deluje neduhovito i dosta jalovo a i novi tipovi mutiranih zombija nisu iskorišćeni do maksimuma već samo kao povod za finalnu borbu.

Zombieland: Double Tap vizuelno izgleda dva koplja bolje od bilo kojeg zombi horor filma kojeg se možete setiti pa ako nije originalan i duhovit onda makar nek prija oku. Zarasla Bela kuća deluje upečatljivo, dobar deo američkih ruralnih područja takođe a finale obeležava masovna borba i spektakl (zamalo). Specijalni efekti su izuzetni, baš kao i izgled zombija, a krv vrca na sve strane, iako bi većinu prilivene digitalne krvi odmah trampio za humor... Da ne budem suviše oštar: Zombieland: Double Tap nije dosadan film, prilično je dinamičan, šaren i lep za oko, poseduje neke duhovite trenutke ali je naprosto breme odličnog prethodnika bilo toliko da se nije uspeo izboriti sa tim... Da li mi je žao što sam pogledao film? Ne, svakako, ovo je ipak ugodno provedenih sat ipo nakon kojih ostaje žal što je većina stvari u Double Tap na nižem nivou nego 2009. godine. Da li mislim da treba snimati Zombiland 3? Svakako ne. Ali to nikako ne znači da ga neću pogledati, naravno.

+ film vizuelno zaista odlično izgleda
+ plavokosa Madison je ukrala show
— prilično slab i neduhovit scenario
— prilično slabiji centralni likovi
— dosta suvišnih momenata i scena

Ocena : 5/10

Break (Otryv) (2019)

Thu, 16 Jul 2020 18:53:00 GMT

Režija: Tigran Sahakyan

Uloge: Irina Antonenko, Anastasiya Grachyova, Vladimir Gusev

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt9805504/

Trailer: https://youtu.be/IOFunu19cWI

Pogledajte još: Frozen (2010)

Iako su u nedavnoj anketi na Facebook stranici ovog sajta na moje veliko iznanađenje ubedljivo pobedili letnji horori u odnosu na one zimske nisam mogao odoleti a da ne pogledam jedan zimski triler sa horor elementima Break (Otryv), i to ne samo zbog toga što se njegova radnja odigrava u snežnom ambijentu već i zbog toga što se dešava na specifičnom, izolovanom i bezizlaznom mestu a film je – ruski, što je svakako neobično.

Bez obzira na to što je film ruski on veoma liči na jedan američki (Frozen) a to ćete otkriti veoma brzo, tako da nije u pitanju spoiler. Uostalom, već po posteru filma se može nazreti sličnost sa pomenutim američkim ostvarenjem. U slučaju Otryv/Break već u uvodu filma se upoznajemo sa nekoliko mlađih osoba, nekoliko muškaraca i žena, koji sticajem tragičnih okolnosti, ali i čitavog spleta slučajnih koincidencija, tokom novogodišnje noći ostaju zarobljeni na žičari koja se našla zaglavljena u snežnoj oluji visoko viseći iznad snegom okovanih planina. Žičara je odjednom ostala bez struje, majstor u komandnom centru žičare je „sprečen” da reaguje, tokom novogodišnjih praznika žičara je zatvorena pa nema ni putnika ni kontrolora a naši promrzli i preplašeni junaci su ostavljeni na milost i nemilost snežnoj oluji i užasnim vremenskim prilikama ali i, reklo bi se, veoma čudnim odlukama koje se tiču potencijalnog spašavanja i napuštanja žičare koja se nalazi na velikoj visini. Reklo bi se da je ovo poslednje glavni kamen spoticanja ovog filma ali tu svakako nije kraj problemima...

Teško je nabrojati sve manjkavosti ovoga filma ali se one glavne mogu grupisati na dve strane, na stranu skromnog budžeta i na stranu neuverljivog scenarija. Scenario je ovde svakako bitniji a on pokazuje znake amaterizma odmah po zaglavljivanju žičare. Naprosto, vremenski uslovi i prostor u kojem se dešava radnja nisu odgovarajući promenama kod pojedinih likova koje vidimo na ekranu, a tu pre svega mislim na krupnog momka velike glave i nebitnog imena. Viđene promene kod pojedinih karaktera su svakako moguće ali u nekim drugim okolnostima, naprimer u nekoj višednevnoj drami nakon određenih napada panike, ali ovde sve veoma kratko traje a od panike ne vidimo mnogo, pogotovo ne kod muških likova. Pored ove zamerke film pati i od drugih nerealnih momenata, nerezonskih ili neuverljivih poteza, ne previše ubedljive ili emotivlne ljubavne priče u pozadini a onda i od zbrzanog finala nakon kojeg gledalac naprosto ne može biti zadovoljan (zadovoljan filmom a ne njegovim konačnim ishodom, koji je sasvim očekivan).

Na zanatskom planu stvari su bolje, makar dok se ne dođe do specijalnih efekata. Snežni ambijent je uverljiv i deluje jako prijatno oku ovih letnjih dana. Žičara je stara, delimično dotrajala, dakle prava ruska, i kao takva apsolutno pogodna za zaglavljivanje i sve ono što je dalje usledilo. S druge strane, specijalni efekti su prilično slabi, uglavnom jeftinije animirani i najviše liče na one efekte koje možemo videti u niskobudžetnim SF TV filmovima. Vidimo i neke kadrove koji su preočigledno nastali u studiju a da li će vam sve ove vizuelne falinke (mnogo) zasmetati zavisi isključivo od vaše tolerancije na niskobudžetne SF standarde. Ono što vam svakako može više zasmetati a što je objektivna manjkavost gotovo svih ruskih horor/SF filmova je pomalo teatralna gluma, uglavnom sporednih i starijih likova, ali i ne samo njih, ili je možda u pitanju potreba autora da se u ozbiljan, napet i tragičan triler film unesu određeni elementi neozbiljnosti. Slične stvari smo viđali i u drugim ruskim horor/SF filmovima pa verujem da je u pitanju deo ruskog mentaliteta ili specifične kinematografije, i na to se očigledno moramo navići ili izbegavati filmove s tog podneblja.

I pored gore navedenih zamerki Break (Otryv) je prilično zanimljiv za gledanje, uglavnom je dinamičan, nije predugačak, mahom je lepo snimljen i karakteriše ga odlična kamera koja ovekovečuje ledene i negostoljubive snežne predele. Nekoliko veoma uspešnih dream sekvenci nam jasno pokazuju da je ovaj režiser spreman i za neke mnogo bolje i ozbiljnije projekte ali ruska kinematografija ne pravi dovoljan broj sličnih ili još ekstremnijih (čitaj: horor) filmova pa je veliko pitanje da li ćemo i kada biti u prilici da gledamo njegovo sledeće ostvarenje.

+ uglavnom napet triler
+ snežni ledeni ambijent
+ nekoliko efektnih scena
— nerezonske odluke likova
— efekti; doza neozbiljnosti

Ocena: 5/10

Inmate Zero (2020)

Sun, 05 Jul 2020 14:04:00 GMT

Režija: Russell Owen

Uloge: Jess Chanliau, Meg Alexandra, Gabz Barker

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt8406660/

Trailer: https://youtu.be/I1qdJiSDiK0

Pogledajte još: Resident Evil (2002)

Inmate Zero (što je prekookeanski naziv filma dok na ostrvu nosi naziv Patients of a Saint) je horor za one malobrojne gledaoce kojima zombiji još uvek nisu dosadili. Ako je za utehu – ovaj film makar nije zombi drama, mada pokušava da igra i na tu kartu servirajući nam uglavnom (čitaj: srećom) neuspele patetične dramske momente. Kada dotične zanemarimo ostaje horor akcija a definitivno je i bolje što je tako.

U zapletu filma kao i u celokupnoj njegovoj radnji nema mnogo, ukoliko uopšte i ima, originalnosti. Kompletna radnja filma se dešava u jednom velikom ženskom zatvoru koji se nalazi na omanjem izolovanom ostrvu negde na sred jednog od okeana. U tom zatvoru se nalaze najokorelije kriminalke, pravoznažno osuđene za najteža ubistva i bez prava na naknadnu socijalizaciju posle odsluženja kazne. Ne, sa ovog mesta se uglavnom odlazi na električnu stolicu pa u zemlju a takva sudbina očekuje i našu junakinju po imenu Stone, bivšu vojnikinju (kako li se uopšte moderno kaže vojnik u ženskom rodu?) koja je osuđena za ubistvo jednog US senatora. To je u principu nebitno, osim što nam daje do znanja kako je Stone nepravedno osuđena na smrt i kako je u izuzetnoj fizičkoj kondiciji te obučena za rukovanje svim vrstama hladnog i vatrenog naoružanja. A to je od ogromnog značaja jer: u ovom ženskom zatvoru se već izvesno vreme vrše određeni eksperimenti. Eksperimenti u zatvorima su svakako već izraubovana tema ali ako malo bolje razmislimo i potencijalno mogući: osuđenici na smrt više nikome nisu potrebni, društvena zajednica ih je već odavno otpisala pa kao takvi predstavljaju najidealnije živo meso za bizarne vojno-medicinske eksperimente, odmah posle labaratorijskih pacova.

Naravno, svaki eksperiment u kojem se nešto neovlašćeno prčka po ljudskom organizmu ili njegovom DNK završava se opštom katastrofom, a katastrofa se uglavnom zove – zombiji. Tako je bilo i ovog puta, ljudi nisu postali ni deblji, ni lenji, nije im izrasla treća noga ili krošnja na glavi, nisu odapeli ili se jednostavno dezintegrisali, ne, sve što se desilo je da su postali krvožedni agresivni zombiji koji napadaju ono malo preživelih u zamandaljenom zatvoru. Veoma brzo nakon početka zombi pandemije nestaju granice između zatvorenika i njihovih čuvara pa malobrojni preživeli i nezaraženi moraju potražiti spas od hordi krvožednih ex-ljudi, samo se postavlja pitanje – gde? Zatvor i okolne zgrade su preplavljene zombijima, gomila vrata je zaključana, struje u zatvoru ponestaje a ostrvo je svakako okruženo nepreglednom vodom... Ipak, osećaj bespomoćnosti nije dominantan u Inmate Zero pa ostaje utisak da se tu svakako moglo dodatno poraditi. Ono što nadalje posmatramo je repertoar već viđenih momenata iz sličnih filmova i to u tolikoj meri da film bukvalno ne sadrži više od nekoliko originalno osmišljenih momenata. Ekipa preživelih se konstantno osipa, naravno jer je takav moderni zombi standard, a osipanje je izvedeno prilično nerealno, naivno i usiljeno, pogotovo u prilično zbrzanoj završnici filma.

Recimo da film nije dosadan, uglavnom se nešto dešava na ekranu pa iako film ne briljira na polju originalnosti makar mu ne manjka dinamike. Problemi nastaju u pauzama povlačenja pred hordama zombija ili kada borba sa njima usahne. Tada na scenu stupaju isti oni glumci koji su se do tada korektno nosili sa zombi akcijom ali ovaj put u dijalozima koji su prilično problematični. Inmate Zero je film u kojem nijedan glumac ne briljira i u kojem nijedan glumac ne odaje ubedljiv utisak kada progovori. Problem je svakako i u slabo napisanom tekstu ali i u činjenici da se ni sa jednim likom ovde ne možemo povezati jer su svi odreda slabi, nejasni i nezanimljivi iako su po raznolikosti karaktera i ličnim sudbinama mogli biti kudikamo drugačiji. Recimo, kompletna prošlost centralnog lika je prikazana isključivo kroz nekoliko rečenica preko kojih se upoznajemo sa tragedijom ubistva senatora a onda i sa sudskim procesom koji je usledio. Upravo zbog toga, i zbog nejake glumice koja nedovoljno uverljivo izgovara linije teksta niko se neće poistovetiti sa njenom tragičnom sudbinom, a tu ne pomažu ni emotivni flashbackovi njene majke. Ono što vadi film iz ambisa je korektno režirana akcija i zombiji koji veoma dobro izgledaju. Film je uglavnom brutalan, krvav, prepun je iznutrica, sprženih tela i odsečenih glava ali i predvidljivih trenutaka.

Kao što rekoh u uvodu - Inmate Zero / Patients of a Saint je horor za one gledaoce kojima zombi horori još uvek nisu dosadili. Mi ostali bismo morali udahnuti duboko i pomiriti se sa činjenicom da zombi talas još uvek ne pokazuje znake zamora i nema nameru da uskoro prestane. Ako je za utehu – ovaj film svakako nije najgori zombi horor koji ste pogledali u poslednje vreme, i predstavlja ostvarenje u koje je neko trebao uložiti malo više vremena (scenario) ili malo više novca (angažovanje boljih glumaca) i tada bi rezultat bio mnogo bolji.

+ uglavnom dinamičan i brutalan film
+ uglavnom odličan izgled zombija
— uglavnom slabi likovi bez istorijata
— uglavnom neoriginalan i predvidljiv
— uglavnom slaba gluma i loš scenario

Ocena: 4/10

The Assent (2019)

Sun, 07 Jun 2020 16:14:00 GMT

Režija: Pearry Reginald Teo

Uloge: Robert Kazinsky, Peter Jason, Florence Faivre

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt9612982/

Trailer: https://youtu.be/r23TBcYxNnM

Pogledajte još: Polaroid (2019)

Nakon duže pauze uzrokovane subjektivno-objektivnim razlozima (ne brinite, prestanak bloga nije u planu) vraćamo se opisima horor filmova i to jednim novijim filmom ali na već dobro poznatu temu: temu zaposednutosti i egzorcizma. Jeste, znam da se na ove teme više ništa novo ne može ispričati ali me slični filmovi i dalje privlače pa je tako bilo i ovoga puta, kada sam pristupio gledanju uglavnom slabo ocenjenog horor filma The Assent.

The Assent nam u svom uvodu kazuje da svako zaposedanje, navodno, dolazi u tri faze. U prvoj fazi demon ili entitet ukazuje svom domaćinu na prisustvo, u drugoj fazi on počinje da zaposeda i nastanjuje telo domaćina i preuzima svu kontrolu nad njegovim fizičkim, mentalnim i duhovnim sposobnostima ali ga ne može u potpunosti zaposednuti dok domaćin ne upadne u treću fazu. U trećoj fazi se osoba u potpunosti prepušta demonu i ta faza je poznata pod nazivom – The Assent, pa otuda i naziv filma. Malo konkretnije: Joel je samohrani otac koji nakon tragične smrti svoje supruge počinje da pati od šizofrenije. Kada njegov sin Mason počne da pokazuje neka čudna ponašanja Joel se plaši da bolest nije nasledna ali stvari nisu nimalo jednostavne, pogotovo nakon konsultacija sa lokalnim sveštenikom koji tvrdi da je mališan naprosto – zaposednut. Međutim, nije samo demon zaposeo klinca s ciljem da ga otme od njegovog oca, tu je i socijalna služba (paralele u filmu su veoma očigledne) koja pruža svoje šape prema nesrećnom dečaku, kao da ovaj već nema dovoljno problema sa svojim, očevim i kućnim demonima...

Prikaz oca i sina su dosta klišeizirani ali prihvatljivi a jedina zamerka je što im se sve dešava suviše brzo i bez nekog jasnog razloga. Dobro, razlog za demonsko zaposedanje i nije potreban ali ukoliko već postoji nekakva pozadinska priča u vezi zla sklonog zaposedanju, a ovde postoji, onda je dobro da znamo razloge za aktivnosti i odabir žrtava. Pozadinsku priču saznajemo veoma brzo, jer se u filmu sve relativno brzo i događa, i to iz ustiju izvesnog vremešnog sveštenika koji upravo izlazi iz zatvora zbog izdržavanja višegodišnje kazne. Naime, on je okrivljen za smrt deteta tokom prethodnog egzorcizma koji je vršio, pa, nema razloga da dan nakon izlaska sa robije ne okuša sreću ponovo, i to upravo sa Masonom. Sveštenik je čista suprotnost ocu i sinu koji su generički ali prihvatljivi jer je svaka sekunda sa dotičnim u kadru neubedljiva i na granici amaterizma. Uglavnom se ne znaju njegovi motivi, već mogu samo da se nagađaju i na vrlo klimavim su nogama, sporazumeva se isključivo verskim iskazima što će prosečnom gledaocu biti nerazumljivo, nije dobro odigran od strane vremešnog glumca a ono što radi se uglavnom dešava iza zatvorenih vrata.

Da, za razliku od većine filmova o isterivanju đavola iz nekog nesrećnog ljudskog bića u ovom filmu se sve uglavnom dešava iza zatvorenih vrata Masonove sobe u kojoj je on vezan za postelju a sveštenik i njegov pomoćnik izvode čitav niz nama neviđenih obreda. Jedino što znamo o tim obredima je ono što čujemo kroz zatvorena vrata sobe, a to je često urnebesno, i iz njihovih ustiju nakon izlaska. Po povredama ovog dvojca reklo bi se da je mališan veoma agresivan ali se malo toga vidi, možda zbog skromnog budžeta filma a možda i zbog namera autora da akcenat stavi na nešto drugo. To drugo su demoni koji muče oca, ali i druge likove koji uđu u njegov dom. Dotične demone vidimo u više navrata i određeni kadrovi sa njima jesu jezivi, čak i napeti, posebno kada je za suočavanje sa pomenutima potrebno koristiti polaroid aparat. Ipak, svi ovi elementi (polaroid, demoni u kući, demon u klincu, sveštenik, socijalna radnica, šizofrenija) nisu dobro spojeni u celinu a celina niti je dobro osmišljena , niti razrađena, niti privedena kraju pa se ni The Assent ne može smatrati zadovoljavajućim filmom. Počevši od svog prilično uspelog footage uvoda film ide padajućom krivuljom do samog završetka, tokom kojeg uspeva da se za nijansu izdigne iz dubokog ispodproseka i to zahvaljujući neočekivanom preokretu.

The Assent uglavnom nema momenata koji iritiraju ali je sve prilično neuverljivo, zbrzano i amaterski prikazano te u kompletu sa dva loše osmišljena i napisana lika (sveštenik i socijalna radnica) dovodi do toga da gledalac neće biti „uvučen” u priču i uglavnom ga neće zanimati ni sudbina klinca, ni drugih likova na ekranu a ni konačna poruka.

+ finalni preokret je prilično neočekivan i dobrodošao
+ uvek zanimljiva priča o zaposedanju i egzorcizmu...
— ...ali ovog puta izvedena na ispodprosečan način
— konfuzna, nejasna i nezanimljiva pozadina demona
— slabi i neuverljivi likovi sveštenika i socijalne radnice

Ocena: 3/10

Rammbock (2010)

Sun, 19 Apr 2020 14:10:00 GMT

Režija: Marvin Kren

Uloge: Michael Fuith, Theo Trebs, Anka Graczyk

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1583356/

Trailer: https://youtu.be/ErSQdtSNniA

Pogledajte još: [REC] 4: Apocalypse (2014)

Ostajemo na terenu zaraza i pandemija ali se vraćamo korak nazad i idemo opet do naših starih dobrih zombija, ovoga puta onih koji su okipirali grad Berlin. Rammbock (poznat i pod nazivima Rammbock: Berlin Undead i Siege of the Dead) je nemački zombi horor film koji ne nudi neophodnu dozu originalnosti ali zombi horor fanovima može pružiti jedan čas korektne zabave, tim pre što je u pitanju malo poznati naslov koji nije toliko eksploatisan.

U glavnoj ulozi je jedan sasvim običan tip po imenu Michael, ali pošto je ovo nemački film on nije Majkl nego Mihael. Uglavnom, dotični odlazi kod svoje devojke Gabi kako bi joj vratio ključeve od stana ali i očajnički zavapio za pomirenjem i još jednim pokušajem za spas propale veze. Ne zatiče je u njenom stanu ali zatiče dva majstora koji popravljaju grejanje. I dok je onaj mlađi prilično normalan čini se da je drugi nešto ljut, pomalo i crven u licu, reklo bi se agresivan, toliko da bi ubio, istog trena, bilo koga, a pošto je Michael najbliži onda baš njega. Naš junak uspeva da se spase napada podivljalog majstora, spašava se i majstorov mladi pomoćnik, i to tako što obojica u zadnji čas upadaju u stan na spretu niže Gabinog. Podivljali majstor je prvi ubilački nastrojeni zombi kojeg su sreli u gradu Berlinu a da nikako nije zadnji zaključili su već pri prvom pogledu kroz prozor stana u kojem su se zabarikadirali: naime, na ulicama Berlina otpočeo je haos, horde zaraženih napadaju one koji još uvek nisu zaraženi, kidaju im tela svojim zubima dok zaprepašćeni ljudi gledaju sa prozora okolnih zgrada ne znajući šta ih je snašlo... Ni sam Michael ne zna šta se dešava ali on ima još jednu brigu: gde je zaboga Gabi i kako će je spasiti?

Poslednjih deceniju ili dve gledamo mnogo niskobudžetnih horor filmova, što nije samo zasluga planetarne popularnosti serije The Walking Dead već i činjenice da zombi film iziskuje najmanje materijalnih sredstava i cimanja oko scenarija. Jednostavno, zombiji zahtevaju nejjeftiniju šminku i relativno jednostavne kostime a scenario uglavnom uključuje podrazumevani setup i standardno odvijanje filma sa manje ili više zombi klišea. Ni Rammbock tu nije izuzetak. Međutim, ovaj film ima da ponudi nešto više, na taj način maskirajući svoj skromni budžet koji ipak možete videti na svakom koraku, od izgleda zombija, preko kamere i kvaliteta fotografije pa do izbora glumaca. Prva pozitivna stvar filma je njegovo trajanje budući da je dugačak manje od jednog časa. Da li je to dovoljno pitate se? Itekako, jer jednočasovno trajanje nije dalo prostora za prazan hod, za patetične momente (nešto čime obiluju američki zombi filmovi) ili za predugačak uvod i kulminaciju. Ovde uvoda praktično i nema jer nakon samo nekoliko minuta kreće zombi stampedo a sa njim i pokušaji Michaela da izađe iz zamandaljenog stana, pronađe i spasi Gabi a onda se i dokopa reke koja predstavlja jedini spas.

Rammbock je veoma dinamičan a čak i kada na ekranu nema akcije nešto se dešava, neki pokušaji bekstva se smišljaju i neki pokušaji se planiraju. Upravo to je prilično zanimljivo jer razbija standardno nemaštovitu zombi monotoniju i od prilično generičke radnje stvara nešto zanimljiviji film. Michael i njegov silom prilika kompanjon malo-pomalo otkrivaju koje su slabe tačke zombija i pokušavaju to iskoristiti, tokom svojih pokušaja upoznaju i ostale stanare zgrade i susreću se sa njihovim tragičnim sudbinama. Iako film povremeno poseduje neki pomalo neozbiljan ton već u narednim scenama postaje izuzetno potresan, fokusirajući se na tragične sudbine određenih pojedinaca i njihovih životnih pratilaca. Tragičan je i sam Michael, koji može biti i pozitivna i negativna strana filma, u zavisnosti na koji ga način posmatrate. Glumac koji ga igra i jeste i nije za tu ulogu, u pitanju je lik koji nije ni simpatičan ni nesimpatičan, koji je i snalažljiv ali i smotan, koji je istovremeno i nesiguran i odlučan, i zaljubljen i razočaran... On je naprosto sve ali i nije ništa, on je pravi prosečan antijunak koji ipak uspeva da se bori protiv zombi pošasti koja je jednog sasvim običnog jutra zapljusnula ulice Berlina.

Akcione scene su dosta dobro režirane i dozirane a u njima možemo videti standardni feature za zombi filmove ovog budžetskog ranga – drmusavu kameru. Iako se kamera drma preko mere dobrog ukusa akcione scene nisu ni predugačke ni brojne pa vam neće pripasti muka. Ipak, na podivljalim zombijima se vide (za ovu klasu filma) pristojne maske pa što se toga tiče film ima prelaznu ocenu. Krvi nema u velikim količina i možda je bolje što je tako. Ukupno gledajući Rammbock deluje kao prilično dobro izbalansiran film u kojem nema elemenata koji štrče i u kojem nema aspekata koji bi vam mogli biti dosadni ili suvišni. Čak i ljubavna priča između Michaela i Gabi ovde nije dominantna i ne gnjavi gledaoca pa sam stoga mišljenja da je upravo jednočasovno trajanje filma pun pogodak i da bi svaki minut preko toga bio čist višak. Kamen spoticanja može biti kvalitet kamere, nešto slabija gluma na koju se treba navići, nestandardni jezik za jedan horor film ali i nekoliko rečenica koje su veoma glupe, toliko glupe da mogu ući u anale glupih horor izjava („Ne možeš ih ubijati. Oni su još uvijek ljudi!”).

Rammbock je sasvim korektan niskobudžetni zombi film koji se uglavnom ni po čemu ne izdvaja, ni pozitivno ni negativno. On pruža pristojno zabavnih sat vremena ali, nažalost, propušta priliku da bude specifičniji, da ima više scena za pamćenje i da se po bilo čemu istakne.

+ dinamičan akcioni zombi film
+ nekoliko inteligentnih scena
+ nekoliko potresnih momenata
— nekoliko vrlo glupih rečenica
— tehničke i glumačke slabosti

Ocena: 6/10

It Comes at Night (2017)

Sun, 12 Apr 2020 19:22:00 GMT

Režija: Trey Edward Shults

Uloge: Joel Edgerton, Christopher Abbott, Carmen Ejogo

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt4695012/

Trailer: https://youtu.be/6YOYHCBQn9g

Pogledajte još: Viral (2016)

Nastavljamo tamo gde smo stali prethodnim opisom budući da je film koji vam danas predstavljam veoma sličan, kako po tempu i opštem sumornom tonu tako i po tematici i zlokobnoj atmosferi. It Comes at Night je takođe horor drama, postapokaliptična ali ne zombi tematike, makar ne u direktnom smislu, nešto bolje produciranija i odglumljena od prethodnog filma, ali svakako zlokobnija i još više fokusiranija na porodicu koja je u fokusu...

U ovom slučaju nemamo jasno definisanu zombi opasnost koja se nadvila nad čovečanstvo (ili makar nad deo sveta koji posmatramo tokom filma) već je strah koji konstantno osećamo i primećujemo proizvod misteriozne zaraze koja je iz nekog razloga i u nekom trenutku počela napadati ljude, bez obzira na njihovu starost, pol, rasu ili druge specifičnosti. Film se ne bavi poreklom misteriozne pandemije, početkom apokalipse ili bilo kojim drugim detaljem koji bliže govori o onome što je prethodilo početku filma. Jednostavno, sve što vidimo i znamo je da se ova porodica koju posmatramo bukvalno zabarikadirala u svojoj porodičnoj kući koja se nalazi na obroncima šume, da ukućani izlaze isključivo danju i to sa gas maskama, da noću niko i ne pomišlja na izlazak zbog izvesne opasnosti od koje svi strepe, da su dom pripremili kako za izolovani život tako i za nužnu odbranu od slučajnih ili namernih posetilaca ali i da su zbog smrtonosne opasnosti koja vreba iz spoljašnjosti već izgubili neke od starijih članova obitelji. Otac Paul, njegova supruga Sarah i sin Travis žive svoj izolovani život po strogo definisanim pravilima, po unapred određenim kućnim zakonima koje je definisao lično otac porodice, jer u datim okolnostima isključivo disciplina, (samo)kontrola, štednja i konstantna opreznost mogu pomoći ostanku u životu i očuvanju porodice, kao poslednjeg bastiona odbrane čovečanstva.

Problem nastaje kada u njihov dom upadne misteriozni mladić u nevolji, mladić koji pokušava spasiti svoju porodicu a kojoj Paul i njegova porodica ipak izlaze u susret i pružaju utočište. Dolazak troje novih stanara u inače velik ali strogo organizovan i disciplinovan Paulov dom silom prilika dovodi do narušavanja ustaljenog poretka koji je uspostavljen, i to u toj meri da se čini da povratka na staro ne može biti a to, opet, znači, da se Paulova porodica dovodi u životnu opasnost... No, dok se to ne desi (a znamo da hoće, jer je makar u tom domenu film predvidljiv) gledaoci će biti vezani za mali ekran uglavnom zbog misterije vezane za opasnost koja okružuje kuću oivičenu šumom. Gledaoci tokom prve polovine filma nisu sasvim načisto šta bi to moglo biti i zašto napada isključivo noću, iako zbog uvoda znaju da je dotična zaraza više nego smrtonosna i da veoma brzo proizvodi nenadoknadive gubitke. Po dolasku druge porodice menjaju se i odnosu u domaćinskoj porodici, prvenstveno kod tinejdžera Travisa. Situacija svakog trenutka preti da izmakne kontroli jer ma koliko dobro i sigurno čuvali naš obezbeđen, uređen, tajnovit i siguran dom upravo zbog toga će i biti prvi na udaru, ne samo od strane virusa i kojekakvih „zaraza” već i od drugih ljudi koji će se svim silama truditi da unište taj naš kakav-takav privatni raj.

Mnogi gledaoce ne misle kako je It Comes at Night čistokrvni horor film a ukoliko posmatrate isključivo kroz vizuelno i vi biste mogli doći do sličnog zaključka. Ovaj film ne sadrži mnogo specijalnih efekata, nema zombija, neka ubistva i krvoločne scene se dešavaju van gledaočevog vidokruga a sve što vidimo pre finala je nekoliko kadrova zaraze i košmare koji pogađaju jednog člana porodice, poput predskazanja. Međutim, ukoliko cenite zlokobnu atmosferu koja se nadvija nad jednom prosečnom porodicom i sumorno osećanje kako im je svaka zajednička večera možda poslednja u životu onda It Comes at Night ima šta da vam ponudi. Tu je psihološki aspekt cele priče, koji nije nimalo zanemarljiv, a onda i moralni osvrt potencijalnih postupaka u datoj situaciji, postupaka koji su uvek diskutabilni, kako god mi u tom trenutku odlučili. Naprosto, (današnji) svet je takvo mesto i ma koliko izgledao drugačije prepun je opasnosti, čak i bez famoznih virusa, tako da se pitanje hepienda nameće samo po sebi.Što se tiče zanatskog dela stvari stoje veoma dobro i filmu zaista nećete moći uputiti nijednu zamerku. Režija je odlična a scenario cedi iz filma maksimum, stvarajući od minimalističke radnje (šest likova od kojih su tri sporedna) na monotonom mestu (sve se odvija u kući i njenoj okućnici) film koji nije dosadan za posmatranje ni u jednom trenutku.

It Comes at Night je još jedan u nizu apokaliptičnih filmova koji jasno poručuje da u datoj situaciji empatija, saosećanje i humanost ne prolaze i veoma lako mogu biti iskorištene, zloupotrebljene i izigrane od strane drugih ljudi koji pod teretom novonastale situacije pribegavaju animalnim nagonima ne bi li sačuvali isključivo sebe i svoju porodicu. Iako upravo zbog toga deluje da smo ovaj film već gledali mnogo puta ne mogu se oteti utisku da je sve što on prikazuje veoma realno i mnogo blizu istine. Uostalom, ako zbog ovog našeg kosookog virusa posmatramo stampeda po supermarketima nije teško zamisliti da bi zbog nekog ozbiljnijeg, dugotrajnijeg ili opasnijeg ljudi zaista bili spremni na sve.

+ konstantno zlokobna atmosfera filma
+ realno jeziv prikaz datih okolnosti
+ odlični Joel Edgerton u glavnoj ulozi
— određeni klišei i predvidljivost
— diskutabilna poruka filma i završetak

Ocena: 7/10

Here Alone (2016)

Thu, 09 Apr 2020 21:23:00 GMT

Režija: Rod Blackhurst

Uloge: Lucy Walters, Gina Piersanti, Adam David Thompson

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt4814760/

Trailer: https://youtu.be/XV6d_EEQnt8

Pogledajte još: The Dead Outside (2008)

Here Alone je postapokaliptični film ali ako bih ga trebao bliže etiketirati rekao bih da je u pitanju zombi drama. Film je režiserski debi jednog čoveka a po scenarističkom debiju drugog, dobio je mešovite ocene u stranim medijima, čak i slabe, ali to ne bi trebalo da vas obeshrabri ukoliko želite pogledati kako se jedna osoba koja je doživela lični gubitak nosi sa istim tokom zombi pandemije...

Zombi infekcija se desila u nekom trenutku i iz nekog razloga koji film posebno ne navodi, niti je to mnogo bitno... Ono što je bitnije je da su se Ann, njen suprug i njihova beba automobilom uputili na selo, tačnije u šumu nedaleko do grada, ne samo da bi napustili dotični grad u kojem postoji veća opasnost od napada zombija već da bi uspeli preživeti u divljini koju Annin suprug veoma dobro poznaje jer je u njoj odrastao. Sve to je bio prolog, ono što je prethodilo i što doznajemo na kašičicu iz Anninih sećanja; u sadašnjosti – ona je sama samcijata, bez igde ikoga i prepuštena sama sebi u šumi, koja iako zlokobna i često negostoljubiva predstavlja jedinu odbranu od agresivnih zombija koji se tu i tamo pojavljuju. Ann spava u automobilu, onom istom automobilu u kojem se sa svojom porodicom uputila iz grada, automobilu koji je sada maskiran u skrovište, skrovište od onih koji bi da grizu do smrti ali i od kiše koja često pada danima i noćima. Nije to jedino što muči Ann: porodična tragedija je bukvalno razjeda a ono što se desilo (a što ćemo doznati malo kasnije) joj ne dozvoljava da napusti svoj logor iako se nalazi veoma blizu opasnosti. Tu je i problem sa hranom zbog koje mora pohoditi okolni gradić koji je preplavljen zombijima ali pravi problemi kreću kada Ann sasvim slučajno nabasa na dvoje ljudi, devojčicu i čoveka, i spašava im život...

Iako se reč „zombi” u prethodnom pasusu ponavlja više puta dotični u filmu više figuriraju kao konstantna opasnost koja preti našim likovima i to sa svih strana, iz prikrajka, šumarka ili sada već nenastanjenih devastiranih kuća preko puta ceste. Zombiji se mogu videtu u tek nekoliko scena pa ukoliko žudite za krvoločnim spodobama, njihovim krvožednim napadima ili specijalnim efektima (čitaj: zombi maskama) Here Alone nikako nije film za vas. Ovo je film koji se bavi jednom osobom i njenom traumom, njenim životom u divljini i načinima na koji preživljava svaki dan kao da joj je poslednji. Ona to uspeva, makar za sada, i nikada ne zna kada joj je noć u maskiranom automobilu poslednja i kada joj je odlazak u „nabavku” poslednje napuštanje kampa. Prva trećina filma obiluje zanimljivim i šokantnim detaljima poput onoga da zombiji imaju izrazito čulo mirisa što od njihove potencijalne žrtve zahteva hitru reakciju u cilju skidanja sopstenih mirisa. U slučaju Ann to je hitro posipanje sopstvenom mokraćom, koju ona danima uredno skuplja dok se priprema za odlazak u predgrađe u nadi da će tamo pronaći neku zaboravljenu konzervu ili kesu keksa. Neki gledaoci mogu prvu trećinu filma oceniti kao dosadnom ali sam je lično doživeo kao veoma zanimljivu pa čak i poučnu. Uostalom, ko vam garantuje da se i lično nećemo naći u sličnoj situaciji, jer, ko zna kuda ovaj naš virus (ili neki drugi) može mutirati ako naša kosooka braća nastave jesti žive pacove i slepe miševe...

Priča koju gledamo je sporoodvijajuća, sa veoma malo izgovorenog teksta, čak i kada se pojave dva dodatna lika. Tu i tamo od njih čujemo donekle patetične ispovesti o ličnim gubicima dok se o Anninoj tragediji informišemo uglavnom kroz flashbackove koji što vreme odmiče postaju sve potresniji. Činjenica da je Ann na početku filma sasvim sama, a da smo videli da je u beg iz grada krenula sa svojom porodicom, nam jasno otkriva šta se desilo sa njenim najmilijima i film nam daje dovoljno vremena da se pripremimo na ono što sledi u docnijim flashbackovima. Ipak, čak i oni koji se pripreme biće pogođeni potresnim sećanjima a tu pogotovo mislim na sudbinu bebe. Kadrovi sa Ann i bebom mogu biti traumatični za ženski deo publike, pogotovo za majke, ali ni muškarcima neće biti laki za gledanje. Film je nižebudžetni i minimalistički u svakom smislu ali se to uglavnom ne primećuje, čak i veoma odgovara jednom filmu koji ovim tempom obrađuje datu temu. Zamerke se mogu staviti na određene kliše scene i predvidljivost, a nekim gledacima se neće svideti ni rasplet filma i sama finalna scena. Ipak, i uz sve manjkavosti Here Alone izgleda prilično realno i pristojno je jeziv, možda upravo zbog toga što opasnost uglavnom nije jasno vidljiva već konstantno vreba iz prikrajka ili se čuje iz obližnje šume u vidu jezivih krika i gledaoci to jasno osećaju.

Here Alone jeste zombi film, ali u formi postapokaliptične horor drame koja u fokus ne stavlja krvožedna stvorenja već one koji su (makar za sada) preživeli. Ukoliko želite akciju i specijalne efekte ovde nemate mnogo toga za videti ali ukoliko vas zanima način preživljavanja u apokaliptičnoj divljini, kako se u datoj situaciji preživeli ljudi mogu nositi sa ličnim gubicima, da li mogu smognuti snage da nastave dalje i kakvi su mogući odnosi među malobrojnim preživelim ovo bi mogao biti film za vas.

+ prilično jeziv, realan i nelagodan zombi film
+ prikaz preživljavanja tokom zombi apokalipse
+ potresni momenti; Lucy Walters kao Ann
— određeni klišei i mestimična predvidljivost
— diskutabilna poruka filma i sam završetak

Ocena: 7/10

Pontypool (2008)

Sat, 04 Apr 2020 23:27:00 GMT

Režija: Bruce McDonald

Uloge: Stephen McHattie, Lisa Houle, Georgina Reilly

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1226681/

Trailer: https://youtu.be/Ehq2a8lum_4

Pogledajte još: The Crazies (2010)

Evo jednog zanimljivog horor filma koji se na prilično originalan način bavi temom misterioznog virusa, masovne epidemije i zombija. U pitanju je kanadski horor film Pontypool, koji je nastao na osnovu nekakvog pisanog dela sličnog naziva, a snimljen je u formi radio-drame gde iz vizure drugih lica pratimo pandemiju koja je zahvatila jedan kanadski gradić...

Kada je tog jutra radio voditelj po imenu Grant Mazzy dolazio na posao činilo se da će to biti samo još jedan običan radni dan. Jedina „sitnica” koja mu je omela pažnju sa svakodnevne rutine dolaska na posao je bila jedna unezverena ženska osoba koju je sreo nedaleko od lokalne radio-stanice na kojoj je vodio prepodnevni program. Taj događaj mu je i nametnuo temu dana, na zgražavanje producentkinje radija (žena po imenu Sydney i mlade tonkinje Laurel-Ann. Bilo kako bilo, njih troje su jedini zaposleni u podrumu lokalnog radija u kanadskom gradiću po imenu Pontypool a svo troje će se baš tog dana susresti s nečim za šta nikako nisu bili spremni, kao što nisu bili ni drugi meštani: naime, odjednom, bez ikakvog razloga, možda zbog nekog virusa ili druge vrste zaraze, ljudi se počinju pretvarati u agresivne, krvožedne i ubilački nastrojene kreature (potencijalno i zombije), napadajući jedni druge ali i provaljujući i devastirajući ustanove koje se nalaze na teritoriji gradića. U sve se uključuje policija, vojska, kao i novinari sa svih strana, situacija preti da izmakne kontroli a izbezumljena rulja bez mozga ali sa jasnim ubilačkim tendencijama sve je bliže radio-stanici kako se njen program dalje bude odvijao...

Ukoliko ste u prethodnom pasusu primetili neke nejasnoće, dileme i nepoznanice – u pravu ste, jer sve što znamo o dešavanjima van radio stanice saznajemo od trećih lica. Nijedan događaj iz gradića kojeg je pogodila misteriozna kataklizma i jeziv napad agresije od strane svojih žitelja gledaoci ne vide a sve što saznaju doznaju iz usta reportera koji se uživo javljaju u program, iz telefonskih razgovora sa licima koja se uključuju u program, iz klipova koji su emitovali drugi mediji ili iz usta onoga ko je lično preživeo kataklizmu. Ovakav način odvijanja filma mnogim gledaocima neće biti atraktivan jer se jako malo vidi „praksa” i sve ostaje, uglavnom, u domenu „teorije” tj. priče i prepričavanja. Međutim, upravo takav način pripovedanja i jeste originalan, pogodovao je skromnom budžetu filma a uz to - gledaoci se mogu identifikovati sa likovima, tenzijom, misterijom i strepnjom za ono što sledi. Voditelj, producent i tonac znaju o celokupnim događajima isto onoliko koliko znamo i mi, dakle vrlo malo, a svaki naredni tonski zapis ili uljučenje lutajućih reportera otkrivaće informacije i nama i njima, sve dok i mi i oni ne sastavimo sve kockice celokupne priče koja je sve samo ne standardna i očekivana.

Osim toga što je autor filma ispričao priču o epidemiji/zombijima iz vizure prvog lica on je tu temu obradio na jedan potpuno originalan način dajući filmu drugačiji rasplet od očekivanog i potpuno različitu poruku od standardnog zombie horora. Naravno da vam neću otkrivati o čemu se radi ali ću vam reći da ovo do sada definitivno nikada niste videli, ali ću vam takođe reći i da originalno ne mora nužno značiti i dobro. Virus napada ljude inficirajući ih preko jednog specifičnog „mesta” koje se na prvi pogled čini bukvalno neodbranjivim. Možda je tako i trebalo ostati ali autor filma ide nekoliko koraka dalje servirajući nam i rešenje tj. lek, što deluje pomalo naivno ili eventualno prenagljeno, baš kao što je i kompletna poslednja trećina filma. Prve dve trećine Pontypool funkcionišu bukvalno savršeno ali po dolasku izvesnog doktora (promašena uloga, pomalo teatralna i definitivno ne leži filmu) a onda i oveće grupe zaraženih (jedna od dve prilike da vidite specijalne efekte) Pontypool pomalo gubi na tenziji i fokusira se na rasplet koji neće biti svakome po ukusu a verujem ni da ga neće baš svi gledaoci shvatiti. Uglavnom, umesto klasične zombie tenzije ili makar finalne borbe ovde vidimo, ili još bolje reći – čujemo hrpe uglavnom (ili makar na prvo slušanje) nepovezanog i besmislenog teksta a to, mislim, neće svi gledaoci ceniti.

Stephen McHattie je efektan i dominantan u svojoj roli harizmatičnog, iskusnog i tvrdoglavog radio voditelja dok mu je Lisa Houle u ulozi stroge i profesionalne producentkinje više nego odgovarajuća partnerka i antipod. Lepuškasta Georgina Reilly u ulozi tonca je samo neophodna podrška i šteta je što nema više teksta ali dijalozi i sveukupni odnosi ove trojke sasvim dobro drže film povezanim i gledljivim, makar do pojave famoznog doktora i njegovih budalastih teorija. U svakom slučaju, Pontypool je jedan originalan zombi film, originalan i po temi i po načinu pripovedanja, ali zombi film kojeg fanovi Resident Evil serijala treba da se klone.

+ originalna priča ispričana na originalan način
+ odnosi među likovima drže film gledljivim
+ Stephen McHattie kao harizmatični voditelj
— završetak filma je u principu veliki nonsense
— može biti dosadnjikav; neubedljivi doktor

Ocena: 6/10

Resident Evil (2002)

Wed, 01 Apr 2020 23:35:00 GMT

Režija: Paul W.S. Anderson

Uloge: Milla Jovovich, Michelle Rodriguez, Ryan McCluskey

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0120804/

Trailer: https://youtu.be/kEutwdia8n0

Pogledajte još: Silent Hill (2006)

Resident Evil sam pogledao onomad kada se pojavio, početkom veka, ili eventualno godinu dana kasnije, i nije mi se preterano dopao. No, trenutna virusološka situacija i opisivanje horor/SF filmova baziranih na temi virusa i/ili pandemije dovela je do toga da mu se ponovo vratim i dam mu još jednu šansu. Takođe, ima i dosta čitalaca koji su poželeli upravo opis ovog filma pa i njima izlazim u susret, plus im najavljujem i malo iznenađenje (pročitajte više u poslednjem pasusu)...

Kao što već sigurno dobro znate Resident Evil je akcioni horor film nastao po istoimenoj japanskoj survival horor video igri. Lično nisam mnogo igrao dotične naslove, tek dva nastavka sam neznatno isprobao, ali je i to dovoljno da povučem neke pararlele i izvučem određene zaključke u vezi filma i rešenja koja u njemu možemo videti. Jedno od prvih video-igračkih iskustava je sam i uvod filma koji je titlovan, kompjuterski zbrzan a radnja započinje upravo kao u nekoj tipičnoj igri: Alice se budi naga (pohvalan detalj) u jednom kupatilu ogromne kuće i shvata da je izvesno vreme bila bez svesti. Ono što joj je u tom trenutku ipak mnogo važnije – ona shvata da je izgubila pamćenje, da zapravo ne zna ko je i šta traži u palati u kojoj se probudila. U prvi mah neće ni imati mnogo vremena za razmišljanje: već za nekoliko trenutaka u palatu upadaju naoružani specijalci koji je odvode a gledaoci usput saznaju da sve to ima veze sa tajnom genetičko-farmaceutskom kompanijom, sa jednom velikom korporacijom, ali i smrtonosnim T-virusom koji je usled diverzije pušten iz epruvete i širi se podzemljem Raccoon Cityja. Malo po malo Alice slaže nedostajuće kockice, priseća se dešavanja koja su prethodila njenom gubitku svesti, ali i upada u koloplet raznoraznih survival dešavanja čiju poentu već znate: kako zna i ume Alice mora spasiti svet od virusa...

Film gledaocu ne dozvoljava da predahne i od samog starta mu nameće pakleni tempo koji, čini se, ni za trenutak ne usporava. Na zbrzani uvod sa mnoštvom informacija nastavlja se još brža jurnjava po podzemnim prostorijama sada „kontaminirane” farmaceutske labaratorije koja osim brojnih soba, hodnika, platformi, blokiranih kompjutera i zaključanih vrata krije i druge zagonetke, prepreke i opasnosti. Kao najveća opasnost tu su – zombiji, dojučerašnji radnici kompanije koji su pod uticajem virusa izgubili sve životne odlike osim jedne – moraju da se hrane. Naravno, onima koji su još uvek živi, ali to neće biti zadugo. Zombija je zaista mnogo a karakteristika im je da se pojavljuju u ruljama, što dovodi do karakterističnih scena koje oživljavaju ono što možemo da iskusimo dok držimo kontroler konzole u ruci igrajući istoimenu igru. Akciju karakteriše masovno ubijanje zombija roštiljanjem iz težeg nauružanja ili obaveznim hicima u čelo, ali i borbeni potezi pojedinih članova ekipe, prvenstveno same Alice. Verujem da će mlađa populacija uživati u scenama kada Milla Jovovich bliskom borbom i atraktivnim potezima neutrališe horde zombija štedeći ionako deficitarnu municiju a industrial muzika (by Marilyn Manson) koja se u tim trenucima čuje zaista zna da pumpa adrenalin.

I kao da to nije dovoljno tu su i određene karakondžule, proizvodi mutiranja i eksperimenata koji su se odvijali u istom tom „naučnom” institutu... Iako su zombiji više nego uverljivi, agresivni, brojni i jezivi ova stvorenja su prava poslastica i highlight kompletnog filma. Njihov izgled je veoma bizaran i zastrašujuć, izuzetno su jaki, veoma brzi i ustremljeni da polome svaku pregradu, metalna vrata ili zid kako bi se domogli svežeg mesa. Jedini problem je što su se nameračili na jednu Millu Jovovich tj. Alice pa će uglavnom skončati u lokvama krvi ili rastavljeni na delove... Ni tu nije kraj problema po Alice i malobrojne preživele... Problem pravi i pomahnitali superkompjuter koji pokušava da omete naše junake zaključavajući im i šifrujući brojna vrata ali i mameći stvorenja na njih. Recimo da su mi scene sa superkompjuterom slabije od onih sa stvorenjima i zombijima i da su neke tehnikalije koje se tu vide pomalo datirane ali se priča dovoljno dobro kompletira i donekle se razbija zombi monotonija. Osim brutalnosti koja je izuzetna Resident Evil karakteriše i zavidna količina krvi koja se crveni u većini kadrova. Krv izgleda prilično uverljivo, zombiji su čak i nakon skoro dve decenije od pojavljivanja filma izuzetno realni a mutirane spodobe su uglavnom korektno animirane. Tu i tamo se vidi neka slabija animacija ali je njihov izgled prilično uverljiv a njihove kretnje još više.

Problem sa filmom može da nastane ukoliko Resident Evil poredimo sa nekim klasičnim zombie filmom, rekao bih ozbiljnijim. Ukoliko to učinimo doći ćemo do zaključka kako je ovo jedan zabavan i dinamičan film, uglavnom ugodan oku, ali film koji je na svim drugim poljima nedostojan kultnog statusa koji uživa. Njegov zaplet nije niti originalan, niti uverljiv, plus je prilično zbrzan i klišeiziran, njegova radnja nije previše uverljiva a scenario je prilično slab. Likovi koje gledamo nisu nimalo životni, nijedan od njih (uključujući tu i Alice) ne deluje kao čovek od krvi i mesa, plus pola glumaca možda i nije doraslo zadatku ili je eventualno od njih zahtevano da svoje rečenice izgovaraju na dosta teatralniji način. Likovi u filmu uglavnom i ne komuniciraju, ne slušaju jedno drugoga niti odgovara na međusobna pitanja već su njihove rečenice stripovske (tačnije – kao iz video igre) pa se tekst uglavnom sastoji od najava, izjava i onelinera što povremeno deluje zaista komično. Dosta scena nema previše logike, preokret je veoma predvidljiv i to suviše rano, akcione scene su brojne ali uvek sadrže kratke pauze (međuintroe) koji su tu namerno umetnuti kako bi se simulirao prelazak sa nivoa na nivo istoimene video igre. U mane ubrajam i prilično downgradeovan kvalitet fotografije, kao da se namerno hteo postići izgled filma B produkcije.

Zaključak se nameće sam po sebi: ukoliko imate u vidu na osnovu čega je nastao ovaj film i kapirate zašto režiser pravi upravo takve kadrove i zašto se likovi sporazumevaju na upravo takav način Resident Evil bi vam se mogao izuzetno svideti. Naravno, pretpostavka je i da volite plitke horore ali nabijene (besmislenom) akcijom. Film Resident Evil je manje privlačan i zanimljiv od istoimene video igre, te bih ga najradije ocenio ocenom 6/10, međutim, u pitanju je verovatno jedan od kvalitetnijih naslova zasnovanim na kompjuterskim igrama, i njegovo gledanje u principu jeste zabavno kada isključite mozak i skapirate zašto je u njemu sve onakvo kakvo jeste, te ga stoga ipak ocenjujem ocenom više. U svakom slučaju, pogledaću i nastavke, iako mnogi kažu da su prilično slabiji.

+ veoma dinamičan film nabijen akcijom
+ dosta brutalnih scena i ubijanja zombija
+ maštovito osmišljeni i animirani stvorovi
— veoma slabi sporedni likovi i scenario
— predvidljiv, mahom naivan, neoriginalan

Ocena: 7/10

Let the Right One In (Låt den rätte komma in) (2008)

Sat, 28 Mar 2020 23:40:00 GMT

Režija: Tomas Alfredson

Uloge: Kåre Hedebrant, Lina Leandersson, Per Ragnar

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1139797/

Trailer: https://youtu.be/ICp4g9p_rgo

Usamljenost je strašna bol. Ona upada u vaše kosti i isušuje vaš svet boja i nade. Osvrneš se oko sebe, ne vidiš nikoga, nikog ne zanimaš, niko te ne zanima. Plašiš se da budeš povređen, podigneš zid da sprečiš bol, misleći da si tako osiguran od istog. A taj zid samo osigurava tvoje usamljeno stanje koje tako očajnički želiš da te napusti. To je kao vrtlog iz koga se bekstvo čini nemogućim. I onda se javlja pomisao: „Šta bi se desilo ako nekog pustim unutra?” Ta prva pomisao je jedan veliki korak ka rušenju zida, taj korak koji nam je očajnički potreban, a nismo ga ni sami svesni.

Teško je ne osećati se usamljeno u Blackebergu, posebno zimi. Dnevna svetlost je tako kratka, a opet - noću je „perverzno” vedro, mesečina i svetlo uličnih lampica odbijaju se od sveprisutnog snega. Skoro da biste poželeli da je mrak, barem bi zatamnele te tužne institucionalne zgrade, te staze koje podsećaju na snežnu pustinju. Gde god se okreneš, ništa osim hladnoće i praznine. U dubokom mračnom Decembru, nemoguće je ne osećati se tako usamljeno, poput pustog ostrva, poput stene. Osećas samo bol...

Oskar ima dvanaest godina, osam meseci i devet dana. To su bas osetljive godine. Njegova majka mu smeta, otac baš nema mnogo interesovanja za njega. Mesto u kojem živi izgleda kao da je nenaseljeno. U školi ga druga deca izmejavaju i neumoljivo ga maltretiraju. Nema prijatelje. U tim osetljivim godinama prolaziti kroz fazu puberteta sa svim tim nedaćama s kojim se suočava Oskar, mogu po njega biti jako kobne. Sam prolaziti kroz to je jednostavno nepodnošljivo...

Fasciniran noževima i prikupljanjem isečaka iz novina o nasilnim zločinima, Oskar mašta o nasilnoj osveti prema svojim vršnjacima iz škole koji ga maltretiraju. Dok nemoćno zabija nož u drvo, neko se pojavljuje. Devojcica Eli. Nakon kratkog razgovora u hladnoj noći, Oskar pita Eli da li mogu da budu prijatelji. Posle negativnog odgovora, Oskar biva malo razočaran, ali njegovo raspoloženje sa donekle popravlja jer shvata da ipak može ponekad razgovarati sa njom. Eli je takođe usamljena kao i Oskar, oboje prolaze kroz teške periode, ali kasnije će se ispostaviti da je Elin problem daleko mračniji, što će mnogo uticati na Oskara.

Šokantno nasilje leglo je sumornog švedskog pejsaža. Čovek visi sa drveta, krv mu je praktično isisana. Tinejdžer je nađen zavezan u svlačionici. Pijani čovek je napadnut od strane životinje ili „besnog deteta” i ubijen. Sva ta nervoza građana koja je vidno prisutna manifestuje se u njihovo nezadovoljstvo prouzrokovano strahom od svih tih događaja. Kada je Oskar poželeo da sklopi „pakt” sa Eli, pokazajući svoj dlan i posekavši ga malim nožem, zamolio je Eli da uradi isto. Da bi taj pakt bio sklopljen, oboje moraju poseći svoje dlanove, sveže posečene i prokrvavele ruke pružiti jedno drugome, rukovati se istim tim rukama i najzad sklopiti pakt radi učvrsćivanja svojih veza. Ali nešto nije bilo kako treba. Dok je krv kapala na tepih, Eli je počela da se oseća loše. Da li je to bila mučnina, da li je možda gadljiva na krv? Ne, nije. Oskar je počeo da shvata. Počeo je da shvata šta je Eli u stvari.

Deca nastavljaju da maltretiraju Oskara. Eli ga ohrabruje da im se suprotstavi, da odgovori silom… Eli i Oskar imaju poprilično stabilan odnos. Gaje osećanja jedno prema drugom ali nisu sasvim sigurni šta zapravo osećaju. Zajedno provode noći, ali potesno. Oni su zaljubljeni na svoj način, i u nekom svom su svetu. Oni samo žude za nekim da bi olakšali sopstvenu izolaciju, žude za nekim da bi se osećali sigurnije, da bi se osetili zaštićeni. Eli je ostala bez Hakana, njenog „prijatelja” koji joj je „pomagao” u obezbeđivanju „goriva”, te joj je zaštita itekako bila potrebna. Što se tiče Oskara, pa, recimo da je zaštita njemu ipak bila potrebnija a dokaz za to su njegove rane na obrazu. Bilo je očigledno da ima problema. Međutim, Eli i Oskar su zajedno jači, oni su tim. Koliko god to deluje slatko kada se tako kaže - samo deluje, ali nije. Zajedno kao tim oni podstiču nasilničke nagone. Pronalaženje unutrašnje snage važan je deo sazrevanja, ali kada ta snaga dovede do uništenja, to je sve samo ne pravilno sazrevanje koje bi dete od dvanaest godina trebalo imati.

Vršnjaci su postavili zasedu Oskaru. Bio je u bazenu, održavao se u vodi držeći se za pločnik. Jedan od dečaka je prišao i počeo gurati Oskarovu glavu u vodu. Gušio se, nestajalo mu je kiseonika, mislio je da će umreti, polako je gubio nadu. Odjednom, ruka dečaka koja je gurala Oskara je polako počela da popušta. Oskar je osetio nadu. Počeo je polako da otvara oči. Ono što je video bilo je šokantno: odsečena ruka, odsečena glava, tihi krici. Nasilje rađa nasilje, kao što je bilo i tokom vekova. To je jako kao ljubav, samo oštrije i zlokobnije. Ali, zajedno nisu srušili taj zid koji ih je sprečavao u usamljenosti; oni su svoje zidove spojili u jedan veliki i ostaće iza njega zauvek. Oni su tim, tim koji je u potrazi za krvoprolićem. Srećan kraj? Da, ali samo za njih. Niko neće srušiti njihov zid, nikog neće pustiti unutra.

Let the Right One In je film koji na odličan način prikazuje pogrešno sazrevanje dveju pojedinaca u pubertetu. Horor fanovi nisu imali dovoljno razumevanja pa su film okarakterisali kao horor koji uopšte nije strašan, koji u svom sadržaju nema mnogo krvoprolića i „cimanja”, koji je dosadan, nezanimljiv, neshvativši pouku i poentu filma. Mnoge pouke mogu da se izvuku iz Let the Right One In, neke sam pomenula, neke i nisam, namerno nisam, jer želim da ih izvučete sami. Topla preporuka.

Ocena: 8/10

Autor: Sabrina Demirović

Los últimos días (The Last Days) (2013)

Sun, 22 Mar 2020 21:53:00 GMT

Režija: David Pastor, Àlex Pastor

Uloge: Quim Gutiérrez, Jose Coronado, Marta Etura

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1935914/

Trailer: https://youtu.be/Ky4T9cIXN5g

Pogledajte još: Carriers (2009)

Teška su vremena, virus se iz bratske Kine raširio po celom svetu, ljudi su uglavnom (samo)izolovani po svojim domovima a jedna od zanimacija kojoj pribegavaju čitaoci ovog bloga je (logično) i gledanje horor/SF filmova. Možda će neki reći da ovo nije savršen trenutak za ciklus horor/SF filmova o virusima, epidemijama i pandemijama ali mislim da upravo ovakvi filmovi mogu koristiti u ovim teškim vremenima. Evo i zašto...

Iz postapokaliptičnih filmova o raznoraznim opasnim i smrtonosnim virusima se ponekad može više naučiti o situaciji sa kojom se susrećemo nego iz senzacionalističkih informativnih TV emisija, bombastičnih novinskih članaka ili neproverenih objava na društvenim mrežama koje bez ikakvog osnova izazivaju paniku i usmeravaju energiju i bes naroda na pogrešne strane. Hladne glave i smireno treba biti svestan situacije, slušati savete nadležnih, pridržavati ih se i – naravno, gledati odgovarajuće filmove. Filmovi poput Los últimos días, iliti po naški The Last Days, na prilično realan način govore o onome što sledi nakon pojavljivanja smrtonosnog misterioznog virusa i prikazuju kako ljudi preživljavaju po zgradama i podzemlju velikog grada, u ovom slučaju Barselone. Film počinje u jednoj ovećoj kancelariji na ko-zna-kojem spratu visokog poslovnog oblakodera i prikazuje grupu preživelih radnika-programera koji već neko vreme silom prilika žive u prostoru koji je do nedavno bio samo njihovo radno mesto. Nešto kasnije saznajemo koliko su već vremena zatočeni u poslovnom prostoru koji je pretvoren u životni, a film nam u daljem toku putem flashbackova servira kadrove koji su neposredno prethodili početku katastrofe.

Nije spoiler jer ćete ovo svakako videti u početnom stadijumu filma: jednog jutra, praktično niotkuda nešto se desilo, nešto vezano za vazduh, ili možda sunce, niko ne zna, uglavnom, otvoreni prostor je iznenada postao veoma negostoljubiv po stanovnike (makar ovog dela) Zemlje pa je svako ko se našao na brisanom prostoru veoma brzo skončao svoj život u velikim mukama. Preživeli su prinuđeni da se povuku u zgrade, ili još dublje, u podrume i podzemne tunele metroa. Naravno, manjak hrane i drugih neophodnih sredstava za život, a gubitak novca kao sredstva plaćanja i države kao takve, kao sredstva kontrole stabilnosti na svim novoima (pa i bezbednosnim), dovela je do prilično standarnih stvari za date situacije: stvaraju se bande koje kontrolišu određene delove grada, ili još preciznije – delova tunela, stanica metroa, dojučerašnjih marketa, a sve u cilju zaštite svojih života od drugih bandi i pljačkanju slabijih, koji povremeno naiđu ili do kojim mogu dopreti. E, u celoj toj tarapani se zadesio i naš junak programer po imenu Marc... Neposredno pre tragedije izdešavale su se neke stvari između njega i njegove devojke (možete i da pretpostavite koje) pa on sad mora po cenu života da je pronađe u devastiranom gradu, a ona je ko zna gde...

Prvi deo filma je ispričan na standardni način a upravo volim takav način odmotavanja... Delove sadašnjosti i onoga što je prethodilo početku katastrofe posmatramo isprepleteno. Primedbu stavljam na to što je elemenata iz prošlosti mnogo manje nego što bih voleo, što je možda i subjektivni ustisak, pa je stoga na neke likove i na neke odnose utrošeno manje vremena a zbog toga film ne uspeva da emotivno dosegne standarde koje je postavio u svojim drugim aspektima. Recimo, odnos Marca i njegove devojke je prikazan u dovoljnoj meri ali sam mišljenja da je bilo i emotivnijih veza na filmskim ekranima, ne samo u španskim filmovima. Takođe, odnos Marca i njegovog šefa, koji je umnogome važniji za film, takođe pati zbog nešto zbrzanijeg uvoda, jer bi kasniji preokret bio još efektniji da je na njihov „mirnodopski” odnos utrošeno više scena. Odnos ove dvojice dojučerašnjih saradnika i, zašto da se lažemo – neprijatelja (odnos šef – radnik) koji sada silom prilika moraju da budu skoro nekakvi prijatelji i ljudi od poverenja (sarađuju i jedan drugom pomažu u očuvanju života dok se svako bori za mnogo ljudskije ciljeve nego za vreme poslovnog odnosa) je najjači utisak koji film ima da pruži. Lično, ipak, ne verujem da zloglasni poslodavci/šefovi ikada mogu postati ljudi ali film govori drugačije i to je svakako pozitivno.

Film je ispričan iz Marcovog ugla a njegov život, njegovi postupci, njegove emocije i njegova sudbina isključivo su u fokusu. To ne znači da nemamo uvid u tragične crtice iz života ostalih koje on sreće na svom pohodu ali svi ostali likovi, počevši od sporednih pa sve do ex-šefa su zapravo sporedni, i predstavljaju samo usputne stanice između Marca i njegove devojke, koja je simbol novog, srećnijeg i šarenijeg života. Rasplet filma vam, naravno, neću otkrivati ali ne mogu reći da me je oduševio. Jasna je namera autora, kao što je jasna i njegova poruka ali je sam početak dešavanja nagoveštavao nešto drugačiji završetak. Kao i obično – samo od vašeg ukusa zavisi da li će vam se ovakvo finale svideti i da li će vam poruka biti jasna. Na sam virus autor filma nije trošio vreme pa ostaje nepoznato šta je to pogodilo planetu, makar ukoliko sve posmatramo bez metafore. S druge strane, iako ne znamo šta je virus definitivno znamo da je smrtonosan jer smo se u to uverili u dve više nego efektne scene. Specijalnih efekata nema mnogo, one efekte na otvorenom vidimo samo u nekoliko navrata i po njima se može zaključiti kako film nije bio velikog budžeta, ali je sve više nego funkcionalno. Nisu mi se dopale neke akcione scene koje su prebrzo montirane (borba sa medvedom, naprimer).

Ipak, film je i pored diskutabilnog finala dobar. Posebno potresne su sitnice koje vidimo mestimično, i koje na veoma direktan i bolan način opisuju život tokom pandemije, devastiranja sveta i svojevrsnog sloma civilizacije. Vidimo borbu za život do juče dobrostojećih ljudi, društvena i državna obeležja koja više ništa ne znače ali i ishranu nečim što je ispod praga ljudskog i zdravstvenog dostojanstva ali u datim okolnostima predstavlja možda jedinu šansu za preživljavanje. Ipak, možda najveća mana ovog filma je – što nije duži. Marc na svom putu sreće dosta likova, od kojih bi svako imao da ispriča zanimljivu priču, neki događaji su trebali biti detaljniji a The Last Days deluje posebno zbrzano tokom finala. Ovaj film je morao biti u formi makar mini serije ali i ovakav kakav je zavređuje gledanje, i van pandemijskog okruženja, a u ovakvom svetu kakav je ovih dana posebno.

+ veoma realno prikazano pandemijsko okruženje...
+ ...ali i raspad sveta i civilizacije kakvu poznajemo
+ misterija; odnos ex-šefa i ex-programera Marca
— u nekim delovima zbrzan; brze akcione scene
— završetak filma se neće dopasti svim gledaocima

Ocena: 7/10

Countdown (2019)

Sun, 15 Mar 2020 17:00:00 GMT

Režija: Justin Dec

Uloge: Elizabeth Lail, Jordan Calloway, Talitha Eliana Bateman

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt10039344/

Trailer: https://youtu.be/TZsgNH17_X4

Pogledajte još: Polaroid (2019)

Nastavljamo tamo gde smo stali prošlog puta pa ostajemo na terenu famoznih aplikacija za mobilne telefone, i to onih koje mogu da budu veoma smrtonosne. Ovoga puta reč je o nešto boljem, kvalitetnijem i zanimljivijem filmu pod nazivom Countdown koji je uz sve to i veoma moderan, te kao takav namenjen mlađim generacijama, upravo onim koje i instaliraju raznorazne aplikacije na svoj telefon.

U glavnoj ulozi ovog filma nije baš tinejdžerka već mlađa žena koja je zaposlena u lokalnoj bolnici kao medicinska sestra. Ime joj je Quinn, nežna je, mlada, plavokosa, posvećena svom poslu i to je sve nebitno, bitno je da ona nakon izvesnog vremena na svoj telefon instalira aplikaciju Countdown, aplikaciju koja služi za razbibrigu i navodno predviđa tačan trenutak vaše smrti. Na njeno iznenađenje brojke na ekrančiću joj daju šokantno predviđanje: kraj života je očekuje veoma brzo, već za nekoliko dana. Quinn istog trenutka počinje da odbrojavanje u svom telefonu doživljava mnogo ozbiljnije nego oni kojima je app predvidela da će živeti 90 i kusur godina; ona postaje napeta, uznemirena i pokušava na sve načine da ukloni programče iz telefona, tražeći i pomoć profesionalaca. Ne uspeva, naravno, ali uspeva da pronikne u code aplikacije uz pomoć lokalnog hakera i sveštenika (?). U međuvremenu smrti povezane sa Countdown aplikacijom se množe, tu je i Quinnina mlađa sestra, tu su i neki nerešeni porodični odnosi a tu su i davne tragedije, čisto da se razbije monotonija i stvore uslovi za patetični rasplet. Nažalost, tu su i određene gluposti koje se sporadično pojavljuju do samog kraja filma.

U principu, jedina pozitivna strana ovog filma je sama aplikacija koja je iako minimalistički dizajnirana veoma intrigantna i čvrsto sam ubeđen da bi malo ko odoleo da je ne instalira na svoj telefon, i pored bojazni da bi mu ona mogla predvideti skori kraj života. Proricanje tačne sekunde smrti proizvodi iste problemčiće kao i bilo koji drugi film na istu ili sličnu temu (recimo, putovanje vremeplovom u prošlost) jer ukoliko znamo tačno vreme naše smrti logika govori da bi se ta smrt mogla izbeći ali kako onda aplikacija zna baš tačno vreme... Ova kvaka 22 je delimično zanimljiva u nekim momentima filma, čak se u par navrata sugeriše da se može izbeći određeni način okončanja života ali se samo okončanje ne može izbeći, ali se film time ipak ne bavi u dovoljnoj meri već se fokus stavlja na porodične patetične momente i osećanje krivice koje je ovde predstavljeno kao razlogom za smrt. Verujem da ste svi već navikli na slične baljezgarije u američkim horor filmovima te cenim da ovaj segment neće nikoga previše iznenaditi ali mu neće ni naterati suzu u oko, bez obzira koliko se autor filma (inače debitant) trudio da pruži šokantan i potresan rasplet cele tarapane.

Evo zašto je to tako. Početak filma je prilično zanimljiv, ne zbog prilično generičnih likova već zbog same aplikacije. Međutim, ne prolazi mnogo vremena a autor počinje da nam servira neke prilično glupe scene koje su tu samo radi šoka gledalaca i ni za trenutak ne deluju realno (otključavanje telefona nastradalog vlasnika, recimo). Nakon toga se cela priča fokusira na code aplikacije, na njen smisao i samog autora a to sve saznajemo od jednog naizgled fake sveštenika, koji se uporno trudi biti duhovit a to ne pristaje ni njemu ni filmu u kompletu. Mišljenja sam da je jedna aplikacija poput ove trebala ostati u domenu misterije; dovoljno je bilo da ona tačno predviđa smrt a da je kompletna pozadinska priča koja duboko zalazi u religiju, istoriju i demone samo dovela do toga da ceo film bude neubedljiviji i banalniji. A šta tek reći za animiranu kreaturu koja (valjda) izlazi iz telefona i sprovodi ono što je isprogramirano u aplikaciji... Vrhunac gluposti su telefoni koji instalacijom te famozne aplikacije postaju otporniji na udarce i bacanja sa sprata... U više kadrova vidimo kako bezimeni telefoni pucaju samo površinski po ekranu ali aplikacija nesmetano nastavlja da radi.

Countdown nije dosadan za gledanje, ima određenu dinamiku, ima nekoliko strašnih scena koje su prilično standardne za PG-13 klasu filmova a ima i gluposti zbog kojih i onako neozbiljna priča postaje još neuverljivija. Ni najmanje se ne kajem što sam ga pogledao samo mi je žao što nije nešto kvalitetniji jer je u početku delovao da bi mogao biti. U svakom slučaju, preporučujem ga svim gledaocima koji su zavisni od instaliranja svega i svačega na svoj mobilni telefon bez čitanja terms and conditions.

+ aplikacija kojoj bi malo ko odoleo
+ nekoliko jezivih i napetih scena
— demonska pozadina aplikacije
— nekoliko veoma glupih scena
— slabo finale; sporedni elementi

Ocena: 5/10

Apparition (2019)

Sun, 08 Mar 2020 18:06:00 GMT

Režija: Waymon Boone

Uloge: Mena Suvari, Kevin Pollak, Jon Abrahams

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt6032704/

Trailer: https://youtu.be/0bJbEMjDxK4

Pogledajte još: Eli (2019)

Oduvek ste želeli da instalirate app na vaš telefon (pretpostavljam iPhone, jer je film američki) pomoću koje biste chatovali sa mrtvima ali niste imali prilike? Možda i bolje, jer osim što sadrži dosta reklama i bagova je i prilično opasna. Evo, recimo, šta se desilo našim klincima u filmu Apparition: većina nije ni dočekala živa da je uninstallira iz telefona... Nakon korišćenja iste život im nije sačuvala ni tehnička podrška aplikacije a ni policija...

E ali ovo je prvo bilo: majka dvojice dečaka gubi život nesrećnim slučajem a umesto njene zavisnosti od droge za smrt biva optužen stariji sin. E sad ide ono drugo: taj isti sin biva zatočen u nekakav bizarni popravni dom u kojem se sprovode metode discipline, maltretiranja i kažnjavanja brutalnije nego u najgorim zatvorima Azije i Latinske Amerike. Recimo, za svako odbijanje poslušnosti, ili nedozvoljeno otvaranje usta kažnjenik tj. dečak ostaje bez jednog prsta (!). Glupost, al' hajde, idemo dalje... A dalje sledi nesreća, mrtva tela, skrivanje zločina a 20 godina kasnije i nastavak filma u trećem poglavlju. Mali problem može biti to što je sada već prošlo pola filma (a od horor ništa) ali obzirom na kvalitet Apparition možda je ovako i bolje. Uglavnom, 20 godina kasnije nekoliko bezličnih, dokonih i antipatičnih tinejdžera ne zna šta će od sebe pa odlazi u sada odavno napuštenu zgradu, istu onu zgradu u kojoj se nekada nalazila ustanova za maloletne delikvente koji su ostajali bez prstića (a i bez života, uglavnom). Klinci se u toj i takvoj jezivoj zgradi susreću sa zlim duhovima, naravno, ali ne sasvim bez razloga...

Ovo ja zapravo najbolje: jedan od pomenutih klinaca, uvrnuti crvenokosi-crvenobradi haker isprogramirao je na telefonu svoju mobilnu aplikaciju koja mu dopušta da kontaktira sa mrtvima. Kako to uspeva, pitate se? Pa, veoma jednostavno: uz pomoć home buttona (logično), GPS-a (naravno) i nekog starog binarnog codea iz škole (a kako drugačije) u koji je ubacio misticizam (bez ovoga zaista ne ide) i neke stvari sa dark weba (koristio pretraživač) uspeo je da otvori „zadnja vrata” (vau!) i dopre do shamana (himself) koji je vrhovni sudija (zastrašujuće) i vladar podzemlja (izaziva divljenje, i šaman i crvenokosi klinac koji je dopreo do njega). E upravo dotični shaman koji je živeo 600 godina p.n.e. omogućuje vernicima da komuniciraju sa mrtvima, ali samo ako pređu palcem preko senzora mobilnog telefona u kojem je instalirana pomenuta aplikacija čime će se otvoriti portal kinetičke energije duha u njihovoj krvnoj liniji i... Pa, uglavnom, stvorena je sasvim „logična” priča kako bi se klinci navodili na određene lokacije na kojima duhovi deluju i to je to.

Gluposti u filmu se ne završavaju na budalastoj aplikaciji. Recimo, crvenokosi programer liči na sve samo ne na nekoga ko bi znao da isprogramira deo paklenog codea. On ne deluje hakerski uvrnuto već zaista debilno, na pragu retardiranosti, kao da nije sposoban brinuti se sam o sebi i kao da mora konstantno biti pod nečijim nadzorom. Ostali klinci nisu debilni ali jesu prilično glupi i veoma generički. Osim što njihovi postupci nikada ne deluju prirodno i spontano klinci se trude da pruže svaki mogući kliše čim pređu prag davno napuštene a sada zaposednute ustanove. Ne treba im ni dva-tri minuta a svi se raštrkaju po brojnim mračnim sobama, ambulantama sa alternativnim metodama lečenja (sa sve električnom stolicom, logično), mračnim hodnicima, podrumima i prolazima, a pod najrazličitijim izgovorima, samo kako bi duhovima, jel', olakšali dejstvovanje. A duhovi – šta će, čas se pojave tu, čas tamo, malo reže, čekaju da se pojavi agresivna zvučna podloga kako bi iskočili na ekran, keze se u svojim animacijama, jadni, trude se, al' ne vredi, ne uspevaju da preplaše gledaoca ni za trenutak.

I tu nije kraj problemima. Priča je užasno smandrljana i odmotava se 3x brže nego uvod sa klincem u popravnom domu. Iz nekog razloga nastavak filma je iste dužine kao i uvod pa se stoga žrtve nižu kao na pokretnoj tracu, jedna za drugom, bez građenja neke atmosfere, napetosti, tenzije ili dublje priče. Neke klince smo bukvalno čuli u nekoliko rečenica, a zatim stradaju već posle prvog susreta sa duhom, minut pre nego što strada sledeći i to od nepoznatog duha i na nejasan način. Čak i kada kamera prikazuje tarapanu između zlih entiteta i naših junaka slabo se šta vidi jer je unutrašnjost zdanja veoma mračna, uglovi kamere su iz nepoznatog razloga dodatno zamračeni, kao da je kamerman pipao objektiv i ostavio otiske svojih prstiju, u napetim scenama dolazi do izražaja nemirna kamera i brza montaža a između toga je konstantno prisutna slaba gluma i više nego slab scenario. Nijedan momenat koji budete videli u Apparition nije ni za trunku originalan, svaki ste videli ranije u kudikamo boljim izdanjima a čak i završetak koji nije toliko loš uništen je potrebom da bude otvoren i šokantan, da zadovolji nakaradne moderne standarde.

Šlag na tortu je natpis kako je svo ovo što smo gledali zasnovano na istinitim događajima. Špica zaista sadrži neke naizgled autentične fotografije koje suviše brzo promiču da bi ih iole ozbiljnije pogledali ali je zaista teško poverovati da su negde klincima kidani prsti, da je osoblje bolnice ubijano bez ikakvog razloga a pogotovo da postoji aplikacija za mobilni telefon kakvu smo ovde videli. The Apparition je film autora koji jeste fan horor filmova ali nije u stanju da snimi kvalitetan film i za to nema dovoljno talenta. Nisu sve tehničke karakteristike toliko loše (osim dijaloga i određenih ambijantalnih zvukova koji deluju kao da su nasnimljeni u studiju) i film uglavnom nakon stupidnog uvoda nije mnogo iritantan ali izaziva smrtnu dosadu a ne pruža nikakvu zabavu pa ga stoga ocenjujem adekvatnom ocenom.

+ urnebesno šašava aplikacija
— pola filma traje njegov uvod
— svaka scena filma jeste kliše
— slabi likovi, gluma, scenario
— slab završetak i glupe scene

Ocena: 3/10

Eli (2019)

Sun, 01 Mar 2020 17:10:00 GMT

Režija: Ciarán Foy

Uloge: Charlie Shotwell, Kelly Reilly, Max Martini

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt5294518/

Trailer: https://youtu.be/qfSTiAw1rkM

Pogledajte još: Down a Dark Hall (2018)

Evo još jednog horora iz sve masovnije Netflix produkcije, za koju se iskreno brinem jer stičem utisak da će hiperprodukcijom narušiti kvalitet. Film je kratko i jasno nazvan – Eli, po dečaku koji je u centru naše pažnje. Problem sa ovim dečakom je što on boluje od izvesne autoimune bolesti, meni nepoznatog imena, ali zbog koje ne može da opstane na otvorenom prostoru duže od nekoliko sekundi...

Ukoliko se to veoma kratko vreme prekorači dečak dobija opekotine po celom telu pa se da zaključiti da bi izlazak van sterilnog okruženja na samo minut ili dva od Elija napravio živu buktinju. Zaista jezivo. Ništa manje jeziviji nije ni Elijev život jer on dane provodi u bukvalno ograđenom sterilnom prostoru svoje sobe a kada ide na lekarske preglede oblači skafander koji ga štiti od spoljnih uticaja. O njemu se brinu majka i otac a upravo na majčinu inicijativu Elija odvode u jednu privatnu medicinsku ustanovu gde bi se on navodno mogao izlečiti nekakvim alternativnim metodama. Iako se i do tada zahuktava film počinje po pristizanju porodice u ovu ustanovu koja se nalazi na periferiji, udaljena od bilo kakvog naseljenog mesta. Eli će imati svoje odaje, preko dana će ići na preglede i testiranja, roditelji mu odsedaju na drugom kraju dugačkog hodnika i sve izgleda kao da ide svojim tokom. Međutim, Eli ne deli spokoj svojih roditelja i oseća da u ovoj staroj bolnici nešto duboko nije u redu. Svoje strahove će izneti i roditeljima, koji mu ne veruju, naravno, a gledace će uveriti da je u pravu već nakon prve posete tajnom podrumu ali i nakon susreta sa misterioznom devojčicom koja se nalazi s one strane stakla.

Reklo bi se da režiseru Ciaránu Foyu ne ide baš dobro u karijeri, ovaj put ne njegovom krivicom jer dotični nije imao uticaja na scenario filma Eli. Nakon lošeg Citadel i tek nešto boljeg Sinister 2 dotični režiser potpisuje još jedan nedovoljno dobar film, nažalost, ne toliko nažalost po njega koliko po nas gledace, jer je Eli vrlo lako mogao biti makar delimično bolji. Film po dolasku u staru bolnicu počinje dosta dobro, kao i obično kada se neko dete nađe u ovećem starom haunted prostoru. Iako prisustvujemo već mnogo puta viđenim momentima cenim da će ljubitelji velikih starih palata, duhova i preplašenih dečaka moći uživati makar delimično, naravno, ukoliko spuste svoje kriterijume na skali originalnosti. Ono što vidimo na trenutke zaista jeste ugodno oku, ponekad i poseduje jezivu atmosferu ali ne iznenađuje ni za trenutak, čak ni tokom brojnih jump scare momenata koji su mahom predvidljivi i bez preteranog smisla. Kada se film završi shvatićete da jump scare momenti nemaju nikakvu poentu osim da pokušaju da vas uplaše na bezobrazan način; oni nemaju svoju potporu u centralnoj priči niti ih bilo ko može logično objasniti.

Tu su i animacije duhova iliti nepoznatih entiteta koje Elija plaše do besvesti a koje su prilično blede, tu je pozadinska priča koja nije prešokantna, čak ni mnogo zanimljiva a tu su i majka i otac koji iako stariji i iskusniji ne vide ono što je očigledno. Mada, sve ovo može da padne u vodu zvog neočekivanog finala koje (naravno) neću otkrivati kako ne bih kvario veselje potencijalnim gledaocima. To i takvo finale može biti i najbolje i najgore što ste videli u Eli, zavisi kako vam legne i šta od filma zahtevate. Ukoliko zahtevate bilo kakvu logiku ili da tokom filma vidite naznake koje će vas navesti na ono što vidite u finalu – bićete razočarani, dok ćete se oduševiti isključivo ukoliko od jednog filma očekujete preokret po svaku cenu, uz (bez)smisleni spektakl. U ovu ne previše uverljivu ili zanimljivu priču savršeno dobro su se uklopili inače odlični glumci, na čelu sa svima dobro poznatom Kelly Reilly (10x10, Eden Lake). Kelly nije skoro ni dobila priliku da se istakne jer je fokus na klincu i onome što se dešava oko njega a čak ni klinac koji glumi Elija nije previše uverljiv i dosta je bezličan, skoro kao i film nazvan po njemu.

Čak i da vam se svidi preokret, koji malo ko može očekivati, do njega ćete biti ugušeni pričom koja nema preterano veze sa raspletom ali zato sadrži hrpu klišea koja je već zaista dosadila. Hajde što autorima horora nije dosadilo ali kako duhovima ne dosadi da se konstantno pojavljuju u odrazima ogledala (a kada se klinac okrene oni nestanu), u mračnim hodnicima kada baterijska lampa iznenada prestane da radi ili u zamagljenim ogledalima u kupatilu i na prozorima... Možda ovi momenti mogu biti makar delimično jezivi mlađoj populaciji ali ukoliko ste pogledali više od deset horora u životu imaćete utisak da ste 90% Elija već videli...

+ ambijent stare bolnice; preokret je neočekivan
+ na momente film poseduje jezivu atmosferu
— preokret nema veze sa dotadašnjim filmom
— gomila horor klišea u prvoj polovini filma
— slabe animacije i predvidljivi jump scareovi

Horror Filmovi

We Summon the Darkness (2019)

+ Alexandra Daddario je uvek dobra+ nekoliko veoma brutalnih ubistava— vremenski period; muzička podloga— ne baš uspeo humor; slabiji likovi— uglavnom predvidljivi preokreti Ocena: 4/10

Amulet (2020)

+ jeziva nelagodna atmosfera tokom filma+ specijalni efekti i nekoliko jezivih kadrova+ glumačka postava; sumorni kadrovi šume— dosta momenata iz filma ostaje nejasno— apstraktno finale; sporo odvijanje filma Ocena: 4/10

The Legend of Halloween Jack (2018)

+ priča nije loša, čak je (skoro) poučna; maska ubice— neuverljiv film sa sumnjivim postupcima likova— skoro sve scene su ukradene iz poznatih horora— slab scenario; neki glumci su potpuno promašeni— vrlo mali budžet (problemi sa zvukom i efektima) Ocena: 3/10

The Haunting of Sharon Tate (2019)

+ zloslutna atmosfera i stalno osećanje nelagode+ baziran na stvarnim istorijskim činjenicama...— ...ali sa dozom fikcije koja neće svakom prijati— razvučenost, slabi sporedni likovi, malo horora— namenjen isključivo malom krugu gledalaca

Ocena: 5/10

Mary (2019)

+ dobra lokacija za jedan horor film+ zaista odlična glumačka postava— film često veoma jeftino igleda— dosta scena se bukvalno ne vidi— brojni klišei; nedovoljno strašan Ocena: 5/10

Wrong Turn (2003)

+ dinamičan, zanimljiv i zabavan horor + odlično ukomponovani horor klišei+ gomila brutalnosti, krvi i ubijanja+ izgled deformisanih monstruma— povremena jeftinoća i dijalozi Ocena: 8/10

Zombieland: Double Tap (2019)

+ film vizuelno zaista odlično izgleda+ plavokosa Madison je ukrala show— prilično slab i neduhovit scenario— prilično slabiji centralni likovi— dosta suvišnih momenata i scena

Ocena : 5/10

Break (Otryv) (2019)

+ uglavnom napet triler+ snežni ledeni ambijent+ nekoliko efektnih scena— nerezonske odluke likova— efekti; doza neozbiljnosti

Ocena: 5/10

Inmate Zero (2020)

+ uglavnom dinamičan i brutalan film+ uglavnom odličan izgled zombija— uglavnom slabi likovi bez istorijata— uglavnom neoriginalan i predvidljiv— uglavnom slaba gluma i loš scenario

Ocena: 4/10

The Assent (2019)

+ finalni preokret je prilično neočekivan i dobrodošao+ uvek zanimljiva priča o zaposedanju i egzorcizmu...— ...ali ovog puta izvedena na ispodprosečan način— konfuzna, nejasna i nezanimljiva pozadina demona— slabi i neuverljivi likovi sveštenika i socijalne radnice

Ocena: 3/10

Rammbock (2010)

+ dinamičan akcioni zombi film+ nekoliko inteligentnih scena+ nekoliko potresnih momenata— nekoliko vrlo glupih rečenica— tehničke i glumačke slabosti

Ocena: 6/10

It Comes at Night (2017)

+ konstantno zlokobna atmosfera filma+ realno jeziv prikaz datih okolnosti+ odlični Joel Edgerton u glavnoj ulozi— određeni klišei i predvidljivost— diskutabilna poruka filma i završetak

Ocena: 7/10

Here Alone (2016)

+ prilično jeziv, realan i nelagodan zombi film+ prikaz preživljavanja tokom zombi apokalipse+ potresni momenti; Lucy Walters kao Ann— određeni klišei i mestimična predvidljivost— diskutabilna poruka filma i sam završetak

Ocena: 7/10

Pontypool (2008)

+ originalna priča ispričana na originalan način+ odnosi među likovima drže film gledljivim+ Stephen McHattie kao harizmatični voditelj— završetak filma je u principu veliki nonsense— može biti dosadnjikav; neubedljivi doktor

Ocena: 6/10

Resident Evil (2002)

+ veoma dinamičan film nabijen akcijom+ dosta brutalnih scena i ubijanja zombija+ maštovito osmišljeni i animirani stvorovi— veoma slabi sporedni likovi i scenario— predvidljiv, mahom naivan, neoriginalan

Ocena: 7/10

Let the Right One In (Låt den rätte komma in) (2008)

Ocena: 8/10

Los últimos días (The Last Days) (2013)

+ veoma realno prikazano pandemijsko okruženje...+ ...ali i raspad sveta i civilizacije kakvu poznajemo+ misterija; odnos ex-šefa i ex-programera Marca— u nekim delovima zbrzan; brze akcione scene— završetak filma se neće dopasti svim gledaocima

Ocena: 7/10

Countdown (2019)

+ aplikacija kojoj bi malo ko odoleo+ nekoliko jezivih i napetih scena— demonska pozadina aplikacije— nekoliko veoma glupih scena— slabo finale; sporedni elementi

Ocena: 5/10

Apparition (2019)

+ urnebesno šašava aplikacija— pola filma traje njegov uvod— svaka scena filma jeste kliše— slabi likovi, gluma, scenario— slab završetak i glupe scene

Ocena: 3/10

Eli (2019)

+ ambijent stare bolnice; preokret je neočekivan+ na momente film poseduje jezivu atmosferu— preokret nema veze sa dotadašnjim filmom— gomila horor klišea u prvoj polovini filma— slabe animacije i predvidljivi jump scareovi

Ocena: 4/10

+ Alexandra Daddario je uvek dobra
+ nekoliko veoma brutalnih ubistava
— vremenski period; muzička podloga
— ne baš uspeo humor; slabiji likovi
— uglavnom predvidljivi preokreti

Ocena: 4/10

+ jeziva nelagodna atmosfera tokom filma
+ specijalni efekti i nekoliko jezivih kadrova
+ glumačka postava; sumorni kadrovi šume
— dosta momenata iz filma ostaje nejasno
— apstraktno finale; sporo odvijanje filma

Ocena: 4/10

+ priča nije loša, čak je (skoro) poučna; maska ubice
— neuverljiv film sa sumnjivim postupcima likova
— skoro sve scene su ukradene iz poznatih horora
— slab scenario; neki glumci su potpuno promašeni
— vrlo mali budžet (problemi sa zvukom i efektima)

Ocena: 3/10

+ zloslutna atmosfera i stalno osećanje nelagode
+ baziran na stvarnim istorijskim činjenicama...
— ...ali sa dozom fikcije koja neće svakom prijati
— razvučenost, slabi sporedni likovi, malo horora
— namenjen isključivo malom krugu gledalaca

+ dobra lokacija za jedan horor film
+ zaista odlična glumačka postava
— film često veoma jeftino igleda
— dosta scena se bukvalno ne vidi
— brojni klišei; nedovoljno strašan

Ocena: 5/10

+ dinamičan, zanimljiv i zabavan horor
+ odlično ukomponovani horor klišei
+ gomila brutalnosti, krvi i ubijanja
+ izgled deformisanih monstruma
— povremena jeftinoća i dijalozi

Ocena: 8/10

+ film vizuelno zaista odlično izgleda
+ plavokosa Madison je ukrala show
— prilično slab i neduhovit scenario
— prilično slabiji centralni likovi
— dosta suvišnih momenata i scena

+ uglavnom napet triler
+ snežni ledeni ambijent
+ nekoliko efektnih scena
— nerezonske odluke likova
— efekti; doza neozbiljnosti

+ uglavnom dinamičan i brutalan film
+ uglavnom odličan izgled zombija
— uglavnom slabi likovi bez istorijata
— uglavnom neoriginalan i predvidljiv
— uglavnom slaba gluma i loš scenario

+ finalni preokret je prilično neočekivan i dobrodošao
+ uvek zanimljiva priča o zaposedanju i egzorcizmu...
— ...ali ovog puta izvedena na ispodprosečan način
— konfuzna, nejasna i nezanimljiva pozadina demona
— slabi i neuverljivi likovi sveštenika i socijalne radnice

+ dinamičan akcioni zombi film
+ nekoliko inteligentnih scena
+ nekoliko potresnih momenata
— nekoliko vrlo glupih rečenica
— tehničke i glumačke slabosti

+ konstantno zlokobna atmosfera filma
+ realno jeziv prikaz datih okolnosti
+ odlični Joel Edgerton u glavnoj ulozi
— određeni klišei i predvidljivost
— diskutabilna poruka filma i završetak

+ prilično jeziv, realan i nelagodan zombi film
+ prikaz preživljavanja tokom zombi apokalipse
+ potresni momenti; Lucy Walters kao Ann
— određeni klišei i mestimična predvidljivost
— diskutabilna poruka filma i sam završetak

+ originalna priča ispričana na originalan način
+ odnosi među likovima drže film gledljivim
+ Stephen McHattie kao harizmatični voditelj
— završetak filma je u principu veliki nonsense
— može biti dosadnjikav; neubedljivi doktor

+ veoma dinamičan film nabijen akcijom
+ dosta brutalnih scena i ubijanja zombija
+ maštovito osmišljeni i animirani stvorovi
— veoma slabi sporedni likovi i scenario
— predvidljiv, mahom naivan, neoriginalan

+ veoma realno prikazano pandemijsko okruženje...
+ ...ali i raspad sveta i civilizacije kakvu poznajemo
+ misterija; odnos ex-šefa i ex-programera Marca
— u nekim delovima zbrzan; brze akcione scene
— završetak filma se neće dopasti svim gledaocima

+ aplikacija kojoj bi malo ko odoleo
+ nekoliko jezivih i napetih scena
— demonska pozadina aplikacije
— nekoliko veoma glupih scena
— slabo finale; sporedni elementi

+ urnebesno šašava aplikacija
— pola filma traje njegov uvod
— svaka scena filma jeste kliše
— slabi likovi, gluma, scenario
— slab završetak i glupe scene

+ ambijent stare bolnice; preokret je neočekivan
+ na momente film poseduje jezivu atmosferu
— preokret nema veze sa dotadašnjim filmom
— gomila horor klišea u prvoj polovini filma
— slabe animacije i predvidljivi jump scareovi