Horror Filmovi

The Nun (2018)

Sun, 24 Sep 2023 20:36:00 +0200

Režija: Corin Hardy

Uloge: Demián Bichir, Taissa Farmiga, Jonas Bloquet
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt5814060/
Trailer: https://youtu.be/zwAM5UnGd2s?si=mXoumX53SMMF1Ruw
Pogledajte još: The Pope's Exorcist (2023)

Ovaj film smo morali pogledati mnogo ranije, tamo negde u vreme njegovog izlaska, budući da je u pitanju jedno poznato horor ostvarenje, možda i hit. Međutim, odmah po pojavljivanju The Nun je počeo dobijati slabe ocene gledalaca a čak i fanovi Conjuring serijala (tzv. univerzuma) su ostajali razočarani viđenim zbog čega smo film konstantno zaobilazili, fokusirajući se na neke druge novije horor filmove, verovatno još slabije od ovog...

Međutim, u vreme izlaska The Nun II mesta izbegavanju prvenca više ne može biti pa smo konačno pogledali i The Nun 1... Za one koji ne znaju, mada verujemo da takvih zaista malo, ovo je film o famoznoj opatici iz pakla, istoj onoj koju smo videli u The Conjuring 2. U ovom serijalu se zaista ništa ne baca pa smo nedugo nakon pomenutog sequela dobili i jedan celovečernji film posvećen isključivo dotičnoj personi. U tu svrhu su Gary Dauberman i James Wan skrojili prigodnu priču u kojoj se vraćamo čak u 1952. godinu i odlazimo put Rumunije u jedan veliki stari manastir koji se nalazi na brdovitoj periferiji... U njemu su dve časne sestre napadnute od strane jezive i snažne ali zato nevidljive zle sile, jedna skonča odmah, a druga oduze sebi život malo kasnije, samo da bi je sutradan pronašao lokalni snabdevač namirnicama. Nastradala časna sestra bi možda i mogla proći ali dve nikako pa Vatikan odmah šalje svoj istraživački tim sastavljen od iskusnog sveštenika i mlade opatice na obuci kako bi ustanovili šta se desilo u ovom manastiru i kako je došlo do velike tragedije. Neće proći mnogo vremena dok se i njih dvoje ne susretnu sa jezivim entitetom ali tako nešto gledaoci i očekuju, zar ne...

Gotovo kompletan film se dešava u Saint Cartha's manastiru, sa tek malim izletima u Vatikan, okolno seoce ili prošlost a uočavamo pravilnu podeljenost kadrova na one koji se odvijaju u unutrašnjosti starog zdanja i na okoliš koji ga okružuje (uglavnom groblje). Film je zaista sniman u Rumuniji, na nekoliko autentičnih lokacija, i to se veoma dobro vidi tokom kompletnog trajanja The Nun. Ne samo što su autori filma pristojno skresali troškove već su svoje delo obogatili kadrovima koje zaista ne bi mogli snimiti u svojoj domovini bez upotrebe animacija a svi veoma dobro znamo da onda to ne bi bilo to... Ovaj manastir zaista deluje vremešno, oronulo, hladno, mračno, pa na kraju i prilično jezivo a zastrašujuća pojava Valaka se savršeno dobro uklapa u njegove memljive hodnike i nepristupačne mračne katakombe. Ovo je jedan od onih filmova koje je pravo zadovoljstvo posmatrati, gde svaki kadar zrači vrlo dobrom atmosferom i gde je makar za potrebe prikaza ambijenta i okoline potrošeno veoma malo vremena u postprodukciji. Ukoliko bismo ikada pristupili ponovnom gledanju ovog filma to bi bilo najverovatnije (ili bolje rečeno isključivo) zbog lokaliteta i same građevine u kojoj se The Nun odigrava.

A u toj i takvoj građevini u kojoj se dešavaju jezivi i neobjašnjivi događaji korektno su se snašli Taissa Farmiga i Demián Bichir iako treba reći da zadatak koji je pred njih stavljen nikako nije bio suviše težak. Scenario filma je prilično jednostavan, što nas dovodi i do glavnog problema filma a to je priča koja nije previše ni originalna a ni kvalitetno izvedena. Film deluje kao da su ga Wan i njegov kompanjon nabrzinu našvrljali posle ručka na kojem im je predočena ideja o snimanju ovog filma (i dodeljeni odgovarajući čekovi) a sve deluje prilično neinventivno, u mnogim situacijama i vrlo predvidljivo. Pojava Valaka jeste jeziva, pogotovo u početnim fazama, ali kako se film približava svom kraju gledalac oguglava na prikaze opatice iz pakla koja se uvek pojavljuje za leđima naših junaka... Vremenom postajemo imuni i na bezbrojne jump scare scene na kojima se uglavnom ovaj horor film i bazira. Porazno deluju kadrovi u kojima zaključujemo da je The Nun mogao biti i nešto više od generičkog teen horor filma ali su njegovi autori očigledno bili skresanih krila i unapred plaćeni da snime isključivo kadrove jeftinog plašenja. Podrazumeva se da su neki od pomenutih momenata efektni ali se podrazumeva i da u njima često vidimo kompjuterske animacije što zna da odudara od srednjevekovnog izgleda samog manastira.

Još jedna stvar nam je zasmetala a to je priča koja nema nikakve zakonitosti već sve deluje nabacano zbrda zdola. Valak naše junake bombarduje random horor scenama bez početka i kraja, bez ikakve logike ali i bez utemeljenja u pozadinskoj priči. Sve što je delovalo kao cool ovde je ubačeno u film bez obzira da li viđeno ima veze sa vrlo kratko prikazanim istorijatom demona. Stoga cenimo da će The Nun mnogo bolje sesti mlađim gledaocima, onima koji od jednog komercijalnog horor filma ne traže ništa više od jeftinog plašenja, ali mislimo da ni oni neće biti stava kako je ovo film po kvalitetu blizu Conjuringu 1 pa i 2. Gledanje The Nun 1 svakako nije protraćeno vreme i on se odlično naslanja na Conjuring 2 film samo mislimo da je propuštena prilika za boljim filmom.

+ apsolutno očaravajuća lokacija rumunskog manastira
+ Taissa Farmiga u glavnoj ulozi; kostimi i atmosfera
+ nekoliko jezivih kadrova; dobro se naslanja na Conjuring
— nema scena za pamćenje; bazira se na jumpscareovima
— prilično slaba i neoriginalna priča; neubedljivi Rumun

Ocena: 5/10

Last Sentinel (2023)

Sun, 27 Aug 2023 20:49:00 +0200

Režija: Tanel Toom

Uloge: Kate Bosworth, Lucien Laviscount, Martin McCann
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt5153956/
Trailer: https://youtu.be/Nxo-hmLKLKk?si=I9CCvRG-L_JJEsOH
Pogledajte još: 10 Cloverfield Lane 2016)

Last Sentinel bi se prvenstveno mogao svrstati u žanr naučne fantastike, budući da se njegova radnja dešava u budućnosti, i to prilično distopijskoj. Film ima i određenih horor elemenata ali se elementi drame nalaze ispred svih pomenutih žanrova i uglavnom dominiraju ovim ostvarenjem. Primećujemo još i psihološki aspekt filma te brojne slojeve koje gledalac mora otkriti pa ukoliko ste se prepoznali u nekom od pomenutih žanrova – onda je Last Sentinel film za vas...

Radnja je kao što rekosmo smeštena u budućnost, u 2063. godinu. Posmatramo četiri vojnika (tri muškarca i jednu ženu) koji čine poslednji preostali personal vojne baze koja se nalazi na sred okeana, daleko od kopna i bilo kakve civilizacije. Ova malena posada ima veoma jednostavan ali očajnički zadatak: osim što osmatra i radarom nadgleda površinu mora ona svakodnevno šalje izveštaje svojoj bazi i željno iščekuje svoju smenu koja kasni a koja ih je trebala zameniti još pre tri meseca! Ono što dodatno uznemiruje vojnike, a neke čak i gura preko linije racionalnog ponašanja, je što je baza u potpunosti „gluva“... Ni na jedan izveštaj ne postoji odziv, njihova komanda je u potpunosti utihnula ili je možda vojna baza na okeanu odsečena i žrtvovana... Vreme će pokazati šta je u pitanju a misterija u pogledu sudbine ovih ljudi intrigira ne samo njih same već i nas gledaoce kraj malih ekrana. U nekom trenutku će se pojaviti jedno plovilo koje će uneti nemir i razdor u ionako napet personal stanice a likovima nije ni na kraj pameti šta taj brod predstavlja i ko mu čini posadu... Eto jedne od brojnih misterija koje se nalaze na samoj granici objašnjivog...

Stvar je u tome da je svet kakav danas poznajemo zadesila kataklizma. Klimatske promene su nastavile da tope ledene glečere što je dovelo do povećanja nivoa mora i okeana a što je opet dovelo do toga da većina današnjeg sveta bude poplavljena. Ostala su samo dva kontinenta, mnogo manjih površina nego što bismo pretpostavili, ali su i tako suženi u trenutku kada se film dešava u žestokom ratu. Stoga ne čudi napetost kod naše posade: osim što ne znaju kada im stiže smena, ne znaju ni da li će biti napadnuti od strane neprijatelja, muku muče sa rezervama hrane, sa narušenim međuljudskim odnosima, sa klimavim i nestabilnim psihama a na kraju i sa lošim vremenskim uslovima. Za razliku od posade, koja se i dalje nada da će im smena pristići, gledalac je od samog početka filma ubeđen da od takvog scenarija nema ništa i da je samo pitanje u kojem će pravcu Last Sentinel poći, da li u pravcu filma gde ljudi gube razum zbog duge izolovanosti i kreću jedni na druge ili u pravcu gde će udar misterioznog neprijatelja biti izvestan. Neprijatelj će definitivno biti prisutan, možda ne u obliku kakav su gledaoci i posada očekivali, ali cenimo da kulminacija filma nikako ne bi trebala razočarati, naravno, ukoliko shvatimo u kakvim okvirima se on događa.

Ima tu joj jedan element filma koji je možda i najdominantniji: iako personal okeanske vojne stanice, a samim tim i kompletnog filma jer se on u celosti događa isključivo na ovoj lokaciji, čini samo četvoro ljudi Last Sentinel nikako nije monoton zahvaljujući kvalitetnim, ili bolje rečeno – misterioznim likovima. Usled izolovanosti, ali i daljeg sleda događaja, prisutni počinju da se menjaju, neki da psihički pucaju, drugi da žrtvuju sve i svakoga u pokušajima da odu sa stanice i time se (makar po njihovom mišljenju) spasu a oni treći će pokazati svoje pravo lice i svoj stvarni karakter. Morate biti spremni na vrlo spor tempo filma, dakle dramski, a ukoliko pokažete strpljenje on će vas nagraditi pričom koja nikako nije nova ali nije ni česta u horor/SF/psihološkom žanru. I pored toga što smo očekivali nekakav drugačiji završetak, možda i spektakularniji, nikako nismo ostali razočarani onim što smo videli jer finale osim što zatvara film ipak ga ostavlja otvorenim, ne za neki Last Sentinel 2 (koji se najverovatnije neće pojaviti) već za finalnu poruku koja je vanvremenska i kao takva će biti aktuelna dok je sveta i veka...

Još jedna stvar je ovde za pohvalu: nemamo pojma gde se ovaj film snimao (kao lokacija je navedena Estonija) ali je definitivno jasno da autori filma nisu vodili svoju ekipu na sred okeana u neku napuštenu metalnu vojnu bazu. Ipak, svaki kadar je ovde perfektan i deluje veoma autentično, kao da zaista gledamo naše junake u sred vodene nedođije gde se okean pruža dokle vam pogled seže... Vojna baza deluje prilično staro, pomalo i zarđalo pa odaje utisak vremešnosti, kao da smo u nekoj staroj sovjetskoj vojnoj bazi. Sve u njoj odzvanja, škripi, sve je počelo da rđa a sablasni utisak izolovanosti je prisutan tokom čitavog trajanja filma. Ovde primećujemo i minimalističku upotrebu pozadinske muzike što takođe pohvaljujemo. Primećujemo i da je distopijska budućnost veoma specifična jer period deluje kao da smo se vratili u prošlost... Od električnih, kompjuterskih ili nekih drugih modernih aparata nema ni traga ni glasa, pa je najveći stepen tehnoloških sredstava koji primećujemo telegrafska mašina koja šalje i prima morzeov kod i pomorski radar. Naravno, tu je i „stara dobra“ mini nuklearna bomba koja upotpunjuje vizuelni utisak nekakvog retro futurizma.

Last Sentinel je specifično ostvarenje koje nije namenjeno baš svakom gledaocu ali ukoliko pronađe svoj put do određenog ljubitelja ovakvih filmova ovaj bi u njemu mogao istinski uživati. Imajte na umu da je ovo ipak nižebudžetni film, da nisu sve stvari u njemu perfektne i na vrhunskom nivou ali da se to uglavnom odnosi na elemente filma koji su sekundarni.

+ misterija; osećaj izolovanosti; završetak
+ perfektan izgled vojne baze na okeanu
+ promenljivi i veoma misteriozni likovi
— ponekad je tempo filma zaista prespor
— neki elementi ipak ostaju nedorečeni

Ocena: 7/10

The Wrath of Becky (2023)

Sat, 26 Aug 2023 20:08:00 +0200

Režija: Matt Angel, Suzanne Coote

Uloge: Lulu Wilson, Seann William Scott, Denise Burse
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt20916568/
Trailer: https://youtu.be/Q-RnvQACrH0?si=24dpWjySDxIuFmu7
Pogledajte još: Orphan: First Kill (2022)

The Wrath of Becky je jedan od filmova koje smo željno iščekivali, budući da nas je originalna Becky iznenadila i postala jedan od naših omiljenih filmova poslednjih godina. Trudili smo se da ne podlegnemo hypeu što se tiče sequela, svakako da ne podlegnemo prvim utiscima stranih recezenata kako je u pitanju ostvarenje bolje od prethodnika, a zatim smo po izlasku filma hladne glave prionuli na gledanje a potom film pogledali još jednom. I evo naših utisaka...

Radnja nastavka odigrava se tri godine nakon dešavanja iz prvog filma, kada je grupa nacista terorisala Beckynu porodicu u kolibi podno jezera i ubila joj oca. Ovo je svakako dobra odluka jer je Lulu Wilson taman toliko starija nego što je bila u vreme snimanja prvenca pa bi svaka drugačija odluka autora bila apsolutno pogrešna i dovela bi do još jednog Orphan: First Kill vizuelnog fijaska. Anyway, sada 16-godišnjakinja Becky živi svoj život skoro kao delikvent, iskorištavajući i napuštajući svoje hraniteljske porodice ali i svakodnevno uvežbavajući svoje veštine borbe i sposobnosti preživljavanja u divljini. I koliko god ovo poslednje delovalo logično toliko se ono prvo čini suvišnim ali film teče dalje i smešta se u kuću vremešne žene Elene kod koje se Becky skupa sa svojim psom Diegom uselila. Elena tretira Becky kao ravnopravno živo biće, ne postavlja joj nikakva pitanja vezana za njenu prošlost i samoću a ova baki pravi društvo, izigrava joj ćerku i pomaže da lakše preživi svoje staračke dane. Ovaj deo priče će gledaoci svakako lakše progutati od onih bogatih hraniteljskih porodica.

Ali, ovaj film ne bi bio to što jeste da nema i nacista... Ovaj put tu su tri nazi lika koji su pripadnici nekakve američke organizacije. Sama organizacija ima neke svoje ciljeve i oni su delimično pojašnjeni tokom trajanja filma ali smatramo da je ta tematika mnogo zanimljivija gledaocima iz Sjedinjenih Država nego što će biti nama sa balkanskih prostora. Becky ovaj trio upoznaje na svom poslu jer novac zarađuje konobarišući u lokalnoj gostionici, gde služi hranu i tople napitke. Potpuno očekivano dolazi do jednog akcidenta, Becky se zamerava pomenutim spodobama a oni već iste večeri uspevaju da joj uđu u trag i da je prate do njenog doma gde ubijaju staramajku Elenu i otimaju Diega... Becky je godinama čeznula da namlati neke antipatične likove i pripremala se za ovakvu situaciju a sada je konačno dočekala da brutalno tamani stvorove koji bespotrebno troše vazduh. Spašavanje svog psa ovde figurira samo kao izgovor jer se gledalac ne može oteti utisku da bi se klinka nameračila na dotične tipuse i da su joj načinili manji prekršaj. Ovaj deo zapleta je svakako mogao biti uverljiviji ali nije u toj meri problematičan da bi se stavio pod minuse.

Ono što nadalje sledi je na liniji onoga što smo videli u prethodniku, dakle red ubijanja, pa red razgovora. Sve se (opet) dešava u kolibi podno jezera, gde članovi pomenute organizacije kuju nekakve veće planove. Becky se skriva po okolnim šumama & gorama i sa bezbedne udaljenosti prati svaki korak negativaca, preti im, poigrava se sa njima, a zatim ih ranjava, zarobljava i likvidira na maštovitije načine nego ranije (što je i očekivano kada je u pitanju jedan sequel). Sama lokacija je perfektna, veoma ugodna oku i dovoljno slična ali opet različita od one iz prethodnika. Osim u unutrašnjosti kolibe gledamo i kadrove na vodi, u okolnoj šupi, u ambaru a zatim i u šumi. Finale nam, opet donosi nešto urbanije okruženje, tako da se film definitivno ne može okarakterisati kao monoton. On je takođe i veoma brutalan jer vidimo veoma unakažena tela, eksplozije glava i slične stvari a vidimo i ponovo odličnu glumu sada već eminentne Lulu Wilson kojoj je Becky životna uloga iako je već igrala u mnogo poznatijim i gledanijih ostvarenjima. I ostatak ekipe je na novou pa i po tome film drži korak sa prethodnikom.

Ali, tu je otprilike i kraj dobrim stvarima koje smo videli u The Wrath of Becky. Ukupno gledajući scenario je dosta slabiji i neuverljiviji nego u prethodnom filmu i ne služi ničemu osim kao fitilj koji će dovesti do eksplozije brutalnog nasilja. A kada ta eksplozija usledi i nešto kasnije splasne ne možemo se oteti utisku da ipak nismo do kraja zadovoljeni... Ubistava naprosto ima malo, naravno, u skladu sa brojnim stanjem likova koji se nalaze u kolibi. Pa čak i to oskudno brojno stanje je dodatno „amortizovano“ činjenicom da se neka ubistva događaju van ekrana a da neka od njih i nisu toliko spektakularna. Jednostavno, The Wrath of Becky ima suviše malo „mesa“, deluje kao da uvod čini gotovo polovinu filma a da se akcija suviše brzo završava nakon što spektakularno započne. Autorima se nekako izmigoljio iz ruku najjači adut koji su imali u svojim rukama a to je simpatična devojčica koja bespoštedno ubija naciste, rasiste i mizogene neljude. Toga ovde ima, naravno, ali smo očekivali da će The Wrath of Becky poput svakog sequela doneti veći broj ubistava i da će biti barem malo duži (traje oko 80 minuta).

Nije nam se dopala ni odluka da film u nekim delovima postane komedija. Oređena ubistva nam se apsolutno nisu svidela (ubistvo babe u kolibi) a što se tiče same završne scene ni tu nismo načisto u kojem pravcu autori planiraju odvesti svoju Becky. Čini se da će treći deo ovog serijala biti čistokrvna brutalna akcija (sa potencijalnom dozom komedije) a da li će vam se to dopasti zavisi isključivo od vašeg ukusa i toga koliko vam se dopala originalna devojčica iz prvog filma. The Wrath of Becky je OK film ali ništa više od toga: on je svakako zanimljiv, dinamičan i vredan gledanja ali ni u kom slučaju se ne može po kvalitetu primaći originalu.

+ zanimljiv, dinamičan i brutalan film
+ Lulu Wilson u glavnoj ulozi Becky
+ ostatak kastinga; lokacija; ubistva
— u nekim delovima dosta neozbiljan
— neki delovi uvoda; premalo ubistava

Ocena: 6/10

Lost (Season 1) (2004-2005)

Thu, 24 Aug 2023 21:15:00 +0200

Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt0411008/episodes?season=1

Trailer: https://youtu.be/KTu8iDynwNc?si=sGCOCwB-hsQePGeB

Seriju Lost nismo pogledali onda kada je trebalo i kada je vladala opšta pomama za istom već tek nedavno, sa ogromnim zakašnjenjem. Pre sada već dvadeset godina svi su brujali o ovoj hit seriji, svi su bili opsednuti preživljavanjem grupe ljudi na pustom ostrvu a zatim je većina fanova ostala razočarana završetkom serije... Nas je hype tradicionalno odbio od gledanja, ali hej – nikada nije kasno da se dobra serija gleda strasno!

Hajde da se malo podsetimo činjenica koje verovatno već vrlo dobro znate... Lost je američka serija koja se emitovala od 2004. do 2010. godine a žanrovski je svrstana u naučno-fantastičnu avanturu sa paranormalnim elementima i inspirisana je onim čuvenim filmom gde Tom Hanks preživljava na pustom ostrvu. Kreatori serije su Jeffrey Lieber, J. J. Abrams i Damon Lindelof, činilo ju je šest sezona (ukupno 121 epizoda), često je proglašavana za jednu od najboljih serija svih vremena a u svoje vreme je bila i najpopularnija. Prvu sezonu je gledalo u proseku 16 miliona gledalaca po epizodi dok je ta brojka u finalnoj sezoni pala na još uvek impozantnih 11 miliona... Teško je proceniti koliko je nakon gotovo dve decenije ostavila traga u narodu i koliko se danas gleda ali je činjenica da se i poslednjih godina pojavljuju filmovi/serije koji je u potpunosti ili u delovima kopiraju. U vreme svog izlaska serija je bila jedna od najskupljih, kako zbog velike glumačke ekipe tako i zbog izmeštene lokacije snimanja (Hawaii) te je samo pilot epizoda koštala preko 14 miliona dolara, što je danas pristojan budžet čak i za jedan bioskopski horor hit...

I baš pomenuta pilot epizoda emitovana je 22. septembra 2004. godine dok se poslednja, 25. epizoda emitovala 25. maja naredne godine. Već u pilot epizodi (koja je zbog obilne radnje podeljena na dva dela) upoznajemo se sa putnicima prekookeanskog aviona koji je iz nepoznatih razloga pao na obalu nekakvog nepoznatog ostrva. Nešto kasnije doznajemo da se u avionu tokom leta desila havarija, da je čak došlo i do nekih eksplozija, da se letelica još tokom leta, ili tačnije rečeno poniranja nakon akcidenta – raspala na nekoliko delova, gde je centralni deo pao na peskovitu obalu a ostali su rasuti po okolnim šumama ostrva. Dobar deo putnika dela aviona koji je pao na obalu je nekim čudom preživeo, neki istina i nisu, ali pokušavaju da ohlade glave, spasu povređene, sačuvaju i sve što im može zatrebati iz olupine aviona a zatim i da pošalju nekakav signal za pomoć kako bi ih neko video i što pre spasio. Sada, toliko godina kasnije, nije nikakav spoiler da tokom prve sezone nikakva pomoć stići neće, niko preživele putnike videti neće, niti će oni doznati gde se uopšte nalaze i koje misteriozno ostrvo je u pitanju...

E sad, neke elemente ipak doznajemo, ne samo kroz neminovno istraživanje ostrva, makar onog njegovog dela koji je bliži mestu pada aviona, već i kroz pozadinske priče svakog od preživelih likova, tačnije od desetak karaktera koji su u fokusu (preživelo je ukupno 40-tak ljudi, razne dobi, pola i koji potiču iz raznih delova sveta). Reklo bi se da je centralni dvojac sastavljen od Jacka Shepharda, mladog doktora kojeg ćemo prvog ugledati na početku pilot epizode, i Kate Austen, naizgled prijatne i krhke mlade žene za koju se kasnije ispostavlja da poseduje veoma turbulentnu prošlost. Među njima se odmah rađa neka vrsta emocije koju oni ipak pokušavaju da drže po strani jer im je prioritet preživljavanje u datim uslovima i pomoć drugim putnicima. Drugi putnici su oličeni kroz još desetak drugih likova, čijim trenutnim i prethodnim sudbinama se bavimo s vremena na vreme, dok su svi ostali preživeli blurovani i nalaze se u maglovitoj pozadini. Ovakva odluka ne deluje previše realno i ispravno, jer se dobar deo putnika čini apsolutno zapostavljen od strane centralnih karaktera, ali je za seriju svakako svrsishodna jer bi se u suprotnom radnja rasplinula na mnogo strana.

Prvih nekoliko epizoda uspešno gradi temelje za ono što sledi, za ton priče, lokaciju ali i za odnose među samim likovima. Dalji tok serije samo dodatno proširuje početne epizode ali nas nikada ne dovodi u stanje dosade jer bukvalno svaka epizoda ima svoju sporednu temu i svoje adute. Centralna tema je uvek – preživljavanje, istraživanje ostrva i pokušaj spašavanja/alarmiranja ali je ta centralna tema uvek povezana sa sekundarnom koju gledamo u flashbackovima. Svaka od epizoda se bavi po jednim preživelim putnikom i daje nam priliku da se upoznamo sa njegovim životom, koji je neposredno prethodio letu avionom ili se odigravao nešto ranije. Pametna odluka je da se gledaoci ne zbunjuju nabacanim pričama već da jedna epizoda sadrži scene iz prošlosti isključivo jednog junaka. U kasnijoj fazi sezone neki od već „flashbackovanih“ karaktera dobijaju dodatne flashbackove koji su u principu uvek zanimljivi, skoro pa u rangu sa dešavanjima na ostrvu. Možda nam se samo jedna priča iz prošlosti nije dopala i to ne zbog toga što nije dobro snimljena ili nema težinu već ne volimo i ne poznajemo dovoljno bliskoistočne političko-ratne odnose.

Veoma je zanimljivo što svako od prikazanih putnika ima neke svoje tajne koji nije saopštio svojim saborcima u preživljavanju. Neki će to morati pre ili kasnije da učine, dok će drugi te tajne preneti u narednu sezonu... Ispostaviće se da niko od preživelih nije onakav kakvim se predstavlja, ili makar ne onakav kakvim smo ga doživeli i mi gledaoci i preživeli putnici. Svi koje vidimo imaju neke svoje tajne, porodične traume i tragedije, periode života kojim se ne ponose ili greške koje su svesno načinili i sa kojima se suočavaja u pustoši misterioznog ostrva... No, ni to nije sve jer vremena ipak nema na pretek budući da ostrvo preti gotovo svakoga časa: osim jezive opasnosti koja preti svake noći (iz šume se čuju jezivi neljudski krici koji kao da dolaze od neke ogromne zveri), tu su i povremeno teški vremenski uslovi, bolesti i povrede (plus obavezni porođaj) a tu su i neki žitelji ostrva... Serija veoma uspešno kombinuje sve žanrove koje ima u ponudi, miksujući misteriju, napetost ali i paranormalne pojave. Cenimo da su svi ovi elementi dobro izbalansirani a da bi kamen spoticanja po neke posmatrače ipak mogli biti nešto obilniji flashbackovi.

Atmosfera na ostrvu zaista ne dozvoljava da dođemo do daha i u njoj će definitivno uživati svi oni koji vole ostvarenja na temu preživljavanja. Sezona nudi čitav dijapazon tema i dilema sa kojima se može susresti nesrećnik koji se nađe na jednom ovakvom mestu, zaboravljen od svih. Ipak, serija se ne trudi da ide u ekstreme, trudeći se da bude što gledljivija, često na nivou telenovele, pružajući gledaocu ipak delimično romansiraniji pristup temi, ne igrajući se njegovim emocijama i ne zadirući preduboko u realnost. Ovo se vidi već po činjenici da sezona i pored 25 epizoda, što je prilično mnogo za moderne serijske standarde, ne „čašćava“ gledaoce velikim brojem smrti likova iz centralne grupe. I kada se desi neko stradanje uglavnom su to ljudi iz „maglovite“ skupine, valjda kako se casual gledaoci ne bi previše potresli. Nerealnosti se ovde ne zaustavljaju a najpre ćete primetiti da su preživeli ipak suviše vedrog raspoloženja, tako nesvojstvenog onome ko ne zna da li će preživeti današnji dan, a da vreme provode u aktivnostima koje više pristaju životu u urbanom, svakodnevnom okruženju. Preživeli uživaju u opuštenim šetnjama, čitanju knjiga i igranju golfa mnogo više nego što se brinu o prehrani ili naoružanju, što bi verovatno ipak bio prioritet.

Likovi koje posmatramo su šarenoliki, različitih naravi i istorijata te potiču sa različtih delova sveta. Ono što im je karakteristično je da su gotovo svi relativno iste zanimljivosti tako da ne možemo konkretno navesti ko je manje a ko više interesantan. Nama su možda najzanimljiviji bili kadrovi sa sumnjivim Johnom Lockeom dok su standarno najiritantniji sa dečakom a zatim i sa nekim ženskim likovima. Reklo bi se da je centralni dvojac istog ranga zanimljivosti dok se svi drugi nalaze u drugom redu. Kasting je ovde očigledno dobro odrađen pa iako vas nijedan od glumaca neće oduvati svojim glumačkim kvalitetima (ruku na srce ni scenario nije takav da to dozvoljava) svi koje gledamo na ekranu su sličnog kvaliteta i niko ne odudara, ni pozitivno ni negativno. Zanimljivo nam je bilo videti Harolda Perrineaua koji je danas svetski poznat i priznat zbog glavne uloge u hit seriji From ali i našu Miru Furlan u jednoj od većih sporednih uloga koja je zaista odlično odigrala poverenu joj rolu. Ono što je takođe nerealno kada su preživeli u pitanju je što su svi i dalje veoma čisti i uredni, muški taze obrijani a žene sveže ofarbane, kako bi se opet izašlo u susret gledaocima a nauštrb realnosti.

Nedovoljna realnost je zapravo i najveća mana koju možemo prigovoriti prvoj sezoni, uz povremenu prerazvučenost i naivnost, što je verovatno problem koji neće biti iritantan za neke gledaoce ali smo ga mi konstantno primećivali. Lost definitivno nije potpuno realistična serija a taj svoj aspekt je žrtvovala kako bi bila lakša za konzumaciju i kako bi doprla do što većeg broja gledalaca. Paradoksalno, ova priča o preživljavanju na pustom ostrvu zapravo to i nije, ovo je mnogo više priča o višeslojnom razvoju većeg broja karaktera i upoznavanju svakog od njih pojedinačno. Misteriozno pusto ostrvo ima još mnogo toga da kaže ali su to autori ostavili za naredne sezone...

+ ambijent, atmosfera i izgled samog ostrva
+ višeslojne pozadinske priče glavnih likova
+ stalna misterija; paranormalni delovi priče
— neki elementi nisu realni; slabe animacije
— povremeno dosta naivno i malo razvučeno

Ocena: 7/10

Under the Dome (season 3) (2015)

Sat, 19 Aug 2023 21:24:00 +0200

Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt1553656/episodes?season=3

Trailer: https://youtu.be/bjNUmov_1oE

Hajde da privedemo kraju opisivanje ove serije koja je počela tako dobro a završila se neuspešno, ne samo odbijanjem publike da je gleda već i otkazivanjem četvrte sezone koja je bila u planu. Nakon dosta čudnog pravca u kojem je serija otišla gledanost je veoma pala (tačnije, padala je odmah nakon premijerne epizode prve sezone) a za tako nešto ipak možemo pronaći razloge koje ćemo pokušati da objasnimo u nastavku ovog opisa...

Kao što dobro znate – Under the Dome je serija bazirana na istoimenoj knjizi Stephena Kinga, međutim, književna podloga se raubovala samo tokom prve sezone dok su druga i treća isključivo plod fikcije scenarista i sa poznatim piscem nemaju nikakve veze. Jednostavna radnja u kojoj grupa meštana malog američkog gradića mora preživeti svojevrsnu apokalipsu na ograničenom prostoru uzrokovanu iznenadnim padom ogromne neprobojne staklene kupole koja im onemogućava izlazak i komunikaciju sa ostatkom sveta dodatno je proširena raznim drugim dogodovštinama koje nisu uvek uspele i često deluju kao potpuno promašene i apsurdne. Jeste, i tokom prve sezone smo bili svedoci gomile misterija koje je kupola servirala svojim zatočenicima ali mislimo da su u trećoj sezoni autori ove serije otišli najdalje, pretvarajući svoj projekat u pravu fantaziju, ne toliko originalnu, ne previše uverljivu i tek na granici gledljivosti. Ipak, mi smo kao pravi fanovi pogledali sezonu do kraja, nimalo se ne kajući zbog toga, ali i ne uspevajući pronaći nijedan element koji bi treću sezonu izdigao iznad druge (o prvoj nema ni govora).

Sezona se nastavlja baš tamo gde je prethodna stala – u podzemnom prolazu koji su žitelji gradića pronašli i putem kojeg bi trebali napustiti izolovanu zonu pod kupolom... Na naše opšte iznenađenje to se i desilo! Naredni kadrovi prikazuju da su se želje preživelih zatočenika ispunile, da je kupola nestala a da su svi prisutni nastavili svoje normalne živote, skoro kao da tragedije iz prve dve sezone serije nije ni bilo... Chester's Mill se potpuno oporavio, čak primio i neke nove žitelje, te nastavio svoj idilični život, okupan jarkim veselim bojama i vedrim suncem na vrhu horizonta... Međutim, jedan od stanovnika gradića ipak nije ni miran, ni spokojan: on već duže vremena sumnja da se sa nekim žiteljima dešava nešto jako čudno i da oni naprosto nisu osobe koje su nekada bile. Uz sve to, višemesečnim posmatranjem ovaj lik je došao do zaključka da se neki stanovnici Chester's Milla „ponavljaju“, da se ista osoba istovremeno nalazi na nekoliko lokacija u različitim ulogama, kao da ga je neko iskopirao i napravio klona! No, ovo je samo početak odmotavanja nove misterije koja se naslanja na sve ono što smo gledali u svim prethodnim epizodama...

I, naravno, opet će u centu pažnje biti naš stari dobri znanac Dale Barbara, skupa sa svim starim junacima (makar onima koji su preživeli), uz potpuno očekivanu podršku novih karaktera, kako onih pozitivnih tako i negativaca. Veoma brzo po početku treće sezone sledi veliki preokret, ne toliko očekivan, ali preokret koji nećemo otkrivati jer je to jedan od malobrojnih aduta koji poneke gledaoce može „navući“ da pristupe gledanju ove omražene sezone. Najneutralnije rečeno – ništa još nije završeno i ništa nije onako kao što na prvi pogled izgleda, iako je u nekom trenutku izgledalo da je baš tako... Ima u Chester's Millu još mnogo posla za naše junake, još težeg nego ranije, sa još neizvesnijim ishodom i sa potencijalno najviše žrtava. Opet su prisutne neke neobjašnjive stvari, velike i nerešive misterije, konstantni problemi sa meštanima, sa novim negativcima, a ni neki stari nemaju nameru da se predaju... Reklo bi se da je dijapazon onoga što sezona nudi standardan za Under the Dome seriju i da nudi ono na šta su malobrojni preostali fanovi navikli i što od nje mogu i očekivati...

Međutim, stvari ne stoje sjajno i to ćete videti već po samom početku. Ostavićemo po strani to što su neki od najjačih likova serije ovoga puta još malo slabije napisani nego u prethodnoj sezoni, a koja je po ovome bila slabija od prve, i preći ćemo na centralni problem a to je priča. Priča u poslednjoj sezoni se neprestano kreće između nonsensa, drugorazredne kopije i apsolutno bespotrebno dopisane radnje koja je apsolutno nedostojna jednog Stephena Kinga. Umesto da se bavimo famoznom kupolom, koja je možda ispucala sav arsenal koji je imala na repertoaru ili su možda autori serije procenili da im je potrebno nešto originalnosti, dešavanja se ovaj put dobrano odvijaju ispod površine zemlje i u svojevrsnim tunelima i katakombama. Upravo tu se nalaze i famozne čaure koje su postavljene sa jednim ciljem (koji nećemo otkrivati) ali koji je deo šire priče koja deluje potpuno prekopirana iz legendarnog Invasion of the Body Snatchers (i njegovih brojnih rimejkova). Priča koju smo prvi put gledali u filmu iz 1956. godine je uvek zanimljiva ali smo je ovde pronašli kao apsolutno neodgovarajuću i ne baš dobro sprovedenom u delo. Očekivali smo da nešto što je počelo na onakav način treba da se nastavi (pa i završi) na neki sličan.

Definitivno je jasno da je scenario pisao neko mnogo manje talentovan od gospodina Kinga ili je neko i negde odlučio da serija treba da izađe ispod kišobrana pomenutog pisca i ponudi nešto drugačije i neočekivano, što će moći da se eksploatiše u više narednih sezona. Međutim, nije ovde ni priča jedini problem već su tu i neki postupci likova ali i neki potpuno promašeni karakteri. Najpromašenija nam se činila Marg Helgenberger, inače dobra glumica, koja je ovoga puta odabrana za glavnog negativca. Njena pojava je (i to definitivno nije njena krivica) suviše teatralna, predvidljiva i apsolutno odbojna i neuverljiva, u suštoj suprotnosti od, recimo, jednog Big Jim Rennieja koji je figurirao kao (polu)negativac kroz čitavu seriju. Uz sve to imali smo utisak da je za ulogu centralne negativke morala biti izabrana neka druga glumica jer se gospođa Helgenberger čini suviše vremešna za ulogu manipulatorke i zavodnice mlađih članova društvene zajednice Chester's Milla. Ostatak kastinga je korektan za standarde koje je serija postavlila ali ovoga puta nema nijednog novog imena koje bismo posebno istakli...

Izgled serije je više nego korektan, čak i neki specijalni efekti deluju mnogo bolje nego ranije. Dešavanja se osim pod kupolom, i u nekoj vrsti „alternativne stvarnosti“, dešavaju i pod zemljom ali i van kupole, čime je izbegnuta vizuelna monotonija. Monotonija likova je razbijena ubacivanjem novih likova ali i „stanjem“ u kojem su stari i dobro poznati karakteri, što je takođe pozitivno. Sezona nudi brojne preokrete, odgovore na mnoga pitanja a zatim se završava i nikada neće biti nastavljena... Iako je snimanje četvrte sezone inicijalno bilo u planu od nastavka se odustalo a ono što je potpuno paradoksalno je da završetak ove serije i ne deluje tako nedorečeno kako bi se moglo činiti kada čujemo da je nastavak snimanja otkazan. Naravno, u zadnoj epizodi postoji mali cliffhanger koji bi mogao da se razbukti u makar dve naredne sezone ali je priča koju smo posmatrali u prethodne tri ipak završena pa malobrojni gledaoci ipak mogu biti zadovoljni i ne trebaju se osećati prevareno zbog nedovršene priče ili iznevereni jer većina odgovora nije data a nastavak serije neće videti. Što se nas tiče bilo nam je žao što se sve završilo jer bismo gledali nastavak bez obzira kojeg on kvaliteta bio i u kojem pravcu bi on otišao.

Autorima serije se ipak mora odati priznanje što su pokazali veliku hrabrost i usudili se da dodatno prošire „književno delo“ najpoznatijeg pisca horora. S druge strane, dobar deo njihovih odluka se čini kao pogrešan pa se tokom gledanja treće sezone nismo mogli oteti utisku da je ova serija trebala i morala otići u potpuno drugom pravcu koji bi bio na tragu prve, pa i druge sezone. Ne mislimo da je Under the Dome (season 3) potpuni fijasko, da su epizode negledljive ili da im se nikada u životu više nećemo vratiti; mislimo samo da im netolerantni fanovi apsolutno neće dati šansu a da su za to krivi i sami autori.

+ opet nove misterije i novi preokreti
+ serija je ipak završena na neki način
— promašen pravac u kojem je sve otišlo
— slab lik centralnog ženskog negativca
— skoro amaterski nonsens elementi

Ocena: 5/10

The Final Destination (2009)

Wed, 16 Aug 2023 20:55:00 +0200

Režija: David R. Ellis

Uloge: Nick Zano, Krista Allen, Andrew Fiscella
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1144884/
Trailer: https://youtu.be/8gcQCUfDzjc
Pogledajte još: Saw V (2008)

Ovaj film nikada ranije nismo gledali jer smo u vreme izlaska filma iz nekog razloga već odustali od ovog serijala. Stoga nas je veoma zanimalo u kojem pravcu je sve krenulo nakon odličnog prvenca i dva solidna nastavka koji su uspeli stvoriti horde zagriženih fanova u principu veoma sličnih ostvarenja na gotovo istu radnju, sa veoma sličnim likovima i sa vrlo malo varijacija na ono što je utemeljeno još 2000. godine...

Nakon uspeha Final Destination 3 odmah se pristupilo pripremama za snimanje nastavka a to se i dogodilo tri godine kasnije. Pala je odluka da film nema brojku u svom nazivu, što nikada ne podržavamo ali je verovatno tako odlučeno jer je film zamišljen kao poslednji ili možda najbolji u nizu... Da ovo poslednje nije slučaj pokazalo se veoma brzo jer je The Final Destination uglavnom dobio loše ocene kritike (pa i publike) što ga ipak nije sprečilo da bude deo serijala sa najvećom zaradom. Razlog ovome je verovatno i odluka da film bude sniman u 3D tehnologiji koja je danas prilično odbojna i prevaziđena (više o tome u nastavku) ali u vreme izlaska filma je to bio tehnološki hit i veliki mamac za publiku. Anyway, priča koju ovde gledamo je više nego standardna za ovaj serijal: grupa tinejdžera izbegava smrt tokom velikog masakra na NASCAR trci ali ih nakon toga smrt proganja i uzima jednog po jednog... Centralni karakter (lik koji je imao standardnu viziju masakra) pokušava da odgonetne smisao stradanja ali i redosled kojim će ginuti njegovi prijatelji i poznanici a zatim se sve završava upravo onako kako i očekujete od jednog Final Destination filma.

Dakle, što se tiče priče ovde zaista nema nikakvih iznenađenja. Sve se odigrava upravo onako kako gledaoci i očekuju, čak i bez onih originalnih izleta koje smo videli u prethodniku. Ovde posmatramo isključivo vizije glavnog lika koji neposredno pre svake smrti doživljava svojevrsni trans-rebus a osim što zanemaruje „dostignuća“ iz Final Destination 3 The Final Destination zanemaruje i sve pretodnike, po prvi put ne spominjući bilo šta što se u njima desilo i bilo kojeg prethodnog nastradalog karaktera. U ovom filmu ponovo gledamo hrpu mladih ljudi, recimo starijih tinejdžera, koji su opet užasno generički, bez ijedne trunke originalnosti, simpatičnosti ili bilo kojeg detalja koji bi učinio da ih pamtimo duže. Ovde likovi zaista ne služe da ih volimo, analiziramo, upoznajemo ili strepimo za njih; oni su prisutni isključivo da bi u jednom trenutku doživeli brutalnu smrt nakon niza slučajnih koincidencija pa je i celokupan scenario napisan u skladu sa tim. Dijalozi koje slušamo su užasno generički, izveštačeni i neubedljivi, definitivno najslabiji u dosadašnjoj franšizi. Postupci likova su predvidljivi ali neprirodni tako da se savršeno dobro uklapaju u slab scenario.

Ono gde film takođe kaska za prva dva dela (recimo da je u rangu trećeg) je uvodna scena na auto trci, koja je dobro režirana ali je inferiorna u odnosu na čuvenu scenu na autoputu iz drugog dela jer je preanimirana ne baš najubedljivijim CGI animacijama, čak i za doba izlaska filma. Čudno je kako se The Final Destination vratio nekoliko koraka unazad u odnosu na prva dva nastavka iako je u njega uloženo dosta više novca ali se odgovor verovatno može tražiti u famoznim 3D scenama koji su danas, ukoliko film gledate na TV aparatima, apsolutni višak. Pre svakog ubistva glavni lik ima već pomenute vizije koje su delom kompjuterski animirane i rađene u 3D tehnici. Zapravo, u formatu filma koji budete gledali od 3D tehnologije nema ništa ali ćete videti scene koje su to trebale biti jer u njima uvek nešto animirano leti ka vama, bilo to animirano staklo, meci, zmija, štagod... Jedini element filma koji čini ovo ostvarenje vrednim gledanja su ubistva, koja su takođe animirana ali zato veoma brutalna i zanimljiva. Posebno pohvaljujemo nekoliko odlično režiranih scena koje prethode ubistvima, poput one u frizerskom salonu ili auto praonici.

Neki čak kažu da je ovo stand alone Final Destination sequel, nastavak koji može da se gleda i bez overenih prethodnika, što je možda tačno ali za tako nečim zaista ne vidimo potrebu: svaki od tri prethodnika je kvalitetniji od The Final Destination, u razmeri od mnogo do primetno, pa ne vidimo razloga da se prvenstveno ne pogledaju prethodni nastavci a zatim, ukoliko baš žudite za more of the same radnje – i ovaj četvrti.

+ nekoliko odlično režiranih scena
+ veoma maštovita i brutalna ubistva
— mnogo prilično slabih animacija
— veoma slab scenario i dijalozi
— slabi likovi; suvišni 3D kadrovi

Ocena: 5/10

From (Season 1) (2022)

Tue, 08 Aug 2023 21:33:00 +0200

Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt9813792/episodes?season=1

Trailer: https://youtu.be/pDHqAj4eJcM

From je jedna od popularnijih i cenjenijih serija novijeg datuma (makar je to bila prva sezona) pa se može reći i da smo zakasnili sa njenim gledanjem te je ova recenzija verovatno malo izgubila na aktuelnosti. Nevermind, za dobar serijski materijal nikada nije kasno pa smo upravo u trenutku kada je najavljeno snimanje treće sezone prionuli na gledanje premijerne. I nismo se pokajali a o našim utiscima više pročitajte u nastavku recenzije...

From je američka SF horor misterija koja je svoju premijeru doživela 20. februara prethodne godine. Sezonu je činilo deset epizoda a poslednja u nizu je emitovana 10. aprila. Kreator serije je John Griffin dok su producenti isti oni ljudi koji su zaslužni za čuvenu seriju Lost. Možda upravo zbog te činjenice misterija koju gledamo u From pomalo podseća na onu iz hit serije iz 2004. godine: posmatramo jednu prosečnu američku porodicu koja svojim kamperom kroz pustu periferiju putuje na nekakav odmor. Otac, majka, sinčić i ćerka tinejdžerske dobi tokom vožnje kroz američku šumovitu zabit najednom nailaze na deblo koje je preprečeno na putu, u zadnji čas uspevaju da zaustave svoje vozilo a onda ga okreću i alternativnim pravcem pokušavaju da se vrate na svoju rutu. Nakon izvesnog vremena ulaze u prilično pusti gradić srednje Amerike, pitaju meštane na koje nailaze za smer u kojem bi trebali poći ali se nakon kratke vožnje u odgovarajućem smeru ponovo vraćaju na isto mesto, samo da bi (ne baš odmah već nakon nekog vremena) doznali da se iz ovog mestašceta naprosto ne može izaći! Na koju god stranu da se krene, kojim god putem da se pođe – vraća se na isto mesto, u isti gradić, bez ikakvog logičnog ili racionalnog objašnjenja.

Porodica se nakon nekoliko bezuspešnih pokušaja zaustavlja, šta će, doznaje ključne informacije od tamnoputog šerifa i nemilice ih prihvata jer drugog izbora jednostavno nema. Šerif i ostali meštani su u principu dobronamerni i toplo su prihvatili naše junake, verovatno i zbog toga što su i oni u nekom trenutku zalutali u ovo mesto i godinama (neko kraće a neko duže) ga ne mogu napustiti. Osim šerifa upoznajemo i druge likove koji potiču iz raznih delova Amerike, različitog su pola, dobi, socijalnog statusa i ostalih osobina. Porodica dobija čak i smeštaj jer praznih kuća ima a one su prazne jer gradić – ima gubitke... Naime, osim nemogućnosti napuštanja ove lokacije za seriju i nas gledaoce je ključna još jedna misterija, ovoga puta još jezivija: po padanju noći ovo mesto zaposedaju stvorenja koja su kombinacija duhova i vampira! Stvorenja koja su u ljudskom obliku bauljaju širom gradića dok su njegovi žitelji zamandaljeni u svojim domovima i ne napuštaju ih do svitanja. Vampiri ne mogu ući u građevine sve dok ne budu pozvani da to učine a kako to već biva u sličnim filmovima i serijama uvek će se naći neko nepromišljen, nedorastao ili naivan koji će to učiniti. A kada dotični to učini – on i svi se nađu u kući biće izjedeni na najbrutalniji način koji možete zamisliti!

I šta sad preostaje članovima porodice ali i ostalim žiteljima „ukletog“ mesta? Pa, ne mnogo ali prvenstveno da se zaštite, koliko mogu, znaju i umeju, zatim da po danu vode život makar približan nekadašnjem a zatim (u kasnijoj fazi sezone) i da doznaju neke bitne informacije o svojoj lokaciji i razlogu zašto su na njoj zatočeni. Kada to učine moći će i (makar su takva očekivanja) dopreti do ostatka sveta ali i možda otići sa ovog jezivog i smrtonosno opasnog mesta... Sve ove aktivnosti neće biti nimalo lake: kao što rekosmo – vampirski stvorovi će s vremena na vreme naći načina da prodru u zaštićene kuće ostavljajući za sobom pravu klanicu, izmasakrirane leševe ljudi, dece, žena i staraca... Odgovore na mnoga pitanja koja se samo umnožavaju kako se sezona nastavlja i dopisuju se na zid dnevne sobe glavne porodice neće biti lako dati jer su problemi koji se postavljaju pred likovima zaista neobjašnjivi, nerešivi u raskoraku sa zdravom logikom. Ipak, ekipa koja je prvenstveno predvođena šerifom, ocem iz kampera i jednim napornim likom koji je naknadno pristigao u gradić uspeva da sve gura napred i koristeći ograničene resurse koji su im na raspolaganju pokuša da izvuče maksimum i sazna/reši neke stvari.

Sve ono što se dozna tokom deset epizoda nije ni približno broju otvorenih pitanja i neobjašnjivih misterija kojima se likovi ali i gledaoci neprestano bombarduju. Veliko je pitanje da li je sezona odgovorila i na nekoliko procenata postavljenih pitanja/misterija a da li će ta škrtost zadovoljiti vaš filmski/serijski ukus ostavljamo isključivo vama na procenu... Nas je ovaj način odmotavanja priče veoma podsetio ne samo na već pominjani Lost već i na nedavnu hit seriju Manifest, koja je šampion po broju otvorenih misterija tokom četiri emitovane sezone. Da li će se sve to što vidimo u From vremenom, tačnije nakon nekoliko sezona (za sada tri ali potencijano i više), uspešno posložiti – ostaje da se vidi ali stoji zamerka da je što se tiče bilo kakvih odgovora prva sezona veoma škrta i da će gledalac na kraju desete epizode vrlo malo znati o stvarima koje je gledao skoro deset časova. Čak i ono što likovi znaju nije objašnjeno, poput famoznih talismana koji iz nekog razloga štite unutrašnjost objekta: oni jednostavno – „rade“, iz nekog razloga funkcionišu tako što distanciraju stvorove i to bi trebalo biti dovoljno i nesrećnim zatočenicima ali i nama gledaocima pred malim ekranima.

Dok posmatramo misterije koje se nižu jedna za drugom uživamo u veoma sporoj i specifičnoj letargičnoj atmosferi koja se tako dobro uklapa u ruralni izgled polupustog zabačenog mestašceta. Ovde je život zapravo stao, veoma je spor, ne samo zbog toga što je periferija uvek sporija od velegrada već i zbog toga što ljudi ovde nemaju čime da se bave niti poseduju prostora za bilo kakve samoinicijative. Život je na neki način organizovan a usled nedostatka bilo kakvih tehnologija doima se kao da se odvija sredinom prošloga veka, što česti kadar sa retro radio aparatom neprestano potencira. Tempo kojim se radnja odmotava je ponekad zaista vrlo spor, čini nam se pogotovo u početnim epizodama, kada su nas neki dugački filozofski dijalozi i monolozi čak podsetili na ultraspori i po lokaciji sličan Midnight Mass. Nakon početnih epizoda radnja se donekle ubrzava ali i dalje neće zadovoljiti one gledaoce koji isključivo preferiraju brutalnosti, ubijanja i dinamične horor scene. From je prvensveno misterija, donekle i fantastika, a horor elementi se čine samo nakalemljeni na centralnu temu pa verujemo da bi serija dobro funkcionisala čak i da njih nema ili da je opasnost koja vreba mešatane po padanju noći drugačijeg oblika i intenziteta.

Izgled kompletne serije je perfektan, bez i najmanje zamerke, i predstavlja pravi praznik za oči gledaocima koji vole ruralna okruženja. Osim u gradiću radnja se povremeno seli i u obližnju šumu a noćne scene su svedene na minimum i pored teme veoma pogodne za niz mračnih, jezivih ili tamnih scena koje bi nas mogle isprepadati. Specijalni efekti su veoma dobri, uverljivi, veoma brutalni i krvavi a kao što rekosmo nema ih u obilatom broju. Međutim, ono što je dodatno jezivo je izgled stvorenja koja su kostimirana kao da su došla iz XIX veka! Uz sve to imaju jezive osmehe na licu kao da ih je zahvatio demon iz nedavnog hita Smile... Kad oni krenu u smrtonosni pohod naoružani jezivim kreveljenjem i odlučnom željom da izmasakriraju sve na koje naiđu – rešenja nema, spašava se ko kako može a tek svitanje jutra je signal da je teritorija sigurna. Među duhovima vidimo i neke klišeizirane pojave, poput dečaka koji hoda šumom ali kliše momente primećujemo i u drugim delovima serije, u ponašanju dečaka iz kampera, u njegovoj sposobnosti da isključivo on vidi imaginarnog dečaka ali i u dečakovom odnosu sa likom za kojeg svi meštani misle da je zaostao.

Seriji se nema mnogo toga za zameriti ali svakako ima stvari koje nam se nisu dopale. Likovi su tradicionalno škrti u svojim obraćanjima što nikada ne deluje realno u filmovima i serijama pa tako nije ni ovde. Uglavnom se nikada ne izjašnjavaju do kraja isključivo zbog toga da bi misterija koja se servira gledaocima što duže trajala. Primetno je i nerezonsko udaljavanje likova iz najrazličitijih razloga a element koji nam je možda najviše zasmetao je prikaz žitelja koji su se skućili u neku vrstu hippie komune, u jednu oveću kuću na nekoliko nivoa. Iako ih vodi temperamentna žena vremešne dobi a njihov nezvanični lider je najprijatnija devojka u seriji iz nekog razloga nam ništa vezano za ovu grupu uglavnom mladih ljudi nije bilo previše interesantno te smo jedva čekali da se fokus prebaci na šerifa, oca i majku iz kampera ili napornog stručnjaka. U duhu filmske/serijske tradicije neki od mlađih karaktera nerviraju a vidimo i neke scene koje bismo ocenili kao potpuni višak a koje se gotovo odreda dešavaju u gore pomenutoj komuni. Cliffhanger u poslednjoj epizodi ne uzimamo kao manu ali i ovo shvatite kao reakciju gledaoca koji na dohvat ruke ima narednu sezonu; oni koji su na objašnjenje velikog upitnika morali čekati skoro godinu dana mogli su imati potpuno drugačiju reakciju.

From je definitivno kvalitetno osmišljena, napisana i snimljena serija sa dobro odglumljenim karakterima i velikom dozom misterije na svakom koraku. Ona definitivno nije bez mana i veoma je daleko od savršenstva kakvim je neki gledaoci opisuju ali ćemo ipak sa zadovoljstvom prionuti na narednu sezonu jer nas zanima zbog čega je druga sezona ovog SF horor Trumanovog Showa tako razgnevila veliki broj svojih fanova...

+ doza misterije od prvog do poslednjeg minuta
+ efektan prikaz gradića u kojem je vreme stalo
+ odlične horor scene i kvalitetni specijalni efekti
— malo dosadnjikava dešavanja u hippie komuni
— likovi su mogli biti malo bolji; neki horor klišei

Ocena: 7/10

Fear the Walking Dead (Season 1) (2015)

Sun, 06 Aug 2023 21:28:00 +0200

Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt3743822/episodes?season=1

Trailer: https://youtu.be/yzXglr5bc3w

Nakon što smo priveli kraju gledanje i opisivanje matične serije The Walking Dead (pa i TheWalking Dead: World Beyond) gledanje Fear the Walking Dead nametnulo se kao imperativ. Za one koji ne znaju u pitanju je prvi i najduži (8 sezona) TWD spinoff čije prve tri sezone predstavljaju prequel originalnoj seriji i prikazuju sam početak zombi apokalipse, što nam je uvek veoma zanimljivo, čak možda i zanimljivije od kasnijih postapokalištičnih faza...

Prva FTWD sezona je imala premijeru 23. avgusta 2015. godine a činilo ju je standardnih 6 epizoda, gde se zadnja emitovala 4. oktobra iste godine. Kao što rekosmo – ovde je prikazan sam početak zombi haosa a dočaran je kroz prizmu jedne disfunkcionalne porodice koja živi u predgrađu Los Angelesa. Reč „disfunkcionalna“ shvatite na „američki“ način (čitaj: nisu oni videli naše problematične porodice sa narušenim odnosima) jer ovde osim sina ostatak porodice se čini mahom normalnim. Uglavnom, posmatramo Madison Clark, inteligentnu, odlučnu i dominantnu ženu koja radi kao pedagog u lokalnoj srednjoj školi. Njen verenik je Travis Manawa, miroljubivi i razumni profesor koji je zaposlen u istoj školi a on je očuh Nicku i Aliciji, deci koju Madison ima iz prvog braka (njen suprug a njihov otac je preminuo). Alicia je prilično klišeizirana nadrndana i pretežno neraspoložena tinejdžerka koja je u interracial vezi sa svojim vršnjakom dok je Nick višegodišnji zavisnik zbog čega je sklon problematičnom i nepredvidljivom ponašanju te čestim bežanjima od kuće. Po početku apokalipse njegova zavisnost će praviti još više problema kako njemu samom tako i njegovim ukućanima (a i nama gledaocima)...

Tokom zombi apokalipse broj ukućana u domu Clarkovih se u samo nekoliko dana rapidno povećava... Travis pokušava da u predvečerje smaka sveta spase svoju bivšu ženu i svog sina iz prvog braka. Kada to učini nailazi na haos koji je već zahvatio centar grada pa spas pronalazi u jednom od zamandaljenih lokala. Tu upoznaje tročlanu porodicu Salazar, oca berbera, njegovu suprugu i ćerku, a nakon napuštanja lokala uzvraća im uslugu tako što ih sve skupa odvodi na koliko-toliko sigurnu lokaciju, u dom Clarkovih. Ovih devetoro likova su u fokusu tokom cele prve sezone koja protiče u pokušajima da napuste grad i domognu se obližnje pustinje za koju pretpostavljaju da predstavlja makar donekle bezbednu teritoriju. Naravno, napuštanje velikog grada tokom začetka haosa uzrokovanog najezdom zombija (tokom prve sezone agresivni krvoločni mrtvaci još uvek nisu dobili ime) ne može biti nimalo lak zadatak jer opasnosti vrebaju iza svakog ugla, ulice su zakrčene automobilima, popunjene zombijima i ljudima koji žele napustiti grad ali i vojskom koja očajnički pokušava da stvari zadrži pod nekakvom kontrolom, ne hajući mnogo za civilne žrtve već se trudeći da spreči dalje širenje zaraze.

Sezona ne troši previše vremena da gledaocu predoči kakvi su bili životi naših junaka pre kataklizme: vidimo da je Madison bila predana svom poslu, da je Alicia bila obična tinejdžerka a da je Nick bio sasvim običan narkoman, mnogo bliži smrti nego normalnom životu... Krah sveta se ovde najbolje ogleda u prikazu srednje škole a još bolje u prikazu predgrađa gde se nalazi dom Clarkovih. Predgrađe je perfektno prikazano, sa velikim brojem sasvim običnih kuća u kojima žive sasvim obične porodice... Osećaj toplog leta kao da isparava sa malih ekrana a serija izvrsno prenosi osećaj tople, opuštene, sparne večeri, poslednje u životima ljudi koje posmatramo. Jedno sasvim obično letnje veče, gde ljudi prave rođendanske zabave, voze biciklove ili provode vreme sa ukućanima već tokom noći se pretvara u borbu za goli život i borbu sa nepredvidljivim rezultatom, jer naši junaci – a) nisu pripremljeni za ono što sledi, i b) nisu gledali matičnu seriju The Walking Dead... Možda zbog svega ovoga ne bi trebalo (mnogo) zamerati nekim likovima na nerezonskim postupcima a ono što nas je najviše nerviralo je tradicionalno odvajanje likova i potpuno neprirodno stavljanje u opasne situacije.

Još neki postupci likova ovde znaju da nerviraju, pogotovo iskusne fanove matične serije. Nakon jedanaest TWD sezona malo je teško vratiti se na sam početak i gledati ljude koji ne znaju kako da neutrališu jednog jedinog zombija/walkera, besomučno ga gurajući ili ubadajući nožem u grudi, što ovaj i ne oseća... Po toj karakteristici Fear the Walking Dead (Season 1) je veoma sličan prvoj sezoni The Walking Dead: World Beyond pa ukoliko spadate među malobrojne gledaoce ovog neprihvaćenog spinoffa pomenuti problem vam neće biti toliko nov i/ili iritantan. Samih borbi sa mrtvacima nema mnogo, intenzivnije su tek u poslednjim epizodama, a i onda se mogu nabrojati na prste, što nije nikakva mana. Jednostavno, ovde je prikazan beg ljudi iz centra grada ka periferiji a izbegavanje još uvek ne toliko brojnih grupa zombija deluje kao logična i sasvim prirodna odluka. Izgled zombija je korektan ali svakako kaska za matičnom serijom, što je opet logično. Ovde su zombiji prilično sveži, jer zaraza traje kratko i meri se samo danima, pa mrtvaci nisu imali dovoljno vremena da se raspadnu i pokažu sav talenat majstora šminke. Očekujemo da u narednim sezonama Fear the Walking Dead po ovome sustigne The Walking Dead.

Ukupno posmatrajući likovi su ovde samo prosečni a dele se na manji broj zanimljivih i veći broj ne toliko interesantnih ili bolje reći – tek generičkih. Među zanimljivije bismo ubrojili Madison i Travisa, možda i brutalnog Daniela Salazara i eventualno Lizu Ortiz, Travisovu bivšu suprugu kroz čiju vizuru smo doživeli potpuni slom zdravstvenog sistema i očajničke pokušaje nekolicine posvećenih ljudi da saniraju ono što se u početku zalečiti moglo... Ostatak ekipe (a čine je uglavnom mlađi glumci) je svakako mogao biti zanimljiviji, harizmatičniji, bolje napisan ili simpatičniji ali ostavljamo vremena da se svi oni (ili makar oni koji će preživeti neko vreme) razviju u boljem pravcu u narednim sezonama. Najiritantniji je ipak Nick, baš kao i svaki narkoman kojeg gledamo na ekranima. Iako se ne može osporiti glumački talenat Franka Dillanea koji ga igra i njegova sposobnost da dočara kako povraća višegodišnji zavisnik koji je u krizi apsolutno je odbojno posmatrati ga toliko vremena u kadru. Mislimo da je mogao dobiti nešto manju minutažu koja bi se utrošila na neke druge likove koji su u prvoj sezoni nepravedno skrajnuti. Tu, naprimer, mislimo na Aliciu i na Travisovog sina.

Najjači utisak koji gledalac ima dok posmatra prvu sezonu ove serije je tuga i očajanje. Tužno deluju svi pokušaji da se zadrži prodiranje zaraženih i da se sanira zaraza (gripe, kako se u početku mislilo), baš kao što žalosno zvuče svi pokušaji ohrabrivanja koje čujemo, kako od prisutnih osoba tako i od zvaničnika sa malih ekrana. Naravno, na gledaočevoj strani je već višesezonsko iskustvo jer vrlo dobro znamo kuda će ovaj svet otići i u šta će se pretvoriti malobrojni preživeli... Da su u ovom trenutku prisutni likovi znali da ništa neće biti u redu, da nije u pitanju nikakav prolazni virus, da vojska neće uspeti sačuvati gradove i njihove žitelje a da će vlada kao takva ubrzo nestati, baš kao i ceo sistem – verujemo da bi više njih okončalo muke sopstvenom rukom, baš kao što su pojedinci i učinili. Očajnički deluju pokašaji da se sačuvaju određeni poslovi, imovina, pa čak i besmisleno izgledaju pokušaji nekih etničkih grupa da istraju u svojim „mirnodopskim“ težnjama (sukob Afroamerikanaca sa policijom zbog ubistva jednog tamnoputog mladića)... Sa tačke gledišta iskusnog TWD gledaoca sve ovo deluje potpuno besmisleno i promašeno, mi bismo u svakom trenutku svakome od njih viknuli da potraži naoružanje i hranu, otisne se put periferije i svakoga na koga naiđe gađa direktno u glavu...

Tempo serije bismo ocenili kao odgovarajući, niti prespor, niti prebrz u odvijanju. U odnosu na matičnu seriju primećujemo nešto drugačiju atmosferu, što se gledacima može ali i ne mora svideti, u zavisnosti od toga da li očekuju istovetni doživljaj kao kada su gledali originalnu seriju. Mi ovo svakako pohvaljujemo jer serija nije puka kopija matične, što bi potencijalni gledaoci i mogli očekivati... U odnosu na pomenutu matičnu seriju primećujemo da je Fear the Walking Dead (Season 1) dosta mračnija, što je iznenađujuće. Ovde zaista nema nijednog veselog lika, nijedne sretne scene ili svetla na kraju dana, bez obzira na letnje sunce koje je još uvek visoko na horizontu... Ono što se nama nije svidelo je specifična kamera koja je „drmusava“ i potpuno drugačija od one u TWD seriji. Ovo je potpuno subjektivna zamerka koju stavljamo svakom filmskom ili serijskom ostvarenju u kojem primećujemo ovu nama odbojnu pojavu koja je valjda izmišljena kako bi dočarala nekakav osećaj nelagode ili napetosti. Ovaj osećaj svakako postoji ali ne zahvaljujući toj užasnoj kameri već zbog veoma uspešne atmosfere koja karakteriše ovo predvečerje apokalipse.

Zaključak u vezi prve sezone Fear the Walking Dead jeste da ukoliko ste fan The Walking Dead svakako dajte šansu i ovoj seriji a ona će vas nagraditi pričom koja je ispričana iz nešto drugačijeg ugla. Za takve gledaoce ovo neće biti neviđeno horor iskustvo, svakako ne ni iskustvo nabijeno akcijom i besomučnim tamanjenjem zombija već nešto sporija priča koja prikazuje kako je sve počelo. Ovo jeste komadić koji nedostaje, komadić koji je možda mogao biti ispričan na drugačiji način ili uključujući druge likove, ali koji ni na koji način nije suvišan ili dosadan. Nakon dva uzastopna gledanja ocenjujemo Fear the Walking Dead (Season 1) pristojnom ocenom, zamalo još većoj, i radujemo se gledanju naredne sezone.

+ verno prikazan početak zombi apokalipse
+ atmosfera; izgled serije a posebno predgrađa
+ bezbroj napetosti; dovoljno drugačija od TWD
— nešto slabija prva epizoda; drmusava kamera
— odbojan lik narkomana; nerezonski postupci

Ocena: 7/10

Final Destination 3 (2006)

Sun, 30 Jul 2023 20:48:00 +0200

Režija: James Wong

Uloge: Mary Elizabeth Winstead, Ryan Merriman, Kris Lemche
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0414982/
Trailer: https://youtu.be/ectjqGg92M8
Pogledajte još: I'll Always Know What You Did Last Summer (2006)

Sequel nekog uspešnog horor filma uvek predstavlja kamen spoticanja jer visoka očekivanja fanova prvenca uglavnom ne budu opravdana a autori mahom bivaju raspolućeni između serviranja istovetne radnje i banalizacije svog filmskog dela apsolutno bespotrebnim novotarijama. Ali, ukoliko imamo u vidu da je Final Destination 2 bio pristojno dobar nastavak postavlja se pitanje šta smo mogli očekivati od trećeg dela u čuvenom serijalu?

Radnja filma se dešava godinu dana nakon one iz prethodnika a jedna od odličnih stvari koja karakteriše ovaj serijal je da sledeći film u nizu ne zanemaruje dešavanja iz prethodnika. Ovoga puta u fokusu je tinejdžerka po imenu Wendy koja je novinarka školskog lista pa pokušava da svojim digitalnim fotoaparatom ovekoveči matursku proslavu. Fešta očigledno traje danima i uključuje mnogo provoda i glupiranja a jedna od noćnih aktivnosti grupe momaka i devojaka je i poseta lokalnom zabavnom parku. Kruna večeri bi trebala biti vožnja ogromnim rollercoasterom ali (u tradicionalnom duhu FD serijala) Wendy ima viziju nesreće koja će se dogoditi na visokim šinama i čiji će rezultat biti gomila mladih tela koja će popadati po konstrukciji i na tle zabavnog parka... Naravno, njenoj histeriji skoro niko ne veruje, većina prisutnih se odlučuje za famoznu vožnju a već sledećeg trenutka biće mrtvi, baš kao što su bili i u Wendynoj jezivoj viziji... I baš kao i u prethodnim filmovima oni koji su prevarili smrt stradaju jedan po jedan, na najrazličitije ali uvek brutalne načine...

Odmah na početku opisa moglo bi se postaviti pitanje – šta je to drugačije u trećem delu u odnosu na dva prethodnika i da li ovaj film uopšte ima neku originalnost ili novotariju koja bi ga izdvojila iz dotadašnje trilogije... Odogovor je – veoma malo. Sve ono što je karakterisalo dva prethodnika vidimo i ovde, počevši od spektakularne vizije sa gomilom žrtava, preko klinaca koji ne veruju u viziju, pa do smrti većeg broja prisutnih a onda i smrti koje naplaćuje dugove. I ovde su smrti najrazličitije i dešavaju se pod nizom slučajnih koincidencija a, takođe, i u trećem delu finalni par pokušava da prevari smrt. Imajući u vidu prethodnike finale ovog filma je potpuno logično i očekivano, film ne donosi po tom pitanju nikakvo iznenađenje ali je pitanje da li je nešto drugačije i bilo potrebno ovom filmu. Final Destination je serijal gde fanovi uvek očekuju istu radnju, isti način odmotavanja priče, slično iskonstruisane smrti i vrlo slično finale pa je ovo verovatno jedan od retkih serijala kojem je neoriginalnost plus, čak štaviše – preko potreban element koji izričito pohvaljujemo. Jedina originalnost koju smo primetili je uključivanje famoznih fotografija i njihovo tumačenje u cilju otkrivanja naredne smrti ali i načina na koji će dotična stići...

Po svom izgledu, nivou produkcije, glume, napisanim likovima i pozadinskoj priči Final Destination 3 više liči na drugi deo nego na original. Jeste, gluma većine likova nije na previsokom nivou, scenario takođe nije suviše dubok a ni logičan, većina likova nije za pamćenje a jedina koja jeste je Mary Elizabeth Winstead koja nam se dopala više nego glavna akterka prethodnika. I ovoga puta su dešavanja lišena gotovo bilo kakvog upliva starijih osoba, pa i policije, što ne deluje previše realno i mislimo da je taj element originala mogao biti ovde implementiran. Element na kojem su autori filma insistirali je brutalnost kod ubistava koja su ovoga puta najkrvavija: gotovo da nema ubistva koje ne sadrži samleveno ili zdrobljeno telo ili makar glavu nesrećnika; skoro sva ubistva uključuju ovaj element (očigledno je to bio adut na koji se igralo) ali su sva odreda i zbrzana... Ubistva (ne uvod u njih nego sam čin) su toliko zbrzana da gledalac neće imati vremena da vidi da li su u pitanju animirane scene ili ne. Međutim, animacije se primećuju u uvodnoj sceni koja prikazuje tragediju na rollercoasteru i mora se primetiti da je ova početna katastrofa najslabija u dotadašnjem serijalu.

I pored nešto slabije produkcije i naivnije priče Final Destination 3 je dovoljan da zadovolji sve fanove ovog serijala. Retko ko će ustvrditi da je ovo bolji film od prvog dela, verovatno i od drugog ali će veliki broj brutalnih ubistava i Mary Elizabeth Winstead biti dovoljan razlog za uživanje u filmu pa čak i na ponovno gledanje nakog nekog vremena.

+ Mary Elizabeth Winstead u glavnoj ulozi
+ zanimljive smrti koje se ne mogu izbeći
+ vrlo korektan sequel u duhu prethodnika
— zbrzane smrti i insistiranja na brutalnostima
— animacije; nešto naivnija priča i slabi likovi

Ocena: 7/10

A Lonely Place to Die (2011)

Fri, 28 Jul 2023 20:42:00 +0200

Režija: Julian Gilbey

Uloge: Melissa George, Sean Harris, Alec Newman
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1422136/
Trailer: https://youtu.be/XP5g_QKv7Gw
Pogledajte još: Backcountry (2014)

Tokom snimanja radni naziv ovog filma bio je The Grave at Angel's Peak, što predstavlja mnogo originalniji naslov od A Lonely Place to Die ali i naslov koji tačnije opisuje jednu od efektnijih scena i lokacija u filmu... No, to u principu nije ni mnogo važno, ono što je bitno je da fanovi tzv. ransom thrillera u ovom ostvarenju mogu istinski uživati a ukoliko hoće da im se svidi u celosti moraće zažmuriti na neke od njegovih mana koje uglavnom isplivavaju u drugoj polovini...

A Lonely Place to Die počinje jezivim kadrovima planinarenja momka i devojke a opšte je poznato da osim klaustrofobičnih scena najviše napetosti u filmovima pružaju one koje se dešavaju na visokim liticama (i visinama uopšte). I dok kažete pa-k’o-te-ter’o-da-se-penješ-tamo jedan od likova pada sa nepristupačnog vrha planine, samo da bi ga njegova devojka (mnogo sposobnija, pripremljenija i odlučnija) spasila sigurne smrti desetinama metara u ambisu... E upravo ovaj dvojac je jedan od centralnih u filmu ali oni nisu sami: nakon što su osvojili pomenuti škotski planinski vrh oni odlaze u obližnju usamljenu kućicu i tu se susreću sa svojim poznanicima sa kojima će već narednog dana (ali nakon obavezne noći pune seksa & alkohola) krenuti na novu turu hajkinga i planinarenja... Negde na pola puta, dok prolaze kroz potpuno pustu i proređenu travnatu šumu koja će tek nešto kasnije postati divlja i negostoljubiva oni na svoje veliko iznanađenje začuju – dečiji plač! Odlaze put zvuka i pronalaze ni manje ni više nego kidnapovanu devojčicu koju je neko i iz nekog razloga sakrio na ovoj izolovanoj lokaciji... A možda baš taj neko počinje da hicima iz snajpera lovi naše junake dok oni pokušavaju da nesrećnu devojčicu odvedu na bezbednu i urbaniju lokaciju...

Ovaj film je pravi praznik za gledaoce koji vole trilere čija se radnja odigrava u šumskim predelima a preferiraju igre mačke i miša, gde su „mačke” dobro naoružanje snajperima i ostalim oružjem koje se ne libe upotrebiti dok su „miševima” na raspolaganju isključivo njihove brze noge i u ovom slučaju zavidne sposobnosti planinarenja. Do polovine filma gledamo zaista neravnopravnu borbu i očajničke pokušaje da se sačuvaju životi avanturista i misteriozne devojčice. A Lonely Place to Die je film prilično ozbiljnog tona pa gledaoce neprestano „čašćava” pogibijama pozitivnih karaktera. Naravno, ginu i negativci ali tek u drugoj fazi filma koja se dešava u urbanijem kruženju. Urbanije okruženje može biti dobrodošlo da se razbije monotonija filma, ili će vam prijati ukoliko ne volite šuma/proplanak/potok/planina okoliš, ali je činjenica da odlaskom u okolni škotski gradić film kreće silaznom putanjom i zadržava je sve do svog završetka. Iako u gradiću saznajemo kompletan smisao šumske zavrzlame sa otetom devojčicom ne možemo se oteti utisku da su događaji koji se tu odigravaju prilično udaljeni od realnosti i po svojoj nerezonskoj akciji mnogo više priliče filmovima sa, recimo, Jasonom Stathamom.

Naime, nekolicina negativaca bukvalno seje smrt po gradiću, ne libeći se ni likvidacija organa reda, slučajnih prolaznika ili učesnika karnevala koji upravo u tom trenutku korača glavnim ulicama... Nekoliko početnih ubistava smo progutali, jer su svakako izvodljiva, pogotovo ukoliko se izvršavaju u dubini šume, ali da neko načini toliki broj žrtava u urbanom okruženju jer gazi ka famoznoj cifri od otkupa – to nam ne deluje nimalo realno. Uostalom, čak i da krimosi dobiju obećanu cifru sumnjamo da bi im koristila jer bi svakako svi odreda zaglavili smrtne, doživotne ili makar višedecenijske zatvorske kazne. Osim ove krupnije zamerke primećujemo i da likovi nisu previše detaljni i razrađeni a tu pre svega mislimo na glavnu devojku koju igra Melissa George (Triangle, 30 Days of Night, The Amityville Horror 2005). Njoj je bilo potrebno još dodatnih minuta da nam postane draža, bliža i jasnija ali ne minuta koje provodi u noćnoj pijanci nego sa korisnijim detaljima iz bližeg ili daljeg života. Zanimljivo je i što su negativci u filmu Srbi ali i to što je film (makar po zvaničnoj Wiki stranici) doživeo veliki finansijski neuspeh.

Ipak, ni ta ni gore navedene zamerke ne bi vas trebale odvratiti od gledanja ovog filma. Jeste, A Lonely Place to Die je sklon preterivanju u svojoj poslednjoj trećini ali se svakako nećete osećati prevarenim nakon njegovog gledanja niti ćete utrošenih 100 minuta smatrati za bačene.

+ napeta i nepredvidljiva radnja filma
+ šumski, vodeni i planinski ambijenti
+ nekoliko veoma brutalnih kadrova
— glavni lik je mogao biti kvalitetniji
— velika preterivanja u završnici filma

Ocena: 6/10

It! (1967)

Thu, 06 Jul 2023 21:08:00 +0200

Režija: Herbert J. Leder

Uloge: Roddy McDowall, Jill Haworth, Paul Maxwell
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0061826/
Trailer: https://youtu.be/TfS7vGNd6OA
Pogledajte još: Dead of Winter (1987)

Stari britanski horor film It! ne sadrži nikakvog klovna već jednog Golema iz Praga! Stoga se film na nekim tržištima još naziva i Anger of the Golem ili Curse of the Golem a od nedavno ga možete pogledati u veoma kvalitetnom formatu i sa domaćim prevodom. Ovo je zaista dobra vest jer bi bila prava šteta da It! ostane večno nedostupan domaćim horor gledaocima; u pitanju je zaista zanimljivo i prilično kvalitetno izdanje koje svaki retro horor fan treba pogledati...

Kao i obično kada su filmovi ovog godišta u pitanju sve počinje veoma brzo, direktno i bez ikakvog okolišanja: u skladištu londonskog muzeja došlo je do velikog požara i ono je izgorelo praktično do temelja. Međutim, nisu svi eksponati uništeni: famozna statua Golema koja je nedavno pristigla iz Praga deluje gotovo netaknuto, na veliko iznenađenje kustosa muzeja i njegovog zamenika. Dok na zgarištu istražuju ovaj fenomen kustos biva misteriozno ubijen a njegov zamenik po imenu Pimm ovim činom ne biva previše zgrožen jer sebe vidi kao kustosovog naslednika. No, ova njegova zamisao ipak pada u drugi plan jer Pimm saznaje da statua Golema nije sasvim obična. Ispostavlja se da je to Golem iz jevrejske legende a legenda kaže da ko poseduje ovaj kip iz XVI veka može da upravlja njime a ko upravlja neuništivim stvorenjem poseduje i ogromnu moć... Nestabilni Pimm uspeva da aktivira ogromnu statuu i da ga podredi sebi što dovodi do masovnog uništenja i gomila žrtava a problem za britanske vlasti je što je Golem bukvalno nezaustavljiv!

It! bi se najlakše opisao kao horor film koji svojim izgledom i produkcijom najviše podseća na ostvarenje koje je izašlo iz legendarne Hammer produkcije. Sa ovom produkcijom film nema dodirnih tačaka što je možda jedan od razloga i njegove slabije popularnosti... Ipak, on je zaista zanimljiv i ima da ponudi dovoljno gledaocima željnim retro zabave. U centru pažnje je Arthur Pimm, neuravnoteženi čovek, predan, poslušan i posvećen svom poslu u muzeju ali sa druge strane psihopata koji se dočepao suviše moćnog oružja... Na ekranu uglavnom posmatramo Pimma koji mahom uspešno balansira između zaposlenih u muzeju i agenata koji istražuju sve veći broj smrti a u ovoj ulozi briljira odlični Roddy McDowall koji svoju rolu često obogaćuje i pomalo komičnim elementima što se veoma dobro uklapa u dosta luckastu radnju filma. Sa druge strane Golem deluje dosta jezivo, svakako ogromno, a obzirom na godište filma i dovoljno uverljivo. Scene ubistava se dešavaju isključivo van ekrana, što je očekivano, a za neke kadrove katastrofa očigledno su korišteni arhivski snimci.

It! je film koji nije sasvim originalan po svojoj radnji ali ni po svom izgledu što je učinjeno sa namerom. Tih godina filmovi Hammer produkcije bili su izuzetno popularni pa je Herbert J. Leder, režiser i scenarista ovog filma, želeo da njegovo delo što više podseća na pomenutu produkciju, kako po stilu i kretnjama kamere tako i po audio efektima. U principu nedovoljno iskusan kao režiser (u karijeri je snimio samo osam filmova) Leder je svoje delo obogatio i nekim drugim specifičnim elementima koje je pozajmio iz popularnih horora tog doba. Kao element koji najviše upada u oči je majka Arthura Pimma koja je sasvim bespotrebno pozajmljena iz čuvenog Psycho. It! u svom kasnijem toku postaje nešto ubrzaniji nego što bi trebao biti pa se veoma brzo dolazi do klimaktičkog i spektakularno eksplozivnog završetka koji je još neozbiljniji nego dotadašnji tok dešavanja. Završetak uključuje upotrebu male nuklearne bombe nedaleko od Londona, što danas deluje urnebesno neozbiljno ali je to jedno od specifičnosti vremena iz kojeg ovo ostvarenje potiče.

It! je ne toliko ozbiljno ali zato prilično zabavno ostvarenje koje je svakako obeležio glavni akter koji je jeftina kopija Normana Batesa a za njim i Golem koji seje smrt. Ovo nije film za plašenje gledalaca, još manje za sejanje straha u gluvo doba noći a ponajmanje za one koji žele uživati u retro specijalnim efektima ali je zato sasvim pristojan film za retro zabavu pa ga u skladu sa time i preporučujemo te ocenjujemo nešto većom ocenom.

+ odlični Roddy McDowall u glavnoj ulozi
+ dinamična radnja sa neuništivim Golemom
+ urnebesna upotreba male nuklearne bombe
— naivnosti, nedovoljno ozbiljan i realan
— nepotrebne pozajmice iz drugih filmova

Ocena: 7/10

The Walking Dead (Season 11) (2021-2022)

Wed, 28 Jun 2023 22:02:00 +0200

Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt1520211/episodes?season=11

Trailer: https://youtu.be/qwOWJ8pPgk8

Baš u trenutku pojavljivanja The Walking Dead: Dead City završavamo recenziranje matične serije na koju se pomenuta mini serija hronološki nadovezuje. Jedanaesta i finalna sezona planetarno popularne serije The Walking Dead emitovala se od 22. avgusta 2021. do 20. novembra 2022. godine a čini je čak 24 epizode što je najveći broj u jednoj TWD sezoni. Ovo je takođe i sezona koja je najduže trajala pa je gledaocima servirana u čak tri navrata od po osam epizoda, stvarajući tako epsku završnicu ali i podgrevajući napetost i očekivanja fanova u vezi konačnog raspleta i završetka davno započete priče.

Finalna sezona je uglavnom dobila pozitivne ocene kritičara i preostalih pratilaca ali nije uspela gledanju vratiti oveći broj hejtera serije koji su davno odustali od njenog praćenja iz raznoraznih razloga koje ne priznajemo. Pravi fanovi i u ovoj poslednjoj sezoni itekako imaju u čemu uživati a mi ćemo pokušati da u daljem opisu navedemo neke od razloga, usput se fokusirajući na pozitivne i negativne elemente koje smo primetili. Centralna radnja sezone bazira se na borbi preostalih članova Rickove grupe protiv suviše jakog sistema Commonwealtha ali osim toga gledamo i neke druge niti priče, pogotovo u početku sezone. Sve počinje ne previše ubedljivo sa dve mračne Acheron epizode koje iznad površine proseka drži jedino tinjajuća netrpeljivost Negana i Maggy. Nakon ovoga upoznajemo famoznog Popea, još jednog u nizu TWD negativaca, vođu famoznih Reapersa, grupe negativaca koja sa Maggie već ima istorijat koji mi nismo videli jer se dešavao dok je ona bila odsutna iz centralne radnje. Nakon što je napustila Hilltop i izgubila kontakt sa Georgie Maggie je živela sa The Wardensima, grupom preživelih iz Meridiana, ali su bili napadnuti od strane Reapersa i saterani čak do zone Alexandrije. Sada je došao red da se naša junakinja ponovo sretne sa ovom brutalnom grupom negativaca i skupa sa svojim starim i novim prijateljima naplati neke preostale račune...

Među Reapersima ponovo srećemo i jednog ključnog karaktera za Daryla i to se čini kao najveća vrednost ove ne toliko potrebne priče. Iako je Pope svakako kvalitetan i zanimljiv negativac on po svom ponašanju i metodima vladanja te disciplinovanja svoje vojske suviše liči na Negana, baš kao što njegovi sledbenici veoma podsećaju na Saviorse samo u razvodnjenoj i malobrojnijoj formi, tako da se utisak neoriginalnosti dosta oseća od četvrte do osme epizode. Nakon ove kraće sage centralna dešavanja se premeštaju u Commonwealth i uglavnom se tiču ove jake komune. Potpuno očekivano je da skladan i dobro uređen život u ovoj ograđenoj i naizgled dobro uređenoj zajednici nije nimalo nalik onome kakav u početku izgleda a čim se malo začeprkalo ispod površine isplivali su razni problemi... Za naše junake, sada u nedostatku Ricka Grimesa predvođene Darylom i Carol – ovde će biti dosta posla, tim pre što su naši junaci dosta raštrkani, prilično i razjedinjeni a neki i privučeni lagodnim životom koji im Commonwealth pruža. Uz sve to novi neprijatelj je mnogo jači od svih dosadašnjih, čak mnogo bolje organizovan od Alphinih Whisperersa i bolje naoružan od Neganovih Saviorsa pa se uspešan ishod borbe po naše junake zaista ne može predvideti. Biće ovo teška i duga borba koja zahteva detaljne pripreme i temeljnu organizaciju kako bi se protivnik oslabio pre završnog udarca...

Veoma je zanimljivo a svakako vrlo pohvalno kako serija i posle deset dugih sezona ima da ponudi dosta toga interesantnog, napetog, neočekivanog pa i originalnog, počevši od nepredvidljivih obrta, preko gomile napetih i bezizlaznih situacija pa sve do raznih brutalnosti, neizbežnih gubitaka ali i ponovne pobede zajedništva, što je i centralna tema serije od samog njenog početka. Kao jednu od boljih i prilično potcenjenih epizoda svakako bismo izdvojili Rogue Element, epizodu koju je režirao Michael Cudlitz (TWD Abraham), i koja je pravi mali napeti triler u kojem briljira Josh McDermitt u ulozi Eugenea. Josh ovde pruža zaista oskarovsku partiju a gledaoci bivaju svedocima jednog od najvećih preokreta sezone. Druga epizoda koju bismo izdvojili je svakako On the Inside, najjezivija epizoda ove sezone i jedna od strašnijih u kompletnoj seriji. U njoj pratimo gluvonemu i dobrodušnu Connie i njenog trenutnog misterioznog saputnika Virgila kako upadaju u veliku mračnu kuću koja se nalazi u sred šume... Ova stara i naizgled napuštena građevina je naseljena nekadašnjim ljudima koji su u nekom trenutku postali divlji, mutirani i skloni kanibalizmu. Ova epizoda je potpuno drugačija od ostatka serije pa deluje kao mali intermezzo koji pruža veoma jezivu zabavu, napetu i zastrašujuću radnju te priču koja je mogla biti duža a možda čak i dobiti svoj spinoff.

Zanimljivi momenti se ovde ne završavaju a specifične situacije se ređaju do samog kraja. Stare likove koji su se skoro srodili sa devastiranim predelima i divljom prirodom ovog dela Amerike je veoma zanimljivo gledati u nekom novom, urbanom i uređenom okruženju gde se neki od njih useljavaju u stanove, neki zapošljavaju, neki otkrivaju svoje bližnje, neki drugi zaljubljuju a neki treći vraćaju svojim starim pozivima i revitalizuju svoje predapokaliptične uspešne karijere. Mala Judith po prvi put uživa u civilizaciji na kakvu nije navikla i druženju sa ostalom decom a zanimljiv momenat je kada na poklon dobija ploču benda Motorhead, čime se direktno podseća na zadnje trenutke Darylovog brata Merlea koji je pre svog tragičnog kraja u automobilu slušao isti album ovog benda... Ovo je najbliže koliko su se naši junaci uspeli približiti jednom uređenom, organizovanom, osposobljenom i opremljenom savremenom društvu ali to nikako ne znači da opet nećemo biti svedoci bauljanjima kroz tunele, kanalizacije i nepregledne zarasle predele koji odvajaju nekoliko komuna u kojima se dešava rasplet... Opet imamo priliku da uživamo u snežnom ambijentu ali i u vožnji vozom, po prvi put u seriji, a opet ćemo videti i neke potresne momente koji su svojevrsni trademark serije The Walking Dead.

Jednu od većih mana poslednje TWD sezone smo već pomenuli u drugom pasusu: idilična atmosfera, kompletna mirnodopsko-apokaliptična organizacija i tinjajući problemi vezani sa tiranijom sistema koji vlada u Commonwealthu suviše podsećaju na situaciju koju smo već videli u Woodburyju. Commonwealth je sve viđeno podigao na jedan viši nivo, dodatno usložio i iskomplikovao ali se ne možemo oteti utisku da smo nešto vrlo slično već gledali i da je 11. sezona naše omiljene serije ponajviše podbacila na polju originalnosti. Nećemo dalje ulaziti u ovu problematiku kao što nećemo ni istraživati da li ovo nasleđen problem iz stripa (čiju radnju uglavnom prati serija) ili je autorima scenarija igrane serije ponestalo ideja. Svakako je utešno što događaji u ovoj komuni imaju svojih specifičnosti, imaju i neke probleme sa kojima se naša grupa nije susrela do sada a zanimljivo je i to što naša grupa sada broji više ljudi nego ranije, uključujući tu i neke nove karaktere koji su se pojavili tokom ove ili prethodnih nekoliko sezona. Novi likovi iz Commonwealtha su dovoljno zanimljivi i različiti od do sada viđenih, stvaraju se neke zanimljive relacije među njima pa cenimo da je ova sezona po ovom pitanju svakako vredna gledanja, makar pravim fanovima serije. Jer, kao što rekosmo u uvodu – gledaoci koji nisu pravi ljubitelji davno su odustali od gledanja...

Jedan od problema sa kojima se ova sezona susreće ne ide samo na dušu autorima serije već i samim gledaocima, bili oni pravi fanovi ili ne. The Walking Dead je od svoje prve sezone bio poznat po brutalnom odstranjivanju svojih likova što je uglavnom nailazilo na osudu većeg dela gledalaca. I dan danas se diljem neta mogu naći žalopojke u vezi prerane smrti Glena, Hershela ili Carla, pa čak i nekih sporednih likova poput Noaha ili Boba. Zadnja velika eliminacija likova desila se u sada već čuvenom Alphinom masakru kada je čak desetoro glavnih i sporednih likova obezglavila a njihove glave natakla na koplja. Nakon toga autori su podlegli pritisku publike i nisu odstranjivali svoje likove a bilo je itekako ubacivanja novih na koje se usput nailazilo ili smo ih upoznavali po novim komunama i novootkrivenim lokacijama. Zbog toga se sada došlo u nezavidnu situaciju da je likova u završnici serije previše, da se na većinu postojećih morala obratiti pažnja a da je broj epizoda bio nedovoljan da se sve obradi na zadovoljavajući način. Zbog toga finale serije deluje prilično zbrzano i tu mislimo na poslednjih osam epizoda. Kako se serija približava svom kraju sve deluje zbrzanije a iako sadržinski ne bismo ništa zamerili piscima scenarija mišljenja smo da je ovde itekako falilo još osam epizoda kako bi sve bilo zadovoljavajuće ispričano i kako bi svako od (makar glavnijih) likova dobio potrebnu minutažu.

Što se tiče pomenutog završetka vidimo nekoliko neizbežnih smrti a zatim i relativni hepiend, makar do izbijanja nekog novog problema. Ipak, radnja serije je završena i autori su na zadovoljavajući način zatvorili priču koja je trajala čak dvanaest godina. I ovde ima jedno „ali” koje ovoga puta ide na dušu autorima serije, zapravo producentima i/ili matičnoj TV stanici. Još pre završetka serije objavljeno je da će neki od glavnih likova dobiti svoje spinoff (mini) serije, i to pre svih Daryl Dixon, Negan i Meggy i Rick i Michonne. Tajming objavljivanja ovih svakako lepih i pozitivnih vesti nije bio dobar jer smo usled njih dobili i pomalo pokvareno finale, makar kada se tiče neizvesnosti pomenutih likova. Obzirom da se svi spinoffovi hronološki dešavaju nakon završetka matične serije gledalac ne mora da strepi za sudbinu gore navedenih junaka a svoju strepnju može preneti na neke od drugih centralnih likova. Serija se završila za sve likove osim onih koji idu dalje u novonajavljene poduhvate; svi od pomenutih su iz raznoraznih razloga produžili dalje i srešćemo ih već koliko ovih dana a ostali su nastavili svoj život u nekim od postojećih komuna... Kao još jednu od velikih mana, možda i najveću, navešćemo (mali spoiler) da se centralni lik serije ipak nije pojavio u formi u kojoj je trebao i morao. Više o ovoj problematici bavićemo se u opisu predstojećih spinoffova...

Zaključak ove recenzije je da poslednju sezonu serije The Walking Dead svakako treba pogledati. Zaključak je takođe i da je TWD serija jedna od najboljih horor serija svih vremena i da je to maksimum koji možete dobiti ukoliko ste ljubitelj zombija ili života u postapokaliptičnom svetu. Jeste, primećuje se blagi pad u nekoliko poslednjih sezona, recimo od odlaska Ricka Grimesa pa nadalje, ali taj pad nije drastičan i vrlo često se preuveličava. Nažalost, došli smo do kraja serije i do kraja jedne ere pa nam ne preostaje ništa drugo nego da nadalje uživamo u brojnim TWD spinoffovima i ponovnom repriziranju matične serije...

+ zadovoljavajući završetak serije (osim za određene likove)
+ dosta napetosti, neočekivanih preokreta, brutalnosti i borbi
+ dve odlične i originalne epizode; prikaz Commonwealtha
— vrlo zbrzan rasplet; delimično pokvarena neizvesnost finala
— neoriginalnosti; završetak serije bez njenog glavnog lika

Ocena: 7/10

Control (2022)

Sun, 18 Jun 2023 21:40:00 +0200

Režija: James Mark

Uloge: Sara Mitich, George Tchortov, Evie Loiselle
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt14036276/
Trailer: https://youtu.be/4LlLkuQr2Lw
Pogledajte još: Infinity Chamber (2016)

Control je kanadska SF triler misterija, ne prevelikog budžeta i ne previše atraktivna gledaocima koji od jedne naučne fantastike očekuju spektakularni festival specijalnih efekata. Ne, ovo je samo ostvarenje blago gurnuto u polje SF-a, snimljeno na ograničenom lokalitetu i sa ograničenim brojem glumaca tako da spada u ono što bi se popularno zvalo – filmsko ostvarenje koje je snimljeno poštujući sve COVID protokole...

Na početku filma zatičemo tada još bezimenu ženu koja je zatvorena u jednoj prostoriji. Prostorija je zvučno izolovana, ne poseduje nikakav nameštaj osim stolice na kojoj je žena često vezana i jednog stola koji je od velike važnosti. Nešto kasnije saznajemo da se žena zove Eileen, da ima supruga i maloletnu ćerkicu i da je očigledno oteta od strane nekakve misteriozne organizacije. Organizacija je tokom većeg dela filma predstavljena isključivo kroz robotski ženski glas koji dopire iz zvučnika postavljenog na plafonu sobe a koji naređuje Eileen da izvršava određene testove. Zatočena žena, baš kao ni mi gledaoci, ne zna čemu ti zadaci služe, nakon nekoliko početnih ne zna ni kako da ih izvede, ali je ucenjena životom svoje ćerkice da ih odradi u unapred definisanom roku, dok tajmer ne otkuca poslednji podeok... Ma koliko da ovi testovi na samom početku zvuče jednostavno (treba pomeriti olovku koja se nalazi na stolu) oni za našu junakinju neće biti nimalo laki budući da je ona (pazite sada!) vezana za svoju stolicu. Eileen će morati upotrebiti sva svoja iskustva i sposobnosti, pa čak i neka za koja nije znala da ih poseduje, ukoliko želi sačuvati svoj i život svoje male naslednice...

Control u svojoj prvoj polovini neodoljivo podseća na mešavinu kultnog Cube i nekog prosečnog Escape Room filma (izaberite ga sami po svojoj volji). Iako je ambijent veoma monoton i film se uglavnom došava u jednoj jedinoj prostoriji ono što gledamo ne deluje previše jednolično, iz nekoliko razloga. Kao prvo, serija zadataka sa kojima se suočava glavna junakinja nisu nimalo jednostavni za sprovođenje što stvara nekoliko prilično napetih kadrova. Drugo, dešavanja su ispresecana flashbackovima kojih se Eileen seća i koji prikazuju srećnu porodicu na jednoj sunčanoj peskovitoj plaži. Naša je pretpostavka da su se ti događaji desili neposredno pre otmice žene koju posmatramo a flashbackovi se nastavljaju do samog kraja filma sve više i više nam otkrivajući šokantnu istinu. I treće – iako na ekranu uglavnom gledamo samo Eileen autori filma su ipak svoje ostvarenje obogatili dodatnim karakterima. Nije baš da je drugi lik ovde bio previše potreban već više predstavlja razlog zbog kojeg ona uspeva da reši neke naizgled nerešive testove. Uz to, zbog dotičnog lika ne prisustvujemo nemom filmu jer da nema tog “pomoćnog “ karaktera, robotskog glasa iz zvučnika i glasića iz snova svoje ćerke Eileen ne bi u celom filmu mnogo toga prozborila.

Mora se odati priznanje autoru da je iz postojećeg budžeta izvukao maksimum, ne šireći se mnogo više od onoga za šta je bilo mogućnosti. On nije upao u zamku da svoje ostvarenje nakcra prevelikim brojem animacija (koje postoje u finalu filma ali su začuđujuće dobro urađene), angažovao je veoma uverljivu glavnu glumicu a zatim je i na sve načine pokušao da razbije monotoniju i jeftin izgled svog dela. Jedan od načina za ovo prvo je što je flashbackove obojio u neke dreamlike tonove, potpuno drugačije od sterilne beline sobe u kojoj se glavni karakter trenutno nalazi. Pohvaljujemo i što je priča obogaćena sa nekoliko iznenađujućih twistova ali i to što rasplet zaista nije moguće predvideti. Da li će vam se to i takvo finale svideti potpuno je drugo pitanje... Control se u nekoliko navrata kreće između dva potpuno udaljena pola, ponekad nam servirajući veoma pametne ideje da bi nas onda (a pogotovo u raspletu) pogodio nečim prilično neuverljivim, što je valjda samo po autorima smisleno i/ili potresno. Završetak filma je pokušao da bude emotivan, i u tome je samo delimično uspeo, ali je ipak zaokružio Control koji za razliku od velikog broja novih filmova ipak poseduje nekakav završetak.

Centralna priča nije do kraja pojašnjena pa imamo utisak da smo videli samo delić neke šire panorame koja će u budućnosti biti dalje obrađivana, ali i ne mora. Verovatno samo od uspeha Control zavisi da li će se ovaj autor ponovo odlučiti da nam ispriča nešto smešteno u ovaj univerzum i da li ćemo se ikada više susresti sa misterioznom organizacijom i bolje sagledati šta su njihovi ciljevi. No, i ovakav kakav je Control zavređuje pažnju jer nikako nije loš film za jedno gledanje, pogotovo ukoliko snizite svoje SF kriterijume i zažmurite na nekoliko čudnih ili ne previše ubedljivih/logičnih momenata.

+ misteriozna SF triler priča
+ nekoliko neočekivanih obrta
+ Sara Mitich u glavnoj ulozi
— neki slabi elementi raspleta
— neka neodgovorena pitanja

Ocena: 6/10

Final Destination 2 (2003)

Thu, 15 Jun 2023 21:19:00 +0200

Režija: David R. Ellis

Uloge: A.J. Cook, Ali Larter, Tony Todd
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0309593/
Trailer: https://youtu.be/N4wNv1zuYDc
Pogledajte još: I Still Know What You Did Last Summer (1998)

Nakon finansijskog uspeha originalnog Final Destination snimanje nastavka se nije dovodilo u pitanje a New Line Cinema nije hteo propustiti priliku za još jednu dobru zaradu iako je ekipa iz prvenca bila zauzeta i nije mogla učestvovati u sequelu. Uglavnom, film se pojavio poslednjeg dana januara 2003. godine i po zaradi se opasno približio svom mnogo poznatijem prethodniku...

Radnja filma se dešava godinu dana nakon čuvene eksplozije aviona i prati Kimberly Corman, studentkinju koja sa svojim drugovima automobilom putuje na letovanje. Dok čekaju da se uključe na prometni autoput Kimberly ima snažne halucinacije velike saobraćajne nesreće koju je uzrokovao kamion natovaren trupcima i koja je na brutalan i eksplozivan način odnosi desetine života. Nakon povratka u realnost ona je u stanju šoka i panike, te nije u stanju da nastavi vožnju, blokiravši ulaz na auto put i izazvavši gnev više vozača koji čekaju iza njenog automobila... Dok se prisutni policajac raspravlja sa Kimberly i pokušava da je urazumi da pomeri svoj automobil famozni kamion natovaren deblima prolazi pokraj njih a zatim zaista izaziva saobraćajni nesreću iz Kimberlynih vizija, zaista praveći jezivi haos i odnoseći veliki broj žrtava u eksplozivnom lančanom sudaru... Preživeli putnici završavaju u policijskoj stanici, većina je sretna što je izbegla gotovo sigurnu smrt ali ih smrt nedugo zatim ipak pronalazi, jednog po jednog, da naplati nedavno izbegnute račune...

Po svojoj radnji Final Destination 2 ne odstupa od svog prethodnika a za time realno nije ni bilo potrebe. Ne verujemo da je ijedan fan originala očekivao nešto drugačije i ubeđeni smo da je publika u bioskopima želela upravo more-of-the-same pa stoga neoriginalnost u osnovi priče i zapletu apsolutno ne uzimamo kao manu filma već kao njen plus. Zaštitni znak ovog serijala su tragične sudbine koje se ne mogu izbeći i koje nastupaju na najmaštovitije i najbrutalnije načine pa i ovde gledamo kako likovi jedan po jedan bivaju likvidirani, na najčudniji, najrazličitiji ali zato veoma zanimljiv način. Vidimo veliki broj zanimljivih, morbidnih ali i dobro snimljenih ubistava, od kojih izdvajamo ubistvo roštiljem, ubistvo vazdušnim jastukom automobila i obezglavljivanje u liftu. Ipak, uvodna sekvenca sa autoputa je ne samo najbolji segment ovog filma, i ne samo najspektakularnija scena u prva dva Final Destination filma, već predstavlja i jedan od boljih uvoda jednog horor filma ikada! Pa samo zbog kadrova na auto putu vredi pogledati kompletan Final Destination 2 makar svakih nekoliko sezona, da se ne zaboravi gradivo.

Moramo spomenuti i scenu kod zubara koja je jedna od neugodnijih u filmu ali i jedna od bolje režiranih, koja se znalački poigrava sa gledaočevim nervima i očekivanjima. S druge strane, u ostatku filma primećujemo određene manjkavosti koje se tiču nekih delova priče, njene naivnosti, neubedljivih dijaloga a i tempo nam se povremeno činio neodgovarajućim pa film na momente deluje zbrzano. Proširenje originalne priče nije uvek izvedeno u pravom smeru a ni gluma nije na previsokom nivou. U često budalastom scenariju glumci se snalaze kako mogu i umeju a sreća u nesreći je da fokus nije na njihovim bravurama već na spektakularnim ubistvima. Primećujemo i da je glavna glumica mogla biti bolja, harizmatičnija i sa većim značajem kao što su i njene linije teksta mogle biti bolje napisane. Dešavanja su nekako povezana sa onima iz prethodnog filma a od starih likova jedino vidimo Clear Rivers, sada nešto iskusniju i sa drugačijom bojom kose a, naravno, tu je i Tony Todd koji je postao zaštitni znak svojim malim ali prepoznatljivim rolama.

Ukoliko ste voleli Final Destination 1 nema razloga da ne volite i njegov nastavak a skoro sve što budete videli u njemu činiće vam se kao logičan sled i kao ono što upravo očekujete od jednog FD filma. Ovo je ostvarenje kojem treba zažmuriti na neke njegove objektivne mane i maksimalno uživati u adutima kojih ima u zavidnoj meri.

+ iskorištena ista formula kao u originalu
+ maestralna otvarajuća scena na autoputu
+ veliki broj maštovitih i brutalnih ubistava
— nešto slabiji, naivniji i budalastiji scenario
— glumci i likovi su svakako mogli biti bolji

Ocena: 7/10

Where the Crawdads Sing (2022)

Sun, 11 Jun 2023 21:24:00 +0200

Režija: Olivia Newman

Uloge: Daisy Edgar-Jones, Taylor John Smith, Harris Dickinson
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt9411972/
Trailer: https://youtu.be/PY3808Iq0Tg
Pogledajte još: Luckiest Girl Alive (2022)

Where the Crawdads Sing je misteriozna drama (zvanično etiketirana kao coming-of-age murder mystery) nastala na osnovu istoimene knjige Delije Ovens iz 2018. godine (knjiga je izdata i za naše tržište), jedne od najprodavanijih knjiga svih vremena. Kritika nije preterano pohvalila ovaj film ali ga je zato publika zdušno prihvatila te je na bioskopskim blagajnama ostvario odličnu zaradu.

Na samom početku filma zatičemo jedno mrtvo telo a zatim vidimo i uhapšenu osobu za koju se osnovano sumnja da je ubica – Catherine ”Kya” Clark. Kya je u zatvoru, čeka suđenje koje je veoma predvidljivog ishoda a nakon njega će čekati i najtežu kaznu, ali i pored toga ona je veoma zatvorena i uglavnom ne sarađuje sa dodeljenim joj advokatom. Ipak, i pored toga gledaoci će imati uvid u Kyin istorijat koji se proteže od najranijih dana pa sve do događaja koji su neposredno prethodili njenom hapšenju. Neka od dešavanja su ispričana advokatu, neka definitivno nisu već kao da potiču iz njenih sećanja ili razmišljanja ali to i nije toliko bitno: ono što je važno je da se dve vremenske niti međusobno prepliću tokom kompletnog filma sve do samog finala i konačnog raspleta. Radnja koja se dešava u prošlosti je obimnija pa nju više posmatramo i to nije nikakva zamerka. Jednostavno, sadašnjost nije toliko dinamična i posmatranje povučene devojke u zatvorskoj ćeliji ne služi ničemu osim kao povod za niz flashbackova u kojima se upoznajemo sa njenim detinjstvom, životom, roditeljima, porodicom a zatim i sa problemima u koje je upala i iz kojih se, čini se, ne može izbaviti...

Where the Crawdads Sing je prilično spor film u kojem ljubitelji melodrama mogu uživati ali koji će ljubitelje triler misterija dobrano razočarati. Ovde nema dovoljno triler elemenata a osim uvodnog ubistva koje je i inicijalna kapisla za odmotavanje kompletnog istorijata nesrećne devojke ne vidimo drugih zločina, ubistava a skoro ni potresnih momenata. Film se bazira na odrastanju devojke koja u početku živi skoro sama a od svojih adolescentskih godina i potpuno sama u srcu nedostupne i negostoljubive močvare i samo pokušava biti svoja na svome. Naravno, usamljena i nezavisna žena predstavlja pravi mamac za probleme koji dolaze isključivo od muškaraca i koji će uraditi sve ne bi li tu i takvu nezavisnu, odlučnu, skromnu i samostalnu ženu upropastili, prevarili, odveli je u tuđinu kojoj ne pripada, načinili je zavisnom i otrgnutom od prirode i time joj uništili sve vredno u životu. Kao takav Where the Crawdads Sing se savršeno dobro uklapa u moderne holivudske tendencije u prikazivanju savremenih i samostalnih maltreturanih žena od strane kompletnog muškog roda a za razliku od većine filmova tog podžanra ovaj se makar dešava u neurbanom, močvarnom okruženju.

Daisy Edgar-Jones je ovde vrlo dobra u glavnoj ulozi i korektno se snalazi u dodeljenoj joj roli te nju ističemo kao jedan od aduta filma. Pohvalan je i odličan izbor devojčice koja igra Kyu u scenama ranog detinjstva a ostatak kastinga je korektan ali ne ostaje toliko u sećanju jer je fokus filma ipak na glavnoj glumici. Ipak, centralna figura ovog filma nije Kya već močvara u kojoj se gotovo kompletan film dešava. Duboko u močvarama Severne Karoline nalazi se kuća u kojoj Kya živi ceo svoj život a do te kuće je moguće doći isključivo čamcem i to ukoliko putnik namernik pre toga nauči raspored brojnih rukavaca koji čine nepregledni ali opasni lavirint u kojem vreba opasnost od davljenja i brojnih vodenih živuljki. Pogled sa za radnju filma ključne osmatračnice otkriva ogromne razmere močvare a kinematografija je takva da okruženje koristi do maksimuma i daruje gledaocu zaista bezbroj kadrova u kojima može uživati svim čulima. Ukoliko ste ljubitelji močvarnih predela bićete prikovani uz ekran i neće vam previše smetati ponekad veoma sporo odvijanje filma tokom kojeg se pokatkad malo šta dešava.

Paradoksalno zvuči ali iako zavidnog trajanja (preko dva časa) Where the Crawdads Sing se ponekad čini zbrzanim i nedorečenim. Mišljenja smo da su neki segmenti filma trebali biti prošireni (recimo detinjstvo ili sudska drama) ali verovatno to autorima filma nije bio prioritet a time bi se i film pretvorio u mini seriju čime bi se eliminisao iz bioskopskih dvorana. Element koji pomaže ovom filmu je i optužnica protiv autorke romana, Delije Ovens, zbog potencijalnog ubistva koje se desilo u Zambiji. Naime, dok je sa svojim sada već bivšim suprugom ževela u toj dalekoj zemlji njen posinak je ubio jednog krivolovca ali spisateljica ceo akcident negira do današnjih dana. Međutim, gledalac filma Where the Crawdads Sing (zasigurno isto kao i čitalac knjige) se ne može oteti utisku kako ovo ostvarenje sadrži određene autobiografske elemente budući da deliće onoga što se desilo spisateljici prepoznajemo i kod njene junakinje Kye. Nekim gledaocima filma može biti zanimljiv i podatak da se poznatoj pevačici Taylor Swift toliko svideo roman da je napisala pesmu za soundtrack ovog filma.

Where the Crawdads Sing je film koji će fanovi knjige veoma voleti, možda i više od samog pisanog dela, dok će neki gledaoci ostati prilično razočarani, verovatno se pitajući u čemu je stvar sa ovim filmom, pa i knjigom, te se ona prodala (a film pogledao) u milionima primeraka. Za uživanje u ovom filmu morate biti melodramski raspoloženi ali i biti spremni da se zagnjurite duboko u močvarno tle i kopate po brojnim savremenim i feminističkim temama koje ovaj film obrađuje.

+ idiličan, prelep ali zastrašujući izgled močvare
+ Daisy Edgar-Jones u ulozi devojke iz močvare
+ završetak filma; neke od poruka koje film šalje
— neke od poruka su savremeno-feministričke
— mnogo (melo)drame a veoma malo misterije

Ocena: 6/10

Cracked (2022)

Thu, 08 Jun 2023 20:42:00 +0200

Režija: Surapong Ploensang

Uloge: Byron Bishop, Sahajak Boonthanakit, Chayanit Chansangavej
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt18362996/
Trailer: https://youtu.be/hZL_3ZLao2E
Pogledajte još: The Whole Truth (2021)

Ukoliko ste se uželeli tajlandskih horor filmova (mi jesmo) prošlogodišnji Cracked će vam svakako dobro doći, baš kao što će prijati i svim fanovima paranormalnih horor filmova niže klase. Nećemo vas zamarati raznim podacima u vezi predprodukcije kao ni imenima režisera i scenarista, jer vam ona verovatno neće ništa značiti, i bacićemo se odmah na sam film...

Gledamo samohranu majku Ruju koja se sa svojom ćerkicom vraća iz Njujorka na Tajland. Razlog povratka u kuću na periferiji u kojoj je odrasla je standardan za ovakav tip filma: ona mora urediti neke papire koji su ostali za njenim nedavno preminulim ocem, pospremiti i očistiti porodičnu kuću, rasprodati neke stvari a onda i prodati celu nekretninu po što boljoj ceni. Dve najvrednije stvari koje Ruja zatiče u očevom ateljeu su misteriozne slike, naslikana umetnička dela koja su već bila prodata ali su se iz nekih razloga (koje ćete otkriti nešto kasnije) opet vratila kod svog autora... Ova dela su u nekom trenutku oštećena pa je angažovan restaurater da ih popravi pre dalje (i opet unosne) prodaje. Međutim, oštećenja na slikama postaju sve veća i otkrivaju šta se krije ispod površine, neke davno zakopane tajne koja Ruja mora sazna. Sve vodi do veoma šokantnih i jezivih otkrića, kako o njenom ocu tako i o životu koji se odvijao u njenom domu i okolini. Nova saznanja i potisnuta sećanja se prepliću sve do samog kraja kada sve kulminira u šokantnom, potresnom, pomalo bizarnom i uznemirujućem finalu...

Horor filmovi u kojima traumatična prošlost naizgled idealnog doma isplivava na površinu nikako nisu novi a za podneblje iz kojeg dolazi Cracked su i očekivani. Očekivano je i ono što sledi u prvoj polovini filma a to su klasični simptomi zaposednute kuće. Gledamo kako majka i ćerka osećaju nečije prisustvo u ovećem zdanju, kako se predmeti pomeraju, kako nešto postoji u senkama i kako (naravno) klinka više puta nestaje kao da joj je neko pomutio razum ili preuzeo kontrolu nad njom. Zaposednutost deteta koincidira sa priviđenjima koje Ruja doživljava a tu je i posluga koja se naizgled čudno ponaša... Sve ovo će se razjasniti u finalu filma pa će čak i nejasne apstraktne vizije i česti simbolizam postati donekle logični. Originalnost filma se ogleda u dešavanjima sa famoznim umetničkim slikama i bizarnom raspletu ali je veliko pitanje kome će se taj i takav rasplet dopasti. Upitna je i logika nekih dešavanja, svakako i potencijalna realističnost, ali u pitanju je potpuno drugo podneblje od našeg, sa drugačijim ljudima, običajima i karakterima pa je (verovatno) i ovo što smo gledali moguće.

Na polju horora sve deluje prilično generički, bez nekih iznenađenja ali i bez velikih razočarenja. Ono što vidimo je uglavnom pristojno snimljeno, na malo drugačiji način od preovlađujuće američke produkcije pa čak i u kliše scenama pronalazimo dozu zanimljivosti zbog koje film možemo pogledati do kraja. U njemu pronalazimo nešto jezive atmosfere, već spominjani završetak ali i brojne jumpscare scene u prvoj polovini filma. Ispodprosečne su animacije koje odudaraju od ostatka kadra ali dotičnih nema mnogo pa se čini da je na izgledu zmija (uglavnom su one traljavo animirane) trebalo još malo poraditi. Ono što nas je mnogo više dojmilo je prelepa priroda tajlandske periferije, sa kućom koja se nalazi podno guste šume, šumskim stazama, sumornim drvećem, provalijama... Naravno, monsunske kiše se ovde podrazumevaju i samo doprinose pojačavanju sivog utiska. Vremenski uslovi ovde češće dovode do jezivih kadrova od specijalnih efekata a okolina je svakako jedan od razloga zašto volimo horore iz ovog podneblja...

Za razliku od većine američkih paranormalnih horora Cracked poseduje dozu emocija, sete i tuge pa ostaje žal što i drugi elementi filma nisu na višem ili drugačijem nivou jer bi se tada Cracked izdigao iznad nivoa mediokriteta. Ovakav kakav jeste može biti pogodan ljubiteljima azijskih paranormalnih horora ili onima koji po svaku cenu moraju pogledati svakog predstavnika ovog horor žanra.

+ nekoliko jezivih momenata
+ sumorna priroda i ambijent
— bizaran završetak filma
— neke neubedljive scene
— animacije; brojni klišei

Ocena: 4/10

The Boogeyman (2023)

Sun, 04 Jun 2023 21:15:00 +0200

Režija: Rob Savage

Uloge: Sophie Thatcher, Chris Messina, Vivien Lyra Blair
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt3427252/
Trailer: https://youtu.be/cFqCmIU0-_M
Pogledajte još: Evil Dead Rise (2023)

The Boogeyman je najnoviji paranormalni horor hit koji možete pogledati u bioskopima (uskoro i na internetu) a koji je baziran na istoimenoj kratkoj priči Stephena Kinga iz 1973. godine. Istovremeno, ali ne i iznenađujuće, ovo ostvarenje koje nam stiže od 31-godišnjeg Roba Savagea (Host, Dashcam) je još jedno novije horor razočarenje koje smo doživeli, iako o filmu nismo imali nikakva predznanja niti velika očekivanja.

Nakon tragične smrti svoje majke tinejdžerka po imenu Sadie pokušava da nastavi sa životom i da se izbori sa uspomenama koje izviru svuda oko nje. Njena mlađa sestra Sawyer se takođe suočava sa bolom dok njihov otac Will nastavlja život zarađujući (da plati račun za struju, očigledno) kao terapeut. Novi preokret po ovu porodicu nastaje onoga trenutka kada Willu u kućnu ordinaciju iznenada upada misteriozni ali očajni pacijent koji mu se ispoveda u vezi svoje lične tragedije kada je izgubio svoju decu. Ispovest čoveka isprva zvuči potpuno ludo pa Will poziva policiju ali dok to čini stranac se penje na gornji sprat njihove porodične kuće i izvršava samoubistvo u plakaru! No, ni tu nije kraj stravičnim dešavanjima: famozno stvorenje koje je stranac doneo na našvrljanim crtežima svoje pokojne ćerke počinje da se pojavljuje i u domu naših junaka, kao da ga je stranac namernik doneo zajedno sa sobom, ili eventualno preneo „sa kolena na koleno“. Naravno, stvor se „vezuje“ za najmlađu stanarku, za malu Sawyer, a ono što dalje sledi u ovom filmu je potpuno očekivano i toliko originalno da sumnjamo da se iko od troje (!) scenarista oznojio pišući ovaj scenario. A sumnjamo i da su proveli ukupno više od sat vremena u toj aktivnosti...

Priznaćemo da nismo čitali priču gospodina Kinga pa ne znamo koliko se film drži nje a koliko je novoizmišljenih aktivnosti (pretpostavljamo da je mnogo više ovih drugih). Međutim, moramo reći da sve ono što vidimo u filmu The Boogeyman mogli smo videti stotinama puta u sličnim filmovima, i to dosta puta u mnogo boljim izdanjima. Nešto se (možda) krije u plakaru, pa se krije ispod kreveta, pa klinki niko ne veruje, pa starija depresivna ćerka ima sukob u školi, tu su i njeni nasilni prijatelji, vidimo otuđenost od roditelja, gledamo dečije crteže stvorenja, neprestano nas plaše jumpscareovi... Ovde bukvalno nema nijednog iznenađenja a tokom gledanja filma smo dosta razmišljali o tome kako je moguće da autori ni u jednom elementu (osim eventualno po pitanju samoubistva stranca u tuđoj kući) nisu zašli van generičke staze koje su se držali kao da im neko drži uperen pištolj u slepoočnicu i preti da ne smeju u svoj film ubaciti nijednu originalnu ili iznenađujuću sekundu. Stoga će gledalac koji je imun na beskonačne jumpscareove uglavnom biti u preovlađujućem raspoloženju dosade i mestimičnog zevanja ubeđen da može predvideti veći deo onoga što vidi na ekranu (i može) i da zna kako će se sve na kraju završiti (i zna, naravno).

Pomenuli smo nekoliko puta jumpscareove. Po starom dobrom modernom običaju The Boogeyman nema ništa drugo da punudi gledaocu u cilju plašenja osim jeftinih BU! scena, redovno obogaćenih napadnim i glasnim zvučnim efektima. Naravno da nemamo ništa protiv ovakvih momenata, jer su oni sastavni deo modernog horor filma, ali ovde se sa njima preteruje a gledalac se bombarduje u nedogled sve dok ne ogugla i postane imun (posmatrali smo klince u bioskopu i njihovu reakciju). S druge strane, od bilo kakve jezive atmosfere ovde nema skoro ništa: kuća u kojoj se sve dešava nije dovoljno iskorištena, toliko je gurnuta u mrak da ne možemo čak ni nazreti koje je veličine, radnja na drugim lokacijama je dosta minimalizovana i često ne deluje prirodno (dešavanja u kući udovice) a specijalni efekti su takođe neatraktivni jer ubistava nema mnogo, efekti krvi su gotovo sasečeni a stvor se do samog finala uporno drži mraka i mahom ga čujemo a ne vidimo. U finalnoj sceni se dotični vidi ali je to suviše kasno da bismo ovaj film pohvalili. Režija je samo odrađena, suviše rutinski i nenadahnuto, bez ijednog kadra za pamćenje i bez ijednog pokreta kamere koji bi stvorio napetost ili jezu.

Ima tu još jedan problem a to je što se The Boogeyman nameće kao jedan od najnerealnijih horor filmova koje smo gledali poslednjih godina. Svi smo svedoci da se horor filmovi često dešavaju u mraku jer je to naprosto takav žanr, gde Babaroge izviru iz mraka velikih kućerina a ne iz suncem okupanih vikendica. Problem sa ovim filmom je što se kuća naših junaka nalazi u urbanom delu grada i nju naseljavaju takođe urbani stanovnici. Dakle, film se ne dešava u gustoj šumi, u vikend kolibi pored jezera, u XIX veku ili u stogodišnjoj staroj kući u nekoj vukojebini. Stoga nema nikakve logike da kompletna kuća bude bez prestanka u potpunom mraku, tek tu i tamo obasjana lampama (ili onom svetlećom kuglom sa jednog od postera) koje nisu ništa snažnije od omanjih sveća. Sve je ovde gurnuto u potpuno crnilo, i spavaće sobe, i hodnici, i dnevna soba, i kujna a o plakarima da i ne pričamo. Gledalac je osuđen da napreže svoj vid ne bi li razaznao sivu siluetu stvora u crnoj pomračini jer devojka i devojčica nemaju čak ni mobilni telefon sa baterijskom lampom ili se nikada ne sete da ga upotrebe! Posebna glupost je scena kada nakon tragedije, ubistva u kući pa pojave jezive prikaze otac ostavlja ćerkicu u dnevnoj sobi u potpunom mraku a ona mora da osvetljava prostoriju isključivo svetlom sa ekrana televizora na kojem igra Playstation video igre! Ova scena bi bila odlična kao eventualno uvodna, ili u početnoj fazi filma, ali kao scena koja se nalazi u drugoj polovini naprosto vređa gledaoca.

Nema kraja kritikama, pa kao poslednju (poslednju nabrojanu, jer na sitnije nećemo trošiti vaše vreme) stavljamo nepostojeći pečat Stephena Kinga. Da njegovo ime ne stoji na uvodnoj špici filma ne bismo ni mogli pretpostaviti kako je legenda horor žanra na ikakav način umešana u ovo ostvarenje. Doduše, možda njegovi vizuelni pečati postoje ali su završili potpuno nevidljivi, negde u mraku kućerine koja štedi na računu za električnu energiju. Suma sumarum: The Boogeyman je još jedno novo horor razočarenje i film koji može zadovoljiti isključivo nezahtevne gledace, one kojima su za dobar horor film isključivo dovoljne napadne scene plašenja.

+ nekoliko efektnih jumpscare momenata
— slaba priča i nejasna pozadina stvorenja
— nijedna originalna ili scena za pamćenje
— 90% filma se dešava u nerealnom mraku
— bombardovanje gledaoca jumpscareovima

Ocena: 4/10

Under the Dome (Season 2) (2014)

Mon, 29 May 2023 21:40:00 +0200

Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt1553656/episodes?season=2

Trailer: https://youtu.be/ZlMVVdw1a8w

Gledanje druge sezone serije Under the Dome smo očekivali sa velikim nestrpljenjem kako bi se konačno uverili zbog čega je ona mahom dobila negativne kritike gledalaca i kritičara i zbog čega je dobar deo publike odustao od gledanja ove serije rađene po knjizi Stephena Kinga baš tokom (početka) ove sezone. Sezona 2 se samo bazira na knjizi Stephena Kinga ali ne reciklira dešavanja iz nje već donosi nove događaje napisane specijalno za ovu priliku. Sezona se prikazivala od 30. juna do 22. septembra 2014. godine a činilo ju je 13 epizoda...

Prva epizoda se nastavlja direktno na finale prethodne sezone i razrešava veliki cliffhanger te oslobađa Barbieja sa vešala koja mu je namenio Big Jim. Tik pred izvršenje smrtne kazne dešava se još jedno „čudo“ u režiji kupole a spektakularni i do sada neviđeni događaj ne samo da muti planove čoveka koji želi da kontroliše sve i svakoga u gradu te liši našeg junaka života već stavlja celokupno stanovništvo Chester's Milla u novu nevolju, naizgled nerešivu. Naime, kupola počinje da ispušta jezivi zvuk usled koga svi koji prisustvuju Barbievoj egzekuciji padaju u nesvest. Kupola postaje namagnetisana i počinje da privlači sve predmete od metala, rušeći tako objekte koji se nalaze na putu njenog „plena“. Istovremeno, odmah nakon što je Julija bacila famozno jaje u obližnje jezero upoznaje izvesnog Sama Verdreauxa, tajanstvenog tipa čiji će se istorijat postepeno otkrivati u narednim epizodama. Njih dvoje iz jezera spašavaju misterioznu devojku koja se ne seća ni svog imena niti bilo čega iz svoje prošlosti... Međutim, upravo ova devojka je ključna u „dešifrovanju“ rada kupole a samim tim i spašavanja zarobljenih ljudi kojih je svakim danom sve manje...

Ovo što smo ispričali nije ništa u poređenju sa daljim razvojem događaja, to su samo delovi dešavanja iz prve epizode. Akcenat je ovoga puta takođe stavljen na brojne misterije a centralna je (naravno) sama kupola. Kupola u ovoj sezoni apsolutno nije pasivna već na razne načine „atakuje“ ka gradiću nad koji se nadvila i na sve njegove zatočene građane. Ona proizvodi razne vremenske uslove (kiša, peščana oluja, ekstremno niska temperatura...), zrači raznim talasima, proizvodi zvukove, izaziva halucinacije a na koncu – i direktno atakuje na živalj Chester's Milla. Deo ovih aktivnosi je „unapred planiran“ ali je deo pomenutih i izazvan nepredviđenim ili za kupolu opasnim ponašanjem pojedinaca. Neki od meštana kupolu ne doživljavaju kao misterioznu katastrofu već kao biblijsku kataklizmu, kao supermoćno vojno oružje ili kao živi organizam sa kojim komuniciraju i sa kojim se mogu dogovarati. Poseban problem (kao i u svakoj kataklizmičnoj situaciji) predstavljaju ekstremni religiozni fanatici a umesto pokojnog sveštenika za potrebe ove sezone je izvučen izvesni Lyle, lokalni berber koji je pod teretom novonastale situacije zabrazdio u religiju.

Autori su rešili da stvari u ovoj sezoni prilično istumbaju, makar u njenom začetku, posebno se „poigravajući“ sa svojim likovima. Pred svakim karakterom se desilo nešto značajno, neki susret, obrt, proviđenje ili resetovanje usled drugog događaja, i skoro svaki od pomenutih likova je drugačiji nego što ga pamtimo iz prve sezone. Neki su napravili obrt nabolje, neko u potpuno suprotnom pravcu a oni treći su u „sivoj” zoni i samo dalji nastavak gledanja nam može odgonetnuti da li su zaista pozitivni ili ipak negativni karakteri. Najmisteriozniji je, naravno, sam Big Jim, za koga gledalac nikada nije načisto šta zaista misli i koji su mu sledeći koraci. On je doživeo svojevrsno „proviđenje“ pod uticajem kupole pa deluje da se okrenuo ispravnim vrednostima... Iznenađujući razdor je nastao između Julie i Barbieja, sad se tu umešao i Sam, Junior je možda konačno izvukao neke pouke a novopridošla profesorica Rebecca takođe u počeku nije jasno definisana. Autori su misteriji kupole dodali kompletnu misteriju likova ali će za razliku od prve ova druga misterija do 13. epizode uglavnom biti razrešena.

Moramo reći da sezona počinje nešto traljavije nego što se prethodna završila a to se ogleda ne samo u likovima koji se odjednom počnu ponašati drugačije nego što smo do tada navikli (što nije uvek sasvim ubedljivo) već i zbog toga što njihovu komunikaciju karakterišu nešto neubedljivije linije teksta. Tokom prve i eventualno druge epizode smo zaista verovali da će druga sezona biti fijasko i nedostojan naslednik one prve, koja je bila skoro pa odlična. Srećom, nakon početnog perioda stvari skoro da ležu na svoje mesto pa Under the Dome Season 2 možemo posmatrati kao logičan hronološki naslednik prve sezone. Na momente vidimo reciklažu starih ideja i prežvakavanje onoga što smo već posmatrali ali većina elemenata deluje prilično originalno i sveže imajući u vidu već dobro razvijenu priču, ograničen prostor na kojem se sve dešava i takođe ograničen broj glavnih likova. Ovo poslednje je ublaženo ubacivanjem novih karaktera, od kojih će vam se neki dopasti a neki ne, ali to je potpuno očekivano kod smena glavne postave u TV serijama. Gluma novopridošlih likova je na standardnom nivou pa zaključujemo da je kasting služba dobro odradila svoj posao.

Ono što nam se nikako nije dopalo je što su se neki od nama omiljenijih likova eliminisali već na samom početku sezone a ubeđeni smo da su dotični mogli pružiti još mnogo toga. Jedan od pomenutih likova je eliminisan bez neke preke potrebe i u sceni koja nema veliki značaj za razliku od drugog lika čija smrt će ostaviti snažan uticaj na dalja dešavanja (pretpostavljamo i na finalnu sezonu) i oko čije likvidacije su se stvarale tenzije gotovo do poslednje epizode. Još nekoliko likova biva „odstranjeno“ u finalu sezone, što je čin koji smo i očekivali ali ga opet polovično podržavamo: jedan od dva lika koje više nećemo gledati je bio osvežavajući u ovoj sezoni i definitivno je mogao doneti kvalitet poslednjoj. Završetak sezone je opet obeležen cliffhangerom, možda malo manje bezobraznim nego što je bio slučaj u poslednjoj epizodi prethodne, ali ovakvo finale definitivno mami gledaoca da pogleda kako će se serija završiti (ili možda bolje reći „završiti“) i gde su naši junaci skončali.

Kompletan izgled onoga što posmatramo je bolji nego ranije: gradić u kojem se sve dešava je isti, tako da što se toga tiče nećete imati utisak da je između dve sezone proteklo mnogo vremena. Ono gde se vidi razlika je kvalitet specijalnih efekata, koji je sada nešto kvalitetniji, ali i njihova brojnost. Obzirom da je sada kupola mnogo više u fokusu (bila je i u prvoj sezoni ali je mahom bila pasivna i akteri su je često samo dodirivali) i da „dejstvuje“ čitavim svojim arsenalom autori serije su bili prinuđeni da na kompjuterske animacije utroše mnogo više vremena i sredstava. Opet to nije na nivou holivudskih bioskopskih hitova ali se primećuje napredak. Ono što takođe prija je izlazak van zidina kupole. U nekoliko navrata nam se pruža prilika da vidimo život u „realnosti“ ali i da upoznamo neke likove iz spoljnog sveta koji su na neki način povezani sa našim junacima. Spoljni svet (čitaj: vojska i određene službe) je itekako fokusiran na kupolu i na famozno Jaje tako da će se u određenom momentu postaviti pitanje da li je za naše junake opasnije biti pod agresivnim staklenim zvonom ili u ništa manje opasnijem i prividno slobodnom spoljnom svetu...

Za ljubitelje prve sezone Under the Dome druga sezona će biti logičan nastavak, ukoliko pređu preko nešto trapavijeg uvoda. Drugoj sezoni treba nešto više vremena da se „zagreje“ ali onda pruža dovoljno gledaocima željnim misterije, naučne fantastike i fantazije. Činjenica je da druga sezona po velikom broju (često konfuznih) misterija veoma podseća na seriju Manifest ali ostaje nada da će se sve (uglavnom) razjasniti u finalnoj sezoni koju ćemo uskoro pogledati.

+ logičan hronološki nastavak prve sezone
+ veliki broj misterija i neobjašnjivih stvari
+ neki zanimljivi novi likovi; brojni preokreti
— nešto slabiji početak; neki zbrzani momenti
— sezona je likvidirala neke od boljih likova

Ocena: 7/10

The Innocents (2021)

Fri, 26 May 2023 20:34:00 +0200

Režija: Eskil Vogt

Uloge: Rakel Lenora Petersen Fløttum, Alva Brynsmo Ramstad, Sam Ashraf
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt4028464/
Trailer: https://youtu.be/DU3BR_9WMgI
Pogledajte još: The Children (2008)

Za ovaj film smo čuli mnogo pre nego što se zvanično pojavio a strani portali su ga pola godine pre izlaska najavljivali rečima kako je u pitanju jedno jezivo i do sada neviđeno iskustvo koje neće biti prijatno nekim gledateljima. Okej, hype je urodio plodom te smo The Innocents pribeležili u našu svesku na francuske kockice i podvukli ga crvenom olovkom, a nedavno smo ga i pogledali, sa malim (tj. malo većim) zakašnjenjem.

Za početak ćemo reći kako je u pitanju norveški film, zvanično svrstan u žanr paranormalnih trilera. Potvrđujemo da u The Innocents postoje paranormalni elementi ali ne baš onakvi kakve bi prosečan horor gledalac očekivao od jednog ostvarenja sa tom žanrovskom odrednicom pa ćemo mi film ipak svrstati u psihološku dramu sa horor elementima. Radnja filma se dešava jednog toplog skandinavskog leta u stambenom kompleksu jednobojnih, sumornih zgrada i propratnom prostoru koji se prostire preko igrališta i šumice pa sve do obližnjeg auto-puta. Upravo na tom prostoru obigrava Ida, plavokosa usamljena devojčica željna drugarstva koje ne može pronaći u svom malom stanu. Naime, njeni roditelji su suviše zauzeti svojim poslovima ali i brigom o Idinoj starijoj autističnoj sestri Anni sa kojom se ova ne može igrati. Ida zato uspeva da se sprijatelji sa dečakom Benom iz susedne zgrade i među njima se stvara neka konekcija. Ono što mnogo više iznenađuje je što se stvara izvezna veza između neme Anne koja živi u nekom svom svetu i devojčice Aishe koja živi u susednoj zgradi. Zbog ove povezanosti Anna počinje da govori što sve iznenađuje... Ali tu nije kraj ovoj neobičnoj priči.

Aisha nije jedino dete koje ispoljava nekakve supermoći budući da svako dete koje ovde vidimo poseduje neke misteriozne sposobnosti. Upada u oči da (skoro) nijedno dete ovde nije sasvim obično i da svako poseduje neki telesni ili psihički beleg (što definitivno nije slučajnost koja se potkrala autoru filma) ali i da neka od dece uopšte nisu naivna i bezazlena, pogotovo kada budu „naoružana” određenim moćima. Doći će do pravih obračuna i borbi na život i smrt ali onako kako i dolikuje jednom filmu – bez gotovo ikakvog uticaja starijih likova, tačnije roditelja. Klinci su ovde ostavljeni da se ponašaju kako znaju i hoće i da neometano ispoljavaju svoju agresiju prema svim živim bićima, što definitivno jeste jedna od poruka filma. Upravo u tu svrhu The Innocents je obogaćen sa nekoliko veoma uznemirujućih kadrova, gde mi u vrh stavljamo scenu likvidacije jednog roditelja u kuhinji a odmah iza toga scenu u podrumu sa mačkom. Iako u drugoj polovini filma po ekranu neprestano trčkaraju deca sa sposobnostima telekineze ili nečim sličnim na specijalne efekte slobodno možete zaboraviti. Ovde nema vizuelnog spektakla, eksplozija, animacija i ostalih elemenata koji karakterišu prosečan horor film. Ovo je je film koji izaziva horor „iznutra” te se stoga slabo šta vidi ali viđeno itekako zna biti uznemirujuće.

Problem sa ovim filmom može biti njegov zaista spor tempo pa upravo zbog toga The Innocents počinje da pokazuje svoje zube tek posle punog časa, kada bi dobar deo horor publike već mogao odustati od filma. Do tog trenutka treba imati dobre živce i izboriti se sa antipatičnim otuđenim klincima, njihovim maltretiranjem svega u okolini ali i sa potresnim životom autistične devojčice. Sreća u nesreći je da su svi klinci izuzetno dobro odigrali svoje uloge, što nije uvek slučaj u filmovima sa maloletnicima. Svi su ovde na veoma visokom nivou pa zaista ne deluju kao glumci već zaista kao klinci koji provode svoj dosadni letnji raspust. Posebno oduševljava izvedba Alve Brynsmo Ramstad koja je toliko uverljiva u ulozi osobe sa posebnim potrebama da se gledalac ne može oteti utisku da je filmska ekipa zaista angažovala neku osobu sa određenim autizmom. Istakli bismo i nekakvu nelagodnu atmosferu koja provejava tokom celog trajanja filma, bez obzira da li se u kadru nalazi samo jedan jedini lik (naprimer Ida) ili se klinci nalaze na igralištu koje je prepuno kako dece tako i njihovih roditelja. Iako se dešava u sred toplog (skandinavskog) leta The Innocents je veoma sumoran i mračan film, na momente težak i na ivici gledljivosti, što može biti njegova dobra ili loša strana, u zavisnosti od afiniteta gledaoca.

Film se bavi raznim temama vezanim za porodicu, decu, njihovo odrastanje, druženje i vaspitanje, sa posebnim akcentom na otuđenost od roditelja i agresiju kod maloletnika. On poseduje obilatu simboliku, daje određena upozorenja a od vas se očekuje da sve to pohvatate u letu ukoliko je ikako moguće i iz pogledanog materijala izvučete neke pouke. Za nas su neki aspekti filma ostali nedokučivi ali verujemo da bi se kod drugog gledanja mnogo više stvari posložilo i razjasnilo. The Innocents je (horor) ostvarenje koje se često nalazi na top listama najboljih filmova (strave i užasa) za 2021. godinu ali se ne nalazi i na našoj listi... Njega svakako vredi pogledati ali je veliko pitanje da li se filmu može vratiti ponovo.

+ dosta upozoravajućih poruka o odrastanju
+ zaista odlična gluma svih klinaca u filmu
+ nekoliko veoma uznemirujućih kadrova...
— ...koji neće biti prijatni nekim gledaocima
— veoma spor tempo; neki nejasni elementi

Ocena: 6/10

On the Line (2022)

Sat, 20 May 2023 21:16:00 +0200

Režija: Romuald Boulanger

Uloge: Mel Gibson, William Moseley, Alia Seror-O'Neill
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt14824590/
Trailer: https://youtu.be/h4DJEmq-Z8A
Pogledajte još: Pontypool (2008)

Zaista ne pamtimo kada smo poslednji put gledali Mela Gibsona u nekom filmu a on jeste jedan od akcionih filmskih heroja našeg detinjstva, uglavnom zbog Mad Max trilogije. Stoga smo sa radošću pristupili gledanju trilera On the Line koji je napisao i režirao izvesni Romuald Boulanger. Zanimljivo je da se ovaj film snimao u Parizu iako se njegova radnja ipak dešava u Los Anđelesu.

Upravo u tom gradu Elvis Cooney je legenda, makar kada su radio emisije u pitanju. On vodi poznati noćni kontakt program gde diskutuje sa svojim slušaocima, često u provokativnom stilu i na granici dobrog ukusa. Elvis je tokom prethodnih godina od svog imena i svoje emisije stvorio radijske brendove ali nove tehnologije i sveopšte izumiranje konvencionalnih radio stanica neminovno pogađaju i njega... Film počinje njegovim odlaskom na posao, u noćnu smenu, i dolaskom u radio stanicu te komunikacijom sa drugim kolegama i nadređenima. Shvatamo da je Elvis prilično bahat u ophođenju sa mlađima, dosta arogantan i u komunikaciji sa šefovima ali da ove večeri ima novog pomoćnika... Program rutinski otpočinje, Elvis uključuje nekoliko slušalaca i iskusno ih „odrađuje“ ali se nakon toga u program uključuje jedan muškarac nakon čijeg poziva više ništa neće biti isto. Naime, nakon desetak minuta se ispostavlja da je nasilni slušalac provalio u Elvisov dom i da mu kao taoce drži suprugu i sina... Elvis mora putem radijske telefonske linije manipulisati misterioznim otmičarem, zadržavati ga da ne bude agresivan prema njegovim najmilijim i pokušati ga odvratiti od daljih koraka...

Ovo što smo naveli je samo početak nepredvidljivih događanja jer On the Line postaje sve komplikovaniji i bezizlazniji po Elvisa i njegove saradnike koji ne smeju da kontaktiraju policiju (a policija ne sluša noćne kontakt programe, naravno). Igra mačke i miša se nastavlja u nedogled a koji god korak naš junak preduzeo čovek na drugoj strani telefonske linije će uvek biti u prednosti, kao da se neko duže vreme i veoma dobro pripremao za ovaj čin... Dok se konstantno povećava napetost gledalac posmatra zaista bezizlaznu situaciju ali se i neprestano pita ko je misteriozni radio slušalac i zašto se odlučio na ovaj eksremni korak. Naša pretpostavka, baš kao što pretpostavljaju i likovi u radio stanici, je da je u pitanju neki prevareni ili izigrani slušalac, sa kojim se Elvis brutalno sprdao u programu uživo i time ga javno osramotio. Dodatno, Elvis poput svih poznatih i markantnih faca (a Mel Gibson to zaista jeste i u ovim godinama, priznaćete) nije vodio sasvim uzoran porodični život i bio je sklon aferama sa mlađim koleginicama. Povređeni suprug/momak jedne od Elvisovih „recki“ je druga opcija na koju tipuju njegove kolege ali i gledaoci ispred malih ekrana...

Dosta prostora smo u ovoj recenziji posvetili pozadini misterioznog lika i njegovim motivima ali to zaista jeste najbitniji element ovog filma od kojeg isključivo zavisi da li će vam se On the Line svideti ili ne. Najvažniji trenutak filma je njegov rasplet i obrt u finalu pa ukoliko vas on iznenadi sva je prilika da ćete ovaj film oceniti kao vrlo dobrim, možda i pomalo osvežavajućim u novoj triler produkciji. Međutim, mi smo glavni preokret pronašli kao delimično predvidljiv i jedan od onih na koji smo tokom većeg dela filma „igrali“. Ovo ipak može biti subjektivna zamerka pa je shvatite uslovno ali nemojte biti iznenađeni ukoliko vas konačni twist ne iznenadi previše. Film poseduje dosta elemenata koji vam mogu pokvariti glavno iznenađenje ukoliko na njih obratite pažnju pa mislimo da bi površniji posmatrači ovde mogli biti „nagrađeni”. Naša bojazan da bi ovo mogao biti monoton film nije se potvrdila jer njega ne samo da karakteriše zavidna doza dinamike već se on i ne odigrava isključivo u radio kabini, kao što bi to poster mogao sugerisati. Dešavanja se rasprostiru bukvalno po celoj zgradi radio stanice, od podruma do krova, što je zaista pohvalno.

Mel Gibson jeste vremešan, čak će delovati mnogo starije onim gledaocima koji ga nisu poslednjih decenija gledali na ekranima (u tu grupu i mi spadamo) ali film čvrsto drži u svojim rukama i svojom harizmom konstantno baca u senku sve ostale aktere On the Line... On dobro balansira servirajući nam lika kojem bi gledalac jednog trenutka razbio nos zbog svega što radi (i javno i privatno) dok smo već narednog trenutka čvrsto na njegovoj strani i žestoko navijamo da se izbavi iz nevolje u kojoj se našao i na neki način spasi svoju porodicu. Gibson je često iritantan (što filmu apsolutno ne smeta) ali i džangrizav, komičan, ironičan, sarkastičan i veoma zabavan što mu izuzetno polazi za rukom i nikada ne deluje usiljeno i neprirodno. Film delimično ima jednu savremenu upozoravajuću poruku, veoma aktuelnu, ali i pruža nostalgičnu crtu za vremenima koja su prošla i više se nikada neće vratiti a koja se tiču radio stanica i noćnih (kontakt) radio programa. Kompletan film deluje kao posveta jednom periodu kada je radio program bio na vrhuncu slave ali i omaž jednoj od najlegendarnijih radio emisija svih vremena (ukoliko vam kažemo koja emisija je u pitanju to bi vam pokvarilo glavni twist).

On the Line nikako nije loš film samo je pitanje koliki broj gledalaca ga može oceniti vrlo dobrim jer finalno razrešenje cele dramene definitivno neće svima leći. Neki delovi filma su svakako mogli i morali biti bolje odrađeni, recimo sve u vezi hakovanja video nadrzora ali i neki drugi kadrovi koje nećemo otkrivati radi spoilera. Zbog ovih svojevrsnih preterivanja gledalac i ima problema da poveruje u potencijalnu izvodljivost onoga što vidi na ekranu a upravo ta činjenica kvari i finale.

+ Mel Gibson kao temperamentni radio voditelj
+ zaista neprestana dinamika, tenzija i napetost
+ glavni preokret može biti veliko iznenađenje...
— ...ali će ga neki gledaoci prozreti veoma rano
— ostali glumci su svakako mogli biti malo bolji

Ocena: 6/10

Horror Filmovi

The Nun (2018)

+ apsolutno očaravajuća lokacija rumunskog manastira+ Taissa Farmiga u glavnoj ulozi; kostimi i atmosfera+ nekoliko jezivih kadrova; dobro se naslanja na Conjuring— nema scena za pamćenje; bazira se na jumpscareovima— prilično slaba i neoriginalna priča; neubedljivi Rumun Ocena: 5/10

Last Sentinel (2023)

+ misterija; osećaj izolovanosti; završetak+ perfektan izgled vojne baze na okeanu+ promenljivi i veoma misteriozni likovi— ponekad je tempo filma zaista prespor— neki elementi ipak ostaju nedorečeni Ocena: 7/10

The Wrath of Becky (2023)

+ zanimljiv, dinamičan i brutalan film+ Lulu Wilson u glavnoj ulozi Becky+ ostatak kastinga; lokacija; ubistva— u nekim delovima dosta neozbiljan— neki delovi uvoda; premalo ubistava Ocena: 6/10

Lost (Season 1) (2004-2005)

+ ambijent, atmosfera i izgled samog ostrva+ višeslojne pozadinske priče glavnih likova+ stalna misterija; paranormalni delovi priče— neki elementi nisu realni; slabe animacije— povremeno dosta naivno i malo razvučeno Ocena: 7/10