Horror Filmovi

I Know What You Did Last Summer (1997)

Tue, 18 Jan 2022 11:00:00 +0200

Režija: Jim Gillespie

Uloge: Jennifer Love Hewitt, Sarah Michelle Gellar, Anne Heche
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0119345/
Trailer: https://youtu.be/hK-YWvlT6so
Pogledajte još: Scream (1997)

I Know What You Did Last Summer je jedan od poznatijih horor filmova 90-ih i zajedno sa Scream jedan od filmova koji je zaslužan za tadašnje oživljavanje slasher žanra. Film je postigao zavidan uspeh, čak smo ga i pogledali u bioskopu te sada već davne 1997. godine, pa nije ni čudo da je dobio nekoliko sequela i nedavnu seriju. Nastao je na osnovu istoimene novele iz 1973. godine a njegov opis je bio želja više čitalaca ovog bloga.

Tokom proslave tradicionalnog praznika 4. jula četvoro prijatelja se vozi priobalnim krivudavim putem koji skoro pa zapljuskuju talasi nemirnog okeana. Nepažnja, brza vožnja, opuštenost i alkohol doprinose da iza jedne okuke naleću na pešaka koji se iz nekog razloga veoma nepažljivo našao na kolovozu. Mladići i devojke isprva žele da sve prijave policiji ali od te ideje veoma brzo odustaju: nesrećni slučaj i mrtvo pregaženo telo na kolovozu mogu biti velika mrlja u njihovim karijerama, za njihove optimističke planove, buduća školovanja i opšti imidž bezgrešnih tinejdžera. Odlučuju se na plan B: telo će odneti na obližnji dok, baciti ga u vodu, dok bude pronađen voda i ribe će učiniti da ne bude u stanju koje može pružiti dokaze o onome ko ga je udario svojim vozilom, vozilo će popraviti i nastaviće svoje živote kao da se ništa nije desilo, svečano se međusobno zaklevši da o ovom akcidentu nikome neće otkriti ni reč i da će tu tajnu odneti sa sobom u grob. Tako i bi... Sve dok godinu dana kasnije, takođe na praznik 4. jula, naši junaci ne počnu dobijati misteriozne poruke da „neko zna šta su radili prošlog leta“... Nastaje panika, klinci ne znaju šta da rade, počinju da sumnjaju jedan na drugoga a veoma brzo počinju da se dešavaju i prvi napadi te ubistva.

Kada smo onomad, pre četvrt veka, gledali film u bioskopu nije nam se previše dopao, verovatno jer smo očekivali nešto mnogo strašnije, efektnije i jezivije. Tada nije bilo jasno šta je horor 90-ih ali sada jeste a I Know What You Did Last Summer karakteriše sve ono što i druge slične predstavnike žanra tog vremena. To nije nimalo slučajno jer je scenario potpisao Kevin Williamson, isti onaj što je napisao Scream i Scream 2 (kasnije i Scream 4) ali i The Faculty, takođe film u duhu pomenutih. Znam šta ste radili prošlog leta je tipični tinejdžerski slasher tog vremena, sa svim specifičnostima koje je doneo kraj prošlog veka i sa obaveznim dobrostojećim klincima u glavnim ulogama. U centru pažnje su klinci iz dobrostojećih porodica kojima je nemio događaj ipak poremetio život i planirane karijere, radnja se odigrava u relativno imućnim predgrađima gradova sa tek povremenim iskoracima u radničke delove naselja, u ovom slučaju ribarske. Radnja je veoma komercijalna, neki bi rekli i razvodnjena, a slasher komponenta nije dominantna već je prilično skrajnuta sve do polovine filma pa on do nekog momenta više liči na poučni hit & run mistery thriller nego na film koji bi mogao ili trebao da nas uplaši.

Od polovine filma slasher izlazi na površinu a na pozornicu stupa ubica maskiran u kabanicu, naoružan kukom za kačenje mesa. Reklo bi se dovoljno specifičan lik, naoružan oružjem iz urbanih legendi, ali ipak ne toliko specifičan i ikoničan kao slasher uzori iz 80-ih. Ipak, to mu ne smeta da sprovede nekoliko brutalnih ubistava, gde akcenat nije na eksplicitnosti već na napetosti. Nismo imali utisak da je ovde radila cenzura, više smo dojma kako je kompletna priča zamišljena kao komercijalni horor pristupačan što većem broju gledalaca, mahom mlađih. Stoga su brutalnosti svedene na minimum i to nam nije ni najmanje smetalo a dat je akcenat na napetost što nam se veoma svidelo. Prava specijalnost filma, tačnije ubice u kabanici, je slashovanje žrtava koje se nalaze veoma blizu velikim grupama ljudi, recimo na balkonu teatra u kojem se vrši izbor za miss ili tik nekoliko metara od svečane povorke koja defiluje gradom proslavljajući Dan nezavisnosti. Ovi momenti svakako nisu previše realni ali to je danak napetosti i gledljivosti filma i svakako nije najveći problem koji primećujemo kod I Know What You Did Last Summer.

Primećujemo, naravno, čudne i nerezonske postupke aktera ali ono što može najviše da smeta takođe ide na dušu gosn. Williamsonu a to su nekoliko neizvodljivih situacija, kada ubica napiše svoju poruku na ogledalu a zatim se za svega nekoliko sekundi stvori na potpuno drugom udaljenom mestu, kada ukloni leš na balkonu teatra i sve tragove krvi za svega desetak sekundi ili kada za nekoliko minuta očisti gepek automobila i to tako da ga niko u urbanom predgrađu ne primeti. Osim ovih nerealnosti jedino što može zasmetati su neki specijalni efekti koji deluju oslabo (makete ubijenih) a primetne su i neke scene koje su veoma primetno snimljene ispred zelenog platna (uvodne scene na plaži). Ipak, ništa od ovoga nije za preveliku kritiku jer je film veoma zanimljiv i gledljiv i nismo uspeli da u njemu pronađemo mnogo suvišnih scena. Ima tu nešto horor klišea ali su oni veoma dobro upakovani i ne narušavaju užitak.Fotografija je odlična, film ne poseduje suviše mračne scene, ambijenti gradića su prelepi a lokalitet krivudavog puta na kojem se dešava uvod nabijeni atmosferom kojoj prilično doprinosi muzička podloga.

Kao poslednje, ali ne i najmanje bitno, tu je glumačka postava na čelu sa lepuškastom Jennifer Love Hewitt. Nju u stopu prati Sarah Michelle Gellar dok je muška ekipa prosečna. Starijih likova nema, baš kao i svakom teen hororu, ili su potpuno skrajnuti i ne daju našim junacima podršku. U svakom slučaju gledanje I Know What You Did Last Summer je bilo više nego prijatno iskustvo pa bez obzira na sve slabosti i mada zaslužuje ocenu kakvu je dobio Scream dajemo mu ocenu više, ako ništa drugo zbog Jennifer.

+ veoma napeta i zanimljiva atmosferična teen slasher priča
+ Jennifer Love Hewitt, Sarah Michelle Gellar i Anne Heche
+ nekoliko veoma zanimljivih ubistava i jezivih momenata
+ kvalitet fotografije, lepi ambijenti, muzika i soundtrack
— određene nelogičnosti i velike nerealnosti u samoj priči

Ocena: 8/10

Son (2021)

Sun, 16 Jan 2022 21:33:00 +0200

Režija: Ivan Kavanagh

Uloge: Andi Matichak, Emile Hirsch, Luke David Blumm
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt5624466/
Trailer: https://youtu.be/XnjjaaUqmBs
Pogledajte još: The Omen (2006)

Evo jednog relativno prijatnog iznenađenja koje nam dolazi u vidu irskog horora pod pomalo bezličnim i klišeiziranim nazivom Son. Ovo paranormalno triler ostvarenje je režirao i napisao Ivan Kavanagh (The Canal) a u glavnoj ulozi se nalazi Andi Matichak, poznatija kao „ona što glumi ćerku Laurie Strode u najnovijem Halloweenu“. Zanimalo nas je kako će se dotična snaći u glavnoj ulozi nekog horor filma pa evo utisaka...

Na samom početku gledamo kraći prolog kada bosonoga, prljava ali i trudna Laura (Andi Matichak) očigledno u nekom bekstvu ili nervnom rastrojstvu pod okriljem kišne noći u svom automobilu na svet donosi neželjenu bebu. Fast-forward – u sadašnjosti Laura je potpuno druga žena od one koju smo gledali u uvodu, sada je ona uspešna samohrana majka koja se u svojoj kući brine o osmogodišnjem sinu Davidu. Oboje vode prilično srećan, miran i skladan život provodeći ga u svakodnevnim obavezama i igri, sve dok jedne večeri Lauru ne prestravi prizor u sinovljevoj sobi: naime, nekoliko minuta nakon što ga je stavila na spavanje ona zatiče gomilu nepoznatih ljudi koji su okružili sinov krevet, izbezumljena istrčava na ulicu, poziva policiju ali kada su ovi došli nisu zatekli nikoga i nisu pronašli nikakve tragove u Davidovoj sobi, baš kao ni tragove obijanja kuće. Laura je zbunjena, iako joj niko ne veruje ona je ubeđena da su misterizni ljudi zaista bili u sinovljevoj sobi ali ono što je izvesno je da se David nakon ovog akcidenta ponaša drugačije. On gubi apetit i žali se na izvesne bolove koji postaju sve jači, sve dok jedne večeri u teškom stanju ne završi u bolnici.

Dečak je sve lošije, lekari se trude ali nemaju nikakvog rešenja niti uspevaju postaviti dijagnozu: nakon svih testiranja Davidu nije ništa bolje, Laura je na ivici pucanja a jedini koji joj pruža podršku je mladi policajac koji je prve večeri došao na uviđaj. E upravo tom policajcu na klupici ispred Davidove bolničke sobe Laura će dati svoju jezivu i šokantnu ispovest... Naravno, detalje njene kratke ispovesti vam nećemo prepričavati ali poenta je da od tog trenutka kreće niz preokreta a da Son nakon misterioznog uvoda postaje nešto manje tajanstveniji ali zato mnogo dinamičniji i nadasve brutalniji. Autor filma nam priča priču o jednoj samohranoj majci koja je naterana da preduzme drastične korake kako bi zaštitila svog sina od prevelike i nadiruće opasnosti. Film se bavi granicama do kojih su majke spremne ići ne bi li zaštitile svoje dete, bez obzira kakvo dete zapravo bilo i koja je cena njihove zaštite. U slučaju Laure granica je malo ekstremna ali je film svakako zanimljivo gledati i pratiti da li će ona u nekom trenutku uspeti da sagleda ceo problem iz realnijeg ugla i u nekom trenutku povući crtu.

Osim ovog aspekta sasvim jak je i onaj paranormalni a on je, opet, povezan sa kultovima i raznim obredima. Paranormalni elementi uglavnom funkcionišu, mada u određenim delovima filma postaju ne baš realni, pa čak i banalni (završna scena). Ipak, film jeste jeziv na momente, pogotovo roditeljima dece slične dobi kao Davidova, koji bi se mogli zapitati šta bi oni učinili da se nađu u nekoj sličnoj situaciji... Son izuzetno dobro prikazuje usamljenost majke, iako ona u nekim momentima poseduje određenu podršku ali je naprosto ne želi. Ambijenti u kojima se odvija druga polovina filma, a njih čine periferije gradova, ruinirani objekti, napuštene zgrade i moteli koji osim putnika namernika posećuju isključivo prostitutke i osobe sumnjivog morala, odlično bojadišu svu usamljenost majke koja se sama nalazi između nekoliko problema koje nije u stanju rešiti... Čini se da rasplet dešavanja nikako nije iznenađujući, baš kao ni finalna scena, iako je mogla biti nešto drugačija i diskretnija. Takođe, mislimo da je finalni preokret „javljen” dosta ranije i da je morao biti bolje zamaskiran, recimo da je scena u restoranu izbačena ili da su makar uklonjene dve rečenice koje gledaocu još pre polovine filma jasno stavljaju do znanja ono što Lauri u tom momentu nije jasno.

Ono što svakako treba pohvaliti je gluma i to pre svih Andi Matichak. Nakon odgledanog Halloween Kills zanimalo nas je kako se dotična snalazi u svojim filmovima, budući da u poslednja dva ostvarenja sa Michaelom Myersom zaista nije imala prilike da se dokaže, zahvaljujući scenariju koji ju je prilično skrajnuo i marginalizovao. Andi je više nego sposobna da iznese ulogu očajne ali odlučne majke, ona jednako efektno dočarava srećnu osobu koja uživa sa svojim sinom, izbezumljenu mladu ženu koja zaista ne zna šta joj se dešava ali i odlučnu koja je čvrsto rešila da se obračuna sa neprijateljem koji je mnogo jači od nje same. Utiska smo da je Andi Matichak sposobna i za mnogo teže uloge a da je ulogu Laure iznela sa začuđujućom lakoćom.Ostatak kastinga je takođe dobar, tu je i maleni Luke David Blumm koji se itekako morao potruditi u ulozi Davida a jedan od utisaka je i Emile Hirsch koji glumi policajca jer izgleda kao mlađi brat Jacka Blacka. Kada smo kod izgleda treba pohvaliti fotografiju ali i odluku da se film odigrava s jeseni diljem američkih periferija. Time se postiglo da Son izgleda joj depresivnije, sumornije i bezizlaznije.

Son svakako možemo preporučiti jer je u pitanju dosta zanimljiv i dinamičan paranormalni triler film na temu „koliko daleko majka može ići”. On poseduje nekoliko slabosti ali to ne bi trebalo previše smetati gledaocima, pogotovo imajući u vidu konstantnu nestašicu kvalitetnijih naslova u žanru.

+ dinamičan paranormalni horor
+ sumorna atmosfera periferije
+ Andi Matichak u ulozi Laure
— finalni preokret se vidi ranije
— pomalo banalna završna scena

Ocena: 7/10

Mother/Android (2021)

Tue, 11 Jan 2022 22:24:00 +0200

Režija: Mattson Tomlin

Uloge: Chloë Grace Moretz, Algee Smith, Raúl Castillo
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt13029044/
Trailer: https://youtu.be/rrdVO-_W3d0
Pogledajte još: Shadow in the Cloud (2020)

Mother/Android je postapokaliptična naučnofantastična triler drama koja se prošlog meseca pojavila na Hulu i Netflix platformama, na prvoj za tržište SAD a na drugoj za ostatak sveta. Kao i prethodno opisani film na ovom blogu i ovaj zahteva strpljenje gledaoca, iako ne baš u tolikoj meri, ali je rezultat svakako bolji, lakši za razumevanje a finalni proizvod je zanimljiviji za konzumaciju iako je pozamašne dužine (traje skoro dva časa).

Dotična noć je sve samo ne srećna po našu Georgiu (Chloë Grace Moretz): osim što je saznala da je trudna, a nikako ne želi bebu u ovom trenutku ili sa ovim momkom, ona doznaje još nešto – da su se malopre, usled dejstva nekakvog elektromagnetnog polja, svi androidi „resetovali“ i poludeli. Naime, Mother/Android se dešava u nekakvoj budućnosti koja izgleda veoma slično našoj. Jedina vidljiva razlika je prisustvo velikog broja androida, humanoidnih robota, koje jedna korporacija uspešno proizvodi za potrebe bogatih domaćinstava i pojedinaca. Ovi roboti izgledaju istovetno ljudima, uglavnom su prijatne spoljašnjosti a isključivo služe kao posluga ili batleri. Njima je programirano uslužno i lepo ponašanje, da su uvek na usluzi svom gazdi i njegovim gostima te da uvek sprovode sve mere. Bilo kakvo nasilje nemaju programirano u svom kodu, niti su za tako nešto sposobni. Međutim, nakon iznenadnog defekta uzrokovanog elektromagnetnim pražnjenjem svi androidi postaju veoma agresivni i ubilački nastrojeni. Uz sve to, oni bivaju veoma organizovani, kao da ih je neko flashovao novim operativnim sistemom pod imenom „Kill 'em all & rule the world“.

Film nam ne daje druge informacije koje se tiču uzroka otkazivanja poslušnosti od strane androida, baš kao što nemamo uvid ni u kompaniju koja ih proizvodi. Nešto malo informacija usputno čujemo za vreme jedne zabave, tek nekoliko trenutaka pre nego što veoma agresivni i izuzetno jaki android konobar brutalno i ničim izazvan ubije jednog gosta. Radnja se brzo premotava u budućnost, nekih 7 meseci unapred, kada u već devastiranom postapokaliptičnom svetu pratimo sada već dobrano trudnu Georgiu i njenog tamnoputog momka Sama kako se preko ničije zemlje (koju kontrolišu androidi) pokušavaju domoći Bostona, koji navodno još uvek kontroliše američka vojska. Odatle se, koliko Georgia zna, brodom evakuišu preživeli u neke istočne zemlje, a zašto baš tamo – ko zna. Uglavnom, film se mahom odvija po sumornim šumama & gorama, dalje od devastiranih, raseljenih i praznih gradova, zanemaruje čitavu pozadinu i razloge nemilih događanja a fokusira se na sudbinu trudnice, njenog momka i (nije nikakav spoiler jer je potpuno očekivano) njeno tek rođeno dete. Mother/Android daje uvid u očajničke pokušaje i borbu do poslednjeg daha u cilju spašavanja svojih i života svog deteta.

Da, u pitanju je drama ali ona nije suviše spora, patetična pa čak ni potresna sve do svog završetka. Posmatramo centralni par koji nailazi na snage reda ali i na grupe androida, zapada u svakojake nevolje i na kraju stiže na ciljnu destinaciju, samo da bi potvrdili svoje razočarenje. Za razliku od drugih apokaliptičnih filmova ovaj film nam ne pruža uvid u sudbine drugih ljudi, već se sebično fokusira isključivo na centralni par. Zašto je to tako teško je reći, možda je to bila i zamisao autora filma (u pitanju je intimna autorova priča koja je adaptirana u film) a možda i rezultat manjeg budžeta koji je veoma primetan tokom celog trajanja Mother/Android. Taj skroman budžet u principu nije problematičan, jer ono za šta nije bio kadar (čitaj: specijalni efekti) film uglavnom zaobilazi, osim u nekoliko momenata. Kada ti momenti naiđu stvari su diskutabilne, od prosečnih do onakvih kakvi karakterišu drugorazredne naučnofantastične filmove. Ipak, to filmu ne treba zamerati, jer mu nije ni bila namera i cilj, već isključivo iznosimo kao upozorenje onim gledaocima koji od jednog SF ostvarenja zahtevaju vrhunske efekte.

Ako već ne poseduje kvalitetne vizuelne efekte Mother/Android makar gledaoca „časti“ nekolicinom veoma napetih scena, gde neke uključuju bliske kontakte sa veoma opasnim androidima. Čak i van tih direktnih kontakata film zna biti napet i neugodan za gledanje jer nije baš prijatno posmatrati 9-mesečnu trudnicu kako jedva preživljava na kiši i hladnoći, potuca se po razrušenim objektima i svaki čas pada dok spašava svoj i život koji nosi u svojoj utrobi. U toj borbi i bežaniji film zna da prikaže neke nerealne scene (jurnjava motorom kroz šumu) ali i neke čudne postupke likova. Ipak, postupci nisu toliki problem filma a čak i kada dođe do njih dobra glumačka postava uspeva da ih izvuče na o-ruk. Chloë Grace Moretz još jednom uspešno igra majku bebe, ovoga puta u ulozi koja je više realna, a obzirom na njenu otvorenu borbu za feminizam nije čudo da je odabrala ovu ulogu, kao što nije čudna ni nevidljiva sudbina koja je zapala oca njenog deteta i ono što se nadalje odvija. Za neke gledaoce će finale filma biti previše tužno, pogotovo za majke, dok će za neke posmatrače biti patetično, razvučeno i prenaglašeno. Istina je kao i uvek negde na sredini.

Mother/Android je jedan depresivan film, smešten u postapokaliptičnu budućnost i doba pobune androida, što je samo razlog bespoštedne majčinske borbe za što bolju budućnost svog deteta u jednom agresivnom i mračnom svetu. Film priča priču o gubitku sa kojim se majke susreću, o žrtvovanju za svoje dete i dokle daleko majka može ići u njegovoj zaštiti. Ukoliko vas ovakve teme zanimaju, a ne bežite od SF ostvarenja, možda filmu date i koju ocenu više.

+ mnogo napetih, bezizlaznih ali i potresnih scena
+ Chloë Grace Moretz u ulozi 9-mesečne trudnice
+ sumorna i depresivna atmosfera tokom filma
— pozadina pobune androida je malo prikazana
— nekoliko nerealnih scena; nejasan završetak

Ocena: 6/10

The Wasteland (El páramo) (2021)

Sat, 08 Jan 2022 22:17:00 +0200

Režija: David Casademunt

Uloge: Inma Cuesta, Roberto Álamo, Alejandra Howard
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt13323118/
Trailer: https://youtu.be/QojkL0FA0CY
Pogledajte još: The Wind (2018)

Ovaj film ima više naziva nego glumaca koji se pojavljuju u njemu... Radni naslov je bio The Beast (La bestia), i taj naziv i dalje figurira na iMDB, ali je na Wiki stranicama film kršten kao The Wasteland (El páramo), pa kako odaberete ili kako vam zapadne. U svakom slučaju u pitanju je španska psihološka horor drama koja se 6. januara tekuće godine pojavila na Netflix platformi a mi smo ga pogledali dan kasnije i evo utisaka...

Daleko od bilo kakve civilizacije, u središtu ničega, u nekakvoj vetrovitoj pustari (otuda i naslov The Wasteland) živi jedna tročlana porodica tokom XIX veka, otac, supruga mu i njihov sinčić. Ova porodica se zapravo samoizolovala: samovoljno živi daleko od bilo kakve civilizacije ali podalje i od izvesne zveri (otuda i naziv The Beast) koja teroriše ljude unaokolo, hraneći se njihovim strahom. Otac je jasno stavio do znanja sinu i supruzi da ne napuštaju imanje i postavio markere iza kojih vreba misteriozno ali veoma opasno stvorenje. Porodica živi u svakodnevnom strahu od napada famoznog stvora ali moraju živeti kako znaju i umeju pa dane provode u radu, igri i drugim aktivnostima. Oni nemaju električne energije, naravno, jedino svetlo im pružaju petrolejske lampe, poseduju nešto streljiva za pušku i samoodbranu, bave se poljoprivredom koliko im to neplodna pustinjska zemlja dozvoljava a drže i nešto zečeva za ishranu. Nemaju nikakvih kontakata sa drugim ljudima, a drugih ljudi zapravo i nema u bližoj i daljoj okolini, baš kao što nema nikakvih znakova života dokle god im oko seže u daljinu... Sve dok jednog dana obližna reka ne donese telo ranjenog španskog vojnika a sa njim i gomilu problema...

The Wasteland je ono što zapadnjaci nazivaju slow-burnerom a mi bismo rekli – drama sa elementima horora. Radnja se odvija veoma sporo a film se u svojoj prvoj polovini fokusira isključivo na odnose unutar ove tročlane porodice, uglavnom na one između majke i sina, mada i otac ima svoju ulogu, do pojave ranjenog vojnika. Kada se to desi nastaje jedan od ključnih momenata filma ali on i nakon toga ostaje na terenu psihološkog filma, držeći se podalje od monster horora iako bi trailer filma upravo mogao navesti na suprotno. Zver iz naziva se vidi tek u nekoliko navrata a uglavnom figurira kao simbol, kao konstantna pretnja koja provejava oko imanja naših junaka poput pustinjskog vetra koji neprestano fijuče. To naravno ne znači da film ne poseduje jezive scene, prisutna je i konstantno nelagodna atmosfera, ali ukoliko ste zavisni od monster filmova i akcija dotičnih monstera možda bolje da se držite podalje od ovog ostvarenja. The Wasteland prvenstveno traži gledaoca naoružanog debelim strpljenjem a nakon toga osobu koja ne zahteva isključivo vizuelni sadržaj već onaj višeslojni koji je sakriven unutar priče. Tek ukoliko sebe prepoznajete u prethodnoj rečenici bićete ciljna publika filma i svega onoga što on ima da poruči.

A ono što poručuje tiče se porodice, sigurnosti, podrške od strane najbližih, neminovnog i brzog odrastanja, nastavljanja sa životom i rušenja određenih mostova koji nas vežu sa prošlošću. Upravo i kompletan film deluje kao nešto snimano u davnim vremenima, ne samo zbog malog siromašnog objekta u kojem se dešava radnja filma i beživotne pustinje koja ga okružuje već i zbog pustinjske prašine koja ceo film konstantno prekriva depresivnim smeđim tonovima. Vetar koji neprestano fijuče deluje više depresivno nego zloslutno, osećaj izolacije i samoće je izuzeno dominantan ali tokom mračnih noći prisutan je osećaj da nešto konstantno vreba iz mraka. Jedna od jezivijih scena je noćni odlazak u poljski WC koji je dosta udaljen od spavaćih prostorija a ta razdaljina pod okriljem mrkle noći i opasnosti od stvorenja deluje još veća. Film je vizuelno impresivan, sa takođe odličnom audio komponentom ali nam je zasmetala loša sinhronizacija likova, pogotovo majke jer ona najviše i govori. Iako je film španski a mi smo gledali upravo verziju na tom jeziku sve deluje kao naknadno nahovano pa donekle narušava ugođaj. Vidimo i određeni broj nerezonskih poteza ali još više onih neobjašnjivih ili koje u tom trenutku ne možemo shvatiti.

The Wasteland/The Beast je nezgodno preporučiti jer on zahteva specifičnog gledaoca u specifičnom raspoloženju, spremnog da o metaforama koje vidi na ekranu razmišlja za vreme filma ali i nakon njegovog završetka. Film u principu nije loš kako govore neke ocene ali ni ne donosi nešto novo što do sada nismo videli u nekim dinamičnijim i kvalitetnijim ostvarenjima.

+ depresivan i zloslutan osećaj
+ odličan vizuelni izgled filma
+ nekoliko poruka koje šalje...
— ...ali je dosta toga nejasno
— veoma spor; sinhronizacija

Ocena: 5/10

Satanic (2006)

Wed, 05 Jan 2022 22:25:00 +0200

Režija: Dan Golden

Uloge: Annie Sorell, Jeffrey Combs, Angus Scrimm
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0478135/
Trailer: https://youtu.be/kJNK97P7Pzw
Pogledajte još: Shattered (1991)

Satanic je film prilično izanđalog naziva ali kao takav izuzetno priliči isto tako drugorazrednom, ako ne i trećerazrednom horor filmu. Radni naziv filma je bio Demon Board ali ni taj naziv nije mnogo originalniji od kasnije odabranog. Najveća preporuka filmu može biti – u njemu glumi Jeffrey Combs – mada treba imati u vidu da Jeffrey nije onaj isti iz 80-ih godina i da u ovom veku uglavnom tezgari u ispodprosečnim ostvarenjima. Inače, ovaj film smo pogledali na preporuku jednog starog čitatelja bloga.

U fokusu naše pozornosti imamo Michelle, devojku koja je preživela tešku saobraćajnu nesreću. Nakon nekog vremena ona se zavijenog lica budi iz kome u lokalnog bolnici, od lekara doznaje da njen otac nije preživeo fatalni udes a da njoj predstoji serija hiruških intervencija i bukvalna rekonstrukcija lica. Iskusni lekar je optimista što se tiče njenog oporavka pa tako i bi: nakon operacija Michelle skida zavoje i zaključuje da je i dalje mlada i lepa. Međutim, ona ima jedan drugi problem: nakon udesa potpuno je izgubila pamćenje, ne samo o tom tragičnom događaju već i o onome što mu je prethodilo. Na nemilu noć podsećaju je samo košmari koji joj u fragmentima otkrivaju kako je došlo do udesa i koje su bile poslednje reči njenog oca... Ništa joj još uvek nije jasno, ni šta se desilo, ni ko je ona zapravo, niti šta znače očeve reči, a o tome će na miru razmišljati dok se oporavlja u nekoj vrsti hraniteljske porodice. Naime, budući da je maloletna Michelle će biti smeštena u jednu vrstu hraniteljske porodice gde će prostor deliti sa još nekoliko mlađih osoba a pod nadzorom domaćice i njenog supruga.

Ni to nije sve jer po rečima nadležnih Michelle je pre nesreće bila veoma problematična osoba, što njoj sada deluje prosto neverovatno. Ona je sada povučena, mirna, nežna, zbunjena, nesigurna i prosto ne može da se pomiri sa činjenicom da je u prošlosti imala problema sa zakonom. Baš kao što ne razume ni otkud se najednom pojavljuju brutalno ubijeni ljudi oko nje... Dakle, misterija je konstantno prisutna tokom trajanja ovog filma, sve do finalnog preokreta, i to je jedna od retkih stvari za pohvalu.Ukoliko ne poznajete izvesnu Annie Sorell koja je odigrala Michelle, a teško da možete biti upoznati sa dotičnom bez googlanja, nećete biti pripremljeni na završno iznenađenje i tako je verovatno i bolje. Sama priča koju vidimo u filmu nije toliko originalna ali svakako može da prođe, pogotovo kada imamo u vidu klasu kojoj pripada Satanic. Delovi priče su potpuno očekivano sastavljeni od klišea ali smo konstantno imali utisak da bi ono što gledamo bilo kudikamo bolje samo da je u ovaj film uloženo više novca i da on na momente ne deluje gotovo amaterski.

Kada kažemo amaterski zaista to i mislimo: već od uvodnih kadrova dočekaće vas razočaravajući kvalitet fotografije, skoro na nivou VHS kvaliteta, određeni broj aktera kojima amaterska školska predstava treba biti vrhunac glumačke karijere, a onda i bespotrebe scene (najčešće komične) koji iz nekog razloga uvek nađu mesto u hororima C produkcije. Pitate se gde je u svemu ovome Jeffrey Combs (Re-Animator, From Beyond, Castle Freak)? Pa on tezgari, verovatno za pola tepsije ribe ili možda eventualno nekoliko hamburgera jer teško da je dobio neki veliki honorar za sporednu ulogu u jednom filmu čiji ukupni budžet iznosi jedva 120k dolara. On se u nekom trenutku pojavljuje u ulozi inspektora a zatim iščezava do kraja filma i time pod znak pitanja stavlja ne samo svoje pojavljivanje već i ulogu koju igra. Nešto bolje je prošao Angus Scrimm (Phantasm, Subspecies) jer njegova uloga ima minutažu ali i određeni značaj po radnju filma. Najslabiju rolu je pružio Rick Dean, glumac koji nije ni dočekao premijeru ovog filma, a njegova uloga nije jasno definisana i veoma često skreće na trasu komike koja ne priliči filmu poput Satanic.

Nije on jedini problem filma, naravno, jer materijal obiluje suvišnim, nerealnim ili neubedljivim momentima. Najveća glupost je famozna satanistička pentagram tabla, kao pandan već izanđaloj ouija tabli, kojom se prizivaju valjda ultra zli duhovi. Pomenuta tabla kao da viče da je veoma zla i opasna, baš kao što to urla i naziv ovog filma, ali je krajnji rezultat daleko od toga. Kao i u svakom poluamaterskom filmu i ovde imamo hrpu neuverljivih linija teksta ali smo mi veći problem imali sa suvišnim scenama, koje zaista nemaju nikakvu svrhu. Tu ne mislimo samo na diskusije sa domarom bolnice (valjda je jedina svrha ovih podužih kadrova referenca na neke poznate horor naslove), već i na TV program koji više puta posmatra hraniteljkin suprug, već u negativnom kontekstu pomenut u prethodnom pasusu. Specijalni efekti su slabi i uglavnom ih čini kečap ali ukoliko smognete snage da izdržite do pojave prvog efekta onda vam oni neće ni predstavljati problem. Satanic ima mnogih drugih slabosti, tako karakterističnih za low budget, da će većinu gledalaca naviklih na moderni horor odbiti u prvih desetak minuta.

Ipak, Satanic nije potpuna katastrofa, iako ocena na iMDB govori upravo suprotno. To je niskobudžetni horor film, napravljen uz pomoć štapa i kanapa, koji ne priča toliko lošu priču (a uz to ima i zadovoljavajući obrt na kraju) ali ima određeni broj rupa u priči i naivnosti koje su svojstvenije horor filmovima 80-ih. Ukoliko ste fan niskobudžetnih horor filmova zanemarite našu krajnju ocenu i slobodno se bacite na gledanje.

+ ne toliko loša priča puna misterije
+ finalni preokret je zadovoljavajući
— klišei, predvidljivost, amaterizam
— gluma nekih pojedinaca je slaba
— tehničke karakteristike odbijaju

Ocena: 4/10

The Turning (2020)

Sun, 02 Jan 2022 21:00:00 +0200

Režija: Floria Sigismondi

Uloge: Mackenzie Davis, Finn Wolfhard, Brooklynn Prince
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt7510346/
Trailer: https://youtu.be/rl33gU2APIs
Pogledajte još: The Boy (2016)

The Turning je američki paranormalni horor film nastao po književnom delu iz 1898. godine The Turn of the Screw pisca Henryja Jamesa. Ovo nije prva ekranizacija čuvene knjige jer postoji The Innocents (1961), The Others (2001) crpi dosta elemenata iz pisanog dela a nedavno se pojavila i serija The Haunting of Bly Manor koja je nastavak The Haunting of Hill House. Ono u čemu se svi slažu je da The Turning predstavlja najslabiju adaptaciju pomenute knjige od svih nabrojanih...

Umesto krajem XIX veka radnja filma se dešava u prvoj polovini 90-ih godina prošlog veka. Ostaje nepoznato zašto je odabran upravo taj period jer 1994. godina nema nikakvog značaja po samu radnju filma. Naše mišljenje je da upravo ta godina predstavlja jednu zlatnu sredinu, nasumično izabranu godinu koja ne deluje prepotopski za mlađe gledaoce a jedna je od poslednjih u kojoj nije bilo upotrebe mobilnih telefona, što je jedan od elemenata koji tradicionalno ruinira većinu savremenih horora. Anyway, upravo te godine jedna bogata porodica angažuje mladu guverniranu vaspitačicu po imenu Kate. Ona ima otići u jedan stari zamak koji se nalazi negde u irskoj nedođiji i tu vaspitavati dvoje dece, devojčicu po imenu Flora i njenog starijeg brata po imenu Miles. Deci su nedavno nastradala oba roditelja, nastradao je i njihov konjušar (u odvojenom incidentu), prethodna vaspitačica je iz nepoznatih razloga netragom nestala a klinci vreme provode isključivo sa njihovom vremešnom ali strogom i uštogljenom kućepaziteljkom gospođom Grose i ne napuštaju imanje. Kate se oprašta od prijateljice i majke koja se nalazi u nekakvoj mentalnoj ustanovi i odlazi na svoj novi posao, puna elana i samopouzdanja, voljna da odmah ostavi dobar utisak na devojčicu i njenog brata. To i čini.

Međutim, veoma brzo, reklo bi se koliko narednog dana, stvari počinju da se komplikuju i skreću pogrešnim tokom. Prvo, Kate za razliku od malene Flore ne uspeva da uspostavi dobar odnos sa Milesom koji počinje bukvalno da je šikanira i maltretira. Drugo, Kate nema nikakvu podršku od gospođe Grose koja joj ionako mučnu situaciju dodatno otežava i treće – stari i ogromni objekat u kojem živi ova porodica, a sa njima i naša Kate, očigledno pohode izvesne utvare i duhovi iz prošlosti. No, za Kate će naredni dani biti veoma turbulentni: ona će biti bukvalno proganjana ali nijednog trenutka neće biti sigurna da li su prikaze samo u njenoj glavi, da li su u pitanju nesmirene duše nedavno nastradalih ili to iritantni Miles tera šegu sa njom i prankuje je. Eto razloga da gledate The Turning i otkrijete pravu pozadinu misterije. Glavni problem ovog filma je što misterija predstavlja gotovo jedini razlog koji vas tera na dalje gledanje a kada dođe do finalnog raspleta – malo koji gledalac će biti zadovoljan viđenim. Film kao da vara gledaoce, mestimično vraćajući radnju unazad a onda servira uvredljivo zbrzan završetak nakon kojeg je teško ustati sa stolice jer ostajete zatečeni i zabezeknuti, očekujući makar neku dodatnu scenu ili post-credits.

Ništa od toga, sve što možete videti kao objašnjenje je odjavna špica u formi muzičkog spota a što se tiče onih dešavanja koja smo do tada pratili – zaključite šta možete, a i ako ne možete autore to ne zanima previše. Pre famoznog finala The Turning je prosečan ali prijatan za gledanje: on vizuelno izgleda odlično, dešava se na veoma lepom lokalitetu koji predstavlja velika stara građevina, sablasnog spoljnog izgleda ali i jezive unutrašnjosti, sa stotinama prostorija, mračnih i punih starih predmeta. Ni okolina nije ništa manje upečatljiva, sa velikim travnjacima, lavirintima od žive ograde, bazenima, ribnjacima i ostalim prostorima koji su idealni za jednu horor misteriju, gomilu bizarnih tajni i leševe koje je prekrila paučina. Tempo filma u prvoj polovini je odličan ali se postepeno ubrzava i pred finale sve postaje izuzetno zbrzano i zahteva od gledaoca da pažljivo prati hrpu informacija koje dobija direktno ali i između redova. Specijalni efekti su slabiji od ostatka scenografije i uglavnom se svode na blede prikaze duhova koji su sasvim očigledno nalepljeni na ambijente pa zbog toga, ali i zbog slabe šminke, ne deluju previše jezivo. U nedostatku kvalitetnijih efekata film pokušava da plaši gledaoce jeftinim jump scareovima ali mu to uglavnom ne polazi za rukom.

Poslednje ali ne i najmanje važno – The Turning je odlično odglumljen, makar u meri u kojoj je to povremeno oslabi scenario dozvoljavao. U glavnoj ulozi se ističe odlična Mackenzie Davis (uvek obratite pažnju na njenu odevnu kombinaciju) a ništa manje uverljivi nisu ni Barbara Marten kao gospođa Grose i mala Brooklynn Prince kao Flora. Mala Flora iako odlična i veoma prirodna devojčica ipak predstavlja još jednu prevaru ovog filma. Naime, devojčica se malo pojavljuje u filmu, mnogo manje od ostala tri lika. Ona nema ni neki preveliki značaj po samu radnju, daleko manje figurira u filmu od svog iritantnog brata a opet je dobila centralno mesto na posteru, valjda jer su simpatične klinke mnogo pogodnije za postere haunted house horora od iritantnih klinaca. Opravdanja za većinu propusta koje primećujemo u ovom filmu zaista nema, a ni književno delo po kojem je snimljen film nije zaslužno za tojer je radnja (makar u završnici filma) izmenjena u velikoj meri. Film je pretrpeo i turbulentnu predprodukciju a rad na njemu započeo je još 2016. godine kada je za The Turning bio zainteresovan i sam Steven Spielberg. Nakon njegovog odustanka režiseri su se menjali, snimljeni materijal je čamio na nekoj polici još dve godine a nakon toga ga je zadesio postprodukcijski haos.

Kao da ni autori filma nisu bili sigurni u finalni rezultat pa je snimljen i alternativni završetak koji se može videti na Blu-Ray izdanju filma. Isto izdanje donosi i oko 5 minuta izbačenih scena a one to ni u kom slučaju nisu trebale biti. The Turning bi bio prosečan ghost haunted horor film da nije lošeg završetka a obzirom da je on takav kakav jeste film mora dobiti ispodprosečnu ocenu. Ne mislimo da ovo ostvarenje zaslužilo baš takav hejt kakav je dobilo, i toliku salvu žestokih kritika (gledali smo i mnogo gore filmove ove sezone) ali sasvim sigurno ne zaslužuje ni preporuku.

+ dobra glumačka postava
+ ambijent i izgled filma
— katastrofalni završetak
— veoma iritantni Miles
— zbrzanost i konfuznost

Ocena: 4/10

The Retreat (2021)

Sat, 01 Jan 2022 21:06:00 +0200

Režija: Pat Mills

Uloge: Tommie-Amber Pirie, Sarah Allen, Rossif Sutherland
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt11392272/
Trailer: https://youtu.be/fCohLXFqGck
Pogledajte još: Hostel (2005)

The Retreat iz 2021. nikako ne treba mešati sa istoimenim filmom iz 2020. godine ali ukoliko planirate gledanje ovog ostvarenja svakako pročitajte našu recenziju pa razmislite još jednom. The Retreat je survival horor, na momente sa torture porn elementima, ali film koji ima sasvim drugačiju svrhu i poruku od klasičnog horor filma sa sličnom radnjom i/ili na istu temu. No, više o tome u nastavku opisa...

Na početku gledamo jedan gej par koji putuje u pravcu izvesne kolibe kako bi tu proveo ugodan vikend, šta li... Nakon pristizanja na ciljnu destinaciju zaključujemo kako ih neko posmatra, čujemo šuškanje iz obližnje šume, ovaj jedan od vikendaša začu nečije prisustvo pa zapita „Ko je to?”, onda njegov partner reče „Možda je medved”, obojica krenuše ka šumi, trt-mrt, vriska-cika, kamera se drma, slabo se šta vidi, izgleda da obojica bejahu ubijeni, kraj... E a ovo se dešava u budućnosti ali ne zadugo: sada gledamo takođe gej par ali ovoga puta ženski, za razliku od ona dva nesrećnika u šumi. Renee i Valerie su u vezi, čini se od nedavno, jedna je više zagrejana za drugu a druga je i dalje nesigurna da li želi isto što i njena partnerka, pa se iznalaženje rešenja nameće samo od sebe. Dotične će automobilom otputovati u jednu kolibu, tu će se sresti sa jednim drugim prijateljskim LGBT parom, istim onim koji je nastradao u uvodu filma, a u kolibi će tokom vikenda učvrstiti svoju vezu i provesti jedan nezaboravan odmorčić. Zašto da ne... E pa ne: i na njih će najašiti isti oni krvoloci i svojski se potruditi da ih brutalno ubiju, ali ne pre nego što urade neke druge stvari, postignu svoj cilj i monetizuju ovaj postupak.

The Retreat neki mogu shvatiti kao LGBT propagandu, možda su ga i sami autori sa tom namerom snimili, ali nama to nije bio dominantan element filma, niti smo o tome previše razmišljali, jer bismo i bez tog „detalja” bili na strani žrtava a ne krvoloka. Problemi ovog filma su zapravo druge prirode. Glavna problematika je što on ne nudi apsolutno ništa novo što niste videli stotinama puta u drugim hororima gde neki krvolok otima, maltretira i ubija nedužne nesrećnike koji su iz nekog razloga zalutali u uglavnom šumovitu nedođiju koju ovaj kontroliše. Ovde je bukvalno svaki element filma već viđen a velika većina njih i prilično predvidljiva. Uz to, ovo ostvarenje ne poseduje mnogo toga na meniju, što je možda i dobro, pa sve veoma brzo prolazi pred gledaočevim očima, i to prilično pravolinijski, bez ijednog neočekivanog skretanja ili većeg iznenađenja. Ima tu nekoliko napetih scena, naravno, ali je to maksimum koji možete očekivati od The Retreat. Ukoliko očekujete odlične specijalne efekte, brutalna ubistva i gomilu krvi ostaćete prilično razočarani. Većina ubistava se dešava van gledaočevog vidokruga što je porazno po jedan torture porn revenge slasher horor.

Druga mana ovog ostvarenja su negativci koji su potpuno nejasni, magloviti i film se mnogo ni ne fokusira na dotične. Slažemo se da i u realnosti ne moramo znati ko nas je napao i iz kojih razloga već nam je jedini cilj da se iskobeljamo iz njegovih kandži ali malo više upoznavanja sa negativcima nikada ne škodi jednom filmu a svakako doprinosi njegovoj krajnjoj poruci. Ovde znamo samo svrhu brutalnog ubijanja (žrtve su pripadnici LGBT zajednice i to je dovoljno) ali nemamo nikakvog uvida kako funkcionišu njihovi mrzitelji niti na koji način dolaze do žrtava ili „sponzora”. Veoma je naivno pretpostaviti da u ovaj zabačeni okrug vikendima dolaze isključivo gej parovi ali ni tu film ne daje dodatna objašnjenja. Jednostavno - The Retreat servira nerazvijenu priču o žrtvama i ubicama i to je za autore filma očigledno dovoljno. A poslednje ali veoma bitno – film poseduje određeni problem vezan za zanatsku struku, tačnije za fotografiju. Scene koje se dešavaju noću, a ima ih u određenom broju, pogotovo u uvodu i središnjici filma, apsolutno nisu gledljive. Znamo da je mrak prirodni ambijent horor žanra ali noćne scene u The Retreat bukvalno nije moguće pratiti a ono što se dešava tokom njih zaključujemo prateći senke ili koristeći sluh.

Sretna okolnost je da se stvari u filmu odvijaju prilično brzo, da zaista nema mnogo praznog hoda niti patetisanja i da ceo film nije dugačak. Da nije čudne odluke da se mračne scene ne mogu pratiti ovo bi bio jedan sasvim prosečan neoriginalan torture porn film za jedno gledanje i zaborav. Obzirom na to da ima pomenutu komponentu, ali i onu LGBT, veliko je pitanje da li se većini gledalaca može svideti

+ nekoliko napetih momenata
+ dva veoma brutalna ubistva
— noćne scene nisu gledljive
— nedorečeni i nejasni negativci
— neoriginalan i bez iznenađenja

Ocena: 4/10

Phantoms (1998)

Fri, 31 Dec 2021 21:38:00 +0200

Režija: Joe Chappelle

Uloge: Ben Affleck, Rose McGowan, Joanna Going
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0119891/
Trailer: https://youtu.be/-fP0MsVr21s
Pogledajte još: Mimic (1997)

Phantoms je naučno-fantastični horor film nastao po istoimenoj noveli Deana Koontza iz 1983. godine. Za one koji ne znaju Dean Koontz je relativno poznati američki pisac triler i horor romana čije knjige su veoma često završavale na raznim top listama. Nažalost, na ekranu nije imao mnogo sreće budući da nijedna njegova adaptacija uspela da se izdigne iznad nivoa mediokritetstva...

Film se dešava u jednom prelepom gradiću, Snowfieldu, Colorado, odlično odabranom za jedan ovakav zaplet: naime, Jennifer i Lisa, dve sestre, stižu u Snowfield samo da bi otkrile kako se u gradiću dešava nešto čudno. Grad je gotovo kompletno pust, ulice su prazne, automobili su upaljeni ostavljeni na ulicama, domovi su takođe prazni a ručkovi koji se i dalje kuvaju na šporetima ukazuju da je nekoga živoga bilo na tom mestu do pre samo nekoliko trenutaka... Ipak, nakon malo istraživanja sestre zaključuju da nisu baš svi nestali. One pronalaze nekoliko leševa čijim ovlaš pregledom zaključuju da u gradu vlada nekakva epidemija. Ali nije sve tako jednostavno, jer neki od pokojnika su definitivno masakrirani i raskomadani. Trenutak pre nego što ih savlada panika oni naleću na šerifa i njegova dva pomoćnika, koji takođe pokušavaju da ustanove kako se živi gradić u jednom trenu pretvorio u pravi grad duhova. Šerif pokušava da dozove pomoć, njegov pomoćnik počinje da se ponaša čudno a zatim se dešava i prvi napad...

Ovo je samo početak neverovatnih dešavanja koja vam nećemo prepričavati ali ćemo reći da je Phantoms film koji gotovo podjednako čine fantastični i elementi strave i užasa. Početnu misteriju koja se odnosi na pust grad nakon upoznavanja šerifa i ekipe menja jedna druga vrsta misterije, dosta bizarnija, koja se odnosi na sasvim očigledne promene kod nekih ljudi a zatim i za kreature koje iz mraka počinju da napadaju naše junake. Phantoms postaje pravi monster film i to veoma jeziv i napet jer se protiv zastrašujućeg protivnika ne može boriti konvencionalnim sredstvima. Ovaj protivnik je izuzetno jak i ima u rukavu „oružja” koja običan čovek ne može ni da pojmi a kamoli da se protiv njih bori. U odnosu na ovog monstera ljudi su obični mravi koje ovaj može da zgazi u sekundi. Ipak, i takvi mali ljudi mogu biti pametni i jaki a kada se udruže u pametnu grupu, ili kada pozovu izvesnog doktora Flytea, čuvenog po famoznoj teoriji „haosa u telu” koju je dotični povezao sa majanskom kulturom. Samo on, i niko drugi do njega, može pobediti čudovište koje teroriše Snowfield a koliko sutra će terorisati i čitav svet...

Film poseduje veoma dobar zaplet i u kasnijem toku neke zanimljive elemente (čudovište koje je umislilo da je devil himself) ali filmu fali nešto da bi bio bolji, kvalitetniji i jeziviji. Veoma je teško oceniti da li je problem u književnom delu po kojem je nastao ili samom filmu, iz prostog razloga što knjigu nismo čitali. Jedino na šta smo naišli je podatak da je knjiga krcata uticajima H.P. Lovecrafta ali su oni u filmu svi odreda izbačeni. Phantoms sadrži dosta old school specijalnih efekata, kao što poseduje i nekoliko jezivih scena, ali mnogo bolje prolazi kada zađe na teren napetosti.Neki momenti u filmu su izuzetno napeti, dok su neki ujedno i veoma bizarni (scena sa šerifom i psom). Ono čemu se nema ništa prigovoriti je glumačka postava na čelu sa Joannom Going i Rose McGowan, još dok je ova bila lepuškasta i nije došla do telefona plastičnih hirurga. Najpoznatija faca u filmu je ipak mlađani Ben Affleck u ulozi šerifa a vredan pomena je i Peter O'Toole u ulozi dr. Flytea. Film je režirao Joe Chappelle (Halloween: The Curse of Michael Myers) i njemu se nema šta zameriti.

Phantoms je zadovoljavajući film za jedno gledanje i zaborav, što je velika šteta jer poseduje izuzetan uvod, sablasnu atmosferu, dobre efekte i više nego efektnu glumačku postavu. Međutim, kada nakon polovine filma dođe na red pojašnjavanje pozadine nesreće koja je zadesila Snowfield film postaje dosta konfuzan i ništa manje budalast pa njegovo spektakularno finale nećete ni zapamtiti.

+ misteriozan i sablasan uvod
+ vrlo dobra glumačka postava
+ dobri specijalni efekti i maske
— konfuzna i neuverljiva priča
— neki karakteri su iritirajući

Ocena: 5/10

A House on the Bayou (2021)

Mon, 27 Dec 2021 21:51:00 +0200

Režija: Alex McAulay

Uloge: Angela Sarafyan, Paul Schneider, Lia McHugh
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt14405338/
Trailer: https://youtu.be/8lqWoF3YrvM
Pogledajte još: The Skeleton Key (2005)

Iz Blumhouse hiperprodukcije stiže nam A House on the Bayou, reklamiran kao horor film ali po našem mišljenju više triler sa elementima paranormalne misterije i horora nego čistokrvno ostvarenje žanra strave i užasa. Film se pojavio pre oko mesec dana, poseduje deja-vu poster zbog kojeg će ga mnogi preskočiti ali mi smo ga pogledali na predlog stalnog čitatelja Miodraga Lakatuša.

John dolazi kući sa posla i zatiče uplakanu suprugu Jessicu. Ne, nije se desila pljačka, sa njihovom ćerkicom Annom je takođe sve u redu, ne, ono što je poremetilo Jessicin mir je saznanje da John ima ljubavnicu, studentkinju kojoj je predavač. Jessica je slomljena ali ne dozvoljava da joj suprugova afera poremeti porodični mir i ni po koju cenu ne želi razvod, pre svega zbog mira njihove ćerke. Jessica iznosi svoj plan a John mu se ima povinovati, šta će kad je zgrešio: svi skupa će otputovati u jednu veliku kuću u Louisiani, građevinu nepoznatog vlasnika ali čije ključeve Jessica kao trgovac nekretninama poseduje. Tu kuću svakako treba urediti pre prodaje pa će ovo putovanje biti spoj lepog i korisnog: dok se pospremi objekat u kojem niko u skorije vreme nije živeo udaljenost će učiniti da John zaboravi svoju ljubavnicu i da se popravi odnosi između supružnika... Međutim, već prve večeri u njihov privremeni dom dolaze dvojica komšija, sedobradi starac i njegov unuk Isaac. Iako prilično ljubazni ali čudni počinju delovati zastrašujuće kada pokažu da znaju neke tajne koja kuća u Louisiani krije, baš kao što znaju i neke Johnove i Jessicine tajne...

A House on the Bayou je veoma teško opisati bez otkrivanja spoilera pa je i gore prepričan uvod prilično „cenzurisan” i iz njega smo svesno izostavili više detalja. Već od prvog kontakta sa dedom i unukom veoma je jasno da dotični ni u kom slučaju nisu obične komšije koje su reda radi, u ime dobrosusedskih odnosa, stigli u dom svojih novih komšija, kako bi ih počastili roštiljom. Ne, ovde je nešto drugo u pitanju, ne ono što se otkrije posle prvog preokreta, ni ono što se ispostavlja nakon drugog, već ono što postaje (skoro) savršeno jasno nakon finalnog twista. Priča u ovom filma konstantno pokušava da zavara gledaoca i navede ga na lažne tragove i grananja držeći se jedne od modernih definicija triler i horor umetnosti – (ne)očekivani preokreti su nužni ukoliko želite da se vaš film ikome dopadne. Preokreti koje ovde budemo videli su raznoliki, neki od njih su manje ili više očekivani, neki su logični neki baš i nisu a za najmanje jedan od viđenih bismo jednostavno rekli da je – suvišan. Nećemo otkrivati koji su to, naravno, ali mislimo da bi film delovao mnogo bolje i logičnije kada bi makar jedan od šokantnih preokreta bio jednostavno izostavljen.

A pošto nije izostavljen taj preokret dodatno pojačava najveću manu filma a to je da dve dimenzije priče nisu dobro i skladno povezane. Nakon završetka filma (koji vam se može a i ne mora svideti – nama nije) neće vam biti najjasniji mnogi detalji zapleta ali i uzročno posledični razlozi koji se tiču isključivo raspleta. Dobro, ovo je paranormalni film, više triler nego horor, ali upravo zbog ovih nepovezanosti (tačnije – nekoliko slučajnih koincidencija) sve deluje nedovoljno ozbiljno, kao neka od epizoda Tales from the Crypt. Srećom po gledaoce ovo je i jedina krupnija mana filma, ukoliko izuzmemo antipatičnu Isaacovu njušku. Problematične sitnice postoje, poput čudne odluke da specifični ambijent Louisiane bude tek minimalno iskorišten, kao da je ekipa snimila nekoliko kadrova ove specifične močvarne periferije a zatim film dovršila u nekom gradskom studiju. Pohvalno je i što A House on the Bayou ne pokušava prikazati ono za šta nije sposoban, tačnije – ne poseduje mnogo specijalnih efekata već svoju šokantnost bazira isključivo na priči i poruci. A priču su odlično dočarali glumci, njih ukupno slovom i brojevima – sedam.

Najkvalitetniju rolu je pružila Angela Sarafyan u ulozi Jessice, koja istovetno uverljivo uspeva da dočara i povređenu ženu u suzama i odvažnu suprugu koja je spremna na brutalnu osvetu. Angeli bi veoma pogodovao neki revenge slasher film, potencijalno brutalan i krvav, u koji bi se njen specifičan pogled savršeno uklopio. A House on the Bayou je zanimljiv za gledanje, ni za trenutak nije dosadan a iako ne donosi ništa preterano originalno svakako može biti preporuka gledaocima koji vole poučne paranormalne triler priče sa elementima horora.

+ zanimljiv i poučan paranormalni triler
+ odlična Angela Sarafyan u ulozi Jessice
+ nekoliko ne toliko očekivanih preokreta
— nepovezani delovi priče i završetak
— prilično antipatični i iritirajući Isaac

Ocena: 6/10

Queen of the Damned (2002)

Sat, 25 Dec 2021 21:39:00 +0200

Režija: Michael Rymer

Uloge: Aaliyah, Stuart Townsend, Marguerite Moreau
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0238546/
Trailer: https://youtu.be/0P60c7-_u60
Pogledajte još: Subspecies (1991)

Nedavni odlazak Anne Rice, američke spisateljice poznate po serijalu The Vampire Chronicles, bila je odlična prilika da pogledamo jednu od nekoliko filmskih adaptacija njenih književnih dela – Queen of the Damned iz 2002. godine. Interview with the Vampire iz 1994. godine je svakako poznatija i cenjenija adaptacija ali i Kraljica Prokletih ima malu i vernu fan bazu koja ovo ostvarenje iz nekog razloga diže do skoro kultnog statusa.

Ovaj stand-alone sequel za Interview with the Vampire takođe prati vampira Lestata koga u nedostatku Toma Cruisea glumi izvesni Stuart Townsend. Uglavnom, Lestat se budi iz vekovnog dremeža i zaključuje da se više ne mora kriti u mraku, čak štaviše, može izaći na svetlost i to ne sunca već pozornice i postati velika rock zvezda. Verovatno misleći da ako već ne može biti pravi gospodar sveta može makar vladati Top-listama Lestat za veoma kratko vreme postaje prava atrakcija sa ogromnom bazom fanova, mahom među mlađom populacijom. Ipak, njegov uspeh nije mogao biti nezapažen: Majka svih vampira, Queen Akasha, koja je vekovima „zamrznuta” u svojoj kripti čekajući pogodan trenutak da zagospodari svetom, vaskrsava upravo dok je Lestat sa svojim bendom na svetskoj turneji. I dok Lestat živi svoj rokerski san, a gomila klinaca trese glavama u goth-rock ritmovima i ne sluti šta se iza bine dešava, grupa vampira sleće na pozornicu u nameri da konačno nanese Lestatu smrtni udarac i kruniše Queen Akashu u pravu kraljicu...

Odmah na početku treba reći kako je Queen of the Damned komercijalan vampirski film, tinejdžerski uradak koji sa hororom ima veoma malo dodirnih tačaka a mnogo više sa tinejdžerskim filmom tog vremena ili tadašnjom komercijalnom muzičkom scenom koju je vreme davno pregazilo. Već sama ideja da leteći vampiri žive paralelno sa običnim ljudima, iako znamo čime se spodobe sa očnjacima hrane, ne deluje nimalo uverljivo a upravo je takav i čitav film. Devojčice koje čekaju svoju vampirsku zvezdu, novinari koji takođe prate čitav bend i njihovog frontmena a sa druge strane se odvijaju drevne borbe koje su manje napete od dobro izrežirane predstave sa pirotehnikom na nekom heavy metal koncertu. Film je mestimično filovan sladunjavim teen rock kompozicijama koje je za Lestatov band pisao Korn a čujemo i nekoliko drugih numera tada poznatih bendova. Čitav film je režiran u tadašnjem MTV stilu, bez ikakve napetosti, jezivosti i naznaka horor atmosfere, kao pokušaj stvaranja neke komercijalne ali drugačije slike o vampirima. Nismo se mogli oteti utisku da je film od vampirskog horora pokušao uraditi ono što je Scream od slashera.

Queen of the Damned nismo ranije gledali ali smo u više navrata bili svedoci da ga mnogi fanovi kuju u nebesa pa smo u svakom slučaju očekivali bolji film. Međutim, na naše veliko iznenađenje ovo je jedan slab film i to na svim poljima. Priča je neubedljiva i veoma slaba, uglavnom nimalo zanimljiva i ni na trenutak napeta, bez obzira što se na ekranu (između muzičkih numera) dešavaju vekovne borbe epskih razmera. Kada nastupe pomenute borbe film je ipak nešto zanimljiviji jer postoje nekakvi specijalni efekti, kompjuterski animirani, naravno. Animacije su sa današnje tačke gledišta slabe ali poseduju neku retro draž. Najupečatljiviji momenat filma je pojava Majke svih vampira, Queen Akashe, u izvedbi tragično preminule glumice i pevačice Aaliyah.Aaliyah je nastradala pre izlaska ovog filma tako da nije doživela pohvale za svoju ulogu, po kojoj se i pamti ovaj film. Da nema njene maestralne izvedbe Queen of the Damned bi bio potpuno zaboravljiv, bez ijedne scene za pamćenje. Čak i pojava odlične Queen Akashe ne opravdava u potpunosti naziv ovog filma jer se dotična pojavljuje veoma kratko i to u završnici filma.

Queen of the Damned je prilično slabo ostvarenje na svim poljima pa ne čudi da je ocrnjen kod kritike i većeg dela publike. Iako u početku blagonaklona i puna podrške čak i Anne Rice se odrekla ovog filma i pozvala svoje fanove da ga jednostavno zaborave. Da nije odlične Aaliyah, ali i njene tragične sudbine, verovatno bi tako i bilo.

+ nekoliko dinamičnih scena i efekata
+ maestralna Aaliyah kao Queen Akasha
— zaista slaba i jako neubedljiva priča
— komercijalizovana priča o vampirima
— bez ikakve atmosfere; gluma i likovi

Ocena: 3/10

The Devil's Child (Diavlo) (2021)

Sun, 19 Dec 2021 21:39:00 +0200

Režija: David Bohorquez

Uloge: Maria Camila Perez, Marvens Passiano, Fiona Horsey
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt11576330/
Trailer: https://youtu.be/M5IRFLPVd_Q
Pogledajte još: Demon Baby (2014)

The Devil's Child, originalnog naziva Diavlo, je ovogodišnji kolumbijski horor film koji ipak nije najbolje ostvarenje opisano na ovim stranicama a dolazi iz te za filmove egzotične zemlje (The Hidden Face je duplo bolji, u najmanju ruku). Ipak, ne morate strepeti u vezi porekla filma jer je on snimljen na američkim jezicima naroda i narodnosti ali ono što je na samom početku simptomatično je da su oba naziva filma užasno izanđala i generička, kako onaj lokalni tako i onaj za međunarodno tržište.

Evo ovako to otprilike ide: jedna mlada Amerikanka po imenu Cherry angažovana je na dužnost negovateljice od strane jedne bogate porodice. Nju drugarice odvoze u staru kuću negde na periferiji udaljene šume a u dotičnoj kući ona ima paziti i negovati jednog starog gospodina i danonoćno mu previjati bolne rane. Naime, kako je to objasnila njegova ćerka – starac se ne sme izlagati sunčevoj svetlosti jer ima nekakvo oboljenje kože. Već prvi kadrovi dotičnog starca prikazuju užasna kožna oštećenja koja su možda nastala od sunca a možda i nisu a naša Cherry se mora brinuti za to kao i za druge potrebe starca koji, kako se čini, uglavnom nije pri svesti. Njegova ćerka odmah nakon Cherrynog angažovanja napušta ogromno i prastaro zdanje tako da u objektu sem bolesnika prikovanog za postelju i njegove negovateljice ostaje samo mladić po imenu Dwayne, koji je zadužen za održavanje kuće i nabavke. No, stvari nisu nimalo jednostavne i to vidimo već nakon razgovora dobrodošlice: jezive oči gazdine ćerke na trenutke ne pokazuju ništa dobro a i sama činjenica da njen otac ne sme ni trenutak biti na sunčevoj svetlosti svakome će odmah staviti do znanja da kompletna situacija može imati veze sa vampirizmom ili nečim sličnim...

Ni to nije sve, čisto da bi se stvari dodatno zakomplikovale: naša Cherry je odrasla u domu za nezbrinutu decu gde je bila maltretirana od strane svoje okoline ali je bila i svedok užasnih događaja. Možda zato, a možda i pod uticajem ove jezive građevine i njenog jezivog gazde, ona konstantno doživljava vizije, kako noću tako i danju. Njoj se priviđaju osobe koje ne žive u kući, makar po kazivanju Dwaynea, ali neke od njih ona će prepoznati na starim fotografijama koje pronađe... Još zanimljivije će biti kada na tim starim fotografijama prepozna svoj medaljon koji nosi oko vrata, baš onaj koji joj je poklonila njena baka. Ima tu još i neobjašnjivih dešavanja, čudnih zvukova, čak i telepatije, jezivih istorijata, nerešenih odnosa u prošlosti ali i zastrašujućih planova za budućnost... Ovako nabacane stvari u prošloj rečenici nisu nimalo slučajne i savršeno dobro oslikavaju ono što vas očekuje u filmu: The Devil's Child (Diavlo) donosi mnogo toga pred gledaoca ali malo šta od toga u savršenoj formi. Gledalac ima konstantnih problema da ukapira šta se na ekranu dešava i sa kojim razlogom. Šta se dešava će delimično ukapirati ali razloge tih dešavanja ili nekih postupaka neće nikada, čak ni nakon završetka filma koji je možda i najslabiji element ovog ostvarenja.

Sve deluje prilično obimno, zamršeno, nejasno i konfuzno a sa druge strane i ne previše originalno. Najoriginalnija stvar koju možemo videti su naznake vampirizma i telepatija u završnici ali ni to nije jasno isporučeno i razrađeno. Čini se da je autor filma mnogo toga želeo, mnogo toga i započeo, a onda je u izradi filma, ili možda još ranije – u toku pisanja scenarija, nešto zaštekalo, možda nije bilo dovoljno resursa (novca) ili dovoljno znanja (iskustva) da se sve zadovoljavajuće finišira pa je krajnji rezultat prilično bled. S druge strane, film ima svojih aduta a oni se ogledaju uglavnom u odličnim vizuelnim karakteristikama. Objekat u kojem se film odvija je kao poručen za jedan horor, pogotovo onaj sa zaposednutim kućama, što The Devil's Child delom i jeste. Svaka scena koja se dešava unutar starog zdanja je pravi praznik za oči a režija uglavnom zna da iskoristi sve prednosti građevine, skupa sa odličnom kamerom. Spolja objekat takođe dobro izgleda, zajedno sa okolnom šumom koja je perfektna, ali spoljašnost zdanja ipak deluje dosta animirano. Tu je nekoliko odlično animiranih scena, tek par koje bi mogli nazvati strašnima a tu je i zanimljiva glumica koja je na pomalo neobičan način dočarala mladu negovateljicu Cherry.

Kada se sve sabere i oduzme – naša preporuka je da ne nasedate na prvi utisak. Prvi utisak osobe koja usput vidi nekoliko kadrova iz ovog filma može biti kako je u pitanju dobar film. Međutim, kada ostavimo vizuelne kvalitete po strani vidimo da je The Devil's Child ispodprosečno ostvarenje koje će malo kojeg gledaoca zaista zadovoljiti.

+ veoma jeziva stara kuća
+ nekoliko strašnih scena
— mnogo toga započeto...
— ...a malo toga završeno
— zaista brojne nejasnoće

Ocena: 4/10

The Walking Dead (Season 4) (2013-2014)

Thu, 16 Dec 2021 22:06:00 +0200

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1520211/episodes?season=4

Trailer: https://youtu.be/wLeubL_hGSI

Četvrta sezona serije The Walking Dead počela je da se emituje 13. oktobra 2013. godine a završila 30. marta naredne godine. Činilo ju je 16 epizoda, baš kao i prethodnu sezonu, a dobro je prihvaćena i od publike i od kritike, iako se ekipa iza kamere pomalo osula (neki od producenata i scenarista su napustili projekat). Sezona se logički nastavila na prethodnu, skoro pa hronološki, a kompletna se može nazvati jednostavnim imenom – „Pad zatvora”.

Nekoliko meseci nakon napada na zatvor od strane Guvernera i njegovih ljudi Rick i ekipa žive prilično mirnim životom, dosta idiličnim i pomalo nalik onom životu koji se odvijao na Hershelovoj farmi. Naravno, koliko skučeni uslovi dozvoljavaju. Rick se donekle oporavio od lične tragedije, na Hershelov nagovor počeo se baviti poljoprivredom, ne bi li došao sebi ali i prehranio sada pristojan broj ljudi u zatvoru, a iz istog razloga je počeo hraniti i svinje. Deluje da po prvi put ekipa preživljava bez većih problema, naravno koliko apokaliptična situacija dozvoljava, ali upravo ta i takva situacija pred junake stavlja novi problem: pojavljuje se misteriozni virus, nekakva vrsta gripe, koja se prvo primećuje kod životinja a zatim prelazi na ljude. Jedan po jedan stanovnik zatvora biva zaražen, dobija groznicu, kašalj, temperaturu a nakon nekog vremena nastaje gušenje, krvarenje i smrt. Ovo poslednje je posebno opasno jer nakon smrti nastaje – stanje walkerizma, dakle, donedavno mirni žitelj zatvora do smrti satrven gripom postaje hodajući mrtvac koji grize i zaražava sve ostale, i načete gripom i potpuno zdrave. Protiv ove „pobune iznutra” Rick i ekipa zaista nemaju rešenja, pogotovo što ceo događaj dolazi neočekivano, brojno stanje je ionako desetkovano a hodajući mrtvaci pritiskaju i spolja, neprestano nadirući na spoljne bedeme tj. na žicu kojom je opasan zatvor.

Nesreća nikada ne dolazi sama, pa tako osim horda zombija, i onih spolja i onih iznutra, imamo i našeg starog znanca – Guvernera, koji je preživeo finalnu bitku prethodne sezone. Iako je ostao bez svojih ljudi i bez svog idiličnog Woodburyja uspeo je da oporavi, okruži sa nekoliko ljudi od poverenja a zatim i nametne jednoj manjoj komuni kao lider, dozvoljenim ali mnogo više nedozvoljenim sredstvima. Veoma brzo on uspeva da izmanipuliše ljudima kojima je postao novi vođa i opet uspeva da udari na Ricka, njegove ljude i njegov zatvor... Rick se sa svojom malobrojnom ekipom našao bukvalno između dve vatre, u mešovitom obruču Guvernera i zombija, obruču koji se neprestano steže i nema nameru da popusti sve dok ne vidi naše junake na kolenima, a još bolje mrtve... Nakon neminovnog pada zatvora Rickovi ljudi, tačnije oni koji su preživeli, se razbijaju po celoj okolnoj šumi, a nakon toga neki pokušavaju da se spoje, da pronađu svoje najbliže, drugi da prežive a treći da se domognu slobodne i sigurne teritorije... Nakon pada zatvora naši junaci su se našli raštrkani na raznim stranama sveta ali će uvideti da svi putevi (tačnije šine) vode u Terminus, misteriozno mesto koje za veoma kratko vreme zbog znakova duž pruge počinje figurirati kao jedini spas. Terminus bi trebala biti slobodna teritorija u kojoj su utočište pronašli mnogi pa zašto ne bi i naši izmučeni junaci željni predaha. I ne samo to: svako od likova očekuje da će baš u Terminusu zateći onoga koga je izgubio nakon pada zatvorskih zidina...

Četvrta sezona se može podeliti na tri tematske celine, gde svaku čini drugačija dinamika, ton, atmosfera ali i okruženje. Prvi segment čini život u zatvoru tokom kratkog zatišja ali i mučna borba protiv bolesti koja je napala njegove žitelje i za koju ekipa skoro pa nema odgovora. Kada bolest počne harati, atmosfera nakon pomalo idiličnog uvoda postaje veoma mučna, tim pre što su i neki od nama dragih likova zaraženi i samo dani ih dele od smrti (i naknadnog uboda bodežom u lobanju da se ne bi „preobartili”). U prvi mah deluje da rešenja nema ali se ono konačno iznalazi, naravno na način koji podrazumeva posetu gradu i suočavanje sa novim nizom zombija, čini se nikada većim. I taman kada se pomalja sunce na horizontu i kada Hershel danonoćnom mukotrpnom borbom počne da uzvraća kontraudarac virusu javlja se nova opasnost. Druga trećina sezone govori u oporavku Guvernera a čini ju nekoliko samostalnih epizoda. Gledamo kako se dotični u poslednji čas spasio da ne skapa kao pas, kako je uspeo da obmane naivne žene sa detetom ali i kako je odmah po oporavku počeo da okuplja novu ekipu zarad ponovnog napada na zatvor. Pomenuti segment je najkraći ali najeksplozivniji i nosi najveći broj žrtava, od kojih su neki nama veoma dragi. Ovo nije nikakva tajna i nije nikakvo iznenađenje: The Walking Dead od samog svog početka funkcioniše kao duga i teška zombi vožnja a naše je da vidimo koliko će koji junak izdržati u sedlu...

Treće i poslednje poglavlje prikazuje šta se dešavalo nakon pada zatvora, kada se život preostalih likova odvija širom okolne šume i po devastiranim i napuštenim predgrađima... Naizmenično pratimo više grupa ljudi gde svaku grupu karakterišu specifični događaji i drugačiji tempo, u zavisnosti od sastava ekipe. Sudbina (tačnije scenario) je udesio da su spojevi krajnje zanimljivi i ne baš prirodni ali će stoga i putovanja sa njima biti više nego uzbudljiva, neočekivana a, moramo reći i to – ponekad izuzetno potresna. The Walking Dead (Season 4) nas potpuno neočekivano „časti” najpotresnijim scenama u dosadašnje četiri sezone, definitivno šokantnijim čak i od pretužnog izlaska male Sophie iz ambara u Sezoni 2. Zaista sumnjamo da postoji gledalac koji može ostati imun i suvih očiju nakon finala četrnaeste epizode, koje je i mučni vrhunac ne samo ove sezone nego i dotadašnje serije u kompletu. Po ovim scenama se i dan danas pamti četvrta sezona a treba napomenuti da viđeni kadrovi mogu biti veoma uznemirujući po neke gledaoce. Ono što su nam autori ponudili je veoma mračna prognoza kako nevina dečija svest, koja ne može prihvatiti surovu zombi realnost te ubijanje ljudi i onih koji su do pre samo nekoliko trenutaka to bili, može postati prevelika opasnost ne samo za njih same nego i za čitavu okolinu. U svakom slučaju ove scene nisu nešto što se često viđa na malim i velikim ekranima i kosi se sa pisanim i nepisanim pravilima moderne američke horor filmske industrije.

Nijedan od gore pomenutih segmenata nije ni najmanje nezanimljiv, svaki poseduje svoje adute i određene karakteristike zbog kojih je potencijalno bolji od drugih. Oni gledaoci koji očekuju stalnu akciju ili horor borbe sa šetačima mogu biti razočarani čestim usporavanjem radnje ali sezona nam mestimično pruža uvid u prošlost određenih likova. Ove sekvence nisu predugačke, neke su u formi flashbackova a neke nam se serviraju kao ispovesti u monolozima, na različite načine su upakovane u priču i vidi se da su im scenaristi posvetili pažnju i marljivo im prišli kako njima ne bi gušili mahom mlađe gledaoce ili one koje od The Walking Dead serije traže isključivo dinamične scene. Jedna od stvari koja nam se nije dopala je pomalo naivna pilot epizoda, ili makar uvod u nju, a i pronašli smo dosta situacija tokom svih 16 epizoda kao prilično predvidljive. I zaista, da li postoji ijedan gledalac koji je na početku ove sezone mislio da zatvor neće pasti i da li je iko očekivao da po stizanju u famozni Terminus ekipa doživi hepiend? Stvar je veoma jednostavna: da je tako ne bi bilo naredne sezone. Završetak četvrte sezone ne sadrži preveliki spektakl (tu medalju i dalje ponosno drži finale na farmi) ali ga čini izuzetni cliffhanger koji jednostavno tera gledaoce da istog momenta prionu na petu sezonu.

Ova sezona pomalo kaska za prethodnima u pogledu novih likova. Sezona nas upoznaje sa tucetom novih karaktera ali nijedan od njih nema značaj i harizmu poput prošlosezonskog Guvernera ili maestralne Michonne. Neki od novih likova su zadovoljavajući ali kratkotrajni, i čini se da smo od njih mogli videti još štošta. Oni drugi nisu previše harizmatični ali pred njima je i naredna sezona da se dokažu. Nama je možda najviše zasmetala pojava Heroja Apokalipse, trojca koji je na nekoj svojoj misiji spašavanja svetai koji i pored nekoliko duhovitih situacija deluju ali i izgledaju suviše stripski, u tolikoj meri da neprirodno odudaraju od ostatka ljudi na ekranu. Što se starih likova tiče uglavnom su svi dobili na karatkerizaciji i mahom su se približili gledaocima, što kroz dešavanja što kroz bolja upoznavanja sa njihovom prošlošću. Od preživelih najviše simpatija smo osećali prema Carol (čija tragična sudbina i dva najpotresnija događaja u prve četiri sezone su je samo ojačali) a najmanje i dalje prema Carlu, koji nikako da izraste u ozbiljnog momka već veoma često biva iritirajuće derište. No, pravo pitanje je kako bismo se mi ponašali u datoj situaciji i da li bi uopšte mogli da se izborimo sa presijom, konstantnom opasnošću koja vreba na svakom koraku, ali i sa ličnim tragedijama i gubicima na način na koji je Carl uspeo.

Vizelno je serija i dalje impresivna sa čini se nikada većim hordama zombija. Zbilja neverovatno deluje da se hiljade zombija okuplja u jednom prilično ruralnom području, čak i njihovo kretanje ne deluje previše logično već više u službi veštačkog stvaranja napetosti, ali imaćete priliku da uživate u bezbroj borbi (čitaj: sakaćenja) sa zombijima, tuce bezizlaznih situacija ali i situacija kada se jednostavno zapitate – odakle toliko zombija baš na tom mestu, recimo na krovu jednog tržnog centra... Same maske zombija se kreću od prolaznih do odličnih, baš kao što bi i bio stepen truljenja ljudskih tela tokom zombi apokalipse. Taman kada pomislite da jedan zombi ne može izgledati odvratnije pojavi se neki drugi poluraspatnuti stvor koji special effects standarde ove serije diže na viši nivo. Tu i tamo vidimo animiranu krv (posebno primetna u sceni sa prasićima) ili opet nerealno ubadanje hladnim oružjima u mrtva tela šetača, ali to su stvari koje se prenose od prve sezone a itekako su vidljivi u većini zombi filmova koje smo overili poslednjih godina. Mnogo bitnije je da ambijenti u kojima se dešava sezona deluju izuzetno autentično, veoma devastirano i ruinirano, kao da ih zaista niko živ već mnogo dugo ne naseljava. Ovakvi ambijenti efektnije od bilo kakvih ispovesti dočaravaju depresivnu atmosferu i pojačavaju utisak bespomoćnosti i bezizlaznosti.

The Walking Dead (Season 4) ima koju zamerku više od prethodne sezone ali je utisak istovetno povoljan, pre svega jer se sezona veoma logički nastavlja na prethodnu i hronološki prikazuje dešavanja koja su usledila na prilično realan način. Zaista, da li iko misli da se u datoj situaciji (više od pola populacije je mrtvo ali nezakopano) ne bi pojavila neka zaraza, čak i mnogo smrtnosnija od virusa koji je pokosio dobar deo zatvorske populacije, i da li neko misli da bi se tip poput Guvernera smirio nakon prošlosezonskoh neuspeha? Osim ovoga sezona nam pruža dosta dinamike, odličan završetak ali i emotivni trenutak koji nikada nećemo zaboraviti.

+ više nego zadovoljavajući naslednik prve tri sezone
+ i dalje idealan odnos drame i horor akcionih borbi
+ neke od potresnih scena nećete nikada zaboraviti
+ odlični specijalni efekti i izgled zombija; napetosti
— neubedljiv start; novi likovi su slabiji ili stripovski

Ocena: 8/10

The Walking Dead (Season 3) (2012-2013)

Sat, 11 Dec 2021 22:51:00 +0200

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1520211/episodes?season=3

Trailer: https://youtu.be/_LrhrW5-Afs

Treća sezona serije The Walking Dead najavljena je odmah nakon emitovanje premijerne epizode druge sezone, pod nazivom What Lies Ahead. Gledanost ove epizode oborila je sve dotadašnje rekorde pa su autori brže bolje najavili sledeću sezonu, na radost armije fanova Ricka Grimesa i ekipe. Snimanje nove sezone je započelo početkom 2012. godine, činilo ju je čak 16 epizoda, tri više nego prethodnu, a postigla je takođe veliki uspeh. Sezona je nominovana za hrpu raznoraznih nagrada i priznanja, neke je osvojila a neke i nije, ali ono što je bitno je da i nakon svih ovih godina nije izgubila na šarmu i kvalitetu.

Za razliku od Sezone 2 ova sezona se hronološki ne nastavlja na prethodnu. Prethodnu smo završili tako što smo našu desetkovanu ekipu u predvečerje zime ostavili u šumarku nedaleko od autoputa, bez prave ideje šta da rade i kuda dalje da krenu, dok je Andrea u poslednji čas spašena od strane misterioznog lika u kabanici koji u svojoj pratnji vodi dva vezana zombija. Zaista sam se radovao što slede zimski meseci koji bi doneli novu dimenziju preživljavanja u datim okolnostima ali početak Sezone 3 je ipak doneo blago razočarenje: premijerna epizoda nas vodi u blisku budućnost, osam meseci nakon pada farme. Zima je prošla, gledaoci nisu upoznati kako ali naši junaci su na neki način preživeli hladnoću, neki su proleće dočekali sa dužom kosom i bradom (Hershel) a neki sa većim stomakom (Lori). Nažalost, i posle više od pola godine ekipa nije uspela pronaći dovoljno bezbedno mesto da se ulogori i zaštiti već svaki dan žive na novoj lokaciji. Ekipa preživljava hraneći se u napuštenim kućama neutrališući walkerse kada na njih naiđu. Ipak, Rick mora kako zna i ume pronaći nekakvo sklonište jer Lorin porođaj samo što nije. Već umorni od bežanja i skrivanja oni u zadnji čas nailaze na lokaciju kao poručenu – lokalni zatvor,međutim, oveće zatvorsko zdanje je preplavljeno hordama zombija, kako onim u zatvorskim odelima i uniformama čuvara tako i onim u civilnoj odeći.

Rick i njegovi saborci ipak nemaju alternativu: moraju očistiti nekoliko zatvorskih blokova i deo dvorišta sa osmatračnicom kako bi stvoriti makar donekle sigurno sklonište, malo odmorili, oporavili se i ojačali a onda i pomogli Lori da na svet donese jedan novi život. A šta se za to vreme dešava sa izgubljenom Andreom? Andreu je u šumi pronašla izvesna Michonne, tamnoputa misteriozna devojka naoružana katanom ali i dvojicom zombija kojima su amputirane ruke i donji delovi vilica. Michonne i Andrea su celu zimu provele po šumi i napuštenim kućama, tražeći hranu i boreći se protiv zombija na koje bi naišli. Andrea je bila veoma slaba, iscrpljena i bolesna, a kada se počela oporavljati njih dve nailaze na ekipu bolje utreniranih, efikasnije naoružanih i brojčano jačih članova izvesne komune. Bivaju odvedene u jedan izolovani deo grada nazvan Woodbury, koji naseljava grupica od skoro stotinjak ljudi koji žive prilično mirno, skoro nalik životu pre apokalipse. Ovom komunom rukovodi izvesni Guverner, autoritativni vođa koga žitelji „gradića” vole i poštuju jer im je obezbedio pristojan i relativno miran život. I dok je Andrea veoma sretna i zadovoljna što se našla na ovom idiličnom mestu Michonne od samog početka sumnja u Guvernera i želi istog trenutka napustiti dobro branjenu komunu. No, iako su naoružane straže na barikadama oko gradića okrenute ka spoljašnjosti i zombijima koji povremeno nadilaze čini se da postoje određeni problemi ukoliko neko želi napustiti ovu sigurnu teritoriju i vratiti se u apokaliptični haos...

Radnja ove sezone se uglavnom dešava na dve lokacije, u zatvoru i njegovoj neposrednoj blizini te Woodburyju, mada ima povremenih izleta sa ove dve lokacije, čak i u dužini od cele epizode. Dešavanja u zatvoru su mračnija od onih iz prošle sezone, ne samo zbog toga što je ambijent zatvora u suštoj suprotnosti sa idiličnom farmom, već i zbog problema sa kojima se bore naši junaci. Preostala ekipa je malobrojna i nije uvek u mogućnosti držati unutrašnjost i spoljašnjost zdanja sigurnim, u daljim epizodama se ionako okrnjeno brojno stanje dodatno umanjuje a tragedije dovode do psihičkih nestabilnosti određenih likova, pre svega Ricka. Nakon lične tragedije Rick psihički popušta a vođstvo grupom preuzima nedovoljno iskusni i neodlučni Glen.Radnja sezone se naizmenično premešta u Woodbury, koji naspram zatvora deluje idilično gotovo kao Hershelova farma. Ipak, stanje u gradiću je daleko od idealnog, što je nama od samog početka jasno ali Andrea to mora postepeno otkrivati. Kako se to bude događalo ukrštaće se putevi Guvernerove i Rickove ekipe i poprimati katastrofalne razmere, sve do finalnog obračuna. No, dok se to ne desi gledaćemo mnoge preokrete, manja i veća iznenađenja, neočekivane situacije, potresne tragedije i susrete sa nekim starim likovima, iako smo za neke bili ubeđeni da ih nikada više nećemo videti.

Dakle, u trećoj sezoni možemo uživati u svim onim elementima koji su i prethodne dve sezone činili iznadprosečnim i koji su od The Walking Dead i stvorili kultnu seriju. Akcenat je kao i do sada na likovima, na njihovom preobražaju pod teretom dešavanja ali su neki stari likovi pomalo skrajnuti nauštrb novih. Hershel je nakon „nesreće” koju je jedva preživeo pošteđen borbi i zauzeo je mesto nekadašnjeg Dalea, dakle postao je glas razuma grupe. Maggie i Glen su pomalo skrajnuti što se tiče njihove veze, čak određeni problemi koji su nastali nakon izvesne otmice od strane Guvernerovih ljudi deluju pomalo usiljeno, Carol je otprilike na starom nivou a isto bi se moglo reći i za druge stare znance. Reklo bi se da je malo ko osim Carla napredovao i da je fokus sezone ipak stavljen na nove likove, te one povratničke. Već na samom početku upoznajemo Michonne, temperamentnu devojku koja malo govori ali mnogo secka zombije svojom katanom. Michonne je odlučna, hrabra, uglavnom besna, uvek spremna da se obračuna sa neprijateljima i definitivno će kupiti svakog gledaoca, ako ne pre a onda u sceni sa malom Penny. Tu je i naš stari znanac Merle, Darylov brat, koga je ekipa ostavila na krovu zgrade u prvoj sezoni. Sada je on desna ruka Guverneru, takođe liku koji obeležava ovu sezonu. Novi likovi su svi odreda izuzetno harizmatični i dobro odglumljeni, više nego uspešno nose jednu epizodu za drugom i ne dozvoljavaju nikakav predah, ali ostaje primedba da neki od starih likova tapkaju u mestu i da smo očekivali njihov veći razvoj.

Sezona opet donosi gotovo idealan odnos drame i akcije a akcenat na dramskim elementima je možda i manji nego ranije. Manje je i mučnih, emotivnih i potresnih scena nego u prošloj sezoni a utiska smo da kompletna scena sa Lori i njenim porođajem (plus njena sudbina i kako je do nje došlo) ipak nije toliko potresna kakva je trebala biti. Pomenuta scena je dosta zbrzana, usiljena i nerealna, kao da je došla iz stripa, a cenimo da je jedan od ključnih karaktera prvih nekoliko sezona The Walking Dead zaslužio itekako emotivniji oproštaj. Nekim gledaocima se neće svideti ni što je finale sezone nedovoljno spektakularno i nema onu eksplozivnost iz prethodne, te se sve veoma brzo razrešava u zadnjoj epizodi sezone, samo da bi se nastavilo u prvoj epizodi naredne, naravno. Nama to nije previše zasmetalo jer smo bili suviše rastuženi sudbinom nekih nama dragih likova, ali to je trademark kompletnog The Walking Dead i nešto što smo apsolutno očekivali. Već na sredini sezone bavili smo se pretpostavkom ko od likova na ekranu neće živ dočekati odjavnu špicu poslednje epizode i nivo uspešnosti nam je bio 66.6%. Nije u pitanju puka predvidljivost serije već nakon dve sezone pasionirani gledalac itekako može skapirati na kojem principu funkcioniše ne samo ova serija već i kompletni zombi svet koji posmatramo: povremeno će otpadati članovi grupe a naše je da ispratimo da li će to biti oni sporedniji ili nama draži karakteri.

Specijalni efekti su opet izuzetni a tu pre svega mislimo na izgled zombija. Zombija ima više nego ikada (očigledno je popularnost serije dovela do velikog broja statista volontera), a broj ubijenih, osakaćenih i obezglavljenih mrtvaca prevazilazi ukupan broj iz prethodne dve sezone. Njihov izgled, čerečenje udova, odvaljivanje donjih vilica i ostala komadanja deluju odlično pa gledalac nema problema kod uživljavanja u apokaliptični zombi svet. Jedini problematični efekat može biti animirana krv ili eventualno pomalo nerealno ubadanje katanom i drugim hladnim oružjem u lobanje hodajućih mrtvaca. To je nešto što se prenosi iz prethodnih sezona i čemu ne bi trebalo previše prigovarati ali se ipak primećuje. Međutim, koliko god bilo hiljada zombija u ovoj sezoni njena poruka je ipak drugačija a to je da je čovek i dalje mnogo opasniji neprijatelj drugom čoveku od samih zombija. Upravo zbog toga neki od većih pokolja koje vidimo nizu rezultat delovanja walkersa već zaraćenih strana spremnih na odmazdu, revanšizam, vraćanje starih dugova ili jednostavno uvek spremnih na satiranje svega živog i neposlušnog, te njihovo masakriranje i pljačkanje. Ovo nije ništa novo jer smo naznake toga videli u delovanjima bandi nedaleko od farme iz prethodne sezone ali je pod komandom autoritativnog i harizmatičnog Guvernera poprimilo mnogo veće razmere pa samim tim donelo i razornije, tragičnije posledice.

Serija se kao i do sada bavi moralnim dilemama i brojnim pitanjima od kojih je najglasnije – koga lišavati života i u kojim situacijama je to opravdano. Reklo bi se da je sada Rick dobrim delom postao Shane, ali Shanea sada ima u raznim oblicima, poput Merlea ili Michonne, koji su uvek radiji neočekivanom iznenađenju protivnika nego čekanju da ovaj udari na njih. Kao i obično istina je negde između, u zavisnosti od situacije, ali serija jasno upozorava da se u datim okolnostima moralni i pravni zakoni koje poznajemo iz savremenog sveta ne mogu ili ne smeju primenjivati u celosti.U delovima se svakako trebaju primenjivati, a veoma zanimljivo je posmatrati kako svaki od centralnih karaktera poseduje drugačiji karakter, pa samim tim i taktiku i način rešavanja problema, te kako se ti karakteri sudaraju u jednom postapokaliptičnom okruženju. Recimo, kao što Hershel više nije onaj isti Hershel nakon pada svoje farme, tako ni Guvernerova grupa u kojoj se Andrea našla nije Rickova grupa, a ni Rickova grupa nije ona ista grupa nakon što je u njegovom odsustvu privremeno preuzme Glen. Neke od ovih situacija jesu stripovske (čitaoci istoimenog stripa će čak prepoznati neka dešavanja koja su prenesena sa papira), baš kao što su i neki likovi stripovski. Mnogi kažu da im lik Guvenera deluje pomalo izveštačeno, dakle kao da je došao iz comic booka, ali nama je upravo Michonne takva, i to nam nije ni najmanje zasmetalo, čak naprotiv.

The Walking Dead Season 3 je odličan naslednik prethodne sezone i istovetno zanimljiv i kvalitetan kao prethodne dve. Ova sezona možda nema previše efektne scene, a definitivno nema ni neke potresne koje ćete zauvek pamtiti, poput Sophijinog stradanja, ali je veoma skladna, zanimljiva, dinamična, ni za trenutak ne uspeva biti monotona a uspeva posedovati sve one sastojke zbog kojih je The Walking Dead i postao jedna od najpoznatijih horor serija ikada.

+ više nego dostojan naslednik prve i druge sezone
+ i dalje idealan odnos drame i horor akcionih borbi
+ odlični Merle, Michonne i Guverner kao novi likovi
+ odlični specijalni efekti i izgled zombija; napetosti
— pomalo zbrzana i usiljena sudbina nekih karaktera

Ocena: 8/10

The Immortalizer (1989)

Wed, 08 Dec 2021 22:28:00 +0200

Režija: Joel Bender

Uloge: Ron Ray, Chris Crone, Clarke Lindsley
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0102101/
Trailer: https://youtu.be/2BowwBw01Mc
Pogledajte još: Re-Animator (1985)

Na predlog našeg stalnog čitaoca Miloša Stojkovića pogledali smo The Immortalizer, naučno-fantastičnu horor komediju s kraja 80-ih. Film je već dugo čamio na listi predloga čitalaca ovog bloga ali mu nismo pristupali jer nije imao domaći prevod. Miloš se pobrinuo i za to pa je preveo film na domaće jezike naroda i narodnosti kako bi fanovi konačno mogli pogledati ovaj malo poznati film i uživati u njemu...

Dva prijatelja i njihove devojke su u noćnom provodu a tokom povratka iz grada bivaju presretnuti, onesvešćeni i odvezeni u nepoznatom pravcu od strane dva deformisana i suviše jaka monstruma. Nakon izvesnog vremena jedan od otetih momaka se budi, zaključuje da se nalazi u nekakvoj medicinskoj ustanovi i vidi ostatak svoje ekipe koji je i dalje bez svesti ali vezan za bolničke krevete. Mladić pokušava da ih oslobodi ali ne uspeva, zatim pokušava da pobegne i to mu polazi za rukom, ali tu nije kraj njegovih problema... Ispostavlja se da je u pitanju nekakva privatna klinika u kojoj par doktora inkognito operiše starije ljude ne bi li im vratio mladost. O čemu se radi? Vlasnik klinike, dr. Divine, otkrio je nekakav serum (naravno, svetleće zelene boje) koji nikako ne bi bio odobren od neke medicinske ustanove ili farmaceutske kompanije. Serum nakon ubrizgavanja „bira” da li je telo žrtve pogodno za njega ili ne. Ukoliko nije pogodno vlasnik tela dobija užasno bolne grčeve i skončava spaljenog mozga zarobljen u telu deformisanog monstruma, baš onakvog kakav je oteo naše junake u sporednoj gradskoj uličici...

Međutim, ukoliko telo prihvati serum ono je pogodno za operativni tretman – zamenu mozgova! Mozak iz starog pacijenta završava u lobanji mladog tela, tu je i neki medicinski instrument kojim se „zavare” spojnice između delova mozga i ‘opa – stari pacijent koji je platio skoro milionski iznos u zelembaćima ima novo telo i novu mladost. Naravno, mladić koji se probuduo pokušava da onesposobi jezivi medicinski eksperiment i da oslobodi svoje prijatelje ali to neće biti nimalo lako. Zgrada famozne bolnice nije branjena spolja, i poseduje samo nekoliko medicinskih radnika, ali njene niže nivoe naseljavaju deformisavi i veoma agresivni monstrumi (neuspeli pacijenti) koji se hrane ljudetinom takođe neuspelih pacijenata ili onih koji su zalutali u ovaj objekat. I upravo te spodobe su mahom zaslužne što The Immortalizer ne deluje sasvim ozbiljno, mada je i ostatak filma dovoljno šašav. Spodobe su pomalo jeftino maskirane (jedan od njih liči na Hulka) a i ispuštaju veštačke krike dok se hrane živim mesom. Poseban višak su teatralne borbe između mutanata, a na radost nekih spoljnih momaka koji su honorarno zaposleni u ovoj ustanovi.

Ostatak filma je zabavan, neverovatan, nerealan, luckast i tako svojstven 80-im godinama prošloga veka. Zelenosvetleći serum, ludi doktori koji mozak rukama premeštaju iz lobanje u lobanju, ali i specifični koloriti (kompletan film se dešava danju u jako osvetljenom ambijentu) doprinose tome da i kada ne biste znali vreme iz kojeg dolazi ovaj film bez po muke biste pogodili. Veoma su vidljivi uticaji nekih malo starijih horor hitova (Re-Animator) ali The Immortalizer nije puka kopija već ima svojih aduta. Kako vreme odmiče sve je manje zanimljivo posmatrati mutante a sve više likove sa tuđim mozgovima koji se pri finalu filma umnožavaju na ekranu. Ovakvi filmovi ne dozvoljavaju da se postavlja bilo kakvo pitanje koje se tiče potencijane izvodljivosti, bilo kakve realnosti viđenog, pa s tim u vezi ne treba ispitivati niti kvalitet glume (korektna je za ovaj tip filma) a niti režije (i ona prolazi, svakako). Bitniji su specijalni efekti koji odaju da je film niže produkcije a posebno smetaju neke naivne scene. Recimo, film bi u svom startu delovao kudikamo bolje da likovi nisu oteti od strane urlajućih monstruma na samo pet metara od centra grada.

Neki momenti u filmu jesu urnebesni (glas operisanih ili pojava komšinice koja glumi da je bogata) ali se film ne bi mogao nazvati pravom komedijom koja će vam izazvati salve smeha. On takođe nije ni strašan ali je dovoljno luckasto zabavan i otkačen da u njemu može uživati svako ko se sa setom seća neozbiljnih filmova decenije iz koje The Immortalizer dolazi. Za one mlađe gledaoce bojimo se da nemaju šta videti u ovom ostvarenju i da bi mu mogli zalepiti veoma nisku ocenu.

+ prilično dinamična i napeta radnja
+ izuzetno ludi i šašavi eksperimenti
+ jaka atmosfera horor komedija 80-ih
— scene sa deformisanim monstrumima
— sinhronizacija; slab budžet; naivnost

Ocena: 6/10

Alien Outbreak (2020)

Sun, 05 Dec 2021 20:44:00 +0200

Režija: Neil Rowe

Uloge: Katherine Drake, Ritchie Crane, Philip Alexander Baker
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt6409856/
Trailer: https://youtu.be/HgtxpT4ph04
Pogledajte još: Alien Conquest (2021)

Neil Rowe je ispekao zanat radeći specijalne efekte za čitav niz kratkih ali i dugometražnih ostvarenja a zatim se odvažio na svoj prvi film pod nazivom Robot World (2015). Pet godina kasnije stigao je Alien Outbreak, drugi film istog autora, takođe sa robotima u glavnoj ulozi ali se ovaj put umesto na dalekoj planeti naseljenoj robotima radnja dešava na planeti Zemlji koju pohode vanzemaljski mehanički predatori.

Poručnik Zoe je glavna junakinja ovog filma a ona se skupa sa svojim kolegom stara o redu i miru u maloj ruralnoj zajednici, čini se negde u Irskoj. Čitav okrug deluje učmalo depresivno ali i prilično mirno, pa Zoe biva prilično iznenađena kada je jednog jutra dočeka čitav haos na terenu. Naime, žitelje mirnog gradića najednom spopada talas samoubistava, „virus” se širi sa periferije ka centru a naša policajka skupa sa grupom meštana završava u lokalnoj kafani baš kada se na vidiku pojavljuju oni: vanzemaljci. Ispostavlja se da je ceo okrug pod opsadom nekoliko vrsta vanzemaljskih stvorenja ili naprava, da je ceo gradić odsečen od ostatka države i da nekolicina preživelih, na čelu sa Zoe, mora preživeti kako zna i ume. Ali, kako preživeti kada se morate boriti ili makar odbraniti od nepoznatog neprijatelja koji u svom arsenalu ima čitav niz nama nepojamnih oružja, na čelu sa misterizonim virusom samoubistava? Kada postane jasno da se ne mogu odbraniti ekipa preživelih beži u policijsku stanicu...

Alien Outbreak je niskobudžetni naučno-fantastični horor film a to će vam postati jasno već tokom nekoliko prvih minuta filma, kada vidite malo ispranije boje, mračniju fotografiju i nešto slabiju kameru koja zna dobrano da se drmusa tokom akcionih ili napetih scena. Tu je i čitava grupa korektnih glumaca za ovu klasu filma ali glumaca koji ne bi mogli igrati ni epizodne likove u prvoklasnom filmskom ostvarenju ovog žanra. Međutim, film ima nekoliko aduta u svom rukavu zbog kojih ga svakako vredi pogledati,naravno, ukoliko ste tolerantni na low budget SF/horor ostvarenja. Prvo što ćete videti je prelep ruralni krajolik, depresivno pust ali svakako veoma pogodan za sve žanrove horora pa tako i za jedan alien invasion. Nepregledni brežuljci u sumrak dana veoma brzo se pretvaraju u mrklu noć koja je još jezivija jer po njoj bauljaju pridošlice sa druge planete. Jutro nas, pak, dočekuje na farmama podno grada a tu nas osim lepih kolorita dočekuju i neki preokreti, određene tajne koje mogu biti šokantne ali i finale filma koje ipak nije potpuno zadovoljavajuće.

Ipak, najjači adut filma Alien Outbreak su specijalni efekti. Specijalni efekti su toliko dobri da pomalo i odudaraju od oslabe kamere i stila snimanja koji simbolizuje niskobudžetnost. Nekoliko „rasa” vanzemaljaca, skupa sa njihovim svemirskim letilicama, su animirani veoma kvalitetno.Vidimo mala mehanoidna paukolika stvorenja koja su svojevrsna pešadijska vojska, tu su i enormna humanoidna stvorenja a tu je i nepoznata kreatura koju ćemo prvi put videti zatočenu u ambaru jednog meštanina koji nije znao s kim se kači i šta time izaziva. Izgled stvorenja iz svemira je takav da ćete jedva čekati da se scene u kojima gledamo ljudske likove završe a u kadar upadnu paukoliki mehanoidi ili neki drugi stvorovi. Efekti brutalnosti su nešto slabiji ali ih ima u određenim količnima, ne toliko zbog fizičkog delovanja stvorenja već zbog talasa samoubistava koji je zapljusnuo celi okrug. Film karakteriše izuzetno jak utisak bezizlaznosti, budući da ne postoji odbrana od ataka ljudi na same sebe, ali i imajući u vidu brojnost, veličinu i brzinu vanzemaljaca. Tu je i određeni broj veoma napetih scena.

Alien Outbreak je niskobudžetni film koji ne biste trebali preskočiti, makar ukoliko sebe smatrate fanom filmova o invazijama iz svemira. Ovde je invazija malo proširena, jer uključuje virus i još neke druge elemente, ali je ispričana na jednostavan i reklo bi se logičan način. Zamerka se može staviti na finalnu scenu pa deluje da bi ovom filmu itetako legao sequel. A da li će tako biti i kada – to zna isključivo g. Neil Rowe.

+ jednostavan SF/horor u ruralnom okruženju
+ veoma dobar izgled vanzemaljskih stvorenja
+ utisak bezizlaznosti i određeni broj napetosti
— drmusava kamera i nešto slabija fotografija
— završetak se neće dopasti svim gledaocima

Ocena: 6/10

The Host (2020)

Sun, 28 Nov 2021 18:20:00 +0200

Režija: Andy Newbery

Uloge: Maryam Hassouni, Mike Beckingham, Dougie Poynter
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt8316568/
Trailer: https://youtu.be/eernPyxujf0
Pogledajte još: Vacancy (2007)

The Host ne treba mešati sa dosta poznatijim kompjuterskim hororom Host, a zabuna je još veća kada imamo u vidu da su se oba filma pojavila iste godine. Ne, ovaj The Host koji opisujemo je holandska triler horor misterija ali ne morate odmah paničariti – film je snimljen na engleskom jeziku i savršeno je razumljiv, u tolikoj meri da će prosečan gledalac biti ubeđen kako gleda britansko filmsko ostvarenje.

Na početku opisa dajemo malo upozorenje a to je da će on posedovati određene spoilere. Naprosto, radnja filma je takva da već od samog početka sadrži nepredviđene obrte i neočekivane pravce odmotavanja pa spoiler free opis ne bi mogao biti duži od jedne ili eventualno dve rečenice. Ukoliko ne želite znati ništa o ovom filmu, a tako je verovatno i najbolje, bacite se odmah na gledanje a kasnije se vratite ovoj recenziji. Ipak, za one nestrpljive evo: Robert je bankar ali važnije od toga – ne baš moralan lik, što će ga uvaliti u velike probleme. Naime, osim što je sklon alkoholu, cigaretama i noćnom životu Robert je i u vezi sa svojom udatom koleginicom. Uz sve to on je i strastveni kockar a blizina tuđeg novca sa kojim je svakodnevno u dodiru u kombinaciji sa opasnim porokom ne može izaći na dobro. Jednoga dana Robert odlučuje da promeni svoj život iz korena, da načini ključni korak u svojoj ljubavnoj aferi, a za tako nešto mu je neophodna velika lova. U tu svrhu uzima tuđ novac iz bankovnog sefa i odlazi da ga unovči u lokalni krimi-kazino. Za tili čas gubi kompletnu svotu, čini se brže nego što je uopšte stigao u kazino, a u trenutku kada ga preplavljuje očajanje od gazde lokala dobija ponudu koja se ne odbija...

Robert mora da odleti incognito u Amsterdam kako bi odradio jedan “mali poslić”, tamo upada u još veće probleme a kada se ne vrati kući njegov rođeni brat kreće u potragu... On nije jedini koji je za petama našem poročnom junaku: tu je i mafija koja mu je i naložila zadatak koji se ne odbija a tu je i američki inspektor koji je već duže vremena za petama mafiji pa tako i njihovim potrčcima... Međutim, niko od pomenutih nije bio spreman za ono što ih je u Amsterdamu dočekalo, prvo Robert a nakon njega i svi ostali... Moramo reći da se radnja The Host u svom začetku ne odvija onako kako bi horor gledalac očekivao. Film u prvih pola časa deluje kao nekakav krimi/narko triler pa gledalac koji očekuje horor može pomisliti da je pogrešio naslov.Ipak, nedugo po sletanju u Amsterdam počinje bivati jasno da nešto nije u najboljem redu i to pogotovo kada se pojavi Vera, vlasnica lokalnog hostela koja skupa sa svojim ocem u privatne odaje prima malobrojne turiste kada je lokalni hotel prebukiran. U tom trenutku The Host prerasta u urbaniju i moderniju verziju kultnog Psycho, a kasnije dobija i zavidnu dozu brutalnosti jer postaje svojevrsni Hostel, sa sve političko-finansijsko-uticajnom konotacijom.

Film je svojevrsni miks žanrova, od trilera i misterije preko krimića do torture-porna, a nudi dobar odnos strave i užasa, tačnije brutalnosti i uvrnutih momenata, i misterije sa preokretima. Neki od preokreta jesu očekivani ali deo svakako nije, što film čini dovoljno zanimljivim i gledljivim. Nijedan element filma vas neće oboriti s nogu svojom originalnošću i za mnoge scene ćete pomisliti da ste ih već negde videli, pre svega u dva gore pomenuta filma. Ipak, sve je skockano u prilično skladnu celinu, donekle šokantnu ali i poučnu, koja tek tu i tamo poseduje određene probleme. Na momente radnja filma nije najuverljivija a čak nam se ni gluma nekih likova (inspektor) nije previše dopala, ili ona možda odudara jer dotični potiču sa drugih podneblja. Glavni utisak filma je Maryam Hassouni koja je mastralna u ulozi Vere, elegantne, mirne, tople i tihe ženice lepih manira, reklo bi se žene koja se samo poželeti može, makar dok se dotična malo bolje ne upozna. A kada se upozna već je suviše kasno. Pa pošto je to tako nema razloga da The Host i Vera ne dobiju i sequel; uveren sam da bi on bio još brutalniji i da bi dalje razvio priču, kao što je onomad i Hostel: Part II učinio da ista dešavanja posmatramo iz malo drugačijeg ugla.

The Host svakako nije film koji je po bilo čemu revolucionaran, čak je inferioran u odnosu na svoje uzore, na koje se toliko oslanja da se može govoriti i o ripoff-u. Međutim, ukoliko vam originalnost nije neophodna pronaći ćete da je The Host dosta dobar i zanimljiv, da poseduje određene preokrete i poruke pa se kao takav može preporučiti svim onim gledaocima koji vole filmove sa nepredviđenim i brutalnim raspletima.

+ kombinacija misterije i horora
+ nepredviđeni i brutalni kadrovi
+ Maryam Hassouni u ulozi Vere
— film nije ni najmanje originalan
— neki delovi filma nisu ubedljivi

Ocena: 7/10

The Walking Dead (Season 2) (2011-2012)

Thu, 25 Nov 2021 21:39:00 +0200

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1520211/episodes?season=2

Trailer: https://youtu.be/o-L1mMZ31hM

Nakon ogromnog uspeha koji je postigla prva sezona kultne serije The Walking Dead nastavak se nije dovodio u pitanje pa su već sledeće godine gledaoci bili u prilici da prate nove doživljaje preživelih iz prošle sezone, na čelu sa glavnim junakom Rickom Grimesom. Ovoga puta sezona je bila mnogo duža od prethodne, činilo ju je čak 13 epizoda a što je najbolje od svega – i da ih je bilo više nikome ne bi smetalo, niti bi se iko žalio... Sezona 2 je ostvarila rekordnu gledanost (najveću je postigla finalna epizoda) a pokupila je i brojne nagrade, uglavnom zbog efektnog make-upa.

Druga sezona se nastavlja upravo tamo gde se prethodna završila: nakon fijaska u medicinsko-istraživačkom centru i potpuno srušenih snova o potencijalnoj vakcini protiv zaraze grupa preživelih se ponovo nalazi na početku, tačnije na putu koji ih vodi u nepoznato... Rick, Lori, Carl, Dale, Andrea, T-Dog, Carol, Sophia, Shane, Glenn i Daryl se autoputem udaljavaju od nesretne Atlante i pokušavaju se domoći Fort Benninga za koji iz nekog razloga veruju da je koliko-toliko bezbedna teritorija. Ni sami ne znaju da li je to zaista dobar plan ali im je to trenutno jedina slamčica za koju se mogu uhvatiti. Naravno, autoput veoma brzo biva zagušen napuštenim vozilima a kada izađu iz svojih da bi pomerili ona koja im smetaju doživljavaju napad ogromne grupe walkersa tj. zombija. Budući da se ne mogu boriti protiv enormnog broja hodajućih mrtvaca naši junaci se sakrivaju ispod napuštenih automobila što je jedna od napetijih scena u prve dve sezone. Nažalost, jedan od poslednjih zombija u grupi opaža malu Sophiu koja u strahu preskače ogradu autoputa i beži u šumu. Rick istog trena trči za njom kako bi je pronašao i spasio, uspeva da neutrališe dva walkersa ali devojčica u strahu napušta zaklon i odlazi u nepoznatom pravcu. Sada Rick i ekipa ne mogu nastaviti svoj put i moraju ostati na nebezbednoj lokaciji na sred autoputa sve dok ne pronađu nesrećnu devojčicu u velikoj i gustoj šumi koja je mestimično „naseljena” hodajućim mrtvacima koji napadaju iz gustog žbunja i šipražja...

Nakon nekoliko dana potraga za Sophiom ne daje nikakve rezultate, neki iz grupe već gube strpljenje i pokušavaju uticati na Ricka da odustane od daljeg obilaska sve udaljenijih delova nebezbedne šume i da treba narediti pokret. Rick, naravno, ne želi da razmatra opciju odustajanja već u potragu vodi i Carla što je jedan od presudnih momenata s početka ove sezone. Naime, tokom jedne od potraga Carl biva teško ranjen iz vatrenog oružja od strane jednog nesmotrenog lovca, meštanina. Otis, kako se kasnije ispostavilo da se zove lovac, hitro odvodi na obližnju farmu Ricka koji na svojim rukama nosi besvesno i teško ranjeno Carlovo telo. Ispostavlja se da je farma u vlasništvu veterinara po imenu Hershel Greene kod kojega nesrećni Otis godinama radi, da pomenuti Hershel na ovom izolovanom objetku živi sa svoje dve ćerke, Maggie i Beth, a prisutni su još i Bethin momak te Otisova supruga. Ova grupa ljudi je na farmi udaljenoj od glavnog puta prilično mirno provela ceo period walkers-apokalipse, što će se Ricku prilično svideti pa će odlučiti da baš na ovoj farmi smesti svoju ekipu preživelih. No, prvo će Hershel morati operisati ozbiljno povređenog Carla a da bi to učinio Shane i Otis moraju „skoknuti” do obližnjeg medicinskog objekta i doneti preko potrebnu medicinsku aparaturu. Naravno, objekat je okružen sa stotinjak zombija što je samo prva u nizu napetih i potpuno bezizlaznih scena kojima nas časti druga sezona The Walking Dead.

Gledajući ovu sezonu u celini može se činiti da je pomalo razvučena, možda i monotonija od prethodne, budući da se njenih 12 od 13 epizoda dešava na Hershelovoj farmi. Ipak, to nije slučaj jer se radnja prilično dobro raširila na veliki broj likova, kako onih nama dobro poznatih iz prethodne sezone tako i novih, a svi likovi koje posmatramo su manje-više zanimljivi, naravno, svako na svoj način. Sezona nije tako striktno segmentirana po događajima kao prethodna, mada ima dešavanja koja obeležavaju svaku epizodu. Ipak, Sezona 2 je umnogome skladnija i više deluje kao celina nego ona prethodna.Kompletna sezona se može posmatrati kao jedna jako dugačka epizoda nekog postapokaliptičnog zombi filma, sa podjednako dobro balansiranim originalnim i onim pozajmljenim elementima. Recimo, nakon ove sezone znamo i odakle su neki horor hitovi (naprimer A Quiet Place) pozajmili određene sastojke, poput trudnoće glavne glumice ili konstantnih odlaska u „kupovinu” koji doprinose brojnim napetim kadrovima iako bi zdrava logika nalagala da se u datoj situaciji gomilaju zalihe, dok ih neko drugi ne pokupi. Uostalom, čak i početak pandemije Corone je pokazao da ljudima ne treba mnogo pa da pokažu začuđujuću sebičnost i gramzivost a u slučaju pandemije walkersa sve bi bilo podugnuto na mnogo viši nivo, uz upotrebu vatrenog uružja i odsustvo razuma i svesti. Nego, da se detaljnije pozabavimo likovima u ovoj sezoni...

Hershel Green je definitivno najzanimljiviji novi karakter a on predstavlja staru Ameriku, koje više nema. Hershel je veoma moralan čovek, staložen u svakoj situaciji, gospodin lepih manira, odan svojoj porodici, tradiciji, precima i svojoj farmi na kojoj je rođen i na kojoj će, ubeđen je, i umreti. Pored svega nabrojanog Hershel je i čovek vere, veoma pobožan, u tolikoj meri da sumnja u pravu istinu o walkersima. On i dalje veruje da su u pitanju ljudi, doduše bolesni, malo i trenutno, i da niko nema pravo da im oduzme život. Veoma zanimljiv je njegov duhovni i moralni preobražaj pod teretom dešavanja koja neminovno moraju doći i na mirno mesto poput Hershelove farme: njegova vera biva duboko poljuljana a on sam će biti prinuđen da pogazi i verska i moralna načela kako bi zaštitio svoj i živote svojih članova porodice.Maggie je druga po značaju u porodici Greenovih, makar za ovu seriju, a emotivna veza u koju će ova lepa ali temperamentna devojka stupiti sa simpatičnim ali predobrim Glennom je tema nekoliko epizoda. Druga Hershelova ćerka ima dosta manju minutažu a najzanimljivije je što boluje od nekakve misteriozne bolesti. No, da stvar bude još zanimljivija to nisu jedini članovi porodice Greenovih koji su prisutni na ovoj farmi... Osim žitelja farme druga sezona donosi još neke sporedne karaktere ali svi oni odreda počinju i završavaju kao epizodni likovi. To ni u kom slučaju nije problem jer je minutaža dobro raspoređena među starosedeocima i gostima farme...

Nego, da vidimo šta se desilo među našim starim znancima... Kao što rekosmo – Glenn je ušao u vezu sa Maggie (a kako i ne bi, jel’), Andrea se psihički potpuno oporavila od psihičkog sunovrata koji je usled gubitka rođene sestre doživela u medicinskom centru a maleni Carl je sticajem okolnosti i svega onoga što je proživeo (najezda zombiji i teško ranjavanje) naprasno sazreo. Ipak, nije sazreo u tolikoj meri da ne pravi nepremišljene poteze zbog kojih će svoju grupu uvaliti u probleme ali za tako nešto veliku odgovornost snose i njegovi roditelji. Rick i Lori su naprosto zaokupljeni svojim (Lori) ali i problemima zajednice (Rick) pa često potpuno zapostavljaju rođeno dete koje vreme provodi bauljajući po farmi bez ikakvog nadzora ali i udaljavajući sa sa nje. Osim toga, iritirajuće se ophodi prema starijima. Uglavnom, Rick pokušava da grupu preživelih saboraca drži na okupu, kako fizički tako i mentalno.I dok u prvome uspeva na drugom planu trokira, u tolikoj meri da u nekim momentima bukvalno gubi komandu i autoritet. Glavni Rickov suparnik je njegov nekadašnji kolega Shane, a njihovo distanciranje se ne svodi samo na drugačije rezonovanje date situacije i hendlovanje problema koje ta situacija nalaže već je koren sukoba mnogo dublji i leži u – Lori. Shane naprosto ne može da prihvati da je veza sa Lori završena a da do nje ne bi ni došlo da Rick nije važio za preminulog.

Shane neprestano pokušava da se nametne kod Lori kao njen jedini izbor a upravo iz tog razloga pokušava i da uzdrma Rickov autoritet. Nekadašnji drugari se sve više udaljavaju, razmimoilaženja su sve dublja a kako vreme prolazi čini se da Shane sve više gubi razum, staloženost i racionalnost. Jedan događaj sa Otisom ga pogotovo gura preko granice a dodatne situacije (mladi zarobljenik) čine da povratka na staro više nema. No, i pored ovog u principu emotivnog sukoba koji celo vreme preti da eskalira u pravu katastrofu sa velikim brojem žrtava jedan od pečata druge sezone The Walking Dead je svakako sukob autoriteta. Na stranu prava pozadina njihovih odnosa, ali ova sezona zaista pred likove (ali i pred gledaoca) stavlja niz moralnih dilema u kojima bi se malo ko snašao i gde malo ko može unapred jasno reći koji postupak je pravi. Rick se uvek rukovodi starim zakonima, onim moralnim ali i policijskim, dok Shane, iako takođe ex-policajac, tvrdi da civilizacija u kojoj su dejstvovali po redu i zakonu više ne postoji i da se mora delati brzo i efikasno, isključivo lično, sebično i u svrhu preživljavanja. Gledalac nije sasvim načisto ko je od njih dvojice u pravu, pogotovo što se grupa deli na one koji podržavaju jednu ili drugu opciju. Ipak, kako vreme protiče a problemi se umnožavaju i usložnjavaju oružje i efikasno neutralisanje svega što može predstavljati opasnost dolaze do izražaja, na zgražavanje Dalea, koji je oduvek bio svojevrstan glas razuma ove grupe.

No, nažalost, Daleovo vreme je prošlo, baš kao i vreme ljudskosti, besomučnih pregovora, davanja šanse svakoj novoj pridošlici i nuđenja konačišta svakom putniku namerniku. Hteli-ne hteli svi će se manje ili više promeniti tokom ove jezive apokalipse ali dok se to ne desi Daryl se bukvalno distancira od grupe, ne želeći da učestvuje u nadmetanju autoriteta. On se takođe sklanja i od Carol koja je opasno bacila oko na njega i u temperamentnom mada prilično divljem momku pronašla preku utehu. Svi ovi odnosi nikada nisu u senci akcije a reklo bi se da je sezona opet uspela da pred gledaoce servira gotovo idealan odnos drame i horor akcionih borbi. Pomalo smeta što se pogotovo u središnjici sezone većina dijaloga odvija na gotovo istovetan način, a to je da dva lika razmene nekoliko rečenica, uglavnom ne baš prijatnih, a onda jedan od njih napusti konverzaciju i udalji se. Ipak, sve ove pomalo nerealne scene prolaze zadovoljavajuće jer je atmosfera na farmi zaista idilična. Celo okruženje izgleda veoma mirno i opuštajuće, u tolikoj meri da mogu zavarati i uljuljkati kako naše junake tako i gledaoce. U svakom trenutku farmersku idilu mogu prekinuti napadi walkersa ali i bandi koje su se ulogorile na obližnjim farmama. Kompletna Hershelova farma je simbol američkog života kojeg više nema, kojeg su pojeli zombiji, a imajući to u vidu ni rasplet sezone nije potpuno iznenađujuć, tačnije - potpuno je očekivan.

Kao i u prethodnoj sezoni i ovde su glumci ti koji se moraju spomenuti na prvom mestu. Nijedan lik, bez obzira koliko je sporedan ovde ne štrči, a pohvaljujemo i to što su novopridošli likovi harizmatični, možda i više od nekih bez kojih smo ostali na kraju prošle ili početkom ove sezone. Dobra gluma, simpatični likovi ali i vreme koje smo proveli sa njima pomažu da se povežemo sa dotičnima, da nam čak i neki ne toliko sumpatični postanu veoma dragi, ali i da neke momente doživimo traumatično. Druga sezona donosi neke veoma emotivne, potresne i tužne momente, scene koje ćete pamtiti i posle završetka sezone a možda i zauvek. Na zanatskom planu se seriji nema šta prigovoriti: maske zombija su čak i uverljivije nego ranije a njihov broj prevazilazi i masovne gradske kadrove iz prve sezone. Odlični efekti i gnusni izgled zombija nisu iskorišteni isključivo za brutalne i akcione scene već i za neke veoma zanimljive kadrove koji odlično pokazuju svu propast dotadašnjeg sveta (šta se desi kada zaraženi upadne u bunar i zašto oni slabi ne mogu da se samoubiju vešanjem). U svakom slučaju - Sezona 2 je više nego dostojan naslednik prve sezone i definitino nikoga neće razočarati.

+ više nego dostojan naslednik prve sezone
+ idealan odnos drame i horor akcionih borbi
+ idilična atmosfera na farmi; likovi i odnosi
+ dosta napetih akcionih scena sa zombijima
— sudbine nekih likova; određeni broj klišea

Ocena: 8/10

W lesie dzis nie zasnie nikt 2 (Nobody Sleeps in the Woods Tonight 2) (2021)

Sun, 21 Nov 2021 18:48:00 +0200

Režija: Bartosz M. Kowalski

Uloge: Mateusz Wieclawek, Julia Wieniawa-Narkiewicz, Zofia Wichlacz
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt14315500/
Trailer: https://youtu.be/R_wIaGkiUBI
Pogledajte još: W lesie dzis nie zasnie nikt (Nobody Sleepsin the Woods Tonight) (2020)

Pre pola godine opisali smo prvi deo ovog filma a samo šest meseci kasnije dočekali smo i njegov direktni sequel. Deluje kao da se autoru filma žurilo da što pre snimi nastavak svog hita, budući da je Nobody Sleeps in the Woods Tonight po pojavljivanju postao jedan od najgledanijih naslova na američkom Netflixu i čvrsto držao poziciju u Top10 gledanih filmova na ovoj poznatoj platformi. Ipak, mišljenja smo da je autor trebao malo popričekati i izbaciti svoj film za sledeću Halloween sezonu. A evo i zašto...

Nobody Sleeps in the Woods Tonight 2 se nastavlja upravo tamo gde je prethodnik stao i to je jedna od malobrojnih dobrih stvari u ovom filmu. Da je u pitanju neposredni nastavak saznajemo nakon jedne Rambo vs. Vampires scene koja ipak jasno pokazuje da ovo neće biti ozbiljan horor film. Uglavnom, našu junakinju Zosiu zatičemo u lokalnom zatvoru, utamničena su i dva deformisana lika koja među rešetkama deluju začuđujuće smireno a kompletnu policijsku stanicu vode tri lika, komandir tj. poljski šerif, njegova zamenica i mladi policajac pripravnik Adas koji je i centralni karakter ovog filma. Adas je nesiguran, stidljiv, smotan, verovatno talentovaniji za bilo koje drugo zanimanje osim ovoga koje je izabrao. I baš taj i takav Adas kojeg ne poštuje ni lokalni vlasnik prodavnice zaljubljen je u svoju iskusniju koleginicu koja ga ceni manje nego nešto što izvadi iz svog uveta. Sada, to troje policajaca i zatočenu Zosiu autor je nekako morao vratiti na mesto pređašnjih događaja i to je uradio na prilično glup način. Komandir ne želeći da sačeka pomoć specijalaca koji ko zna kada stižu, možda tek noćas, odvodi devojku na ono isto mesto zločina, želeći da istraži šta se zapravo desilo...

No, komandir je saznao istinu na veoma brutalan način jer se Zosia zarazila, mutirala i spektakularno ga ubila, masakrirajući ga od gornjeg abdomena naniže. U tom trenutku je više nego jasno kako će ovaj film biti više nego brutalan ali i kako će biti prilično glup i nerealan. Komandir se bukvalno sam upućuje na mesto neobjašnjivog zločina dok mu u ćeliji sede dva užasno deformisana lika, što je verovatno potpuno normalna pojava u Poljskoj. Istovremeno, Zosia ni ne pokušava izustiti bilo šta u svoju odbranu i ne trudi se ni na koji način objasniti šta se desilo ili pokušati odbiti novi odlazak na lokaciju koju je jedva pretekla u prethodniku. Zaista veoma cenimo sequele koji se direktno nadovezuju na radnju prethodnika ali ovde je definitivno trebalo doratiti priču. Umesto da gledamo slasher sa uplivima naučne fantastike, kakav je bio prethodnik, autor se odlučio da dublje zagazi u vode bizarne fikcije, gotovo potpuno zanemarujući slasher komponentu i sve ono pozitivno što je krasilo njegov prethodni film. Umesto da insistira na zanimljivom, gledljivom, atraktivnom slasheru on je odlučio svoje delo povesti u origonalnom pravcu ali pravcu koji će se malo kojem slasher fanu dopasti, a činjenica je da su gledaoci prvog Nobody Sleeps in the Woods Tonight upravo slasher fanovi.

SF komponenta nam se nije svidela ni u prethodniku a ovde je do maksimuma naglašena i na njoj je kompletan fokus. U centru pažnje više nemamo klasičnu slasher podelu na nevine žrtve i krvoloka (ili više njih) nego imamo dva mutirana negativca i njihove „dogodovštine”, sa fokusom na ljubavnim i emotivnim problemima. Avanture deformisanih monstruma na momente jesu duhovite ali samo kada je u pitanju svojevrsna obuka i ubistva; kada se dođe na teren ljubavi i seksa film postaje veoma bizaran ali to mu je verovatno i bio cilj. Film nema poletnost i energiju prethodnika jer se negde na polovini doslovno raspada, kao da autor nije imao dovoljno materijala da popuni njegovu radnju pa je određeni broj scena previše razvukao. Od središnjice pa do pred kraj ionako kratak film vrvi od dugačkih ali sporih dijaloga, prepirki među deformisanima i njihovom privikavanju na nove uloge. Mogao je ovo biti zanimljiv aspekt ali da je ispričan na drugačiji način. Možda i u nekom drugom filmu ili eventualno Nobody Sleeps in the Woods Tonight spinoffu. Imali smo utisak da su autori tokom predprodukcije filma konstantno bili u ćorsokaku a imali su nad sobom Netflixov deadline koji su morali ispoštovati.

I kako onda najlakše prikovati gledaoce uz ekran ako već priča trokira? Pa, najlakše brutalnostima a njima film zaista obiluje. Zaista, ubistva, krvoliptanja, izmasakrirana tela ali i maske deformisanih kreatura su najkvalitetniji element koji Nobody Sleeps in the Woods Tonight 2 nudi. Na momente je pravo zadovoljsto gledati izuzetno uverljive maske ali i facijalne ekspresije mutiranih spodoba. Scena po kojoj ćete pamtiti ovaj film je scena vođenja ljubavi između dva mutirana lica a izgled deformisanih grudi i kompletnog tela u krastama koje dođivljava orgazam je nešto što će vas proganjati i nakon odjavne špice. Iako je lokalni predeo veoma dobro prikazan (oronula poljska periferija), a film sadrži dosta duhovitih momenata i dijaloga određeni deo pomenutih nije dovoljno smešan pa ni u ovom domenu situacija nije idealna. Poslednje ali ne i najmanje važno - Julia Wieniawa-Narkiewicz ovde više nije final girl jer se Zosia u filmu pojavljuje na bukvalno desetak minuta a zatim menja svoj oblik. Julia je lepuškasta i definitivno je zaslužila drugačiju ulogu od ove.

Nobody Sleeps in the Woods Tonight 2 je veliki promašaj i film koji će se malo kome svideti. On je istovremeno i dokaz da nije svaka originalnost dobrodošla i da se treba držati one narodne da je bolje biti dobra kopija nego loš original. Prethodnik je vešto reciklirao elemente iz brojnih slasher filmova i opet postigao veliki uspeh što se filmu koji danas opisujemo definitivno neće desiti.

+ brutalnosti, maske i specijalni efekti
+ izgled predela i povremeni humor
— potpuno pogrešan SF smer filma
— nakon polovine gubi na dinamici
— nelogičan, nezanimljiv, besmislen

Ocena: 4/10

Nightwatch (1997)

Sat, 13 Nov 2021 20:21:00 +0200

Režija: Ole Bornedal

Uloge: Ewan McGregor, Nick Nolte, Anais Evans
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt0119791/
Trailer: https://youtu.be/gH6a8DzjHI0
Pogledajte još: Eye of the Beholder (1999)

U okviru oktobarskog meseca horora na TV1000 pogledali smo Nightwatch, triler horor film koji smo već gledali početkom ovog veka, takođe na nekoj od TV stanica. U pitanju je američki film ali rimejk danskog filma iz 1994. godine pod nazivom Nattevagten. Oba filma je uradio isti autor (znamo ga i po The Possession) pa se može reći da je Nightwatch verzija filma njegov pokušaj proboja na zapadno tržište. U tome je svakako uspeo jer je za originalni film malo ko čuo...

U skladu sa svojim nazivom centralno mesto filma zauzima – noćni čuvar. Martin Bells je student prava a u nedostatku novca spaja lepo i korisno: zapošljava se kao noćni čuvar u lokalnoj bolnici gde će osim finansijske koristi imati i mogućnost noćnog učenja, u miru i tišini. Martinova stražarska lokacija se nalazi u centralnom holu ogromnog bolničkog zdanja ali on na svakih sat vremena ima obići bolničke prostorije i proveriti da li je sve u najboljem redu. On u predviđenim razmacima obilazi nekoliko bolničkih nivoa koji su povezani liftom a finale svakog obilaska predstavlja provera mrtvačnice na čijem kraju je postavljen checkpoint koji služi kao dokaz da je patrola noćnog čuvara u bolnici zaista i odrađena. U početku dosta hladnokrvan i pribran naš noćni čuvar ipak počinje pokazivati znake straha pri ulasku u poslednju prostoriju; da stvar bude još gora niz jezivih događaja iz zgrade, a pogotovo iz mrtvačnice, uteraće mu strah u kosti već prve radne noći, a ni gledaoci filma neće biti pošteđeni nekih veoma jezivih i napetih scena. I zaista, da li postoji jezivije radno mesto od ovoga koje je naš Martin ničim izazvan odabrao?

Da stvar bude još jezivija u Martinovoj stražari u holu bolnice postavljeno je crveno alarm svetlo koje se pali svaki put kada neko unutar zaključane mrtvačnice povuče kanapče. Po rečima starog čuvara dotično svetlo se nikada u njegovoj karijeri nije upalilo ali je zla sudba htela da se baš u Martinovoj smeni to desi. A on mora otići u mrtvačnicu i proveriti ko je od leševa aktivirao famozni alarm. Potpuno zanemarite smisao postavljanja neke slične naprave i prepustite se jednom od najjezivijih momenata koje ste gledali u poslednje vreme... Ali, stvari se ne završavaju samo na Martinovom pogrešno izabranom ali stresnom poslu: sa njegovim novim noćnim zaposlenjem koincidirala je i serija ubistava u gradu gde su žrtve lokalne prostitutke. Da stvar bude još gnusnija ispostavlja se da ubica nije samo pomahnitali manijak nego i nekrofil a Martin će sve te pojedinosti doznati prilikom donošenja svežih leševa u mrtvačnicu i obilaska onih malo starijih leševa od strane lekara, patologa, policajaca i inspektora. Stvari će se po Martina konstantno komplikovati već od prvog radnog dana (tj. noći), sve do te mere da će postati ni manje ni više nego – glavni osumnjičeni!

Naravno, iako gledaoci u tom trenutku ne znaju ko je nekrofil-ubica definitivno znaju da to nije Martin, pa time Nightwatch osim horora, trilera i krimića poprima elemente misterije. Ewan McGregor je veoma uverljiv u ulozi na početku samouverenog ali kako vreme protiče sve uplašenijeg noćnog čuvara. Njegovog prijatelja igra odlični Josh Brolin a njegov lik je dominantan ali povremeno nejasan, misteriozan pa čak i iritirajući. Tu je i čuveni Brad Dourif u ulozi doktora čija normalnost je upitna a Nick Nolte je vrh glumačke postave ovog filma i on suvereno vlada svakim kadrom u kojem se nalazi. U ulozi Martinove devojke našla se Patricia Arquette ali bi se reklo da njena uloga nije najbolje napisana. Treba napomenuti i da je snimanje Nightwatch trajalo mnogo duže od proseka za slične filmove i da je u postprodukciji pretrpeo određene probleme i naknadna dosnimavanja finalnih scena, a na insistiranje filmske kompanije na čiju inicijativu je autor i odradio prekookeanski remake. Kažu da je insistirano i na promeni određenog broja scena u odnosu na originalni scenario ali za detaljnije poređenje potrebno je pogledati Nattevagten, što ćemo i učiniti.

Iako mnogi imaju primedbe na ovaj film one su za nas minorne, pod uslovom da imate jak stomak koji će svariti određeni broj gnusnih momenata. Odlična atmosfera, nekoliko veoma jezivih scena, odlična glumačka postava i veoma dobra kamera koja uspešno kombinuje senke i specifična osvetljenja čine od ovog filma obavezno triler horor štivo za svakog fana mračnih trilera i atmosferičnih horora.

+ jeziva atmosfera u mrtvačnici
+ zaista odlična glumačka ekipa
+ kombinacija horora i misterije
— nekoliko nerealnih momenata
— preokret može biti očigledan

Ocena: 8/10

The Walking Dead (Season 1) (2010)

Sun, 07 Nov 2021 17:59:00 +0200

Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt1520211/episodes?season=1
Trailer: https://youtu.be/sfAc2U20uyg

Kao prva opisana serija na ovim stranicama nametnula se The Walking Dead, verovatno jedna od poznatijih, ako ne i najpoznatija horor serija poslednjih decenija. Ova post-apokaliptična priča o zombi kataklizmi nastala je na osnovu istoimenog stripa, do sada je izrodila čak 11 sezona (poslednja bi se navodno trebala pojaviti dogodine) a iznedrila je i nekoliko spinoff rukavaca koje ćemo možda proveriti u budućnosti (Fear the Walking Dead i The Walking Dead: World Beyond). I ono što je najvažnije – The Walking Dead je zaslužan za ponovno vraćanje zombija u fokus horor žanra.

Naravno, ovoga puta nećemo spominjati kako je ova serija zaslužna i za čitavu najezdu drugorazrednih i trećerazrednih zombi horora i da je uzrok potpunog zapostavljanja drugih horor junaka, recimo vukodlaka ili vampira. To je tema za neki drugi tekst a nama ostaje samo nada da će neka druga serija o dotičnim spodobama, ali serija koja bi ponovila uspeh The Walking Dead, mogla napraviti bolji balans u horor univerzumu i vratiti neke pomalo zaboljavljene karakondžule na male i velike ekrane. Uglavnom, prva sezona The Walking Dead emitovala se s jeseni 2010. godine, činilo ju je 6 epizoda a uglavnom je pobrala odlične ocene, kako kritičara tako i gledalaca. A kako i ne bi kada zaista odlično počinje pilot epizodom: u fokusu naše pozornosti pronalazimo Ricka Grimesa, šerifa u Atlanti, Georgia, koji se već u uvodnom kadru nalazi u sred zombi apokalipse i na jednom pustom delu puta očajnički pokušava doći do goriva iz davno napuštenih i zaboravljenih automobila. Nažalost, on nailazi na zaraženu devojčicu i biva prinuđen da je neutrališe svojim vatrenim oružjem. Već ovaj uvod uspeva da svojom u početku sablasnom a zatim eksplozivnom atmosferom, napetošću, jezivošću, misterijom i potresnim raspletom uvuče gledaoca u priču ali iznenađenjima tu definitivno nije kraj...

Sledi prolog, dakle nešto što se dešavalo nekoliko meseci ranije, kada je naš šerif ranjen na dužnosti a usled ozbiljnih povreda zapada u višemesečnu komu. Kada se jednog naizgled sasvim običnog dana probudio u gradskoj bolnici – svet više nije bio isti, najblaže rečeno. Svet, ili makar jedan njegov deo, zahvatio je zombi virus. U tom trenutku više nije bitno kako je do te apokalipse došlo, niti kako je šerif na bolovanju jedini preživeo ono što je zahvatilo svet kakav je do tada poznavao; bitno je da Rick postaje ako ne poslednji čovek u gradu a onda jedan od malobrojnih preživelih (čitaj: nezaraženih). Izlazak iz devastirane bolnice otkriva sav užas koji se u međuvremenu desio: grad više bukvalno ne postoji, nema nijednog stanovnika na vidiku a gomila otpadaka, olupina civilnih i vojnih vozila i devastiranih građevina svedoči o panici, borbi, stampedu, pokušajima da se nešto spase, da se neki ljudi spasu… Nažalost, gomile leševa su jasni pokazatelj da većina nije uspela preživeti prvi udar zaraze i prvi agresivni nalet zaraženiha kada to shvati naš junak Rick će hitati koliko ga oslabe noge nakon višemesečne kome nose u vlastiti dom, uzrujan zbog potencijalne sudbine svoje supruge i sina. Naravno, njih neće zateći u kući ali će ubrzo otkriti da postoje i drugi nezaraženi, doduše malobrojni, koji su isto tako uspaničeni, uplašeni i zbunjeni kao Rick.

Do pred sam kraj pilot epizode sva dešavanja deluju kao nekakav miks Night of the Living Dead, neke epizode The Twilight Zone i, recimo, The Last Man on Earth, ili nekog sličnog filma o poslednjem čoveku na Zemlji (I am Legend, ukoliko preferirate novije filmove). Tek pred kraj epizode doznajemo da ima više preživelih, da se oni nalaze u svojevrsnoj komuni koju su osnovali na koliko-toliko sigurnoj i branjenoj terotoriji a da se među njima nalaze i Rickova supruga Lori i sin Carl. Na taj način je pilot epizoda odlično formirala glavnog protagonistu i cilj ka kojem on ima težiti (junak i njegova misija), uz brojne probleme, prepreke i poteškoće koje nam serviraju ostale epizode prve sezone. Biće tu napuštanja grada ali i ponovnog vraćanja u njega, što su posebno mučne i problematične odluke. Ništa manje teško neće biti ni svesno žrtvovanje saboraca ali data situacija nalaže izuzetno teške odluke i spašavanje što većeg broja ljudi, ne nužno svih. Biće tu eksplozivnih borbi sa bukvalno hordama zombija (jedna od spektakularnijih scena je stavljena kao cliffhanger pilot epizode, ne bi li gledaoci zavapili za nastavkom sezone), biće apsolutno bezizlaznih situacija koje kao da su uvod u smrt glavnog lika i njegovih saboraca ali bukvalno ni u jednom trenutku neće prestati borba Ricka protiv zombija i borba istog tog Ricka za svoju porodicu.

Čak i u ovoj poslednje spomenutoj ali najvažnijoj borbi po njega on će naići na nepredviđene poteškoće i probleme koji deluju tako realno u datom trenutku. Apokaliptična situacija mnogo lakše i efikasnije od svakog redovnog stanja pokazuje kakav je čovek i od kakvog materijala je sazdan, vanredne okolnosti veoma brzo na površinu izbacuju sav šljam i ološ, i onaj očigledni i onaj prikriveni, tako da zombi apokalipsa pred pošten i namučen svet nije stavila samo problem koji se tiče agresivnih mrtvih spodoba zaraženih virusom već i živih spodoba koje su zaražene osvetom, sveopštom agresijom, zadovoljenjem niskih nagona, pljačkom, nasiljem, naplatom nekih starih dugova i svim drugim stvarima i osobinama koje nisu mogli praktikovati za vreme vladavine zakona i prava. The Walking Dead (Season 1) pred gledaoce donosi gotovo idealan odnos napete akcije i drame. Sa dramom se ponekad čak malo i preteruje, ili makar tako deluje nama koji više volimo horor dešavanja od beskonačnih srceparajućih jecanja nad beživotnim telima bliskih. Ovo, naravno, nikako ne znači da i u ovom domenu serija nije realna; u datim okolnostima bilo bi itetako potresnih scena, definitivno mnogo težih i turobnijih od ovih koje smo videli u Sezoni 1, ali je činjenica da neke epizode malo gube fokus i da gledalac jedva čeka da se dešavanja iz komune presele u zombijima preplavljen grad.

Jedna od stvari u kojima prva sezona zaista briljira su likovi koje gledamo na ekranu. Oni su zbilja potpuno različiti i šarenoliki, mada ima i onih klišeiziranih i bezličnih, baš kao i u realnom životu. Niko od prisutnih se ne ponaša isto u određenoj situaciji, ne uspevaju svi da se istovetno nose sa konstantnim pritiskom i strahom koji ih okružuje ali ni da se izdignu iznad nekih moralnih normi koje su važile u dotadašnjem svetu. Dobri glumci upotpunjuju skoro idealan utisak a tu pre svega mislimo na Andrewa Lincolna koji je odlično izabran za glavnu ulogu šerifa Ricka Grimesa. Grimes je dominantan, pravičan, odvažan, hrabar, jednom rečju – prototip Amerikancatj. čoveka reda i zakona, porodičnog čoveka koji bi život dao za svoje najmilije ali i za svoje prijatelje. Njegova supruga i sin su nešto slabiji, a isto se može reći za većinu ženskih likova. Dobar deo ženskih likova, ali i neki muški, su dosta stereotipni što nismo doživeli kao veći problem. Ipak, akcenat je stavljen na muški deo ekipe, koji osim aktivnosti u komuni nosi seriju i borbama u gradu. Jedan od efektnijih ali kratkotrajnijih likova je Merle (odlični Michael Rooker), lik kojeg nije dobro držati uz sebe a još gore protiv sebe... Tu je i njegov mlađi brat Daryl (Norman Reedus), agresivni tip čiji autoritet se u početku kosi sa Rickovim.

Tempo serije je uglavnom dobar i tek povremeno opada, kao recimo u epizodi Vatos, gde ekipa u gradu pronalazi izolovanu komunu koja nema mnogo veze sa glavnom pričom a zatim stiže suviše kasno među svoje ljude kako bi sprečila masakr. Nakon masakra sledi poduža drama preživelih i bolan oproštaj od mrtvih a ova epizoda je i pokazatelj zašto The Walking Dead ipak najbolje funkcioniše kada ima idealan odnos drame i akcije. U svakom slučaju sezona nije ni najmanje dosadna, čak ima iznenađujuće malo gubljenja vremena imajući u vidu zavidan procenat dramskih delova u radnjama epizoda. Još jedna stvar koja nas je pozitivno iznenadila je kvalitet specijalnih efekata. Izgled zombija je uglavnom odličan a najbolji su definitivno u pilot epizodi (Rick i puzeći zombi kojem nedostaje donji deo tela). U masovnim bitkama/napadima vidimo ponekog zombija koji nije sasvim ubedljivo našminkan/animiran ali, iskreno, u datoj situaciji ne bi svaki zombi bio istovetnog izgleda. Kod pucanja iz vatrenog oružja animirana krv mrtvaka ima prolaznu ocenu kada se „ubistva” dešavaju podalje od glavnog junaka dok kod bliskih krvoliptanja ipak sve deluje nešto slabije animirano. Neuverljive animacije se vide i kod neutralisanja zombija hladnim oružjem (vađenje oružja iz glave zombija bez velikog otpora) dok je ubedljivo najslabiji specijalni efekat čitave sezone finalna eksplozija.

Nije nam se dopala još jedna sitnica a to je da se zombiji ovde ne nazivaju tim nazivom već su oni – walkers. Nismo sigurno da neko polaže autorska prava na reč „zombi” pa je iz tog razloga korišten drugi naziv, već smo imali utisak da The Walking Dead želi da se izdigne iznad drugorazrednih horora koji su decenijama eksploatisali ove mrtvake u svakojakim formama i oblicima i da stvori neki svoj prepoznatljivi brend a samim tim i značaj. Zaista sumnjamo da bi u postapokaliptičnoj situaciji kakva je prikazana u seriji neko mrtve spodobe zvao walkersima kada svi znaju šta znači reč zombi i to je možda jedan od nerealnijih momenata prve sezone. Nastavićemo dalje da gledamo seriju i da vidimo do koje sezone ona može koliko-toliko pratiti kvalitet i nivo koji je utemeljen prvom sezonom. Iako ne čitamo recenzije filmova i serija koje nismo pogledali nismo mogli da ne čujemo sa raznih strana kako je kvalitet serije poslednjih sezona drastično opao i kako je dobar deo gledalaca u međuvremenu odustao od njenog praćenja.

+ pregršt jezivih, napetih i gnusnih momenata
+ odlična glumačka postava i raznoliki likovi
+ dobar odnos akcionih, horor i dramskih scena
+ specijalni efekti i scenografija; odlična režija
— malo više drame nego akcije; naziv „walkers”

Ocena: 8/10

Horror Filmovi

I Know What You Did Last Summer (1997)

Son (2021)

+ dinamičan paranormalni horor+ sumorna atmosfera periferije+ Andi Matichak u ulozi Laure— finalni preokret se vidi ranije— pomalo banalna završna scena Ocena: 7/10

Mother/Android (2021)

+ mnogo napetih, bezizlaznih ali i potresnih scena+ Chloë Grace Moretz u ulozi 9-mesečne trudnice+ sumorna i depresivna atmosfera tokom filma — pozadina pobune androida je malo prikazana— nekoliko nerealnih scena; nejasan završetak Ocena: 6/10

The Wasteland (El páramo) (2021)

+ depresivan i zloslutan osećaj + odličan vizuelni izgled filma+ nekoliko poruka koje šalje...— ...ali je dosta toga nejasno— veoma spor; sinhronizacija Ocena: 5/10

Satanic (2006)

+ ne toliko loša priča puna misterije+ finalni preokret je zadovoljavajući— klišei, predvidljivost, amaterizam— gluma nekih pojedinaca je slaba— tehničke karakteristike odbijaju Ocena: 4/10