Horror Filmovi

Manifest Season 2 (2020)

Mon, 20 Mar 2023 21:26:00 +0200

Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt8421350/episodes?season=2

Iako je gledanost serije Manifest bila u konstantnom padu brojke ipak nisu bile zanemarljive pa se pristupilo snimanju druge sezone. Zaista bi bio veliki bezobrazluk da to nije uređeno, imajući u vidu ogromni cliffhanger kojim je prethodna sezona završena i koji naprosto mami gledaoce na dalje praćenje. Naravno, onaj broj gledalaca koji je preostao nakon brojnih „razočarenja“ kojima je serija častila svoju publiku tokom prvih šesnaest epizoda...

Uglavnom, druga sezona je debitovala 6. januara 2020. godine, činilo ju je trinaest epizoda a emitovane su tokom naredna tri meseca. Radnja se nastavlja direktno na završetak prethodne sezone i otkriva nam ko je u međusobnom obračunu nesrećno pogođen iz hica pištolja. Nažalost, u pitanju je Michaela a ovaj akcident će dodatno produbiti jaz između nje i njenog nekadašnjeg verenika Jareda. Ona će se oporaviti, naravno, jer ovo (makar za sada) nije serija koja svoje gledaoce mrcvari pogibijama glavnih aktera. Akcenat je i dalje na istraživanju misterioznog avionskog leta samo je u ovom slučaju letilica zapostavljena i sve se fokusira na same putnike i njihova iskustva sa tzv. pozivima. Porodica Stone je i dalje u centralnom fokusu i njihova istraga je najobimnija ali gledamo i istrage drugih likova (pre svih Saanvi i još nekih novopridošlih), zatim policijske aktivnosti ali i dodavanje gasa izvesnog Majora, misteriozne ali vrlo moćne žene iz senke koja konstantno steže obruč oko Stoneovih, a pogotovo oko malog Cala, i protiv koje naši junaci nemaju efikasno rešenje.

Pozivi u ovoj sezoni postaju još jači i intenzivniji ali zato nimalo jasniji. Svi likovi ih i dalje bespogovorno prate i ispunjavaju ali imamo priliku da vidimo i šta se desi kada se famozni pozivi ne poslušaju i koliko to katastrofalne posledice može da proizvede. Stvari postaju komplikovanije kada se ispostavi da pozive primaju i osobe koje nisu bile na čuvenom avionskom letu... Dobro, to smo doznali još u prethodnoj sezoni na slučaju Zekea ali ovoga puta doznajemo da se taj „dar“ može preneti u nasledstvo budućim generacijama! Ipak, najdominantnija misterija ove sezone je Dan smrti, šokantno otkriće koje je bukvalno paralizovalo naše junake.Naime, ispostavilo se da je putnicima aviona u njihovom drugom životu (dakle nakon sletanja) ostalo tačno onoliko dana na raspolaganju koliko su bili odsutni! Uz malo jednostavne matematike svako od putnika može izračunati tačan datum svoje smrti (sve je otkriveno kod neobjašnjivog davljenja Griffina) i čini se da se tu ništa ne može učiniti i da je tačno proračunato umiranje neizbežno. Ili možda nije?

Serija se igra sa svojim gledaocima servirajući im rollercoaster (ne)uspešnih pokušaja rešavanja raznih zagonetki i misterija. Saanvi uporno pokušava da pronađe medicinski lek za poništavanje Dana smrti (i zabrljala je), Michaela se uporno trudi da prati svoje pozive bez obzira koliko su oni nejasni ili nelogični (zabrljala je i ona), Olive se oseća potpuno odbačenom od svoje porodice pa odlučuje da se priključi Crkvi povratnika (i zabrljala je), likovi mahom ne slušaju ono što im naredi Vance (pa onda i oni zabrljaju) a to su samo neki od primera kako se problemi umnožavaju i usložnjavaju.Misterija dešifrovanja starog dnevnika vremenom pomalo guši gledaoca koji se gubi u nabrzinu nabacanim pojmovima i stihovima ali ostali problemi se čine dobro dozirani i zanimljivi, skoro onoliko koliko su bili i u prvoj sezoni. Za utehu je što upravo tumačenje zagonetke pomenutog dnevnika dovodi do nekih od ubedljivijih vizuelnih efekata tokom druge sezone ali ostaje zamerka da je ovu misteriju nešto teže pratiti pa i razumeti njenu povezanost sa događajima koje posmatramo.

Po starom dobrom običaju Manifest season 2 je rađena na osnovu dobro oprobane formule – more of the same. Autori se nisu trudili da izmišljaju toplu vodu i da gledaocima nude neke radikalno drugačije stvari već su postojeće elemente iz prethodne sezone samo duplirali, dodatno iskomplikovali i napravili ih složenijim, stavili svoje likove u još bezizlaznije i neobjašnjive situacije a zatim završili sezonu sa tek nešto manjim cliffhangerom nego prethodnu. Kompletna dešavanja su obogaćena brojnim preokretima ali i širokom lepezom novih karaktera, što je element serije koji je prisutan od samog njenog starta. Novi likovi su podnošljivi, nema tu nikoga ko bi harizmom zamenio one stare ali svi korektno obavljaju dodeljeni im posao dok je najveći fokus i dalje na likovima koje odavno vrlo dobro poznajemo. Kod nekih od starijih karaktera vidimo određene promene i iznenađujuće zaokrete što je prijatna promena i svakako koristi razbijanju monotonije i predvidljivosti a zatim i zapadanju u nove neprilike. U ovome tokom druge sezone prednjače naivna i zapostavljena Olive i povremeno nedefinisani Jared Vasquez.

Jedna od stvari koja može zasmetati je što gledalac ima konstantan utisak da se razrešenje misterije ni ne nazire, da se zaista nikada neće desiti, ili makar ne u dogledno vreme. Konstantno se pojavljuju novi likovi i čini se da tome nema kraja, ili barem dok se ne pojavi svaki od 191 putnika sa famoznog leta 828. Ni za trenutak nismo imali utisak da je rešenje centralne misterije blizu niti da smo blizu kraja otkrivanja novih putnika sa novostečenim „darom“. Glavna zamerka druge sezone je što se gledalac i dalje bombarduje novim i novim misterijama a da gotovo nijedna od starih nije razrešena. Neke od starih su pomalo i skrajnute na račun novih (centralna je Death Date a odmah za njom dešifrovanje dnevnika) ali se stiče utisak da nas nešto slično čeka i u narednim sezonama: pojava još dodatnih misterija a zatim (kako to već obično biva) navrat-nanos sklepano finale koje nabrzinu sve (pokušava da) sklapa u jednu (logičnu) celinu. Naravno, zamerka u vezi brojnih pitanja a veoma malo odgovora važi ukoliko niste pravi fan serije i želite da se ona u dogledno vreme završi; ukoliko jeste fan to vam neće previše smetati i prijaće vam dodatno usložnjavanje radnje.

U zanatskom smislu Manifest season 2 predstavlja napredak u odnosu na prvu sezonu jer se vidi pomak na vizuelnom polju. To ne znači da je serija sada obogaćena nekim boljim specijalnim efektima, jer ona to nije, čak je njihov broj sada svedeniji u odnosu na prošlu sezonu. Poboljšanja su vidljiva u opštem izgledu serije koja je sada očiglednije snimljena kvalitetnijom (skupljom) opremom pa je fotografija neuporedivo bolja nego ranije, boje su življe a sve izgleda mnogo kvalitetnije i bolje produciranije. Očigledno je u drugu sezonu uloženo znatno više sredstava nego u prvu ali ipak ne toliko da bi ona potpuno odudarala. Obe sezone se mogu bindžovati bukvalno u jednom danu jer gledalac zaista ima utisak da su se svi događaji desili u relativno kratkom razmaku. Jedina stvar koja pokazuje da je između dve sezone protekao određeni vremenski period je mali Cal koji je u drugoj sezoni primetno stariji. Kao zamerku i dalje stavljamo da su određeni momenti dosta zbrzani, pogotovo kada se naprečac dolazi do nekih odgovora ili razrešenja naizgled nerešivih problema. Ipak, ovo dosta pomaže u tempu serije koja ni za trenutak nije dosadna i gledaocu ne dozvoljava predah.

Manifest season 2 je dostojan naslednik prve sezone koji ni u čemu ne razočarava ali i ne podiže seriju na viši novo. Gotovo sve zamerke i pohvale koje smo dali prethodnoj sezoni stoje i dalje pa se preporuka u vezi daljeg gledanja serije nameće sama po sebi. Ukoliko vam se svidela prva sezona nema razloga da ne nastavite dalje gledanje, u suprotnom – ukoliko ste prvim epizodama zamerili brojne stvari bolje je da misteriju potražite na nekom drugom mestu.

+ velika doza misterije i naučne-fantastike
+ dosta napetih i nepredviđenih momenata
+ više nego dobar naslednik prošle sezone
— neke od misterija su pomalo zamorne
— brojna pitanja a veoma malo odgovora

Ocena: 7/10

The Sadness (2021)

Fri, 17 Mar 2023 22:00:00 +0200

Režija: Rob Jabbaz

Uloge: Berant Zhu, Regina Lei, Ying-Ru Chen
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt13872248/
Trailer: https://youtu.be/t4vSwRinxIs
Pogledajte još: Get the Hell Out (2020)

The Sadness je tajvanski horor film, negde etiketiran i kao body horror film, a u principu zombi ostvarenje u prepoznatljivom maniru azijskih. Verovatno dobro znate da sa ovog podneblja uglavnom dolaze dobra zombi horor ostvarenja (Train to Busan je jedno od poznatijih u poslednjoj deceniji) a The Sadness iako manje spektakularan nije ništa lošiji. Čak naprotiv, film za ljubitelje žanra može biti nešto najbolje što su gledali poslednjih sezona.

Radnja se dešava u gradu Taipei koji najednom upada u haos kada smrtonosna zaraza krene da se širi... Naizgled obični ljudi za tren oka se pretvaraju u potpuno pomahnitala stvorenja ali sa jednom bitnom razlikom u odnosu na klasične zombije. Ova stvorenja su mnogo agresivnija a pre nego što ubiju svoju žrtvu muče, grizu, komadaju, uživajući u tome i trudeći se da kadrovi budu što brutalniji i gnusniji. Zaraza se širi ekstremno brzo a u novonastaloj situaciji koja u tom trenutku još nikome nije jasna pokušava da se snađe naš glavni lik Jim, očajnički tražeći svoju devojku Kat kako bi je spasio. Radnja filma naizmenično prati njih dvoje kako se snalaze pomahnitalom gradu ali i kako upadaju u sve veće nevolje i bezizlaznije situacije. Prateći dva centralna lika gledamo i svet tj. grad oko njih te uviđamo kojih je razmera katastrofa izazvana izvesnim Alvin virusom. Sam početak širenja virusa i izveštaji TV stanica neodoljivo podsećaju na bližu istoriju koju smo preživeli 2020. godine. Naravno, ovde je sve dignuto na mnogo ekstremniji nivo ali ko zna, možda ćemo kada naredni virus pobegne iz laboratorije iskusiti nešto slično...

Početak širenja virusa je urađen perfektno, u starom dobrom maniru azijskih zombi filmova. Od prvog zaraženog kojeg vidimo (scena na balkonu) do prvog konkretnog (baba u restoranu) ne prolazi mnogo vremena a kada budete videli dotičnu babu znaćete da je đavo odneo šalu i da vam do samog kraja filma sledi napeta borba za svaki minut života glavnih likova... The Sadness je veoma brutalan i nasilan film sa tolikom količnom nelagodnih scena da gledalac koji nije naviknut na filmove strave i užasa neće biti u mogućnosti da dovrši gledanje. Stvar je u tome da ljudi ovde nisu postali klasični (azijski) zombiji već je prikladnija definicija da su zaraženi nekim agresivnim virusom besnila. Svaki zaraženi postaje sadistički, seksualno i ubilački nastrojen prema svojim bližnjima, bez obzira ko je u pitanju. Zaraženi uzima prvo oružje na koje nailazi a ukoliko nema ništa pri ruci zubima kida svoju još uvek živu žrtvu i komada je na najsitnije delove ni jednog trenutka ne skidajući osmeh sa svog lica. Scene se obično završavaju obilnom količinom krvi i iznutrica ali i izujedanim licima, izlomljenim udovima i brojnim drugim ekstremnim brutalnostima koje vam ni ne mogu pasti na pamet.

The Sadness je odlično režiran i paklenog je tempa pa bukvalno ne dozvoljava gledaocu predah. Obiluje napetim momentima i dobro osmišljenim i režiranim kadrovima (scena u metrou i masakr u bolnici) ali i društvenim komentarima koji se odnose na otuđenja u savremenom svetu i na COVID situaciju koju smo nedavno svi preživeli, manje ili više uspešno. Autor filma istrajava na svojoj tezi da su ljudi svakako agresivna bića koja tu svoju agresiju drže potisnutu negde duboko u sebi dok ona u jednom trenutku ne ispliva pod uticajem nekih drugih faktora. U ovom slučaju faktor je famozni virus a ljudi zaraženi njime samo sprovode u delo ono što bi i pre zaraze, samo da su smeli ili mogli. Dakle, ukoliko (kao što vidimo u metrou) se stariji gospodin namerači na mlađu ženu a ona ga odbije sve su šanse da dotična bude bude silovana a zatim brutalno ubijena od tog istog gospodina kada se on bude zarazio. Ovde zaraženo lice ne gubi svoja sećanja, pa čak ni deo emocija koje je posedovalo dok je bilo „normalno” ljudsko biće već se dobro seća svoje prošlosti i u krvi izravnava neke stare račune.

The Sadness je verovatno najbrutalniji, najkrvaviji i najekstremniji komercijalni horor film koji se pojavio zadnjih sezona pa ukoliko pokazujete afinitete ka takvim filmovima potencijalno gledanje se nameće samo po sebi. Oni slabijeg stomaka doživeće film kao negledljiv a i jedni i drugi će zaključiti da je naslov filma neinventivan i da je svakako mogao biti bombastičniji.

+ brutalne scene i specijalni efekti
+ napetost, akcija i osećaj beznađa
+ dobra režija, montaža i fotografija
— kraj filma je mogao biti drugačiji
— neke scene su prilično preterane

Ocena: 7/10

Stranger Things (Season 4) (2022)

Tue, 14 Mar 2023 22:00:00 +0200

Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt4574334/episodes?season=4

Trailer: https://youtu.be/yQEondeGvKo

Četvrta sezona serije Stranger Things nije postala samo popularna, ona je postala svojevrsni fenomen, obarajući gotovo sve rekorde kako po broju pregleda (druga najgledanija Netflix serija svih vremena, odmah nakon Squid Game i najgledanija serija sa engleskog govornog područja) već i po broju nominacija u raznim kategorijama (13 nominacija, 5 osvojenih). Ovaj uspeh se čini nedostižnim za bilo koju drugu seriju a jedina koja može oboriti postavljene rekorde je – peta sezona Stranger Things, koja je verovatno najiščekivanija sezona neke serije ikada!

Za razliku od prethodnih sezona koje su na Netflixu izbacivane đuture, dakle istovremeno, četvrta sezona je imala dva datuma prikazivanja: u prvom terminu (27. maja) je izbačeno prvih sedam epizoda dok su se poslednje dve pojavile 1. jula. Ovaj presedan nije urađen isključivo zbog efekta nestrpljenja i iščekivanja kod fanova, iako je i to legitimno, već i zbog činjenice da su ovoga puta epizode mnogo duže. Pa samo finalna je trajanja od skoro 140 minuta! Dakle, ovoga puta bukvalno možemo uživati u devet celovečernjih Stranger Things filmova, pa ima li veće radosti za sve fanove ove serije? Nakon pomalo neočekivanog otvaranja i flashbacka koji seže čak do 1979. godine selimo se u „sadašnjost”, u 1986. godinu, osam meseci nakon onih događaja iz Starcourt Malla. Situacija koju zatičemo nije najsrećnija i najskladnija: Byersovi su se skupa sa Eleven preselili u Kaliforniju a dok Will čezne za starim danima drugarstva Eleven se bori da preživi školske dane i maltretiranje od strane drugih učenika. Jonathan je utehu pronašao u novim prijateljstvima i konzumiranju određenih biljaka dok Joyce pokušava da prehrani porodicu radeći od kuće. U Hawkinsu su se stvari takođe raspale: Mike i Dustin pokušavaju da se uklope u neko novo društvo, Lucas je to čini se već uspeo a od svih njih se distancirala Max koja se bori sa nekim svojim demonima.

Priželjkujemo da se desi nešto što će ujediniti naše klince a to će se uskoro i dogoditi. Naime, nekakvo nepoznato zlo počinje da isplivava ispod nesrećnog Hawkinsa: jedna cheerleadersica biva brutalno ubijena a za njenu smrt je optužen Eddie Munson, neshvaćeni roker, diler i Dungeon Master za D&D board igre. Mike i Dustin znaju da je Eddie nevin pa brzo okupljaju i ostatak ekipe kako bi pomogli nesrećnom momku ali i kako bi otkrili šta se dešava. Sam početak istrage ih propisno plaši jer su u brojnim detaljima prepoznali nešto što su preživeli u prethodnim sezonama serije. Osećaju da stvari u Upside Down svetu još uvek nisu završene a kako se njihova istraga nastavlja tako i druga masakrirana tela počinju padati širom grada. Međutim, za razliku od prethodnih sezona sada je njihova ekipa razbijena širom Sjedinjenih Država a da stvar bude gora – Eleven je potpuno izgubila svoje supermoći...U međuvremenu, u Kaliforniji Joyce dobija misteriozni paket iz Sovjetskog Saveza iz čije sadržine tj. poruke zaključuje da je Jim živ! Ona poziva verovatno jedinu osobu na svetu koja joj može pomoći – Murraya Baumana i njih dvoje kreću ni manje ni više nego put Aljaske! Ovo je u najkraćem prepričan zaplet sezone ali stvari nisu tako jednostavne jer četvrta sezona ima najkomplikovaniju i najsloženiju priču od svih dosadašnjih. Otuda i zavidno trajanje epizoda...

Duffer Brothers su poznati kao autori koji veoma pomno slušaju reakcije fanova svojih filmsko-serijskih dela pa nije iznenađenje da je četvrta sezona umnogome drugačija od prethodne a da po svom look & feel mnogo više liči na prve dve. Za razliku od treće ovde su tonovi tmurniji, sumornija je i kompletna priča kao i teme kojima se epizode bave, sve izgleda mnogo depresivnije i mračnije, uglavnom beznadežno a i sam neprijatelj je nikada jači dok je grupa nikad razbijenija i nikada slabija. Autori kao da su popustili pod pritiskom ljubitelja serije i rekli im – dobro, ukoliko toliko volite seriju evo vam dupla doza. I zaista, četvrta epizoda je duplirana u svakom pogledu, kako po broju glavnih i sporednih likova tako i po broju lokacija, zemalja koje posećujemo, pa onda i po broju sporednih pričakoje ponekad i ne deluju previše važno za centralnu. Ne treba ni napominjati da svako od likova upada u mnogobrojne nevolje, da im se planovi komplikuju, da u nekom trenutku sve izgleda bezizlazno ali da se na kraju ipak pojavljuje nekakvo svetlo na kraju tunela. Pomenuto svetlo ovde shvatite uslovno jer je ono veoma depresivno i mračno, baš kao što je i kompletna sezona mračnija od prve dve a pogotovo od treće sezone. Završetak poslednje epizode nije u formi cliffhangera ali je otvorenije nego ikada i svima nam je jasno da najteža, odlučujuća i finalna borba tek predstoji, i to u završnoj sezoni.

Stranger Things je uvek držao visok nivo što se tiče sporednih likova pa je tako i ovoga puta. Osim Eddieja Munsona koga smo već spomenuli tu je i nesrećna Chrissy Cunningham (nastradala cheerleadersica) koja je skromnom minutažom ipak uspela da ukrade srca fanova serije, Jason Carver kao prototip uspešnog učenika i budućeg vođe, Enzo Antonov koji povremeno krade šou našem Jimu Hopperu i čuvena Angela koja je navukla bes bukvalno svakog gledaoca (ali je navukla i rolšulu na svoj nos). Posebna poslastica za gledaoce sa ovih prostora je pojava Nikole Đurička u ulozi Yurija, ruskog švercera i prevaranta, možda suviše komičnog lika ali svakako značajnog kako za njega tako i za Stranger Things. Najkraća i najefektnija rola pripada Robertu Englundu koji je u nekoliko minuta mlađim kolegama pokazao kako se glumi a najveću minutažu od novopridošlih snaga je dobio Jamie Campbell Bower koji igra trostruku ulogu – Vecna / Henry Creel / One. Oko njega se vrti dosta stvari u ovoj sezoni i u mnogim epizodama je upravo on u centru pažnje, s razlogom. Obzirom na završetak sezone jasno je da i peta sezona pripada njemu a zanimljivo je da se njegov make-up radio bukvalno satima i da su u pitanju praktični specijalni efekti koji su kasnije malo doterani (animirani) u postprodukciji. Nismo spomenuli sve sporedne likove, naravno, jer ih je čak nekoliko desetina. Pa samo desetak ih vidimo u haotičnom Suzienom domu u Salt Lake Cityju!

Pomenuli smo specijalne efekte. Stranger Things je oduvek držao visok vizuelni nivo a u ovoj sezoni je to podignuto na još viši nivo, i po kvalitetu i po kvantitetu. Ono što vidimo je miks praktičnih i kompjuterskih specijalnih efekata i to se zaista čini kao idealna kombinacija.Praktični efekti se itekako primećuju, kao što smo rekli pri spominjanju Vecne, a kompjuterski su perfektno urađeni što samo pokazuje da je u ovu sezonu upumpano itekako mnogo zelenih novčanica. Bukvalno nijedna scena ne odudara svojim nekvalitetom, sve se čini itekako skladno ali zato na momente spektakularno. Od Upside Down sveta zaista zastaje dah jer je on perfektno animiran ali i nikada mračniji i opasniji. Lomljenje udova nesrećnih žrtava deluje prilično bolno a određeni flashbackovi su takođe urađeni sa velikom pažnjom i zaista deluju dodatno retro. Pažnja je posvećena i izboru dublera, elementu koji se u drugim filmovima i serijama obično ne primećuje ali ovde da – obzirom da se deo radnje iz Hawkins laboratorije dešava u prošlosti autori serije su morali naći dvojnicu Millie Bobby Brown koja je čak nešto manje dobi nego što je ona bila u prvoj sezoni! Dobro, vidi se da klinka nije Millie ali veoma liči na nju pa se gledalac može uživeti u situaciju na ekranu. Treba napomenuti i da je sezona najbrutalnija i najkrvavija do sada pa se s pravom može okarakterisati i kao najstrašnija i najjezivija.

Neke scene iz sezone su omaž davno nastradalim likovima (pre svega Billyju) ali vidimo i omaž poznatim horor filmovima, gde je A Nightmare on Elm Street samo prvi u nizu. Zvučni efekti su zaista odlični, kvalitetni i eksplozivni pa ko bude gledao ovo na kvalitetnim audio uređajima/televizorima imaće prilike da zaista uživa (i odskače u fotelji tokom žestokih kadrova). Međutim, prava poslastica su nekoliko muzičkih kompozicija koje su odlično odabrane i propletene kroz epizode, deluju veoma savremeno i kao da su sastavni deo materijala pisan specijalno za Stranger Things sezonu 4. Najupečatljivije su Master of Puppets od Metallice a posebno Running Up That Hill od Kate Bush, što je i svojevrsna zaštitna melodija kompletne sezone. Zbog ogromne popularnosti serije ova pesma koja je originalno objavljena davne 1985. godine (i do skoro je bila poprilično zaboravljena) doživela je povećanje slušanosti na digitalnim platformama od neverovatnih 8,700% i provela je u vrhu top lista nekoliko sedmica u više različitih država! Zaista neverovatan uspeh kako za Kate Bush (koja je poslednji No.1 hit imala još 1978.) tako i za kompletnu seriju. Sada će se poznata muzička imena utrkivati čija pesma će biti iskorištena za petu sezonu a svoje pesme će donositi Duffer braći na tacni i moliti za njihovu milost i pristanak...

Ima četvrta sezona i mana, naravno, ali nijednu toliko veliku da bi vas odbila od gledanja ukoliko ste do sada overili prethodne sezone. Najveća mana je što se sezona čini ipak previše rastegnutom u određenim momentima, i čini suviše glomaznom i često nefokusiranom jer se često detaljnije bavi ne toliko bitnim elementima. Najrastegnutijim segmentom bismo ocenili dešavanja sa Papom, kada nakon ponovnog susreta sa Eleven on pokušava da joj povrati njene supermoći. Ove scene se ponavljaju u beskonačnost i mada otkrivaju neke bitne detalje iz prošlosti nismo se mogli oteti utisku da su mogle biti svedenije i konciznije. Razvučenost primećujemo i kada je Vecna u fokusu jer više puta slušamo njegove monologe koji se ponavljaju. Međutim, i pored povremeno rastegnute radnje neki od prilično jakih sporednih likova iz prethodnih sezona ovde su prilično skrajnuti a minutaža je dodeljena nekim manje zanimljivijim novim. Mislimo da su Karen Wheeler, Erica i Suzie svakako trebale dobiti veću minutažu a to se i očekivalo nakon njihovih bravuroznih rola iz sezone 3. Ostaje nada da će stvari biti (delimično) ispravljene u finalnoj sezoni a nada je veća zbog toga što su Duffer Brothers najavili da u petoj sezoni po prvi put neće biti novih sporednih likova!

Ostaje da vidimo kako će se cela priča završiti 2024. godine i da li će biti finalizirana na zadovoljavajući način. Obzirom na kvalitet prve četiri sezone velika bi šteta bila da se to ne desi ali nagledali smo se slabih finala odličnih serija i filmova pa sa pravom osećamo bojazan. Što se tiče četvrte sezone ona više nego dostojno drži kvalitetan nivo prethodnika i apsolutno zaslužuje da se pogleda, čak i nekoliko puta. Mi smo sve sezone pogledali dva puta a nije isključeno da ih ponovo overimo pre izlaska finalne.

+ više nego dostojan naslednik prethodnih sezona
+ mnogo mračnija, ozbiljnija, depresivnija sezona
+ dosta sporednih likova i dešavanja na više lokacija
+ napetost, specijalni efekti, muzičke kompozicije
— povremeno razvučena radnja; neki skrajnuti likovi

Ocena: 8/10

Scream VI (2023)

Sat, 11 Mar 2023 22:14:00 +0200

Režija: Matt Bettinelli-Olpin, Tyler Gillett

Uloge:, Melissa Barrera, Jenna Ortega, Courteney Cox
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt17663992/
Trailer: https://youtu.be/h74AXqw4Opc
Pogledajte još:Friday the 13th Part VIII: Jason Takes Manhattan (1989)

Pronalazak kritičkog osvrta na najnoviji Scream film je zaista težak posao: većina trenutnih recenzija se utrkuje u hvalospevima filma, ocene su mahom maksimalne a ide se čak dotle da se film proglašava najboljim ikada, boljim čak i od kultnog originala! Mi smo na premijeri pogledali Scream VI, u narodu poznatiji kao Ghostface Takes Manhattan, a naša recenzija će biti malo drugačija od ostalih, verovatno i zbog toga što nije sponzorisana :)

Zaplet filma nije moguće prepričati jer kada bismo bilo koju informaciju podelili sa vama to bi bio manji ili veći spoiler. Ipak, to nije veliki problem: dovoljno je da znate da su se sestre Carpenter (Sam i Tara) nakon dešavanja iz prethodnika preselile u New York, skupa sa još nekim preživelim likovima, a da ih nakon kraćeg uvoda ponovo počinje proganjati ubica u prepoznatljivoj masci. Uvod filma je upravo onakav kakav očekujemo a takva je i radnja, makar na papiru. Film počinje uz Samaru Weaving ali uvodna sekvenca nije spektakularna koliko se moglo očekivati i verovatno se neće prepričavati narednih godina, niti kopirati, kao što je ona sa Drew Barrymore. Ako ništa drugo uvod je nešto drugačiji i originalniji pa mu ne zameramo manjak spektakularnosti a ni logike. Veoma brzo, možda čak i prebrzo, fokus Ghostfacea se usmerava na naše glavne junakinje i na osobe sa kojima su one u kontaktu, pa slasher zabava može da počne, na radost mahom mlađe publike koja je prisustvovala projekciji filma u lokalnom bioskopu. Ono što sledi je slasher složenac – red napetih ubistava, red predaha, i ta formula se uporno poštuje do samog finala. Što se tiče tempa filma i njegove kompozicije autori se nisu trudili izmišljati toplu vodu i ponudili su publici upravo ono što ih najviše i zanima: niz brutalnih ubistava uz pauze za predah.

I zaista, u jednome su autori filma održali obećanje: Scream VI je definitivno najbrutalniji deo serijala, sa popriličnim brojem ubijenih ali i ranjenih lica. Čini se da ne postoji karakter koji nije pustio krv u manjoj ili većoj meri i koji nije bio (potencijalna) žrtva ubice u crnoj odori i specifičnoj masci. Ubija se mahom hladnim oružjem (razne vrste noževa) sa tek povremenom upotrebom vatrenog naoružanja (jedna scena sa sačmarom i nekoliko gde se puca pištoljima). Bodeži uglavnom pogađaju glave žrtava, zarivaju se iznenada i duboko u očne i usne duplje a u određenim situacijama se znaju zaustaviti i u žrtvinom gornjem ili donjem abdomenu... I to preko deset puta! Pojedina ubistva su sadistički nastrojena i preterana po broju uboda ali je svakako pohvalno što se (makar za sada a videćemo u narednim nastavcima) ne insistira na količini krvi i prosutim iznutricama. No, obzirom na tendencije u modernom hororu da se filmovi jasno dele na PG-13 i one koji svakim sledećim nastavkom postaju sve brutalniji možemo očekivati dodatan gore u Scream VII. U svakom slučaju – na polju ubistava i brutalnosti film blista, baš kao i na polju napetosti. Bićete svedoci nekoliko veoma napetih momenata, od kojih je scena sa merdevinama definitivno najnapetija i najnelagodnija za gledanje.

Idemo sada na drugu stranu medalje, da pojasnimo zašto je Scream VI verovatno najslabiji deo Scream franšize, tu negde u rangu četvrtog nastavka. Ono što nas u samom startu nije dojmilo je gradsko okruženje zbog kojeg film ne deluje ni na trenutak efektno a ni ugodno oku. Dodatna otežavajuća okolnost je što se radnja gotovo uvek dešava noću čak i tokom međuscena, tokom predaha između ubistava. Ubistva iako dobro režirana neće vas ostaviti bez daha jer su dosta predvidljiva i kao što rekosmo – uglavnom se dešavaju na neinventivnim lokacijama. U pomenutim scenama se može uživati, naravno ukoliko ste slasher fan, ali morate biti spremni na gotovo svaki horor/slasher kliše koga se možete setiti. Da, svi do jednog su tu i to ne u formi omaža ili (polu)duhovite implementacije kritike žanra radi. Ovde ne primećujemo da se Scream sprda sa samim sobom, pa i sa celim žanrom, kao što je to bilo prethodnih puta (i kao što je to prethodnik odlično činio), duhoviti i satirični momenti su skoro isparili a samokritika je ubačena samo reda radi, u jednom dosta isforsiranom monologu koji drži Mindy a zatim se cela stvar prilično ostavlja po strani, ukoliko ne računamo njene naknadne izveštačene replike. Scream VI je najneduhovitiji deo serijala a čini se da je prelaskom u mračno urbano okruženje izgubio i specifičan izgled te prepoznatljivu atmosferu.

Film skoro da i nema scena koje ostaju u pamćenju a jedina koja se čini zaista odličnom je scena u metrou. Ova scena je highlight filma, vrhunac odlične montaže ali i napete atmosfere te osećaja paranoje koji proživljavaju likovi u vagonima a sa njima i gledaoci. Sa druge strane, ostali događaji deluju prilično generički, pa čak i nemaštovito, a scenario je prilično slab i mestimično vrlo neuverljiv. Likovi su užasno plitki, naivni i neubedljivi a film se ne trudi da obrađuje bilo koga osim dve glavne junakinje, Taru i Sam. Svi su ovde usputni likovi koji se pojave na trenutak ili dva ali nikoga ne upoznajemo i svi deluju skoro kao svoje slabe kopije. Čak i glavne junakinje se čine prilično neiskorištenim u scenarističkom smislu a šta tek onda reći za Kirby koja se vratila posle dužeg odsustva i koja je svakako adut kojim se gledaoci pokušavaju namamiti u bioskop a film ju je prikazao sasvim ovlaš, bez ikakvog fokusa na njenu prošlost osim kroz dve prepričane rečenice od strane trećeg lica. Gluma Hayden Panettiere je vrlo čudna a nismo uspeli ustanoviti ko je zaslužan za to i koji je smisao njene uloge. Neubedljive role pružaju i neki drugi likovi (pre svih Dermot Mulroney a i Jasmin Savoy Brown je nazadovala) ali stoji činjenica i da nisu baratali kvalitetnim tekstom. Jedine koje su pristojne su Jenna Ortega i Melissa Barrera.

Rasplet je nategnut ali postoji nekakva logika, ubice nije moguće lako provaliti jer se autori filma veoma uspešno poigravaju gledaocima, mestimično im servirajući „za” i „protiv” za svakog od prisutnih likova. Problem je što se već oko polovine filma određene stvari u vezi finalnog preokreta mogu jasno nazreti a zaista ne znamo zašto su autori filma to učinili, ili bolje reći – zašto nisu bolje sakrili neke detalje tokom borbe u stanu Gale Weathers. Istinskim fanovima serijala Scream VI će se definitivno svideti a možda će i preći preko nekih njegovih slabosti koje smo mi primetili. Nama se ovaj film definitivno čini kao korak unazad i kao mnogo slabije ostvarenje od očekivanog.

+ veoma brutalne i napete scene
+ Melissa Barrera i Jenna Ortega
+ teško predvideti ko je Ghostface
— slab scenario, likovi,lokacije
— dosta klišea i predvidljivosti

Ocena: 5/10

Keep Breathing (2022)

Wed, 08 Mar 2023 22:01:00 +0200

Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt14117010/

Trailer: https://youtu.be/pfhCEXLnQh8

Keep Breathing je mini serija sastavljena od šest epizoda koja se na Netflixu pojavila prošlog leta. Kreatori serije su Martin Gero i Brendan Gall a u glavnoj ulozi se našla Melissa Barrera, jedna od relativno mlađih glumica u usponu. Serija je postigla tek prosečan uspeh, što nije zasluga isključivo njenog (ne)kvaliteta već i pogrešnih očekivanja publike kojoj dramski elementi serije uglavnom nisu legli.

Kao što rekosmo – u centru naše pažnje je Melissa Barrera tj. lik kojeg ona glumi – Liv Rivera. Liv je uspešna poslovna žena koja iz nekih svojih privatnih razloga hitno mora stići na ciljnu destinaciju (razloge putovanja kao i detalje njenog poslovnog života otkrivamo nešto kasnije). Međutim, iz nekog razloga let joj je otkazan. Višečasovno čekanje na naredni avion ne dolazi u obzir pa se ona sticajem iznenadnih okolnosti odlučuje za jednu rizičniju varijantu koja joj je iskrsla: odlučuje se za putovanje malim privatnim avionom skupa sa dvoje stranaca koji iz opet nekih svojih razloga lete baš put njene ciljne destinacije. Slučajno je čula njihov razgovor, ponudila im se kao saputnica, oni posle kraćeg razmišljanja prihvatiše, svi se zajedno ukrcaše, poleteše, i šta bi moglo poći po zlu tokom jednog naizgled sasvim rutinskog leta sem da pomenuti avion padne u sred šumovite nedođije... Dvočlana posada strada prilikom pada aviona, Liv je skoro pa nepovređena ali zato potpuno sama u sred kanadske divljine, podno planina prekrivenim nepreglednim šumama, tek malo dalje od hladnog jezera.

Osim što je pad sam po sebi tragičan i traumatičan dodatno loša stvar po našu junakinju je što niko ne zna da se ukrcala na taj let. Nikome se nije javila u vezi promene plana, dotični likovi nikome nisu prijavili rutu svog leta (otkrićete kasnije i zbog čega ali možete već pretpostaviti da su u pitanju sumnjive rabote), o signalu mobilnog telefona u divljini ne treba ni govoriti a najbliže naseljeno mesto se ni ne nazire... I šta sad naša Liv da radi? Pa da preživi, kako zna i ume. Preživljavanje, naravno, neće biti nimalo lako jer je Liv mlada žena koja dolazi iz urbanog okruženja, potpuno nepripremljena na ovakve situacije i na borbu sa čitavim nizom „neprijatelja“. Osim pravih neprijatelja oličenih u ogromnim životinjama (obavezno prisutni medved) susrešće se i sa čitavim nizom velikih, nerešivih problema, počevši od nedostatka hrane, vode i zaklona preko raznih povreda te nailaska na raznorazne prepreke i čak psihičkih problema koji su joj gotovo istovetno teški. Kompletna serija se može nazvati očajničkom borbom sa naizmenično izmenjivim „neprijateljima“, sve do konačnog raspleta.

Za ljubitelje filmova/serija o preživljavanju Keep Breathing je zaista obavezno štivo. Serija pred svog glavnog lika, ali i pred gledaoca, servira čitav niz elemenata koje i očekujemo u ovakvim ostvarenjima. Stoga se u dobrom delu serije zaista može uživati (i strepeti, naravno) u pokušajima spašavanja života, napuštanja lokacije na kojoj je avion pao, dopiranja do nekih mesta koja bi Liv mogla pomoći (sa visine se sve mnogo bolje vidi), očajničkim načinima prehranjivanja itd. Lokacija na koju se srušila letelica deluje prelepo ali samo na prvi pogled. Jezero i okolna šuma su predivni a priroda zaista deluju veoma autentično i netaknuto, kao da se Liv zbilja nalazi na mestu gde ljudska noga nije skoro kročila i ko zna kada će naredni put. Dnevnu lepotu često menja mrkla noć koja je apsolutno zastrašujuća i pod čijim okriljem ceo predeo pohode opasne životinje a tu su i obavezne vremenske neprilike da začine kompletan ugođaj i otežaju ionako tešku situaciju u kojoj se zadesila mlada žena. Serija se snimala u Vancouveru, British Columbia, Canada, a već vrlo dobro znate da ostvarenja snimana u ovom podneblju garantuju prelepe pejsaže i mnogo oku ugodnih kadrova.

S druge strane, ta ista lokacija gde se naša junakinja obrela je apsolutno bezizlazna, pogotovo za nejaku, nesposobnu i nepripremljenu osobu kao što je ona. Moraće dobro da unapredi svoje sposobnosti, ali i sposobnosti logičkog rasuđivanja i dati svoj maksimum da bi preživela svaki dan. Za razbijanje monotonije ali i za kompletiranje priče koja je zamišljena tu su određene sekvence koje su snimljene u okolnom studiju a tu je i kamen spoticanja zbog kojeg Keep Breathing i nije prihvaćen onako kako je trebao i zaslužio.Radnja serije je gotovo prepolovljena, na prvu polovinu koja se dešava u vankuverskoj divljini i drugu koja prikazuje dešavanja iz urbanog okruženja i prati Liv tokom raznih faza svog života, od svog odrastanja i odnosa prema roditeljima, preko relacija sa svojim momkom i raznim dešavanjima u svom poslovnom okruženju pa do događaja koji su neposredno prethodili odlasku na kobno putovanje. Svi ovi momenti su ključni za centralnu priču i pomažu gledaocu da sagleda kakva je Liv bila tokom svog dotadašnjeg života a kakva postaje pod teretom novonastale akcidentne situacije.

Pomenuti elementi iz njene prošlosti su u seriju implementirani u formi flashbackova, koji se po random metodi mestimično pojavljuju bez hronološkog redosleda. Nije ih teško pratiti i pohvatati njihov vremenski tok ali stoji zamerka da se sa dotičnima ipak malo preteralo i da bi serija mnogo bolje funkcionisala da je njihov broj svedeniji. Ipak, treba imati na umu da Keep Breathing nije avantura, niti survival triler film već survival drama, zamišljena kao teška ali zato poučna storija o borbi sa traumama, menjanju ličnosti, samoanaliziranju dotadašnjeg života i uočavanju učinjenih grešaka a zatim i iznalaženju pravog puta koji će nas voditi kroz život. Ukoliko ste spremni da se uhvatite u koštac sa ovim temama i da uz Liv analizirate i sebe, te da porazmislite o nekim svojim postupcima i o tome kakva ste ličnost bili u određenim fazama svog života – Keep Breathing će vam biti jedna od boljih serija koju ste pogledali tokom prethodne godine. Međutim, ukoliko tražite isključivo survival triler koji prikazuje puko preživljavanje u divljini pronaći ćete ovo kao mestimično dosadnjikavu i prilično iritantnu seriju.

Bili u prvoj ili drugoj grupi gledalaca jednu stvar nećete moći poreći, a to je da Melissa Barrera briljira u glavnoj ulozi, ulozi nekada temperamentne, dominantne i arogantne poslovne žene, koja nije trpela da joj se bilo ko nađe na putu i poremeti njene planove a danas žene koja je uočila svoje greške i koja je spremna da se menja i krene drugačijim putem. Melissa ovde zaista daje svoj maksimum i naprosto sija u svim kadrovima, kako u urbanom okruženju tako i u divljini. Prosto se ne može reći koje joj scene bolje pristaju, da li kada se očajnički bori za preživljavanje, trošeći poslednje atome snage da se izbavi iz neke bezizlazne situacije ili kada je prava kučka u ophođenju sa svojim kolegama ili podređenima u advokatskoj kancelariji. Kamera definitivno voli Melissu dok su sporedni likovi u sekundarnom položaju. Sporedni likovi su baš takvi – sporedni, pa iako korektno odrađuju svoj posao teško da ćete ikoga zapamtiti na duži vremenski period. Svi su ovde podređeni Melissi, ovo je njena serija, ona je uvek u centru pažnje i uvek u fokusu.

Keep Breathing je veoma dobra serija ali traži nešto posvećenijeg gledaoca kojeg neće smoriti nekoliko flashbackova još pre početka odmotavanja centralne priče. Ukoliko pristupite seriji na pravi način mogla bi vas prijatno iznenaditi pa čak od vas napraviti nešto bolju ličnost nego što ste bili pre početka gledanja.

+ Melissa Barrera
+ vrlo poučna priča
+ odličan završetak
+ ambijent; beznađe
— previše flashbackova

Ocena: 7/10

The Walking Dead (season 10) (2019-2021)

Sun, 05 Mar 2023 22:17:00 +0200

Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt1520211/episodes?season=10

Trailer: https://youtu.be/eHTXKnA6_rQ

Deseta (predzadnja) sezona serije The Walking Dead emitovala se od 6. oktobra 2019. do 4. aprila 2021. godine što je najduži period tokom kojeg je emitovana jedna TWD sezona. Činilo ju je čak 22 epizode a o razlozima za povećavanje broja epizoda kao i za čak trogodišnje emitovanje sezone bavićemo se detaljnije u jednom od narednih pasusa. Uglavnom, sezona se mahom svidela i publici i kritici pa je čak uspela osvojiti i nekoliko nagrada, što nije nimalo lako postići nakon više od deceniju emitovanja.

Sezona se i dalje bazirala na materijalu iz strip edicije a bavila se pripremom za rat i finalnom borbom protiv famoznih Whisperersa. Početak dešavanja koje gledamo u pilot epizodi smešten je nekoliko meseci nakon jezivog masakra nad našim junacima, uglavnom žiteljima Hilltopa, gde smo izgubili Taru, Enid i Henryja, između ostalih. Preživeli stanovnici Hilltopa, Alexandrije i Oceansidea (žitelji napuštenog Kingdoma sada su u Hilltopu) se nakon masakra nisu sukobljavali sa brojnijim i opasnijim Šaptačima već su poštovali nametnute im granice i nisu ih prelazili. Iako su neki zagovarali opciju konfrontacije sa bizarnim krvolocima koji su im brutalno ubili najmilije i natakli im odsečene glave na trklje Michonne tvrdoglavo odbija bilo kakvo kršenje dogovora, svesna da njeni ljudi još nisu dovoljno jaki, obučeni, opremljeni i brojni za konačni obračun sa enormnim hordama neprijatelja (čitaj: Whisperersi + walkersi). Ali, kao što svi veoma dobro znamo – kohabitacija ne može trajati u nedogled i samo je pitanje vremena kada će neko isprovocirati akciju svog protivnika... Iako su se ljudi sa mrtvačkim maskama na licima povukli negde u dubinu šume i duži period se nisu dali opaziti jednog sasvim običnog dana žitelji Oceansidea pronalaze odranu masku walkersa pa zaključuju da su Whisperersi u blizini i da nešto smeraju. Pad sovjetskog satelita sa one strane granice i veliki šumski požar koji zatim nastaje uzrokuje akciju naših junaka a ona reakciju Whisperersa koji kreću u konačni obračun…

Dobro, poslednje rečenice prethodnog pasusa su zbrzano prepričane, jer kompletna priprema za borbu, razne međufaze, potezi jednih ali i iznuđeni kontrapotezi drugih i konačni finalni obračun nikako ne traju kratko i zauzimaju dosta epizoda, čak (standardnih) 16. Uvod u sezonu, priprema za borbu i završna borba nisu izvedeni na pravolinijski način već nam serija nudi čitav dijapazon raznih delovanja, uglavnom neočekivanih. Alpha, kao vođa Whisperersa, koristi taktiku oslabljivanja protivnika i onemogućavanja njegovog grupisanja, neprestano izazivajući „probleme” (drvo koje ruši ogradu Hilltopa) i šaljući grupe walkersa na preostale gradiće naših junaka, ne dajući im vremena za predah. Kada preostalim žiteljima Alexandrije izmorenim danonoćnom odbranom svog doma od nepreglednih hordi zombija popusti koncentracija Beta uspeva da se neopaženo uvuče (tačnije – urovari) ispod zidina branjene teritorije i napadne naše junake iznutra. Borba iznutra je čin na koji Whisperersi daju veliki akcenat, koji će ljudima naneti najveće gubitke i na koji oni nemaju pravi odgovor. Međutim, preokret nastaje kada se ispostavi da ni Alpha tj. Whisperersi nemaju pravi odgovor na sličnu situaciju i da apsolutno nisu očekivali da ih protivnik udari iznutra njihovim oružjem. A da bi to bilo moguće u tabor Šaptača je posejano seme razdora (čak nekoliko semena), čime se narušio gotovo idealan sklad između Alphe i Bete.

Alpha i Beta su dobili zavidnu minutažu u ovoj sezoni, čak smo doznali i mnogo više detalja o njihovim počecima, kako su se upoznali i šta je, naprimer, Beta bio pre početka apokalipse (veoma zanimljiv detalj koji dosta govori o propasti sveta). Sve ovo može zanimati fanove ovog dvojca ali nama se kompletna priča sa Whisperersima nije previše dopala i mišljenja smo da je Alpha najodvratniji lik kojeg je The Walking Dead serija iznedrila. Na stranu svrha, funkcija i način delovanja ove bizarne grupe (a mislimo da ona nema svrhu postojanja niti bi mogla opstati u ovom svetu isključivo preživljavajući kako je prikazano u seriji) ali dotična Alpha je veoma odbojna u svakom kadru i pošteno iritira u svom nastupu. Čini se da su autori serije bili rešeni da propisno zgade život gledacima servirajući im čak i scene sexa dotične što je verovatno najodvratniji momenat sezone a možda i celokupne serije.Ako nismo gledali intimne scene mnogih lepih glumica koje su se u dosadašnjem toku pojavljivale u seriji nismo morali videti ni Alphino nago telo, iako se može reći da ta scena čak i ima neku težinu (pokazaće se u poslednjoj epizodi). Kada Beta preuzme kormilo nad grupom situacija je donekle bolja jer je njegova pojava itekako zastrašujuća, mada previše stripovska. Beta je toliko nepobediv da mu ni metak ni nož ne mogu ništa, on je suviše krupan da bi ga bilo ko oborio ali i suviše brz da bi ga bilo ko sustigao. Kada on hoda svima utekne, sa svojih 150 kila je nečujan u šumi, nosi masku ali sve savršeno vidi, svaki potez neprijatelja predvidi i uvek se nađe na idealnom mestu da likvidira koga želi ali je zato uvek dovoljno udaljen da bi se likvidiralo njega. Jednom rečju – pravi Michael Myers.

Finalna borba je highlight cele sezone i njen vrhunac a ona donosi (pazite sada) – najveći ikada viđeni broj walkersa na jednom mestu. I ne samo to... Do sada su horde walkersa oko Alexandrije, u kamenolomu ili u Sanctuaryju bile veoma opasne ali sada su i – organizovane, i to od strane Bete koji zombije okuplja, grupiše i navodi na naše junake koji baš i nemaju mnogo opcija i prostora za manevar. Finalna borba nema akcije koliko bi se moglo očekivati ali zato sadrži dovoljno napetosti da vas tokom cele epizode drži na ivici sedala. Finalna scena borbe je spektakl za sebe ali to nije jedino po čemu ćete pamtiti 16. epizodu već je tu i dugo očekivani povratak Maggie. Nakon finala gledamo susret starih drugara i predstavljanje nekih novih, stišavanje bure u vezi Šaptača, vidanje rana, naznaku nove opasnosti a zatim i završetak sezone, makar planirani. Usled COVID-19 pandemije emitovanje finala je odloženo a uz njegovo naknadno prikazivanje dosnimljeno je još 6 novih epizoda. Epizode 17-22 mnogi ocenjuju kao veoma slabe, neke od njih i najslabijim u dotadašnjoj seriji, te prilično suvišnim, gde bismo se mi samo sa ovim poslednjim mogli složiti i to ne u potpunosti. Slabe reakcije nekih fanova ipak mogu biti razumljive jer pomenutih 6 epizoda odudaraju od dotadašnjeg materijala, ne samo sadržajno već i po drugim osnovama. Onaj gledalac koji nije upoznat sa vremenom nastanka epizoda i njihovom svrhom može biti iznenađen nekim njihovim elementima ali ih mi ipak nismo pronašli kao suvišne i mislimo da nude dosta zanimljivih elemenata i imaju svojih aduta.

Sadržajno – svaka epizoda se bavi drugim centralnim likovima, uglavnom ne uključuje mnogo poznatih faca, niti mnogo sporednih karaktera, a mahom se bavi proširivanjem priče ili bacanjem svetla na neku novu/staru fazu kod nama dobro znanih junaka. Ovo je urađeno zbog restriktivnih COVID mera koje nisu dozvoljavale mnogo ljudi na setu pa su autori osmislili veoma minimalističke scenarije, sa tek nekoliko glumaca u svakoj epizodi i bez velike interakcije sa drugim karakterima ili čak zajednicama i komunama. Uglavnom se obrađuju događaji koji se fokusiraju na pojedinca a dešavaju se u enterijerima. Kada se dešavaju vani, poput epizode Diverged (najslabije ocenjene epizode ikada), upadljivo je da u Alexandriji osim Jerryja nema nikoga i da mesto ne deluje nimalo životno. Već narednu epizodu dobija drugi lik, treću onaj sledeći, a najbolje je prošao Negan u završnoj epizodi koja je komotno po kvalitetu mogla da se nađe u redovnoj sezoni, među onih standardnih 16 epizoda. Gledaoci su konačno dobili priliku da se upoznaju sa Neganovom prošlošću i zanimanjem, da upoznaju čuvenu Lucille pa čak i da doznaju kako se Negan preziva! Ova epizoda je obavezna za svakog TWD fana mada ni one prethodne ni u kom slučaju nisu loše (da li ste nekada videli emotivnog Daryla ili komičnu Carol?). Završetak dosnimljenih epizoda (iliti „drugog finala”) osim jedne evidentne opasnosti i jedne potencijalne otkriva i „hladni rat” koji svakog trenutka preti da eskalira. Ovaj sukob nam je i najzanimljivija najava sledeće, završne sezone.

The Walking Dead Sezona 10 je po kvalitetu veoma slična prethodnoj a od nje nasleđuje i određene probleme. Najveći problem je – nedostatak Ricka Grimesa. Naprosto, serija koja je toliko sezona pratila čuvenog i dragog nam šerifa, njegovu porodicu i njegove prijatelje odjednom je njegovim izlaskom ostala obezglavljena i to se vidi u više navrata, pogotovo u Alexandriji kod napetih napada iznutra ili pre epske odbrane Hilltopa. Jednostavno, komune su ostale bez glavnog vođe, autoriteta, bez nekog okupljajućeg faktora koji bi ih povezao i sve skupa poveo u borbu. Daryl je sada jedan od najiskusnijih, najbespoštednijih u borbi i najtemperamentnijih ali njegov karakter nije pogodan da bude vođa i on to ne postaje čak ni kada situacija vapije za time. On se i dalje udaljava od svih i to mu veoma leži, mnogo više nego kada to radi Carol. Carol je od najpovređenije žene serije, od žene koja je uz Maggie pretrpela najveće i najbolnije gubitke postala žena koja najviše iritira i koja svojom sebičnošću seje žrtve oko sebe, čak i među svojim prijateljima. Ona ne preza od laži, prevara, od više puta izgovorenih neistina čak i najbližima (Darylu) a zatim i od ostavljanja svojih prijatelja na cedilu, što se dešavalo više puta tokom sezone. Da nema izuzetno odbojne Alphe Carol bi bila najiritantniji lik na ekranu, što je zaista velika šteta jer smo za njen karakter i njenu sudbinu imali velike simpatije i saosećanje. Naravno, ostala je još finalna sezona da se ponovo vrati na stari kolosek.

A kada već nema Ricka (a usput se ostalo i bez Michone, plus gomile nastradalih i nataknutih na koplja u prethodnoj sezoni), autori serije su rešili da zasuču rukave i gledaocima ponude dobre stare i što bolje nove likove. Reklo bi se da među starim likovima briljira već gore pominjani Negan, i to čak i pre njegove flashback epizode. Negana gledamo u nekom novom svetlu, (delimično) promenjenog, na usluzi nekoj novoj komuni ali i u kontaktu sa likovima kojima je naneo trajnu bol. Tokom sezone vidimo razradu nekih novijih karaktera koji su se pojavili u prošloj sezoni (Siddiq, Yumiko, Lydia, Connie, uz već pominjane Alphu i Betu, između ostalih) a i čitav dijapazon novih likova (Gamma/Mary, Dante, Virgil, Leah, Lucille i pre svega – Dog, Darylov pas). Neki od njih imaju šansu da se dodatno razviju u narednoj sezoni a tu posebno mislimo na jedno od najprijatnijih iznenađenja, kitnjastu Princess, pravim imenom Juanitu Sanchez, pričljivu, nepredvidivu, smotanu ali dobroćudnu devojku koja pati od čitavog niza trauma zbog svoje turbulentne prošlosti. Neki gledaoci smatraju Princess suviše napornom pojavom ali epizode sa njom znaju biti urnebesno duhovite a uz to ona iz nesrećnog Ezekiela izvlači nešto najbolje još od pada Kingdoma. Na polju likova se dosta poradilo i uz nekoliko izuzetaka svi su napredovali u pozitivnom pravcu. Eugene je postao mnogo simpatičniji nego ranije a isto se može reći i za oca Gabriela koji nam je postao jedan od omiljenijih likova.

Kada se sagleda u celini deseta sezona donosi zadovoljavajući kvalitet i određeni broj originalnosti koje do sada nisu viđene u dosadašnjem toku serije. Ona se po originalnosti i kvalitetu ne može meriti sa prvih 6 sezona ali je u rangu sa nekoliko prethodnih i svakako je vredi pogledati. Njena najveća mana je izostanak glavnog lika, lika na kojem se temeljila do nedavno, ali ukoliko to prihvatite kao činjenicu na koju ne možete uticati zaključićete da je TWD Season 10 najbolje što se u tom trenutku i u tim okolnostima moglo dobiti.

+ horor akcione borbe, neki jezivi elementi i napeta atmosfera
+ dosta napetosti i preokreta, plus spektakularna finalna borba
+ pojava odličnih novih likova, uz takođe odlične stare likove
— nema više Ricka Grimesa i to se primećuje u dosta situacija
— veoma antipatična Alpha; neke produkciono slabije epizode

Ocena: 7/10

Bones and All (2022)

Thu, 02 Mar 2023 21:38:00 +0200

Režija: Luca Guadagnino

Uloge: Timothée Chalamet, Taylor Russell, Mark Rylance
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt10168670/
Trailer: https://youtu.be/0Nu7Z9AxGNg
Pogledajte još:Near Dark (1987)

Idemo dalje sa horor filmovima koji se mahom nalaze na top listama najboljih horora prethodne godine, makar na stranim listama. Bones and All je zvanično etiketiran kao romantični horor, mada bi tačnija definicija bila kanibalistička horor drama, čisto da budu upozoreni oni gledaoci koji nisu tolerantni na ovu temu, a ima ih. Film je režirao Luca Guadagnino (Suspiria 2018) a baziran je na istoimenoj noveli Camille DeAngelis.

Radnja filma se dešava 1988. godine a prati tinejdžerku po imenu Maren. Reklo bi se da je Maren sasvim prosečna učenica koja se nedavno sa svojim ocem doselila u prosečan američki gradić ali nam jedna naoko nevežna scena otkriva da ona ima sklonosti ka svojim drugaricama ali u nekakvom drugačijem, bizarnijem smislu. Nakon brutalnog ataka na šaku svoje školske prijateljice, otac i Maren bivaju prinuđeni da iznova promene lokaciju, seleći se po ko zna koji put od klinkinog rođenja. Kada je otac napusti, nemoćan da se izbori sa problematičnim i komplikovanim životom koji mora da živi, Maren se odlučuje da pronađe svoju majku koju nije nikada videlaali je čula da živi u nekom gradu neke druge udaljene države. Preostalu ušteđevinu koju joj je otac ostavio troši na autobusku kartu a iako je mislila da je sasvim sama na ovom svetu i potpuno drugačija od ostalih ona na svom putovanju upoznaje druge osobe koje takođe pokazuju sklonosti ka konzumiranju ljudskog mesa.

Bones and All se najlakše može opisati kao horor drama, sa gotovo podjednakom zastupljenošću oba žanra. Stoga budite upozoreni jer bi vas u gledanju film mogli sputati sporost prvog žanra ali i gnusnost onog drugog. Već sam početak filma svojom depresivnom i letargičnom muzičkom podlogom daje ton čitavom filmu a gledalac se mora pripremiti za obrađivanje nekih nepopularnih i teških tema. Pratimo putovanje devojke ali i njeno odrastanje, samospoznaju sebe, upoznavanje i prihvatanje drugih ali i sebe koja je potpuno drugačija. Od početnog odbijanja, pa čak i prezira, Maren dolazi do tačke kada je spremna na život kakav joj je predodređen, ali do te tačke mora upoznati čitav niz bizarnih likova, od koji su joj neki veoma slični a oni drugi naizgled potpuno različiti. Na tom putu će često biti u raznim dilemama, opasnostima i drugim situacijama kada će morati donositi teške odluke sa dugoročnim posledicama. Jedinu podršku može očekivati od momka po imenu Lee, takođe osobe sklone neizbežnoj konzumaciji ljudskog mesa.

Depresivna atmosfera provejava kroz ceo film, romantike ima mnogo manje nego što bi se dalo očekivati a hemija među likovima je vrlo upitna. Fali među njima više emocija, nedostaje nekog dubljeg odnosa i međusobnog poverenja a autor filma (ili možda knjige) je kriv za ovo jer nije mogao odlučiti na kojoj strani se nalaze naši junaci pa i kojeg su seksualnog opredeljenja. Zato gledamo nekoliko gnusnih scena koje neće biti prijatne prosečnom gledaocu. Konzumiranje ljudskog mesa nikada nije prijatan kadar a ovde je sve prikazano na zaista uznemirujući način,kada vremešni kanibal ritualno izjede stariju gospođu na samrti. Iz nekog razloga likovi imaju potrebu da krvavi hodaju satima nakon obroka, kao da kanibalizam podrazumeva i neodržavanje higijene ali i rizik da kanibal bude uhićen već od prve patrole. I to nije jedini neubedljiv momenat ili nedorečena stvar koju ćete videti. Moralni aspekt konzumiranja drugih osoba je potpuno zaobiđen, kao da je u pitanju nevažna stvar, tako da se Bones and All treba posmatrati isključivo kao metafora o usamljenim ljudima koji žive na margini, koji su (ili se smatraju) drugačijima od ostalih i koji su prepušteni sami sebi.

Film je zaista teško preporučiti jer njegova uspešnost kod gledaoca zavisi isključivo od njegove tolerancije na temu kanibalizma. Ukoliko imate dovoljno jak stomak da se uhvatite u koštac sa oglodanim ljudskim kostima a ne smara vas suviše sporo odmotavanje priče Bones and All bi vas mogao zabaviti i pored svih slabosti.

+ nekoliko šokantnih i gnusnih momenata
+ tempo filma, atmosfera, muzika, ambijent
— prilično slabi i nedorečeni glavni likovi
— propusti u vezi centralne teme filma
— završetak je svakako mogao biti bolji

Ocena: 5/10

A Wounded Fawn (2022)

Mon, 27 Feb 2023 21:55:00 +0200

Režija: Travis Stevens

Uloge: Sarah Lind, Josh Ruben, Malin Barr
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt13434562/
Trailer: https://youtu.be/Ddx78lV-fps
Pogledajte još:Pan's Labyrinth (2006)

A Wounded Fawn je takođe film koji se ponekad zna naći na stranim top listama najboljih horora prethodne godine ali je takođe i film koji se neće naći na našoj top listi, osim ukoliko namislimo praviti listu najvećih razočarenja 2022. godine. Režiser ovog filma je Travis Stevens, čiji smo prvi filmprilično nahvalili, a koji je svojim drugim filmom (Jakob's Wife) prilično skrenuo pažnju na sebe. Nažalost, njegov treći film predstavlja (makar po našem mišljenju) strmoglavi pad.

A Wounded Fawn počinje scenama sa javne licitacije kada grupa bogataša besomučno diže cenu nekakvoj staroj figuri koja makar za njih ima veliku vrednost. Kada nekoliko muškaraca odustane zbog previsoke cifre figura završava kod izvesne ženske osobe koja već iste večeri biva ubijena u svom stanu od strane bradatog muškarca koji je izgubio na licitaciji. Nakon ovog prologa pratimo kustoškinju jednog muzela koja treba da otputuje na romantični vikend sa svojim novim momkom, izvesnim trgovcem nekretninama. Verujemo da se nijedan gledalac neće iznenaditi kada za volanom automobila ugleda istog onog bradonju iz uvoda ali njih dvoje ipak odlaze put njegove kolibe koja se nalazi negde u nedođiji, daleko od najbližeg grada, podno oveće šume. Nije iznenađenje ni kada u dotičnoj kolibi ugledamo onu istu figuru koju je na licitaciji osvojila nesrećna ubijena žena a takođe nije iznenađenje ni to što planirani romantični vikend pun ljubavi, seksa i ispijanja vina apsolutno nije prošao u tom duhu. A za to je kriva The Furies lično – grčka boginja osvete!

Teško je reći šta ne valja sa ovom filmom jer on u principu i ne predstavlja zaokruženo ostvarenje, makar ne u onom smislu kako očekujete od jednog horor ili triler filma. Nakon prologa koji nagoveštava određenu misteriju, ali i prikazuje određeno zlo božanstvo oličeno u velikom crvenom stvorenju sa likom sove, gledamo zaplet koji je dostojan svakog slashera ili nekog drugog horora u kojem poremećeni muškarac odvodi neku naivnu ženu na izolovanu lokaciju. Ta lokacija je dobro izabrana, iako se njen šumski okoliš ne koristi koliko bi mogao i trebao, a film se uglavnom odvija u unutrašnjosti kolibe. Problem sa filmom je što se on negde oko polovine potpuno raspada i gotovo zanemaruje bilo koji do tada viđeni element priče. U nekom trenutku i zbog nekih aktivnosti ukućana (nećemo spoilerisati detalje) The Furies figura se aktivira a sve tri boginje (Alekta, Megera i Tizifona) stupaju na scenu i dejstvuju svim silama po glavnom akteru filma ali i po nama jadnim i ničim izazvanim gledaocima.

Druga polovina filma je isključivo košmarni trip koji doživljava glavni lik, nešto poput bizarnije i nezanimljivije verzije dešavanja koje je Ashdoživeo u kolibi, a sastoji se od priviđenja koja atakuju na njega ali sa krvavim posledicama po njegovo telo. Ovi kadrovi zaista jesu maštoviti, bizarni, sadrže i neke zanimljive specijalne efekte ali se nastavljaju u nedogled, bez nekog reda, zakonitosti ili smisla koji bi gledalac ukapirao. Za razumevanje filma je potrebno poznavati grčku mitologiju ali ni onda nije moguće povezati sve viđeno u jednu celinu, niti oceniti film pristojnom ocenom. Glavnu poruku filma je svakako moguće shvatiti ali da se zločin i krađa ne isplate mogli smo zaključiti i gledajući neki skladniji film koji je prijatniji za gledanje, manje apstraktan i bizaran i čiju radnju možemo prepričati. Određene scene u A Wounded Fawn su svakako maštovite, definitivino niste nikada videli nešto slično, a stvar koja ide u korist vizuelnog identiteta filma je što je sniman u retro fazonu, sa praktičnim specijalnim efektima. Samo u jednoj sceni su vidljive kompjuterske animacije i ta scena je upadljivo inferiornija od ostatka filma.

Ceo A Wounded Fawn je provučen kroz nekakav zrnasti filter preko fotografije čime je postignuto da on zaista deluje kao neko ostvarenje iz 70-ih godina prošlog veka. Šteta je što vidimo određene moderne tehnologije poput novih automobila i mobilnih telefona jer bi još efektnije bilo da je radnja zaista smeštena u taj period. Ipak, film nije dovoljno razumljiv i jasan, motivi likova su potpuno zapostavljeni baš kao i njihovi istorijati a i njihove sudbine su zavšile izgubljene negde između šumskog rastinja i halucinogene mitologije.

+ nekoliko efektnih scena i efekata
+ završna scena; kvalitet fotografije
— druga polovina filma je konfuzna
— nedovoljno jasan i dovršen film
— dosta neubedljivosti; animacije

Ocena: 4/10

Speak No Evil (2022)

Fri, 24 Feb 2023 21:54:00 +0200

Režija: Christian Tafdrup

Uloge: Morten Burian, Sidsel Siem Koch, Fedja van Huêt
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt14253846/
Trailer: https://youtu.be/INHM--6XQzQ
Pogledajte još:Old (2021)

Evo još jednog horor filma koji se veoma često nalazi na top listama najboljih horor filmova u prethodnoj godini ali i još jednog filma koji se neće naći na našoj listi. Istini za volju – nije u pitanju potpuno slabo ostvarenje ali osim što nismo fanovi ovakvih filmova mislimo i da na datu temu postoje itekako bolja i efektnija ostvarenja. No, više o našim utiscima pročitajte u nastavku recenzije...

Speak No Evil je danski psihološki triler horor film čiji je budžet iznosio čak 3,2 miliona evra. Ova pristojna svota novca za ovakav tip filma je verovatno potrošena na transport i putovanja jer je film sniman u Danskoj, Holandiji, Italiji i Engleskoj. Odmah nakon izlaska dobio je mnogo hvalospeva, publika ga je oberučke prihvatila a kritika je bila mahom oduševljena njegovim šokantnim završetkom te se često i nazivao hororom godine. Radnja filma se fokusira na jednu dansku tročlanu porodicu, Bjørna, Louise i njihovu ćerkicu, koji su na letovanju u Italiji i tu upoznaju jednu holandsku porodicu, doktora Patricka, suprugu mu Karin i njihovog sina. Nakon standardnog druženja tokom godišnjeg odmora ove dve porodice ostaju u kontaktu pa nakon izvesnog vremena Danci bivaju pozvani da posete njihove prijatelje Holanđane i odsednu u njihovoj kući tokom jednog vikenda. Tako i beše: automobilom se upućuju ka kući koja se nalazi negde u holandskoj zabiti a kada stignu kod svojih domaćina ispostaviće se da stvari nisu kakve su trebale biti i da će Patrick početi da testira strpljenje i toleranciju svojih gostiju.

Nije nikakav spoiler kada vam kažemo da je Speak No Evil ostvarenje u stilu Eden Lake ili čak možda i Funny Games. To znači da ćete biti svedoci mnogih neprijatnih momenata koji testiraju vašu izdržljivost i čvrstinu a samo od vaše tolerancije i filmskog ukusa zavisi da li ćete ovaj film oceniti kao neizdrživ za gledanje ili masterpiece godine. Glavni problem sa Speak No Evil je što holandska porodica, a pogotovo Patrick, od samog početka ne deluju sasvim prijatno i vrlo je očigledno da se sa njima jednostavno ne treba družiti. Još u Italiji vidimo nekoliko veoma neprijatnih momenata nakon kojih bi svako normalan prekinuo bilo kakav kontakt sa dotičnim čovekom i njegovom porodicom. Svako normalan ali ne i naš Bjørn koji po svaku cenu mora da istrpi sva poniženja sebe i svoje porodice, kao da je iz nekog razloga prinuđen da se potčini Holanđanima i ostavi dobar utisak. Zbog ovih stvari film nije sasvim uverljiv mada stoji činjenica da na ovom svetu postoje razni ljudi koji ne rasuđuju racionalno, koji nemaju jak duh, koji su emotivno nestabilni, pa je među njima verovatno i naš junak Bjørn, skupa sa svojom suprugom Louise.

U ovom skoro 100 minuta dugačkom filmu prvi čas protiče u stilu drame, mestimično neprijatne za gledanje. Da nema povremeno zloslutne muzičke podloge ne bismo ni mislili da gledamo horor film a kada započne teško i turobno finale postoji verovatnoća da ćete već odustati od filma. To pomenuto finale filma jeste potresno ali nama nije bilo previše, ili što bi se reklo - videli smo ih i šokantnijih. Naravno, scene nisu lagane za gledanje ali nisu nešto zbog čega bi film trebao dobiti hvalospeve. To i takvo finale nije dovoljno emotivno i potresno ne samo zbog pomalo predvidljivog raspleta (zar je neko zaista očekivao da će se ovaj film završiti hepiendom?) već zbog činjenice da Speak No Evil povremeno zaista ne deluje realno i zna dobro da iritira gledaoca. Tokom boravka naših junaka u šumskoj kući njihovih domaćina gledamo užasno mnogo nerezonskih poteza prvenstveno Bjørna a onda i njegove supruge. Po stotinu puta oni ne reaguju kako bi trebali, ne koriste prilike za beg a čak i kada to urade vraćaju se na polaznu tačku, pod nekim najglupljim mogućim izgovorima.

Smisao završetka je tek posebna priča jer predstavlja nonsense u kojem ništa nije (dovoljno) jasno i gde ne postoji ni trunka logike koja bi ovom filmu pružila preko potrebnu poentu. Možda će nekim gledaocima poslednjih 20 minuta filma biti vredni gledanja ali dotadašnji tok Speak No Evil nikako nije u stilu Hitchocka već više u stilu Shyamalana. Ljubitelji ovakvih filmova će ga naći kao veoma satiričnog i provokativnog sa snažnim društvenim komentarom i verovatno će ga ceniti mnogo više od ostatka publike koja će zauzeti stav kako je Speak No Evil prilično precenjen.

+ dobro izabrana lokacija
+ odlična muzička podloga
— dosta nerealnih postupaka
— prilično predvidljiv rasplet
— više nervira nego što plaši

Ocena: 4/10

Bodies Bodies Bodies (2022)

Tue, 21 Feb 2023 22:13:00 +0200

Režija: Halina Reijn

Uloge: Amandla Stenberg, Maria Bakalova, Rachel Sennott
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt8110652/
Trailer: https://youtu.be/cTzGKsZjBOY
Pogledajte još:Sick (2022)

Jedna od većih prošlogodišnjih filmskih misterija je ko je zaboga proglasio Bodies Bodies Bodies horor hitom i zbog čega se on veoma često nalazi na raznoraznim top listama najboljih horora iz prošle godine. Tek nešto manja misterija je zašto je film etiketiran kao (crna) komedija ali to nije toliko bitno jer postoji mogućnost da smo mi tokom prethodne sedmice naprečac izgubili smisao za humor te nismo ukapirali komiku, kritiku, satiru i ostale smešne/duhovite elemente pogledanog (ne)dela.

Bodies Bodies Bodies je rađen u A24 produkciji ali je za razliku od većine filmova iz pomenute produkcije lišen dramskih elemenata i dubine, nije nakrcan simbolikom i svedenim scenarijem već se može opisati kao slasher misterija (sa potencijalnim komičnim elementima, ukoliko vam nije ispario smisao za humor kao nama). Ovo bi verovatno trebao biti nekakav Scream za generaciju Z, kako se popularno nazivaju današnji klinci, pa eto – kakva generacija takav i film. Za zaplet je iskorištena nekakva popularna porodična igra iz naziva filma u kojoj članovi porodice bauljaju kroz hodnike i sobe te traže „ubicu“ pre nego što on „ubije“ i poslednjeg igrača. U slučaju filma koji opisujemo ideja nije problem, tinejdžerska ekipa se iz nekog razloga okuplja u nekom izolovanom objektu negde na zabačenoj periferiji, taj objekat je veoma luksuzan što znači da poseduje stotinu prostorija, napolju je mrak, besni velika oluja i nestalo je struje, čime su se stekli svi neophodni uslovi da igra mestimično bude napeta i jeziva... Međutim, ispostavlja se da je lik koji je ubijen u igri – zaista mrtav. A što je najbolje – nije ni poslednji mrtvac koji se pojavljuje. I sad, ko je ubica?

Obzirom da su se svi likovi i likuše neposredno pre ubistva raštrkali po imanju i njegovim mračnim prostorijama bukvalno svako može biti ubica a misterija je još veća obzirom da nikoga od likova ne poznajemo, čak ni dve glavne lezbo-likuše. Ni to nije sve: svako od prisutnih makar u nekom momentu laže, svako poseduje neke svoje tajne koje tokom mračne olujne noći isplivavaju na površinu, svako pokazuje svoje pravo lice i bukvalno svako može biti potencijalni ubica. Uz povremeno zaista jezivu i napetu atmosferu, mahom zbog odlično implementiranih zvučnih efekata oluje, to su i jedini pozitivni elementi ovog filma, nažalost... Već početni problem na koji smo naišli je da su likovi u Bodies Bodies Bodies izuzetno iritantni i antipatični. Glavna glumica koja je poreklom iz Rusije je podnošljiva ali svi ostali likovi nas konstantno maltretiraju (a tokom polučasovnog uvoda pogotovo) veoma glupim i neumesnim dijalozima, psovkama, konstantnom upotrebom narkotika i alkohola, međusobnim vređanjem i provociranjem a onda i upornim slušanjem porno-repa koji je uredno titlovan za sve one koji bi da se udube u njegove literarno-umetničke vrednosti.

Ne želimo da verujemo da je današnja generacija isključivo ovakva kakva je prikazana u ovom filmu kao što ne želimo da verujemo da će Bodies Bodies Bodies postati novi Scream i pokrenuti nekakav novi slasher revival. Ukoliko se to i desi – preći ćemo na neki drugi žanr jer je ovo na granici gledljivosti, makar za normalne gledaoce u koje i sebe ubrajamo. Nije ni to jedini problem: osim što su nesimpatični ti i takvi likovi su užasno nezanimljivi pa nas i pored dobro zapetljane misterije bukvalno nije zanimalo ko je ubica. U principu – to je mogao biti bilo ko a čak da je finalni twist drugačiji to ne bi promenilo utisak niti bi završetak time bio šokantniji. Otprilike smo predviđali u kojem smeru bi obrt mogao otići i nije nas previše iznenadio. Ukoliko imamo u vidu ko su glavni akteri nije nas iznenadilo ni konstantno razdvajanje po mračnoj vili a iznenađenje ne predstavlja ni iznenadni nestanak mobilnog signala jer je ubica osim struje i wifi signala verovatno hackovao i sam predajnik. Nijedna scena ne uspeva da uplaši gledaoca ali ni da ga iznenadi, sve je filovano velikim brojem horor/slasher klišea a radnja se mahom bazira na slomu prisutnih ličnosti i isplivavanju nezanimljivh tajni.

Zbog toga su gotovo svi elementi dobrog (horor i/ili slasher) filma zanemareni: ukoliko želite napetost – ona je negde izvetrila u kišnoj olujnoj noći iako likovi polovinu filma bauljaju po mračnoj kući noseći svoje mobilne telefone, ukoliko želite dobra slasher ubistva – ovde nećete videti nijedno, ukoliko želite neku vrstu komedije – zaista je nismo primetili. Postoji određena kritika Tik-Tok generacije pa ukoliko je to nešto što vas zanima slobodno krenite put Bodies Bodies Bodies.

+ povremeno jeziva olujna atmosfera
+ uvek prisutna misterija u vezi ubice
— nesimpatični i nezanimljivi likovi
— bez napetosti ali sa gomilom klišea
— slaba ubistva i predvidljiv preokret

Ocena: 3/10

Manifest (Season 1) (2018-2019)

Sat, 18 Feb 2023 22:00:00 +0200

Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt8421350/episodes?season=1

Trailer: https://youtu.be/I1hNAIzkQWY

Manifest je američka paranormalna naučno-fantastična dramska serija čiji je autor Jeff Rake. Serija je doživela svoju premijeru 24. septembra 2018. godine a činilo ju je ukupno 16 epizoda koje su prikazivane na NBC kanalu. Nakon što je sezona doživela uspeh NBC je naručio narednu sezonu, pa zatim još jednu, da bi nakon treće sezone otkazao dalji rad na Manifest. Tu je uskočio Netflix i prigrabio seriju za sebe pa se četvrta i finalna sezona može pogledati na ovom streaming servisu (drugi deo 4. sezone treba uskoro da se pojavi).

Radnja serije se vrti oko putnika na famoznom letu Montego Air Flight 828. Naime, tokom leta od Jamajke do Njujorka avion je doživeo žestoke turbulencije izazvane velikom olujom. Samo prisebnošću iskusnog pilota avion se održao na nebu a zatim se nakon nekog perioda mirno prizemljio na svojoj ciljnoj destinaciji. Međutim, na aerodromu je sve zatekao šok: ispostavlja se da je avion sleteo na pistu pet ipo godina nakon svog poletanja u Jamajci!Iako je putnicima let protekao sasvim normalno, ukoliko izuzmemo turbulencije, i nije trajao više od jednog dana oni su u svoj grad sleteli samo da bi saznali da su odavno proglašeni nestalima tj. mrtvima... Dok vlasti pokušavaju da otkriju šta se zapravo desilo sa do nedavno otpisanim avionom njegovi putnici pokušavaju da se ponovo uklope u društvo i svoje porodice, što neće biti nimalo lako. Neki od njihovih najbližih više nisu među živima, neki su naprosto nastavili dalje a većina ljudi koje su pristigli putnici zatekli u svom gradu više nikako nisu isti... Da li je period od pet ipo godina načinio da se ljudi koje su putnici do juče dobro poznavali zbilja promene ili su možda upravo pomenuti putnici ti koji su se promenili... I otkud ljudima koji su izašli iz famoznog aviona 828 misteriozni glasovi u glavi koji im naređuju da nešto učine?

Pilot epizoda je upitnog kvaliteta ne zato što nije misteriozna i zanimljiva već zbog toga što je dosta zbrzana, makar po našem ukusu. Preko nekih elemenata početne misterije se prešlo začuđujuće brzo, bez insistiranja na nama obično veoma zanimljivim elementima pričea koje se tiču misterije nestanka aviona a zatim i njegovog ponovnog pojavljivanja. Preko samog uvoda se takođe veoma brzo prešlo pa ukoliko upravo tada spremate semenke ili neke grickalice nećete ni zapamtiti veći broj likova pa vam stoga ni neće biti previše šokantno njihovo pojavljivanje nakon toliko godina. Naime, obzirom da su oni koji su bili u avionu bukvalno preskočili toliki vremenski period na njima se vidi da su ostali mlađi za razliku od onih koji su leteli drugim avionom ili ostali u Njujorku. To je najprimetnije na deci jer ona brže rastu ali je ipak propuštena prilika da sam početak serije bude šokantniji. Teško je reći zašto je to tako ali smo mišljenja da nije stvar samo u produkciji i potrebi da pilot epizoda poseduje unapred planirane elemente (valjda kako bi privukla gledaoce ali i čelnike NBC-ja da odobre nastavak snimanja) već i zbog činjenice da je autoru serije nešto drugo bilo na umu a ne isključivo naučna fantastika, misterija i sve u vezi toga.

A misterije i naučne fantastike ima... Sama misterija nestalog aviona će vas svakako prikovati uz male ekrane a kada glavni likovi počnu da čuju misteriozne glasove i kada zbog ispunjavanja tih „naređenja” počnu da budu akteri nekakve privatne misije neće vam preostati ništa drugo nego da pogledate Manifest do poslednje epizode u sezoni. Tu su i potpuno očekivane aktivnosti vlade SAD koja isprva pokušava da zaplaši putnike da ne istupaju javno u vezi sa svojim iskustvima a kada im to ne pođe za rukom pribegavaju malo radikalnijim metodama koje u Americi obično znače mrtva tela... Samu misteriju na početku serije nije moguće predvideti, čak i veći deo dešavanja koja posmatramo nije predvidljiv, ali moramo reći (spoiler, izvinjavamo se) da radnja na kraju sezone nije dovršena i da se druga sezona nastavlja direktno na prethodnu. Finalni kadrovi u 16-toj epizodi prikazuju veliki cliffhanger i da nije one čuvene 6. sezone TheWalking Dead nazvali bismo ga jednim od bezobraznijih u filmskoj istoriji. Danas ovaj cliffhanger nije toliko problematičan, jer nam je naredna sezona odmah nadohvat ruke, ali februara 2019. godine je verovatno izazvala bes gledaoca koji su morali čekati određeni vremenski period (do januara naredne godine) ne bi li saznali istinu o sudbini svojih filmskih ljubimaca.

Što se tiče misterije, naučne fantastike i određenih vladinih zavera – može se reći da je Manifest na tragu kultne serije The X Files. Međutim, iz nekog razloga autori su implementirali određenu melodramsku crtu u svoju seriju i to u nezanemarljivim količinama. Svesni smo činjenice da je ovo takva serija i da se na nekim međuljudskim i emotivnim odnosima zaista moralo insistirati jer je to i poenta Manifesta. Neki momenti zaista deluju potresno, recimo kada vidimo da se jedna ćerka dosta udaljila od svog oca, da je jedan verenik našao svoju novu ljubav ili da je doskorašnji vršnjak jednog klinca sada momak njegove sestre dok je ovaj prvi ostao pet ipo godina mlađi. Ove situacije su još stresnije putnicima aviona jer je bukvalno do juče sve bilo potpuno drugačije a jedino što im preostaje je da se sada naviknu na novu realnost. Nažalost, neki porodični odnosi počinju nakon određenog vremena da malo guše a to se prvenstveno odnosi na suprugu glavnog lika, Bena.Njegovoj supruzi ne zameramo što je učinila to što je učinila (otkrićete ukoliko pogledate seriju, a verovatno već možete pretpostaviti šta je u pitanju) ali joj zameramo što je veoma klišeizirana majka i supruga koja skoro ni u jednom trenutku nema razumevanja za svog supruga već postavlja sebe i dete u centar i to naglašava u svakoj situaciji i u svojim beskrajnim monolozima.

Znamo da nije problem u dotičnoj glumici, naravno, već u onima koji su napisali ovakav scenario i koji u svakoj prilici žele da proguraju savremene ideje o muškarcu koji uvek mora biti ženi na usluzi, uvek mora biti potčinjen njoj i uvek mora da ispunjava njene prohteve, bez obzira koliko oni bili nerezonski u datoj situaciji. A kada se ispostavi da je ta inicijativa bila pogrešna dotični muškarac je opet kriv i mora da se iseli iz stana jer je njegova supruga tako odlučila. I drugi likovi imaju svoje redovne ispovesti, nekada potrebne a nekada pomalo suvišne, svi imaju neke tragične istorijate, potrebe da se pravdaju, izvinjavaju i analiziraju sebe i druge ali niko nije toliko naporan koliko Benova supruga. Ne možemo se oteti utisku da su neki porodični odnosi opterećeni suvišnim detaljima ali svakako da u ovim aspektima treba tražiti glavnu poruku serije i da ona glasi – provodite što više vremena sa svojim najmilijima/najbližima, živite svaki dan kao da vam je poslednji i ne ostavljajte za sutra ono što možete uraditi danas, možda će sutra već biti suviše kasno. Kratak spisak iritantnih stvari zaključujemo klincem koji igra Benovog bolesnog sina i za koga mislimo da je mogao biti sretnije kastingovan.

Što se tiče ostatka kastinga stvari su mnogo povoljnije mada treba reći da ne očekujete glumačke bravure nijednog od likova koje budete videli na ekranu. Svi svoje role odrađuju korektno ali je gluma negde na nivou kriminalističkih TV serija, dakle možda za nijansu slabija od bolje produciranih horor serija i filmova. Vremenom se gledalac navikne na ovaj nivo produkcije baš kao što se (skoro) navikne i na vizuelni stil koji je takođe najpribližniji komercijalnim televizijskim krimi serijama. Upravo zbog ovog specifičnog a neki bi rekli i ojeftinog nivoa ne treba očekivati nikakve kvalitetne specijalne efekte i oni se uglavnom ni ne vide tokom trajanja sezone. Onih nekoliko koje vidimo su korektni za ovaj produkcioni nivo i nešto kvalitetnije zaista nije ni bilo potrebno. Manifest je serija koja svoje gledaoce privlači nekim drugim elementima a ne onim vizuelnim pa ukoliko ste gledalac koji jedno SF ostvarenje rangira po njegovim vizuelnim kvalitetima onda možda bolje da zaobiđete ovu seriju. Treba reći i da Manifest nije uvek najuverljiviji jer se u njemu često pribegava naivnim rešenjima a do zaključaka se uglavnom dolazi suviše brzo čime serija svakako dobija na tempu ali gubi na realnosti.

Manifest je serija koja pokušava da izbalansira možda nepomirljive žanrove, paranormalnu SF misteriju i porodičnu melodramu. Postoji mogućnost da se onima koji vole prve ne svide dramski momenti a onima koji vole porodične drame – ne svide fantastični elementi. Ukoliko volite sve nabrojane žanrove nema razloga da vam se ne svidi i ova serija ali budite upozoreni da se morate naoružati velikim strpljenjem i zavidnom količinom vremena: iako minutaža prve sezone nije mala gledalac uglavnom dobija samo otvorena pitanja a veoma malo odgovora. Za odgovore je tu (valjda) naredna sezona...

+ velika doza misterije i naučne-fantastike
+ dosta napetih i nepredviđenih momenata
+ dobra glumačka ekipa; poruka koju šalje
— produkcijski nije na previsokom nivou
— dosta blag početak; neki iritirajući likovi

Ocena: 7/10

Smile (2022)

Wed, 15 Feb 2023 22:00:00 +0200

Režija: Parker Finn

Uloge: Sosie Bacon, Caitlin Stasey, Kyle Gallner
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt15474916/
Trailer: https://youtu.be/BcDK7lkzzsU
Pogledajte još: The Black Phone (2021)

Stigli smo i do jednog od većih horor hitova iz prošle godine i filma koji je na uloženih 17 miliona dolara zaradio još dodatnih 200! Zaista veliki uspeh jednog horor filma ali to nikako ne znači da ćemo ga bez razloga nahvaliti i okititi hvalospevima jer to uglavnom ne zaslužuje. Smile je nastao na osnovu kratkog filma Laura Hasn't Slept istog autora a dve glavne akterke koje ovde gledamo ponavljaju svoje role.

Zvanično je u pitanju psihološki horor film mada je nama bliža odrednica paranormalni horor jer je u središtu pažnje jedan veoma agresivni entitet. On ne zaposeda stare kuće već određene osobe a prenosi se „sa kolena na koleno”. U središtu naše pažnje imamo psihoterapeuta po imenu Rose koja radi u bolnici za brzo delovanje. Uspešnu, posvećenu i predanu karijeru narušava joj jedna naizgled sasvim obična intervencija, kada je pozivaju da smiri jednu mladu ali izbezimljenu i preplašenu pacijentkinju. Pre nego što je doktorka Rose išta uspela učiniti pacijentkinja se na njene oči samoubija dok na licu ima jeziv osmeh...Naša junakinja doživljava veliki stres a njen život i karijera već istog trenutka počinju da trpe. Još iste večeri i sama počinje da oseća nečije prisustvo u svojoj kući i da doživljava jezive vizije, ne samo tragično nastradale pacijentkinje već i drugih osoba. I to je samo početak njene „zaposednutosti”... Dok više ne može da razazna šta je san ili java i dok nema podršku čak ni svojih najbližih Rose se mora izboriti sa entitetom, saznati što više informacija o njemu i njegovom načinu delovanja ali i pokušati prekinuti krug, što znači – preživeti...

Film počinje zaista odlično jer odmah primećujemo specifičan rad kamere, nelagodno-sumornu atmosferu i specifičnu muziku koja dodatno pojačava taj osećaj. Primetni su i pokušaji da film izgleda poput ostvarenja iz 80-ih i to je definitivno pun pogodak. Kada smo videli brutalnu scenu u bolnici i ugledali prvu jezivo nasmejanu žrtvu očekivali smo da će Smile nastaviti u tom smeru ali se nakon korektnih dešavanja u Roseinoj kući sve nekako oteturalo u predvidljivom ali zato konfuznom pravcu. Gledaoci su osuđeni da posmatraju mentalni slom glavne junakinje i da mestimično budu bombardovani random horor scenama koje uglavnom nemaju velike veze sa glavnom pričom već su ubačene u film samo zato što deluju cool. Mentalni slom je veoma verno dočaran zahvaljujući zaista odličnoj glumici Sosie Bacon. Ona zaista verno prikazuje ne samo svoj lični emotivni slom već i slom celokupnog života, počevši od privatnog pa do profesionalnog. Veoma važan aspekt filma je nepostojeća podrška najbližih kada se neko nađe u određenim stanjima pa s tim u vezi i treba tražiti smisao filma i njegovu poruku. Pomalo nervira potencirana usamljenost glavnog lika ali je zbog direktne poruke ovaj element prenaglašen.

Sa horor scenama je stvar dosta slabija jer se iz nekog razloga autor odlučio za gotovo isključivo jump scare momente, uz veoma agresivne zvučne efekte. Ovo je još čudnija odluka kada imamo u vidu da Smile poseduje zadovoljavajuću atmosferu, da ima kvalitetnu glumicu i da je dobro otvoren uz čak originalni element (jezivi osmeh)... Međutim, Parker Finn, režiser i scenarista ovog filma, ipak misli da je vrhunac horora kada vam neko drekne u uvo u gluvo doba noći. Smile poseduje nekoliko jezivih kadrova, plus još nekoliko nelagodnih, ali jump scare kadrovi vremenom počinju da nerviraju gotovo isto koliko i neugodne situacije u koje autor filma stavlja svoju glavnu junakinju. Ovi kadrovi, baš kao i horor scene koje gledamo, nemaju nikakve veze sa glavnom pričom filma a čak ni u finalu dobar deo njih nije povezan u skladnu celinu, baš kao što nije povezana ni porodična trauma glavne junakinje. Film i nakon svog završetka ostavlja mnoga pitanja otvorenim (možda za potencijalni sequel) a ne ide mu u prilog ni što je završetak potpuno predvidljiv, baš kao i dosta kadrova tokom druge polovine filma.

Daleko je Smile od negledljivog filma, naravno, ali je daleko i od najboljeg horora ionako oslabe prethodne godine. On svakako ima aduta ukoliko tražite nešto jeftinog plašenja, ukoliko zahtevate pristojnu atmosferu, originalna režiserska rešenja i kvalitetnu glumu. Međutim, u pogledu zaokružene priče ovaj film je omanuo, baš kao što je omanuo i na polju istinskog horora.

+ Parker Finn i Caitlin Stasey
+ atmosfera, muzika, kamera
+ nekoliko jezivih kadrova...
— ...ali je mnogo jump scarea
— predvidljiv i nedorečen

Ocena: 5/10

Shut In (2022)

Sun, 12 Feb 2023 21:44:00 +0200

Režija: D.J. Caruso

Uloge: Rainey Qualley, Jake Horowitz, Vincent Gallo
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt10131024/
Trailer: https://youtu.be/D5RjpC7_pYU
Pogledajte još:10x10 (2018)

Shut In je američki triler film rađen specijalno za DailyWire+ streaming platformu (koliko uopšte postoji tih striming servisa?) čiji režiser je D.J. Caruso, koga mnogi pamte kao autora filmova The Disappointments Room i Disturbia. Scenario je napisala izvesna ženska osoba čije ime ne morate pamtiti a da je osoba ženskog spola ovde umešala svoje prste jasno se vidi i po radnji filma kojeg gledamo.

Evo ovako: samohrana mlada majka sumnjive prošlosti po imenu Jessica živi sa svojom decom u nekakvoj staroj kućerini, na nekakvoj periferiji, daleko i od najbližeg sela. Kuća je u fazi raspada, zemlja oko kuće je očigledno zatrovana, kirija koju mora plaćati raste svakim danom a ona nema posao niti ga može naći jer se po celi dan brine o svojoj maloj deci. Kada jednoga dana odluči da je selidba na neko bolje mesto jedino rešenje ona pakuje svoje stvari u automobil i tik pre nego što svi sednu u njega i odvezu se u bolju budućnost pred njom i njenom decom se pojavljuje najveći problem: njen ex-suprug. Kada jedna žena piše scenario triler ili horor filma potpuno je očekivano da muškarac bude nasilan pa je tako i bivši suprug kada se najednom pojavi. Dotični zatvara ženu u ostavu, daskama zakucava vrata da ova ne može izaći napolje a zatim odlazi u nepoznatom pravcu. Sada Jessica mora nekako izaći iako ne poseduje nikakav alat... Uz sve to ona mora zaštititi svoju porodicu kako zna i ume a usput se izboriti i sa svojim demonima, bili oni otelotvoreni u fizičkom obliku ili samo obitavali u njenom slabom duhu...

Tokom pola filma družimo se isključivo sa Jessicom dok je zabarikadirana u špajzu i posmatramo kako kroz vrata daje savete svom starijem detetu, petogodišnjoj devojčici, koja se mora brinuti o svom bratu koji je još u pelenama. Ovi kadrovi su teški i mučni, u nekoj drugoj situaciji bismo rekli i da je mala devojčica iritantna ali veliko je pitanje kako se malo dete može snaći u ovim okolnostima i sasvim samo... Situacija u kojoj se našla majka ne deluje klaustrofobično a čak nam se učinilo da je za izlazak vani postojala neka šansa. Naravno, u tom slučaju ne bi bilo filma i to kapiramo pa u isti koš trpamo i njene pokušaje da prokopa prolaz dok se kroz tanka vrata bukvalno vidi sunčeva svetlost. Jednu stvar ipak ne možemo poreći, pogotovo u fazi filma koja se dešava unutar ostave: Rainey Qualley je zaista odlična u ulozi zatočene Jessice i stoički iznosi na svojim plećima ulogu koja nije nimalo laka, poput svake role kada je samo jedan karakter u fokusu gotovo kompletnog filma. Ona uspeva da iskaže strah, paniku i brigu za decu a da ne preglumljava, što se često dešava kod ovakvih uloga, pogotovo u nižerazrednim filmovima kakav Shut In i jeste.

Ostali karakteri su slabiji i tu dolazimo do glavnog problema filma. Problem je taj što su ostali likovi u filmu (odrasli likovi, ne deca) svi odreda muškog roda a muškarci u ovakvim ostvarenjima su, naravno, negativci par ekselans. Jeste, znamo da ima muškaraca nasilnika, itekako ima, ali nam se činilo preteranim da ovde viđeni nasilnik u svoj dom sa malom decom dovodi i drugog nasilnika, i to ni manje ni više nego pedofila. Stvari se tu ne završavaju, muškarci navlače Jessicu na greh, teraju je u svet poroka, odvajaju je od dece, drže je zatočenu i sprečavaju da izađe na svetlost, da ode u civilizaciju i učini svoj i život svoje dece boljim. Kao da to nije dovoljno spomenuta su i neka njena traumatična iskustva ali se na tome nije detaljnije insistiralo (pretpostavljamo kakva su to potresna iskustva) čime bi Shut In postao još banalniji. Ali (evo svetla na kraju tunela i poziva za ohrabrenje svim ženama) kada se Jessica vrati svojim precima, i to ne bilo kojim nego onim ženskim, kada se vrati veri i uzdigne ali i kada izbaci kroz prozor muškarce sve postaje zelenije u njenoj rajskoj bašti a rumene jabuke opet mogu da se jedu.

Sa tehničke i glumačke strane ovo je odličan film sumorno depresivne atmosfere koji se dešava na skučenom prostoru ali kada dođemo na polje njegove tematike i poruke možemo reći da se radi o propagandi, često i banalizovanoj, predstavljenoj isključivo crno-belom bojom. Daleko je Shut In od negledljivog ostvarenja, čak suprotno, samo s vremena na vreme zna biti iritantan onim što emituje.

+ Rainey Qualley u ulozi Jessice
+ sumorna lokacija i atmosfera
+ često vrlo napet; zvučni efekti
— banalizovane iritantne poruke
— nerezonski postupci Jessice

Ocena: 5/10

The Last of Us (2023)

Thu, 09 Feb 2023 22:00:00 +0200

Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt3581920/

Trailer: https://youtu.be/uLtkt8BonwM

U slučaju serije The Last of Us napravićemo mali presedan i odstupiti od ustaljene prakse da objavljujemo recenzije kompletnih sezona. Ovaj put smo promenili odluku zbog popularnosti serije, zbog činjenice da se epizode pojavljuju na sedmičnom nivou a ne đuture ali i da probamo nešto novo: postavljaćemo naše utiske nakon izlaska svake od epizoda, dakle ovaj opis ćemo updateovati nakon svake odgledane epizode, a finalni utisak ćemo izneti nakon izlaska devete i poslednje, kada ćemo doneti i krajnju ocenu. Ukoliko vam se ovaj stil svidi slobodno ostavite svoj utisak ispod ovog opisa a ukoliko vam se ne svidi ostavite ga takođe :)

Kao što svi veoma dobro znate serija The Last of Us je nastala po istoimenoj video igri koja je jedan od većih Sonyjevih hitova za Playstation konzolu. Radnja serije uglavnom prati dešavanja u pomenutoj igri, makar tako kažu oni koji su je igrali, a obzirom da je mi nismo igrali niti smo na bilo koji način upoznati sa njenom radnjom, likovima, događajima i preokretima naš opis će biti iz pozicije klasičnog novajlije. Upravo zbog toga što serija prati rednju iz igre onima koji su je igrali dešavanja na malom ekranu neće biti toliko nova i iznenađujuća što znači da će u uvom slučaju svi oni koji se prvi put sreću sa The Last of Us svetom biti povlašćeni i na neki način nagrađeni. Hajde makar jednom da osetimo neki benefit od neposedovanja Playstationa :) Hype za ovu seriju se dizao već dosta dugo, izbacivani su traileri, teaseri i drugi promotivni materijali pa svi već dobro znaju da je u pitanju postapokaliptična serija tokom koje će dva lika biti na svojevrsnom road tripu. Stoga ne treba da čudi kada The Last of Us neko poredi sa The Walking Dead, najpoznatijom i najboljom zombi serijom svih vremena, a to ćemo i mi učiniti u nekom trenutku, ako ne tokom recenziranja pojedinačnih epizoda a onda sigurno u finalnom zaključku. Ove dve serije nikako ne doživljavamo kao rivale, čak naprotiv, i svim srcem želimo da i ova nova traje makar jedanaest sezona.

Epizoda 1: When You're Lost in the Darkness

Uglavnom, premijerna epizoda ove serije se pojavila 15. januara tekuće godine, postala je izuzetan hit i pobrala gromoglasne pohvale kako publike tako i kritike. Jedno vreme je držala rekordnu ocenu na iMDB (trenutna je 9.2) ali je veliko pitanje koliko je ova ocena realna jer su fanovi još pre izlaska epizode masovno davali maksimalne ocene. Epizoda u svojoj prvoj polovini (cela traje 81 minut) prikazuje sam početak apokalipse i kako su se tokom te užasne noći snašli glavni lik serije Joel i njegova ćerka Sarah. Joela tokom ovih sumornih događaja nema u tolikoj meri a mi uglavnom pratimo šta se dešavalo njegovoj ćerki dok se nemili događaji približavaju. Najveći kvalitet ovog segmenta nije u neizvesnosti, jer veoma dobro znamo šta otprilike sledi, već u konstantnom zloslutnom osećaju koji lebdi u toplom noćnom vazduhu dok avioni paraju nebo iznad predgrađa gradića i dok TV stanice sve češće izveštavaju o haosu koji izbija u različitim delovima grada. Atmosfera uvog uvoda, ili možda bolje reći prologa, je zaista perfektna a Nico Parker se odlično snalazi u roli koja joj je dodeljena. Kada nastupi haos gledaoci bivaju svedocima veoma dramatičnih i napetih scena u pokušajima da se otac i ćerka izbave iz grada koji je zapao u haos. Nažalost, sigurno već i znate ko u tome nije uspeo...

Druga polovina epizode nas vodi dvadeset godina u budućnost, kada je svet već devastiran usled napada mutiranih agresivnih ljudi. Joel živi i radi u bezbednoj zoni u Bostonu koju vodi FEDRA. Naravno, situacija nije sjajna, postoji tu i pokret otpora a pojavljuje se i jedna devojčica koju Joel sticajem izvesnih okolnosti mora sprovesti na određeno mesto koje se nalazi van zone karantina. Prva stvar koja nam se nije dopala je što između uvoda i nastavka postoji suviše veliki razmak koji u serijama i filmovima ovog tipa uvek bude najzanimljiviji a tiče se početnog preživljavanja i suočavanja sa apokalipsom. U slučaju The Last of Us ne može se zameriti autorima serije: ona je morala pratiti radnju igre pa su i gledaoci, baš poput igrača, gurnuti u budućnost, dvadeset godina kasnije. Međutim, ono što se može zameriti je što i u kasnijem toku epizode vidimo neke zbrzane momente, gde kao da neke scene naprosto nedostaju i gde je na nekim likovima definitivno trebalo još raditi (imaju malu minutažu). Što se tiče najveće zamerke koju gledaoci stavljaju pilot epizodi moramo odmah reći – ne, ne mislimo da je uloga Ellie promašena i mislimo da je Bella Ramsey odlična u njoj. Pedro Pascal kao Joel je veoma dobar ali ostaje da vidimo da li će u narednim epizodama uspeti da uspostavi veću harizmu. Ocena: 7/10

Epizoda 2: Infected

Druga epizoda se u svom uvodu vraća malo u prošlost i doseže dva dana pre dešavanja iz premijerne epizode, dakle prikazuje sam početak pandemije koja je izbila u Džakarti. Desetominutni uvod donosi nekoliko jezivih momenata a zbog mesta zbivanja i načina na koji se tamošnje vlasti planiraju boriti protiv agresivnih zaraženih lica veoma podseća na All of Us Are Dead. Devastirana doktorka je u samo dve rečenice objasnila šta očekuje ceo svet u narednim danima a te njene reči zvuče jezivije od fungus klica koje je neposredno pre toga izvadila iz grla jedne od prvih žrtava. Nakon ovog uvoda nastavljamo dalje da pratimo roat trip Joela, Tess i Ellie dok se pokušavaju domoći ciljne destinacije – Massachusetts State House. To znači da moraju ući u sam centar grada a mi već poučeni iskustvom iz sličnih filmova i serija vrlo dobro znamo da to znači probijanje kroz veoma opasne ulice koje su prepune zaraženih i agresivnih fungus mutanata. U ovoj epizodi konačno doznajemo i bolnu činjenicu da su pomenuti mutanti mnogo teži za savladavanje od, naprimer, prosečnog američkog zombija i da su po jačini, brzini i agresivnosti mnogo bliži azijskim zombijima. Ovde nailazak na samo dva zaražena liči na bespoštednu borbu na život i smrt, uz desetine ispaljenih metaka, pravljenje buke i veliku verovatnoću za nove ujede. Upravo zbog ove činjenice potpuno realno deluje da se zaraza za samo dva dana proširila na celu zemaljsku kuglu.

Ono što ne deluje realno je izgled sveta. Da se razumemo – ovaj svet koji vidimo u drugoj epizodi je prelep, tačnije prelepo devastiran, ili bolje rečeno jezivo posrnuo pod teretom apokalipse. Izlazak na krov zgrade pruža nam priliku da vidimo veliki broj kratera po čitavom gradu koji su zaostavština bombardovanja kojim su vlasti pokušale da zaustave širenje zaraze. Vidimo kompletne zgrade koje su posrnule, gomilu napuštenih automobila i korov te drugu vegetaciju koja buja na sve strane i koja je ozelenila čitave fasade građevina. Upravo nam ovo nije bilo realno jer ceo grad deluje kao da je napušten mnogo duže od dvadeset godina. Epizoda nas uči da su mutirani stvorovi međusobno povezani i da ih je usled toga veoma lako alarmirati. Ovo dovodi do nekoliko veoma napetih scena ali i nekih tragičnih. Tragične scene ipak nisu previše šokantne i teške, možda zbog toga što je prošlo tek dve epizode a možda i zbog toga što likovi nisu previše simpatični i harizmatični. Ovoga puta smo imali priliku da se nešto duže družimo sa Joelom i Ellie a na kraju epizode smo bili zadovoljniji njenom ulogom buntovne klinke nego njegovom rolom uvek namrgođenog i neraspoloženog specijalca za izlazak van zone karantina ali koji ima problema da neutrališe jednog ili dvojicu mutanata. Ocena: 7/10

Epizoda 3: Long, Long Time

Treća epizoda The Last of Us je najkontroverznija u dosadašnjem toku pa ne čudi da je od do sada prikazanih ponela najnižu ocenu. Sam početak nam donosi vrlo lepe kadrove prirode ruralnih krajeva podno Bostona jer posmatramo Joela i Ellie kako se udaljavaju od velikog grada. Pešačenje preko travnjaka, šuma, proplanaka i potoka predstavljaju zatišje posle bure iz prethodne epizode a setna muzika samo pojačava melanholičnu atmosferu dok naši junaci nailaze na tragove onoga što je zadesilo ceo svet... No, zatišje se ne odnosi samo na dvoje glavnih likova već na kompletnu epizodu: u Long, Long Time ne vidimo nijednog fungus zombija već je naša pažnja skrajnuta sa glavnog road tripa i usmerena na Billa i Franka, likove kod kojih su se Joel i Ellie uputili kako bi konačno nabavili famozni akumulator. Bill je jedan od malobrojnih likova koji se nije „pokorio” odluci vlasti da napusti svoj dom i završi u kolektivnom centru (ili na poljani na koju su u uvodu ove epizode naišli Joel i Ellie). On je umesto toga adaptirao svoje sklonište kako bi izbegao prinudnu evakuaciju a zatim skockao, ogradio i obezbedio namirnicama svoj dom da u njemu provede ostatak svog života. Tako je živeo nekoliko godina sve dok se u jednu od njegovih zamki kojima je zaštitio prilazak svojoj kući nije uhvatio sasvim neočekivan gost – Frank. I tu se rodila ljubav...

Činjenica da su se autori ove epizode odlučili da stave gay par u fokus priče odbila je i odbiće mnogo gledalaca, pogotovo na našim prostorima. Utiska smo da bi neki hetero par svakako bolje pristajao jednoj ozbiljnoj, emotivnoj i duboko tragičnoj priči koju gledamo u ovoj epizodi ali savremeni trendovi ne biraju vreme i mesto baš kao što ne bira ni bolest ili starost: upravo ove poslednje stvari su i najtragičniji pokazatelji sloma civilizacije i težine preživljavanja u datim uslovima kada ne funkcionišu nikakve institucije koje bi mogle olakšati probleme ili stanja nekih ljudi te produžiti im život ili im starost/bolest učiniti iole dostojanstvenijim. Primećujemo da je The Last of Us već u svojoj trećoj epizodi otišao malo dublje od The Walking Dead u obrađivanju određenih teških tema, možda i najtežih, koje su sa bolešću Ezekiela samo načete. Sličnosti ove epizode sa TWD tu ne prestaju jer kompletan ton, atmosfera i skretanje sa glavne teme veoma podsećaju ne neke letargične epizode koje smo gledali u pomenutoj zombi seriji, naprimer u epizodi koja opisuje susret Morgana sa Eastmanom. Pomalo nepovezana ali izuzetno potresna priča sa Billom i Frankom se veoma dobro naslanja na glavnu jer u nekoliko navrata gledamo Joela, Tess i Ellie. Joel i Ellie pomalo omekšavaju svoj odnos, klinka nam je i dalje simpatičnija polovina ovog dvojca a jedna od većih misterija je njena strast sa kojom je ubila zaglavljenog mutiranog cordycepsa. Ocena: 6/10

Epizoda 4: Please Hold to My Hand

Opis ove epizode u najkraćem bi glasio: dok Joel i Ellie putuju iz Misurija u Vajoming bivaju primorani da skrenu sa auto-puta a zatim upadaju u zamku koju su im postavili nekakvi banditi. Nešto šire rečeno – ova epizoda je povratak na staro, na epizodu u stilu druge, dakle, ukoliko vam se kojim slučajem ne svidi treća epizoda ili je niste planirali pogledati možete nastaviti sa serijom od ove i nećete previše izgubiti. Road trip je predvidljiv jer je auto-put očekivano zakrčen a sporedne gradske ulice takođe očekivano kriju mnogobrojne opasnosti... Nije to prevelika zamerka jer verujemo da bi život u datoj situaciji bio upravo takav, možda još i gori/opasniji. Raznorazne bande bi svakako postojale, radile bi mnogo gora zverstva nego što smo do sada videli u seriji ali verujemo da bi ih vodili neki harizmatičniji lideri. Dajemo vremena da se Kathleen iskaže ali za sada ne deluje previše uverljivo. Mislimo da je i njoj, kao i nekim drugim sporednijim karakterima iz prve epizode, bila potrebna veća minutaža da ih bolje upoznamo ali šta je tu je - možda se nešto promeni u narednim epizodama. Ono što vidimo kada naši junaci upadnu u nevolje je napeto, bezizlazno, prepuno tenzije, dakle i pored predvidljivosti epizoda ima aduta zbog koje je difinitivno vredi pogledati.

Glavni adut Please Hold to My Hand je ipak Ellie jer njen karakter u ovoj epizodi dobija na širini. Iako je klinka često iritantna svojim ponašanjem, neposlušnošću, dugačkim jezikom ali i bezbrojnim pitanjima za tradicionalno natmurenog Joela ovoga puta nam je servirala dozu misterije (gde je to naučila da rukuje oružjem?), agresije (odakle joj taj izraz lica kada drži pištolj u ruci?) ali i humora u nekoliko navrata. Čak se i Joel pomalo opustio pored nje, možda čak i vezao za nju, uspostavlja se neka preko potrebna hemija, što je takođe očekivano ali svakako veliki plus. Takođe, veliki plus dajemo izgledu devastiranog sveta od kojeg zaista zastaje dah. U izgled razrušenih gradova, puteva i raznoraznih građevina je uloženo zaista mnogo truda, vremena a definitivno i novca pa su stvoreni vizuelno veoma očaravajući kadrovi dokle vam oko seže. Neke poglede na umrli, razrušeni i zakorovljeni grad ćete morati pauzirati da ga bolje osmotrite a ni enterijeri u kojima su se našli naši junaci nisu mnogo slabije urađeni (čitaj: prepuni su raznoraznog smeća i drugih ostataka). Ostaje sitnija zamerka da nam sve deluje mnogo zapuštenije od sveta koji je stao pre dvadeset godina. Dakle, ovo je epizoda koja odlično izgleda, ima odlične glavne likove i nešto slabije sporedne ali je sadržinski dosta predvidljiva, pa oni kojima to smeta neka budu upozoreni. Nama nije smetalo u tolikoj meri stoga dajemo ocenu: 7/10

Prey for the Devil (2022)

Mon, 06 Feb 2023 22:14:00 +0200

Režija: Daniel Stamm

Uloge: Jacqueline Byers, Debora Zhecheva, Christian Navarro
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt9271672/
Trailer: https://youtu.be/u_jJiZ2oZgs
Pogledajte još:Incarnate (2016)

Verovatno niste zaobišli gledanje Prey for the Devil a i kako biste kada je u pitanju jedan od većih prošlogodišnjih horor hitova. Film je prilično hypovan pa smo i pre njegovog izlaska mogli čitati o jezivim scenama koje sadrži, o publici koja nakon povraćanja napušta bioskopske sale i tome slično. Nakon gledanja filma zaključili smo da je dobar deo budžeta (ako ne i veći deo) otišao na marketing što ni u kom slučaju ne znači da film ne trebate pogledati, pogotovo ukoliko ste fanovi horora na ovu temu.

Prey for the Devil u svom fokusu ima sestru Ann, mladu kaluđericu, koja je na školovanju u jednoj velikoj katoličnoj ustanovi u kojoj se obučavaju sveštenici za buduće obrede egzorcizma. Autor filma je pronašao jednu pogodnu ideju kojom bi se uklopio u moderne holivudske trendove osnaživanja ženske populacije i ponudio nam jedan sasvim prosečan horor film na datu temu ali sa mladom ženom u ulozi isterivača đavola. Za one koji ne znaju – obredi egzorcizma su dozvoljeni isključivo sveštenicima, dakle muškarcima, a žene se školuju i pripremaju isključivo kao podrška njima, poput medicinskih sestara prilikom operacije. Sestra Ann planira da prekine viševekovnu tradiciju i postane prva žena koja je (upešno) izvršila jedan takav obred,međutim, kao i u drugim sferama modernog društva inicijative koje sprovode osnažene žene neće naići na topao prijem kod muškog roda pa će ona morati da pribegne i nekim rizičnim potezima. Ima tu i nekih ličnih razloga naravno, neke generičke porodične priče koja je tu ubačena samo reda radi, ali je kao glavni cilj istaknuto spasavanje zaposednute devojčice po imenu Natalie koja je u toliko poodmakloj fazi da joj nije preostalo još mnogo života.

Pravo pitanje kod filmova na temu egzorcizma i zaposednutosti je da li neki film nakon toliko decenija ceđenja suve drenovine uopšte može ponuditi nešto novo, nešto do sada neviđeno i bilo kakav detalj po kojem bi gledaoci pamtili ostvarenje. Odmah da vam kažemo da ukoliko želite gledati bilo šta originalno ostaćete razočarani. Osim elementa koji smo naveli u prethodnom pasusu, dakle prve žene u viševekovnoj tradiciji isterivanja đavola, ovaj film ne nudi gotovo ništa što do sada niste videli. Gotovo svaki kadar ste do sada overili više puta, čak i preokreti su mahom očekivani i ne uspevaju da iznenade gledaoca (neki su i veoma mlako sprovedeni, poput iznenadne veze Ann i devojčice) a sporedni karakteri su mahom klišeizirani i ne ostaju duže u sećanju. Međutim, film kao film je prilično dobro snimljen i teško mu je u zanatskom smislu zameriti ijedan detalj. Ukoliko ste fan ovakvih horora i niste zahtevan gledalac gledanje Prey for the Devil bi vam trebalo prijati i pored svih manjkavosti, u tolikoj meri da biste ga čak mogli proglasiti i jednim od boljih filmova na ovu temu u poslednjoj deceniji.

Film je nakrcan horor scenama koje znaju biti neugodne i sve odreda su dobro animirane. Većina horor scena se dešava tokom egzorcizama kada vidimo raznorazne efekte koji su rezultat borbe đavola i domaćina zaposednutog bića. Opet vidimo čudesna izvijanja ženskih tela i čujemo lomljenje kostiju i kičme (nakon kojih se osoba kreće kao da ništa nije bilo) ali to je nešto što je potpuno očekivano. Ono što nije očekivano je da na verbalnom planu Lukavi nije baš na zavidnom nivou pa ne koristi rečnik koji bi mogao naštetiti PG-13 ratingu filma. To i ne zameramo mnogo ali svakako zameramo što je dobar deo horor scena u formi jump scareaa to nikada ne cenimo, pogotovo kada su u pomenutim preteruje. Ipak, na polju horora film je zadovoljavajući pa onaj ko traži gomilu jezivih kadrova ovde može uživati gotovo polovinu filma. U glavnoj ulozi se posebno istakla odlična Jacqueline Byers i njenu izvedbu sestre Ann stavljamo na prvo mesto pluseva. Klinka u ulozi Natalie je veoma korektna, ima tu još nekoliko uverljivih rola (uglavnom nadređenih sestri Ann) a zanimljiv nam je bio i način funkcionisanja jedne takve katoličke ustanove.

Poslednje ali ne i najmanje važno – ambijent u kojem se film dešava je odličan te on mahom deluje sumorno i mračno, baš poput teme koju obrađuje. Još jednom se lokacija Bugarske pokazala kao pogodnom za jedan horor film, baš kao što se i finalna scena nije pokazala takvom, već je tu mode radi, ne bi li sve bilo šokantno, jezivo a opet otvoreno. Prey for the Devil ni u kom slučaju nije film koji je redefinisao žanr, verovatno nije ni film koji bi se trebao naći na listi najboljih horora 2022. godine, ali je pristojan film za jedno gledanje, pogotovo ukoliko ste fan filmova o egzorcizmu.

+ Jacqueline Byers kao sestra Ann
+ zavidan broj efektnih horor scena
+ dobra lokacija, režija, atmosfera
— preterivanje u broju jump scarea
— veliki broj klišea i neoriginalnosti

Ocena: 6/10

The Lair (2022)

Fri, 03 Feb 2023 22:11:00 +0200

Režija: Neil Marshall

Uloge: Charlotte Kirk, Jonathan Howard, Jamie Bamber
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt13468602/
Trailer: https://youtu.be/Y0dMzHLB2K8
Pogledajte još: Outpost (2008)

Mnogi kažu da su odlični Descent i Dog Soldiers bili samo početni uspeh Neila Marshalla, da je on odavno izgubio svoj rediteljski talenat i da više naprosto nije sposoban snimiti dobar (horor) film. Godinama čitamo mišljenja raznih teoretičara koji tvrde da se od Marshala više ne može očekivati ništa kvalitetno a u prilog toj teoriji oni navode i nekoliko oslabih ostvarenja pomenutog autora, zaključno sa prethodnim The Reckoning.

U The Lair pilotkinja Kate Sinclair obavlja redovne britanske zadatke negde iznad Avganistana kada biva pogođena od strane ničim izazvanih domorodaca pobunjenika. Dok oštećeni avion pada ka vreloj pustinji ona je primorana da se katapultira da bi se po padu na tle borila sa onim istim pobunjenicima, kojima bi jedan zarobljeni Britanac ili Amerikanac svakako dobro došao. Ipak, naišli su na tvrd orah: kapetanka Sinclair je spremna da brani svoj časni vojnički život do samog kraja koristeći sve sposobnosti koje poseduje. Ona kao da je dete Jasona Stathama i Lare Croft: uvek se dočekuje na noge, vešto izbegava sve metke, i najmanji zaklon uspeva da iskoristi a zatim i da utekne u nekakav napušteni bunker. E, samo što to nije bilo kakav bunker već tajni ruski istraživački centar u kojem su Sovjeti pokušavali napraviti supervojnika! Kada bude potisnuta direktno u labaratoriju za eksperimente ona će probuditi spodobe koje su polu-ljudskog a polu-vanzemaljskog porekla. Te iste spodobe će izaći na površinu zemlje i, naravno, šta drugo, istog trena udariti na obližnju američku vojnu bazu...

Od samog početka je jasno da The Lair nikako ne može biti ozbiljan film (makar se nadamo da ga autor nije snimio kao takvog) i da u njemu možete uživati isključivo ukoliko vam paše akcioni SF horor sastavljen od tone jeftinih klišea. Ovde zaista nijedna sekunda nije nova. Čini se da su Neil Marshall i Charlotte Kirk (glavna glumica, scenaristkinja i – što je možda najvažnije – Neilova verenica) pokušali da iskombinuju neke elemente dva najpoznatija Marshalova filma sa određenim elementima akcionih komedija B produkcije. Zašto su insistirali upravo na ovakvom spoju žanrova a ne na čistokrvnom hororu zaista ne znamo. U svakom slučaju, imaćete prilike da „uživate” u veoma slabom scenariju i najlošijim dijalozima koje ste čuli poslednjih sezona a možda i duže. Neki od dijaloga su zaista urnebesno loši, tu negde blizu je i gluma, štosevi uglavnom nisu ni najmanje duhoviti jer su užasno izanđali, gotovo svi elementi filma su klišeizirani i potpuno očekivani a šlag na lošu tortu je glasovna komponenta koja je očigledno naknadno nasnimljena pa sve deluje kao da gledamo film koji je sinhronizovan uz pomoć glumaca amatera.

Vizuelno je The Lair korektan, uglavnom jer jeste dobro režiran i dešava se u oku prijatnom ambijentu pustinje, sa tek povremenim noćnim scenama. Akcione sekvence karakteriše veoma brza montaža tokom koje je otežano praćenje dešavanja ali se izgled samih stvorenja može mnogo bolje videti kada se tempo filma uspori. Izgled kreatura nije nimalo loš, makar što se tiče kvaliteta maski i/ili animacija. Ukoliko ih cenimo po maštovitosti tu već stvari nisu sjajne a nisu sjajne ni na polju istorijata dotičnih stvorenja. Ono koliko smo vam ispričali o njima u prethodnom pasusu toliko znaju i naši junaci a obzirom na slabe ocene filma nećemo ni biti u prilici da saznamo nešto više o dotičnima u sequelu, iako je autor ostavio šansu i za tako nešto. Jedna od najiritiantnijih odluka je bila da se film „obogati” izuzetno agresivnim i glasnim zvučnim efektimazbog kojih je gledalac prinuđen da tokom čitavog filma ne ispušta daljinski upravljač iz ruku, da utišava ton kada nastupi tarapana sa stvorenjima a da ga pojačava čim napadi prođu jer neće čuti šta likovi na ekranu govore. Svi likovi odreda su neharizmatični (tu ubrajamo i glavnog lika), neuverljivi, veoma klišeizirani ali sa previše nelogičnosti u svojim postupcima.

Upravo zbog tih i takvih likova usiljeno deluje odjavna špica u kojoj se karakteri posebno nabrajaju uz njihovu veliku fotografiju, kao da smo ih zaista i zapamtili i kao da su oni ostavili neki dublji pečat na gledaoce. Osim gomile akcionih scena koje jesu dobro snimljene i režirane te u nekoliko navrata atraktivnih čudovišta u The Lair nemate šta videti pa se on može nazvati skoro gubljenjem vremena. Finalna rečenica ove recenzije mora biti ova: ne možemo verovati da je autor Descent i Dog Soldiers mogao snimiti nešto poput The Lair.

+ odlično režirane akcione scene
+ čudovišta; pustinjski ambijent
— veoma slaba klišeizirana priča
— gluma, likovi, dijalozi, postupci
— katastrofalna audio komponenta

Ocena: 4/10

The Haunting of Hill House (2018)

Tue, 31 Jan 2023 21:28:00 +0200

Više o seriji: https://www.imdb.com/title/tt6763664/

Trailer: https://youtu.be/3eqxXqJDmcY

Nismo krenuli redom jer smo prvo pogledali Midnight Mass, treću po redu seriju Mikea Flanagana, a tek nakon nje The Haunting of Hill House, njegovu prvu, najpoznatiju i najcenjeniju seriju. Ipak, to nije važno jer dve pomenute serije nisu ni na koji način povezane. Ova koju opisujemo je na određeni način vezana sa The Haunting of Bly Manor i sa njom čini The Haunting antologiju, čiji treći čin i dalje očekujemo u narednim godinama mada su šanse za to sve manje, i to po rečima samog autora.

The Haunting of Hill House je paranormalna horor drama, sastavljena od deset epizoda a pojavila se 12. oktobra 2018. godine. Materijal je baziran na istoimenoj noveli Shirley Jackson ali se veoma blago oslanja na to pisano delo pa se ne može govoriti o nekakvoj ekranizaciji već više o savremenoj verziji tek blago naslonjenoj na tu knjigu. U recenziji koja sledi nećemo seriju ceniti po tome koliko ona prati ili ne pomenuto pisano delo, niti će to uticati na našu krajnju ocenu. Mišljenja smo da većina gledalaca ove serije svakako nije čitala knjigu iz 1959. godine pa im te informacije i neće biti previše bitne ali to svakako ne znači da gore pomenutu knjigu svaki fan horora ne bi trebao pročitati. Uglavnom, priča serije počinje nešto konfuznije nego što smo očekivali jer prati veliki broj likova u dve vremenske linije.Potreban je određeni vremenski period da se pohvata ko je kome šta (i tada i sada) a taj period je otprilike dužine prve epizode, dok ne vidimo sve likove i čujemo šta nam imaju reći za početak. Dakle, u sadašnjosti pratimo porodicu Crain, tačnije – dva brata i tri sestre, njihovog oca i druge osobe sa kojima su dotični likovi povezani ili okruženi a u prošlosti takođe gledamo pomenutu porodicu, kada je njihov otac bio mlad a braća i sestre bili klinci. Radnja u prošlosti je bogatija za jednog važnog lika – majku, koja je tragično nastradala (to ćete veoma brzo saznati pa stoga nije spoiler).

Dešavanja iz prošlosti vidimo u formi flashbackova, raznih dužina i mestimično isprepletenih sa događajima iz sadašnjosti. Godine 1992. Hugh Crain je skupa sa svojom suprugom arhitektom zarađivao novac rekonstrukcijom i restauracijom starih kuća koje bi onda prodao za mnogo veću svotu od uloženog. Dok radovi traju porodica bi se uselila u građevinu, deca bi živela u svom privremenom domu a tako je bilo i u slučaju Hill House, ogromne stare kućerine koju je trebalo dobrano popraviti a potom sačekati da se pojavi neki imućni kupac. Međutim, vremenom se ispostavilo da Hill House nije sasvim obična stara palata i da u njoj postoje određeni paranormalni elementi koji su, naravno, vezani za njen istorijat i za osobe koje su u njoj nekada davno živele. Veoma brzo se počinju pojavljivati raznorazne karakondžule, čuju se razni zvukovi, oseća se nečije prisustvo i život u kući naprosto postaje neugodan jer se oseća opasnost na svakom koraku. Najteže od svega je što se neki od njenih stanara počinju upadljivo menjati, kao da postaju obuzeti kućom i kao da neko od nekadašnjih stanovnika počinje da ih zaposeda... Nakon tragedije otac izvodi svoju decu, sele se u nepoznatom pravcu i ne vraćaju se nikada više u Hill House. Ali, i nakon toliko godina, dakle u sadašnjosti, demoni prošlosti i dalje progone Crainove, u tolikoj meri da se čini da zapravo nikada nisu ni napustili Hill House i da iako ne žive u kući ona svakako živi u svakome od njih...

U početku serije prisutna je misterija, svakako, i to u obe vremenske niti. Dešavanja u prošlosti su mnogo atmosferičnija jer je naprosto i sama kuća pogodnija za stvaranje jezive atmosfere. Sumornih kadrova ovde ima napretek, objekat je zaista zastrašujuć a bezbroj prostorija koje su smeštene duž dugačkih hodnika na više nivoa se čine pogodnim za sve osim za odrastanje petoro mališana. Ipak, upravo ovde odrastaju naši mali junaci i susreću se sa nekakvim stvorenjima koja uteruju strah u kosti i nama odraslima pored malih ekrana... Obzirom da se nalaze u zaista velikoj kući a da su im roditelji uglavnom zauzeti poslovima popravke objekta klinci su mahom ostavljeni sami sebi, da se snalaze kako znaju i umeju a noću suočavaju sa jezivom ženom slomljenog vrata ili još jezivijim čovekom sa štapom, između ostalih. Neki od strašnih kadrova koje ovde vidimo su toliko jezivi da bi ih osobe koje nisu navikle na horor filmove jedva pogledale. Količina horora koju emituje The Haunting of Hill House (u staroj niti radnje) je duplo veća od bilo kojeg haunted house modernog horora kojeg se možete setiti. Horor elemente ocenjujemo najvišom ocenom a da nije druge niti radnje seriju bismo preporučili bukvalno svakom horor gledaocu i osobi koja posećuje ovaj blog. Međutim, postoji i moderna nit radnje koja je u mnogo čemu drugačija i zahtevnija.

Radnja u sadašnjosti je uglavnom lišena horora, makar do nekoliko poslednjih epizoda, i uglavnom se bazira na odnosima među likovima. To ni u kom slučaju ne znači da su ti događaji dosadni ali nećete videti nikakve spodobe, duhove i jump scareove već ćete biti osuđeni na pojedinačno upoznavanje svakog od braće i sestara, zatim i na njihovog oca i pokojnu majku, a zatim i na suočavanje sa njihovim istorijatima i ličnim demonima. Svaka epizoda je rezervisana za jednog karaktera, što je odlično rešenje, a kasnije se njihove sudbine sudaraju u dužem finalu koje traje više epizoda. Savremena dešavanja imaju nešto drugačiji tonalitet od onih iz 1992. godine, mahom su dramski obojeni, baš u prepoznatljivom Flanaganovom stilu koji karakterišu izuzetno dugi kadrovi, beskrajni monolozi i tek nešto kraći dijalozi a sve u cilju istraživanja psihologija ličnosti, njihovih emocija, dubljih osećanja, načina na koji se bore sa ličnim gubicima, te drugim težim temama. Ovi elementi su svakako vredniji od jeftinog plašenja gledalaca u jezivoj Hill House ali će predstavljati odbojnu stranu serije zbog koje se može desiti da joj određen broj gledalaca okrene leđa. Za pravo uživanje u seriji, kao uostalom u svim Flanaganovim materijalima, potrebno je zagrebati nešto dublje u likove, malo ih bolje upoznati i izvući neke pouke jer će vam ukoliko to uradite i rasplet delovati smislenije i razumnije.

Ipak, dobar deo stvari prosečnom gledaocu može vrlo lako da izmakne pa je veoma teško povezati sve kadrove, uzročno-posledične veze i shvatiti šta je sve autor serije zamislio i pokušao poručiti. Deo dešavanja u finalnim epizodama svakako može ostati nejasan, apstraktan, ali zbog toga je serija i pogodna za ponovno gledanje, makar onim gledaocima koji imaju strpljenja i dovoljno vremena. Za naš ukus je rasplet trebao biti jednostavniji i utiska smo da je Midnight Mass bio nešto jednostavniji za shvatanje i praćenje. Ne možemo se oteti utisku da su neke stvari i pored tolike satnice serije ipak ostale nedorečene, poput pravog istorijata građevine što bi svakako bilo zanimljivo videti i znati. Na nekim istorijatima autor istrajava i previše (zlobnici bi rekli – guši gledaoca, i možda bi bili u pravu) dok na glavnom elementu iz samog naslova serije (famoznoj kući Hill House) ne insistira previše i bukvalno celu njenu prošlost prelazi u nekoliko prepričanih rečenica. Znamo da je ideja autora filma bila nešto dublja od prostog i jednostavnog horora o zaposednutoj kući ali nam se ovo ipak čini kao propust. Ima tu još nejasnih pojedinosti, što je možda i subjektivan utisak, i nekih sudbina likova za koje nismo pronašli svrhu. Naravno, ovu seriju će svako doživeti na svoj način pa postoji mogućnost da vam se upravo dopadne ono što smo joj mi zamerili.

Ono što niko ne može prigovoriti autoru je da svoje delo nije dobro režirao. The Haunting of Hill House je mastralno režiran, gde su kadrovi u kući ipak impresivniji od savremenih dešavanja. Kuća pruža mnogo više mogućnosti da se talenat autora iskaže pa tako gledamo bezbroj odličnih kadrova kada se kamera kreće po dugačnim mračnim hodnicima, po ovećem centralnom stubištu ili uz visoke ovalne stepenice koje vode do nekakvih vrata. Prava poslastica su odlično režirane jezive scene koje smo već spomenuli a koje mogu komotno završiti u udžbenicima jezivih scena XXI veka. Da savremena nit radnje ne bude sasvim zanatski potcenjena tu je i najbolja epizoda u kompletnoj seriji – šesta epizoda pod imenom Two Storms, koja prikazuje paralelne oluje u dva vremenska perioda. Dok razmišljate da li je jezivija oluja koja divlja oko uklete kuće ili oluja iznad mrtvačnice u kojoj je telo mlade pokojnice imaćete priliku da uživate u nečemu što se zaista ne može opisati: Flanagan je pokušao da kompletnu epizodu uradi u što manjem broju kadrova a konačan broj je – pet: tri kadra u mrtvačnici i dva u Hil Housu. Najefektniji kadar traje čak 17(!) minuta i toliko oduzima dah da se odmah nakon njega mora premotati i pogledati ponovo. Ne smemo ni pomišljati koliko je teško bilo snimiti ovako dugačak kadar koji uključuje pola tuceta likova, gde niko ne sme da napravi ni najmanju grešku inače se sve ponavlja.

Ovakvi kadrovi svakako ne bi bili mogući da nije bilo odlične glumačke postave, toliko dobre da zaista ne možemo nikoga istaći. Svi su ovde odlični, svi perfektno odgovaraju svojim ulogama i svi deluju prilično uverljivo, čak i deca koja glume mlade junake u 1992. godini. Kvalitetan kasting je sada već zaštitini znak Flanaganovih filmova i serija a takođe je zaštitini znak i to što u svaki svoj materijal mora ubaciti i svoju suprugu.Ipak, za nas to nikako nije minus: Kate Siegel je izuzetno talentovana glumica i zaista se radujemo kada god vidimo da igra u nekom horor filmu ili seriji. Ovde ona čak poseduje i određene super moći što je dodatno začinilo celu priču. Flanagan je poznat i po tome što voli da više puta radi sa istim ljudima pa se tako i u The Haunting of Hill House pojavljuju neki glumci koje možete videti u njegovim drugim projektima. Ni to nije nikakva zamerka jer su višepozivci svi odreda izuzetno kvalitetni, pružaju maestralne glumu čak i u sporednim ulogama (poput recimo Samanthe Sloyan), a u odnosu na recimo Midnight Mass su u nešto drugačijim rolama. Posebnu pohvalu upućujemo na izbor klinaca jer su angažovana zaista talentovana deca za svoje godine a koja istovremeno svojim facama podsećaju na starije likove pa je lako identifikovati isti karakter u dve vremenske linije. Zanimljiva nam je bila i pojava Lulu Wilson, sada već etablirane klinke u horor žanru.

The Haunting of Hill House nije serija bez mana ali je svakako preporučujemo za gledanje, makar onim gledaocima koji su spremni da staloženo pristupe seriji i uhvate se u koštac sa veoma sporom analizom nekih od najdubljih tema ali na kompleksan način. Serija nije vedra, metaforički se bavi nekim najtežim stvarima ali zahteva da proniknete u njenu dubinu i simboliku koju je autor zamislio. S druge strane ovo jeste serija koja poseduje neke od najstrašnijih kadrova koje smo videli u poslednjoj deceniji pa ju je i zbog toga velika šteta propustiti.

+ velika doza misterije i jezive atmosfere
+ serija se uglavnom bavi teškim temama
+ veoma jezive horor scene; odlična režija
+ glumačka postava; epizoda Two Storms
— ponekad suviše razvučeno; nejasnoće

Ocena: 7/10

The Visitor (2022)

Sat, 28 Jan 2023 19:29:00 +0200

Režija: Justin P. Lange

Uloge: Finn Jones, Jessica McNamee, Thomas Francis Murphy
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt15558152/
Trailer: https://youtu.be/QuNAnj3x4f8
Pogledajte još:The Long Night (2022)

The Visitor je američki horor film koji samo u svom začetku deluje kao neko prosečno haunted house ostvarenje. Zapravo, ovo je psihološka horor misterija, ne previše originalna i ne previše kvalitetna ali koja može predstavljati zabavno štivo za ljubitelje ovakvih materijala. U svakom slučaju za karijeru Justina P. Langea (The Seventh Day, The Dark) ovaj film predstavlja uzlaznu putanju pa hajde da vidimo kakvi će mu biti naredni projekti...

Ali, hajde prvo da se osvrnemo na The Visitor: kada se nakon određenih porodičnih turbulencija Robert i njegova supruga odluče za novi početak oni se useljavaju u njenu porodičnu kuću u kojoj je ona odrasla. Da nema određenih repova koje vuku iz prošlosti (traume, psihički poremećaji) sve bi delovalo kao jedan idiličan fresh start ali jedan momenat tokom sređivanja kuće im unosi nemir u vezu... Naime, Robert na tavanu kuće uočava portret izvesnog čoveka koji u tolikoj meri liči na njega da je on ubeđen kako gleda samog sebe! Naredni dani će mu doneti još veće uzbuđenje koje prerasta u histeriju jer gde god da se dene – Robert vidi sebe na starim fotografijama. Da stvar bude još gora (a i još tajanstvenija) pojedini ljudi će pokušati da ga upozore na nešto, pokazujući time da ga možda i (pre)poznaju... Prava misterija koja na papiru deluje mnogo zanimljivije nego što je ispala u praksi. Ipak, kao što rekosmo – film može pružiti dovoljno zanimljivih minuta, pogotovo u prvoj polovini filma, dok se detalji raspleta ne počnu otkrivati. Znate kako je: današnji filmovi uglavnom imaju zanimljive ideje ali traljave realizacije pa je tako i u slučaju The Visitor...

Prva stvar koja može privući gledaoce ovom filmu je što on zaista deluje kao još jedan haunted house film. Mladi par se useljava u svoj novi dom, taj novi dom se nalazi negde na obodu šume ali dovoljno daleko od bilo kakve civilizacije, kuća je dovoljno stara i velika da bi se u njoj moglo štošta jezivo odvijati itd. Jedina originalna stvar, ali svakako element koji po našem mišljenju i nije morao biti implementiran, je što ovde u glavnoj ulozi imamo muškarca Roberta a ne neku žensku osobu. Više volimo da posmatramo žensku osobu na ekranu a slabijem i lepšem polu mnogo bolje pristaju neki specifični kadrovi koje sada već decenijama gledamo u sličnim ostvarenjima. Ovaj element ipak nećemo uzeti za zlo jer je (ako ništa drugo) lik Roberta dobro odigran a zbog muške osobe koja je u fokusu The Visitor svakako odudara od ostatka moderne triler horor ponude. Vrlo je verovatno da na ovo nećete ni obratiti pažnju jer ćete biti zaokupljeni preovlađujućom misterijom i činjenicom da je Robert bukvalno upao u neku košmarnu Zonu sumraka iz koje ne može pobeći a za koju, čini se, ne postoji logično objašnjenje.

Ukoliko nastavite da razmišljate o logici zaključićete da i mnogi drugi detalji ne deluju realno a u tom tonu je skrojeno i finale koje je prilično nategnuto. Finalni preokret sadrži mnogo neuverljivih slučajnih koincidencija a i samo „objašnjenje” misterije koju smo do tada posmatrali teško da može zadovoljiti bilo kojeg gledaoca. Ovo ne iznenađuje previše, čak je prilično očekivano, jer moderni horori uglavnom ne znaju kako da smisleno završe ono što su sami započeli. S druge strane, film sadrži zavidan asortiman kliše momenata ali u tim silnim neoriginalnostima ili očekivanim račvanjima uspeva u nekoliko navrata da uplaši gledaoca, pre svega jump scare momentima. Specijalni efekti su uglavnom korektni, kada su maske u pitanju više (pogledajte jednu od fotografija uz ovaj opis) a u slučaju ubistava nešto manje (recimo, ubistvo insektima je upadljivo animirano). Film ne deluje spektakularno, ne poseduje scene koje će vam nakon dužeg vremena ostati u pamćenju ali poseduje neku blago neprijatnu atmosferu koja se pojačava kako film ide prema svom završetku.

U The Visitor nema previše elemenata koji vas mogu oduševiti ali ukoliko volite horore u kojima neka-tamo-žena-poludi-u -velikoj-kući možda će vam prijati nešto putpuno drugačije – kako je muškarac poludeo u takođe velikoj kući... Utiska smo da je ovde propuštena šansa za nešto kvalitetniji i jeziviji film pa nećemo dati preporuku da se on pogleda po svaku cenu.

+ lokacija, misterija, atmosfera
+ Finn Jones u ulozi Roberta
— vrlo diskutabilan završetak
— predvidljiv i klišeiziran
— neuverljiv i bez smisla

Ocena: 4/10

Terrifier 2 (2022)

Wed, 25 Jan 2023 22:26:00 +0200

Režija: Damien Leone

Uloge: Lauren LaVera, Kailey Hyman, Jenna Kanell
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt10403420/
Trailer: https://youtu.be/6KkONLf_ZKU
Pogledajte još: It (2017)

Protekla godina je po našem mišljenju bila nešto bolja na polju horora od 2021. pa su se iskristalisali neki kvalitetni filmovi i oni koji su doneli nešto novo, zanimljivo, originalno pa čak i (dobrim delom) do sada neviđeno. Takvi filmovi iako malobrojni udahnuli su dozu svežine u posustali nam žanr i doneli zračak optimizma svim horor sladokuscima. Za jedan takav film ćete morati pročitati prethodnu recenziju, dok se u ovom bavimo oslabim Terrifier 2...

Iako se hronološki odigrava neposredno nakon prethodnika i iako zvanično etiketiran kao direktni sequel Terrifier 2 se samo delimično naslanja na prvenac, uglavnom u pogledu glavne slasher „ikone” i još jednog krajnje nebitnog lika (Victoria). Ostatak radnje je stand-alone i uključuje potpuno nov asortiman likova koji su sastavljeni od tinejdžerke Sienne, njene porodice (majka i brat), njenih prijatelja i drugih osoba koje ona sreće tokom trajanja ovog filma. Nakon vaskrsnuća u finalu prethodnika Art the Clown se ustremljuje na našu klinku i slashuje sve sa kojima ona dolazi u kontakt. No, priča nije baš tako jednostavna jer je autor iz nekog razloga u svoje delo implementirao i paranormalne elemente: tu je misteriozni pokojni otac naše junakinje, njen brat koji ima misiju da nasledi očevu (nepoznatu) misiju, tu su nekakvi sveti elementi koji su (tako barem kažu) veoma bitni za priču a tu je i – The Little Pale Girl, Artova pomoćnica! No, bez obzira na sve ove detalje srž filma je i dalje brutalno slashovanje uz česte Artove grimase i specifičnu mimiku što je i svojevrsni trademark njegovih filmova. Nema dvojbe oko toga da dotični brutalni klovn jeste postao slasher ikona za određeni krug gledalaca ali to ni u kojem slučaju ne znači da je Terrifier 2 film bez mana...

Kao brutalni slasher par ekselans kojem su specijalni efekti apsolutni adut nema druge nego da ih prve pomenemo. Malo je reći da su specijalni efekti brutalni: ove gnusne sadističke gadosti nisu viđene tokom prethodne sezone a uključuju razna komadanja tela, obezglavljivanja, kasapljenja, skalpiranja, vađenja očiju, organa te konzumiranja istih. Nabrojane mesarske aktivnosti u filmu nisu tako ogavne kao što bi mogle delovati nabrojane na papiru jer su specijalni efekti rađeni u duhu 80-ih, uz pomoć praktičnih efekata i sa minimalnom upotrebom animacija koje tek tu i tamo čine da se scena popuni sitnicama. Svi specijalni efekti su rađeni maketama, raznim pumpama i cevčicama, uz enormno korištenje jarko crvene farbe/kečapa kojima su bojeni setovi. Ove scene su apsolutni highlight filma a mi bismo rekli – i jedino vredno što se u njemu može videti. Ovi kadrovi ne mogu da zgade iskusnijeg gledaoca ali mogu da ga vrate u detinjstvo kada su harali nižerazredni horori sa sličnim nivoom efekata. U određenim trenucima gledamo i prave „humorističke” scene koje mogu nasmejati svakog 13-godišnjaka, poput kadrova kada Art bukvalno utrljava žrtvi so na ranu. Međutim, ukoliko gledate ovaj film u dobrom i odabranom društvu većina brutalnih i krvavih scena može biti zanimljiva, duhovita i sklona komentarisanju.

U te i takve brutalne scene se Art the Clown relativno dobro uklapa i uspeva da od gledalaca izmami dva-tri smeška nakon što složi tuce svojih karakterističnih faca (verovatno najduhovitiji kadar sa dotičnim je kada isprobava smešne naočare u prodavnici). Međutim, ni on ni über-crveni specijalni efekti ne mogu zamaskirati činjenicu da je ovo film sa veoma rudimentalnom, da ne kažemo veoma slabom pričom. Priča koju gledamo je u principu nepostojeća, ona ne poseduje ni početak a (skoro) ni kraj, pa ni u kom pogledu ne može zadovoljiti posmatrača koji traži čak i blago zaokužen film. Brutalna je činjenica da Terrifier 2 deluje kao nedovršeni, film bez početka i kraja, kao amaterski uradak koji su nekakvi srednjoškolci tokom časa napisali na zadnjoj strani iškrabane sveske iz nekog dosadnog predmeta... Ovo još čudnije zvuči ukoliko imamo u vidu da film traje skoro 140 minuta što je zaista previše za jedan slasher film, pa bio on i mnogo kvalitetniji i zanimljiviji od ovoga. Dešavanja se ovde zaista produžavaju u nedogled, često nimalo zanimljivim ili bitnim događajima, a posebno je sve rastegnuto u finalu koje nikako da se završi... O stupidnosti koje to finale donosi nećemo ovog puta jer se to zaista ne može rečima opisati. Međutim, ukoliko film gledate u dobrom i odabranom društvu uz nekoliko boca piva možda vam se i dopadne...

Dodatni problem su nejasnoće koje nikako ne spadaju pod obavezne i podrazumevane kada je ovaj žanr u pitanju. Jednostavno, slasher nije nikakva misterija i nema potrebe snimati čak tri filma od preko dva časa da bi gledaocima postalo jasno ko je glavni negativac a ko lik koga on u celoj trilogiji proganja. Ovde smo svedoci da se kroz ceo film spominje pokojni otac naše junakinje Sienne ali ni za trenutak ne doznajemo koji su motivi dotičnog niti u kakvoj je om korelaciji sa famoznim klovnom. Ukoliko to ne znamo džabe je da pitamo za famoznu svesku i još famozniji mač a po rečima autora filma to i još mnogo drugih stvari će biti pojašnjeno u trećem delu serijala. Iz nekog razloga autor ima potrebu da svoj serijal filmova pretvori u Cloverfield pa eto mu... Dalje, već nakon uvodnih sekvenci jasno je da gluma većine aktera nije na zadovoljavajućem nivou a to se pre svega odnosi na majku i brata. Srećom pa su drugi likovi (pre svega Sienna i njena drugarica) prilično dobro odglumljeni i pristojno se snalaze u random nabacanim scenama koje deluju cool ali nemaju nikakve veze jedna sa drugom. Recimo, nekakav čudan san koji Sienna sanja deluje veoma živahno, bizarno a zatim i veoma krvavo i kao takav predstavlja pravi intermezzo a grafički je potpuno izmešten od ostatka filma. Taj san nema nikakve veze sa ostatkom filma, međutim, ukoliko film gledate u dobrom i odabranom društvu uz nekoliko boca piva i određenu količinu vutre...

Da ne dužimo – Terrifier 2 donosi zavidnu količinu retro specijalnih efekata i na tome se zaista mora odati poštovanje ekipi koja je radila na njima. Uz specifičnu i vrlo dobru retro synth muzičku podlogu te uz odličnu Lauren LaVera u ulozi Sienne ovo su i jedine pozitivne stvari koje smo videli. Autori su ovom projektu pristupili prilično amaterski, potpuno zanemarujući sve druge elemente koji čine jedan ozbiljan film osim vizuelnog aspekta, uspevajući da stvore tek za nijansu bolje ostvarenje od veoma slabog prethodnika. Nakon uspeha ovog filma autor se već priprema za snimanje narednog dela a ukoliko nastavi ovim tempom već oko petog ili šestog dela će dosegnuti kvalitet slabijih F13 ili Halloweennastavaka.

+ brutalna i krvava ubistva; muzika
+ Lauren LaVera u ulozi Sienne
— nepostojeća i razvučena priča
— neubedljivosti i nejasnoće
— amaterizmi i preterivanja

Ocena: 4/10

Nope (2022)

Sun, 22 Jan 2023 21:48:00 +0200

Režija: Jordan Peele

Uloge: Daniel Kaluuya, Keke Palmer, Brandon Perea
Više o filmu: https://www.imdb.com/title/tt10954984/
Trailer: https://youtu.be/In8fuzj3gck
Pogledajte još:Terrifier 2 (2022)

Sigurno vam se više puta desilo (ma šta više puta – desetinama puta) da od nekog filma očekujete mnogo a on vas nažalost razočara. Svedoci smo da vrlo često neki hypovan film, dugo očekivani nastavak ili rimejk ne opravda naša visoka očekivanja, iz raznoraznih razloga, i pokvari nam raspoloženje, preplavi nas besom i dovede do one čuvene rečenice – ja filmove ovog serijala (ili ovog režisera) više ne gledam! Ali, da li vam se nekada desila potpuno obrnuta situacija?

Pažljiviji čitaoci ovog bloga ili oni koji prate objave na našoj Facebookstranici više puta su se mogli uveriti da smo prema Jordanu Peeleu bili veoma kritični, često na granici dobrog ukusa. Više puta smo ponovili da je njegovo prvo i najcenjenije ostvarenje relativno dobro ali suviše banalno (da ne ulazimo u neke teže reči o kojima možemo i u privatnoj prepisci) dok je njegov drugi film ostao nedovoljno razumljiv i po našem mišljenju precenjen (kao uostalom i Get Out). Nakon izlaska njegovog trećeg filma, pod čudnim imenom Nope, zarekli smo se da ga nećemo ni pogledati, unapred ubeđeni kako ćemo film žestoko iskritikovati sa predrasudom da je u pitanju precenjeno ostvarenje, mahom nerazumljivo, koje obrađuje za Peela davno prežvakane teme. Ipak, naša čvrsta reč je pala u vodu jednog nedeljnog popodneva kada smo pristupili gledanju filma, spremni da žestoko ispljujemo film i dodelimo mu jednu od najnižih ocena. I šta se desilo? Posle uvoda nevoljno smo priznali da ovo uopšte nije loše, nakon jednog časa imali smo osmeh na licu a po završetku filma smo bili ubeđeni da je ovo verovatno (horor) film godine... O kakvog li twista, dostojnog prosečnog (dakle oslabog) modernog triler horor filma!

Nope počinje jezivom scenom sa seta nekakvog sitkoma po imenu Gordy's Home, gde je krajem 90-ih došlo do iznenadnog masakra. Šimpanza iz naslova sitkoma je iznenada pomahnitala i izmasakrirala sve članove glumačke ekipe, pošteđujući samo dečaka po imenu Jupe. Ma koliko se ova scena na samom početku filma činila apstraktnom i nepovezanom sa ostatkom radnje ona u kasnijem toku dobija svoj smisao ali do tog trenutka moramo ispratiti naše glavne junake... Glavni junaci filma, tamnoputi brat i sestra po imenu OJ i Em(erald) Haywood, rade na svom ranču gde drže konje koje iznajmljuju filmskoj industriji za potrebe snimanja. Zbog sve slabijeg posla (čitaj: sve manja potreba za konjima u holivudskim filmovima) OJ ozbiljno razmišlja o prodaji svog celokupnog imanja. Sestra Em je protiv toga a dok se stavovi brata i sestre ne usaglase OJ prodaje konje pojedinačno kod svog najbližeg komšije koji je i jedini zainteresovan za kupovinu imanja. Taj komšija je niko drugi do Jupe, nekadašnja dečija zvezda a sada više poznat po tome što je jedini preživeli sa filmskog seta Gordy's Home. Jupe nakon napuštanja Hollywooda drži tematski park, svojevrsnu vrstu cirkusa, gde malobrojnim posetiocima održava izvesni „spektakl” za koji su neophodni konji. Kakva predstava je u pitanju – videćete sami...

Gotovo istovremeno nešto nepoznato i zastrašujuće počinje da vrši teror nad rančem naših junaka... Oni angažuju jednog kompjuteraša da im postavi kamere a kada pogledaju snimke imaće šta i da vide. Obzirom da je od pojave filma već proteklo dosta vremena više nije nikakav spoiler reći da je u pitanju famozni leteći tanjir koji dane provodi maskiran iza oblaka a noću se obružava na ranč a pogotovo na konjišnicu brata i sestre. Borba protiv mnogo moćnijeg ali pritom i potpuno nepoznatog neprijatelja neće biti nimalo laka ali OJ i Em su odlučni da odbrane svoju imovinu i ostanu svoji na svome... U borbi će im pomoći (svako na svoj način, jel’) još nekoliko manje ili više čudnih i bizarnih likova, videći u ovom spektakularnom akcidentu priliku za ostvarivanje nekih svojih snova. Svako od pomenutih likova predstavlja jednu određenu grupu ljudi koja nastanjuje jednu određenu lokaciju unutar ili u blizini „letećeg tanjira”. A obzirom da je taj tzv. NLO veoma primamljiv posmatraćemo kako mnogi pokušavaju da mu se približe, ne birajući sredstva i ne pitajući za cenu. Naravno, taj leteći tanjir jede sve oko sebe i samo izuzetno otporni mu se mogu odupreti, baš onakvi nezavisni, staloženi tipovi poput OJ-ja koji će na sve bisere koji ispadaju iz letećeg objekta kratko, jasno i odsečno reći – Nope!

Sam početak filma na jasan način poručuje u kojem smeru će sve ići i u kojim vodama Peele planira da se zadrži, servirajući nam priču o Plate 626 Gallop snimku tvrdeći kako su OJ i Em direktni potomci tamnoputog jahača konja sa čuvenog snimka. Suprotno našim očekivanjima ovo su skoro jedini elementi koji simbolikom podsećaju na Get Out jer se Peele odmah seli na drugi teren, ovaj put spreman i naoružan za „napad” na jednog drugog jakog neprijatelja... Peele se ovde obračunava sa show biznisom, spektaklom, filmskom industrijom i Hollywoodom, pucajući iz svih raspoloživih oružja u gotovo svakom kadru. Pravo je zadovoljstvo posmatrati kako iza gotovo svakog kutka ranča smeštenog u pustinji izbija određena simbolika vezana za temu koja se obrađuje, kako alegorije i metafore bujaju na vrelom pustinjskom suncu i kako sve pomenute slike završavaju usisane u mnogo moćnog neprijatelja, nedodirljivog, uzvišenog, protiv kojeg se može boriti samo na jedan način, iznutra, eksplozijom, kao što je i Peele uradio ovim filmom. Za istinsko uživanje u Nope neće vam biti dovoljno samo površno gledanje već ćete morati analizirati svaku scenu, često apstraktnu scenografiju (šareni baloni), naizgled nebitne stilske detalje (famozna cipela ne pada) ali i boje koje nikako nisu slučajne. Zbog brojnih detalja i skrivenih elemenata ovo je svakako ostvarenje koje je pogodno za višestruka gledanja, što smo mi i učinili.

Za razumevanje određenog broja kadrova ćete ipak morati posegnuti za wikipediom jer vam na inicijalno gledanje neće biti (dovoljno) jasni. Jedan od takvih segmenata je i sam Gordy's Home sitkom, koji predstavlja najjeziviji period filma. Peele je zapravo u Nope ubacio istinitu zastrašujuću priču o šimpanzi Travisu koji je jednog zimskog dana 2009. godine izmasakrirao prijateljicu svojih vlasnika, ženu koja je nažalost preživela. Kažemo nažalost jer je nesrećna žena ostala teško deformisana o čemu se možete informisati u brojnim klipovima i tekstovima na internetu. Ovi dokumentarci, autentični snimci, njena gostovanja i fotografije ne samo da su ogromno upozorenje da divljim životinjama nije mesto u okruženjima koja za njih nisu prirodna već i predstavljaju mnogo veći horor ne samo od svega što možete videti u Nope već i u bilo kojem savremenom hororu. Sam film osim u svojim noćnim kadrovima ne pokušava biti previše strašan već kombinuje više žanrova, mestimično preplićuću stravu, fantastiku, western, dramu a sve filujući društvenim komentarima. Naravno, za one gledaoce koji cene isključivo dinamiku, vizuelni horor, specijalne efekte i ne žele da se udubljuju ispod površine film će biti razočarenje, definitivno veće od prethodna dva filma istog autora.

Način na koji Peele povezuje sve ove naizgled nepovezane priče je majstorski, a takvim se može opisati i balans između više filmskih žanrova. Ipak, izgled filma je perfektan a možda je i to preslaba reč. Pustinje oko ranča plene svojim prostranstvom i jarkim bojama a plavetnilo neba obasjava ceo okrug, od komšijskog cirkusa do ergele konja. Po padanju mraka stvar se menja iz korena a za što efektnije stvaranje jeze autor osim vizuelnih obilato koristi i audio efekte. Ne bismo ulazili u nazive korištenih tehnika, kamera, mikrofona i ostalih tech drangulija ali ćemo reći da je Nope najlepši film koji smo gledali ove sezone. Već je izanđalo govoriti za neke filmove da bi ih bilo pravo zadovoljstvo gledati na velikom platnu ali za Nope to zaista vredi – ukoliko bi nam se ukazala prilika treće gledanje bismo overili u bioskopu, uz što bolji audio sistem. I poslednje ali nikako najmanje važno – ovo ostvarenje je vrhunski odglumljeno. U glavnoj ulozi gledamo starog Peeleovog znanca, Daniela Kaluuya, koji je ovde u nešto drugačijem fazonu, baš u stilu naziva filma. Ipak, šou mu je defintivno ukrala Keke Palmer u ulozi Em koja pleni u gotovo svakom kadru u kojem se pojavljuje. Kao potpuno različiti po energijama i temparamentu OJ i Em se savršeno dopunjuju, često i duhovitim replikama.

Šta reći za kraj nego preporučiti Nope svim onim gledaocima koji vole (horor) filmove sa nešto dubljim porukama i ozbiljnom simbolikom, aktuelnijom nego ikada. Iako film ne dobija hvalospeve poput dva prethodnika istog autora cenimo da će se njegova vrednost i značaj povećavati kako vreme prolazi i ne bi bilo iznenađenje da se jednog dana o njemu priča kao o klasiku. Ova recenzija je unapred zamišljena kao žestoka kritika, mnogo žešća nego što je bila za film Us, ali se potpuno neplanirano pretvorila u hvalospev filmu koji nam je (makar za sada, dok ne pogledamo i ostale 2022 horore) film godine.

+ film prepun izuzetno aktuelne simbolike
+ Keke Palmer a onda i Daniel Kaluuya
+ izuzetan izgled odlično režiranog filma
+ nekoliko jezivih scena; audio podloga
— neki elementi ipak ostaju nejasni

Ocena: 8/10

Horror Filmovi

Manifest Season 2 (2020)

+ velika doza misterije i naučne-fantastike+ dosta napetih i nepredviđenih momenata+ više nego dobar naslednik prošle sezone— neke od misterija su pomalo zamorne— brojna pitanja a veoma malo odgovora Ocena: 7/10

The Sadness (2021)

+ brutalne scene i specijalni efekti+ napetost, akcija i osećaj beznađa+ dobra režija, montaža i fotografija— kraj filma je mogao biti drugačiji— neke scene su prilično preterane Ocena: 7/10

Stranger Things (Season 4) (2022)

+ više nego dostojan naslednik prethodnih sezona+ mnogo mračnija, ozbiljnija, depresivnija sezona+ dosta sporednih likova i dešavanja na više lokacija+ napetost, specijalni efekti, muzičke kompozicije— povremeno razvučena radnja; neki skrajnuti likovi Ocena: 8/10