Žanr: Komedija | Horor
Režija: Simon Pegg, Edgar Wright
Glumci: Simon Pegg, Nick Frost, Kate Ashfield...

Priča:
Dosadni životi jednog trgovca iz londona i njegovog lenjog cimera su uzdrmani zombi apokalipsom.

Moj osvrt:
Shaun of the Dead je simpatična komedija koja uz par pametnih poruka uspeva da nas zabavi. Hajde na brzinu da prođemo kroz ono bitno jer već dugo vremena čekam da završim ovaj tekst kako bih se posvetio narednom filmu. Ček zašto ne jurimo dug tekst? Trenutno nam ne treba. Ono što je trenutno bitno je ta neka duga šetnja, šetnja protiv nasilja, protiv zla koje se već dugo ovde odomaćilo, protiv egoističnog psihopate, protiv zlikovca kojeg i film retko viđa. Hm, da li je to dovoljno, samo biti protiv toga? Ne baš. Bitno je za koga šetamo. Šetamo za našu decu, za onu koju koriste za svoju reklamu a kojoj njihov smrdljivi sistem smešta metak u glavu. Za šansu da naše dete proživi normalan život lišen "njih" i "njihovih". Hodajte sa svim tim ljudima. Videćete lepotu, osmehe i nadu. Pridužite se gde god da ste. Ako jedan čova iz drugog grada sa bubregom manjka može da dođe i prošeta 20tak kilometara, zašto ne biste i vi. U protivnom, postoji šansa da ćete biti zombi koji obavlja već dobro poznatu rutinu. 

Da, zombiji, rutina. Ah da, film. Izvinjavam se. Zaneo sam se. Teško mi je da se fokusiram posle svih ovih užasa današnjice koje nas prate. Otud i ove pauze. No nije li upravo "upadanje" u tu dnevnu rutinu, ta potreba za odsustvom talasanja i štednjom akcije ono što nas i čini zombijima. Vodimo se plitkim, bazičnim, da žderemo nešto što nam se ždere, da ločemo nešto što nam se loče, da se što manje cimamo a budemo dobro plaćeni, da sve ono u čemu treba da uživamo uglavimo u neki šablon, u automatsku radnju. Upravo o tome priča Shaun of the Dead. Predstavlja današnje čovečanstvo kao skup zombija. Gde je tu Shaun? 

Shaun je na putu da postane zombi čini mi se. Da, njegov život nema neku trenutno poentu, on deluje kao neodgovaran i neozbiljan i sada bi on trebao da se uozbilji i živi kao i svi drugi, zar ne? Ne. Upravo to je ono što Shauna odvaja od drugih "zombija". Zato nam je simpatičan. Ne zato što je neodgovoran, što je "luzer", što je neozbiljan već što je u moru istih drugačiji, što je svoj. Zar nam ne bi trebao biti ideal neko čistiji, neko odgovorniji? Svakako, ali ne oni koji su svoj život posvetili rutinama. Takvi su nebitni. Šon ima čistu emociju. To kod drugih ne vidimo, vidimo samo potrebe. 

No čekaj, svi sada treba da budemo neozbiljni i neodgovorni da ne bi bili "zombiji". Ne, treba da budemo svoji pre svega ali ovde imamo i drugi deo priče a to je, gle čuda, u filmu o zombi apokalipsi - odrastanje. Ček ček, ovo je film o odrastanju? Ooooo da. Shaun odrasta u filmu i to na opako dobar način. Kako? Tako što preuzima odgovornost. Ne odrasta time što zna rešenje svakog problema već postaje zreo samim tim što se, nikada ne odustajući, bori sa svakim problemom na koji nailazi. 

Pomenuh emociju koja izdvaja Shauna od drugih. On voli devojku, voli prijatelja, voli majku i to je totalno bezuslovna ljubav. Pogledajte, svi mu ukazuju da mu je prijatelj budala, majka živi sa čovekom koga Shaun ne može da podnese, devojka mu postavlja uslove. U celoj priči Shaun je jedini čova kojem je bezuslovno stalo do svih ostalih. I sada odrastanje ga menja na taj način da će on možda postati odgovorniji. Da li to menja njegove emocije? Ne. On i dalje voli iste ljude i ista mesta. Znate kako se to zove jednom rečju? Iskrenost. 

Film se bavi i zavisnošću od mobilnih telefona jer konstantno provlači scene gde neko blene u telefon šta god se dešavalo. No ono što se više kritikuje je materijalizam. Navešću samo dva primera iako ih ima na tone. Dok beže od zombija, jednom od likova je jako bitno koji će auto uzeti. U sceni koja još blesavija, likovi napadaju zombije pločama ali biraju one koje su manje vredne kao da im od toga ne zavisi život. 

Još jedna stvar koja mi se jako dopala je sama borba protiv zombija. Svi filmovi koje gledamo proizvedu super iskusne borce koji eliminišu neprijatelje bez problema. Shaun of the Dead pokazuje koliko smo zapravo nepripremljeni za svako veliko sranje koje nam se desi. Na sreću ovo u filmu je prepuno humora i zabave. U stvarnom životu ne verujem da bi nam bilo baš tako zabavno. 

Još jedna stvar za kojom ovaj filmić poseže kao za rešenjem je humor. U svakom momentu u kojem je nekom jako teško, likovi pokušavaju da posegnu za humorom kako bi to prebrodili. Sve u svemu na Shaun of the Dead možete gledati kao na lekoviti humor. U isto vreme kritikuje današnje društvo ali umesto da nas natera da preziremo to u šta se ono pretvara, daje nam alternativu koju ludo volimo. Šta je bitno? Budite svoji, volite, budite iskreni, borite se za one koje volite, borite se za sebe, ustanite, budite hrabri braćo i sestre i hodajte, protiv zla, za sebe, za one koji dolaze posle nas.

Zanimljivosti:
Čuveni Džordž Romero je bio impresioniran ovim filmom toliko da je tražio od Simona Pega i Edgara Rajta da se pojave u njegovom Land of the Dead. Kada su Pega pitali zašto se odlučio za spore zombije umesto onih koji trče odgovorio je "zato što smrt nije energetsko piće". Shaun u jednom momentu poziva Fulčijev restoran. To je omaž čuvenom režiseru Luciu Fulčiju koji je takođe poznat po zombi filmovima. Dan zombi invazije u kom Shaun ide do marketa i ne primećuje zombije oko sebe je scena koja je snimljena u jednom pokušaju.

Naj scena:

Žanr: Drama | Ljubavni
Režija: Baz Luhrmann
Glumci: Leonardo DiCaprio, Carey Mulligan, Joel Edgerton...

Priča:
Godine 1922, lakoverni Nik Karavej sa Srednjeg zapada seli se u Njujork. Smestivši se u kuću pored imućnog Džeja Getsbija. Karaveja sve više oduševljavaju žurke koje se organizuju na imanju njegovog komšije...

Moj osvrt:
Davno sam čitao Velikog Getsbija ali u sećanju mi je kako je jedan naizgled lagan roman uspeo da se transformiše u sjajnu životnu priču. Volim da čitam klasike i volim taj osećaj pročitane knjige posle njih. Retke su situacije gde ti klasici razočaraju. No retki mi dugo drže emociju kao Veliki Getsbi. Zanimljivo, ne spada u sam vrh klasika koje sam čitao ali nekako, cela ta priča je delovala na jedan potpuno drugačiji način. I onda su maske pale, zavese su se otvorile, videli smo ono što treba da vidimo. I to je delovalo jako poražavajuće. Upravo ta emocija je nešto zbog čega moram biti strog prema filmu koji želi da mi ekranizuje knjigu koju volim. 

Retko pišem o tehnikalijama osim ako me ne oduševe ili ne razočaraju. Kao nedavno prikazani Babylon, i Veliki Getsbi boluje od muzike koja ne pripada ovoj priči. Ok mi je da čujem Lanu Del Rej i Ejmi Vajnhaus jer možeš da ih vežeš za ovaj period. Još neke novije pesme su obojili u ruho doba koje gledamo i zvučalo je dobro. No moderni pop ovde nema mesta. Previše štrči. Ne kao u Babylon ali ne prija uhu. No hajde, da pređem i nekako preko toga ali REP... Ali ali ali šta fali malo modernog duha u pričama iz starog doba? Hoćete li odmah da vam objasnim zašto to ne ide? Zamislite rep u Bilo jednom u Americi. Ne možete naravno. Staviti ga pored Morikonea bila bi uvreda za uho, uz svo dužno poštovanje toj vrsti muzike. Dakle muzika u filmu je povremeno jako upitna. 

Druga stvar koja je spektakularna je scenografija. Ovo sve izgleda kao reklama za najskuplje brendove bilo čega na planeti zemlji. Sa druge strane, pošto imamo "pričam ti priču" momente tokom celog filma, scenografija i efekti su film povremeno načinili bajkovitim. I onda ispada kao da neko priča fantastičnu priču. No najveći fazon tu je što čovek priča nešto što je doživeo. To onda dovoljno govori o emocijama koje on gaji prema svojoj prošlosti. S obzirom na poslednju rečenicu u knjizi/filmu ovo je veliki plus. 

Odmah na početku, film nam donosi sav glamur tog doba. Ovo mi se dopalo upravo zato što na neki način štrči i znate da život nije baš takav. Upalite TV i pogledajte sve te šljašteće emisije o današnjim trendovima, glamuru, ludilu oko nas. I onda shvatate kako se ljudi primaju na sve te slike, misle da žive u vremenu čuda a žive totalno drugačiji život. Babylon je recimo to jako lepo oslikao. Veliki Getsbi nije igrao na istu kartu kao Babylon već je, poput i knjige, želeo da nas uljuljka u tu jednu atmosferu vodeći nas do konačnog raspleta, do konačnog osvešćenja, do neminovnog poraza. Mi ne živimo taj šljašteći život. Taj šljašteći život nas sažvaće i ispljune. 

Tobi Mekgvajer nije neko kog bih uzeo za naratora, pogotovu ne za jednu ovakvu priču. No čovek me je pozitivno iznenadio. Njegova naracija je odlična i kroz njegova raspoloženja se vidi evolucija cele priče i atmosfere koja je prati. Takođe, kontrast između prošlosti o kojoj priča i sadašnjosti u kojoj priča je PERFEKTAN. Ne, ovo nije mali detalj. Poslednja rečenica i knjige i filma upravo pojačavaju ovo. Kada pogledamo sadašnjost, hladno je, sneg pada,konstantno je tmurno, boje su sive i sumorne. Kada gledamo prošlost, šta god se dešavalo boje su jarke, čak i ako nema osmeha, nada je tu negde da ih probudi. Prošlost dominira nad sadašnjošću. 

Rekoh da knjiga ima tu transformaciju iz jedne lepe, obične ali šarene priče u onu ljudsku koja boli. Ima je i film no prvo bih da se zadržim na tom "veselom" delu. Nije ovo loše. Ovo je verovatno vizija Baza Lurmana koja je malo previše obojena, previše vesela, previše bajkovita. Sa jedne strane, scenografija i kostimi su fantastični. Ali ponašanja, dijalozi, dešavanja, sve je toliko prepuno preterivanja da dolazi na granicu između zabave i komedije. Ok, promena raspoloženja će svakako biti očiglednija, loši dani će biti onda upadljiviji ali opet, izleteo si po malo iz drame i otišao previše u zabavu. Smetalo je ovo poprilično u nekim momentima. 

No to preterivanje je zapravo najviše problema napravilo upoznavanju sa samim Getsbijem. Problem je u tome što je Getsbi trebao biti misteriozni lik o kom se priča sve i svašta i to je to. On je ovde u prvom delu filma toliko bajkovit, toliko iskarikiran da sam pomislio da će sve ovo biti jako veliki promašaj. Ne mogu da marim za karikaturu, ne mogu da se poistovetim sa komedijašima. U ovim momentima Veliki Getsbi nikako nije bio film za mene. Da priča nije uspela da nam "vrati" tog Getsbija kojeg želimo upoznati, ovo bi bio u potpunosti neoprostiv propust. 

Film sam zaista počeo da cenim tek kada je počeo da navlači tamne oblake i da razbija svu tu bajkovitost koju nam je uporno servirao. Prvo je to uradio vizuelno. U svu šarenolikost koja je do tada vladala počeo je da uvodi sivilo, počeo je da mrači atmosferu što je odličan pokazatelj onog što sledi. Pomenuo sam već da film scenografijom i bojama prenosi emociju koja vlada. No da bi to vizuelno imalo efekat, to je morala da isprati drama i moram da priznam da je uspela u tome. Dobro, ne baš u toj meri da bi ovaj film bio smatran klasikom ali prikazani kvalitet svakako nije zanemarljiv. 

Ono što film radi perfektno je razbijanje ideala. Znate i sami kako neke ljude, situacije ili predmete umemo da idealizujemo. U najvećem broju slučajeva kada dođemo do tog što idealizujemo shvatimo da to nije baš tako kako smo zamislili. I onda krećemo da budemo razočarani što je loše ili krećemo da lažemo sebe što je gore. Da biste razumeli tragediju ovog čoveka zamislite samo da ste ceo svoj život posvetili nekom snu, da ste zamišljali kako to može da bude, da ste u glavi osmislili svaki detalj. Zamislite da taj san u vama živi godinama i to ne mali broj njih. Njegovo neostvarenje će vas poraziti zar ne? A šta mislite da će se desiti ako ga ostvarite i onda shvatite da je on samo vaš, da svet ovakav kakav jeste jednostavno ne može da prihvati vaš san? U tome je kolosalna tragedija ovog čoveka. 

Šta tu tragediju čini većom? Stvari koje nam nedostaju. Stvari koje toliko želimo. Šta je tu najveći problem? To što su to stvari koje smo propustili. Njihovo vreme je prošlo. Pisao sam već o tome u veličanstvenom "Best of Youth". Stvari koje si propustio ne možeš nadoknaditi. Ne postoji ništa što ih može zameniti. One ostaju u tebi kao praznina, kao neostvarenost. Nema zamene, nema ispunjenja, nema emocija koje će to nadoknaditi. To je praznina koju nosiš sa sobom. Gadno je što ona nekad ume da se probudi, ume i jako da boli, a ume bezobrazno da naraste i pretvori se u opsesiju. 

Zašto mi se ovaj film svideo? Zato što je Getsbi isti čovek i u onoj bajci sa početka i u noćnoj mori na kraju. Kako isti kada imamo dijametralno suprotne događaje i osećanja? Sad ću da objasnim. Film nam ga sve vreme predstavlja kao varku, kao nekog ko je majstor prevare. Setimo se "Catch me if you can". To je ok mada precenjen filmić gde je drama nekako neubedljiva ali gledate ga zbog prevare. Getsbi očigledno nije ono što izgleda slikom ali tu ima jedna fascinantnija stvar od slike a to je emocija. Tu ovaj čovek ne ume da prevari. Tu vidimo da on jeste grandiozan u kojoj god ulozi bio. No ta emocionalna veličina privlači totalni nesklad. Kao da imate fantastičnu sliku koja privuče gomile ljudi a oni joj se dive zbog rama dok od nju brišu ruke. I tu ću da povučem paralelu sa Babylon. 

U Babylon nam pokazuju kako je sve to što vidimo fejk i kako su ljudi promašeni tako plitkim i očajnim humorom da je gledanje te scene negledljivo. Getsbi to radi jako pametno. Na surov način uspeva da ogoli ljude, da pokaže koliko su zavedeni slikom umesto suštinom, koliko cene sjaj a pljuju na zlato koje ga proizvodi, koliko vole muziku a klavir pale u vatri kojom kuvaju čvarke. Promašeni ljudi su oni koji ne vide suštinu i ne prepoznaju emociju već se vode za šarenom lažom i lažnom slikom o sebi.

Vremenom, sve te lažne veličine izgore u vatri nebitnosti i taj pepeo se razveje. Na žalost, takvi su dovoljni da uguše lepotu koja bi mogla trajati, vrednost koja bi mogla da odjekuje. Vreme slaže svoje stranice preko svega toga i lepota samo ostane u sećanju retkih. A šta oni mogu? Da je se sećaju sa osmehom, da je prizivaju u patnji, da se samoprekorevaju jer su je izgubili, da mrze sebe što je nisu zadržali, cenili ili voleli više? Nebitno je. Ona će ostati u prošlosti. Da li nas ta nekadašnja lepota čini bogatim ili promašenim? Ne znamo. Ali lepo je vratiti joj se barem u sećanjima.

Zanimljivosti:
DiKaprio i Megvajer su prijatelji. Fotografija Zelde Ficdžerald, supruge F. Skota Ficdžeralda se vidi u bjukenonovom stanu. Keri Maligen nije bila zadovoljna svojom glumom u filmu smatrajući da joj je veličina filma predstavljala veliki teret. Nedugo posle prikazivanja, film je inspirisao mnoge bogataše da naprave proslave poput onih u filmu. Ogrlica koju Tom poklanja Dejzi bi u današnje vreme koštala oko 5.4 miliona dolara. Mnogi automobili su pozajmljeni iz kolekcije Džej Lena. Jay-Z je bio jedan od producenata i ubedio je Baza Lurmena da ubaci neke od njegovih pesama u film.

Naj scena:

Žanr: Avantura | Komedija | Krimi | Triler
Režija: Álex de la Iglesia
Glumci: Guillermo Toledo, Mónica Cervera, Enrique Villén...

Priča:
Rafel vodi žensko odeljenje velike robne kuce. Ambiciozan i šarmantan, odeljenje pretvara u svoje kraljevstvo. Za viši položaj u hijerarhiji rival mu je Don Antonio. Igrom sudbine Rafael ga ubija. Jedini svedok zlocina je Lourdes, naizgled...

Moj osvrt:
Ferpect Crime je suluda, crna komedija koja ima svoje momente. Zabava je nesumnjivo tu, neki momenti su bizarni a opet dobri ali glavni problem nastaje kada zagrebemo i gledamo nešto dublje u ove likove. Tu pronalazimo pukotine u ovom filmu. No, ovaj filmić je svakako vredan pažnje pa ćemo ukratko da iznesemo pluseve i minuse. 

Prva vodilja priče je ambicija. Film nam prvo daje ambiciju jednog čoveka koji nezadrživo ide ka uspehu i gazi sve pred sobom. Sa jedne strane to je zabavno i nekako je dopadljiv u toj svojoj ljigavosti i manipulacijama. On živi život koji je ostvarenje sna svakog neostvarenog muškarca. Komično jeste, zabavno jeste ali tu imamo jedan ne baš mali problem. 

O kakvom problemu pričamo? Koliko god ova lik delovao kao svetski mega car, njegov uspeh se ovde zasniva na predstavljanju žena kao objekata koji su tu da zadovolje njegove porive, ambicije  i potrebe. Nekako su mi te scene ponižavajuće po žene i nije mi baš sve to prijatno za gledanje. Sa jedne strane razumem da se tako priprema teren za kontra udarac ali mislim da je trebalo zauzdati ovu "preteranu" muškost. 

Odlična strana filma su bolesne ambicije u kombinaciji sa manipulacijama i pohlepom. To su tri aspekta filma koja voze sve, i dramu i komediju i priču uopšte. Serija suludih scena i potpuna zabava mogu da vas prevare da je ovo duboko i blog zna koliko sjajno. Iskreno, zbog te zabavne strane filma mi je i drago da sam ga pogledao. Vreme nije potrošeno uludo. Ali... 

Ako likovima sklonimo ambiciju, pohlepu i manipulaciju nemamo likove. I onda imamo žene kao objekte i glavne likove kao lutke. Nekako sumnjam da je to namera filma. Više su se ovde zadržali na tim muško-ženskim klišeima. Da su samo malo vremena posvetili drami i da su nam ti likovi bili opipljiviji, ovo bi bio jako dobar film. Ovako, bez te tri stvari, likovi su poput lutaka koje se pojavljuju u samom filmu. 

Eh, ono što zaboravih, film sjajno pravi preokret kada ovom čoveku postavi rivala u ženi koja takođe ima svoje ambicije. No njihove ambicije bi se pokalpale kada bi njihova privlačnost bila obostrana. Onda bi ovaj film prštao od zajedništva a ne od rivaliteta. Šta je zanimljivije od toga? Trebalo bi da je to rivalitet ali taj rivalitet iako je zabavan zasniva se na prevelikom broju klišea i jako plitkih fazona. Tako da, iako sam se zabavio, pomalo sam razočaran jer je ovo moglo biti mnogo bolje. 

Rekoh već, neću dugo. Nema potrebe ovde za neko veliko raspisivanje. Da li gledati ovaj film? Da, naravno. Jako je zabavan. Možda vas neće nasmejati humorom ali će vas privući svojom suludošću. Na žalost, dramski je dosta tanak, povremeno ima jako plitak humor tako da ga to sprečava da se ostvari kao vrhunska komedija. Tako da mogu reći da Ferpect Crime i nije baš Perfect komedija.

Zanimljivosti:
Neki od klovnova sa kraja filma su fanovi Aleksa de la Iglesie koje je on pozvao na snimanje. Iglesia je izjavio kako je ime filma posveta filmu Dial M for Murder (1954) koji je u Španiji poznat kao "Crimen Perfecto" (Perfect Crime, Savršen Zločin). Dijalog o prošlosti između Rafaela i Roksane trebao je biti vođen uz večeru ali je glumica Kira Miro predložila da se on vodi uz scenu vođenja ljubavi kako bi bio smešniji.

Naj scena:

Žanr: Akcija | Avantura | Naučna Fantastika | Triler
Režija: George Miller
Glumci: Mel Gibson, Joanne Samuel, Hugh Keays-Byrne...

Priča:
Negde u bliskoj budućnosti, nakon nuklearnog rata svet je pretvoren u pustoš. Napuštenim putevima australijskih nedođija vladaju motorizovane bande krvožednih ludaka koji žele da se dočepaju preostalog goriva, tečnosti vrednije od života. Njima su pljačke, silovanja i ubistva jedina svakodnevica. Policija je potpuno nemoćna. Umoran od svakodnevnog nasilja, očajan zbog smrti najboljeg prijatelja, policajac Maks Rokatinski odlučuje da se povuče i živi porodični život. Međutim...

Moj osvrt:
U ediciji "vratimo se klinačkim ljubavima" stigli smo i do čuvenog Mad Max-a. Moram da priznam da ovo nisam gledao barem 20 godina. U glavi mi je ostao kao epski film. Sećam se da sam očekivao standardnu akciju a bio šokiran viđenim. Po sećanju, Mad Max 2 se odlično nadovezao na ovaj film, treći deo je bio razočarenje a o oduševljenju četvrtim delom sam već pisao. Pošto je tata Miler odlučio da nas počasti i petim delom, valjalo bi se onda vratiti na film kojim je sve počelo. Da li je on zaista dobar koliko se sećam da jeste? Napravio sam grešku čitajući review-e pre gledanja, što skoro nikada ne radim. Video sam zaista veliki broj obeshrabrujućih komentara. No hajde da vidimo da li je repriza izneverila onu klinačku oduševljenost. 

Početak je čista kombinacija adrenalina i testosterona. Jurnjava u kojoj zlikovci lako eliminišu sve snage reda i zakona dok se naš Maks lagano sprema za akciju. Ne volim filmske jurnjave jer me obično uspavaju no ovo je kratko i efektno. Sve jurnjave u filmu su takve. Nema beskonačnog lomatanja na sve strane. Ovaj početak je tako dobar ali u isto vreme ume da prevari. Možemo pomisliti da gledamo još jedan klasični akcioni film ali Mad Max je mnogo, mnogo više od toga. Ako niste ovo gledali ne slušajte kritičare koji preteranim kritikama ovog filma nesvesno glorifikuju svoje slepilo. 

Ono što me sa ove tačke gledišta fascinira a što kao klinac nisam pohvatao je budućnost koja je prikazana u filmu. Miler na fantastičan način uz jako malo stvari dostavlja mnogo priče. Na sve strane su pustare. Jednostavan način da mi pokažeš propast i post-apokaliptični svet. Kada već zađemo u naseljena mesta tu sam dobijao utisak vesterna. Vestern obožavam. Post-apokaliptični vestern - imaš moju potpunu pažnju. 

Priča se na početku svodi na borbu između dobrih i loših momaka. No kako ulazimo u priču, vidimo da je svet takav da ne vidiš čemu služi održavanje reda i zakona. Ne vidiš više nadu da ovde može da se uspostavi bilo kakav normalni poredak. Sve je već otišlo u tri lepe. Ljudi koji štite zakon više liče na grupu entuzijasta koji se trude da održe kakav-takav red nego na prave policajce. 

Ovakvi filmovi moraju da izrode heroja, zar ne? Da ali u ovakvom svetu, čemu bi heroj služio? Da li bi heroj doprineo nečemu? Eeee tu smo. Gomila prikaza koje sam čitao je totalno promašila poentu. Svi misle da je ovo jednostavan film o osveti. Ne, braćo i sestre. Ovo nije jednostavan film za ubijanje vremena. Mad Max je filmčina. Jedno je u potpunosti tačno, on sve to radi na jednostavan način ali zar svaki majstor svog zanata ne radi tako? Kada gledate najbolje ljude u bilo čemu, oni svoj posao prikažu tako da izgleda lako. No, da se vratim na temu. Budućnost je takva da nam heroj ni ne treba. Čekaj tetka Tino, ti ideš u trećem delu. 

Zašto nam heroj ne treba, šta je onda preostalo? Jedino što vidimo je porodica. Jedino što je preostalo je porodica. Jedino za šta se vredi boriti je porodica. Heroj ne može ništa da uradi u ovakvom svetu. Ostaje samo briga o sopstvenoj porodici. To je najbolji pokazatelj beznađa koje vlada. Heroj bi doneo revoluciju - ovde nema kome da je donese. Heroj bi doneo spas i porazio zlo - ovde ne vidimo šta je ostalo da se spase, ne vidimo kome bi značilo to opšte dobro kada su nasilje i zlo prihvaćeni kao normalni. 

Transformacija koju doživljava glavni lik je jedna od najupečatljivijih koju sam video na svetu filma. Maks je u početku neustrašivi policajac. Ovde bih vas vratio na tekst koji sam pisao po izlasku iz bolnice. Pomenuo sam da čovek ima utisak da je neuništiv sve dok mu se nešto ne desi. Ovde imamo nešto slično samo što se desilo Maksovom prijatelju. Samo najbolji filmovi donose realnost gubitka na najbolji način. Većina filmova igra na sentiment kod publike, na povezanost gledaoca za onog lika koji doživi tragediju. I to je sasvim dobro. No dočarati taj gubitak kroz druge likove je pravi izazov. Recimo na pamet mi padaju Apocalypto i Braveheart.

No ovo nije jedini gubitak. Na njega se nadovezuje još tragičniji i onda u Maksu ostaje samo ono životinjsko. Od veselog heroja i porodičnog čoveka Maks je transformisan u praznog nasilnika koji samo traži osvetu. Ne, ovo nije film o osveti, ovo je film upravo o pobesnelom Maksu, ovo je film o društvu i okolnostima koje običnog, vrednog porodičnog čoveka unište, oduzmu mu sve i obesmisle sve što je on bio. E to je užasavajuća priča ovog filma i priča koju ljudi i te kako propuštaju da vide. 

Jedna od zamerki filmu je što nemamo eksplicitnih scena nasilja. Kada znaš da režiraš, one nisu potrebne. Moć sugestije je iskorišćena na najbolji mogući način. Na samom početku filma kada dete na koje roditelji ne obraćaju pažnju odšeta na put, šta je prvo što ćemo pomisliti? A zamislite seriju scena u kojima su životi nevinih i nezaštićenih u opasnosti? Te scene vam kidaju stomak onim što može da se desi. Da li vam zaista treba vizuelizovati to? Jedino ako ste užasno siromašni maštom. Onda vam umetnost svakako nije naklonjena. 

Mad Max nije izneverio očekivanja. Naprotiv. Sada kada imam porodicu, bolje razumem njegovo crnilo pre svega. Kao klinac, gledao sam jeziv film o osveti. Sada, gledam film o raspalom čovečanstvu u kom heroj više ništa ne može da uradi, u kom se dobar čovek pretvara u nasilnu životinju, u kom se njegovo postojanje obesmisli. Ne samo da me ovaj film šokira, on me neizmerno plaši realnošću svoje poruke. Nema nade. Nema pobede. Nema svrhe. U takvom svetu gubiš sve što jesi i borba za ono malo što vredi je uzaludna.

Zanimljivosti:
Većini statista je plaćano pivom. Moto-bandu su tumačili članovi stvarne moto bande. Postoji scena u filmu kada se jednom daje kartica za besplatan izlazak iz zatvora što je zapravo šala. Zato što su se ovi ljudi maskirani vozili na svojim motorima, često ih je zaustavljala policija pa su imali pismo koje je potvrđivalo njihovo učešće u filmu. Tim Barns se toliko uživeo u ulogu da je nervirao sve na setu. Jednog dana su ga za vreme ručka vezali lisicama i ostavili kako bi mogli mirno da jedu.

Džordž Miler je sakupio novac za snimanje ovog filma tako što je radio kao doktor u hitnoj pomoći. Neke od rečenica koje Nightrider izgovara na početku su izvučene iz pesama AC/DC-a. Miler je platio vozaču kamiona 50 dolara da uništi motor. Pošto vozač nije želeo da ošteti svoj kamion, napravili su mu dodatni branik. Vozila koja su korišćena na filmu su zapravo rashodovana policijska vozila. Motore je donirao Kavasaki.

Nije postojalo budžeta za lažna vrata pa su glumci morali da probijaju prava. Scene na putu su snimane bez dozvola pa su morali da paze na saobraćaj i da ih policija ne otkrije. Šeila Florens je slomila nogu na snimanju. Pošto je bio relativno nepoznat u Americi, u traileru su uglavnom prikazivane scene jurnjava automobila. Kuća koja je korišćena za snimanje je zapravo napuštena a nameštaj koji je korišćen pripada Džordžu Mileru.

Naj scena:

Žanr: Krimi | Horor | Misterija | Naučna Fantastika | Triler
Režija: Brandon Cronenberg
Glumci: Alexander Skarsgård, Mia Goth, Cleopatra Coleman...

Priča:
Dok se odmaraju u ušuškanom rizortu na ostrvu, Džejms i Ema uživaju u savršenom odmoru na netaknutim plažama. Ali vođeni zavodljivom i misterioznom Gabi, oni izlaze van rizorta i dospevaju u sredinu punu nasilja, hedonizma i neizrecivog užasa.

Moj osvrt:
Da bi mogao da ga odgledaš, Infinity Pool zahteva da isključiš zdravu logiku. Zašto? Zato što bi u protivnom razbijao glavu nebrojeno puta time kako je ovo moguće, kako je ono nelogično itd. Zašto bi neko bogat letovao u totalno raspaloj zemlji gde postoji šansa svakog momenta da izgubiš glavu? Kako je moguće da tako raspala zemlja usavrši tehnologiju za koju ti trebaju nenormalna sredstva i uslovi? Kako se takva tehnologija izvodi u raspalim zgradama i nikakvim uslovima? Zašto neko bez ikakvog razloga i motiva čini prestupe? Da ne nabrajam dalje. Da li ovo Infinity Pool-u uzimam za zlo? Ne. Ne igra on na kartu zdravog razuma. No kako je sve ostalo generalno tupavo, ove nelogičnosti pomalo štrče. Da me je ostalo izulo kvalitetom, ove tupavštine ne bih ni pominjao.  

Kada dođe do zapleta jasno nam je da smo videli suludu ideju. Ne vidimo njen pun potencijal što je čak i sjajno, jer film ima preduslov da nam servira ono što želi pomoću te ideje. Prvo što nam pada na pamet je - hej, u raspaloj zemlji prljavi bogataši (pogotuvu stranci) mogu da rade sve što žele. Hmmmm za tako nešto mi je totalno nepotrebna ova suluda ideja. Imamo dva potpuno različita pristupa koja pričaju tu priču na dobar način a imaju znatno jednostavnije ideje. Jedan je "Vuk sa Vol Strita" koja priča to kroz humor. Drugi su npr. 8MM, Srpski Film i slična ostvarenja gde ste svesni da ljudi mogu da rade šta god požele, koliko god to zlo bilo. Dakle Infinity Pool ne priča tu ništa posebno. Više mi ti bogatuni izgledaju kao ogavni pozeri koji nisu vredni ničije pažnje. Dakle preskačemo ovu temu kao relevantnu. 

Ono o čemu  film definitivno želi da priča je istraživanje ljudske prirode. Šokantni momenti u životu dovode do velikih promena. Infinity Pool je kroz besmisao doveo do neverovatnog, šokantnog događaja koji bi trebalo svakom da promeni percepciju. Teško da bi se iko oporavio od ovako nečeg. Kao što rekoh, potencijala na tone. Film na žalost ne uspeva ispričati ništa revolucionarno pa ni pametno. Besmisleno srljajući u ekstreme ne govori nam ništa o nama već stvara karikature od likova koje je uveo u priču i na nama je samo da gledamo u kakve kretenske situacije oni upadaju. Zar ovo nije bila šansa da nam pokažeš crnu stranu ljudske prirode ili možda nešto o čemu nikada nismo razmišljali? Ne ne ne. Infinity Pool je pretenciozni isprdak koji se samo trudi da nas šokira istinom a zapravo nas šamara glupostima koje eksponencijalno rastu. Svaki naredni šok je sve gluplji i nebitniji. 

No hajde da i poverujemo mlađem Kronenbergu na momenat. Hajde da mu damo za pravo da nam je krenuo pričati o ljudskoj prirodi i mraku ljudske naravi. Čemu onda okretanje ka sekti ili plemenu ili grupi. Nemamo ovde potrebu za pripadanjem grupi. Nemamo motive za takvo nešto. Ono što posebno nemamo je motiv grupe da zadrži nekog protiv svoje volje i oblikuje ga po želji. No film se ipak pretvara u bekstvo od sekte, u nemogućnost bega od te grupe? Ti momenti savršeno upropaste do tada sjajan lik i glumu Mie Got. Prosto je kretenski da jedna ovako narcisoidna grupa želi da se posveti nekom kako bi ga pretvorila u jednog od njih. Jasno mi je da na kraju lik ne može da pobegne od onoga što se DESILO i od SAZNANJA koje je dobio. Jasno je da ga to šokira, tera da istražuje itd. Jasno mi je da hoćeš o tome da mi pričaš iako me nisi ubedio u sve to ali mogu da prihvatim. Ali da usrana GRUPA ovoliko zapinje za nekog NEBITNOG MLAKONJU - nema smisla. 

I na šta se svodi to otkriće na kraju? Kako lik evoluira? Šta je to što ga menja i šta je otkrio o sebi? Ništa. Red ludila, red eksplicitnog ali zamagljenog seksa i droge i iz toga ćemo da izvučemo mudrost? Zaista? Wow, kakvo otkrovenje - grupnjak. Ako imaš slobodu da nekažnjeno radiš ono što želiš, onda bi trebao da otkriješ svoje najcrnje namere zar ne? Ima li ih ovaj čovek? Nema, vode ga za ruku u besmisao kao budalu. Ima li on moralnih dilema? Nema, sluša sve ostale kao budala. Šta je on na kraju, šta je postao u šta se pretvorio? Ni u šta, konstantno je vođen kao idiot od strane drugih tako da ne vidimo ništa osim da se čak ni nije pronašao. I hoćeš da kažeš da je on vredan pažnje? I hoćeš da kažeš da je bio vredan da se ova grupa lomi oko njega? Hoćeš da kažeš da ovo ne utiče loše na relevantnost takve grupe? Nisi me ubedio. 

Glavni lik je pisac. S obzirom na to koliko se potencira na njegovom zanimanju i na kreativnoj blokadi koja ga je zadesila, nekako sam shvatio da je to jako bitno. Imali smo već In the Mouth of Madness gde upravo ta piščeva glava ima kolosalan uticaj na celu priču. U genijalnom Sleuth vidimo duel dva pisca što je opasna posveta književnosti. Ovde imamo pisca koji je izgubio motivaciju. Da li je ono što radi motivisano time da pronađe ideju? Da li te sulude stvari na neki način utiču na njegovu maštu? Da li se njegova mašta i događaji kasnije prepliću? Ma jooook. Rasplet ove priče je ne samo poražavajuć već još jedan pokazatelj da se ne mari za detalje. Isto tako je ovaj čova mogao biti bilo šta drugo. 

Ako je već film promašio sa pričom o ljudima, šta je sa samim mestom koje je izvor kontroverzi. Rekoh da je ovakvo mesto paradoksalno samo po sebi. Suludi događaji koje vidimo u njima su odličan temelj da ih iskoristiš da napraviš paralelu sa realnim mestima, događajima, ljudima, istorijskim momentima itd. Nije li ovo šansa da mi preslikaš karakteristike neke nacije ili generalno ljudskih grupa u nešto šokantno a opet upozoravajuće? Ma kakvi. Nema toga ovde. Recimo to sjajno radi Basara u Ukletoj Zemlji. Prvo, pisac posećuje zemlju o kojoj sam piše ali je posećuje onakvu kakvom ju je on opisao. I na neki način sam sebe kritikuje, sam se podsmeva svom pisanju jer je ta zemlja je suluda i besmislena. Nekoliko strana kasnije nam je jasno da živimo u toj zemlji i da je to Srbija. E to je genijalština. No očekivati i trunku ovakve ideje u Infinity Pool je baš veliki optimizam.  

Šta mi se svidelo? Mia Got uglavnom. Ubedljiva je, zavodljiva i misteriozna. Vizuelno, vidi se veliki uticaj starijeg Kronenberga što jeste skroz ok. Dejvid je ćale, ne mislim samo Brendonov već i filmski i sinak ima na koga da se ugleda. Šteta što ćale nije radio reviziju scenarija da bar donekle da smisla svemu. I naravno bio je tu onaj momenat koji postavi pitanje da li smo mi prava verzija sebe. E to je zapravo najjezivija stvar u filmu ali film to jednostavno provuče i ne zasniva se na tome. Postoji to jezivo pitanje ali opet film nam kaže da to i nije tako bitno. Bitna je mračna strana naše prirode koja zapravo nije naša priroda već je nešto što je Brendon Kronenberg zamislio da ona jeste. 

Ne znam da li ste gledali Shadows in the Sun. Ne tako bitan film ali postoji scena u kojoj Kajtelov lik kao iskusni pisac pita mladog pisca da mu opiše udarac u stomak. Mladi pisac se muči dok ga Kajtel ne udari u stomak i objasni mu da mora da oseti nešto da bi mogao pisati o tome. Kada gledam ovaj film, imam utisak da Kronenberg mlađi pokušava da nam priča nešto, želi da to zvuči grandiozno, vizuelno mu uspeva da to izgleda kao milion dolara a zapravo ne razume to o čemu priča. Promašio je sve o čemu je želeo da priča i dostavio šok radi šoka. Da bi nešto bilo totalno šokantno morali bi da možemo da se poistovetimo sa tim. Ovo je totalno udaljeno od svega smislenog. Infinity Pool je pretenciozno izdrndavanje iz kog sam poneo jako malo toga kvalitetnog.

Zanimljivosti:
Originalno, film je procenjen kao NC-17 zbog nasilja i sadržaja za odrasle. Kasnije su neke scene prekrojene kako bi film dobio R rejting. Glavna uloga je poverena Robertu Patisonu ali on ju je odbio. Film je sniman u Hrvatskoj i Budimpešti.

Naj scena:

Žanr: Akcija | Avantura | Drama | Triler
Režija: Jean-Claude Van Damme
Glumci: Jean-Claude Van Damme, Roger Moore, James Remar...

Priča:
Grupa ljudi ide na Tibet sa namerom da ukrade statuu Zlatnog Zmaja u toku turnira u borilačkim veštinama.

Moj osvrt:
Pošto su me prethodna tri filma poprilično izmrcvarila trebala mi je glupava zabava da me malo rastereti. Još kad je ta glupava zabava povezana sa ljubavlju iz mladosti, tu nema greške. Dobro sad, nije mi Quest ljubav iz mladosti ali skoro svaki od ranijih Van Damovih filmova si mogao da mi ubrizgaš u venu i ja bih izgubio pojam o vremenu i prostoru. Sećam se, kada sam prvi put pogledao Quest, pomislio sam da to nije taj kvalitet. Kasnije sam posumnjao da sam možda prerastao taj tip filmova. Sa Double Impact sam skapirao i da Van Damov film može da bude poprilično nikakav. No sada je Quest došao na red za reprizu pa da vidimo, da li je moje ne baš veliko zadovoljstvo njim bilo zbog kvaliteta ili odrastanja. 

Na scenariju za film su radili Van Dam i Frenk Duks. Za one koji ne znaju ko je potonji, on je čovek po kom je rađen jedan od najboljih Van Damovih filmova, Bloodsport ili na naški prevedeno kao Krvavi Sport. Van Dam i Duks su se ujedinili da nam donesu svoju fantastičnu priču i rezultat svega je (ne)vešto prepakovani Bloodsport. Uzeli su postojeću priču, naneli šminkicu i dodali neke sitnice ali u suštini nisu nam ponudili ništa drugačije. Na žalost, nije ovo ni blizu kvaliteta pomenutog filma. Na sreću, dovoljno je blentavo da da vreme uz njega može lako da se utroši. 

Film se zaleće onim "pričam ti priču" fazonom gde ostareli čova priča svoju neverovatnu avanturu. I to je odičan način da uvedeš gledaoca u priču ali problem je ovde što nekako taj avanturističko-misteriozni pristup jako štrči. Ako bi se neko pojavio i ispričao vam šta je proživeo a to bi bila ova priča iz Questa, to zvuči kao nešto neverovatno i suludo. Problem je sa realizacijom. Od prvog do poslednjeg momenta sve izgleda užasno neprirodno i izmešteno u vremenu. 

Sama avantura je takva da je glavni junak priče proputovao pola sveta. Sem povremenih pejzaža ništa drugo nam ne govori o tome. Svi ti detalji koji bi trebali da donesu avanturu (gusarski napad, "ropstvo", itd.) su neubedljivi, otaljani i film je namešten tako da je taj turnir jedina stvar koju čekamo. To je baš slabašno. Recimo setimo se trećeg Indijane Džonsa i puta do Svetog Grala. Pa tu postoji gomila memorabilnih scena, jurnjava i događaja dok ne dođemo do samog cilja. Svaki segment filma ima memorabilnu scenu ili dijalog. U Quest, to su samo scene koje treba da popune vreme dok ne dođemo do turnira. Tako da umesto da budemo oduševljeni tom pričom o neverovatnoj avanturi, sve vreme smo u fazonu "daj dođi do turnira da vidim šibanje".

Čak i glavni negativac nam se servira tek tako. U Bloodsportu to je poludeli šampion i opasni ratnik. Ovde je čova koji izgleda besno i ne voli kad nema sto u kafani. Animozitet prema njemu se kreira tako što polupa sto za kojim sede naši junaci a kasnije na isti način kao i u Bloodsportu. Lejm. Lik je totalno nebitan i ne predstavlja ništa posebno u većem delu filma. U Lionheartu gde ovaj isti glumac glumi glavnog protivnika Van Damovom liku u borbi, manje se pojavljuje na ekranu ali nekako imate utisak da se radi o velikom izazovu. Ovde se borbena sposobnost negativca gradi kroz jako kratke borbe i da nam film konstantno ne potencira na izrazu lica ovog čoveka, verovatno ga ne bi ni shvatali kao takvu nevolju. Da, on brzo porazi svoje protivnike ali pogledajte malo bolje - svako to radi. 

Borbe su jako kratke i iz svega ostanu memorabilni smešni momenti. Najgore od svega što su borci totalno klišeizirani. Recimo Španac igra flamenko i juri u koridi u isto vreme. Afrikanac je iz nekog plemena i igra plemenski ples. Brazilac izvodi kapueru. Švaba izgleda kao prosečni nacista. Japanac je sumo rvač itd. Fizionomija ovih ljudi naprosto vrišti od klišea. Iz bloodsport sam pamtio borce po stilu borbe dok ove pamtim više po gimiku. Slabo je to. 

Šta onda nosi ovaj film kada mogu da kažem da mi je bio fina razbibriga. Ok, tu je ljubav prema čuvenom Žan Klodu, jednom od heroja mog detinjstva. Postoje tu filmovi kojima se rado vraćam. Neki od njih su pojam za današnje akcije. Priča je mala, pitka i proleti. Na to dodajte legendarnu facu i (znam da ću sada izreći svetogrđe) mog omiljenog Bonda, Rodžera Mura. Prosto je neverovatno kako je slabo napisan ovaj lik, kako su rečenice koje izgovara mrljave a on uspeva da ih iznese svojom harizmom. Ali Mur je takav. Da glumi stenu svi bismo pomislili "wow, ova stena kamenita je baš faca". 

Mislim da je Quest izašao u doba kada su akcije ovog tipa već ispale iz mode. I to je nešto što mu ne ide u prilog. Došlo je do zasićenja i na scenu su stupili mnogo ozbiljniji i mračniji filmovi poput Se7en, 12 Monkeys, Heat, Usual Suspects, Casino, Fargo. Akcija se više nije svodila na borbu i priču, došlo je vreme totalog haosa pa smo gledali Desperada, Bad Boys, From Dusk Till Dawn, The Rock. Quest je ostao izgubljen u vremenu. No opet, ne može da vas nervira jer je nekako drag u svojoj naivnosti i nameri da nas vrati u neki drugačiji period.

Zanimljivosti:
Rodžer Mur je u svojoj autobiografiji pisao o Van Damu sa ne baš velikom naklonošću. Takođe je naveo da je snimanje ovog filma bilo haotično i da su zbog lošeg planiranja producenti ostali bez novca. Napisao je kako mu je ovo najmanje drag od svih filmova na kojim je radio. Džek MekGi je prdeo posle snimanja svake scene. Za razliku od svih ostalih, Van Damu se to nikako nije dopadalo. Ovo je Van Damov režiserski debi.

Naj scena:

Žanr: Komedija | Drama | Istorijski
Režija: Damien Chazelle
Glumci: Brad Pitt, Margot Robbie, Jean Smart...

Priča:
Bajka o prevelikim ambicijama, usponu i padu ljudi u ranom Holivudu.

Moj osvrt:
Damien Šazel se na veličanstven način probio na scenu sa Whiplash, filmom koji je fascinirao mnoge. Ono što moram da priznam, čova na fantastičan način ume da proda suštinski praznu priču. Evo, ovo je drugi njegov film koji gledam. Sve je to savršeno uslikano, divno režirano, bogato strašnim glumačkim njuškama, izgleda kao da vredi milijarde dolara, deluje kao monumentalno ostvarenje a suštinski je (polu)prazno i eventualno ok za jedno gledanje. Whiplash je film o muzici koji je muziku spustio na nivo brzog udaranja, totalno zanemarivši talenat, ritam, melodiju, bend i bilo šta što predstavlja muziku. Ne bato, ko najbrže tuče varjačom u šerpu taj je najbolji bubnjar. Ja shvatam fascinaciju filmom jer je Simons perfektan i muzika brutalna, no suštinski film je poluproizvod. Ne možeš da umetnost svedeš na primitivnu sportsku disciplinu. Imaš savršenu muziku u filmu a ponašaš se kao da ne razumeš šta umetnost zapravo predstavlja. 

Zbog svega toga nikako nisam mogao da se nateram da gledam La La Land. Pogledaću ga svakako ali ne žurim, pogotovu posle gledanja ovoga. I ovo izgleda kao milion tona u zlatu, ima perfektne glumce, odlično je režirano, muzika je bolesno dobra, film je o filmu a ne postoji suštinsko razumevanje šta je to zapravo film. Ne možeš da mi referenciraš druge filmove na par sekundi i kažeš da je to posveta filmu. Ne možeš da naguraš desetine scena drugih filmova u kraj svog filma i kažeš da je posveta filmu. To nije posveta, to je podsetnik. Matematički rečeno, ovaj film je recimo 5% Sunset Boulevard + 5% Chinatown + 5% Once upon a time in Hollywood + 5% ok stvari koje su već viđene, ni malo originalne ali prihvatljive + 80% fantastično prelepog prodavanja muda za bubrege. 

Ono što najviše nervira je ta Šazelova potreba da muze scenu do iznemoglosti pa se često desi da uživate u prelepom pitkom mleku ali ovaj sivonja ne ume da pusti vime pa onda krene krv. No sivonja ne konta da je preterao i upropastio mleko već vuče i dalje dok ne skapira da nema više snage i da mu je krava odavno otišla. Gledamo žurku sa početka dvadesetog veka i vidimo nemoral i dekadenicju koji su nekako bliži ovom našem dobu ali hajde, prihvatićemo to. Aaaaali papanu to nije dovoljno pa ugura i slona na zabavu. U sceni kada prvi put snimaju ton film, prvo je komično što je ok. Ljudi se privikavaju na nove stvari. Potom je frustrirajuće, što je sjajno, jer nove stvari te isteraju iz zone komfora - frustracija je očekivana. Ali papan ne ume tu da stane i onda krene da ponavlja i ponavlja i ponavlja stvari koje smo već videli i scena postane besmislena. Potom imamo scenu u kojoj novinar objašnajva glumcu kako je njegovo vreme prošlo ali potom mu objašnjava da i kada umre, biće živ kroz svoje filmove i to zvuči fino. No papan muze ovu scenu pa ona iz lepe prelazi u užasno patetičnu i čujemo rečenice koje NIKO NIKADA u životu ne bi izgovorio. Šotra je mala beba za ovo sa sve "vi ste vreli uzdah bića moga mlađanog". Potom imamo ovu najbolju scenu kada glumac koji je umoran od svega odlazi u sobu. Scena izgleda perfektno. Ništa nije potrebno dalje od zatvaranja vrata te sobe. Sve vam je jasno. Aaaali papan je tek počeo pa mora da se pokaki i na kvalitet te scene. Ovo su samo četiri scene. Film traje preko tri sata. Zamislite onda koliko toga ima. 

Jasna je fascinacija filmom koju likovi na početku ove priče imaju. I onda je jasno da je namera ovog filma da nam priča o filmu. Pomislio sam da je nesreća Babylona što je u istoj eri sa Once Upon a time in Hollywood koji je perfektan film o filmu i Holivudu. No hajde, valjda će i ovaj film imati šta da nam kaže... I onda vidimo scenu koja je UKRADENA iz pomenutog Tarantinovog masterpisa. I to znate koja? Ona najbolja, kada se glumica prikrada i odlazi da gleda film u kom glumi prateći izraze lica ostalih ljudi dok je gledaju na sceni. BUKVALNO ista scena i čak je ista glumica. Brate, mogao si se barem potruditi da dodaš nešto originalno u nju. No on ovu scenu ponavlja još jednom ali ta druga mi je i bolja i odlična. Ali o njoj kasnije. 

I šta imamo od te posvete filmu i od priče o filmu. Upravo ono što imamo i o muzici u Whiplash. Tamo imamo lepe melodije ali posveta muzici je takva da je svedena na "ko brže udara". Ovde je film sveden na ništa. Da, upravo to o čemu pričam. NIŠTA. Te scene koje možda podsećaju na posvetu su na ramenima čoveka čiji talenat nosi sav kvalitet ovde - Bred Pita. To što vredi u filmu pripada njemu i vezano je za njegov lik. Sve ostalo je mizerno i nebitno. Besramna kopija drugih filmova i podsećanje na te značajne masterpise. Film je ovde predstavljen kao prevara. Priča se o njemu kao o begu u nešto lepo, kao o zemlji snova, kao o nečemu velikom. Da, film jeste veliki. Uostalom ne bi bio umetnost da nije. Šta nam suštinski Babylon daje od toga? Ništa. Ništa svoje. Ništa originalno. Ništa novo. Ništa staro. Bukvlano ništa. Film stoji sa strane dok vi morate da gledate gomilu bezveznjakovića koji se koriste njime. 

Hajde malo da ohladimo glavu pa da skoknemo na kvalitete. U jednom momentu film prikazuje scene glamura i raskoši i šeta od osobe do osobe. U drugom mommentu vidimo te osobe u njihovom prirodnom orkuženju gde se ne vidi glamur već se vidi običan pa i težak život. To mi se jako dopalo. To je nešto što smo videli u našem Montevideu, fudbalere koji baš i ne mogu da žive od toga ali vole igru. Ok, čovek želi da nam pokaže da tada u tom poslu nije bilo toliko glamura i novca možda. Hajde, zažmurićemo jednim okom na onog slona i gluposti. Ovo je nešto što je Šazel morao da poseje na više mesta u film. Ako je već odlučio da se bavi prelazim periodom u Holivudu, mogao je da nam da poređenja kroz ovo. Ma jok. Imao je on pametnija posla. Što bi nam, pričajući o kraju jedne ere i početku druge, dostavio poređenja između njih.

Prvi dolazak na set gde se snima - odlično. Generalno ovaj period filma posle glupave zabave sa početka me je kupio. Ova snimanja su jako blesava i haotična. Vidimo sve teškoće tog vremena i vidimo kako se pekao zanat. Sve je to ljupko i ima dozu šarma. Naravno da je i ovde otišlo predaleko sa glupavim humorom ali valjda je taj kvalitet scene držao nadu da je pred nama prelep film. Ovo je momenat gde smo počeli da volimo likove, Margo Robi, Bred Pit i Diego Kalva su odlični. Jasno je da Šazel ima talenat. O da, ogroman talenat. Potreban je samo neko ko će da suštiski razmišlja o onome što film želi da kaže i napraviće ovaj čova neki masterpis. Na ovaj način kao Babylon i Whiplash, ostaće samo promašene šanse. 

Šta još ovde valja - neka mini posveta o lepoti i veštini glume. Prekaljeni glumački bard i mrtav pijan uspeva da donese scenu koja sve obara sa nogu. Devojka koja niakda nije glumila uspeva da zapanji sve svojim prirodnim talentom. DAAA! To mi daj. Dve suprotnosti koje zajedno mogu da donesu nešto veličanstveno. Sudar novog i starog sveta i njihov sukob ili saradnju. Setimo se Sleuth npr. i duel dva pisca - jednog koji je školovan, plave krvi, koji je predodređen za veličinu i drugog koji je samouk ali njegov talenat mu omogućava da nadvisi ovog drugog. Hajde da vidimo šta nam glumački duel može doneti. Šta? Nemaju ni jednu scenu niti film zajedno. Daaaa brate. Evo niko nikada nije želeo duet Vlatka i Točka. Niko ne bi ni pokušao da sluša De lusiju i Meolu kako sviraju zajedno. Ko bi bre gledao film gde su u istoj sceni Lorens Olivije i Majkl Kejn? Ko bi uopšte pomislio da gleda saradnju Kjubrika i Džeka Nikolsona. Ali jebigica sve te stvari su se desile i bile su veličanstvene. Ne mogu da verujem da nikome nije palo na pamet da spoji ova dva lika u barem jednoj malenoj scenici na snimanju. Kakva bre posveta filmu? Ko jebe film? 

Babylon pokušava da predstavi kraj jedne ere a to je prelazak na ton film. Ima li na ovu temu boljeg filma od Sunset Boulevard? Zapravo sve što Babylon hoće i pokušava da kaže, ona tri filma iz jednačine su već rekla na savršen način. No hajde samo o Babylon. Cenim ovaj pokušaj, zaista. Ta pomenuta scena sa tonom je bila sjajna do onog momenta dok se nije pretvorila u lakrdiju. Ali do tog momenta nam je bila jasna sva ta problematika novog doba. Dosta stvari o kojima nismo razmišljali. Sa naše tačke gledišta to možda deluje kao olakšica - super sad sve može fino da se snimi sa tonom. Zapravo je to mnogo teže, što Babylon fino i uspeva da dostavi. Evo ga jedan od retkih originalnih momenata. 

No ako izdvojimo samo scene sa Bred Pitom (gde se priča vrti oko njega naravno) mogu da potpišem da je ovo jako dobar film. Ovaj kraj jedne ere se najbolje ocrtava na njemu. U sceni kada on odlazi u bioskop da vidi kako ljudi reaguju na njegov poslednji film vidimo PERFEKTNO kako izgleda kada nešto zastari. Znate koji momenat meni pada na pamet? Bio sam klinac. Sećam se da se dugo nisam video sa drugarom. Našli smo se kod mene kući i doneli gomilu igračaka. I onda smo sedeli i gledali jedan drugog i nekako nam je bilo glupo da se igramo sa tim. Smejali smo se. Prerasli smo ih. I ovde sam želeo da volim ovaj film do ludila. Fantastično predstavljanje kako je publika prerasla jednu eru i jedan tip umetnosti. Kada pustiš sada taj film, procenjuješ ga po vremenu kada je izašao. Retki su tako stari filmvi koji su aktuelni i dan danas. Ali ako ti danas neko snimi film koji je zastareo u smislu glume, priče i bilo čega što filim predstavlja, naravno da će ti biti smešno. 

Borba ovog glumca da shvati zašto je prošlo njegovo vreme je bolna i nekako zajedno sa njim tražite odgovore i izlaz. Njegov put je upravo ono što je film trebao da priča. Ti segmenti su prelepi, Pit je surovo perfektan, sudbina ovog čoveka je bolna jer nam upravo on svojom glumom donosi to što trebamo videti. Prosto je neverovatno koliko ljudi ne vide koliko je ovaj čovek sjajan glumac. I njegovo mirenje sa svim i njegova seta i njegovo ponašanje i ta scena kada pleše hodnicima hotela a osećate svu težinu koja mu je na ramenima (jebeni masterpis umetnosti) su nešto za šta mogu Šazelu da se poklonim. Ulazak u hotelsku sobu, zatvaranje vrata - tu je u filmu trebalo da piše The End. Dao bih mu stojeće ovacije.

Ček ček ček, ali šta bi stojeće ovacije značile za onu glavu priču u ovom filmu. Eeeee tu smo. 90% filma je posvećeno "dečak sretne devojčicu koja ga očiglendo vodi u propast ali je on glup kao đoka pa srlja do kraja". Nešto što počinje kao potencijalno simpatična priča, pa se jako nategnuto seli na polje drame prerasta u totalno mučenje. Ako neko ima nerava, vremena i prostora voleo bih da mi, kada je ovaj par u pitanju, u filmu ostavi samo onu scnenu kada prvi put posećujemo set gde se snimaju filmovi. Uz to, nek ostavi sve scene u kojima se radi o Džeku Konradu (Bred pit) i ja ću biti presrećan. Ovo će biti filmčina. Na žalost, Bred Pit je ovde teški sporednjak. Neli (Margo Robi) i  Mani (Diego Kalva) su glavni junaci priče koja nas davi, mrcvari i vuče u besmisao iznova i iznova. Ovo je tako providna, prazna i užasno iritirajuća priča. Počelo je simpatično, zaletelo se podnošljivo, nastavilo se iritirajuće i završilo tako da sam jako mrzeo ovaj film. Glupavo, providno, nebitno gubljenje vremena. 

Mani je poglupa verzija Salvatorea iz Cinema Paradiso (Babylon je pokrao i poslednju scenu tog filma koristeći je kao svoju poslednju). To je sve što mogu reći o njemu i to je sasvim dovoljno. Sa Neli su pokušali nešto više. Prvo su igrali na taj prirodni talenat što je bilo ok ali nije otišlo nigde. Posle su njen lik bacali u gomilu idiotskih scena (posebno jedna sa zmijom) iz kojih sam pokušavao da izvučem bilo kakav smisao, ali na žalost nije bilo spasa. Dve stvari o kojima vredi pričati su, kao i kod Konrada (Bred Pit) kraj jedne ere i drama. 

Ova devojka je zapravo niko i ništa. Film nam je predstavlja kao nekog ko uspeva uz dosta sreće i na suvi talenat da se ubaci na svet filma. Naravno da svi vole te autsajdere, ovakvog pogotovu jer može da donese revoluciju. Kad je talenat u pitanju - ovo je na žalost priča o protraćenom talentu a to smo videli beskrajan broj puta. Nije mi jasno ako već pričaš o jednoj eri filma a imaš lik koji može da donese revoluciju, ne igraš ipak na tu kartu. Kraj je ere, sve se menja, film se menja. Ovakav lik sad treba da ti bude u spotlajtu. Ok, baci ga u blato, uništi ga, samelji ga u kobasice, učlani ga u SNS ali daj mu da obeleži jednu eru jer on to može, Neli jeste takav lik, Margo Robi može to da odglumi. Ali nee, film je tu imao druge planove. 

Hajde o drami. U jendom momentu film nam kreće o tom teškom Nelinom životu. Pa onda ona čuje kako neko priča potcenjivački o njoj što joj teško padne. I onda očekujete dobru reakciju zar ne? Hm. Zamislite da čujete kako neko o vama priča da ste npr. pijanica. I vas to jako povredi jer znate da u dubini duše vi niste to. I onda da biste dokazali da niste pijanica, vi pred milion ljudi prkosno ispijete bure rakije. Logično zar ne? Film ispušta i najmanju šansu da napravi dobru dramu oko ovog lika već pravi onu milion puta ispričanu priču prepunu klišea. Kako je ovo moglo dobro uraditi? Kad je već drama u pitanju, sve dramske momente si mogao svesti kao npr. kod Dženi (Robin Rajt) u Forest Gampu. Ima ih malo ali su memorabilni pa jedan čak i epski. Znaš da je loša po glavnog lika i dostaviš dobru dramu kroz jako malo scena ali se potrudiš da budu dobre. Ali ne. Babylon mora da vas muči glupostima. 

Šta je sa onim "kraj jedne ere" aspektom kod Neli. Kada je Konrad u pitanju, to je predstavljeno odlično, kroz film koji je ostao daleko negde u vremenu. Kroz Neli je prestavljeno kao da je cela ta era koja prolazi zapravo varka i fejk. I tu dolazimo do mega idiotske scene na nekoj zabavi bogataša gde Neli mora da se pretvara da je ono što nije. Ok, nije loša ideja ali scena eskalira na onaj idiotski način koji sam već opisao. Ok, ona popizdi, kaže svašta i izađe napolje - mogu da živim sa tim. Ali ono što se desi nakon toga pokazuje upravo suštinsko nerazumevanje teme kojom se baviš. Prodaješ suštinu da bi doneo scenu koja deluje skandalozno. Vratimo se na Whiplash. Momak tuče u bubanj dok mu ruka krvari. Sa jedne strane to pokazuje nejgovu predanost požrtvovanje i volju zar ne? Ali problem je što je stavljeno u takav kontekst da on ne lupa da bi postao bolji muzičar već da bi nekom drugom pokazao kako ume brzo da lupa. Gde je tu muzika? PRODAO SI JE za mini spektakl, za šarenu lažu. 

Ono što Babylon neretko ne uspeva je da nas ubedi da se dešava početkom dvadesetog veka. Da ne vidite stari automobil ili nešto što je relikvija tog doba, na osnovu onog što se dešava, na osnovu dijaloga ili priče pomislili biste da se radnja odvija u današnje vreme. Pogledajte samo početak filma zabavu - biće vam jasno o čemu govorim. Ne mogu da kažem da mi to naročito smeta ali da je film odlučio da se posveti bolje kraju jedne ere na svetu filma, ovo bi onda jako štrčalo. Ovako, u ovakvom bućkurišu sjajnih i užasnih stvari - skoro da je i nebitno. 

Ako se vratimo na Once Upon a Time in Hollywood, setimo se kraja. Tu nam film pokazuje moć filma. Nema lepše posvete filmu od te. Znamo sudbinu devojke ali nam film govori da on može da ispravi nepravdu, on može da nas natera da verujemo u dobro, on može da nadživi zlo. On ima tu moć. Šta nam Babylon govori o filmu? Upropastiće život svakog ko se filma lati. Šta govori o gledaocu? Ništa. Braćo i sestre, postoji li muzika bez nekog ko bi je slušao? Postoji li slika bez nekog ko bi je gledao? Postoji li knjiga bez onih koji bi je čitali? Postoji li film bez vas koji sedite i gledate u njega? Umetnost mora da ima one koji se njome hrane. Šazel, druže, tvoj Babylon je zaboravio da postoje ljudi koji gledaju film. Ti si zaboravio na film. Film koji volim sveo si na gomilu gluparija. Povremeno me ubediš da nešto valja ali to je zasluga gosn. Pita. Muziku koju još više volim od filma si mi sveo na fizikalije. Molim te, ne diraj mi knjige. Ako već među nama nema ljubavi, ne mora da bude mržnje.

Zanimljivosti:
Lik Džeka Konrada je zasnovan na Džonu Gilbertu. Naslov filma se vidi tek posle 32 minuta. Šazel je snimio jednu verziju ovog filma svojim telefonom a Kalva je glumio svaku od uloga. Lik Neli Laroj je zasnovan na Klari Bou. Ema Stoun je bila originalni izbor za ovu ulogu.

Naj scena:

Žanr: Drama | Fantastika | Horor | Ljubavni
Režija: Park Chan-wook
Glumci: Song Kang-ho, Kim Ok-bin, Hee-jin Choi

Priča:
Medicinski eksperiment polazi po zlu, sveštenik postaje vampir i mora da se odrekne svojih verovanja.

Moj osvrt:
Čovek koji je napravio Oldboy, Joint Security Area, Sympathy for Mr. Vengeance je pogledao popularni tinejdžerski film po imenu Twilight i odlučio da napravi svoju verziju. Sad će čika Park Čan-vok da objasni kako je to trebalo. I rezultat je jedno teško, neopevano, neobjašnjivo smeće. Twilight sam gledao u onom jeku hajpa oko tog tinejdžerskog filmića. Iako je na tinejdžerskom nivou (ne)ozbiljnosti, tvrdim da je Twilight sigurno bolji film od Thirst. Thirst je odvratniji, hororičniji ali neuporedivo prazniji i besmisleniji.

Sveštenik koji postaje vampir - koliko je tu samo elemenata koje možeš da razvijaš u priči. Kako se vampirski porivi kose sa verom ovog čoveka? Kakve moralne dileme ima? Da li mu mozak i dušu razdire to što je ničim izazvan prešao na mračnu stranu, prešao među demone protiv kojih se njegova vera bori? Šta imamo od toga? Ama baš ništa. Film se ni jednog momenta ne trudi da da na značaju činjenici da jedan sveštenik postaje vampir.

Momenat prelaska među vampire se desi tek tako - to nije tako strašno. No kakav efekat to ostavlja na sveštenika i na nas? Ama baš nikakav. Čak i u Twilightu imate barem neko mišljenje ili emociju o šansi da mala Bela postane vampir. Ok, verovatno vam nije naročito stalo do tog lika ali njeni motivi i emocije su jasni muku mu ljutu. Verujem da znate za onaj "Oh No!!! ... Anyway" meme. Moja reakcija na prelazak ovog sveštenika među vampire je upravo takva. Nemam nikakve emocije prema tome što se dogodilo. 

Kolosalni problem je što ovaj sveštenik nit smrdi nit miriše. Ne vidimo nikakav motiv u njemu ni pre ni posle povampirivanja. Zapravo motiv je nešto što skoro ni jedan lik ovde nema. I pošto su likovi ravni ko daske, film ukupno sadrži (pretvaram se da računam) 0 (slovima NULA) dramskih momenata. I to finale koje je moglo biti opak dramski momenat, nema efekta jer nemate osećaj da gledate dve osobe već je isti utisak kao da gledate dve stare čizme koje su bačene a korišćene su godinama prilikom čišćenja staja. Što bi braća ameri rekli, ne dajem jeb za ovakve stvari. 

Ovako smešnim likovima su upropastili i potencijalno sjajnu ljubavnu priču. Mogla je biti sjajna jer eto sveštenik mora da se bori protiv emocija, nagona, poriva. Hajde da malo pričamo kako se to zaista radi. Vratimo se na klasik Wicker Man. Setimo se iskušenja pred kojim je sveštenik dok gola devojka pleše u sobi do njegove. Epska scena. Devojka je zavodničko zlo. Sveštenik je odan religiji ali je i čovek od krvi i mesa. Njegova borba je realna i mučna. U Thirst imamo, kako kaže veliki Džoni, "lutku bez trunke ideje" i pepeljugu u koju se on zaljubljuje. 

No naš padre ovde pati za krvlju i za seksom. To je sve što ga vozi. Patnja za krvlju poteže neke moralne dileme (gle, ima ih) ali generalno i padrea i film zabole za one čija krv se siše tako da ništa od ovoga. Patnja za čednim ženskim telom vretenom je već nešto drugo - to padrea vodi do situacija koje su jako neželjene. Ali kako je naš padre totalno nedefinisan i šupalj, te situacije su nebitne. No one nas vode do verovatno najgorih scena vođenja ljubavi viđenih na filmu.  

Kada je ta pepeljuga u pitanju, mogu samo da kažem kako je glumica jako simpatična. Sve ostalo vezano za nju sam mrzeo od prvog do poslednjeg momenta u filmu. Njena porodica koja me je užasavala iz scene u scenu, njena nedefinisanost, njena transformacija iz pepeljuge u ženu prokletnicu, sve sam to jaaaaaako mrzeo jer nema trunke logike, duha, motiva, drame, bilo prokleto čega što bi me teralo da gledam ovu bljuzgu duže od nekoliko minuta. Najgore od svega je što sam se ponadao u jednoj maloj scenici "obuvanja" da će nešto biti od ovoga. Nema spasa braćo i sestre. 

Elem kako je naš padre uspeo da preživi smrtonosnu bolest, odjednom dobija status čudotvorca. Film je čak dobro počeo sa ovom pričom gde sam pomislio da će ova komična situacija biti odlično iskorišćena tako što će padre da se ubacuje u bezizlazne situacije. Eto, objasnio sam šta je moglo da se radi sa ovim. No, šta film radi od toga? Paaaaa nekoliko puta ljudi ga mole da se on moli za njihove bližnje. Spopadaju ga kad god prođe na određenoj lokaciji i to je to. Šta je film hteo sa ovim? Kao i sa celom ovom pričom - ništa. Thirst nas bombarduje glupostima celom dužinom filma. Ne trudite se da povežete ovo u bilo šta smisleno. Nema smisla. 

Ako ste čitali Poovu priču Izdajničko srce ili Zločin i Kazna dostojevskog, sigurno se sećate onih momenata osećaja krivice likova tih priča. Thirst se trudi da prikaže taj osećaj krivice na raznorazne slikovite načine. Imam utisak da je raspisan konkurs za najidiotskije ideje na ovu temu pa su se pobedničke našle u filmu. Od onih gde se žrtva pojavljuje i ometa razgovore (gde poželiš da ga ubiješ još nekoliko puta) do onih kada je žrtva između dvojca koji vodi ljubav (vidite o čemu pričam). Ovo jesu detalji koje obično ostavim da otkrijete sami ali ne brinite, ima još baljezgarija u Thirst. Ništa vam nisam otkrio.

Ima tu povremeno scena koje su ok, ima momenata koji ostavljaju utisak da je možda Thirst mogao biti barem gledljiv film. Ali sve je to zatrpano u predugom trajanju ovog potpunog užasa. Zamislite da vas neko davi a ne možete da se odbranite. E sada, to nije sve. Taj ko vas davi nema dovoljno snage da vam prekrati muke i onda vas tako davi preko dva sata. Prosto vam dođe da mu pomognete i prekratite muke sebi ali na žalost niste u mogućnosti. E tako nekako izgleda gledanje ovog filma.

Zanimljivosti:
Prvi korejski film u kom se može videti muški polni organ. Originalni prevod ovog filma je "Slepi Miš".

Naj scena:

Žanr: Drama | Istorijski
Režija: Luchino Visconti
Glumci: Burt Lancaster, Alain Delon, Claudia Cardinale

Priča:
Princ Salina, plemeniti aristokrata pokušava da sačuva porodicu i status usled previranja na Siciliji.

Moj osvrt:
Kada je na meniju klasik, bilo da su u pitanju knjiga, film ili strip, jedno je sigurno a to je da nema greške. Dobro, skoro uvek je to sigurno. Nekad se zalomi i nešto što nam ne leži, što je možda malko i precenjeno ali to su retki slučajevi. Ali na sreću ovde to nije slučaj. Šta, jeste slučaj? Pa kako čoveče? Hoćeš da mi kažeš da klasik sa Bert Lankasterom, Alan Delonom, Klaudijom Kardinale, Terens Hilom i ostalima nije ispunio očekivanja? Da li je moguće sa takvom gardom napraviti ne tako dobar film? Na žalost, moguće je. 

Ok, razumem, ovo je čuveni klasik, po mnogim relevantnim listama jedan od sto najboljih filmova ikada. Za mene on je bio obaveza koja je donela tek nekoliko momenata brilijantnosti. Naredna paralela mi je konstantno bila u glavi. Sećam se kako sam kao klinac pomagao mami u plevljenju luka. Nimalo zabavna obaveza kao npr. zalivanje ili košenje bašte ili voćnjaka koje i dan danas obožavam. No, znaš da treba da pomogneš i uradiš to, pleviš one travke i smaraš se najgadnije moguće. Čekaj, stani, gde su tu momenti brilijantnosti? Eeee pa nekada pronađeš nešto što je dugo bilo u zemlji, neki poseban kamenčić, novčić, parče razbijene keramike, ekser itd. Za mene kao klinju to je bilo pravo malo blago. Ovaj film je upravo to, trosatno plevljenje luka, pronađen novčić pa čak i jedan zlatnik. No da li bih ta tri sata menjao za neku drugu zabavu a da ostanem bez zlatnika? Istog momenta. 

Za one koji su duže sa mnom nije tajna da mi spor ritam filma ne smeta. Čak i kad je taj ritam ubistveno dosadan tu sam da sačekam jer neretko je u takvom ritmu i poenta, neretko takav ritam donese atmosferu ili vas uljuljka u odgovarajuće raspoloženje. Ovde to nije slučaj. U tri sata filma, previše je scena koje predstavljaju repetitivne sekvence. Beskrajne šetnje, plesovi, lutanja, prolasci kroz prostorije itd. Vizuelno, to je prelepo. Suštinski, to je jako prazno. Perfektno je doneta ta slika aristokratije. Šta je tu loše? To što me jako zaboli da gledam dame u haljinama kako se šetaju dok im je vrućina, tako što me ne zanima beskrajno lutanje kroz dvorac koje nema poentu i ništa nam ne govori. Dobro, ima tu poneki detalj ali nije vredan ovakvog vremenskog samoubistva. 

Kada pomenuh detalje, osim onog najvećeg kvaliteta o kojem ću kasnije, pomenuću upravo te neke sitnice. Pomenuo sam lutanja kroz prostorije zamka. Vidimo da su tu neke sobe prašnjave, oronule i zaboravljene. Da, to simbolizuje nešto o čemu je ovaj film želeo da priča - prolaznost jednog doba. Nestanak upravo aristorkatije koju posmatramo. I na početku filma imamo scenu molitve koju prekidaju buka i panika. Fenomenalna simbolika. Stanje duševnog mira i predanost molitvi prekida buka - odlična najava problema i lošeg vremena. Ovo su sjajne stvari ali su zatrpane u dosta propusta i dosta potrošenog vremena. 

Ovo naredno o čemu ću da pričam je uslovno rečeno mana. Razumem da Bert Lankaster ne zna italijanski ili ga ne priča dovoljno da bude ubedljivi Italijan. Naravno on je ovde dabovan i to me je ubilo u pojam. Lankaster je čovek koji ima kolosalan glumački autoritet. Gde god sam ga gledao, kada je u sceni, ko god da je pored njega, Lankaster uspeva da drži spotlajt na sebi. Nedavno sam baš pisao o Ostrvu Dr. Moroa. Takav doktor treba da bude ludi naučnik iz mašte i nerealan lik. Lankaster uspeva da nam da potpuno opipljivog čoveka. I sada u svakoj sceni ja ne čujem njega već drugog glumca koji mu pozajmljuje glas. Čoveče. Jel možete da zamislite da gledate Merkjurija na sceni ali da njegove pesme peva neko drugi? Da čujete totalno drugačiji glas i drugu emociju? Koliko god da je dobro, to jednostavno nije ono što očekujemo. Toliko je ovo ostavilo loš utisak na mene. Gluma je tu, vidi se da čovek dominira scenom ali glas to ne prati. Glas je onaj italijanski veseljak i ne čujem mu emociju koju bih očekivao naspram onog što vidim. 

Pomenuh početni loš prednznak. Vojnik je ubijen, vidimo ratno stanje i najavljuju se drastične promene. Recimo da nemate puno informacija o ovom delu istorije. Film nam daje srednji prst. Zašto se nemiri događaju? Šta je problem? Ko se buni protiv koga? Ko je u opasnosti? Kako je došlo do toga? Ne znamo ama baš ništa. Gledamo prolivanje krvi na koje se pljuje a to rade i likovi u filmu ali i sam film ne dajući tome nikakav poseban značaj. Film ne govori ništa o tome kao što rekoh. Likovi - to je samo malo uticalo na njih u jednom momentu. Posle vidimo i promenu strane bez nekog razloga. Gde su tu ideali? Sledi nam vreme velikih promena. Šta su ideali koji se gaze? Ništa brate, evo proći će vreme beskrajnih šetnji uštogljenih aristokrata i čednih dama u elegantnim haljinama.

Ako se već vremena menjaju, prikaži nam šta se gubi? Ali ali ali prikazano je. Nije. To nisu šetnje čednih dama niti vožnje kočijom. Sve što je prikazano i sve što vredi su govori princa Fabricija Saline (Lankaster). To su briljiantni momenti u kojima on govori kakvo vreme dolazi, šta nestaje, kakva osećanja se gube. Genijalština ali tu imamo nula zasluge režiji. Sva zasluga tu ide Lankasteru i nekom ko je pisao taj tekst. Ako bih isekao tih dvadesetak minuta iz trosatnog filma, tom isečku bih dao čistu desetku. Ovo ostalo ne možeš ni u viršle samleti. Vidimo kako je stari aristorkata, dobar čovek kojeg svi vole slomljen. Vidimo naslagane godine iskustva koje bolno govore iz njega. Problem je što sve oko toga ne govori ni jedan procenat o onome što on govori. Taj deo jako štrči, kao refren u pesmi "Sanjam" grupe "Indexi". 

Pristup ovoj priči je pristup koji vidimo kod italijana u svim komedijama - totalno neozbiljan. Gledali ste Allo Allo seriju. Setite se italijanskog generala Bertorelija. E takvi su ovde likovi samo što na žalost nisu zabavni u toj meri. Gomila pajaca koju treba da shvatim ozbiljno. Prolazi vreme velikog aristokrate (iako ne znamo zašto) a dolazi vreme jednog Don Kalođera - to je tek šou program. Ok, znamo da neškolovane budaletine mogu da dođu na vlast. Čast izuzecima ali takvi ulgavnom vladaju kod nas. Ali ovaj lik je totalni pajac. Čak se i film sprda sa njim. Ok, namera jeste da nam pokažu kako se vreme menja i kakvi dolaze na scenu ali ovaj čova izgleda kao prosečni lik iz Selo Gori a Baba se češlja. I sad takav će da zameni velikog aristokratu ooooo tuge pregoleme. Da me maneš.

Nemojmo o tome da u ovakvom stavu postoji nerazumevanje simbolike. Da, vladaju loši i nikakvi, da takvi mogu da dođu na scenu. Šta to onda govori o ovima pre njih? Uspeli su da izgube od takvih. Treba da žalim aristokratu kojeg je zbacio obični lelemud. Ne, takvi nisu vredni žaljenja. Ako si izgubio od zlog, izgubio si jer je pametniji od tebe ili nadmoćniji ili mudriji. Ovaj don Kalođero to nije. Ako izgubiš od ovako nekog, ti si egoistična budala koja živi u oblacima i misli da je bogom dan. Ali ovaj princ nije takav. On je fantastična ličnost. I onda shvatamo da film ne uzima samog sebe za ozbiljno. 

Ček, film donosi još jednu odličnu scenu a to je razgovor koji vode princ i jedan seljak. I jedan i drugi daju svoje viđenje politike. Iako su viđenja različita obojica su u pravu. Kako to? Tako što su dve različite pozicije, dva različita statusa, dva potpuno drugačija sveta. U svetu u kom živimo teška je simbioza ovakvih različitih statusa. Svako daje svoje viđenje na karakterističan i ubedljiv način i razumećete obojicu. Nije tekst koji oni izgovaraju spektakularan ali su okolnosti koje čine ovu scenu perfektno odabrane.

Sve u svemu Leopard je za mene opasno veliko razočarenje. Isecite odavde samo scene sa Lankasterom i slušajte samo šta on priča (i jednom poslušajte i onog pomenutog seljaka), ovaj film zaslužuje desetku. No sve ostalo ovde je poluprozivod, precenjeno, napravljeno bez trunke truda, bez velike drame koju treba samo da pretpostavimo. Sve je ovo jedan veliki bal a ljudi koji plešu na ovom balu su užasavajuće nebitni. Sve je ovo aristokratska šminka preko klišeiziranih lutki za čiju sudbinu me jako zabole. Mogu da kažem da se ne kajem što sam gledao samo zbog Lankastera. Neka je ovo jedan od najboljih filmova koje možete pogledati. Za mene on predstavlja nešto poput Interstellara ovog doba, kolosalni spektakl bez trunke inteligencije u priči.

Zanimljivosti:
Režiser je bio nezadovoljan izborom Lankastera za glavnu ulogu i jako se loše odnosio prema njemu. Čuveni glumac mu se konačno suprotstavio posle čega se njihov loš odnos izgladio. Korišćeno je na hiljadu sveća tokom snimanja i one su bile konstantno menjane zato što kamere tog doba nisu mogle postići pravo osvetljenje.

Naj scene:

Žanr: Horor | Misterija
Režija: John Langridge
Glumci: Kevin Leslie, Morgan James, Jacob Anderton...

Priča:
Dvojica plaćenih ubica koji pokušavaju da se otarase svoje poslednje žrtve u šumi postaju lovina natprirodnih sila.

Moj osvrt:
13 Graves ni po čemu nije vrhunski film niti skriveni dragulj ali je sjajan mali filmić koji je povremeno briljira i za ove novce dostavlja i te kako dobru vrednost. Ako prilazite ovome kao čistokrvnom hororu onda nećete dobiti ništa posebno. Ako mu priđete kao parodiji ili horor komediji e tu je priča znatno drugačija. 

Recimo ako ste slučajno pustili ovaj film a da nemate pojma o čemu se radi i kojeg je žanra, totalno će vas ubediti da je u pitanju krimi drama. Znate i sami kako nekada horori potroše mnogo vremena dok ne krene ono zbog čega ih gledamo, pa smo prisiljeni da gledamo npr. tinejdžere u provodu i kada se film posle pola sata smiluje da nam ponudi nešto mi kao treba da shvatimo koliko je on dobar. Ma daj. 13 graves kreće tako da se jasno vidi uticaj Gaja Ričija. Tek kasnije on prerasta u horor parodiju ali svaka čast za to što nas nisu davili dok horor nije počeo da se odvija. 

Ok, ovo je niskobudžetni film pa ne možete očekviati ne znam kakvu glumu ali ja sam bio oduševljen tandemom Lesli - Džejms. Njihovi likovi imaju sjajnu hemiju i izgleda kao da glume zajedno jako dugo. Njihovi dijalozi i situacije u koje upadaju su jako dobri i najveći su kvalitet filma. Više puta sam se slatko nasmejao a na nekim mestima i više nego prijatno iznenadio. 

Zvuk u ovom filmu je nešto najbolje ili najgore što možete čuti. Najgore - efekti pucnjeva. Ok, sami vizuelni efekti su truba jer film nema neki budžet. Ne zanima me. Ali zvučni efekti su smejurija. Ni jedno oruže ne zvuči kao oružje. Pucanj iz sačmare zvuči kao da je neko zalupio vrata. Šta je onda najbolje? Sve ostalo. Zvuci prirode u šumi, muzika koja podiže atmosferu i pojačava momente pretnje - neprocenjivo. Vidi se da je uložen veliki trud u ovo. Prosto je neverovatno da su tako omanuli sa zvucima pusnjave. 

Film naravno boluje od onih nelogičnosti. Likovi uz sebe nemaju mobilni telefon, pa će da ulete u nešto što izgleda kao očigledna opasnost itd. Imao bih veliki problem sa tim da film zapravo ne parodira horor potencirajući na horor klišeima do besmisla. Recimo znate one situacije kada likovi krenu da lude posle nekog vremena. Ovde jedan lik ludi jako brzo, ni zbog čega i ni iz čega. Taman kada pomislite da je ovo prejeftino, reakcija drugog lika na patnju prvog je urnebesna. E to je momenat kada vam film kaže "aloe, sprdamo se, obrati pažnju". Ali ne, površni gledaoc će da baci ovaj film u đubre jer posmatra ovo kao još jedan horor kliše. 

Još jedna genijalna situacija kojom se film igra je pokajanje. Znate i sami kako, kad su na kraju puta, likovi po fimovima kreću da se kaju jer plaćaju za svoje grehe. Pomire se sa sudbinom i jebigica, šta da se radi. Daj da okajem sve pre nego počnem mirisati cveće odozdo. 13 Graves me je kupio i ovim. Daje nam čovu koji nema trunku griže savesti a ima sve preduslove da se baci na to klišeirizano kajanje. Ovde film pokazuje srednjak klišeima. Zašto sad ovo kada se odlučio za sprdnju sa klišeima? Zato što nam ovako kaže da se ne kaje zbog sranja koja je do tada pravio. Pravi ih namerno bez ikakvog validnog razloga. Namerno forsira stvari koje su tako očigledne u svim današnjim hororima. Ali u finalu upravo dokazuje da sve baljezgarije koje pravi, nije zažalio. Još jedan dokaz za ovu tvrdnju je činjenica da ni za jedno zlodelo mi ne vidimo pravi povod. 

Šta je ono bez čega ni jedan današnji horor ne funkcioniše. Obrt. Tvist. Preokret. Zovite ga kako god. I ovo je čista genijalština. Film daje tvist koji je totalno besmislen kao i većina tvistova u današnjim filmovima. Ali šta on radi? On svog heroja pretvara u još jednog koji pripada određenoj grupi. On ga smešta na neki način među usputne žrtve. Šta nam time 13 Graves govori? Korišćenjem šablona i forsiranjem klišea, praviš samo još jedan horor u nizu. Još jedan film koji će biti zaboravljen, biće u grupi sa svim ostalim. Samim tim, što je više tih "ostalih" manje su šanse da u toj masi pronađete nešto dobro. 

13 Graves nije filmčina, nije nešto što je masterpis i što će vas oduševiti. Ali za mene je pravo malo osveženje zakopano u moru niskobudžetnih filmova. Odlično me je zabavio parodiranjem današnjih horor filmova, glumci imaju odličnu hemiju što je više nego očigledno, efekti zvuka (sem pucnjeva) su sjajni. Vidim da ga porede sa Kill List što je besmisleno jer Kill List je precenjeno smeće koje je inspirisano Wicker Manom a nema ni 1% inteligencije tog masterpisa. Ovo je potpuno drugačiji film. Priđite mu otvorenog uma i dobićete nešto sasvim zadovoljavajuće.

Zanimljivosti:
13 Graves je sniman 13 dana. Delovi životinja su korišćeni u sceni kod oltara. Lokalno stanovništvo je pomagalo pri snimanju gde su mnogi od njih čak i tumačili sporedne uloge u filmu.

Naj scena:

Žanr: Avantura | Krimi | Horor | Ljubavni | Triler
Režija: Edgar G. Ulmer
Glumci: Boris Karloff, Bela Lugosi, David Manners...

Priča:
Tokom njihovog medenog meseca, bračni par u Mađarskoj doživi saobraćajnu nesreću. Nedugo posle toga oni postaju zarobljenici sveštenika satanizma.

Moj osvrt:
Iako su ovi stariji filmovi generalno naivniji, moram da priznam da nikada nisam bio razočaran njima. Čak i kada kvalitet nije na baš visokom nivou vidimo temelj koji su ovi filmovi udarili. Ovaj film deluje kao perfektna polazna tačka za nešto mnogo dobro. Ne mogu da ga kritikujem previše zbog nedostataka. Traje samo sat vremena, zabavan je, ima dobru atmosferu, ima dva legendarna glumca i dovoljno horor tematike da je obavezna preporuka za ljubitelje ovog žanra. 

Koliko puta sam se samo žalio na to što u hororima novijeg doba manjka priče. Nekako mi se čini da se pod hororom samo smatraju scene strave. Ne, to nije horor, to nije dovoljno da bi imao titulu horora. Conjuring 2 mi je tu najbolji primer. On predstavlja seriju savršeno usnimljenih horor scena sa kojima praktično možete da obrišete guzicu. I onda slušam kako je to "opasan horor" zato što smo se isprepadali. Da me maneš. Uvek biram nešto što ima priču i malo jeze nego nešto što je mutavo a servira mi vizuelne užase. 

Black cat vas neće isprepadati. Dovoljno je star da ste izgustirali ovakav vid strave. Ali on ima toliko potencijala, toliko priča koje mogu da se razviju u nezavisne filmove da je to fascinantno. U prvih nekoliko minuta upoznajemo lik doktora Vitusa (Lugoši) i odmah smo svesni njegove mračne priče i istorije. Kada nam predstave Polciga (Karlof) žurka može da počne. Njihova istorija, njihovi dueli, sve to pršti punom snagom. I tu dolazimo do osnovnog problema - treba nam još. 

Treba nam još zato što film nekako podrazumeva da sve ovo treba da prihvatimo zdravo za gotovo. Ok, to nije problem jer su Lugoši i Karlof proklete legende i verujemo u stravu koju oni donose. Oni svojom pojavom i glumom nadomeste odsustvo dodatnih scena i priče. Ali želimo da znamo više zato što je ono što vidimo jako dobro. Ako mi kažeš da je čovek vođa Kulta, začini to sa nekom pričom. Ne moraš čak ni scene da mi daš, daj mi Lugošija koji priča tu jezivu priču. Konstantno se pominje sudbonosni događaj iz prošlosti. Ovo da je dočarano i scenama, tačno bih pišnuo od sreće. Ovako nam se ostavlja da prihvatimo to kako jeste. No film je imao tu nesreću da je ostao bez mnogih scena tako da možemo samo pretpostaviti šta je tu sve bilo. 

Od prvog do zadnjeg momenta film drži odličnu atmosferu pretnje. Nema puno vremena za uvode i besciljna lutanja. Na startu nas stavlja u situaciju da konstantno očekujemo zlo i to je kvalitet koji retki horor filmovi imaju. Dosta je i zagonetnih scena koje imaju horor tematiku i prava je šteta što ih nismo videli još. Zbog toga film (ne)planski ostavlja neka pitanja otvorena. Čak nije to toliki problem jer ako pretpostavljamo zlo, naša mašta može da proizvede veliki horor. Ali još poneki nagoveštaj bi značajno odveo film još mračnijim putem. 

No, u ovakvom filmu moramo imati i običnog čoveka kao nekog kome preti najveća opasnost. Iako propusti u priči jesu najveći problem ovog filma, meni je ipak ovaj zaljubljeni dvojac kojem se ne piše dobro najslabiji deo filma. Ženska uloga ima malo šarma u nekim scenicama ali muška, braćo i sestre, izgleda kao da ste stavili Barbinog Kena u svaku od scena. Ispeglani lepotan neizbrisivog osmeha i njegova totalno rutinirana uloga su mi potpuni promašaj. A treba da strepim za njegovu bezbednost? Teško. Da su ga makli u bilo kom momentu ne bih ni trepnuo. 

Pomenuo bih i izgled Polcigove (Karlof) kuće (dvorca). Obično u horor filmovima ovakva zdanja izgledaju viktorijanski. Ova kuća izgleda u potpunosti futuristički a u sebi krije mnoge tamnice, prolaze i užase kojih je nesumnjivo moglo biti i više. No bez obzira na to, ovo je detalj koji jednostavno ne može da promakne. 

Belu Lugošija je proslavila uloga negativca no ovde ga vidimo sa druge strane i iskreno, meni je impresivniji ovde nego kao grof Drakula. Valjda je ovde mnogo manje teatralan pa je samim tim i njegova uloga upečatljivija. Karlof neretko ide preko granice i u nekim scenama je teatralniji i previše se unosi, no to ni malo ne smeta jer njegova harizma i talenat to iznose na odličan način. Mnogi će reći da je velika stvar što imamo ovde dve legende horor scene. Za mene je ipak veća stvar hemija koju njih dvojica imaju. Neretko su toliko dobri da su obesmislili mladi par oko čije sudbine se vrti ova priča. 

Teško mi je da ocenim ovaj film. Sa jedne strane tera nas da dosta stvari uzimamo zdravo za gotovo i ostavlja dosta otvorenih delova priče. Ne nudi baš sve što može i to je zaista očigledno. Sa druge strane za ovo trajanje je zabavan, efektan, ima dobru atmosferu i dve glumačke legende. Da procenjujem ovo samo sa strane priče i toga što je film ispričao, išla bi niža ocena. No sveukupni utisak značajno popravljaju dva velika glumca, odlična atmosfera i jako pitak film za ovako kratko vreme trajanja. Hajde malo da budemo pozitivniji pa idemo sa ocenom više.

Zanimljivosti:
Jedna od neobičnih stvari za doba kada je sniman ovaj film je muzika. Muzika se u to doba pojavljivala samo u uvodu i odjavnoj špici dok je ovde čujemo kroz ceo film. Poova priča je pomenuta kako bi film skrenuo pažnju. Radnja zapravo nema veze sa pomenutom pričom. Polcigova satanistička propoved se sastoji od nekoliko rečenica na latinskom i to su uglavnom bile poslovice. Ovo je prva saradnja Lugošija i Karlofa. Pričalo se da među njima postoji veliki rivalitet jer u to doba su bili dve najveće ikone horor filma. Međutim njihova saradnja je bila i više nego pozitivna i prerasla je u veliko prijateljstvo. U Velikoj Britaniji ovaj film je prikazivan pod imenom "House of Doom" zato što je mačka simbol sreće. Ovo je prvi film koji pominje Satanistički kult.

Naj scena:

Žanr: Drama
Režija: Fred Schepisi
Glumci: Michael Caine, Bob Hoskins, Helen Mirren...

Priča:
Grupa prijatelja se priseća priča iz prošlostii kada jedan iz njihove grupe premine.

Moj osvrt:
Kako ne gledati film u kom su Majkl Kejn i Helen Miren. Realno? Uz njih dodajte Rej Vinstona, Keli Rajli, Dejvida Hemingsa, Boba Hoskinsa i jasno je da imamo odličnu ekipu. Verujte mi da čak nisam ni čitao o čemu se radi u filmu, odluka je bila laka. Last Orders je sasvim korektna drama, ljudska priča vredna pažnje i gledanja. Zašto onda na kraju nisam oduševljen? Zato što je ovo jedan skroz običan film. Možda sam prestrog ali Drama je žanr koji može da ti da najbolje priče ali ta ista drama mora da ima dosta varijacija na temu ili karaktesrističnih osećanja da bi bila upečatljiva. Obične ljudske priče moraju da imaju barem neke scene koje će ti se urezati u pamćenje. Recimo Belfast je generalno bio običan film ali Kiaran Hajnds i Džudi Denč su mu dali to "nešto". Oni su bili zaduženi za emociju. To i još nekoliko solidnih poruka je Belfast podiglo na nivo sasvim dobrog filma. 

Last Orders ima ljude koje bih gledao kako sede i štrikaju i dok to gledam mislio bih "jbt kakva gluma". Jednostavno rečeno, nisu im dali šansu da briljiraju, nisu im dali momente gde bi njihov talenat došao do izražaja. Kažem, ok je priča ali emotivno sve je jedna ravna crta. U svakom od ključnih momenata sam bio skoro pa ravnodušan. Jedna jedina scena koja me je malko pomerila pripada Hemingsu. Tu sam video neku jaču emociju čoveka koji ima malu priču ali i to malo dostavlja sjajnom glumom na perfektan način. U jako malo vremena jedini je uspeo da pokaže jače emocije, ubedio nas je da mu je stalo i da mu je jako teško. Helen Miren je dobila jednu takvu rečenicu i jeste potresno ali je užasno kratak momenat i očekivali smo ga. Kod ostalih to je tek negde zagrebano. 

Mišljenje o filmu mi je uglavnom pozitivno i verujem da će većini ljudi biti odličan pa ću se fokusirati na stvari koje su zaista vredne pažnje. Kako je čovek preminuo film se na pametan način vraća u prošlost, nekad bližu nekad dalju i tako pred nama uspeva da izgradi lik Džeka (Majkl Kejn) na sasvim dobar način. Isto pokušava i sta ostalima ali oni tu samo u službi razvoja Džekovog lika i priče. Imamo sve one karakteristične događaje koji će učiniti da nam ovaj čovek bude bliži i draži. No svi ti veliki događaji iz života čoveka ostaju bez nekih upečatljivih scena. Ne razumite pogrešno, nema loših scena ali premalo je upečatljivih momenata. Ono što moram da pomenem je neverovatna sličnost između glumaca koji tumače mlađe verzije likova i ovih u poznim godinama. Bio sam oduševljen koliko mlađa verzija Lenija (Hemings) liči na ovog glumca iz mladosti ali sam onda video da ga tumači njegov sin. No odlično su se potrudili da mlađe verzije i te kako podsećaju na ove starije. 

Sviđa mi se i onaj deo gde se potencira na mestu od značaja za Džeka a to je ovde Margejt. Setimo se Chinatowna gde je na neki način to mesto simbolizovalo loša osećanja i stvari koje smo izgubili. Ovde je Margejt to mesto za koje nas vežu lepe emocije. Pomalo je tužno kada vidimo da se tu odvijalo tek nekoliko lepih momenata. Ali opet, to daje na značaju i najmanjoj lepoti koju doživimo. Potrudili su se da nam bojama dočaraju trenutnu emociju. Margejt iz prošlosti je sunčan, prepun osmeha i jarkih boja. Margejt iz sadašnjosti je siv, kišovit i od lepote su ostala samo sećanja. 

Nisu mi se svideli neki momenti gde smo bačeni u dilemu da li će jedan od likova postupiti moralno. Nekako mi je to bilo bespotrebno. Ako smo se vraćali u prošlost i videli sve te Džekove odnose sa drugovima, čemu sada na kraju dileme da će ga jedan od njih izdati. To je totalno nepotrebno i to je drama koja se pravi u sapunicama. Imamo taj neki verski momenat gde je čovek pred oltarom doživeo prosvetljenje ali on je totalno beznačajan za celu priču i čak joj oduzima na vrednosti. Zamislite npr. na kraju Forest Gampa da se krene murovati da li je onaj klinac zaista Forestov. Čemu? Samo narušava atmosferu priče i šalje nas na pogrešnu stranu. Treba da osećamo a ne da nas gađaju petparačkim fazonima. 

Ovo se možda tiče nas muškaraca ali svideo mi se osećaj koji film donosi kada je "ekipa" u pitanju. Recimo u jednoj sceni grupa odluči da skrene u neki bar na pivo jer Džek bi to cenio. U isto vreme je i tužno ali i smešno. Čini mi se da premalo cenimo te obične momente sa ekipom. Ne srećemo se puno. Onda se sretnemo i svi se zapitamo zašto se ne srećemo previše. Dogovorimo se da se vidimo što pre. I onda opet prođe dosta vremena dok se ne okupimo. Ova ekipa ima jako veliku kilometražu. Šteta što nismo čuli više priča od onih ključnih za njihove odnose. Moglo je tu da bude više šala. Početak filma je krenuo tako no nisu nastavili u istom ritmu. Možda su se plašili da bi ubili ozbiljnu notu filma ali zaista mislim da se to ne bi dogodilo. Više bi cenili emociju koja nam je doneta. 

Prava je šteta što Last Orders nije doneo više emotivnijih momenata. Da, priča je obična ali recimo i Best of Youth je obična priča ali tu sam plakao kao kiša iz nebrojeno različitih emocija. Lepota i jeste u tim običnim stvarima jer se lako vežemo za njih. Poistovetimo se sa onim što smo proživeli ili želimo proživeti. Last Orders nam je to dao na kašičicu. Jednostavno, premalo je dramski jakih momenata, premalo je dato ovako grandioznoj glumačkoj ekipi da briljira. Koliko god se trudio da volim ovaj film, više sam uz to da me je on ostavio ravnodušnim. Da je ova glumačka ekipa slabija možda bih bio nešto tolerantniji. Ovako, sa ovim gromadama, neoprostivo je koliko je sav taj potencijal neiskorišćen. No, Last Orders je svakako vredan gledanja. Verujem da ćete ceniti te sitne momente jačih emocija i da ćete pronaći delove priče sa kojima ćete se identifikovati.

Zanimljivosti:
Nolan Hemings, sin Nolana Hemingsa igra mlađu verziju istog lika kojeg tumači njego otac.

Naj scena:

Žanr: Akcija | Avantura | Fantastika | Naučna Fantastika
Režija: George Lucas
Glumci: Hayden Christensen, Natalie Portman, Ewan McGregor...

Priča:
Deset godina posle njihovog prvog susreta, Anakin Skajvoker i Padme Amidala se upuštaju u ljubavnu avanturu dok Obi Van Kenobi ispituje slučaj pokušaja ubistva senatora i otkriva tajnu vojsku klonova.

Moj osvrt:
Kao i za epizodu jedan, vraćam se na prvo gledanje. Tada mi se ovo činilo kao mnogo lošiji film a zapravo, za razliku od jedinice ovo ostavlja nešto bolji utisak na novo gledanje. Krajnji utisak je da ovo nije toliko zabavno niti dobro koliko je moglo biti ali da nije tako loše koliko je izblaćeno od strane Star Wars fanova. Pre bih ovo nazvao propuštenom šansom nego jako lošim filmom. 

Na neki način pratimo dve priče. Jedna je posvećena Anakinu i Amidali, druga nastanku klonova, Obi Vanu i ostalim džedajima. Ova prva je trebala doneti dramu i imala je dosta dobre temelje da to donese. Trebalo je da vidimo neki deo puta koji Anakin treba da pređe u svojoj transformaciji u Vejdera. Druga priča  je odrađena korektno ali ne donosi velik pomak niti išta revolucionarno za sam Star Wars univerzum. 

Prvo ćemo se držati Anakina i Amidale. Ako je ljubavna priča nešto što se proteže celim filmom ona je morala da bude fino izgrađena tako da njihova ljubav vremenom raste i kulminira u nekoj solidnoj drami. Jako mi je žao što je ova priča nadasve otaljana. Jedna stvar je posebno doprinela tome ali o njoj nešto kasnije. Ono što je radilo u korist ove priče je Natali Portman. Njena gluma je ubedljiva i lako se zaljubiti u nju u svakoj od scena. Prosto je neverovatno koliko je uverljiva kad se ima u vidu ova najgora mana cele priče. Čak i u lošim romantičnim komedijama umemo da navijamo da se neka ljubavna priča ostvari. Ovde sam u potpunosti ravnodušan na nju. Nekako i autori kao da su imali utisak da je bitno da spoje ovo dvoje samo da bi se Luk i Lea rodili. 

Ovde imamo i početak Anakinove transformacije u Lorda Vejdera. Verovatno se mnogi neće složiti sa ovim ali ovde postoje svi temelji za dobru realizaciju ove priče. Prvi je sudbina Anakinove majke. To je mogao biti pravi bum. Moralo je biti dovoljno tragično da nas išamara pa zašto ne  rasplače. No ovo je odrađeno sa totalnim odsustvom muda. Kapiram, hteo si da ovo ne bude totalno stresno za klince. Ali daj čoveče, pa u trećem nastavku se zna da su deca pobijena. Na koje klince paziš? Današnji klinci gledaju mnogo surovije stvari od ovog. Današnji klinci su okruženi jezivijim stvarima od ovih. Umesto jako upečatljive scene, umesto nečeg što će se urezati u sećanje i nama i Anakinu, oni su maksimalno rutinirali scenu smrti njegove majke. Šamarčina za ovo. Nedopustivo je loše. Ovako kada nešto usnimiš, izgleda kao da si to uradio reda radi. 

Druge stvari koje vode Anakina ka Vejderu su moralne dileme. Ovo je čak i odlično. Sve je postavljeno na mesto ali tu dolazimo opet do najveće mane. E sad svi očekuju da je to gluma Hejdena Kristensena. Ok, momak nije naročito nadaren ali on ovde nije ni 2% problema. Glavni problem je užasavajuće tupav dijalog. U najvećem broju slučajeva su to floskule. NIKO ŽIV NE PRIČA OVAKO. I onda se takav dijalog popiški po svakom sudbonosnom ili dramskom momentu. Ljubavni dijalozi su smrdljivi klišei. Dramska mesta su prežvakane rečenice koje ste čuli milion puta. I onda je Hejden problematičan? Ne braćo i sestre. Ni Entoni Hopkins od ovih govnarija ne bi uspeo da izvuče ništa dobro. Dijalog je toliko loše napisan da mu nema pomoći. Upokojen je i miriše cveće odozdo.

Dobro, ok, scenaristi su smejurija ali opet moraš da imaš dobrog glumca za sjajne dramske momente. Kako bih ja to uradio da valja ako imam slabog glumca. Jeeednostavno. Napraviš emotivno snažnu scenu, nagruvaš muziku da bude nadasve upčatljiva a glumac treba da navežba jedan izraz lica za taj momenat i ćao. Eh, kako to može da radi? Heh, jedan izraz lica govori milion reči. Ako ga ubodeš kako treba - sve je tu. Kada Tom Henksov lik izađe iz advokatske kancelarije u filmu Filadelfija, vidi se sav očaj u tom izrazu. Ok, ovde nemamo čika Henksa ali ni ovo prvenstveno nije drama. Scenom i atmosferom sve možeš da mi doneseš. Da, dobr gluma je i te kako kvalitet više ali nije neophodna za dobru scenu. 

Sve u svemu ova ljubavna priča je mogla biti i kratka, bez nekih velikih dramskih momenata, no sva ova drama oko Anakina je morala da postoji i da se odradi neuporedivo bolje. Sve te moralne dileme, i dramski momenti su morali biti bolje usnimljeni, morali su biti bolje odglumljeni ali pre svega, dijalog je morao pisati neko ko zaista sluša ljude kako razgovaraju. Ove prežvakane floskule i šablonski dijalozi su ubica ovog filma. No hajde da se bavimo univerzumom Ratova Zvezda 

Kao u prvom delu i ovde sam imao zamerku na premalu priču. Nastavak nam nesumnjivo donosi veći spektakl, veću avanturu, nesumnjivo bolje likove i više događaja ali sveukupno je priča jako mala. Saznajemo kako su nastali klonovi. Ok, to je bitno za Star Wars univerzum kao i mini priča o Bobi Fetu i njegovom ćaletu (fenomenalna scena gde mali Boba drži očevu kacigu). Ali realno gledano, malo stvari je ovde ispričano. Ovo je kao mini serija kojom vam daju par detalja za veći spektakl koji donose oni stari filmovi. 

Film je za nijansu mračniji od epizode jedan što mi svakako prija. No ono što je definitivno veći napredak su mnogo bolji događaji, mnogo lepša akcija, avantura i borbe. U Epizodi jedan su pravili sprdnju od akcije. Ovde je ona veoma dobra i zabavna. Imamo borbu u areni gde su Amidala, Anakin i Obi Van u nevolji. Onda imamo nešto što možemo nazvati epskim duelom između Jode i Dukua. Ne moram da pominjem koliko je Kristofer Li podigao ovu ulogu na viši nivo. Da je ovde bio neki drugi, neki slabiji ili manje upečatljiv glumac, Duku bi bio lik za zaborav. Ovako ostavlja sjajan i nadasve upečatljiv utisak. 

To je to, braćo i sestre. Epizoda dva svakako može da se smatra napretkom u odnosu na epizodu jedan. Kao što rekoh, da je neko pismen pisao dijalog, da su malo više pažnje posvetili dramskim momentima, ovo ne da bi bio solidan već bi bio jako dobar film. Da me manete Kristensenove glume. Npr., Džejmi Foks i Orlando Blum su antitalenti za glumu pa opet nisu uspeli da useru neke od vrhunskih filmova koje imaju u svom opusu. Ovo je konkretno user koji su napravili scenaristi i Lukas kao režiser koji jednostavno nije znao da oseti dramu kako treba. Sve ostalo je dobro, povremeno i jako dobro ali ne može da nadomesti ove propuste.

Zanimljivosti:
Kada se u jednom momentu vidi Anakinova senka koja podseća na Vejdera (odličan kadar), to nije plod specijalnih efekata već slučajnosti. Kada Džango fet udari glavom pri ulasku u brod, to je posveta Epizodi 6 gde je jedan stormtrooper isto to uradio. Taktika koju glavni kancelar koristi ovde je inspirisana Hitlerovim političkim potezima. Na svetlosnom maču koji je držao Semjuel L. Džekson ugravirano je  "Bad mother-fucker". On je od Lukasa zahtevao ljubičasti svetlosni mač. Lukas je odgovorio da su mačevi džedaja zeleni ili plavi. Džekson nije znao do kraja da li će njegova želja biti ispoštovana. Na kraju je i bila. Kako bi se efikasnije snimile scene borbe između Dukua i Jode, mali model jode je korišćen. Da bi se našalio, Lukas je tražio da na taj model stave očnjake što je referenca na uloge Kristofera Lija koji je tumačio Drakulu u nekoliko filmova.

Naj scena:

Žanr: Akcija | Kriminalistički | Drama | Misterija | Triler
Režija: John McTiernan
Glumci: John Travolta, Samuel L. Jackson, connie Nielsen...

Priča:
D.E.A. agent istražuje netanak legendarnog Rendžera i nekoliko njegovih kadata tokom vežbe koja je pošla po zlu.

Moj osvrt:
Znate ono kada u filmu imate harizmatičnog glumca koji vas svojim nastupom ubedi da gledate nešto mnogo bolje od onog što zaista gledate. Uvek se setim filma The Edge gde su očigledno Hopkinsu dali da priča šta god poželi kako bi film dobio na značaju. I onda vam film deluje kao majstorija zato što čovek koji je strašan glumac dominira svakom scenom, govori reči koje nemaju veze sa samom pričom ali zvuče odlično. Možda ne u tolikoj meri ali i ovaj film radi isto to. Prepustio je Travoltinoj harizmi da vozi celu priču a zapravo je reč o prilično siromašnom filmu. 

Zašto siromašnom? Zato što je ovo recimo jedna obična epizoda serije NCIS. Ne gledam tu seriju, roditelji je prate pa sam skapirao o čemu se radi. Ovo ovde je trebala biti upravo jedna epizoda tih Mornaričkih istražitelja. Tematski je upravo tu negde, ceo koncept ove priče pripada toj vrsti zabave tako da ne vidim zašto je ovo moralo da bude film od sat i po. 

No hajde da vidimo zašto ovo nije plasirano kao jedna od takvih serija. Šta su ovde pokušali da prikažu što su mislili da zaslužuje veću pažnju. Pre svega tu je misterija - vojnici na vežbi koja se završava tragično i potencijalna zavera u vojsci. Oukej. Zavere, FBI, Cia snajka i ostali su potencijalno umešani. Najveći problem ovde je taj put kojim se dolazi do istine. Kada slušamo izlaganja očevidaca i njihove varijante, moramo da prolazimo nekoliko puta kroz iste scene i svaka deluje užasno neubedljivo. Prisiljeni smo da gledamo različite rekapitulacije istog događaja i sve one deluju užasno neprirodno. 

Drugi problem je što su celu priču jako zakomplikovali a opet ne deluje naročito intrigantno iako je u pitanju zavera. Glavni razlog za to je što ni jedan od likova koji su učesnici incidenta nije dovoljno dopadljiv (ili nedopadljiv) da bi se vezali za njegovu priču i želeli da istina bude ta koja njemu odgovara (ili da mu se obije o glavu). Jako malo truda je uloženo u te ljude. 

No ono što je suludo u ovom filmu je broj obrta. Znate da ove priče moraju sadržati barem jedan obrt. Neke od njih pretpostavljate u prvih nekoliko minuta filma. I onda dođe jedan obrt koji očekujete, pa onda jedan koji ne očekujete i nastavi se nekim ritmom. I onda dođete do onog momenta kada očekujete glavni obrt i on se desi - ok, to smo znali od početka. Već smo uverzirani u ovakve filmove. No priča teče i zakon tovarenja obrta nam govori - ma ide još jedan. I onda od onog momenta kad govorite "daj obrt, daj obrt, daj obrt" dolazimo do onog momenta "nemoj više leba ti". I onda se desi još jedan kada kažete "e pa sad je ovo već totalno sranje". I onda se desi još jedan i krenete da se smejete kao blesavi što zbog iznenađenja što zbog totalnog apsurda. Analizirajući svaki od obrta postaje nam jasno da je cela priča sve besmislenija i nelogičnija. Nakon gledanja, čitao sam mnoge analize koje se trude da dokažu koliko je ovo dobro i temeljno odrađeno. Verujte mi - nije.

Totalno sulud nivo gluposti vidimo na filmu. Jednostavno ovakve stvari se ne dešavaju u stvarnom životu pa i na filmu nije realno da je vojska ovako neozbiljna. Čoveka sa strane zovu da se nezvanično uključi u ispitivanje. Taj isti čova na vojnom aerodromu pred nosom toliko vojnika otme vojnika i hoće da ga baci u elisu. To je samo jedan detalj. Potom se pravi temelj za kolosalnu prevaru a likovi padaju na smešnim koracima. Ako ste gledali epizodu Simpsona u kojoj gospodin Burns ulazi u super tajnu prostoriju koja ima pizdilion zaštita, onda se sećate da u istoj toj prostoriji sa druge strane imaju stara raspala vrata koja su otvorena i svako može da uđe. Basic je bogat upravo takvim stvarima. 

Film je otvorila priča o tome šta se dešavalo u panami. Zbog nje sam pomislio da će ovo biti užasno surov film težak za gledanje, prepun zverstava koja nisu kažnjena. Ta priča na kraju nema ama baš nikakav uticaj na priču koju gledamo. Fino su me navukli priznajem. Ovo izgleda kao današnji naslovi koji kreću "nećete verovati"  sva ona sranja o kojima "bruji ceo internet" a zapravo su najobičnije bedastoće o kojima ne misle ni likovi o kojima se priča u tim tekstovima. Kako su pre lepo rekli naši stari - tresla se gora, mrav je piškio po listu. 

No šta se meni onda ovde svidelo kad nisam sahranio ovaj film. Da budem iskren, posle serije preokreta, kako je svaki bio besmisleniji od drugih, ja sam se zabavljao kao nikada. U zadnjih 10tak minuta filma sam se više puta slatko nasmejao. Ovo je toliko loše da na kraju ispada dobro. Ceo film se dešava u nekoliko sati tako da nemamo mesta za smaranja. Iako je ovo mogla biti NCIS epizoda i ovih sat i po ne mogu reći da me nije zabavilo. Naravno da Travolta donosi zabavu. Ovde mu je dato da se raspištolji i da jednostavno radi ono što radi najbolje. Prava je šteta što Semjuel L. Džekson nije imao više vremena na filmu, pa zašto da ne i zajedničkih scena sa Travoltom, to bi tek bio šou program. Koni Nilsen je jedna od mojih tihih patnji tako da ne moram da objašnjavam da volim da je vidim na filmu.  

Uprkos silnim preokretima postoji jedna stvar koja je jako dobra. Pošto nas konstantno varaju i daju nam (ne)očekivane obrte, dobrano su se potrudili da se za SVAKOG PROKLETOG LIKA zapitamo "šta ako je on umešan" ili "šta ako je on nevin". Toliko su nas ubedili da je sve moguće da više ne znamo kome da verujemo. To je ipak odličan temelj za obrte. E sada, to što obrti čine celu priču besmislenom, to je već nešto sasvim drugo. Neće vas ovi obrti ubiti, nećete se razočarati u rasplet koliko god on bio za vas (ne)očekivan. Samo će vam biti jasno da cela ova priča ne pije vodu. 

Iskreno sam se nadao nečemu boljem, pogotovu kada uzmem u obzir šta nam je MekTirnan sve doneo kao režiser. Žalosno je što je ovo njegov poslednji film kao što je žalosno šta se sve izdešavalo sa ovim čovekom nakon njega. No, nadajmo se da će izaći na pravi put i počastiti nas barem još jednim ostvarenjem vrednim pažnje.

Zanimljivosti:
Ovo je za sada poslednji MekTirnanov film. Posle njega je imao dosta problema zbog prisluškivanja poslovnog saradnika i bivše žene posle čega je i bankrotirao. On je uživao u snimanju scene borbe između Travolte i Nilsen. Objasnio im je scenu kao da si uzeo dve mačke, stavio ih u orman jednu blizu druge i onda naglo zalupio vrata. Semjuel L. Džekson je improvizovao skoro sve što je izgovarao. Đovani Ribise nije kupao nedelju dana za potrebe ove uloge. On je ostajao u krevetu čak i između snimanja svake od scena.

Naj scena:

 Žanr: Akcija | Drama | Triler | Naučna Fantastika
Režija: James Mangold
Glumci: Hugh Jackman, Patrick Stewart, Dafne Keen...

Priča:
U budućnosti kada su mutanti skoro istrebljeni, stari Logan vodi tih život. Ali kada Lauri, detetu mutantu koje beži od naučnika zatreba pomoć, on mora da je odvede na bezbedno mesto.

Moj osvrt:
Outsideru sine, moraju li to opet ovi Marveli? Zašto gledaš ovo? Šta te vuče ka ispraznoj superherojštini? Kada je ovaj film u pitanju tu su dve stvari. Prva je strip Starac Logan (Old Man Logan). Nisam fan Marvel stripova iako može tu da se pronađe ponešto dobro. No ovaj strip mi se solidno dopao. Nadao sam se da je neko ko je pravio ovaj film uzeo strip, prizemljio ga, lišio preterivanja, napravio realniju priču sa sličnim impaktom kao u crtanoj verziji. No dobili smo samo još jedan X-man film. Isto sranje (dobro ne baš sranje, bolje je ovo od regularnih x-mena), drugačije pakovanje. 

Ono što me je oduševilo u stripu je budućnost koja pokazuje da je sve otišlo u tri lepe. Imao sam onaj osećaj Stajnbekovih "Plodova Gneva", samo ovog puta su bili na steroidima. Posle toliko priča i stripova gde su svi ti likovi moćni, pogledaš nešto ovako poražavajuće i osetiš veliko razočaranje. To je sjajno. Šta je Logan doneo od toga? Ništa. Smejurija. Nešto što je rekla-kazala. Suštinski budućnost nije ništa što je tako poražavajuće jer Logan nije uložio ni kap znoja da osveži priču koju je X-menima već sto puta ispričao. Mislim ok, možeš istu priču da ispričaš upečatljivije. Recimo strip "Bog voli - Čovek ubija" je nešto najbolje na temu X-Mena što sam video. Logan nam suštniski ne priča skoro ništa novo. 

Drugi razlog zbog kog sam voleo strip je starac Logan. Poraženi Logan koji je preuzeo ulogu običnog čoveka, razočaran u svet u kom živi, Logan koji je u sebi ubio onu zver jer više ne vidi nadu i potrebu za njom. Gde je to ovde? Ovo je filmski Logan koji je omatorio i jebiga, ne podnosi ranjavanje baš toliko što zapravo nije uticaj starosti, isto je razočaran kao što je bio samo sad teže čita pa mu trebaju naočari. Da, razumem, nisu se potrudili da nam useru budućnost, samim tim, Logan nije mogao biti tako brutalan kao u stripu. Iskreno, ako već pričamo o ovom režiseru, Staloneova uloga u Cop Land je ubijenija u pojam od ovog Logana ovde. Slabo je ovo. Ovo je isti onaj Logan kog je neko malo otrovao pa se ne oporavlja tako dobro. Nema ovde naročite drame i svi ti dramski momenti su odrađeni šablonski. Totalni kliše. 

Šta je glavna ideja vodilja skoro svih X-Men filmova. Kažem "skoro" jer nisam baš sve pogledao. Svi oni se vrte oko mutanata i ljudi koji žele da ih istrebe. A šta misliš da me maneš toga kao glavne ideje. Pročitajte "Old man Logan" strip i videćete da ta tema može biti samo usputna. Nadao sam se da će ovaj Logan biti personalna borba samog naslovnog junaka. Više volim stripove sa malo likova nego sve one Avendžers varijante koje se svode na konstantnu akciju. Zašto je Mračni Vitez uspeo - imao je dramu u centru priče. Loganova drama je isforsirana i otaljana. Veća drama je bila kada je u nekom od ranijih filmova izgubio Džin nego u ovom koja bi trebala biti neuporedivo emotivnija. Da, svi stare. Da, svi će jednog dana preminuti. Reci mi nešto drugo. 

Propast mutanata je ovde morala biti ubedljivije pokazana. Ok, neko može da kaže "pa šta hoćeš, vidiš u kakvom je stanju čuveni Čarls Ksavijer". U kakvom? Ostario čovek koji jebigica nije završio u staračkom domu. Gde je njegova slomljenost? Gde je njegova drama. Sve je ovo površno i moram reći neozbiljno. Ovde sam se ni iz čega setio filma Imaginarium of Doctor Parnassus. Iz tog filma se ne sećam ničega osim jedne jedine scene koja je epska. Sećam se da je Kristofer Plamer tumačio ulogu čoveka koji je donosi čuda. No u jednoj sceni ga vidiš kao ostavljenog, ostarelog, slomljenog prosjaka koji na ulici vrti vergl i to te slomi. Ovde je Čarls deda koji nije uplaćivao penziono pa mora Logan da brine o njemu. Da me maneš ovakve drame. Ne mogu da verujem koliko su ljudi nezahtevni kada su ovi filmovi u pitanju. Aloeee daj malo integriteta. Daju ti mrvice drame i ti se usereš da je to nešto epski. Guess what - nije. Navikli su vas na poluproizvode kojima se oduševljavate. 

Kao što rekoh, sama ideja je ista kao i u svim ostalim X-Menima. Ono što je drugačije nije nešto što me je oduševilo a moglo je. SPOJLERI U NAJAVI. Zlikovačka organizacija koja proizvodi mutante kao oružje ali jebiga to pođe po zlu pa ih lovi. Nemreš verovati koliko originalno. Opet se svodi na isto - ljude koji love mutante. Toliko smo se krljali da istrebimo mutante pa ćemo sad da pravimo svoje. Mdaaa brate. Ali ali ali ti mutanti su deca koja sve što znaju je da ubijaju. Evo usraću se, Blood Diamond je pizdilon puta jači od ovoga ovde zato što je to zapravo scena iz stvarnog života. Ali ali ali ovo je Loganova ćera iz bočice. Wooow i sad treba da osetim to porodično povezivanje između njih dvoje na koje film igra prodavajući kliše za klišeom. Svi znamo gde ovo ide. Zašto ovo nije mogla da mu nekim slučajem bude regularno stvorena ćera? Wow, kako epska ideja. A? Zašto nije sadašnjica takva propast da on svoju pravu ćeru pokušava da ovdvede negde? Ma neeee ovo je upečatljivje jer dete proliva hektolitre krvi i on nije znao za njeno postojnje. Ajdebežibretamo. 

Ovde ima i nešto što užasavajuće mrzim. U Resident Evil 72 ili tako nekom nastavku sam naleteo na scenu gde su likovi klonirali Alis. I onda se hebeno smoriš jer nešto što je jedinstveno neko uspe da kopira samim tim obesmisleći sve one vrline i sposobnosti koju njegov do tada unikatni lik ima. Tako smo i ovde počašćeni scenama Vulverina protiv Vulverina. Nemam nikakvih emocija prema ovome. Mislim imao bih da ta kopija ima smisla, da je donela nešto više od obične borbe prsa u prsa. Ovo je mogao biti i nabildovani klon Miroslava Ilića koji dok se bije u isto vreme peva "Plastim suvu travu" imao bi potpuno isti efekat kao i Vulverinov klon. Ako praviš već ovako nešto, treba lika kojeg kopiraš da ubiješ u pojam, da mu dokažeš da je zamenjivi sluga i obesmisliš njegovo postojanje. Da, crn sam ali ne vidim naročitu srhu ovoga. Zamislite Terminator 2 film u kom bi se borila dva ista Terminatora. Nije baš spektakl kao dve različite verzije od kojih je jedna, gle sjajnog čuda ona zla, jako unapređena. 

Ali ali ali Vulverinova sudbina je potresnaaaa? Zaista? U čemu je ona drugačija od momenta kada smo ga napustili na kraju onog filma u kojem je Džin nastradala. U čemu je drugačija od većine ljudi na ovoj planeti zemlji? Nikad on nije bio naročito srećan i ostvaren lik, zar ne? Sad ćemo da lepo objasnimo kako bi ova njegova sudbina ostavila bolji utisak. Imamo dve varijante i obe mogu da budu crne - Vulverin umire ili Vulverin živi. Prva je baš lagana opcija. Setimo se Terminator 2 ponovo - smrt mašine je bila jako tragična ali on zna za šta je dao "život". Zbog nejake drame, ovde je takva varijanta totalno neubedljiva. Šta, doživećemo neko otkrovenje na kraju gde će on pronaći tu ljubav prema svojoj fabrikovanoj ćeri i bićemo jako pogođeni. Aj batali. 

Druga varijanta - Vulverin živi. Hajde sad da prošetamo do filmića koji se zove Mist. Gledali ste kraj? Ima li život čoveka na kraju ikakve vrednosti. Njegova tragedija je nepobediva. Zašto Vulverin recimo ne bi iskoristio svoju mogućnost neuništivosti da traje u večnoj patnji. Ne bi li to bila opaka drama? Ne bi li patili zajedno sa njim? Ma jooook. Prodaćemo ljudima neku kliše priču, odradićemo na kraju ono što je očigledno i ljudi će da balave. Ko nas jebe, navikli smo da gutamo poluproizvode i nazivamo ih remek delima. Ovo je svakako nešto iznad proseka pa će da bude novi Građanin Kejn. 

No, istovarih brdo kritika ovde. Logan je generalno solidan filmić ali nemojte biti ozbiljni da me ubeđujete kako je ovo mega spektakl. Nije. Ni blizu. Radi posao kao akcija jer sve vreme pršti. Manite ove priče kako je ovo sve samo ne akcija kao i standardni x-meni, kako je ovaj Logan revolucija zato što nema toliko akcije. Zapitah se da li su ljudi gledali ovaj film uopšte. Dato im je 25 grama drame i misle da ovo nije akcioni film. Ovo je jako dobra akcija čoveče. Čak imamo i klinku koja donosi dosta krvopljusa što sa akcione strane i jeste wow efekat. Moram da pomenem i glumu te devojčice kao odličnu. Ne mogu da imam visoke kriterijume za glumu dece ali ova devojčica ispunjava sve njih. 

Potencijala ima ali na žalost sve je to tek zagrebano. Budućnost koja bi trebala biti užasna - tek par stvari ali ništa prikazano do kraja. Propast X-Mena i mutanata - priča se. Deca koja su plod eksperimenta - odličan potencijal ali jako malo iskorišćen. Ostareo Logan - ima potencijal ali usran isforsiranom idejom koja nas sa već mnogo puta ispričanom pričom vodi do Loganove očekivane sudbine. Mogao si nas častiti nekim scenama koje bi pokazale kako je došlo dovde. Mogao si nas častiti nekim scenam van ove ekipe koju gledamo. Ovako, sve to ostaje na rekla kazala a to nije dovoljno. Kako nije dovoljno? Tako lepo, brate. Nije dovoljno. Moraš da mi daš mesa. U protivnom možeš da uzmeš seriju Allo Allo i kažeš "e vidi, nisi čuo za Drugi Svetski Rat pa i ovde se priča i o njemu".

Gluma je na mestu. Džekmen je standardno dobar, od Patrika Stjuarta ništa drugo i ne možeš da očekuješ, malena Dafne Kin je sjajna. Takođe, film je jako dobro usnimljen tako da ono što gledamo i te kako dolazi do izražaja. U emotivnim momentima kamera se fokusira na izraze lica. U akciji paze da ne propustimo ni jedan pokret, pomeraj, potez, štagod. Scene prirode na kraju filma su spektakularne. Nekako sam imao utisak da su ovo najširi mogući kadrovi ikada i da je u njih stalo sve što može da stane. 

Da li je ovo moj novi oproštaj od Marvela? Ma jok. Ne obećavam ništa. Možda bude onih dana kad mi se gleda nešto tupavo i lako za pratiti pa ne moram da se unosim previše i nešto od ovih pizdarija završi na mom meniju. No zaista, ovo je poslednji put da imam ikakva očekivanja od ovih filmova... Osim ako ne odrade "Bog voli - čovek ubija". To bih voleo pogledati i imao bih nešto veća očekivanja. Razumem fascinaciju standardne Marvel ekipe gledaoca kojima je ovo wow ali ljudi, ako ste odgledali dovoljan broj dobrih drama, skapiraćete da je ovo samo malo izmenjena priča koju ste gledali. Nema ovde ničeg toliko epohalnog. Nije ovo zaokret koji je Mračni Vitez (koji i dalje smatram precenjenim) napravio za Betmen filmove. Ovo je tek nešto bolje od onog što su nam pokazivali. E sad jedna lepa slučajnost. Dok ja ovo kucam, nekoliko Vulverin stripova je na lepom popustu u Čarobnoj Knjizi (takođe striparnici Alan Ford). Nisu mi ovi stripovi u listi prioriteta ali za ovu cenu sam lepo osvežio kolekciju pa možda se tu krije i neki skriveni biser.

Zanimljivosti:
Kada Čarls Ksavijer ima napade, Džekmen nije glumio da ga nešto gura već su ga dva čoveka vukli konopcima u nazad. Kada Čarls i Laura gledaju film Shane (1953) ova scena je potpuna Stjuartova improvizacija jer je ovaj film jedan od prvih kojih se seća. Džekmen je planski dehidrirao kako bi izgledao mišićavije. On je izjavio kako je naučio američki akcenat kopirajući Džonija Depa. Po[to Dafne Kin nije punoletna, nije smela ulaziti u kazino pa su scene snimane ili ispred zelenog platna ili je korišćena dublerka.

Naj scena:

Žanr: Komedija | Ljubavni | Ratni
Režija: Ernst Lubitsch
Glumci: Carole Lombard, Jack Benny, Robert Stack...

Priča:
Tokom okupacije poljske, grupa glumaca se uključuje u akciju borbe protiv nemačkog špijuna.

Moj osvrt:
Pričao sam već, kada praviš komediju, ako postoji hemija među glumcima, posao ti je znatno olakšan. Zbog tog razloga, dok sam gledao To Be or Not to Be imao sam utisak da je ceo film jedna perfektna improvizacija. Dijalozi nekako teku prirodno...ček ček ček. Ne teku, već pršte s obzirom na brzinu kojom ih likovi prosipaju, i sve vreme sam imao utisak da se nadmeću ko će da prikaže što bolji humor. Ne daje nam se dovoljno vremena da upijemo fazon i već se prelazi sledeći. To Be or not To Be je specifičan jer je komedija gde su Nacisti tema ismevanja. To ne bi bilo čudno da film nije sniman 1941/1942, u jeku Drugog Svetskog Rata. 

To be or not to be je odlična posveta glumi i umetnosti uopšte. Način na koji se ljudi bore protiv neprijatelja je upravo glumom. Glavni i sporedni protagonisti su glumci. Ako u sceni ne gledamo glumu priča se o glumi. No nije to samo posveta već i poruka da će umetnost pobediti zlo. Ček, pa nisu umetnici pobedili u drugom svetskom ratu? Naravno da nisu ali stvar je u tome da će umetnost preživeti i nadživeti sva ta zla. Opstaće uprkos zlu. Umetnost je večna. 

Film nas na početku na neki način vara tako što nismo sigurni šta je gluma a šta stvarnost. I dok mislimo da su scene pred nama stvarne, koliko god bile pune humora, nekako smo svesni da su to Nacisti i da je to pretnja. I to sve vodi do jedne sulude scene koja je prešla granicu. To više nije bio umereni humor već potpuna besmislica na koju sam se slatko nasmejao. I nekako sam tu video jednu našu crtu koju volim - koliko god da je loše, umemo da se našalimo sa tim. Iskoristićemo priliku za dobru foru zanemarivši stanje u kom se nalazimo. Sa druge strane, govori nam se da umetnost može da uradi bilo šta i da bude dobra. Ovde moram da povučem paralelu sa Tarantinovim Basterdsima koji uzimaju punu slobodu u eliminaciji Hitlera i u njegovom masterpisu Once upon a time in Hollywood gde film ispravlja životnu nepravdu i daje nam šansu da sanjamo.

S obzirom kada je film sniman i prikazivan, verujem da možda i nije bio najbolje prihvaćen s obzirom da komedija i trenutni rat možda i ne idu najbolje. Možda bi i najlakši način da utiša takve kritike filmu bio i taj da sav taj vedar duh preseče zverstvima koje su činjene. No film se ipak odlučio da ne ide dalje tj tragičnije od ruševina. Ostao je vedrog duha do samog kraja što zbog svega navedenog, moramo ipak smatrati hrabrošću. 

Ono što filmovi vole je da od nas kriju ključne stvari da bi nas iznenadili preokretima ili otkrovenjima. I to je danas sve više izraženo. To be or not to be u potpunosti okreće priču. Mi vidimo sve, sve nam je jasno ali likovi u filmu su ti koji su u misteriji. I dolazimo dotle da je naizgled jednostavna priča zakomplikovana neverovatnim peripetijama. Bezazleni događaji su protumačeni pogrešno i priča se opasno komplikuje dovodeći sve likove u sulude situacije. Nama je sve jasno i mi se smejemo. Oni su ti koji su sluđeni. Genijalno. 

Film je poprilično hvaljen zbog načina na koji ismeva Naciste. Sa jedne strane ovim likovima je samo bitno da pokažu moć i to ih čini jako jednodimenzionalnim. To je ok no mislim da je film mogao doneti više i otići dalje. No, moguće da je ovo bilo prerano. Sa ove tačke sa koje mi danas gledamo, ovaj istorijski period je zaokružena priča i moguće da imamo više opcija koje bi ovde trebale biti uključene u ismevanje. Iskreno ne delim baš toliko oduševljenje sprdnjom sa Nacistima, ni blizu koliko nesalomivošću duha ljudi koji su akteri ove priče. 

Sa ove tačke gledišta teško mi je da procenim da li je ovaj film 1942 bio hrabar ili bezobrazan. Razumem oba gledišta. Dok negde ljudi ginu, na drugoj strani se snimaju veseli filmovi o događanju u njihovoj zemlji. Zlo koje je realno i koje nosi živote dragih osoba je predmet ismevanja. I to je nešto što mogu da razumem kao jako problematično. No zanmarimo li to, ovo je jako dobar film, jako pitka komedija sa humorom koji ne zastareva. Umetnost se bori protiv zla, nesalomivi duh ljudi svetli u tami koja se nadnosi nad ratom zahvaćenom Evropom. Sve su to slike koje u ovom momentu imaju neku vrednost.

Zanimljivosti:
Kada je otac Džeka Benija video sina u naci uniformi odmah je izašao iz bioskopa. Kada ga je Džek ubedio da je film satira, otac je odlučio da mu da šansu i na kraju je jako zavoleo ovaj film. Kako je Kerol Lombard nastradala u avionskoj nesreći pre nego što je ovaj film premijerno prikazan, iz filma je izbačena rečenica koju ona izgovara "šta loše može da se dogodi u avionu". Ovo je njen poslednji film pošto je poginula 16 januara 1942. sa samo 33 godine. Posle snimanja ona je izjavila da joj je ovo najsrećnije iskustvo u karijeri. U jednoj sceni kada vidimo urušeno groblje u drugom svetskom ratu, na jednom od grobova vidimo ime Benjamin Kubelsky što je pravo ime Džeka Benija. Kerol Lombard je prihvatila ulogu iako se njen suprug, Klark Gejbl jako protivio. Beni smatra ovu ulogu jedinom velikom u svojoj karijeri.

Naj scena:

Žanr: Kriminalistički | Triler
Režija: Robert Rodriguez, Quentin Tarantino, Frank Miller
Glumci: Mickey Rourke, Clive Owen, Bruce Willis...

Priča:
Priča o mračnom, užasnom gradu i tri njegova stanovnika upletena u kobne događaje.

Moj osvrt:
Nedavno sam pročitao 5 od 7 priča iz Milerovog Sin City (Grad Greha) serijala. Kada sam prvi pug gledao film, bio sam oduševljen karakterističnim izgledom i atmosferom koji ima. Sada mogu da procenim koliko je tu do Milera a koliko ima Rodrigezovog potpisa. Ovaj film obuhvata tri priče, kod nas poznate kao Poslednje Zbogom (The Hard Goodbye), Veliko Rokanje (The Big Fat Kill) i moja omiljena, Žuto Kopile (That Yellow Bastard). 

Miler je u jednu pre svega noar priču ubacio na tone nasilja. Nismo navikli na toliko nasilja u noaru. Njegovi likovi su neprocenjivi i značajno su surovije, tragičnije i prljavije verzije svih noar junaka naše filmske istorije. Milerov noar je mračniji od svih na koje smo navikli. Ne mogu da hvalim Rodrigeza ovde ali mogu da mu budem zahvalan što je ispoštovao sliku koju je Miler dao. 

Ono što je karakteristično za sve Milerove sjajne (i manje sjajne) stripove je naracija. Njegov Watchmen (Nadzirači) me kupuje prvim Roršahovim monologom. U 300 ta naracija daje neku atmosferu ličnog prisustva u istorijskom, velikom događaju. Unutrašnje borbe njegovog Daredevila su jedina stvar u tom stripu koja me je privlačila. I to je nešto što mi je najbolje u Sin City stripovima. Za to moraš da imaš odlične glumce. Ne mogu da kažem da je Rodrigez odabrao sam krem "narativaca" jer morao ih je uklopiti sa fizičkim karakteristikama Milerovih likova ali Rurk, Oven i Vilis su odradili odličan posao. Rurkov glas je prepun melanholije, ovenov glas odaje izgubljenost, Vilisov slomljenost. Miler je ispoštovan - naracija dominira u najboljoj sceni u filmu. 

Vizuelno, Rodrigez je preneo ono što je video u stripu. Možda ponegde likovi štrče u kadru, kao da su veštački umetnuti. To nije nešto što me je fasciniralo ali opet ne mogu reći da nije jedinstveno. Očigledan je trud da se prenese ne svaki bitan već svaki bogovetni kadar iz stripa. Verujte mi, neki od tih kadrova su užasno zahtevni. Ljudi koji nisu čitali strip neće primetiti ovo i potencijalno neće ceniti ovaj način na koji film odaje poštu samom stripu. 

Ako pogledamo tri lika čije priče pratimo, ne možemo da kažemo da su pozitivci. Ne bije ih dobar glas, vidi se da su uključeni u mutne radnje ali zašto ih doživljavamo kao dobre? Zašto se vezujemo za njih? Zašto nam je stalo, zašto se identifikujemo sa njima? Jednostavno je. U moru prljavštine, u blatu, ne možeš ostati čist. Ni oni to ne mogu. Ali ono što ih izdvaja je osećaj za pravdu. Sva trojica srljaju u propast zato što žele pravdu, žele da kazne zlo, žele da zlo prestane. A nas ka njima gura naša nesavladvia nada, nada da sve može da se reši jednim dobrim delom. Sve što su loše uradili, iskupiće to delo. Svo zlo će nestati tim dobrim delom. Svi verujemo u srećan kraj, svi ga priželjkujemo. 

I tu je možda najveći udarac u stomak koji ovaj film donosi. Da, to tvrdim iako je film prepun nasilja. Sam grad je takav da vam je jasno da nema nade. Da, na ekranu povremeno gledamo kako pravda pobeđuje. Možemo da likujemo, možemo da kažemo da su zlikovci kažnjeni. No, da li možemo da kažemo da će zlo da prestane? Možemo li reći da ima nade za grad, društvo i ljude? Možemo li garantovati da se životi koji su danas spašeni neće okončati sutra? Ne možemo. Tama konstantno vlada. U Milerovom Gradu Greha nikada ne sviće. Sunce se ne pojavljuje. Smenjuju se kiša i sneg. Tama je svuda. Belina služi samo da jasnije vidimo krv na njoj. 

Ljudi koji nisu jako otporni na nasilje neće blagnonaklono gledati na Sin City. Ne postoji, uslovno rečeno, ni jedna normalna ili standardna egezkucija. Iz svake scene nasilja prosto pršti sadizam. Ja ne mogu da na ovo gledam kao na manu ali razumem hejt prema tome. No takvi ljudi jednostavno ne treba da gledaju ovaj film. Iskreno mislim da ovde nasilje daje na kvalitetu jer ga sve vreme posmatramo kao najnormalniju stvar u svetu koji gledamo. To je još jedan element priče o Sin City-ju. 

Sad neko "politički korektan" može da me pita kako mogu da hvalim film koji na ovaj način prikazuje žene. Čitao i izneverovao tu kritiku pa želim koju reč i o tome. Hajde redom. U prvoj priči (The Hard Goodbye) žena je žrtva, žena je pokretačka snaga, žena je sve što je vredelo u Marvovom životu i zbog žene on kreće na samoubilačku misiju u kojoj će osvetiti njenu smrt. Da brate, baš loš prikaz žene. Ali ali ali ona je prostitutka! Pa? Ona je ovde nečija ljubav, nečiji motiv, nečiji svet. O tome se priča. U drugoj priči (The Big Fat Kill) te žene su vladari i opet se glavni baja odlučuje na rizik upravo zbog njih. Ove žene su opasne a prvu među njima Dvajt naziva boginjom. Ali ali ali one su prostitutke! Pa? Treća priča (That Yellow Bastard) žena (devojčica) je neko zbog koga čestit čovek žrtvuje sve što ima, samo da bi je spasio. Ona mu je jedini nerešeni slučaj, jedini nemir i njen život je zapravo sve što je potrebno da ovaj čovek ispuni svoju misiju na planeti Zemlji. Ali ali ali, ona je striptizeta. Ali ali ali, da me manete sa vašim površnim dušebrižnim smatranjima. Nije loš način na koji je ovo prikazano. Vi unižavate žene vašim razmišljanjem.

Moram da pohvalim način na koji su raspoređene ove tri priče. Svakako prva i treća imaju više kvaliteta i više uspevaj da nas privuku dramski. Da je završeno sa Big Fat Kill nekako bi bilo antiklimaktično. Ta priča je stavljena u sredinu kako bi malo rasteretili dramu i prepustili nas akciji. I taman kada su nas rasteretili, ponovo nas dramski izubijaju završnicom. Čak mislim da je ovo bolji izbor negu da su zamenili prvu i treću npr. Prva nas rastuži i nekako u trećoj očekujemo priču koja će da donese svetlost. I onda nam film odvali još jedan šamar. Predivno.  

Ako ste čitali strip, ako ste oduševljeni time što ste pročitali, verujem da ćete uživati i uz film. No verujem da će filmom više biti oduševljeni oni koji nisu posvetili vreme Milerovom delu. Zašto? Upravo zbog onog o čemu sam pričao - Rodrigezovoj vernoj adaptaciji. Da, znam, u 300 su ubacili nešto svoje i upravo to "nešto svoje" je teško smeće i jedino što u filmu ne mogu da smislim. No da li je ovde Rodrigez trebao da doda nešto svoje? Možda ne celu priču već da ove originalne začini nečim iz glave dok bi dovoljno ličile na strip da ne devalviraju ono što je Miler stvorio? Nikada nećemo saznati. 

Vizuelno, Sin City je nešto što se zaista izdvaja. Milerov strip je shvaćen kao Sveto Pismo i preslikan je do najsitnijih mogućih detalja. Izabrana je odlična glumačka postava i nije fer što sam od svih samo pomenuo tri glumca. Noar na steroidima prepun nasilja uspeva da dozira odličan nivo akcije ali ispred svega su ljudske drame. Iza svih njih, iza svih priča koje pratimo ide ona o Gradu Greha, mestu bez nade, mestu bez svetlosti, mestu budućnosti koje se svi plašimo. Ako niste čitali Milerovo čedo, uprkos tome što ste gledali film, posvetite mu vreme. Vredno je pažnje.

Zanimljiivosti:
Zbog načina na koji je film sniman, Rurk i Vud se nisu uopšte sreli tokom snimanja. Mačevi koje koristi Miho su isti oni koji se koriste u Kill Bil 1. Scena u kojoj se Marv penje kroz šaht je snimana unazad. Rodrigez nije želeo da Del Toro nosi masku ali je ovaj insistirao. Tarantino je režirao scenu u automobilu gde se voze Dvajt (Oven) i Džeki (Del Toro). Iako se pojvaljuje u sve tri priče, Britani Marfi je snimila svoje scene za dan. Madsen je došao do Rodrigeza da se žali zašto mu ovaj nije dao ulogu u filmu i na taj način je dobio jedinu ulogu za koju nije pronađen glumac tog momenta. 

Prva scena je snimljena pre nego što je Miler odobrio da se ona pojavi u filmu. Oblik brade Elajdže Vuda je izmenjen specijalnim efektima. Džesika Alba je išla u striptiz klubove kako se pripremila za ulogu ali je izjavila kako joj to nije pomoglo jer je shvatila da striptizete samo traže napojnicu. Rodrigez je želeo da Džoni Dep glumi Džekija ali nije uspeo da dođe do njega. Odlučio se za Del Toroa kada ga je video duge kose na dodeli oskara. Di Kaprio je trebao glumiti Rorka juniora ali je odbio pa je uloga otišla Niku Stalu.

Naj scena:

 Žanr: Drama | Muzički
Režija: Wim Wenders
Glumci: Rüdiger Vogler, Patrick Bauchau, Vasco Sequeira...

Priča:
Režiser Fridrih Monro ima problem da završi nemi film o Lisabonu. Poziva svog prijatelja, tonca Filipa Vintera kako bi mu pomogao. Kada Vinter stigne u Lisabon nekoliko nedelja kasnije, Monro je nestao i ostavio svoj nezavršeni film. Zbog fascinacije gradom i pevačicom koju upoznaje, on odlučuje da ostane u gradu.

Moj osvrt:
Portugal - država prema kojoj sam bio potpuno indiferentan. A onda je došao Saramago sa svojim remek delom "Godina smrti Rikarda Reiša". Zatvorio sam zadnju koricu posle čitanja i imao utisak da sam pročitao nešto drugačije, nešto veliko ali nisam osetio tu knjigu kako treba. Mesec dana sam skoro svaki dan razmišljao o toj knjizi. Zašto me drži utisak? Zašto imam neki jedinstven osećaj kada nisam ništa osetio tokom čitanja? Sećam se dobro, bilo je jako kasno, ili rano, u zavisnosti kako se posmatra. Čitao sam neku drugu knijgu i opet su misli odlutale na Godinu Smrti RR. Ostavio sam trenutnu knjigu, otvorio Saramagovo delo i put je počeo. Svaki pasus je za mene postao nova knjiga. Svaka misao je postala deo mene. Atmosfera me je uvukla i nisam uspeo da se otmem utisku da sam tamo gde me on kao čitaoca želi. Da, to je bilo to. 

Knjiga nije postala deo mene, knjiga je postala ja. Čuo sam svoj korak kako odzvanja uličicama Lisabona. Vetar je šuštao kroz granje, osetio sam prazninu posle odlaska na groblje, osetio zimu i melanholiju u novogodišnjoj noći u kojoj sam razmišljao o toj beskonačnosti koja krije sve. Čuo glas sa prozora kuće pored koje sam prolazio. Da li je glas muški ili ženski, nije bitno. Srešćemo ga opet u beskonačnosti. Osetio sam prolaznost, upoznao svoju muzu, posmatrao krhku devojku sa bolesnom rukom, iznova šetao ulicama i razmišljao o svemu. Da, ta knjiga je postala ja. Lisabon je postao moj. Žoze Saramago nije pisao delo kojim sam oduševljen. Žoze Saramago je pisao mene. 

Kasnije su došla mnoga druga njegova dela koja su za mene veliki masterpisi. Recimo, Slepilo mislim da je jedna od 10 knjiga koju svako treba da pročita. Putovanje kroz Portugaliju - pratio sam mapu, pretraživao slike mesta, lokaliteta i zdanja koja je putnik obilazio. Da ne nabrajam dalje. Sve te knjige su za mene remek dela. Ali samo ta jedna je bila ja. U samoj knjizi Rikardo Reiš upoznaje Fernanda Pesou koji je pesnik i koji je zaista postojao. Nekoliko godina kasnije Dereta izdaje Pesoinu Knjigu Nespokoja. Tu smo. 

Knjiga nespokoja je obimna knjiga razmišljanja. Ne postoji tema koje se Pesoa ovde nije dotakao. Pišući u prvom licu doneo je utisak jednog dnevnika kojeg je vodio godinama. I opet, nisam čitao tuđe misli već sam čitao sebe. Da. Setio sam se prve velike ljubavi i pronašao je u tim redovima. Čitao toliko misli koje su moje. Čitao toliko razmišljanja koja i sam imam. Čitao toliko stvari koje nekako vidim da će izaći iz moje glave u budućnosti. I tu sam postao svedok neraskidive veze ove dve knjige i ova dva stvaraoca. Za mene su ova dva čoveka i ove dve knjige postale ne samo jedno delo već jedan svet u kom se nalazim. 

Gde ovo ide pitate se? Verovatno nigde. Ne mogu da pišem o ovom filmu na način na koji očekujete. No ovo što sam do sada pisao su bila dva razloga zbog kojih sam odlučio da gledam film i dva razloga zbog kojih osećam ovaj film na poseban način. Postoji još jedan a to je Venders. Ne mogu da kažem da obožavam ili jako cenim Vendersa. Gledao sam jedan jedini njegov film koji mi se sviđa do imbecilnosti. Ali ova trojka: Saramago - Pesoa - Venders ima jednu zajedničku crtu. Pitate se koja je to? Hajde redom. Zašto volim Godinu Smrti Rikarda Reiša? Zbog onog što se dešava u knjizi? Ne. Znam i najmanju scenu i događaj ali me dešavanje ničim nije kupilo. Sve ono što prati te događaje jeste. Sva ta razmišljanja, emocije, atmosfera i posledice - to je lepota. Knjiga Nespokoja - samo misli. Ništa se tu spektakularno ne dešava. Gde tu dolazi Venders s obzirom da imamo film u kom ipak nešto treba da se desi. Vratimo se na Wings of Desire (Nebo nad Berlinom). Šta je tu glavno? 

Ako ste gledali taj film i čitali ova dva dela odgovor je jednostavan - osećaj. Sećam se da sam ceo taj film čekao susret dvoje glavnih likova i konstantno razmišljao kako će bre da se objasne jedno drugom, kako će da se desi to što želimo da se desi. Napravio sam grešku jer sam u potpunosti zanemario ono glavno - osećaj. Emocija je iznad fabule, emocija je ono što gradi ovaj svet onakvim kakvog ga vidimo. Priča o Lisabonu koji posle ove dve knjige posmatram kao svoj grad iako ga nikada nisam video je nešto i te kako poželjno. Na sve to, priču priča čovek koji zna šta je emocija, zna šta je osećaj, zna da isključi suvišno razmišljanje i prepusti se trenutku - da li zaista mislite da sam se i jednog momenta dvoumio da li ovo da pogledam. 

Stvar je u tome što ni Saramago ni Pesoa ni Venders ne moraju da vam kažu koje emocije ima osoba koju pratimo u priči. U jednoj sceni glavni lik ove priče ulazi u sobu i sluša ženu kako peva. Ja sam se zaljubio u tom momentu. Uopšte nisam razmišljao o heroju ove priče. Šta mislite šta je on osećao tada? Sve te njegove šetnje ulicama, svi zvuci koje snima činilo mi se da im je mesto u Reišovim šetnjama. Video sam ruke koje istresaju stolnjak kroz prozor u jednoj sceni - to su iste ruke koje je Saramago pomenuo u knjizi. Da braćo i sestre, do tog detalja znam knjigu. Venders mi je samo dao boje, dao mi je sliku onog što već znam i što osećam. Kada sam u jednoj sceni video Težo, imao sam utisak da sam se vratio kući i video ga posle mnogo godina.

Iz dosadašnjih putovanja Evropom nekako sam shvatio da su centri svih modernih metropola sličan nivo spektakla. Države koje sam posetio doživeo sam najbolje u manjim mestima. Tu sam video karakter ljudi i stvari koje su jedinstvene baš za to podneblje. Ako se posle gledanja ovog filma zapitate zašto niste videli te neke znamenitosti Lisabona ako je ovo već priča o njemu, ovo što sam rekao će vam pomoći da razumete zašto. Šta je to u malim uzanim ulicama, izlizanim stepenicama, oronulim zidovima, drvenim prozorima? Ne znam. Ali znate li šta je u glasu, licu i očima onog kog volite? Ne znate. Samo znate da vas sve to ispunjava.  

Mogao bih nešto više o filmu, zar ne? Pa recimo da vidimo kako je jedan filmotvorac oduševljen Lisabonom i da smatra da niko ne može dočarati taj grad. Na karakterističan način je krenuo da pravi film koji je trebao praktično biti neviđen jer je smatrao da niko ne može na pravi način doneti Lisabon. Drugi čovek ga ubeđuje da treba da snimi taj film kao što snima i ostale filmove. I sada tu možemo reći da ne vidimo ništa posebno jel tako? Greška. Ako ne vidite u čemu je greška, niste razumeli moje oduševljenje pomenutim knjigama. Saramagova vizija Lisabona je nešto zbog čega sam grad koji ne znam osetio kao svoj. 

Kako da procenim i ocenim ovaj film? Kako da vam kažem da li je on za vas vredan gledanja? Kako da vam kažem da sam oduševljen ako nisam pričao o filmu kao i obično? Ali veruje mi, tu je sve, sve što je potrebno da se zaljubite u jedan grad, jedno mesto, jedno podneblje. Malo fascinacije, malo ljubavi i oduševljenja je dovoljno. Slike koje vam se urežu u pamćenje, koje pokrenu emociju u vama su one koje učine da volite sve što ima veze sa njima. Saramago i Pesoa su mi dali i više nego dovoljno. Venders je svoj doprinos dao slikom i tonom.

Zanimljivosti:
Originalno je ovo trebao biti dokumentarac koji bi promovisao Lisabon ali je Venders naknadno odlučio da napravi film sa minimalnim zapletom. Film je omaž Federiku Feliniju.

Naj scena:

Žanr: Akcija | Avantura | Fantastika | Naučna Fantastika
Režija: George Lucas
Glumci: Ewan McGregor, Liam Neeson, Natalie Portman ...

Priča:
Dva Džedaja tokom bekstva od neprijatelja pronalaze dečaka koji može da vrati ravnotežu Sili ali se u sve to meša Sit koji želi da ih spreči u njihovim namerama.

Moj osvrt:
Kada sam se prvi put posvetio ovoj franšizi napravio sam grešku i krenuo od ovog filma. S toga nisam baš najbolje razumeo netrpeljivost koju gaje veliki fanovi originalne trilogije. Ni sam nisam fan Ratova Zvezda ali mogu da kažem da je originalna trilogija školski primer kako napraviti kvalitetnu sci-fi avanturu prihvatljivu za sve generacije. Uticaj koji je imala je nemerljiv, atmosfera je odlična, likovi karakteristični, setovi jedinstveni. No došlo je vreme da raskrstimo da li ovaj film poštuje pretke ili zaslužuje sav hejt koji je dobio. 

Ako se vratim na originalnu trilogiju, kupovala nas je mnoštvom sitnih detalja. Izgled naselja, životinje, vozila, letelice. Maske i stop-motion su mi uvek dragi i uvek rado gledam filmove koji ih sadrže. Phantom Menace je odmah pucao na visoko pa smo jako brzo dobili gomile brodova, nov podvodni svet, velika čudovišta. Da, efekti umeju da budu šminka ali skroz sam ok sa njima kada su urađeni sa ukusom. S obzirom da u starim Ratovima Zvezda imamo maske koje za mene uvek prolaze ovi CGI efekti već deluju zastarelo. No kažem, razumem Lukasovu nameru. Nekada nije mogao da prikaže ovakve stvari, danas može. Pucaj onda iz svih oružja. 

Ono što je jasno, primarna Lukasova publika ovde nisu stari fanovi. Ovim filmom on želi kupiti neke nove klince i priču povremeno spušta na baš klinački nivo gde ti treba mnogo tolerancije da progutaš ovo. Ako imate klince od 5,6 godina, gledajte ovo sa njima i oduševljavaće se određenim scenama. Ako se setimo originala, ne mogu da kažem da nije pravljen i za klince. No definitivno mogu da kažem da je za razliku od ovog filma pravljen za starije klince. Dosta neubedljivih stvari ima ovde. Recimo prepuštanje sudbine u ruke petogodišnjeg (po nekoj mojoj proceni) klinca kojem su dali toliko sposobnosti da to nije normalno. Učestvovanje tog istog klinca u ratu. Pa kada gledate trku u kojoj isti taj klinac učestvuje, svi ostali učesnici su BUKVALNO ispali iz crtanog filma. Da, maske u starim filmovima su bile zabavne ali nisu se spuštale na nivo crtaća za petogodišnjake. 

Tu moramo da se dotaknemo Jar-Jara. Da, on je ubačen da bi se klinci smejali. Problem je što je njegov humor kao iz standardnih američkih sitkoma - plitak. Da, nasmejaćete se ali imamo momente u kojima priča treba da bude ubedljiva i on je totalno obesmisli. Mogao je on da ima mesto u ovom filmu ali ne ovako veliku ulogu. Pogledajte R2-D2. On je naravno zabavan kad god se pojavi ali njegova prva pojava ovde je neprocenjiva - on spašava živote celoj posadi. I naravno da možeš da imaš poverenje u tako nekog. Ovde likovi sudbinu stavljaju u ruke potpunog kretena, u ruke petogodišnjeg deteta i to sad treba da bude ok. Jeste ok ali ne sme da bude ok u filmu koji pripada Star Wars franšizi. 

Ono što najviše smeta je upravo to očajno doziranje humora i neozbiljnosti. Gledamo sudbonosnu bitku koja treba da bude klimaktična ali onda vidimo Jar-Jara koji je mega trapav ali tom trapavošću uspeva da eliminiše gomilu protivnika. Šta to govori o protivniku? U starom filmu imali smo Luka Skajvokera koji pilotira i donosi pobedu u sudbonosnoj borbi. To je skroz ok, to je talentovani tinejdžer. Ovde to radi petogodišnj klinac. WTF. To nije igrica, to su ljudski životi majku mu. No film drži tu neozbiljnu notu u momentima koji treba da budu super ozbiljni. I gledamo smrt jednog dragog lika i sekund posle toga umesto da budemo besni i šokirani, mi gledamo klinju koji bez problema eliminiše gomile neprijatelja i gledamo Jar-Jara koji se izmotava. Izgubio si dramu i na to negativci gube kredibilitet kada ih petogodišnji klinac i tupavi Jar-Jar lako poraze. To se ne radi tako. 

Ovaj film je trebao biti uvođenje u priču dečaka koji je kasnije postao Dart Vejder. I to je još jedna stvar koju su odradili jako traljavo. Da, taj klinac je trebao biti "odabrani", i "posebni" ali je toliko glorifikovan i iskarikiran u filmu da to može da oduševi samo najmlađe. Superdečak čije se supersposobnosti konstantno ističu. Ceo ovaj segment na planeti gde su našli dečaka je predug. Bespotrebno trošenje vremena je  trka koja jeste super zabavna za gledanje, bespotrebno potrošeno vreme na natezanje sa trgovcem na planeti. Ne shvatite pogrešno, ovo je sjajna zabava ali suštinski ništa ne radi za samu priču ili lik Anakina Skajvokera. 

Kad već serendam, evo kako bih ja to uradio. Ključno ovde bi bilo da klinac pomogne ekipi kao što je uradio samo ne na ovaj način i u ovoliko vremena. Ekipa bi upoznala klinca kao roba. Potencirao bih priču na rastanku između klinca i majke - to je moralo dramatičnije pa zašto ne i tragičnije. Ovde se klinac odvaja od majke kao da ide na ekskurziju od tri dana. Ja kao roditelj ne mogu ovo da prihvatim. Tu je trebala da bude srž ove priče, to je trebalo da obeleži momka - tragičan rastanak od majke. Zašto sam tako surov? Zato što ovde treba da stvoriš USRANOG DART VEJDERA. Druže, moraš da mi daš neki temelj za to što će on postati. Moraš nečim da ga obeležiš. Morao bi na nešto da se vraća i preispituje to. 

Ono što ovaj film dobro radi je politika. Cela priča oko rata, politike koja se vrti oko senatora Palpatina i kraljice Amidale, sve to daje odličan temelj za nastavak priče. E sada, kada klinac gleda klinju koji bez problema učestvuje u trci gde se gubi glava, kada gleda tog istog klinca kako upravlja letelicom u sudbonosnom ratu, sigurno posle toga ne može da strpljivo sedi i čeka dok se servira ova politička strana priče. Isto tako, mi matori koje zanima istorija i svet, vrtimo prstima i kolutamo očima dok super-klinja spašava svet, planetu, dan i kevinu veš mašinu.

Ako bih ovaj film ocenjivao kao jednokratno iskustvo imao bi nešto bolju ocenu. Ako bih ga ocenjivao kao klinja, bio bih prilično oduševljen. Ali previše loše uklopljenih stvari i propuštenih prilika je ovde. Srećom sam u potpunosti zaboravio nastavke pa ćemo videti da li će oni ovo da spasu. Kada sam ovo gledao tamo pre više od 10 godina bio sam zadovoljan. Sada sam matori smrad koji retko ima tolerancije za propuste tako da će morati da se potrude mnogo više.

Zanimljivosti:
Nison je toliko bio oduševljen idejom da će biti u filmu da je potpisao ugovor pre čitanja scenarija. MekGregor je izjavio kako se seća ove uloge kao one gde konstantno ulazi u prostorije u gleda gore. Tokom snimanja scena borbe on je sam proizvodio zvukove svetlosne sablje iako ga je Lukas konstantno podsećao da će zvuk biti dodat kasnije u efektima. MekGregor na to kaže da se lako zanosio u svakoj sceni. Qui-Gonov komunikator je zapravo redizajniran Gillette Sensor Excel brijač.

Kira Najtli i Natali Portman su u kostimima toliko ličile da ih je jednom zamenila čak i Kirina majka. Kirini roditelji su je ubeđivali da ne ide na audiciju ali ona je bila veliki fan Ratova Zvezda tako da nije bilo šanse da propusti ovu priliku. Setovi su pravljeni samo u visini glumaca dok je ostalo dodavano specijalnim efektima. Zbog svoje visine, procenjeno je da je Nison dodatno koštao ovaj film nekih 150.000 dolara. Natali Portman je propustila premijeru filma jer je morala da se sprema za test u srednjoj školi. MekGregor je proučavao glumu Aleka Ginisa (originalni Obi-Van Kenobi) kako bi mu dikcija bila dobra. U senatu u jednoj sceni se vide E.T-ovi iz čuvenog Spilbergovog filma. 

Tokom trke korišćeni su zvučni efekti snimani na utakmici Američkog Fudbala. Kada se prvi trailer pojavio u bioskopima, ljudi su plaćali punu cenu karte za neki drugi film samo da bi videli Star Wars trailer i izašli. Glumci su birali svoje svetlosne mačeve neposredno pre početka snimanja. Mačevi su dugo bili zaključani u kutiji i Lukas je samo malo vremena dao glumcima da izaberu kako bi birali po osećaju. Džejk Lojd je izjavio kako je odustao od glume pošto je imao traume nakon snimanja ovog filma zbog zadirkivanja i provokacija koje je doživeo od strane vršnjaka. Nison je ubedio Lukasa da ostavi u filmu scenu u kojoj Qui-Gon stavlja ruke na ramena Anakina Skajvokera. Lukas je smatrao da ne sme da postoji takva emocionalna povezanost kod džedaja. Entoni Danijels (C3PO) nije bio zadovoljan filmom na kraju.

Naj scena: