Hej, jeste li čuli da se uskoro pojavljuje nova zbirka na književnom nebu naših veselih prostora? Ako niste, zapratite grupu Nijanse na Fejsbuku, jer stvaranje je tek počelo.

Prošle godine smo došli na ideju da napravimo zbirku priču sa nama dragim piscima, različitih žanrova i stilova. Bilo je tu silnih muka – te prikupi priče, te da li će biti dovoljno, te juri ilustratore, te zatvori finansijsku konstrukciju. Ako niste znali, nismo imali sponzore, pisci su udurdžili svoje zlatnike i srebrenjake, a u želji da sve krunišemo drugarskom knjigom. I to su bile “Nijanse zla”.

I nakon sve te muke, normalni ljudi bi digli ruke od takvih akcija. Ali, ne nas dvoje.

Što se ne bismo upustili ponovo u prikupljanje priča?

Javili smo svim učesnicima prethodne zbirke da je nova tema Putovanje kroz vreme. Pozvali još nekoliko pisaca i pomislill da je to to.

Onda je došlo do neočekivanog obrta, počelli su da se javljaju drugari pisci sami od sebe.

“Hej, šta mislite da pozivnicu prosledimo i ___________, odlično piše?”

Složili smo se, i dalje ne verujuću da se ljudi sami prijavljuju da budu deo “Nijansi”. I sada smo sigurni da ćete u zbirci naći svog omiljenog pisca. Kad smo se bližili broju od 40 pristiglih priča, pomislili smo da bi bilo sjajno da konačni broj bude 42. Nama, kao poštovaocima Autostoperskog vodiča kroz galaksiju se to činilo kao savršen broj. Koji smo premašili za dva

Priče su raznolike po žanru, mada naravno dominira fantastika i klasično putovanje kroz vreme. Ali neki pisci su prišli temi na svoj način i pisali su o putovanju kroz vreme na osoben način. Čini nam se da je to jedna od dobrih strana ove edicije. Hvala svim našim piscima, koji su deliće svojih duša utkali u priče.

Znate kako su kreativci nekad ćudljivi? A zamislite smao kako je kad ih ima više od jednog, čak 44? Emocije znaju da se uzburkaju, zajednička grupa se užari do belog usijanja, pa se naglo ohladi ledenom vodom. I tako u više navrata. Ali nije nam žao, sve je to deo stvaralačkog procesa i truda da sve bude što bolje. Možda ne najbolje na svetu, ali njabolje što svako od nas može da izvede. A i pisci su raznovrsni. U ovom društvu su poznati pisci, manje poznati, ali oni koji su potpuno iznenđanje, jer mnogi nisu ni znali da oni krišom pišu, i to vrlo dobro.

Pored priča o putovanju kroz vreme, bio nam je neophodan i stručni tekstu o zadatoj temi napisan od strane pravog fizičara, jer je i to pravilo ustanovljeno u prvim Nijansama, gde nam je stručni tekst pisao psiholog. Oko stručnog teksta smo imali poprilično muka, trnovit je put do fizičara koji voli fantastiku i ima vremena da napiše analizu. Jedan, pa drugi i na kraju nije bila treća, nego peta sreća. Ali vredelo je, šta nauka misli o putovanju kroz vreme, napisao nam je Milan Ćirković, naučni savetnik Astronomske opservatorije u Beogradu i istraživački saradnik Instituta za budućnost čovečanstva pri Filozofskom fakultetu Univerziteta u Oksfordu (UK).

Naši pisci su:

Ana Zlatkov

Andrijana Krsmanović

Bojan Brnjoš

Boris Mišić

Braća Jastrebić, Predrag i Miloš

P. Eden

Đorđe Miletić

Gloria La Marr

Goran Skrobonja

Irena Ilić-Vasiljević

Irena Marić

Ivan Angeli

Ivana Jelenić

Ivana Fenix

Jasna Mark

Jelena Nedeljković

Lili Horvat

Maja Vejić

Marija Ilić

Milan Milojević

Milan Aranđelović

Milesa Milinković

Mirnes Alispahić

Nataša Milić

Nebojša Petković

Nenad Mitrović

Nenad Šakota

Nešo Popović

Olja Karan

Perica Vujić

Petra Rapaić

Radoslav Mandić

Snežana Ilić Gligorijević

Srđan Gombar

Stanislava Smiljanić

Stanislava Šakota

Suzana Kamberova

Tihomir Jovanović

Vedran Mavrović

Verica Žugić

Vladimir Vojvodić

Vladimir Vujinović

Vladimira Becić

Zlatko Erjavec

Da lepotu priča ne pokvare gramatički nedostaci, pobrinuli su se naši lektori Ivana Jelenić za priče na srpskom, i Perica Vujić koji je proverio one napisane na hrvatskom i bosanskom.

Zanimljivo je da smo naslovnu stranicu dobili i pre nego što su stigle prve priče. Dali smo umetniku odrešene ruke i nakon nekoliko predloga, izabrali onu koja je na najbolji način oslikavala temu. Hvala, Branko, bio si na visini zadatka. 

Ostale ilustracije, pitate… Od Nijansi zla, čvrsto smo odlučili da svaku priču prati jedinsvena slika. Od tog plana nismo ni sada odustali. Prvo smo se obratili našim starim ilustratorima i svi su pristali da ponovo budu deo ove magije. Zbog velikog broja priča, zamolili smo naše umetnike da nam pronađu dodatne snage, što su oni i učinili. Hvala, divni ljudi, što ste Nijanse vremena učinili zanimljivijom.

Naši ilustratori su:

Branko Vekić

Čika Pera

Dragan Milojković

Dragiša Krčmarević

Ella Tafra

Iva Žugić

Ivan Ivanović

Ivana Keršić

Jasna Mark

Jelena Vučić

Jere Bošnjak

Jožef Pilsanović

Kristina Novaković

Magdalena Budinski

Maja N. Vejić

Marija Ilić Stojanović

Marija Jelenić

Marija Karacsoyi

Matea Bočina

Mateja Marković

Mihaela Sladović

Nebojša Balić

Roman Sulejmanpašić

Sandra Radočaj

Saša Pavlović

Višnja Smoje Tavalocci

Zoran Jovanović

Zvonimir Grabić  

Za konačni izgled zbirke i prelom, sve pohvale idu Petri Rapaić i pomoćniku iz senke, pridružnom članu našeg društva, koji radije bira anonimnost.

Naravno, zbirke ne bilo da nismo imai pomoć i izdavačke kuće Prints&Crafts, koja je bila sve vreme uz nas.

Za sve kvalitete Nijansi vremena zaslužni su svi gopre spomenti, a za sve što ne valja odgvornost preuzimaju gloduri i sakupljači priča, to jest mi.

I napokon je došao i trenutak da zbirka Nijanse vremena bude predstavljena i onima zbog kojih je nastala ova, a i sve druge knjige, vama, našim dragim, jedinstvenim i neponovljivim čitaocima.

U želji da vam olakšamo druženje sa ovom zbirkom, odlučili smo da počnemo sa pretprodajom.

Vaš primerak možete nabaviti po ceni od 750 dinara (plus ptt) do 5.12.2022., nakon tog roka, knjiga će koštati crvenu. Nadamo se da će knjiga izaći iz štamparskih presa tokom decembra, osim ako ne dođe do nekih nepredviđenih oklnosti.

Jesmo li vam rekli da je sve spakovnao na skromnih 480 srtana i na 700 grama papira?

Za naručivanje obratite se nama, kako vam je već zgodnije.

Živeli do sledećeg broja

PS. Spremajte se lagano za Nijanse kuvanja Mi izgleda nikako da se naučimo pameti.

Petra i Nešo

Za sve vrste pitanja, slanje priča i eventualne porudžbine možete nas naći na fejsu: Petru OVDE, a Nešu OVDE.

Sve pisce, ilustratore i patrone Nijansi naći ćete u fejs grupi Nijanse OVDE, gde možete pitati šta želite, pratiti šta se dešava i učestvovati u raznim akcijama. 

Nekada davno, u dalekoj zemlji, izvan kraljevstva ljudi, živela je porodica zmajeva – otac, majka i sin. Kako je bio jedinac, roditelji su mu posvećivali mnogo pažnje, i bez sumnje ga pomalo i razmazili. Najviše vremena provodili su prenoseći mu svoje bogato znanje, jer zmajevi su dugovečni i imaju iskustva u mnogim stvarima.

Mladi zmaj je voleo da uči i jednostavno „nemoj to da radiš“ nije mu bilo dovoljno, morao je sve da vidi i sve da zna. Kao mladunac istražio je svaku stazu, potok i žbun na planini gde su živeli. Ali kako je rastao, sve mu je zanimljivije bilo da mašta o ljudima i njihovim zemljama.

Jednoga dana, kada su krila mladog zmaja porasla duplo njegove dužine i kad mu se rep ukrasio trajnim šiljcima, što je značilo da je izašao iz puberteta, mladi zmaj je rešio da ode na put.

„Nikada nisam video ljude ni njihove zemlje. Slušao sam toliko o njima da sam ih zavoleo i ne znam kako da nastavim miran život na planini bez da ih makar jednom vidim“, rekao je roditeljima.

Roditelji su, normalno, bili zabrinuti i u početku su se opirali ideji da puste jedinca u nepoznati svet. Što su mu više branili, to je on više želeo da ide. Kad je postalo očigledno da će im sin otići, sa ili bez njihove dozvole, blagoslovili su ga i dali mu par saveta.

„Putuj samo noću i pazi da te ne primete. Gledaj, ali ne pričaj sa njima. Budi pažljiv i brzo se vrati“, rekli su mu.

Dobro su ga savetovali, ali u žaru mladosti i uzbuđen pred nepoznatim, mladi zmaj je brzo zaboravio šta su mu rekli.

Leteo je tri dana i tri noći, ponekad se odmarajući na oblacima, ponekad spavajući pored potoka. Onda je video selo, zbijeni skup kuća slamnatih krovova, okruženo njivama. Skriven, posmatrao je kako se muče da odrade sav posao, i bi mu žao ljudi. Noću, kad su spavali, zmaj je sleteo na njivu, lupio repom po tvrdoj zemlji i, kad se jaki šiljci zabiše, prevukao je repom i tako uzorao jednu brazdu. Bez po muke uzorao je njivu.

Ujutro se seljaci mnogo začudiše, raspitujući se šta bi to moglo biti i ko im je to pomogao. Zmaj ih je zadovoljno gledao sa oblaka. Kad shvatiše da nemaju odgovor, seljaci se zahvališe Bogu i nastaviše sa mukotrpnim radom. Naveče su otišli kućama a zmaj se opet spustio i uzorao drugu njivu, smejući se u sebi. Za njega je sve to bila igra.

Tako se nastavilo iz noći u noć, dok sve njive nisu bile uzorane, a seljaci začuđeni i zahvalni preko svake mere. Gledajući ih kako se vesele, govoreći između sebe čime bi sve i kako zahvalili neznanom pomoćniku i spasiocu, zmaj je odlučio da se pokaže.

Sleteo je među njih.

„Zdravo, ljudi, kako ste? To sam vam ja malo pomagao“, rekao je uz osmeh. „Ne treba mi ništa zauzvrat, samo bih hteo malo da poživim među vama, da vas bolje upoznam i naučim običaje.“

Međutim, ljudi su videli njegove velike oštre zube, kandže i snažan rep načičkan šiljcima, a razmahivanje krilima odnelo je njihove šešire nebu pod oblake. Naglo su se uozbiljili, a neki se čak i razbežaše.

Mladi zmaj je imao sreće da je ovo selo bilo blizu kraljevstva zmajeva, pa su seljaci znali neke priče i nisu bili neprijateljski nastrojeni. Zamolili su zmaja da sačeka malo dok se posavetuju. Jedni su rekli da je dobro imati zmaja u selu, može da im pomaže u radovima i da ih brani od razbojnika. Drugi su rekli da će ih zmaj pojesti. Treći, a njih je bilo najviše, bili su zabrinuti jer zmaj je mnogo veći od njih, i mogao bi nekoga slučajno da zgazi.

„Kad silni junaci i vitezovi saznaju da imamo zmaja, dosađivaće nam i uzimati naše devojke“, rekli su. „A ako ga povrede, doći će ostali zmajevi da nam se osvete.“

I tako su odlučili. Zahvalili su zmaju najlepše što su znali, ali nisu mogli da ga prime u selo. Uputili su ga jednom mudrom starcu koji je sam živeo u kolibi u sred šume, rekavši da on poznaje ljude najbolje.

Zmaj ih je poslušao, i leteo je još tri dana i tri noći pre nego što je ugledao šumu i malu kolibu u njoj. Iako mu je bilo malo tesno, uspeo je da sleti a da ne izgrebe krila. Iz kolibe se pojavio starac, zaplašen silnim zveketom i hujanjem, u isto vreme znatiželjan da vidi o čemu se radi.

„Dobro veče“, pozdravi ga lepo vaspitani zmaj. „Želim da naučim o ljudima i rekli su mi da vi poznajete ljude najbolje.“

„Zato što ih poznajem, zato i živim sam“, podsmehnuo se starac. „Imao bih ti štošta reći o njima, ali sad nemam vremena. Moram prvo ovo drveće da oborim, da pripremim drva za zimu.“

„Ako vam pomognem, hoćete mi onda reći?“, pitao je zmaj, i starac je obećao da hoće.

Jednim zamahom repa, zmaj je oborio pregršt drveća.

„Sad moraš da očistiš debla od grana.“

Zmaj je i to uradio.

Starac je naređivao kako treba spremiti drva za zimu, a zmaj je slušao i radio, dok nije usitnio, iscepao i složio drva kod kolibe.

„Sada sam umoran i već je kasno“, rekao je starac „ali ako dođeš sutra, sve ću ti objasniti.“

Zmaj se pitao od čega je starac umoran kad nije ništa radio, no pristao je da dođe sutra.

Sutradan je zatekao starca ispred kolibe.

„Hoćete li mi sad reći šta znate o ljudima?“, pitao je.

„Danas nemam vremena, moram da dovučem vodu od reke do cisterne, jer ja sam star i ne mogu zimi svaki dan ići po vodu. Ako mi pomogneš, objasniću ti.“

Zmaj je pristao da pomogne. Oborio je jedno široko drvo, izdubio deblo i u tako velikoj kadici preletao od kolibe do reke i nazad, noseći mnogo više vode nego što bi starac ikad mogao sam. Za tili čas, cisterna je bila puna.

„Sada sam umoran i već je kasno, dođi sutra“, rekao je starac kad je sve bilo gotovo.

Kud će, šta će, zmaj pristade. Sutradan, starac ga je čekao ispred kolibe.

„Sve ću ti ispričati, ako mi prvo uloviš mladog jelena. Star sam i davno je prošlo vreme kad sam bio sposoban da lovim po šumi“, rekao je starac.

Zmaj je pristao, nadajući se da će ukusan obrok konačno podmirti čovekove potrebe i da će moći da razgovaraju. Pošto ni on, zbog svoje veličine, nije mogao da lovi po šumi, napravio je zasedu kod reke i sačekao da krdo jelena dođe na pojilo. Odatle je lako ulovio jednog.

„Čoveče“, rekao je zmaj kad se vratio pred kolibu, sa ulovom u kandžama, „ovo je zadnja želja koju ti ispunjavam. Pričaj mi o onome što me zanima. Pričaj mi o ljudima.“

„Pa, da ti ispričam ponešto o ljudima onda“,  složio se starac, pomalo zlobno. „Vidiš, nekada sam imao divnog sina, jakog i visokog, dobrog i poslušnog, kakvog bi svaki otac voleo imati. Međutim, kako je odrastao, počele su mu se svakakve ideje vrzmati kroz glavu, i umesto da sedi kući, da se oženi, da brine o meni jadnom i ostarelom, on je izvoleo postati vitez. Hoće zmajeve da lovi, kaže. Sveta da vidi, junak da bude. I tako, zbog zveri kao što si ti, mene nema ko da pazi. Umreću sam, u sred šume, bez ikoga da me ožali. Tako da, ne zameri, ne želim da imam išta s tobom.“

Čuvši to, zmaju u početku bi žao čoveka, a onda se naljuti.

„Ne želiš da imaš išta sa mnom, a nije ti smetalo kad sam radio za tebe, drva cepao, vodu nosio i jelena lovio?“, reče, te sam pojede jelena, repom razori cisternu a plamenim dahom upali složena drva. „Eto, sad zaista nemaš ništa sa mnom“, rekao je i odleteo.

Mladi zmaj, iako ogorčen zbog prethodnog iskustva, nije odustajao od svog nauma, te je nastavio dalje da leti u istom pravcu. Nakon tri dana i tri noći, naišao je na veliki grad opasan kamenim zidinama. Bila je neka gužva ispred, i nadajući se da može nešto naučiti posmatranjem, spustio se niže, naslonio na oblak i bacio oko.

Ispostavilo se da se ljudi nisu okupili u nekom veselju, kako je prvo mislio. Vodila se žestoka bitka pred razvaljenim gradskim vratima, i bilo je mnogo mrtvih. Čuli se vriska uplašenih žena i plač dece.

„Ne može biti pošten niko ko otima dom drugima, i pri tom napada žene i decu“, pomislio je zmaj i survao se među njih, nameran da pomogne u odbrani grada.

Međutim, kako su ga ljudi videli, desilo se nešto što nije očekivao. Zaraćene strane kao da su zaboravile da su zaraćene, udruženim snagama su se okrenule protiv zmaja i urlajući krenule u napad. Zmaj se jedva spasao, odletevši im van vidika. Nije mogao da se načudi kako su se ljudi brzo pomirili, niti kako su pomislili da im je on pretnja.

„Mislim da mi je dosta upoznavanja ljudi“, odlučio je. Setio se i majčinih reči pre rastanka:

„Sine, zato što si drugačiji, među ljudima nećeš imati mira. Istina je da su neki ljudi dobri, dok su neki zli, baš kao što smo i mi. Istina je i da se plaše onoga što je drugačije i što ne razumeju. A pošto ne vole da se plaše, okreću se mržnji koju ćeš teško moći da razuveriš. I da budeš najbolji na svetu i da im stalno pomažeš, uvek ćeš im biti trn u oku. Zato pazi na sebe, putuj noću, i ne daj da te vide.“

Njegove avanture nisu bile uzaludne, ipak je naučio nešto o ljudima. Naučio je nešto i o sebi:  shvatio je da voli da putuje, i da najviše voli da putuje kući. Sa ljudima će se sresti opet jednog dana, a do tada će i on i oni biti stariji i možda malo mudriji, pa neće upadati u nezgodne situacije.

Vratio se svojim roditeljima i planini, gde je živeo sretno i veselo, sve dok nije čuo priče o goblinima.

***

Ako vam se dopala ova priča, OVDE možete naći još.

Potražila sam zmajeve na Pixabay, i Pixabay nije razočarao

Napisaću takvu knjigu da ću morati da joj izmislim novi žanr. Zvaće se dark-epic-extra-para-cis-fantasy-krimić, a pošto je to predugo za izgovoriti, može da se zove po meni. Dakle, neka bude petrus žanr. Što je logično, jer je knjiga najposebnija ikad napisana. 

Kad napišem prvu ruku, obnarodovaću fejs odlomcima bez konteksta, kuknjavom kako niko taj dijamant od pisanja ne želi da objavi za dž, a ako se posebno smilujem, možda prikažem i skrinšot neke nebulozne odbijenice iz izdavačke kuće (to je uvek popularno). 

Beta čitaoce ću tražiti tako što ću reći da mi treba iskreno mišljenje. Kad se prijavi dovoljan broj naivnih duša, zaskočiću ih zahtevom za osvrtima. Ako nakon tri dana izostanu, javno ću ih isprozivati i optužiti za nemar. Ako se i nakon nedelju dana ne odazovu, ima da sve te prevarante što bi mukte čitali banujem sa liste. I da ih isprozivam svuda po knjiškim grupama, nek vide ljudi kakvi su.

Roman ću ambiciozno objaviti kao samizdat. I neće mi biti teško da osnujem knjišku grupu u kojoj će se pisati samo o meni i mojoj knjizi. Opsedaću i ostale grupe, naravno. Svaki dan po jedan post o mom romanu, uglavnom kako je najbolji ikad napisan, koliko je istraživanja / plagiranja / klišea uloženo, i tako. Poželjni su osvrti, intervjui i pohvale.

Jedan dan ću da se hvalim koliko sam knjiga prodala, drugi dan ću da kukam kako niko ne kupuje, ne čita i kako me bojkotuju jer sam žensko / spisateljica / ljubomorni su / mrze me / lepša sam od njih.

Padaću u profesionalne depresije ako prođe jedan dan a da niko nije pričao o mom romanu.

Jer, najbolji način za hvatanje čitalaca je sažaljenje.

E sad, kad smo to apsolvirali, da popričamo malo o kritikama. Naravno da prihvatam svaku kritiku, kako drugačije da znam šta sam dobro napisala a šta treba popraviti. Ali kritike pre svega treba da budu konstruktivne. Šta to znači? Da budu pohvalne do superlativa, obrazložene kao omanji esej na desetak stranica, sa posebnim osvrtom na moju fenomenalnu ličnost (na taj deo ću posebno da se zahvaljujem, ta nisam nekulturna), da ih prate petice na Goodreadsu (sve ostale ću da prozovem i da tražim posebno obrazloženje, ako ne i hajku).

Shvatili ste dakle, samo pozitivne kritike i petice dolaze u obzir. To podrazumeva da vam se sve sviđa i nije potrebno objašnjavati.

A što se tiče negativnih kritika, tu prvo moram da vidim s kim imam posla, što ću postići unakrsnim ispitivanjem, podsmehom, omalovažavanjem i prozivkama. Ne može mene niko ko nije napisao makar jedan roman da ocenjuje negativno. Ako je napisao, znači da je ljubomoran, smanjuje mi rejting. Još ako je objavio više knjiga kod poznatih izdavača – odmah znam da je objavio nekakvo komercijalno smeće i sad se pravi uobražen. I svi koji mene ocene negativno, i ja ću njih takođe, pa nek vide kako to izgleda.

Ja se pre svega zalažem za demokratiju i kod mene nema loših ocena, i svi koji se ne slažu sa mnom u dugometražnim pismima podrške, ima da budu banovani. I nek se smatraju srećnim ako ih ne prijavim fejsu da ih metnu u zatvor.

Pored toga što pišem najbolje knjige ikad napisane, moram da lečim i komplekse. Pa kad vidim da neko ističe mane mog spisateljskog žanra, ima da te osobe izvređam na ličnoj osnovi, i nema veze što ih ne poznajem. Pa šta ako su neki od njih objavljivani pisci? Ja to ne čitam, bez obzira što su se oni udostojili da pročitaju nešto moje. Tim brutalno iskrenim potezom doprineću verodostojnosti mog dela.

Dakle, tako će vam to biti kad postanem spisateljica, pa vi slobodno nastavite da me nagovarate da objavim nešto novo. Uz moje knjige dobijate zabranu govora, slobodan uvid u moj ego (gotovo da ne postoji, ja sam vam prava mica, videćete uostalom, znaju oni koji me znaju). Da ne bude posle da vas nisam upozorila.

Napomena: Tekst nije zasnovan na stvarnim ličnostima ni stvarnim događajima (i meni je potpuno neverovatno da se tako nešto dešava), i shodno tome, možda je deo buduće sage o Mirku Pladunjali (jer ovo tako liči na njega, jelda?) Tekst je plod sarkazma. Ako ste se ipak prepoznali u tekstu, ne znam šta da vam kažem. Izvinjavajte.

***

Slika je sa pixabeya (dok me neko profesionalno ne uslika da metnem sebe ispod naslova, kako se i priliči ovom textu )

Ako vam se dopada ovaj text, svratite u Blogetu OVDE

Jeste li i vi primetili koliko su objave po Fejsu skrenule levo od Albukerkija?

Nećemo o prajdu, državi, sportu… u to se ne razumem pa da ne čačkam tamo gde ne treba, je li. Ali možemo da pričamo o knjigama.

Evo, na primer, uzmemo jednog pisca. Napiše nešto, nazove se piscem, objavi knjigu, dve, dvadeset, i čeka da ga čitaoci zaspu pohvalama. Dobro, da, valja ta knjiga, ali… U tom malenom ali stane čitav svet koji može da se protumači na stotinu načina. Razmislite o tome. Jer sve pohvale su iste. „Uzbudljiva knjiga.“ „Čita se u jednom dahu.“ „Oduvala me je.“ „Fantastično napisana.“ Ne sporim, verovatno i jeste predivna knjiga, i mnogi će se složiti sa tim. A opet, tu je ono malo ali. Jer čitaoci nisu roboti da misle isto, i oni koji misle isto zapravo ne misle (rekao je neko pametniji od mene). U tom „ali“ je čitava suština razlikovanja i stremljenja ka boljem.

„Ali, struktura rečenice mi je bila čudna.“ „Ali, nisam mogla da ispratim scenu, ne znam ko govori.“ „Ali, borba na kraju je bila preduga i banalna.“ „Ali, moglo je to mnogo bolje.“ Na koji je to način moglo bolje, većina neće moći da kaže, osim da im je nešto baš tu bilo čudno ili da su se tu pogubili. Pa kad previše ljudi pokaže na nešto čudno na istom mestu, onda je vreme da se pisci zapitaju i da sami shvate kako je moglo bolje i zašto nije. Nije posao čitalaca da izigravaju urednike i barataju metodama pisanja, oni samo znaju šta im se dopalo a šta ne.

Znam pisce koji više ne obraćaju pažnju na pohvale, upravo zato što su tako sladunjavo generične. Traže samo ono što dolazi posle „ali“ da bi znali šta da isprave i na šta da se fokusiraju u budućnosti. To zna da bude zamorno u slučajevima kad umesto da kažu sebi „Sve je dobro, osim…“, ubede sebe da ništa ne valja i da sve mora iz početka.

Viđam pisce koji sve nakon „ali“ uzimaju kao ličnu uvredu i oduzimanje od hleba nasušnog. Čak i kada im se uvalja u oblande od pohvala i vrlo oprezno priđe u inboxu, jer ne daj Bože da nešto od „ali“ završi u javnosti. Neki se toliko uvrede da, ne znam na koji način i ne pitajte kako dolazi do toga, krene priča o kršenju autorskih prava i tužbi, pa javne hajke po profilima, prozivanja i silni talasi podrške. Ako su dovoljno maštoviti, skrene rasprava i na lične atribute, tipa „ona voli Stivena Kinga, neka joj Stiven King napiše bolje“.

Oni koji nisu doboljno ingeniozni da na talasu podrške organizuju „rasprodaju“ oklevetanih dela, obično izigravaju mučenike. Osvane neki selfi uz samomotivaciju tipa „Sijamo u inat lažnim ljudima.“ Ok, super. Ne dotiče vas kritika, furate svoj fazon i slično. Ali, može li neko da mi objasni šta su ti lažni ljudi? Je l’ to imaju dve glave, tri ruke? Garant im DNK nije ljudski (možda su vanzemaljci), a i dalje se predstavljaju kao ljudi, i jedini način da se prepoznaju da nisu ljudi jeste da nekome kažu da nešto ne valja. A onda, imaju li vanzemaljci pametnija posla nego da čitaju nešto što mi piskaramo i da pišu osvrte na to? Plus, to sijanje. Sijanje nije fizička odlika ljudskih bića, osim ako nismo krenuli da evoluiramo u vampire iz Sumraka. Šta je tu zapravo lažno?

Čini mi se da smo kolektivno evoluirali u društvo pisaca koji pišu sami za sebe, ali to mora da se objavi i svima ima da se dopadne, inače… Pa, druže, ni tebi se ne sviđa baš sve, zašto bi baš svima moralo da se dopadne to tvoje?

Da li se na to svela interakcija sa čitaocima? Lovljenje pohvala, proganjanje i vređanje kada izostanu, mučeničko traženje pažnje na socijalnim mrežama?

I koji pisac može da traži da ga shvate ozbiljno nakon toga? (I dalje razmišljam o tome šta su lažni ljudi i kako to zapravo funkcioniše.)

Nedavno sam pročitala Metro od Gluhovskog i na kraju čovek lepo opisuje kako je roman nastao. Pisao ga je na blogu, poglavlje po poglavlje. Nije sve bilo savršeno iz prve, ali kaže da su tu bili čitaoci (baš dosta njih) koji su mu ukazivali na greške. Kako zapravo zvuči pucanj kalašnjikova u zatvorenom prostoru. Kako akustika može da utiče na psihu ljudi. Koliko je realno da se desi ovo a ne ono. Ne kažem da su mu čitaoci napisali roman, ali ne bi bio ni upola tako dobar da nije sredio sitnice koje čine savršenstvo. Gde bi bio da im je svima rekao da su zavidni lažni ljudi i da mu se sklone sa bloga ili će ih sam blokirati?

Ja kažem, pustite pisce da pišu a čitaoce da čitaju. Ne smetajte nikome. I nemojte ćutati kada mislite drugačije. Budite sopstveni heroji jer ćutanje i nečinenje više nisu opcija.

Bonus savet sebi: prestani da gledaš objave na Fejsu, vidiš da ti škode.

***

Upozorenje o sadržaju: pojmovi „pisac“ i „čitalac“ pripadaju svim rodovima, ja samo ne znam bolje da se izrazim pa da ne bih stalno pisala nju/njega, i koristila izraze poput spisateljica i piškinja i autori, to vam je to.

Rubrika Blogeta služi za komične, pomalo sarkastične izlive o crticama iz života, pa nema potrebe da se prepoznajete jer verovatno nije reč o vama. Čuvajte sebe od drugih i druge od sebe. Vidimo se u sledećem pisaniju!

Kao i uvek, slika je sa Pixabey.

Sedim na zidiću kod autobusne stanice i čekam brata. Nije mi to pravi brat, ako je verovati mojoj babi. Navodno se ujak spetljao s nekom hrvatskom kurvom koja mu je podmetnula kopile. Baba se tu grbila i pomagala, uglavnom zbog deteta, kad ono nije njegovo.

Moja mater se, srećom, udala i otišla iz roditeljske kuće pre nego što su krenule scene. Pre nego što je počeo rat. Ali, postoje granice do koje mogu da krivim rat za razdvojenost porodice. Odavno se završio i sami smo krivi što se do sad nismo našli. Da sam imao pare kao što nisam… dobro, da se ne lažemo, ne bih otišao da vidim brata. Kao prvo, nikad se nismo videli ni kao mali. Nismo se čuli telefonom, ni dopisivali. Onda, čovek čak i nije moje krvi, pa zašto bih se trudio i putovao u Hrvatsku ga vidim? Bilo mi je dobro i ovako.

Sve dok Edvard nije pozvao i rekao da želi da nas vidi. Nemam pojma zašto, nakon dvadesetak godina blaženog ignorisanja, niti znam odakle mu broj telefona. Ali, evo, tu sam. Čekam.

Ranije, kad god smo pričali o Edvardu, počinjalo se od sramote koju je ujak doveo u kuću. Velika srpska familija, a on ženi Hrvaticu, pride još i trudnu. Baba da poludi. A kako će se dete zvati? Jelen, kaže mamin brat, kad – op, deda doživi srčani udar. Kao, žena tako hoće da se dete zove, a deda eto nije mogao podneti da naslednik dobije ime po životinji.

Pitam se šta bi deda sad mislio i koliko puta bi se u grobu okrenuo da zna da mu je naslednik loze Hrvat? Jer baba je na kraju dobila šta je htela, sin joj se razveo i pobegao za inostranstvo, u jeku rata, dok su za njim pucali i vikali da je četnik, da bi dete ostalo majci da ga vaspitava. Ujak se, naravno, više nikad nije javio. Još jedna velika sramota.

Znam te priče napamet, kao da sam ih posisao s majčinim mlekom. Nema dana da baba nije tupila o tome. Kako su mater i ujak bili bliski, dok nije upoznao kurvu. Kako više babi nije hteo da pomaže. Kako je uzeo šta je mogao i otišao u bolje sutra. Kako su baba i deda bežali od rata, a on ni da pomogne ni da pita kako su. Za Edvarda, koji je nekim kompromisnim čudom, dobio normalno no ipak zapadnjačko ime, nije nas bilo briga. Baba je rekla da nije naš, a mater da niko iz naše familije nije bio katolik, čak ni kad je Marija Terezija pokrštavala Srbe duž granice za džak pšenice. Sve do telefonskog poziva, Edvard nije postojao. Bio je apstraktno čudo kojim je odvratna žena zarobila dobrog čoveka i okrenula ga protiv porodice. I kako to obično biva, ništa naše nije imao – likom je bio pljunuta svoja majka.

Ne znam kako ću ga prepoznati kad izađe iz autobusa. Pretpostavljam da ću tražiti nekog pogubljenog, štrkljastog, ružnog, velikog nosa i tamnih očiju. Pričaće hrvatski ili, još bolje, engleski, kao svi Hrvati kad dođu kod nas pa se boje da progovore.

Gledam autobuse kako prolaze, ljude što izlaze i grle se s onima koji ih čekaju. Jednog momka ne čeka niko, niti on čeka vozača da mu izvuče prtljag. Nabio kapuljaču, motociklističke čizme, ranac na rame i ćao. Moj tip čoveka skroz, tako i ja. Pratim ga pogledom dok ga gužva ne zakloni.

Meni treba autobus sa zagrebačkim tablicama, ne ovi beogradski. Dogovor je bio da ga ne čekamo, kaže uzeće taksi. Međutim, znam kako je meni nakon duge vožnje, bude mi muka i od samog mirisa izduvnih gasova, i zadnje što želim jeste da sednem u još jedno vozilo. Možda i njemu bude tako. Takođe, od nervoze nisam mogao da se skrasim kući, niti mi je palo na pamet da odem na fakultet na predavanje.

Konačno autobus koji čekam, Zagreb – Novi Sad. Ustajem, protežem se, pružam korak da stignem na vreme da vidim ljude kako izlaze. Da ga vidim pre nego što on vidi mene.

Neke babe sa stotinu torbi. Jedna porodica. Par mladih, ali oni putuju zajedno. Ostali nastavljaju za Suboticu. Čak ulazim u autobus da pogledam da nije zaspao, vozač me pita šta želim, a ja ne umem da objasnim. Da pitam da li zna štogod o Edvardu, ne mogu, jer ne znam ni kako izgleda.

Vraćam se do zidića, gledam koliko je sati, i ne znam šta dalje. Nisam bio spreman na ovo. Mora da je mu je nešto iskrslo. Kući će me dočekati zlovoljna mater, reći će da je Edvard lažov kao i njegova majka i da nije trebalo da mu verujemo. Čak smo i babu poslali kod njene sestre, da ne smeta, znajući koliko voli da se svađa. Nismo joj ni rekli da dolazi. Pa, šta sad, danućemo dušom bez babinog otrova par dana.

„Bok.“

Dižem pogled s telefona. Motociklističke čizme, farke, duks, kovrdžava kosa. Onaj momak što mi je malopre zapao za oko stoji naspram mene, smeši se tako da mu vidim izdužene očnjake. Mene su zbog takvih zuba zezali da sam vampir.

„Ćao“, kažem. Da ga smesta prepoznam kao Edvarda, smeta mi to što nije došao očekivanim autobusom.

„Ja sam Edvard“, predstavlja se.

„Miloš. Da ti pomognem s torbom?“ Glupo pitanje, jer nema oko čega da se pomogne. Nekako mi mozak ne radi, pa izvlačim rečenice za koje sam verovao da me čine hladnokrvnim.

„Ma ne, nema se šta nositi.“

Rukovanje se pretvara u zagrljaj. Iste smo visine.

„’Oćemo taksijem?“, ispaljujem još jedno glupo pitanje.

„Je l’ daleko?“

„Petnaest minuta peške.“

„Super, ‘ajmo pješke“, kaže moj brat od ujaka. „Muka mi je od autobusa.“

Pitam ga kako to da nije došao autobusom iz Zagreba, kaže da je još od juče u Beogradu, poslom. Ne pitam zašto nam nije rekao, niti on mene pita što ga nisam pustio da se sam snalazi po Novom Sadu taksijem. Izgleda da je i on hteo mene da vidi pre nego ja njega. Pokušavam da se setim šta sam radio i na šta sam ličio nakon što sam ga izgubio u gomili.

Počinjemo priču o čizmama, izgleda nosimo isti broj. Pokazuje kakvu je zelenu majicu kupio u Beogradu i odmah navukao na sebe, ja kažem da imam istu takvu u ormaru. Dok dođemo do zgrade već dopunjujemo rečenice jedan drugom.

A onda mi sine ideja kako da iznenadim mater.

„Kreni ti prvi“, kažem mu. „Daj meni taj ranac.“

Ušunjavamo se u stan, obojica nervozni, on valjda zbog susreta sa tetkom koju vidi prvi put u životu, a ja da mater ne lupi nešto otrovno pre nego što ga vidi.

Ona izleće iz kuhinje i odmah kreće s paljbom:

„Gde si do sad, vidi koliko je sati, ovaj mali samo što nije. Idi na terasu i vidi ide li taksi. Jesi kupio doručak? I šta si uradio s kosom?“

Edvardova kosa je iste boje kao moja, samo malo kraća.

„Budi Bog s nama, pa da l’ si ti normalan, išao da se šiša u ovo doba?“

„Ko se šišao?“, odlučim da se smilujem i izađem iz hodnika gde sam se, kao, do sada izuvao.

Mater, naravno, bez reči. Nas dvojica se cerimo kao budale. Ona nas psuje kroz suze i grli Edvarda. Tera ga da sedne i doručkuje, kaže kupili smo sir zbog njega, ja ne jedem. Ne jede ni Edvard, ne voli ništa mlečno. Mater pita hoće li kafu, Edvard kaže više voli čaj. Žena, šta će, bez komentara vadi moj omiljeni čaj i pravi nam obojici.

Pričamo o detinjstvu, kako ga je baba čuvala a on se sakrivao iza dede kad god baba pobesni. Reče kako u školi nije mogao izvući dobre ocene jer nosi srpsko prezime, pa se nije ni trudio da upisuje fakultet. Kažem kako sam se tukao po školi jer su me zezali zbog govora (šta sam ja onda znao šta je ijekavica, govorio sam kako se kod kuće govorilo).

Pričamo, a sve zaćutimo kad se približimo pipavim temama – babinim i ujakovim svađama, ujakovom odlasku, dedinoj smrti, kući koja je ostala pusta u okolini Zagreba. Samo jednom je mater pitala da li se javlja, makar svom sinu. Edvard ga zove „stari“, ali bez emocija. Kaže da se ponekad čuju mejlom i da nema osećaj da mu je otac. Pita ga za njegovu majku, kaže da je umrla pre par godina. Opet ćutimo.

Kasnije nas dvojica izlazimo do grada. Ne drži nas mesto, idemo svuda gde nam padne na pamet.

Osećam kao da se znamo čitav život. Ja, zagriženi introvert, pored njega sam opušten i sretan. Čudno je to kako ljudi nekad nisu ni svesni da im nešto fali u životu, sve dok to nešto ne naiđe i ne legne na svoje mesto, pa duša odahne.

„A čuj“, Edvard se odjednom uozbilji. „Tko kod vas ima zelene oči?“

„Svi“, kažem zbunjeno, a pomalo mi i smešno što je čekao da nas mrak zatekne da bi pitao tako nešto. „Na dedu.“

Shvatam da je u jednom trenutku porastao dovoljno da se pita zašto su njegove oči zelene, a u roditelja smeđe. Biće da je i od babe čuo ono što nijedno dete nikad ne treba da čuje – da nije sin svog oca. Nije bilo nikog drugog iz porodice da bi mogao da se uporedi. Rat nas je oterao na različite strane, a kasnije se baba potrudila da tako i ostane.

Osmehuje se. Jasno mi je zašto je odjednom odlučio da nas vidi: da konačno jednom za svagda zna gde pripada. Odakle potiče. A kuda ide, kuda svi mi idemo, to ćemo sami odlučiti.

Sutradan odlazi, čeka ga posao u Zagrebu. Plače kao kiša i daje mi pare, kaže zato što sam student, njemu treba samo za kartu. Ja se smejem i govorim da je sve u redu. Posle mu mašem kad autobus krene. Ne mrdam s perona dok ga ne izgubim iz vida.

Na ulici me obuzima tišina i više ne mogu da izdržim. Obgrlim se rukama, jako stiskam mišice, ali suze su jače od bola.

U tom trenutku baš jako mrzim babu.

***

Ponekad se uozbiljim i napišem nešto što i mene rasplače (treba li autori da plaču nad sopstvenim rečima? Ko će ga znati.) Elem, priča je ušla u Biber 4, i ako vas zanima kako su izgledale ostale priče u toj zbirci, kliknite OVDE i uživajte

Iznad polumračnog izloga retko čišćenog od prašine, prepun zalutalih paukova i njihovih velelepnih paučinastih vikendica, stajao je iskrivljeni grafit Budućnost je u vašim rukama. Nekada je tu bila firma na lepom zelenom parčetu plastike, ispunjena kosim zlatnim slovima, tek da pruži naznaku raskošne sanjalačke atmosfere koja znatiželjnike čeka jednom kad se odvaže da pređu prag. Međutim, komunalna inspekcija je imala svoje ideje o oporezivanju struktura koje su sa fasada štrčale na ulicu, pa su se sada mesto profesionalne reklame gurala nejednaka slova, kriveći se i topeći sve do kraja fasade. Zadnja reč jedva da je bila vidljiva, a ispod nje je stajao nevešt potpis koji je mogao da znači bilo šta, pa čak i obećanje duhova da će znatiželjnima proždrati dušu.

Vesna to nije mogla da zna, pa zar ne? Ona nije dolazila kod baba Ristane zarad budućnosti, svoje ili bilo čije. Obično bi samo protutnjala kroz vrata, hodnik i stepenice, probijajući se kroz kojekakve perlice i šalove do Savine jazbine. Sve dok pre nedelju dana nije ugledala nešto što joj je sledilo dušu i nateralo da isplanira najluđu akciju u svom životu.

Duboko je uzdahnula, pokušala da poravna žbun neukrotivih kovrdža na glavi, i ušla kroz vrata. Nije potrčala do Savinog podruma. Zastala je, upijajući atmosferu, ogledajući po starinskom nameštaju. Obično, kada bi god nekome došla u goste, prvo bi pogledala kakvih knjiga ima po policama i šta se čita. Bežala bi glavom bez obzira od ljudi koji su ponosno izjavljivali da ne čitaju knjige, i posle sanjala da ih tuče dok ne poplave. Jednom je, čisto vežbe radi, pokušala da zamisli kakav je to život bez knjiga. Bilo je to najgorih pet minuta u njenom životu, nakon čega je hitno morala u knjižaru na šoping terapiju. U domu Letušanina, knjige su činile svojevrstan bunker u Savinoj jazbini, ispunjavajući nasušnu potrebu za stalnim intelektualnim okruženjem, koje je Vesnu i privuklo. Bila je u stanju da satima boravi kod njega i ne obraća pažnju ni na šta osim knjiga, što je Sava, koji je voleo da spava i piše i priča što manje, izuzetno cenio. Njihovo drugarstvo je cvetalo samo tako. 

Međutim, prostorije baka Ristane bile su uređene manje u akademskom smislu, a više u stilu domaćice koja svaki slobodan trenutak provodi praveći pekmeze, pitajući druge šta će jesti i praveći nešto potpuno suprotno od toga. Vesna se osvrnu još jednom i zaputi kroz ćilibarne perlice u kuhinju. U domu baka Ristane vrata su bila nepoželjan pojam – sprečavala su slobodan protok energije. 

Starija ženica, ugodno popunjena, u cvetnoj haljini i kecelji na drečave romboide, veselo je mešala varjačom po loncu iz koga se širio ugodan miris, i pevušila nešto za svoj groš.

„Dobar dan, Riska.“

„O, dete!“ Baka Ristana joj se iskreno obradova. „Je l’ to duva vetar napolju? Nema veze, sedi da jedeš nešto, sad će baka Riska da ti spremi. Vidi kakva si mi, sva si nešto ubledela.“

„Hvala, nisam gladna.“

„Ma prste da poližeš, sad ću ja. Šta beše voliš – sutlijaš? Znam da ti je to omiljeno.“

Vesna, kojoj ni pod razno to nije bilo omiljeno jelo, s uzdahom sede za neveliki sto u ćošku kuhinje. Naučila je da sa ženom nema ni rasprave, a ni smislenog razgovora dok se hrana ne postavi. Većina njenih mušterija, ako i nije bila zadovljna proricanjem budućnosti, izlazila je na ulicu napunjenih stomaka i vraćala se radi majčinske reči utehe i mirisa doma. 

Vesna je bila previše nervozna da bi uživala. Osvrtala se sve dok nije ugledala ono što je tražila na kuhinjskom pultu. Tvrdo ukoričenu, obimnu i nadasve pohabanu knjigu. Činilo se da ju je baka Ristana koristila umesto svake stvari koja joj je iz nekog razloga falila u kuhinji – sekla je povrće na njoj, stavljala vrele šerpe, pritiskala oblande. Širila listove i poput grubog tamničara utiskivala prevrnute šolje nakon ispijanja kafa, puštajući da papir upije višak vode i soca. Vesna je ostala bez teksta i nekoliko otkucaja srca kad je videla u kakvom je stanju knjiga. Od tada jedva da je oka sklopila, smišljajući šta da uradi. 

Jedan nezanemarljiv obrok kasnije, baka se setila da kaže: „Sava nije u kući, inače. Rekao je da ima posla po gradu nešto.“

„Znam“, reče Vesna, koja mu je i našla taj posao po gradu, da bi bila sigurna da je ništa neće ometati. „Zapravo sam došla do vas.“

Baka je znalački odmeri, i ustade da pristavi kaficu. „Sad ćemo sve da sredimo“, utešno reče. 

Vesna, nošena mišlju šta će njena prevara zahtevati od knjige, ćutala je i bledela, izbegavajući da ženu pogleda u oči. Ali, kad bi je neko izveo pred streljački vod i naterao da kaže istinu, priznala bi da je pomalo znatiželjna, kao i da je čitav animozitet koji je imala prema onostranom ne toliko poricanje, koliko nemogućnost da vidi i shvati. Bilo je prosto, zapravo. Neki nemuzikalni ljudi koji mnogo vole pevanje, ponekad zamrze muziku; gase radio, putuju kolima u tišini, trče bez slušalica u ušima i pretvaraju se da su drugi čudni jer zavise od neshvatljivog ritma. I da je njihovom svetu savršeno dobro bez muzike, moliću lepo. 

Vesna je otpila gut jake kafe, zagrcula se, prosula ostatak u sudoperu, sačekala malo da se soc slegne, i prevrnula šolju po uputstvu. Srce joj je tuklo kao bubanj.

Ristana je pričala nešto, o cenama na pijaci ili seriji koju je gledala o zabranjenoj ljubavi – devojka to ništa nije čula. Klimala je glavom, i vrebala trenutak kada će joj knjiga doći pod ruku. Nekako je imala utisak da lopovi treba da su lakonogi i mnogo ležerniji, a ona se osećala kao zacementirana za stolicu. Jedva se usuđivala da diše.

Konačno dođe i taj momenat. Ristana poletno ćapi knjigu sa kuhinjskog pulta, tresnu je na stočić i otvori prvu stranicu slobodnu od krugova. Prihvatila je šolju i ugnezdila je na papir. Vesna se stresla, fascinirana svetogrđem. 

Čekali su.

Napokon, Ristana podiže šoljicu i začkilji u izuvijane figurice od soca.

„Vidim jednog mladića, dolazi daleko odavde, i ljubav sa njim.“

Vesna trepnu, jedva se suzdržavajući da ne prasne u smeh. Jedva da je bila živa od treme, da bi sad slušala neke bajke o ljubavi. Pa bolje da je uzela da čita knjigu Marine Karapetrović. Manje bi se gluposti naslušala. 

„Vidim borbu protiv velikih sila. I jednog čoveka koji ti ide na živce. On je u centru svega. Dete, kad upoznaš ovoga što dolazi iz inostranstva, dovedi ga. On ima mnoge probleme.“

Činilo se da je to – to. Žena nije imala šta da doda na ova prilično jasna uputstva. 

„Biće ti jasno kad dođe vreme“, dodala je. „I pazi kako prelaziš ulicu.“

„Hoću. Hvala vam, Riska.“

„Izgledaš napeto, daj da ti baka Riska skuva neki čaj.“

„Stvarno nema potrebe.“

„Hajde onda bar da ti spakujem, da imaš kući. Puno radiš, dete, ne valja to tako. Moja mama je govorila, Bog da joj dušu prosti, da u životu treba samo dvaput pametno da se odluči, kad biraš muža i kad biraš karijeru. Sve ostalo će samo doći.“

Kako joj je okrenula leđa, preturajući po kredencu punom teglica, Vesna najzad ugrabi priliku da smota knjigu sa stola i ćušne je u svoju vrećastu torbu, izabranu specijalno za ovu priliku. Knjiga kao da je u bunar propala, pored džempera, rokovnika, svežnja ključeva, šminke, olovaka i još kojekakvih sitnica. Tu se ugnezdila i vrećica čaja, te se Vesna na brzaka pozdravi i izjuri iz kuće. Kroz ista ona vrata koja su nekad vodila u prodavnicu mističnih veština, da bi danas povezivala mračni hodnik prepun plakara koji bi i najoptimističnijeg lopova obeshrabrio. Preko trotoara, željna da što pre pobegne sa scene zločina i odnese knjigu što dalje od nemarnog rukovanja.

I pravo na ulicu, pred olupanu zelenu ladu. 

***

Gor je manijački nalegao na kočnicu, pod lažnim utiskom da će tako brže zakočiti. Devojka žbunaste plave kose samo je stajala, kao košuta uhvaćena u farovima, i da lada nije pod haubom imala motor sankturijanske proizvodnje, ne bi se dobro završilo ni po nju, ni po par ljudi na trotoaru pored. Jer Gor se, umesto da izmanevriše vozilom, zagledao u njenu pojavu hao hipnotisan, i samo zahvaljujući istreniranim refleksima, nije došlo do sudara kolosalnih razmera.

Uz grozomorni zvuk kočnica, lada je stala. Branik na samo par centimetara od njenih kolena. Gor je netremice gleda, i ne primećuje prolaznike kako vade telefone i snimaju. Devojka diže pogled sa haube i nestade. 

Zapravo je samo sela, nogu previše slabih da je drže nakon početnog šoka. Goru se činilo kao da je samo propala, te se iskobelja iz auta, u strahu da joj se nije nešto desilo. 

Vesna je mirno sedela i treptala u registraciju.

“Gospođice, da li ste dobro?”, upita Gor. Vesna nije reagovala sve dok je nije dotakao po ramenu, a onda se trže i pogleda ga. “Jeste li dobro?” Čak se i bojažljivo nasmešio, da bi ostao tako sleđenog izraza dok se devojčin pogled iz pogubljenog menjao u glečerske nijanse. 

“Gledaš li ti kuda voziš, konju jedan?”, uzviknu, kobeljajući se da stane na noge i što dalje od Gora koji je pokušavao da joj pomogne, dok je zabavljenim posmatračima i njihovim telefonima izgledalo kao da se rvu. “Ma ostavi me više!”, povika Vesna. “Pogledaj šta si napravio!” 

Nije mu dopustila ni da joj podigne torbu sa ulice. Sama se sagla i zagurala sve što je ispalo iznutra.

“Ali, vi ste istrčali na ulicu”, promuca Gor. “To se ne sme.”

“Ko ti dade vozačku? Ti ćeš da mi govoriš šta se sme, jurcaš kao bez glave.” Pošto ga je fino ispsovala i zabacila torbu na rame, odmarširala je ne okrećući se.

Gor je ostao da stoji, blenući za svojom plavom košutom, misleći kako mu je još jedna izmakla i kako je glupo sretati srodne duše u saobraćajnim nesrećama. 

Ne obraćajući pažnju na to da će uskoro biti zvezda nove serije yt snimaka, ušao je u auto i odvezao se dalje.

***

Sve ostale priče možete naći na linku OVDE

slika je verovatno sa Pixaby sajta, nema odakle drugde biti

Čarobna šuma – srpska erotska priča

Zbirka priča, grupa autora

Moj drugar po tastaturi kaže da treba da se okrenemo erotici jer od fantastike nema ‘leba. Moja drugarica po peru veli da pisac treba da zna sve da napiše, jer će mi se desiti da će se neki likovi zaljubiti, hteće da se kresnu, i šta ću onda? I tako vam ja krenem na jednu radionicu pisanja kratke priče, sve s nadom da ću naučiti kako se piše erotska priča. Jer, jelte, ne da bih izdala omiljeni mi žanr, već da bi likovi imali svu slobodu da rade šta žele i kako žele, a da to ipak bude s ukusom. Estetskim, ne vanile. Da ne bude, kako su neki pisali, „vodili su ljubav čitavu noć, promenili su sve poze kojih su se setili, a kad su zaspali, krevet se pretvorio u zver iz podzemlja i pojeo ih“. Ili „noge su im se preplele a duše vinule put neba“, pa jedna evo ni danas ne znam šta im se tačno desilo: jesu li otišli Svetom Petru na istinu, doživeli transcedentalno iskustvo, ili su slomili noge.

Dakle, radionica. Profesor predloži par naslova skorašnjih zbirki (objavljenih pre dvadesetak godina, neki autori više i nisu među nama), i ja krenem u lov na njih. Prva među njima, Čarobna šuma – srpska erotska priča.

Pa da vam odmah objasnim šta sam naučila čitajući Čarobnu šumu.

1. svako iskustvo može biti erotsko, čak i kačket, ako napišete da ste „uvrtali vrh kačketa kao da se igrate mirisnom bradavicom lepo oblikovane dojke“

2. valjanje i grčenje mišića po nekome označava čin strasti

3. najpoželjnije žene su one koje se zovu na slovo M: Marija, Mirela, Makrena, Magdolina, Melanija, Mitra, Marioleta, Merlin, Munadalida, Mohana, a kad vam ponestanu ta imena, uzmite ona koja onako zvuče slično, kao Amalija i Amra. Verujem da se iz ovog insistiranja da sve počinju istim slovom krije neka tajna. Možda su im zadali baš to slovo, možda su imali na podsvesnom umu Mariju Magdalenu al nikako da potrefe, a možda su žene tih imena ipak vrlo senzualne i erotične i poželjne.

4. svaka vrsta metafore je dozvoljena, a najbolja je ona kada patka jede crva. Ili kada se ona stvar uspravi kao kornišon. Jer čemu erotske slobode ako ne možemo da se krijemo iza metafora?

5. svaka priča je erotska ako napišete da je neko koketirao.

6. pišite bilo šta i dodajte scenu koja nema blage veze sa pričom a u kojoj gledate pornić, ili se neko negde kreše, i eto vam erotske priče.

7. najbolje je stvari nazvati pravim imenom, ali odakle nam toliko sinonima za patke i crve i kornišone?

8. i drveće je erotsko ako kažete da je kora izbrazdana muškim i ženskim polnim organima.

Bilo je i par neizmerno zabavnih priča. U jednoj se muž budi i kaže ženi kako je sanjao da vodi ljubav sa Lolitom, a ona mu uradi psihološku analizu iz koje zaključi da je impotentan, a kada se on pobuni, kaže mu da ne sere. Ovaj pisac, da ne piše povremeno o razgovorima sa gospojom, ne bi bio ni upola zanimljiv.

Druga priča je prostonarodskim jezikom dočarala razne intimne odnose. Kao kada bi žena iz naroda sela da prepriča šta je radila sa mužem i šta je bilo kod ginekloga, a da nijednom ne upotrebi nijednu sporno neukusnu reč. Bilo je urnebesno zabavno.

Koje zanimljive erotske scene ili knjige preporučujete? A koje ne i zašto? Koja je najbolja metafora koju ste pročitali u vezi ovih škakljivih odnosa?

***

Ponešto kojekude pametnog o knjigama možete pronaći klikom OVDE

Napomena: osvrt je šaljivog karaktera i namenjen je za zabavu a ne da, ne daj Bože, uvredi nekoga

Napomena: odmah da kažem da je naslov kliktabilnog porekla i da je tekst pisan s dozom humora, bez namere da se neko uvredi. A to što moj humor nije sav svoj, to ćemo drugi put PS. Nijedna mačka nije povređena u toku ove operacije.

Znate one zazancije od pitanja, da vam gori kuća (pu pu daleko bilo) koju biste knjigu poneli sa sobom i zašto? Sad mogu iskreno da vam kažem da kad je počeo požar na knjige nisam ni pomislila. A imam ih ne zna im se broj.

A znate ono kad alarm za buđenje navijate bar dvanaest puta samo da odspavate minut duže? Elem, spavam ja, kad neka strka u stanu iznad. Lupnjava, skakanje, vriska. Ja ništa, mislim igraju kolo, baš fino, jes malo kasno i sve to, al nisu nikad duže od sat vremena uznemiravali komšiluk. Okrenem se na drugu stranu i nastavim da spavam, kad eto moje matere.

„Ustaj!“

„Zašto?“

„Zar ti ne čuješ ovo gore?“

„Dobro, i?“

„Pa zgrada nam gori!“

Jedva da sam oči otvorila. „Gde gori?“

„Pa krov.“

„Ugasiće oni to dok dođe do nas.“ I sad bih ja da nastavim da spavam, jer i da ne ugase, opet imam pet minuta, al cvrc, mater se uspaničila. Zove svog sina, tj. mog brata koji kao za inat radi noćnu na drugom kraju grada. Referiše mu da nam gori krov, a on u fazonu pa jbg sad, ja sam na poslu do ujutro, aj stiglo mi posla pa se čujemo, a i zove me komšija nešto, da vidim šta hoće.

Baš se pitam šta je komšija hteo da mu saopšti.

Elem, kad se mora nije teško, a i vidim da mi nema spavanja, mater se uzlupala po ormarima, kontam ko zna šta hvata ponutra da ponese sa sobom. Kad ono ona se presvlači iz pidžame, u slučaju evakuacije da ne izađe napolje bez grudnjaka. I to vam je priča o ženi u malom. Ništa to, nego se i ja uhvatih za grudnjak i farmerke.

Ode ona dotjerana u ulaz da vidi šta se dešava i dokle je došla plamena stihija, a ja otišla loviti mačka da ga namamim u gajbu. Kontam, ako budem čekala zadnji momenat mačak ima da se upaniči i zavuče negde iza kreveta, malo morgen ćemo se izvući.

U nekom momentu se setim da imam i nešto para od plate i da ne bi valjalo ni to ostaviti da plane k’o šibica, pa smuvam to u džep za svaki slučaj.

U međuvremenu, moja mater u ulazu. Neka deca stoje po stepenicama i pita ih ona šta se dešava.

„A nešto gori“, kaže jedan opušteno.

Ode mater na sprat, tamo majka ove dece u punom paničnom izdanju. „Gori krov svi ćemo izgoreti treba decu da izvedemo napolje ko ima decu nek ih izvede napolje jao šta ćemo sad?!“

Drugi komšija trči krugove po stanu i viče: „Gde je aparat za gašenje požara? Izgoresmo, ljudi!“

Drugi, koji je našao aparat u ulazu, kaže: „Ja ne znam ovo skinuti sa zida a ne znam ni kako se koristi, zna li neko?“

U isto vreme, sa ulične strane. Petoro prolaznika stoji preko puta i posmatra šta se dešava (samo kokice fale). Komšinica sa drugog sprata izlazi na terasu i viče: „Pa ljudi moji, je l’ ovo normalno, u ovo doba da lupaju i skaču, kakve su to komšije?!“

Jedan prolaznik: „Gori vam krov.“

„ŠTA?!“

„Gori vam krov!“

„AAAAAA!“

Prolaznici, među sobom: „Jesu li oni zvali vatrogasce?“

Komšija iz kuće preko puta, koji je takođe na ulici: „Ljudi, jeste li zvali vatrogasce?!“

„Jesmo, jesmo!“, dere se neko sa sprata.

Dođoše i vatrogasci. Troja kola.

„Sve je u redu, malo gorila teresa“, veli jedan. „Sad smo to sanirali.“

Odoše i vatrogasci. Mir u zgradi, cvrčci se čuju. Kontam nešto, sad kad izađemo u lokalnim vestima kako smo goreli, pa da mogu da se pohvalim, da ne bude da samo oko nas gori nešto, a kod nas ništa.

Zove sin materin tj. moj brat da ispriča šta mu je komšija rekao. Ukratko, komšija sa trećeg menjao sijalicu na terasi, prespojio žice, buknule varnice iz grla, on se uspaničio, trči kroz stan, obara nameštaj i dere se. Došao drugi komšija, natočio vode pa po žicama. A da, isključio je osigurače prvo. Nisu znali da skinu aparat sa zida pa su zvali vatrogasce.

Slušam, ne verujem. Pa ovo ne da nije bio požar, nego je i sramota reći da je nešto gorilo. Toliko o slavnom pojavljivanju u vestima.

A vi, kako ste?

***

U slučaju da ne mislite da sam pukla po šavovima što neću biti slavna, na ovom linku OVDE možete naći još tekstova sličnog mentalnog sastava.

Slika je sa pixabay sajta

U smrti čovek je ništa. Skup organskih jedinjenja s primesom minerala, ukočen poput balvana i jednako koristan. Ni ruke pomaći, ni usta otvoriti. Nemoćan da uzvikne „To je moj ubica!“

Ubica je, prilično nemaštovito, ostavio telo tamo gde je palo, namrštio se na krv po svojoj odeći i krenuo da se svlači.

Duh je nekoordinisano lebdeo oko kuhinjskih elemenata. Pre toga je vrištao i pokušao da gađa ubicu pepeljarom, nakon čega je proleteo kroz zid, razmahao se i jedva vratio nazad u svoj stan. Pre toga je vrlo iznenađeno vrisnuo kad mu je nož nabijen pod rebra. A pre toga, otvorio je ulazna vrata i smorio se za medalju videvši dostavljača a ne svoju devojku. Čak nije ništa ni naručio.

„Odvratno“, glasno je negodovao kad je ubica skinuo donji veš. Kako čovek nije trpeo pravilnu ishranu, prizor je bio daleko od oku ugodnog. Duh je zgađeno zatvorio oči kad se ubica sagnuo da prokopa po kuhinjskim ladicama. To nije pomoglo. Kapci nisu bili providni, iako mu je njegovo celokupno stanje sugerisalo da bi mogli biti. Tehnički, nije više imao ni oči ni kapke, ali neke predstave koje je imao o sebi bile su dovoljno pristojne da ga ne napuste. Slika koju je dobio zatvaranjem očiju bila je svetla, presijavala se u plavo i izazivala svetlucave glavobolje.

„Ovo je sranje!“

Otvorio je oči. Bes u njemu bio je težak i to ga spusti na zemlju. Prijalo je ne lebdeti okolo kao mehur od sapunice. Raširio je ruke i noge, kao surfer. Samo da ne propadne kroz pod.

Ubica se guzio oko krvavog tela, i duh vide da je izvukao nož. Rana se nije videla od krvi i odeće. Glupavo je pomislio kako to ne može da se popravi. Ubica je u ruci držao jednu od onih crnih kesa za smeće sa radioaktivnim znakom. Dok je još bio  čovek, duh ih je kupovao iz zezancije, dok je njegova devojka prevrtala očima i pitala mora li i smeće imati njegov lični pečat. Ubica ju je sad raširio, smotao sopstvenu krvavu odeću i gaće oko noža i sve ubacio unutra. Nezgrapno je skakutao dok je skidao čarape i ubacio i njih.

Duh je, nepomičan u svom stavu, pomislio kako će ovaj sad izaći na ulicu kao od majke rođen. Bilo bi to vrlo glupo, i vrlo poželjno.

Ubica nije bio glup.

Oprao je ruke deterdžentom nad kuhinjskom sudoperom, obrisao ih krpom, pa i nju ubacio u kesu. Odgegljao je u spavaću sobu ubijenog, stao ispred velikog ormara i teatralno ga otvorio.

Duh dolebde za njim. Otkrio je, kad se samo usredsredi na ono što želi, a ne i kako da to izvede, uglavnom je uspevalo. Za sada je izgarao od želje da ormar padne na ubicu i ubije ga. Komad nameštaja se tek blago zaljulja i škripnu. Duh požele još jače.

Ubica, nesvestan kakva mu se strašna sudbina sprema, mirno je prebirao po odelima.

Duh frustrirano vrisnu i šutnu vrata od ormara. Ova se zalupiše, nagnječivši ubičine prste.

Ubica je cupkao i psovao, ne videći duha čiji je osmeh prelazio iz zapanjenog u pobednički.

To je to! Shvatio je! Uz dovoljno besa, ima da generiše toliko energije da ubije smrada pre nego što izađe iz stana.

Nije uspeo da se razbesni dovoljno da spreči ubicu da se uvuče u njegovo najbolje odelo. Bilo mu je veliko i stajalo je nikako.

Duh je psovao, šutirao, vrištao i čupao kosu.

Ubica je nemelodično zviždukao, nameštajući kravatu.

„Zadavi se, proklet bio!“

Zaleteo se na njega, nameran da mu pomogne da se zadavi, da bi sasvim očekivano prošao kroz i stumbao se u ormar na pola puta kroz fasadu zgrade.

Bio je spreman na turu broj dva nerazumnog ponašanja svojstvenog samo osvetoljubivim duhovima, ubica je premeravao velike cipele još uvek zviždeći, kad zazvoni mobilni telefon. Vesela melodija je neprikladno odzvanjala, dok su čovek i duh ukočeno zurili u ekran na stočiću. Njegova devojka je zvala.

Ubičine crte lica se presložiše u zluradu grimasu. Dohvatio je telefon i javio se.

„Neeee!“, urlao je duh.

– Medena! – veselo će ubica. – Baš sam na tebe mislio.

Devojka je očito prekinula vezu, jer se ubica razočarano namrštio. Bacio se na tipkanje, pokušavajući da probije šifru zaključanog ekrana.

Duh se ohladio od iznenadnih sumnji, dopustivši sebi da odlebdi do plafona. Zašto je njegova devojka zvala? Kako je ubica poznaje? Otkud medena? Da li su u dosluhu? Potpuno je zaboravio da je trebalo da se nađu danas.

Mobilni opet zazvoni.

– Medena… Rekao sam ti da ću da pazim na tebe. Ja sam ozbiljno mislio ono „i u dobru i u zlu“, medena. A, tu je. Neće on nigde.

Veza se opet prekinula.

Ubica nemarno baci mobilni na pod. Podiže pojas pantalona i zamišljeno se osvrnu put tela.

– Da vidimo zbog čega je kurva mene ostavila – progunđa, otkopčavši pantalone na lešu i muljajući rukom ponutra.

Duh je pretrnuo od užasavajućeg poniženja. Umislio je da može da oseti šta mu ovaj radi i osećao se skoro silovano.

– Pih, ništa specijalno – proglasi ubica, obrisa dlan o kosu leša, potapšavši ga po obrazu. – Ne brini ti ništa, pobrinuću se ja za nju.

Do tada već svestan da ima posla sa psihopatom, duh se pokrenuo. Udarao je i zamahivao, ali ljutnja se mešala sa strahom i učinak je bio neprimetan. Ubica se podigao, primetio da je opet zakoračio u lokvu krvi i otišao da promeni čarape. Duh se bacio za telefonom, koncentrišući sav svoj bes i želju da ubije u vrh kažiprsta. Kada bi uspeo da pozove policiju…

Telefon na njegov dodir eksplodira.

***

Policija je došla, ali ne zato što ih je on pozvao. Došli su u paru, razvalili vrata i poput bagera prokrstarili kroz dve sobe i kupatilo. Pogledali su kroz prozor, podigli poklopac wc šolje, otvorili frižider.

Devojka mišje sive kose pocupkivala je iza njihovih širokih ramena, prepričavajući telefonski razgovor po ko zna koji put. Uniformisani dvojac je nije slušao.

Ništa nisu našli.

Da su došli pre sat vremena, još su mogli da zateknu njegovog ubicu. Propustili su čitavu proceduru umotavanja leša u zavesu tuš kabine, nakon čega ga je ugurao u veliku drvenu kutiju koju je pod maskom dostavljača dovukao do ulaznih vrata. Zalepio je adresu za drugi kraj države, pozvao portira, koji je sa svoje strane pozvao neke momke, i kutija je otišla. Malo para i uglađenosti i niko nije postavljao pitanja. O, ubica je bio vrlo pametan čovek.

Oribao je krv, pazeći da ne uništi odelo. Sve je vratio na svoje mesto. Kesu za smeće je odneo sa sobom.

Stan je izgledao besprekorno.

Niko nije video duha kako jeca u ćošku. Samo su se malo stresli od jeze prilikom izlaska.

***

Suprotno uverenjima da duh ne može da se odvoji od tela, telo ovog duha bazalo je bespućima poštanskog sistema severnih pokrajina, ostavljajući svoju nesretnu polovinu da luta osunčanim ulicama.

Proveo je dovoljno vremena u eteričnom stanju da zna kako da do grla ne potone u kanalizaciju ili odleti do krovova. Dovoljno vremena da pohodi policijsku stanicu i shvati da potraga za njim kao nestalom osobom ne ide nigde. Bilo ga je sramota kad se seti kako je pokušavao da im ostavi poruku na tabli. Pokušao je da proganja svoju devojku, ali pored nje nikad nije bio dovoljno ljut da bi nešto zapravo pomerio i ozvaničio svoje prisustvo. Odmah naredni dan napisala mu je pismo koje nikad neće poslati. Nedostaje joj, brine se, boji se da njen bivši muž nije napravio najgore i ide tetki u drugu državu dok se sve ne reši. I duh i ona su plakali dok je pisala kako ga voli. Drhteći od jeze, spakovala se na brzinu i izletela iz stana. Pokušao je da otvori kovertu i pročita još jednom kako ga voli, ali nije išlo. Bio je previše neesencijalan.

Pohođenje praznog stana duhu nije bilo zanimljivo, te je zakoračio kroz prozor i dolebdeo do asfalta. Stao je kod fontane, zamislivši se nad mogućnošću da postane vidljiv pod mlazom vode. Kakve je nesreće, verovatno bi se samo raspršio.

– Ne možeš da se udaviš – plavokosi momak koji je sedeo na zidiću fontane ga ovlaš pogleda. – Nema dovoljno vode.

Duh se zabezeknuo. Raširio je oči, zamahao rukama. Stao pred momka koji se posvetio svom sendviču, uneo mu se u lice i kreveljio. Zatim je mahao, skakao i kreveljio se još malo.

„Mora da mi se učinilo“, reče kad su mu akcije ostale bez odgovora.

– Misliš? – momak podiže pogled. – Nemoj opet da skačeš, molim te.

Svetlo zeleni pogled kroz šumu plavih kovrdža na duha je imao neočekivano smirujući efekat. Ostao je da stoji pored, ne znajući šta bi sad sa sobom.

„A ti, jesi li živ ili mrtav?“, upita najzad.

– Zavisi od gledišta.

Sva ogorčenost koju je duh nataložio od kad je bez tela izli se u dve reči:

„Ne seri!“

Plavokosi podiže obrvu.

„Da si mrtav, znao bi i ne bi ti na pamet padale egzistencijalne filozofije.“

– Zašto ne? Živi nikad nemaju dovoljno vremena da se kako treba posvete egzistenciji. Posao, kuća, hrana, seks. Zaborave na prirodu, muziku, tišinu, upoznavanje sebe. Zato kad umru, imaju taman vremena za sve.

Duh je malo razmislio, shvativši da je momak verovatno u pravu. Samo, on do sada nije imao puno vremena.

„Ako si živ, kako me onda vidiš?“

Momak sleže ramenima. Činilo se da mu se ne žuri, mirno je preživao svaki zalogaj, povremeno ih zaljevajući gutljajima kafe. Nije delovao ludo.

„Šta si ti?“

Momak na tren stade, malo se zamislivši nad tim.

– Ja sam pali – konačno reče.

„Je l’ bolelo?“

– Njega više nego mene.

„Zaista.“

– Ne prestaje da me pominje od tad. I knjigu je o meni napisao.

„Koju?“

– Onu večnu.

Duh je počeo da se predomišlja u vezi sa analizom duševnog stanja jedine osobe s kojom je mogao da razgovara. Ipak, kako je mogao da ode?

„Pazi da nije“, frknuo je.

– Idi pročitaj. Sad makar imaš vremena.

„U tome i jeste stvar, nemam. Moj ubica je na slobodi, preti mojoj devojci i moram da ga uhvatim!“

Momak uzdahnu.

– Znam da ću zažaliti što pitam, ali – kako?

Duh se ispuvao.

„Ne znam još.“

Momak klimnu kao da je očekivao takav odgovor. Duh ga je gledao kako zvaće. Čudno, sve do sad nije osetio koliko mu nedostaje hrana.

„Ti si čovek“, reče polako.

– Ni blizu.

„Ali možeš da dotakneš, dohvatiš, govoriš…“

– Uglavnom.

„A vidiš i mene.“

Momak mu pokloni još jedan ovlašni pogled.

„Molim te, pomozi mi da pronađem svog ubicu i predam ga policiji.“

Momak je žvakao i ćutao. Duh ga je napeto gledao. Sendvič se smanjivao svakim zalogajem.

„Molim te.“

– Ništa od toga.

„Zašto ne?“

– Ne mogu da napravim Ugovor sa tobom, kao prvo, jer si duh. Kao drugo, nemam nikakvog interesa da radim posao policije. I kao treće, zadnji put kad sam proverio, trebalo je imati dokaze da bi se neko priveo policiji.

„Kakav ugovor?“

– Svejedno, neću to da radim. Zašto se fino ne rastočiš i pređeš na drugu stranu da sviraš harfe na oblacima ili šta se već radi gore.

„Dokaz! Kesa!“

– Šta?

„Spakovao je svoje stvari i neke moje i nož u kesu za smeće sa radioaktivnim znakom! Sve je prekriveno mojom krvlju!“

– Kesa.

Momak je brisao ruke o pantalone, neuznemiren duhovom bujicom oduševljenja.

„Da. Eto ti dokaz.“

– Gde je ta kesa?

„Možda je još uvek kod njega.“

– A gde je on?

„Ne znam, ali možemo da istražimo. On je bivši muž moje…“

– Ništa od toga.

„Ali, molim te. Reci šta treba da uradim, uradiću sve!“

Momak se zaverenički nagnu napred i duh se nehotice približi.

„Šta?“, šapnu.

– Kada potpisuješ Ugovor sa mnom, predaješ mi svoj život u zamenu za osvetu. A ti život više nemaš.

Duh zbunjeno zatrepta. Stvari su postajale sve luđe i luđe. Svejedno, bio je spreman da obeća bilo šta.

„Mogu li da ti ponudim život nekog drugog u zamenu?“

– Čiji?

„Ubičin.“

– Da li ste ti i ubica krvno vezani? Ne? Tako sam i mislio. Možeš da mi nudiš samo život nekoga s kim deliš krv. Što obično nije problem kad je čovek živ i ima tendenciju da se razmnožava, ali u tvom slučaju…

Duh nije imao srodnike među živima. Život kao da se pažljivo urotio da mu zagorča ovaj trenutak.

„Shvatam. A da nekako zaobiđemo Ugovor i da mi, samo onako, znaš, pomogneš?“

Momak ga zamišljeno pogleda.

– Ne može to tako, sve za ništa. Ali, možda bi mogao nešto da učiniš za mene…

„Sve! Sve, šta god želiš, kunem se!“

– Treba mi doušnik u Raju.

Duh ustuknu.

„Ja? U Raju?“

– Zar vas ništa ne uče? Kroz Pakao vas turistički provlače, u Čistilištu peru i na kraju završavate u Raju. Ne može drugačije, On je previše mekog srca, a vi se svi kajete iz petnih žila kad vam se nacrta koliko ste grešni.

„Bog stvarno postoji? I Raj?“

Momak klimnu, oči mu blesnuše.

– Predomišljaš se?

„Ne, samo nikad nisam stvarno mislio… Stvarno?“

Momak uzdahnu.

– A šta misliš šta ja radim ovde?

Prinuđen da sagovornika posmatra kroz novu prizmu uverenja, duh je morao da prizna kako kao đavo uopšte ne izgleda upečatljivo. Osim tog pogleda… Duh se strese.

„Kako ću ja sad da Ga izdam s tobom? Šta ako mi to ne oprosti?“

– Na tapetu su ti samo gresi iz života. Niko te ne pita šta si radio posle.

„Šta treba da radim?“, zabrinuto će duh.

Đavo razvuče usne u vrlo neljudski osmeh.

– Za početak, da prestaneš da cmizdriš. Nisam ja tebe tražio, nego ti mene. Kad anđeli dođu po tebe, idi s njima i uživaj, ali ne zaboravi – duguješ mi. Kad dođe vreme, znaćeš kako da se odužiš. Potanko ću ti objasniti.

Duh proguta.

„A ubica?“

Đavo se osmehnu.

***

Ubica više nije nosio preveliko odelo, a i pare je potrošio na pokeru to isto veče, stvarajući pomalo klimav alibi. Dva dana kasnije, u vreme kada su đavo i duh zapečatili najčudniji Ugovor koji je đavo ikad napravio, ubica je ležao u svom stanu, dvoumeći se između još jedne cigarete ili odlaska na pljeskavicu. Izlazak iz stana zahtevao je tuširanje i oblačenje u nešto relativno čisto, a kako je na stolu stajala pepeljara puna pikavaca, nije bilo teško doneti ispravnu odluku. Uskoro se zadimljenoj atmosferi pridružio još jedan oblačić dima.

Ubica se pitao kada će policija doći da ga ispita. Jako glupo od njega što se javio na mobilni, ali znao je da ništa ne mogu da povežu sa njim. Biće njena reč protiv njegove, a ko još danas veruje histeričnim ženama? Samo bi voleo da već jednom završi s tim.

Kao odgovor na njegove misli, začu se zvono na vratima. Požurio je da otvori.

Ono što ga je čekalo s druge strane mnogo je ličilo na momka s kojim se pre tri dana napio i do besvesti tupio o svojoj ženi. Imala je drugog, što je njegovom egu bio nepodnošljiv udarac koji je utapao u piću. Nejasno se sećao da je momak prodavao nekakve polise i pričao o ugovorima.

– Zar me nećeš pozvati unutra?

Kao hipnotisan, ubica se pomače i đavo hitro skliznu u stan.

– Obično ne radim kućne posete – momak otegnu razgledajući prljavštinu i nered oko sebe, – ali ova rupa je očaravajuće odvratna.

– Šta hoćeš?

– Tvoj deo Ugovora, naravno – đavo elegantno uplovi u jednu fotelju, pokazavši ubici da se smesti naspram njega. – Bio sam pod utiskom da je moj deo ispunjen. Znaš već kako to ide.

Ubica se sruči na krevet, gledajući posetioca razrogačenim očima.

– Jesi li ti iz policije? – upita.

– Dogovorili smo se da o policiji ne moraš da brineš – đavo podiže obrvu. – Da možeš da se osvetiš a da te policija ne uhapsi. Tako piše u Ugovoru. Želiš li još jednom da pogledaš?

Čovek sleđeno odmahnu glavom. Polako je počeo da se seća o čemu je momak u stvari pričao.

– Bio sam pijan – reče.

– Ne toliko koliko ti misliš. Priroda Ugovora je takva da ga niko nikada ne zaboravlja. To je zato da ne biste mogli, danas-sutra kad stanete pred Njega, da kažete da sam vas prisilio. Nije naročito zabavno od kad moram da hodam k’o po jajima oko slobodne volje čovekove, ali ima svojih svetlih momenata.

Problem je bio što je čovek sebe ubedio da je usled pijanstva pogrešno povezao razgovor. Jer su u stvarnosti posledice bile nesagledivo ružne.

Đavo ga je posmatrao, nesposoban da oseti sažaljenje prema osobi koja je drhtala dok je u stvarnost umetala iščašen razgovor od pre tri dana.

– Ovo je stvarno?

Đavo uzdahnu.

– I ja sad treba da pođem s tobom? – upita čovek.

– Naravno da ne – đavo se široko osmehnu, na šta se ubica strese.

– Ne mogu da verujem da sam prodao svoju dušu da se osvetim onoj kurvi – očajno će čovek.

– Ne zanima me tvoja duša – đavo se namršti. – Striktno govoreći, poslovi tvoje duše su stvar između tebe i Njega. On ti ju je udahnuo, i On će s tobom razgovarati o tome kako si je sačuvao.

Ubica ga bledo pogleda.

– Zaista, učite li vi išta u školi? – đavo odmahnu glavom. – Nema sad veze, shvatićeš kasnije. Ono što si ugovarao sa mnom je tvoja životna esencija. Sve one mogućnosti koje su mogle da se rode, da si samo odlučio da kreneš putem Dobra. Svo Zlo koje si počinio umesto toga. Svaki put kada nisi voleo svog bližnjeg, kada si slagao, prevario, ukrao… Ubio. I koliko si uživao u tome.

– Ne piše kad! – čovek je brzo premotavao film. – Ne piše kad treba da dođeš po mene!

– Tačno – đavo ga udostoji neljudskog osmeha. – Zato što ja dolazim kad ja želim. I ti tu ne možeš ništa.

Ustao je i zakoračio ka njemu. Čovek vrisnu.

***

Policija je došla na vreme da konstatuje da u stanu nema nikog.

Došli su po pozivu o buci i mogućem nasilju, svesni da iza većine prijava te vrste stoji komšijska pakost. Širom otvorena vrata bila su sumnjiva, te su oprezno ušli da ispitaju situaciju. Jedna prostorija, prazna. Jedno kupatilo, prazno. Jedna raspala kesa za smeće sa radioaktivnim znakom na stolu. Jedan krvavi nož koji viri iz nje.

Rutinska provera odmah je dobila drugačiji karakter. Iznenada napeti i oprezni, policajci su uz pomoć pendreka pregledali krvavi sadržaj kese, pazeći da nigde ne ostave svoje otiske. Pozvali su stanicu i dobili uputstva. Spakovali su sve, pregledali još jednom i zapečatili vrata.

Čitavo vreme pazili su da ne nagaze na gomilicu prljave odeće bačene preko pepela čudno zelene boje.

Usput su iz ulaza isterali narkomana na vrhuncu doze. Zaključili su to po širokim zenicama, dahtanju i čudnom osmehu. Ostao je da leži na trotoaru, lica prekrivenog plavim kovrdžama. Kroz prste mu se osipao zeleni pepeo.

***

***

Lucije preti da se nastani u mnogim pričama, a za sada je tu u još dve, na naše zadovoljstvo: Poslednji ugovor i Samo posao

Bacite okce i slobodno ostavite komentar da mi kažete u kojim još avanturama želite da gledate Lucija?

Besmrtna priča o psima, ljudima i robotima

i uzdizanju civilizacija do neslućenih razmera

Izazovi s kojima se pisci fantastike uglavnom suočavaju jesu imaginacija i originalnost. U svetu gde svi izgledamo manje-više isto (glava, ruke, noge) i okruženi smo manje-više istim stvarima, teško je zamisliti drugačiji svet ili događaje koji bi se drastično razlikovali od svakodnevnice. Uzmimo za primer vanzemaljce: većina nas zamišlja ih kao male zelene, ili velike sive, ili još veće plave, ali svejedno imaju glavu, ruke, noge. A zašto vanzemaljac ne bi mogao da izgleda kao ormarić sa ladicama, dve žute ručke i jednim crvenim dugmetom? Zvuči smešno? Opet, zašto ne? U romanima naučne fantastike je sve moguće, samo treba razmišljati van okvira svakodnevnice. 

Kliford Simak nije imao problem sa imaginacijom niti novim nesvakidašnjim idejama. U romanu “Grad” je ispratio početak kraja ljudske civilizacije i uzdizanje nekih životinjskih rasa, ponajviše pasa. Premisa koja prati devet priča je toliko neverovatna, a opet racionalno postavljena. Između “legendi”, kako psi zovu ove izvode iz života članova porodice Vebster, nalaze se analize pasa koji ih izučavaju. Smatram da je to jedan od brilijantnijih poteza koji je čitavoj konstrukciji dao poseban pečat.

Priča duga skoro 12.000 godina počinje sa prvim Vebsterom koji je, suočen sa izborom koji mu se nije sviđao, odlučio da stvori svet koji će mu se dopasti. Već tada Kliford počinje od tačke gde je naš svet drastično izmenjen. 

“Grad je anahronizam. On je nadživeo svoju svrhu. Hidroponci i helikopter značili su njegovu propast. U početku grad je bio stanište plemena, prostor na kome se pleme skupljalo radi uzajamne odbrane. Kasnije, oko njega se podizao zid da bi se postigla bolja zaštita. Onda je zid konačno nestao, ali grad je živeo i dalje zbog pogodnosti koje je pružao zanatima i trgovini. Živeo je i dalje u moderno doba zato što su ljudi bili prinuđeni da stanuju u blizini svojih radnih mesta, a ona su bila u gradu.”

U narednoj priči, tu je već kuća Vebsterovih, mesto o kome je prvi Vebster samo maštao, i koja će postati glavni stožer, gotovo svetilište, prvo za porodičnog robota Dženkinsa a potom i za čitavu rasu pasa. Ta kuća je tako predivno smeštena na idealnom mestu, da ovom Vebsteru ništa ne fali. Štaviše, razvio je agorafobiju, zajedno s teorijom da je većina ljudske rase izgubila potrebu da putuje jer im je sve bilo potaman. Ali, kad je bio mlad otputovao je na Mars i tamo upoznao vanzemaljca Džuvejna, marsovskog filozofa. Pre nego što je filozof umro, zamalo je završio teoriju koja bi ljudsku rasu mogla za par generacija da unapredi onoliko koliko bi im prirodnim putem trebalo 100.000 godina. Ta nezavršena teorija će čovečanstvo mučiti sve dok se ne pojave mutanti i ponude rešenje.

“Uvek je bilo mutanata, inače vrsta ne bi napredovala. Ali do pre sto godina ili tako nešto, oni nisu bili priznavani kao takvi. Pre toga oni su bili samo veliki poslovni ljudi ili veliki naučnici ili veliki hohšapleri. Ili možda čudaci koje je vrsta koja nije htela da trpi odstupanje od norme samo prezirala i sažaljevala. Oni koji su uspeli, prilagodili su se svetu oko sebe, sveli su svoje veće duhovne snage do obrasca prihvatljivog postupanja. A to je otupelo njihovu korisnost, ograničilo njihov kapacitet, ogradilo njihovu sposobnost ograničenjima predviđenim za manje neobične ljude.”

Mutanti novog sveta su dugovečni, obdareni telepatijom i zapanjujućom sposobnošću da proniknu u probleme i poprave ih. Suočeni sa onim na šta ih je društvo nekad teralo, raštrkani su po brdima, nauhvatljivi i nespremni za saradnju. Razvili su Džuvejnovu filozofiju, naravno. Ali je nisu podelili sa ljudima sve do časa koji je doveo do propasti ljudi onakvih kakvi su postojali još od najranijih dana. 

Ubrzo se pojavljuje Jupiter, menjanje ljudskog genoma u nešto prilagođeno veličanstvenom bivstvovanju na toj planeti, i gotovo svi su pohrlili u Raj. Bez starosti, bolova, samo uživanje i uzajamna povezanost i razumevanje. 

Malobrojni ostaci na Zemlji, iako ih je robot Dženkins odgajao tako da nikada ne saznaju za ubistva, oružje i rat, ubrzo uspevaju da ponovo pronađu luk i strelu. A tuđini iz paralelnih svetova počinju da ih love.

“Jedan svet, pa onda drugi, ređaju se u lancu. Jedan svet koji gazi za petama drugoga, koji se vuče odmah ispred njega. Sutra jednog sveta, danas drugog sveta. A juče je sutra i sutra je prošlost.”

Šta se u međuvremenu dešavalo sa psima? 

Prvi među njima zvao se Natanijel. Jedan od Vebstera podario mu je mogućnost govora, potom i čitanja. Izgradio je robote koji će biti njihove ruke, mada se kasnije većina odmetnula u divlje kolonije i nastavila da postoji, gradi brodove i istražuje svetove. 

Psi su morali da veruju da su evoluirali sami, da ne budu vezani za ljude, tako da bi mogli da stvaraju svoju civilizaciju i razmišljaju svojim glavama. Jer dve rase/glave bolje razmišljaju nego jedna, i bila bi šteta propustiti sve filozofske teorije koje neka rasa može da razvije.

Ostavljeni da se samostalno razvijaju, sa ljudima koji su mahom odabrali Raj na Jupiteru, psi razvijaju miroljubivu propagandu, civilizujući i ostale životinjske rase. Nema ubistva, ni pod kojim uslovima, a hrana se uzgaja. Naravno, ovo dovodi do prenaseljenosti. 

Međutim, jedan nesretni eksperiment koji je mutan Džo započeo iz zabave, uzdići će mrave do civilizacije neslućenih razmera. Ta civilizacija, koju je Džo razvio a zatim pokušao da uništi, učinila je sve da opstane u nepromenjenom obliku, da se ogradi i ne dozvoli nikome da im priđe, i kao takva je nestala, urušila se sama od sebe. 

Neumitno se nameće zaključak da, kako god se čovečanstvo postavilo prema pormenama, neće ostati isto. Kliford je u detaljnoj studiji ljudskog roda (ili uopšteno bilo koje rase) pokazao kako zatvaranje u sebe vodi do neumitne propasti. S druge strane, harmonija ne vodi nigde osim u stagnaciju i nestanak. Treba se kretati, konstantno i sve dalje, istraživati, a ako se u međuvremenu izmenimo – pa, zamislite koliki smo put prešli od pećinskog čoveka i šta bi taj mučenik rekao za promene koje su nas oblikovale u današnje društvo?

Kliford Donald SImak (3.08.1904 – 25.04.1988) bio je američki pisac naučne fantastike. Osvojio je tri nagrade Hugo i jednu Nebulu, kao i nagradu Bram Stoker za životno postignuće. Roman Grad (City) napisao je 1952. godine. Originalno izdanje imalo je samo osam priča, deveta je dodata kasnije, kao završnica za robota Džeksona. Sadrže je sva izdanja nakon 1980.

*

Još o knjigama možete naći klikom na OVAJ LINK

Slika preuzeta sa pixabay

Došlo i to vreme u godini, kad se svode čitalački računi, broje se pročitane knjige i dele utisci. Naravno, ne mogu da nabrojim sve koje sam pročitala, ali mogu da izogovaram one koje su ostavile utisak. Pa da krenemo redom:

Željko Obrenović – Kameno jezero

Legenda kaže da se ljudi koji plivaju u Kamenom jezeru udave. A baš je to mesto naš galvni lik odabrao da se smesti i u miru i tišini napiše scenario za svog omiljenog glumca. Na žalost, nije kako treba pročitao ugovor i čeka ga zanimljivo iznenađenje. K tome, oko tog jezera dešavaju se sumnjive stvari: neko pokušava da ga pregazi iz čista mira, a jedne noći pronalazi uplašenu devojku u bekstvu. Ali nije sve crno – njegova u početku nezainteresovana cimerka Una, koja je tu da bi prevodila scenario na engleski, završi u vezi sa njim.

Za one koji vole brza dešavanja i umetnički izrežirane krajeve bez prave završnice, ovo je idealna knjiga. Mene je, priznajem, malo zatekla savršena scena koja kao da je isečena na pola. Zapleta ima više, i ređaju se epizodno, tako da glavni lik rešava prvo situaciju sa scenarijem, pa nestašnim vozačem mercedesa, i tek onda na red dolazi devojka i misterija utopljenog čuvara lovišta.

Izdavač: Kontrast, gde uz kod knjigekojecitam možete nabaviti knjige po specijalnom popustu, i dobiti štampanu posvetu po želji.

Džon Skalzi – Starčev rat serijal

Što se mene tiče, savršen scifi serijal o ekspanziji ljudske rase u svemir. Zemlja je zaštićena planeta i život se na njoj odvija neometano i bez velikih tehnoloških inovacija kakvima raspolaže Unija. Zato naša planeta šalje koloniste u udaljene svetove, a takođe obezbeđuje vojnike za osvajanja i zaštitu novih planeta.

U prva dva romana čitamo o osvajanju i vojnom životu, uz prateći humor i filozofiju. Treći prati protagoniste prva dva dela, ovog puta u ulozi vođa i branitelja izgubljene kolonije. Četvrti opisuje iste događaje kao i treći roman, samo iz gledišta tinejdžerke, plus razjašnjava nešto što nismo videli u trećem. Peti i šesti deo su poput Star Trek epizoda. Nema više osvajanja – Zemlja je konačno saznala šeme Unije, više ne šalje vojnike, tako da je diplomatija postala jedina opcija za ljude da nešto urade u svemiru. Tu je i Konklava, savez vanzemaljaca koji kontrolišu naseljavanje. Nekako bi se i dogovorili, da se tu nije našla treća sila koja planira da zavadi Uniju i Konklavu i spali Zemlju. A sve što im stoji na putu je jedan tim diplomata.

Skalzijev humor fantastično iznosi njegovo pisanje, a prve rečenice su mu savršene. Šteta što su kod nas prevedena samo prva dva dela.

Izdavač: Čarobna knjiga

Saburo Sakai – Samuraj

Priča jednog samuraja o drugom svetskom ratu. Konačno da vidim nešto iz japanskog gledišta na ovu temu. Saburo nije bio običan vojnik – prošao je rigoroznu obuku da bi postao pilot, i bio je jedan od najboljih. Takođe je jedini iz svog odreda preživeo.

Za ljubitelje aviona, ovo je savršena knjiga. Ako vam koji detalj promakne u toku čitanja, na kraju je popis svih modela koje su koristili, ne samo Japanci već i svi učesnici rata. Nebeske bitke su neprevaziđene u opisima. Fantastično, pogotovo kad znate da se sve zaista desilo.

Izdavač: Algoritam

Nil Gejmen – Uspavana i vreteno

Mlada kraljica je pred udaju, ali kad čuje da u susednom kraljevstvu vlada neka čudna zaraza spavanja, menja planove i kreće u avanturu. Mislim da joj baš i nije bilo do udaje. Prati je par patuljaka.

Bajka sa predivnim ilustracijama. Iako se nigde ne spominju imena, jasno je o kojim likovima se radi. Recimo da spoj Snežane, Pepeljuge i Uspavane lepotice može da izgleda vrlo zanimljivo.

Izdavač: Laguna

Boris Mišić – Srce Dinare

Najnovija zbirka priča novosadskog pisca, koji je odavno poznat po tome što tka fantastične priče o zavičaju. U ovoj kolekciji posebno se fokusirao na planine i legende koje ih nastanjuju. Vidljiva je Borisova ljubav prema domovini i napredak u stilu.

Izdavač: Presing

Krostofer Paolini – U moru zvezda sniti

SciFi roman, koji počinje scenom istraživanja u svemiru, da bi se nastavio krvoprolićem i objavom rata. Glavna likuša je ksenobiolog na istraživačkoj misiji, verena i puna planova za budući život. Sve se menja kad udahne vanzemaljki virus, koji se pretvori u nanooklop. Oklop pobije sve njoj bliske dok je imala paničan napad. Nakon toga je saveznici zarobe da bi ispitali oklop, vanzemaljci ih napadnu, ona jedva pobegne, nađe se među plaćenicima i na kraju sa njima i jednim odredom vojske kreće u udaljenu tačku svemira da bi našla žezlo kojima će pobediti vanzemaljske neprijatelje.

Nešto ne štima u ovom knjizi. Mislila sam da je do traljavog prevoda, ali je provera na Amazonu pokazala da ljudi nisu zadovoljni ni originalom. Rečenice su pomalo iščašene. Sve u svemu, neobična avantura.

Izdavač: Čarobna knjiga

Bojan Ljubenović – Da je bolje, ne bi valjalo

Zove se Ivan Bogdan i njegova žena Milica ga je prevarila u ponedeljak. Sa studentom elektrotehnike. Potom je Ivan pokušao da se ubije, ali nije odmakao dalje od razmišljanja o tome. Taman kad se odlučio, ćerka dolazi iz škole, znači ništa od toga. Odlazi od kuće, i posvećuje se poslu.

A na poslu – svojevrsna ludnica. Ivan je inače copywriter. Hteo je da bude pisac, ali se nešto u njegovim romanima nije dopalo izdavačima. Zato pravi reklamne slogane boli glava.

Ne bi razvod bio razvod, da se nije zakomplikovalo sve što je moglo – student elektrotehnike se pohvalio na fejsu kako je opalio njegovu ženu, pa sad pola zemlje zna da je rogonja i da njegovom Dragiši treba zamena. Onda je upao u sred pljačke banke i sprečio je, pa je danima izlazio u novinama, dok novinari nisu saznali da ga je žena prevarila, pa je onda čitava zemlja saznala da je rogonja.

Događaji poprimaju novi zaokret kada ga otac pljačkaša banke, neki veliki beogradski mafijozuz, otme i objasni da Ivan njegovom sinu duguje pare koje ovaj nije opljačkao, jer da se sinu ne smeju beogradski kriminalci. Inače…

Na duhovit i simpatičan način, pisac nam govori o životu u Srbiji u vreme kad je bolje bežati iz nje. Tamo gde bi neko plakao, pisac nas zasmejava. Ne znam što uvek budem skeptična kad su naši pisci u pitanju, ali mi je drago kad pronađem ovakav biser. Moja topla preporuka.

Izdavač: Laguna

Branislav Janković – Bezimeni

Antiratna zbirka priča. To znači da je Branislav pisao o ratu na način koji će vas naterati da se rasplačete i poželite da rata nikad nije bilo, kao i da se zapitate zašto bi ga iko ikada poželeo. A opet, ovo je zemlja gde samo ratnici rastu, a žene služe da rađaju ratnike, naše ili tuđe, da imamo s kim a i protiv koga da se borimo.

Junaci nemaju imena. Zemlja nema ime. Postoji samo patnja, bezvoljnost, mračna budućnost.

Jedan deo priča govori o dešavanjima u ratu, a drugi deo je posvećen miru, tj onome što je ostalo nakon pustošenja. A u miru cvetaju predrasude i zapravo nigde nema mira, dok god se neko seća rata.

„Ovde se čovek ne rađa slučajno i skoro sasvim sa siguran da je ovo mesto neka vrsta čistilišta, jer nije pakao, a ni raj nije. Ponekad pomislim da svaka duša mora da se barem jednom reinkarnira na ovom mestu. U telu čoveka, zmije ili jagnjeta. Možda je ovo onaj prostor gde lutaju duhovi zaglavljeni između neprihvatanja smrtii čekanja na ponovno rođenje. Pravednici neočišćeni krštenjem.“

Izdavač: Vrane

Vuk Drašković – Doktor Aron

Doktor Aron je psihijatar u penziji, koji se i dalje bavi svojom delatnošću na nesvakidašnji način. U kući redovno ima posela raznih prijatelja i neprijatelja, i svi paze kako će se izražavati o režimu. Osim Arona, ali za njega i tako govore da je lud, jer drugačije ne bi mogao da leči lude da nije i on pomalo kao oni. On psuje, svima u brk skreše šta ih ide, i niko ga ne dira. Kao dvorska luda Titove Jugoslavije, sakrio je istinu iza svog iščašenog ponašanja.

Na selu, u svojoj kući, sagradio je aparat kojim može da prenese duh u etar gde su prošlost i budućnost samo paralelni svetovi, odvojeni tankom membranom. Kaže, ako bi ikada uspeo da tenk prebaci u bitku za Kosovo, više se ne bi ni vratio. Zvuči šašavo, ali kako radnja odmiče, saznajemo šta se krije iza Aronovog ponašanja, šta pokreće njegove opsesije i da li će išta od toga ostati zabeleženo.

Izdavač: Srpska reč

Vilijam Goldman – Princeza nevesta

Knjiga fantastična bezmalo koliko i film. To jest, ako preskočite prvih sedamdesetak stranica, sve italik pisano po textu i sve nakon zvaničnog kraja. To i tako nije istinito i pitam se čemu li služi, osim što me je iznerviralo pa sam morala otići da odgledam film da dođem sebi.

Princ želi da se oženi princezom iz naroda, međutim otmu je trojica razbojnika. Za njima se zaputi čovek u crnom, pobedi ih i preotme princezu. Te su scene, usput, najbolje i u filmu i u knjizi. Nakon toga, dolazi do sukoba sa princom: čovek u crnom završava u tamnici, princeza se seti da treba da se bori za pravu ljubav, a princ odluči da se sam pokrene prestojeći rat. I sve bi lepo prošlo, da nema Injiga Montoje, najslavnijeg španskog mačevaoca opsednutog osvetom.

Izdavač: Vulkan

Sofi Hana – Ubistva s monogramom

Novi slučaj Herkula Poaroa je stigao! Sofi Hana je odabrana da napiše novu avanturu slavnog Agatinog detektiva, i odradila je fenomenalan posao.

Priča teče iz ugla Kečpola, mladog inspektora Skotland Jarda.

Poaro je odavno u penziji, a na odmor ide tako što zakupi sobu u pansionu s pogledom na svoju vilu. Kaže da je najbolji način da odmori male sive ćelije ako se nalazi na poznatom terenu, a daleko od poznatih ljudi koji bi mu dosađivali.

U slavnom hotelu, neko je ubio troje ljudi i ostavio dugmad sa manžetne u njihovim ustima. U isto vreme, Poaro upoznaje ženu koja izgleda kao da je neko proganja. Uveren je da su ta dva događaja povezana i nesebično pozajmljuje svoju stručnost inspektoru Kečpolu.

Odlična knjiga, sve preporuke.

Izdavač: Laguna

Verica Žugić – Sorabi u vanvremenu

„Manastiri su osmatračnice srpske savesti. U njima nam je ostavljeno sve što je besmrtno, večno i božansko u našoj istoriji i našem narodu. Mi se danas time ponosimo pred celom svetom, kao svojim besmrtnim bogatstvom.“ Prepodnobni otac Justin Ćelijski

Jedan kralj i vila imali su avanturu. Ona mu je nudila da ostanu zajedno, on je mislio na svoj narod i nije prihvatio. Vratio se kući. Malo kasnije biva teško povređen i jedva preživi. Ozdravio je na mestu gde su se on i vila sreli, a tada je njemu i njegovom saputniku pokazala istoriju Srba, Soraba. Odakle dolaze, kuda idu. To je večito pitanje o poreklu naroda, od postanja pa do danas.

Kralj odlučuje da na tom mestu sagradi manastir. Što bi se u narodu reklo, oni danju grade, vile ruše noću. Jedva im je uspelo. Od tada pa do danas, ko god se zatekne u blizini, pogotovo gonjen nekom nevoljom, srešće vilu. Sanjaće o istoriji Soraba. Videće događaja u vanvremenu.

O kraljevom životu, ljubavi njegove sestre i pobratima, istoriji Soraba, građenju manastira i doživljajima seljana vekovima posle, možete čitati u knjizi. Postoji i zanimljiv dodatak o detetu, sinu vile i kralja, koje kasnije postane veliki junak.

Intrigantna knjiga o skoro zaboravljenim aspektima naše istorije. Uz dašak fantastike, autorica je smestila i čvrste istorijske činjenice. Čak postoje i navodi iz kojih istorijskih knjiga je uzimala pojedine teorije. Sve u svemu, jedna jako lepa i potresna priča.

Volela bih da je sve u jednom komadu, da nije bilo priče iz savremenog doba, ali izgleda da je moralo tako. Neke stvari nas proganjaju dok ih ne naučimo, a naše vreme je podjednako puno čuda kao i ono prošlo. Samo treba znati gde gledati.

Izdavač: Presing

Teodor Sterdžen – Više nego ljudski

Nova rasa ljudi je rođena, Homo Geštalt, ili po modernom rečniku menadžera, tim. Tek kad se naviknu na timski rad, tj da jedno misli, drugo sve zna, treće i četvrto radi a peto prevodi, onda se može reći da su se „spružili“. Ili uigrali, ako i dalje pratimo analogiju timskog rada.

Prvi tim čine jedan idiot Sam, koji ljudima ulazi u glave i može svašta da im naredi, Džejni devojčica telepata, bliznakinje koje mogu da se teleportuju, i mongoloidna beba koja sve zna poput kompjutera. Svi zajedno su, da bi pomogli farmeru koji nije imao para za konja, smislili antigravitacionu mašinu za njegov kamion.

Kad idiot Sam umre, neko drugi dolazi na njegovo mesto, i opet treba neko vreme da se „spruže“. Zbog obrazovanja i nove osobe, otvaraju im se nove mogućnosti, ali sve što zapravo rade jeste uništavanje ljudi. Džejni se to ne sviđa, pa pronalazi genija Hipa koga su davno uništili, a on ima neke ideje o moralu. Da li će ga Homo Geštalt uništiti ili će uspeti da ih promeni? Jer oni su naspram ljudi kao ljudi naspram koza, nikakva pravila ne važe i sve im je dozvoljeno.

Da li je ovo priča o hendikepiranim ljudima koji samo kao grupa mogu da postignu funkcionalnost jednog organizma? Ili je priča o novom evolutivnom tipu čoveka koji mora da pronađe svoj moralni kompas da bi opstao?

Sterdžen je pisao u ono doba kada je naučna fantastika uzimala jedan fenomen društva oko nas i pojačala ga do ekstrema da bi nam pokazala „Evo, ovo će se desiti u budućnosti ako ne prekinete“. Dakle, pravo pitanje je šta smo mi to onda započeli i da li smo uspeli da sprečimo katastrofu?

Izdavač: Čarobna knjiga

Gabor Mate – Rasuti umovi

Knjiga široko obrađuje poremećaj pažnje, iako nije samo o tome. Gabor Mate je pokrio polja detinjstva, odrastanja i roditeljstva, dovodeći u vezu naše strahove i opsesije i način kako se sve to prenosi sa kolena na koleno. Kako tretiramo decu dovodi do toga u kakve će osobe odrasti i kako će dalje postupati sa svojom decom.

Ne zavaravajte se, niko nije normalan, samo lepo funkcionišemo, uklapajući mane i vrline.

Elem, ako ste kao ja, pa opsesivno čitate knjige, stalno prkosite svojima kući i muče vas još kojekakve nesigurnosti, ova knjiga će vam leći k’o kec na desetku. Sve lepo objašnjenjo zašto i kako.

Ako vas zanima samo ADD, poremećaj pažnje, Gabor Mate ne misli da je to bolest niti neka mana. A kako stvari stoje, mnogi je imaju a da nemaju pojma.

Ja sam svakako uživala u knjizi, i vrlo rado je preporučujem. Nije suvoparna, autor ima dara za pisanje (kao i ADD), takođe je i doktor.

Izdavač: Kontrast, gde uz kod knjigekojecitam možete nabaviti knjige sa jako lepim popustom, plus štampanu posvetu po želji.

Jelena Vučić – Pratnja

O ovome romanu može toliko toga da se kaže, da sve što budem rekla neće biti dovoljno. Ove godine sam gledala lajv u kome je Jelena pričala o svom romanu Pratnja, o nastanku ideje, likova, pisanju i teškoćama objavljivanja. Lajv je bio toliko zanimljiv, da vam ga od srca preporučujem. Snimak se nalazi u fejs grupi Knjiški Trg Snova, pa bacite okce.

Elem, pokušaću ukratko da objasnim o čemu se radi. Postoje Zapad i Istok. Njihovi vladari nose ključeve Neba i svakih par godina treba obnoviti vezu sa Nebom, inače može doći do propasti sveta. Nebo će pasti. Iz nekog razloga, mnogi ljudi iznenada žele propast sveta.

Čuvari Neba, Maske, nose imena po mesecima u godini i imaju zanimljive moći. Oni se muvaju okolo i pokušavaju da ugase zvezde onih koji remete ravnotežu.

Nakon smrti kralja Istoka, njegov desetogodišnji sin mora da obavi očeve dužnosti i sačuva svoj deo Neba. Čarobnjak, revolveraš i ubica mu prave društvo i pokušavaju da ga zaštite. Ovaj trio mi je najzanimljiviji, jer iako djeluju kao kliše, ispostavi se da ništa nije onako kako izgleda.

Oduševljena sam ovom avanturom, samom pričom, neverovatnim detaljima i predivnim ilustracijama (koje je isto Jelena radila).

Knjiga može da se nađe u Delfi knjižari ili kod autorke.

Izdavač: System comics

Milka Ivašković – Knežević – Tarakan

Tarakan, verovatno najbolja knjiga za tinejdžere koju sam pročitala u poslednje vreme. Oduševila me od samog dizajna korica, pa nadalje. Kupila me prvom rečenicom i zarobila do kraja. Hoće biti dovoljno ako kažem da nisam spavala dok je nisam pročitala?

Mihajlo je četrnaestogodišnji dečak, živi sa porodicom u delu Beograda koji najbolje može da se opiše kao ostrvce mira u sred velegrada. Mlađi brat mu se boji buba, otac je na radu u inostranstvu, majka je profesorica a deda je istraživač, zapisničar istorije njihovog kraja. Sve je mirno i manje-više idilično, dok se nije pojavio starac Muhar, dedin prijatelj sa studija. Neprijatna pojava, redovan posetilac i donosilac nemira. Nakon njegovih poseta deda nije dobro, kao da mu je neko usadio bube u glavu.

Mihajlo bi se možda i pozabavio čudnim slučajnostima, da nije bio zaljubljen i stoga zauzet lobirajući za svoju ljubav. U šetnji sa drugaricom (kojoj nikako da prizna šta oseća) sretnu Antona, sedamanaestogodišnjeg darkera. Visok, mršav, lep, kul – sve ono što Miša nije bio, i njegova nesuđena se zacopa. Antona ne može biti manje briga. Njega privlači Miša, njegova jedinstvenost, potencijal, pronicljivost. Gade mu se ispraznosti i iluzije.

I tako, deda i unuk, svako sa svojim društvom, stupaju u neki novi svet spoznaja, ili gubitka istih. Bube se sele iz glave u stvarnost, čudne stvari se dešavaju, i mada vide koliko su pogrešne neke stvari ili osobe, kao da niko nije u stanju da im se odupre. Miša se čak pita, dok gleda kakve promene opsedaju Antona, može li čudovište da se voli?

I u kakvoj su vezi njegov Anton i dedin Muhar? Može li na vreme da shvati vezu, ako je uopšte ima, i da spase svoju porodicu?

Zbog naslova, osamljenosti likova, buba i Antonove pojave, pomalo androgine i izmučene, pune uzvišenih misli i cinizma, nekako me podseća na Dostojevskog. Nakon što sam shvatila zašto baš ovaj naslov i šta znači, nikako nisam mogla da se otmem ruskom uticaju.

Svi smo u biti jedinstveni i radimo najbolje što možemo. Put pred nama nikad nije jasniji kao onda kad shvatimo šta nam je stvarno važno.

Izdavač: NNK International

Libreto gospođe Korvusamenti – Nataša Atanasković

Pored čudesnog naziva, ova priča je prava poslastica za ljubitelje misterije, psiholoških trilera i spekulativne fantastike. Autorka kao da se u sve pomalo razume, čak sam mislila da je studirala medicinu dok sam čitala pojedine delove.

Likovi vode nadasve inteligentne razgovore, onakve za koje su samo duboko obrazovani introverti sposobni. Zašto kažem introverti? Jedan je plemić koji se osamio u zamku na vrhu planine u Rumuniji. Drugi je čovek koji će radije provesti pola godine izučavajući spavanje i putovanje svesti. Treća je žena koja traži samoću u strahu od smrti. Zanimljiva se prijateljstva održavaju, mada će se naći na ozbiljnom iskušenju kada počne da ih proganja crna senka i ubija one najbliže ženi.

Pored svega, ima tu i jedan libreto, pažljivo izdvojen iz teksta poput starog svitka. Izgleda savršeno.

Izdavač: Otvorena Knjiga

Goran Skrobonja i Ivan Nešić – Firentinski dublet

Fenomenalno dobra knjiga. Mrvice istorije utkane kroz fikciju.

Milovan Glišić je pisac koji se nesretno zaljubio i oženio, jos nesretnije razveo, i sretno otarasio vampira koji je harao Srbijom. Sad živi u pansionu, piše, radi u štampariji, šeta okolo raščerupan i sreće se redovno sa društvom u kafani. Još uvek čuva pušku koju mu je inspektor dao kad su hvatali vampira.

Jednog dana, kralj ga zove sebi na brod. Postoji jedna tajna koja ga veže sa engleskom vladajućom kućom. Postoji jedan ubica koji ga ucenjuje u zamenu za svesku Leonarda da Vinčija. Povrh svega, u Londonu je ustao novi vampir, imitator Džeka Trboseka. I Srbija im elegantno pozajmljuje Milovana eksperta za onostrano.

Milovan, šta će, pristane. Spakuje onu pušku i krene. Opšte je poznato da pisci i tako imaju više znanja i veština nego što iskazuju, a koja su pokupili prilikom istraživanja za svoje priče. Pri tome, Glišić je tako dobar profajler da na osnovu par činjenica može da uđe u glavu počiniocu i napiše priču koja će dovesti do hapšenja.

Ovu avanturu deli sa svim slavnim ličnostima tog doba: Bremom Stokerom, Ljubomirom Nenadovićem, Savom Savanovićem, Džekom Trbosekom i mnogim drugima. Način na koji su utkani kroz priču čini proces čitanja još zanimljivijim.

Doživljaj je sveobuhvatno fantastičan, avantura je zabavna i verujem da nisam jedina kojoj je knjiga bila prekratka

Izdavač: Laguna

Boban Knežević – Paganin

Šta se desi kad mladić iz Srbije ode na studije u inostranstvo? Može li okultno da ga zaobiđe, bez obzira na njegovu rešenost da bude uzoran student? Izgleda da ne, jer Alister Krouli gađa bolnu tačku svakog prosečnog Srbina od kad je veka i sveta – ovaj poznati okultista objašnjava Veselinu Čajkanoviću sve o istoriji Lužičkih Srba i uroti da se dotični rasele te da im se izgubi svaki trag i uticaj u istoriji.

Ova vrsta novačenja bi mnogo bolje prošla da je Veselin usput bio zainteresovan za orgije na koje ga je Krouli pozvao. Međutim, momak je tu povukao crtu i oni su se razišli.

Četrnaest godina kasnije, putevi im se opet ukrštaju. Kao i prvi put, Alister nema problem da probudi Čajkanovićevu znatiželju. Želi da istraži tajne sveta, a ovog puta red je došao na Žrnov, utvrđenje na Avali i mitove koji se kriju ispod.

Šta mislite, koliko će dugo trebati Čajkanoviću da shvati šta Krouli traži?

Knjiga je majstorski napisana, u duhu prošlih vremena. Volim mitove pa mi je ova knjiga baš lepo legla.

Izdavač: SAI (samostalno autorsko izdanje)

***

Ovo je moja lista upečatljivih, nadam se da ste čitali nešto odavde i da možemo razmeniti utiske. Koje su knjige vama obeležile ovu godinu?

U slučaju da se ne vidimo pre Nove godine, želim vam sretne praznike i da uživate u njima, uz knjigu, porodicu, omiljeno ćebe. Živeli!

Ostale impresije o knjigama OVDE

Dragi čitaoci,

Predstavljamo vam zbirku priča „Nijanse zla”.

To je knjiga koja je imala samo dva uslova: da priče u njoj moraju imati veze sa zlikovcima, i da su dobro napisane. Sad, nekome je zlikovac kolega sa posla, nekome Hitler… u pitanju su nijanse.

Svi žanrovi su dozvoljeni. Možda vam to sada deluje čudno, ali razmišljali smo da nema potrebe da se odvajamo i pravimo veštačke granice. Većina nas čita svašta, pod uslovom da je dobro, i zašto onda sve to ne bi bilo na jednom mestu? Tako da ćete, čitajući „Nijanse zla“, uživati u fanastici, podjednako kao i u trilerima, istorijskim dramama, hororu, jednom profesionalnom eseju i nešto običnih/neobičnih životnih situacija vešto postavljenih na papir.

Kontaktirali smo drage prijatelje pisce i pitali ih da li žele da budu deo ove zbirke. Skoro svi su odmah pristali, na naše večito čuđenje i divljenje. Za njima su odmah došli ilustratori, koji su imali to zadovoljstvo da vide pojedine priče i smisle ilustracije za njih. Celi projekat je vrlo brzo premašio sva očekivanja.

Da bismo vam donekle dočarali atmofseru unutar korica, evo šta naš drugar Mirnes Alispahić misli o svemu:

„Kada je pisanje kratkih priča u pitanju, Petra i Nešo se mogu smatrati veteranima scene, pa je logičan slijed bio okupljanje grupe autora kako bi objavili tematsku zbirku priča pod imenom „Nijanse zla“.

Kako i samo ime naslućuje, u pitanju je zbirka priča posve­ćena zlu u svakom njegovom obliku pa su autori, šarolika ekipa sastavljena od novopečenih, onih nešto iskusnijih i veterana s podužim stažem, zaista maštovito pristupili tematici podarivši čitateljima zanimljivo štivo, žanrovski različito s nekim dovitlji­vim rješenjima koja će zaintrigirati čitatelje i možda ih ponukati da potraže druga djela pojedinih autora.

Zbirka sadrži fan fiction posvete poznatim junacima, nei­zbježni horor, ali i humor i ozbiljnu dramu te kao takva nudi štivo za raznoliku publiku.”

Koliko su priče interesantne, toliko je zanimljiva i ona o nastanku same zbirke. Ideja o zajedničkom projektu javila se odavno, i malo smo razmišljali o temi i naslovu. Jednom kada je postalo logično da možemo da postavimo bilo koju temu o kojoj želimo da čitamo, bilo je prilično lako. (Već imamo temu za naredni projekat, ali o tome drugi put.)

Sećate se kako se stvarao Univerzum u nevolji? Bio je to manje-više bukadžijski pristup, s obzirom da su delovi bili jedno vreme dostupni na blogu i da smo svima koji su hteli da nas slušaju pričali dokle smo stigli i kako ide. Za ovu knjigu smo primenili malo drugačiji pristup.

Nije bilo nikakvog konkursa. Toliko smo bili skromni da nismo verovali da bi nam se iko odazvao, niti da bismo mi znali kako da odaberemo dobre radove. Zato smo lično zvali pisce, zamolili ih da učestvuju u projektu, i čekali. Svako od njih je imao opciju da pozove nekog drugog. Jeste li ikad čuli za ovako lančan sistem pisanja? Ni mi. Ali uspelo je

Dobili smo 24 priče, i do sada je samo petoro ljudi uspelo da ih vidi u celosti, onako kako će izgledati kada izađu iz štampe (ja, Nešo, lektorka, Mirnes i čovek koji želi da ostane anoniman). Većina autora nema pojma kakve ilustracije prate njihove priče. Zamislite to slatko iščekivanje!

Što se tiče naslovnice, ono što se desilo postaje prilično uobičajno za nas: puno ideja, razmišljanja i koječega, da bi se svelo na ono što bete žele. Nema sumnje, dizajner je odlučio da honorar potroši na pivo nakon nas. A pošto je pomalo lud kao i mi, nije mu dosta, želi da uradi intervju sa svima nama. Uzdravlje!

Poruka za sve buduće ilustratore i dizajnere kojima zapadne sudba kleta da rade sa nama: ne pitajte nas šta i kako želimo. Mi se ne kontamo u boje i kontraste, senke i oblike i vlasnička prava. Samo uradite kako mislite da je najbolje. Obećavamo, bićemo sretni.

Ovo su pisci koji su nam nesebično učinili čast svojim pričama:

Aleksandra Nikolić Matić

Blogerka, lektorka. Njena priča „Dotaći nebo“ je izvanredan filozofski prikaz opsednutog i ugnjetavanog čoveka.

Ana Zlatkov

Piše bajke i priče za decu. Za zbirku nam je ponudila dve priče. Jedna je bila komediju o Posejdonu, tri gracije i nesretnom piscu. Mi smo izabrali onu o sestrama koje su težile različitim stvarima. Sasvim realna životna drama.

Andrijana Krsmanović  

Neumorni učesnik konkursa i humanitarnih dešavanja. Ako pažljivo pogledate, videćete je u raznim zbirkama. Za ovu, kako sama kaže inspirisana Univerzumom, napisala je komičnu priču o postanku sveta.

Bojan Brnjoš

Ljubitelj fantastike i pisac iste. Dugo je bio miran, ali se izuzetno poučnom i fantastičnom pričom „Kra(l)j“ vratio u život. Živi dokaz da se talenat ne može zakopati.

Boris Mišić

Čovek najpoznatiji po pisanju fantastičnih i horor priča iz svog rodnog kraja i grada u kome živi. „Nijanse zla“ je obradovao „Tišinom“, ratnom pričom punom jeze i neočekivanim krajem.

Đorđe Bajić

Đorđe, ovih dana najpoznatiji po krimi romanu „Smrt u ružičastom“, napisao je slatku mini priču o serijskom ubici.

Goran Skrobonja

Pisac koga svi povezuju sa „Čovekom koji je ubio Teslu“ i od skoro „Firentinskim dubletom“. Njegova priča je o Apisu i putovanju kroz vreme, a možda sretnete i neke stare likove.

Irena Ilić-Vasiljević

Kao što sama kaže, piše za svoju decu. Voli istroriju i arheologiju. Njena priča je istorijska, o Anđelima i Vranama, i jednoj kraljici. Definitivno ima sklonosti ka neobičnim istorijskim dramama.

Lazar Vuković

Ljubitelj fantastike i horora. U slobodno vreme mašta u kakve nevolje može da uvali svoje likove. Kako sam kaže, napisao je horor za odrasle: jedna devojka, žrtva i kamera. I jedan podrum.

Merima Aranitović

Profesor srpskog jezika, bloger, holistički praktičar. U njenim pričama ne postoji podela na crno i belo. Zlikovac nije uvek onaj za koga mislite da jeste.

Milan Milojević

Ljubitelj horora, svoju prvu priču objavljuje u „Nijansama zla“. Ovde ima snega, vukova i osvetničkih duhova šume.

Nebojša Petković

Autor trilogije „Poslednji grad“. Ljubitelj fantastike. Njegova priča se zove „Kožokradica“, glavni lik je totalni baksuz, a prepliću se okultizam, fantastika i dašak horora.

Nataša Milić

Pisac fantastike i ljubitelj putovanja. U njenoj priči, lik sreće razne vampire i karakondžule. Pre nego što i sam postane deo njih, iako se grozi krvi, čarobni sat će mu dati drugu šansu, priliku da bude bolji čovek.

Negoslava Stanojević

“Jošte čekam taj reč da mi rekne” i “Blag reč” su njene knjige na zaplanjskom dijalektu. Znajući Negoslavu, uopšte me ne bi čudilo da je njena priča o lokalnom političaru istinita.

Nenad Šakota

Opsesivni ljubitelj fantastike, autor romana „Dodir“. U njegovoj priči, Smrt sedne u taxi i avantura počinje.

Nešo Popović Shonery

Autor krimi romana „Drugo carstvo“ i „Krvavi potpis“, i koautor „Univerzuma u nevolji“. Za ovu zbirku pisao je o Gargamelu, čarobnjaku koga svi znamo.

Petra Rapaić

Koautor romana komične fantastike „Univerzum u nevolji“. Njena priča je o Teriju i Zorici (likovima iz Univerzuma) i onome šta im se desilo posle.

Slađana Stanić

Pisac romana „Svici u tegli“ i „Senke u ogledalu“. Voli da piše o svakodnevnim stvarima koje su ponekad toliko čudne da ne biste poverovali da su se desile u blizini. Baš kao i ono što se desilo u „Opseni.“

Srđan Gombar

Voli klasičnu književnost i naučnu fantastiku. Obično piše na engleskom, ali za nas je napravio izuzetak. Njegov zlikovac je vojnik idealista, zaveden ljubavlju prema vođi.

Đorđe Miletić

Objavljuje romane iz horor serijala „Paklena ćelija“. Ne brinite, nije pisao o zombijima – istražio je lik jednog borca protiv ovih nemrtvih.

Srđan Todorić

Psiholog koji je napisao opsežnu studiju o zlikovcima i njihovoj rastućoj popularnost i opčinjenosti u radu i delu mnogih umetnika.

Stanislava Žuža Šakota

Objavila je roman „Ekskurzija“ i dobila nagradu za drugi. Za svog zlikovca izabrala je Don Žuana, eminentnog zavodnika.

Tihomir Jovanović

Pisac fantastike. Objavio je autorske zbirke priča “Palisade i čadori”, “Baka Mandini krugovi”, “Agencija 51” i “Lun i kraljevi ponoći”, “Baka Mandini multiverzumi“. Sekretar je Udruženja građana fanovi naučne fantastike SCI&FI i urednik Antologije naučne fantastike, fentezija i horora Regia Fantastica. Njegova priča je stripske prirode, o Dijaboliku i nacistima.

Vladimir Vojvodić

Pisac „Vatre nepoznatog porekla“, za ovu zbirku napisao je priču o jednom neshvaćenom diktatoru.

Ovo su naši divni ilustratori:

Mateja Marković, Ivan Ivanović, Saša Pavlović , Maja Vejić, Jelena Vučić , Roman Sulejmanpašić, Dragiša Krčmarević, Dragan Milojković, Branko Vekić, Zvonimir Grabić, Matea Božina, Jere Bošnjak, Zoran Jovanović, Jozef Pilasinović.

Izdavač nam je, sad već tradicionalno, PrintArt.

Dunav štampariju nam je pronašao jedan čovek koji želi da ostane anoniman. Pomogao je i oko raznih vrlo bitnih sitnica bez kojih knjiga ne bi izgledala ovako kao izgleda. Bojim se i da pomislim koliko bi se sve zakomplikovalo.

Neizmerno smo uživali, a još više se zabavljali dok smo pri­premali „Nijanse zla“. Ne možemo dovoljno da se zahvalimo svima koji su pristali da budu deo ovog grandioznog projekta. Nadamo se da ćemo i ubuduće stvarati zajedno. Zahvalnost dugujemo i onima koje smo pozvali a koji zbog opravdanih razloga nisu stigli da pošalju priče, ali bili su uz nas na svakom koraku. Njih čekamo u narednom broju. Hvala svima na nesebičnoj podršci i veri.

Smatramo da je najvažnija uloga svake umetnosti, da donosi užitak, pre svega stvaraocima, a zatim i uživaocima iste.

Nadamo se da će te ova zbirka zainteresovati da se prepustiš istraživanju književnog i likovnog opusa naših prijatelja.

Vidimo se u sledećoj zbirci i nekom novom čitanju.

A do tada, ova knjiga je posvećena tebi, dragi čitaoče.

Petra i Nešo

PS. Zbirka može da se nabavi kod bilo kod autora, cena 600 din plus ptt.