Fantasy by Sofia

7 načina da efektivno ubijete inspiraciju

Sun, 18 Oct 2020 15:38:21 GMT

Kada se radi o pisanju, sa ponosom mogu da potvrdim da nema osobe koju poznajem a da se ne bavi tim časnim hobijem. Inspiracija nas sve pohodi, nekog više a nekog manje, ali šta da radimo kad imamo previše inspiracije i, kao što je slučaj sa mnogima, premalo vremena? Takve kombinacije redovno dovode do griže savesti i neprospavanih noći. Pa hajde da si pomognemo i dovučemo svoj duševni mir nazad.

Dakle, kako se rešiti inspiracije?

1. Prestanite da izlazite iz svoja četiri zida. Opšte je poznato da mozgu treba kiseonik da bi radio, tako da je poželjno ukinuti mu priliv svežeg vazduha. Ideje će možda dolaziti, ali mozak više neće imati snage da ih posloži na papir.

2. Sistematski se prežderavajte. Tako napunjenog stomaka, budite sigurni da nove ideje neće imati gde da se smeste, a ni starima neće biti dobro.

3. Posvađajte se sa porodicom, tj. sa onim članovima s kojim već niste u svađi (mogu i prijatelji da posluže). Kakve ljubavne scene i bakrači, treba smisliti što otrovnije replike. I kako se samo niste setili da kažete to-i-to?!

4. Apstinencija, protivno ukorenjenom mišljenju, neće pomoći u pridavljivanju inspiracije. Može samo da dovede do još duže apstinencije, praćenje prezirom prema suprotnom/istom polu (zavisi koje su vam preferencije), što je još pogubnije za pisanje: em nećete imati kvalitetnih ideja, em vam disbalans hormona pravi kolaps po organizmu, em polako i u sve većim količinama i ono malo nekvalitetnih ideja biva zatrovano prezirom prema željenom tipu osobe (ili vam je svaka druga rečenica izrazito zagorela). Dakle, jedina uspešna seksualna kombinacija za prestanak pisanja jeste mnogo seksa. Tako, čak i ako budete imali inspiraciju, nećete imati kad da joj se posvetite.

5. Dajte nekom narcisu da pročita vaša pisanija. Ako ste iole labilnog uma, narcisovi snishodljivi i prezrivi komentari nateraće vas da spalite rukopis. I sve sveske, prazne i pune, i prelomljene olovke i dragocene tastature. Ako niste sigurni gde da nađete narcisa, samo postavite post sa pitanjem o pisanju i inspiraciji, potražite najopširniji odgovor koji se preliva stručnošću – i voila!

6. Proverite socijalne mreže pre početka pisanja. Svi znamo da to traje samo 15min. Al kad bismo se zezali.

7. Zadnje, ali ne manje važno, nikada, ali apsolutno nikada, nemojte čitati ništa što niste lično napisali. Ovaj metod pouzdano smanjuje broj dostupnih reči, osiromašuje opise a likove (ako ih ima u pričama) svodi na jednu dimenziju.

Ako smo sve ovo isprobali i apsolvirali, možemo konačno s mirom da ne pišemo.

Photo by Nikoleta

Ako vam se dopao ovaj text, bacite okce na ostale iz kategorije Blogeta

Pobjednica natječaja za kratku horror priču

Sun, 13 Sep 2020 21:32:45 GMT

Velika je čast učestvovati na Pandakon natječaju, i neizmerna sreća osvojiti prvo mesto.

PandaKon

Pročitali smo vaše priče, razmislili, raspravili i odlučili koja je od njih najbolja. Pobjednik našeg natjecanja za kratku horror priču poetična je, ali i stravična „Nedovršena pesma“, autorice Petre Rapaić!

U nastavku predstavljamo pobjedničku priču u svojoj cjelosti. Uživajte u čitanju!

Izvor slike: Tsuki no Yotsu no O (The Moon’s Four Strings), Tsukioka Yoshitoshi

NEDOVRŠENA PESMA

Stoji ispred kamidane, zagledan u dedinu sliku. Koliko jutros su ga kremirali, i svi bi se razišli kao da se ništa posebno nije desilo, da nije bilo testamenta. Deda je iza sebe ostavio dva sina, jednog gitaristu metal benda koji je umro od predoziranja u jeftinom hotelu, i drugog, modernog samuraja koji je stvorio svoju firmu, oženio se i dobio sina. Tom detetu, koje sada ima dvadeset godina, deda je ostavio kuću na selu i zemlju izvan Kjota koja vredi pravo bogatstvo, pod uslovom da njegov pepeo prospe na brdu izvan sela. Dok…

View original post 1.512 more words

Đorđe Miletić – Paklena ćelija

Sat, 15 Aug 2020 02:33:27 GMT

Kada govorimo o čitanju horor knjiga, prvo što nam padne na pamet jeste Stiven King. Sasvim razumljivo, čovek je vrlo popularan. No pre njega bili su mnogi, uključujući tvorca Šerloka Holmsa, koji su se oprobali u ovom žanru. Od kad je sveta i veka, čovek je uživao da se plaši pričama, izvlačeći strah o iskonskom iz sebe i uobličavajući ga za podsvest drugih. Neko se boji paukova, neko mraka, neko da će ga opičena fanuša zatvoriti u podrum i naterati da piše ljubiće. Svi imamo svoje tajne male strahove, i najbolji način da iste probudimo kod drugih jeste da ih iznesemo na papir.

U najboljem slučaju, u današnje vreme, moglo bi se reći da su ti strahovi suptilni, intelektualni. Šapuću o skrivenim tajnama, pitaju šta ako, otimaju san od širom otvorenih očiju u beskrajnom vrzinom kolu čudnih mogućnosti. Poput čoveka koji traži život nakon smrti zbog straha od gubitka voljenih, pa sve krene naopako (Frankenštajn). Ili mlade osobe koja se zaljubi u fantazmu, nesvesna opasnosti, dozvolivši da je ljubav odvede u smrt (čest motiv japanskih priča). Ili nevidljivog čoveka, čije se epohalno otkriće pretvara u noćnu moru (logično, Nevidljivi čovek).

Ova razmišljanja strašna su u usamljenim noćnim promišljanjima. Čim se čoveku dozvoli da se zabavi nečim egzistencijalno bitnim, intelektualne more prestaju.

Međutim, šta se desi kada pisac prestane da se obraća razumnom delu sive mase, već uzme malj i udari primitivni deo mozga? Šta kad razvali vrata pakla i pusti demone napolje da se igraju? Takvi strahovi neće nestati s prvim jutarnjim svetlom, uz šolju kafe i najnoviji trač od preko puta. Takvi strahovi, poput zombija, neživih i ne skroz mrtvih stvorenja, neumorni i večito gladni, juriće za tobom, dovodeći te do ruba ludila i preko.

Nema odmora. Nema izlaza. Možeš da bežiš, ali moraš da spavaš. Oni ne moraju. Ako te ne uhvate oni s kojima si počeo trku, okružiće te drugi. Šire se poput virusa, zelene oči vrebaju u mraku, zaštićeni misterijom postanka. Ne znaš ko su, odakle dolaze, ni kako se ubijaju. Taman kad misliš da je gotovo, ne stigneš ni da se opustiš, eto njih ponovo. Zombiji. Praiskonski strah od čudovišta iz mraka, od onih koji nas parališu kad pomislimo šta će nam uradili. Strah šta će čovek čoveku uraditi ako izgubi svoju ljudskost.

Najstrašniji deo Paklene ćelije je što opstanak zavisi od volje pojedinca. Ako se predaš, ako posustaneš, ako se smrzneš od straha – gotov si. Možeš da stojiš i razmišljaš koliko želiš, dok te ne pregaze. Akcija je jedina bitna, kad se pretvoriš u lovca iz praistorije, naoružaš se instinktom i zaboraviš na civilizacijske obzire. Beži ili se bori.

Takvom vrstom straha nas gađa Đorđe Miletić. Ujedno, i mnogo jednostavnije, može se reći da mu je serijal poput Resident Evil na testosteronu. Umesto Mile Jovović, tu je jedan kliše maskiranog ubice, i hrpica ljudi koji umiru jedno za drugim u zastrašujućim sukobima, jednostavno opisanim za potrebe romana. U prvoj knjizi radnja teče otprilike ovako: buđenje, ja sam jadan, ništavan, zaslužujem da umrem, daj da se opet napijem, šta se to koji moj dešava, svi su mrtvi, jesu li ovo zombiji, pa akcija, akcija, akcija, i ništa osim akcije do samog kraja.

U drugoj knjizi, stvari kreću malo sporije. Upoznajemo jednu devojku, ona ima svoje probleme, zbog kojih gazi maskiranog ubicu i nekako postaju povezani. Akcija koja krene nedugo potom toliko je nabijena i naverovatna da vam neće biti dobro. Generički treš horor. Dobar, koliko jedan horor o preživljavanju te vrste može biti. Zašto to kažem ovako? Jer ljudi vole da se plaše, iz bezbednosti svojih fotelja, bioskopskih sedišta ili iza volana dok se voze pored mesta nesreće pa tek-tek uspore da vide o čemu je reč, sretni što se ništa neprijatno njima nije dogodilo. Ljudi takođe ne vole da izalaze iz zone komfora, a brutalni horor kojim nas je Đorđe bacio među horde zombija je previše krvav i bezuman.

Takođe, ima taj čudan stil gde, iako priča teče iz trećeg lica, ponekad sune razmišljanja iz prvog. Može biti i da mu prelamač nije odradio najbolji posao, kao i da je urednik mogao bolje da se potrudi. Ali među novim ostvarenjima domaćih pisaca, ako želite pravi treš horor, obratite se Đorđu. Za sada obećava dobru zabavu.

Photo by moja malenkost

Ako vas zanima još nešto o knjigama, evo me OVDE

Vladimir Vujinović – Jutarnja zvezda

Wed, 05 Aug 2020 04:28:00 GMT

Kad pričamo o modernim trilerima, jedino što upada u oči a što sve manje ima smisla, jeste haos koji se kotrlja za glavnim likom. Suočen sa ništa manje nego serijskim ubicom (drugi zločini ne postoje i svakako nisu dovoljno uzbudljivi ni izazovni za netprosečni inspektorov intelekt), inspektor mora da se bori i sa svojom sjebanom prošlošću i problematičnom sadašnošću, što znači da ima problema sa roditeljima, mentorima, bivšim partnerima, alkoholom, drogom. U međuvremenu, jer je sve ovo do sada toliko dosadno a našem inspektoru treba zagorčati život do daske, i neka se nahvata strave za čitav život dok ne reši jedan jedini slučaj, treba ga pustiti da prekrši sva pravila službe jer je njegov instinkt jači od zakona, pa ga čisto zabave radi optužiti da je on sam taj ubica, pa ga malo proganjati i suspendovati, jer ništa nije stimulativnije od pretnje doživotnom robijom za revolveraški obračun sa pravim zlikovcem.

Ovo vam je savršeni recept za triler godine. Oprobano i uspešno. Ali, u moru istih stvari, treba biti hrabar pa uraditi nešto drugačije.

Pisac Jutarnje zvezde je bio dovoljno hrabar da svog inspektora postavi na drugačiji put. Već u startu znamo da Filip Vujić vodi zdrav život: trči maraton, ne pije, ne kurva se, nema problema sa drogom. Mamu redovno posećuje. Jedina mana mu je što mu se sviđaju nedostupne cure, ali to je danas uobičajna pojava. Takođe je religiozan. Ta religioznost i proučavanje Biblije će mu umnogome pomoći u poslu.

Vujić je završio dva fakulteta i kurs na Kvantiku o serijskim ubicama. Ukratko, on je prava osoba za rešavanje slučaja.

A slučaj? Pa serijska ubistva, naravno. Žene kojima ništa nije zajedničko pronalaze mrtve po gradu. Prostitutka, domaćica, verenica. Neki aspekti mesta zločina ih upućuju na traganje po Bibliji, ali u principu, sve što mogu da urade je da čekaju da ubica pogreši. U međuvremenu imaju tonu osumnjičenih koje treba ispitati i pratiti.

Radnja je donekle uobičajna za žanr. Ono što je zaista neobično jeste sam inspektor. Mnogi su roman uporedili sa najboljim Nesbeovim ostvarenjima, i to je u redu. Ovaj roman, baš kao što se i Nesbe izveštio, ima celinu i kompleksnost koja će vas zadiviti ako imate na umu da je ovo prvenac. Verovatno i prvi u serijalu, nadajmo se. Svaki detalj je tu s razlogom i svako pitanje na kraju dobije svoj odgovor. Ali ja bih volela da ubuduće reference nalazimo malo bliže kući, pa kad neko nekad napiše neki dobar triler, da ljudi mogu da kažu da je baš kao Jutarnja zvezda.

Photo by moja malenkost

Ako vas zanima još nešto o knjigama, evo me OVDE

Slađana Kručičan – Svici u tegli

Sat, 01 Aug 2020 22:28:33 GMT

Dok vazduh miriše na poljupce a ptice se deru ko magarci, naš glavni junak, čikica od četrdeset i sedam godina, živi svoj život. A kako ga živi? Svaki dan je isti: ode na posao, kao radi nešto, pije kafe, ode na druženje sa dežurnom ekipom u toku pauze, posle posla kafana sa istim društvom, desetak tura i pijano teturanje kući u gluvo doba dok razmišlja kako ga ptice ogovaraju s drveta na drvo. Ima sreće ako ne zaspe na trotoaru. Ujutro opet posao, i sve ispočetka.

Naš lik je nesretno zaljubljen u žene koje ne može da ima. Jednoj je priznao da je voli, ona ga popljuvala. Drugoj ne sme da priđe. Kreše treću jer nešto mora a ona mu daje. Zezaju ga da joj dupe stane na dve stolice, a njemu svejedno jer nije ni on fitnes ikona. Pitate se zašto je tako nesnađen? Logično, zajebali ga roditelji. Od kad se seća, oni su se nešto svađali, od njih nikad nije mogao nešto da privede, i iako su već davno upokojeni, stan i glava su mu u podjednakom haosu kao kad su bili živi. Eto, on u tim godinama, a kao da je balavac.

Ali, to ne bi bilo to da je ostalo na tome. Život se smilovao na našeg lika, mlatnuo ga po glavi i poslao u bolnicu. Lik ima tumor. A tumor i bolnica znače preokret. Nema više alkohola, nema starih prijatelja. Ostao samo jedan. Upoznaje nove ljude. Zaljubljuje se još jednom, i u koga ovog puta? U devojče dvadeset godina mlađe. Šta sad? Da joj prizna – ne može. Nema čemu da se nada. Da ide u wc sto puta na dan kad god pomisli na nju i obavlja posao zureći u pločice – može, ali je dosadno.

Prava pometnja nastaje kad skonta da i mala želi njega.

Naravno, kad te želi jedna osoba, odmah se javi i deset drugih, tako ide Marfijev zakon. Naš lik puno razmišlja. Zašto ne može da poveruje da je sreća sa mlađom osobom moguća? Možda su ga drugi ubedili, a možda je to stvarno tako. Elem, sve ono što se nekom dešava u dvadeset godina, njemu se desilo u jednoj: otkrio je ko su mu pravi prijatelji, zaljubio se do ušiju kao adolescent, kao da nikada do tad hormone nije video, našao stabilnost i sreću, nabavio police za knjige da ne leže razbacane okolo. Tumor je bio okidač, uvod u život na koji nije mogao sam da se natera. Mislite da je završio da malom? E, to vam neću reći. Pitajte Slađu.

Slađin stil je ultra super zanimljiv, što nikad ne biste očekivali od domaćih pisaca koji se bave životima običnih ljudi a da nisu Selimović ili Andrić. Sve lepo iz prvog lica, kao da slušate nekoga kako se sprda o sebi. Na njeno pisanje ne možete ostati ravnodušni, makar se samo pitali kako uspeva tako opušteno da piše u muškom rodu.

Slike su sa Slađine stranice, posetite je da saznate više o ovoj knjizi na ovaj LINK

Ako vas zanima još neko mišljenje o knjigama, pogledajte OVDE

Mirko Pladunjala i izdavači

Tue, 28 Jul 2020 21:28:25 GMT

Potraga za odgovarajućim izdavačkim kućama uspešno je okončana. Postoji samo nekoliko imena kojima može da se obrati i koja mogu da se izbore sa najboljom knjigom ikada napisanom. Potpuno je jasno da samo najbolji na tržištu treba da dobiju čast objavljivanja Mirkovog remek-dela. U Mirkovom umu, izdavači su se nadmetali koji će pre objaviti knjigu, dok je on birao iz mora ponuda. Kada u rukama, umesto svesaka, bude držao svoje likove od mastila i hartije i udisao opojni miris sveže naštampanog sveta, moći će svima da pokaže najbolju knjigu ikada. Biće zvanično. Biće predivno.

Mirko Pladunjala

Ovako Mirko, na samom početku romana, zamišlja magični svet knjiškog izdavaštva. Da li mu se stav kasnije pormenio, nećemo vam otkriti. Izgleda da ćete morati da nabavite vaš primerak romana o Mirku Pladunjali.

Nakon našeg prethodnog teksta o Mirku i beta čitaocima, dobili smo brojna pisma u kojim nas molite da vam otkrijemo još neku pozadinsku priču o našem dragom piscu. Za razliku od njega, mi volimo da komuniciramo sa čitaocima i da im, ako je moguće, izađemo u susret.

U zapisivanje Mikrovih avantura uložili smo krv, suze i znoj i onoliko umeća koliko smo imali. To možda nije mnogo, ali je najviše što smo imali. Nakon svog tog truda, prepustili smo se na milost i nemilost beta čitaocima. Videli ste kako je to prošlo.

Njihove rakcije su nam poterale vetar u leđa i čvrsto smo odluili da se potrudimo da se sa Mirkovom sudbinom upoznaju i drugi, a ne samo naši privilegovani beta čitaoci. Naravno, svesni smo da su možda i bete deo zavere Mirkovih protivnika (Univerzuma lično), ali smo spremni da prihvatimo taj rizik.

Sa tom mišlju, započelo je naše traganje za najboljim izdavačem. Naravno da Mirko zaslužuje najbolje.

Možda mislite da je bar to lako, pomisliš na izdavača, kontaktiraš ga, objaviš knjigu i gotvo? Izbor izdavača je kao izbor škole, znate da od toga zavisi budućnost vašeg čeda. Dane smo proveli u istaživanju. Čitali smo izdavačke zvanične stranice, čeprkali po sakrivenim pozitivnim (a posebno negativnim) stranama, tražili insajderske informacije. Nije nam bilo lako, svaka stanica izgleda savršeno, kako čovek da se probije kroz taj sjaj i blještavilo? Mi smo samo obična piskarala i dali smo sve od sebe da iazberemo najboljeg. Na kraju smo, posle litara kafe i nekolicine nepospavanih noći, sastavili listu najpodesnijih izdavača. Čestitali smo sami sebi jednom virtuelnom pijankom. Znate da su se Mirkovi hroničari sreli samo dva puta u životu na pola sata i da je ceo posao oko Mirka obavljen uz pomoć njegovog veličnastva interneta?

Potencijalnim izdavačima smo poslali mejlove i nestrpljivo iščekivali odgovore. Nekoliko nedelja kasnije, počele su da stižu prve izdavačke reakcije.

Odgovori su se kretali u rasponu od NE, ne, ne, do možda i na kraju Da.

Ne možete da zamislite količinu emotikona, koje smo slaili jedno drugom, kada smo pročitali prvo Da. To je sve prštalo od onih smeškića koji se široko osmehuju sa srcima u očima. Mi smo, naravno, znali (moža je bolje reći – čvrsto verovali i nadali se) da će se izdavači javiti sa pozitivnim odgovorom, ali nam je je bilo posebno drago kada se to i dogodilo.

Negativni odgovori su bili generčki – već im je ispunjen izdavčki plan za narednih pet godina, trenutno ne mogu da podrže neafirmisane pisce i slično.

Posebno nas se dojmio jedan iskren odgovor.

Poštovani, dobilo Vaš mejl. Na žalost, mislim da naša kuća ne može da objavi Vaš roman, ma koliko se meni lično dopada zamisao o piscu Mirku Pladunjali i najboljoj knizi ikada napisanoj. Zašto? Razlog je jednostavan, domaći čitaoci fantastike smatraju da psici sa ovih prostora jednostano ne znaju da napišu roman fantastike. Znam, nije to lepo reći, ali tako je. Na izvestan način podsećaju na vašeg Mirka. U slučaju da ipak uspem da ubedim čelnike kuće da Vas uzmu u razmatranje, javiću Vam se.

Nije nas poljuljao ovakav odgovor, svidela nam se iskrenost, koja leži iza ovog odgovora. Iz razumljivih razloga ne želimo da otkrivamo o kome je reč. Ako slučajno čita ovaj tekst, prepoznaće se, a mi od srca želimo potpisniku ovog odgovara svu sreću u životu i u poslu.

Što se tiče pozitivnih odgovora, bilo ih je. Naravno, većina ovih koji su rekli DA, su predložili da osim znoja, uložimo i šuške (u rasponu od mnogo do još više) u Mirka. O toj temi ćemo razmišljati kada iscrpemo sve ostale ponude i mogućnosti.

Preostali pozitivni ponuđači su nas stavili u opasnu multidilemu. Koga sad odabrati? Ko bi najbolje stao iza dragog nam Mirka? Razmišljamo da ih sve ubacimo u jednu grupu i da organizujemo aukciju, pa neka pobedi najbolji ponuđač. Ako neko od njih spomene ostrva na tropskim morima (ili bar kuće) za potpisnike ovog teksta, imaće blagu prednost. #samokažemo

Možda primećujete izvesne sličnosti između Mirkovog razmišljanja i stvarnog života. Nekad nam se čini da ne znamo gde prestaje Mirko, a gde počinje realnost, a to je pomalo zastršujuće. Kao da smo u nekoj Zoni sumraka…

Znamo da je odabir odgovarajuće izdačke kuće samo početak Mirkovog puta i da tek predstoji prava borba. Mirkov dolazak do čitalaca će biti poseban izazov. Ali dobro, prelazimo prepreku jednu za drugom.

Dragi naši čitaoci, u slučaju da imate neku sugestiju, reč podrške, tapšanje po ramenu, palačinke sa džemom ili eurokremom i slično, ne oklevajte, pošaljite nam poruku.

Ako ovaj tekst čita neko od izdavača koji se lomi ili nije dobio naš mejl (a zna da je Mirko prava stvar za njegovu/njenu izdavačku kuću), neka ne okleva da nam se javi. Još uvek smo otvoreni za sve ponude i predloge.

Iskreno vaši, Petra i Nešo

Zanima vas još nešto o Mirku? Pogledajte OVDE

Mirko Pladunjala i beta čitaoci

Mon, 13 Jul 2020 17:01:49 GMT

U slučaju da ste protekle dve godine proveli ispod kamena ili, što je mnogo verovatnije, nije vas bilo briga, javljamo da je Mirko Pladunjala porastao do objavljivanja. U međuvremenu je prošao mnoge faze, od ideje, realizacije, dosta probnih i finalnih verzija, plus beta čitaoce i potragu za izdavačem. Danas bi hteli sa vama da podelimo naše iskustvo sa beta čitaocima.

Beta čitaoci su osobe koje iz nekog razloga nisu dovoljno brzo rekle “ne” kad smo ih pitali da pročitaju finalnu verziju br. 2 neobjavljenog rukopisa naše knjige, a ni kasnije se nisu setile dovoljno dobrog izgovora (naravoučenije – u redu je reći Ne). Original ideja je da ponude svoje mišljenje, ukažu na potencijalna problematična mesta, uglavnom ako ima nešto da im nije bilo jasno, čak i ako ne znaju zbog čega (što je očit znak da nešto treba da uradimo povodom toga). Takođe smo hteli da proverimo da li je bezbedan za čitanje, da neko slučajno ne implodira tokom procesa. Srećom, svi su živi i zdravi, osim onog jednog koji je zaginuo, verovatno na ovim protestima. Možda.

Ali pre nego što vam odamo šta su nam rekli, prvo da objasnimo o čemu se radi u romanu „Mirko Pladunjala: Najbolja knjiga ikad napisana“.

Mirko Pladunjala je mladi pisac koji ne veruje u žanrovske podele. Namera mu je da izbriše granice i stvori nešto svoje. Ponekad ga spopadne tako snažna inspiracija da zaboravi gde se nalazi i šta je prethodno radio, sve dok ne završi pisanje. Probleme koje mu to pravi su njegova lična stvar. Međutim, kad odluči da objavi svoj prvi roman, delo tako grozomorno da svakoga ko ga pročita baca u duboku komu, to postaje problem Univerzuma.

Univerzum šalje uspaničene signale koje Agencija za kontrolu prostora i vremena prima u svom štabu na drugoj planeti, te odluče da pošalju tim da spreči katastrofu. Usled izvesnih političkih, korporacijskih i gastronomskih nesuglasica, uspeju da pošalju dva tima koji ne znaju jedni za druge.

Dok mladi pisac obilazi izdavačke kuće, banke, promocije, bolnice i štamparije, doživljavajući razne neugodnosti i šaljući usputne žrtve u komu, timovi zapadaju u svoje probleme. Morfanka greškom pročita deo Mirkovog rukopisa i završi u bolnici. Direktor ode u potragu za hranom i nestane. Android upoznaje Zoricu, medicinsku sestru na odeljenju za intenzivnu negu, koja je shvatila da žrtve Mirkovog pisanja može da probudi tako što će im čitati klasike. Preko nje upoznaje Mirkovu prvu žrtvu, njegovu verenicu. U jednom momentu android mora da izabere ljubav prema Zorici ili da nastavi da prati tragove ka piscu preko njegove verenice i okonča slučaj.

U međuvremenu, trojka iz drugog tima ima malo drugačije podatke i upućuje se na selo kod Mirkovih roditelja gde, zbog građevinskih i infrastrukturnih problema, stižu ni živi ni mrtvi. Zbog produženog boravka u prirodi, menja im se perspektiva o životu.

Naravno, kao svi pisci željni slave, rekli smo im da moraju samo pohvale da nam pošalju, da ne bismo slali Mirka da im pročita štogod iz svoje knjige. Nisu nas poslušali, te danas zahvaljujući njima imamo finalnu verziju rukopisa br 3, polako se krećemo ka broju 4, a ako Bog da i sreća junačka, objavićemo roman pre nego što stignemo do verzije 5 (jer to ne bi bilo to da mi nešto stalno ne čačkamo).

Šta su nam rekli, a mi popravili

Početak je spor. Većina se složila oko toga, nekome je smetalo, nekome ne, ali smo svejedno popravili. Sada je početak mnogo brži i malo drugačiji.

Romansi Mirka i Jasmine fali romansa. Dodali smo malo dubine i motiva u njihovu vezu, ali za romansu nismo odgovorni. Neki parovi su naprosto zajedno jer im fali društvo i da bi imali koga da zezaju.

Estetika. Gotovo svi su rekli da im smeta što ne vide jasno gde se završava a gde počinje nova scena. Mora da je bio problem u formatiranju. Elem, numerisali smo scene, sad je daleko lakše za čitanje, a častili smo se drugačijim fontom za melodramu Univerzuma, razgovore između štaba i timova i cirkularna pisma.

“Radnja je na početku malo sporija, dok se ne uđe u knjigu, a onda se sve dešava kao na traci. Po meni, nije mana. Mirko je stereotip dobrog dela naših pisaca i da sam na vašem mestu, ja bih promenila uvod na: sve sličnosti sa stvarnim likovima su NAMERNE. Kad već dižete prašinu, dignite je kako treba.“ – Željka Nešić

Šta su nam rekli, a mi ignorisali

Previše politike. Nema politike. Nemate smisla za humor. Humor je do jaja. Kopirate Adamsa.

Jedino što možemo da kažemo na ove opservacije (pored toga da volimo sve svoje bete, da su odlični i da nema veze što nisu potrčali da ljube tlo kojim hodamo) jeste da ih nismo namerno ignorisali. Posao beta jeste da kažu svoje mišljenje, ali pisac sam odlučuje da li će i koje od njih uvažiti. Tamo gde su mišljenja na istim stvarima bila oprečna, normalno je da nismo ništa dirali. Shvatili smo da nismo uniformna bića i da imamo različite reakcije na iste stvari. Humor je ipak individualna stvar.

Nijedno od nas dvoje nije bilo dovoljno hrabro da se uhvati u koštac sa savremenom politikom. Ono što imamo u romanu jeste politika Agencije, bez koje agenti koji rade u njoj ne bi uopšte mogli da rade. U Mirkovom svetu, ti isti agenti su se sreli da posledicama odluka politike na gradskom nivou i nekako su morali reagovati. Trudili smo se da opišemo svet najbolje što smo mogli i može biti da nam ignorisanje određenih stvari nije pošlo najbolje za rukom.

Adams nam jeste poslužio kao inspiracija. Radni naslov romana je dugo glasio „Vogonski pripravnik“, jer su posledice čitanja vogonske poezije i pisanija Mirka Pladunjale podjednako toksične za ljude i okolinu. Ali ne, nismo ga imitirali. Adams nije jedini koji je pisao komičnu fantastiku i ne drži monopol na istu. U isto vreme, laska nam poređenje sa njim jer je bio veličanstven pisac.

„OK, na prvi mah, mnogo kopirate Daglasa Adamsa. Aj, što kopirate njega, nego što je i humor više engleski nego što je balkanski. Ima i tog balkanskog, nije da ga nema, ali engleski humor dominira kroz ceo roman. Komično je, mada može da bude urnebesno ako se pretoči na balkansku ploču.“ – Nenad Jevtić

Gde su nas pohvalili

Apsolutno svi su oduševljeni krajem. Nadamo se da je to zato što smo uradili nešto dobro, a ne zato što su konačno završili sa čitanjem.

„Kraj je fenomenalan. Celokupan utisak je super, kao da sam čitao kombinaciju Autostoperskog vodiča i Pračetovog Disksveta, ali u Srbiji. Komedija do jaja.“ – Dejan Milićević

Karakterizacija likova. Malo stereotipa, malo iznenađenja. Nije bilo teško uživiti se s njima. Trudili smo se da ostanemo verni onome kako smo ih predstavili ali da ipak nešto nauče i malo porastu kroz radnju.

Razgovori na forumima. Original pljunuti.

Naš omiljeni deo bio je kad su nam slali poruke sa spontanim reakcijama tokom čitanja. Oduševljavali su se Simičinim prvim rečenicama, Mirkovim čudovištima ispod kreveta, programima koje je Teri učitao da bi se lakše izborio sa Balkancima…

Avanture tima broj 2, nešto što nismo imali u originalnoj postavci tekstova na blogu (koje ćemo skloniti sa bloga jer su daleko zastereli i, ako bismo ih upoređivali sa onim što smo napravili od njih, bilo bi kao da gledamo skicu naspram slike na uljanom platnu pod umilnim zracima sunčeve svetlosti), ispale su pun pogodak.

„Sveto trojstvo inteligencije je fenomenalno i njihova avantura po Srbiji po meni zaslužuje posebnu priču, mada znam da je to teško izvodljivo. Tu mi se javlja problem jer sam sve do sada pročitano gledala kao satiričan film ili seriju tipa Treći kamen od Sunca, imam i svoje likove u glavi smišljene :). Imate više paralelnih priča, ja to baš, baš volim…“ – Ana

Što se tiče stila, svi su rekli da se lako čita, da je zabavno, neopterećujuće i da ne mogu da prokljuve ko je pisao koji deo. Što je najgore, više ni mi ne znamo ko je šta pisao.

Jedna zanimljivost

Jedan od beta se prepoznao u Mirku.

Mirko Pladunjala je započeo karijeru kao skup osobina različitih stvarnih ličnosti (mada se vrlo brzo oteo nadzoru i sad liči samo na sebe), ali je opšte poznato da oni koji treba da se prepoznaju to nikad ne rade, već se to desi samo onima na koje nismo ni mislili dok smo gradili lik. Zato vam odmah kažemo: batalite da se prepoznajete. To niste vi.

Ako ste nam nekad i rekli da ste radili u voćnjaku i da su rasle jabuke oko vas, budite uvereni da smo zaboravili. Jeste, posao je kul, ali takva su nam vremena da smo svi radili čudne poslove. Jabuke smo pomenuli zbog afere Bog, što nije teško za shvatiti, a posle nas mrzelo da menjamo u kruške.

Selo kome smo namerno dali cvetni naziv (i iznenadili se što je to neko već uradio pre nas) morali smo smestiti na planinu na kojoj ponekad nema signala jer se priča da vanzemaljci vole tu da sleću. Nije naša krivica što neko mora i da živi na Rtnju (i ja bih da mogu, al mi cvrc).

Oda zahvalnosti

Bez sumnje, naučili smo mnogo kroz ovu neobičnu saradnju. Optužili su nas i da smo nepismeni i da proizvoljno koristimo zareze, ali su nam odmah dali savet da, kao mnogi drugi, za sve okrivimo lektora i/ili furamo kao novi stil pisanja. Tako da se unapred izvinjavamo dobroj duši kojoj će zapasti da lektoriše.

Bez njih scena promocije ne bi bila potpuna niti bi imali Ranka vodoinstalatera, koji je pomalo električar, pomalo majstor za sve, a u slobodno vreme pufnira kolica u roze (neko od nas je emotivno vezan za roza kolica, ne pitajte ko).

Najviše od svega, hvala na iskrenosti.

Ako još neko želi da bude beta, a razume se u programiranje, imali bismo neka pitanja oko kola i čipova i brzine učitavanja vezano za androida.

Inače, već sada možete da stanete u red (odmah iza Dejana) i da se prijavite na vreme za svoj primerak. Samo nam pošaljite poruku.

Ko su naše bete

Vladimira Becić – psiholog, vojnik, pisac i umetnik. Osnivač sela miševa i PR veličanstvenoj Lexy.

Rada Čeh – vredna blogerka i Slučajna domaćica, kao i admin nekolicine FB grupa.

Mirnes Alispahić – pisac, filmofil, od milošte poznat kao Bosanac na Bliskom Istoku

Dragan Milojković – pisac, neprikosnoveni vladar Hronika Helma

Dejan Milićević – pasionirani ljubitelj pisane reči, neumorni kolekcionar knjiga i stripova, zakleo se da je prvi primerak Mirka njegov

Nenad Jevtić – pisac, bloger, tehnička vojska na sajtu Fantastičnog vodiča

Ana – stvaralac lepih misli zarobljen u telu računovođe, namerno misteriozna

Željka Nešić – obožavateljka her Flika, korisnik oštrog, ali nadasve pravičnog jezika.

Irena Ilić-Vasiljević – Indijana Džouns u liku žene, pisac, nezavisni konsultant za razna pisana dostignuća

Više o našem putu ka objavljivanju u narednim danima.

Iskreno vaši Petra i Nešo

Ja u gostima

Sun, 21 Jun 2020 19:51:28 GMT

Dragan Milojković, autor Hronika Helma, takođe je i divan domaćin. Postavio je neka fantastična pitanja na koja je bilo zadovoljstvo odgovoriti. Ako vas zanima, link je ispod.

Petra Rapaić, autorka romana “Poslednji vilenjački princ” i koautorka priča o Mirku Pladunjali – Vogonskom pripravniku – Intervju

20 bisera domaće književnosti 2020

Sun, 21 Jun 2020 19:31:19 GMT

Verovatno se pitate zašto vam nisam svaki mesec preporučila šta da čitate, s obzirom da gutam cirke tridesetak knjiga mesečno? Možda ste se pitali da li sam živa i zašto puštam da mi trava trava raste po blogu? Ja mislim da ste imali dovoljno svog posla i previše blogera i influensera da vas gnjave i samo je falio neki vanzemaljac da vam nabija komplekse oko pročitanih knjiga. Elem, da prekinemo tišinu, častim vas spiskom domaćih knjiga koje sam pročitala od početka godine.

Vladimira Becić – Kuća slomljenih lutaka

Ova knjiga me toliko oduševila da sam osnovala Zamjin klub obožavalaca. (To vam je onako jedan lik koji pomalo podseća na Lokija. Ne znam kako drugačije da vam objasnim ako niste pročitali knjigu.) Opširnije možete pogledati OVDE o romanu, ne o klubu. Na fejsbuk stranici Vladimira Becić – Artist & Legend hunter imate prilike jednom mesečno razgovarati sa likovima knjige.

Saša Radonjić – Rubikova kocka

Solarisovo izdanje, čudna knjiga, za mozgove mnogo kompleksnije od mog. Po pravilu, što je knjiga krcatija filozofijama, to osvaja više nagrada.

Vladimira Becić – Orsia

Knjiga o vamprima koja se na finjaka ruga ostalim knjigama o vampirima, a bogami i filmovima. Vladimira je obećala da će biti nastavaka, čim završi serijal o Mrazovima.

Stefan Mijatović – Mesečev ratnik

AVKF izdanje, zamalo pa njihov prvenac. Mnogi su već pisali pohvale ili mudro ćutali. Najčešće ste mogli pročitati da stil ne postoji, ali da se zato lako čita. Možda će vam na živce ići silni brojevi, ali tako je to u vojsci. Uglavnom, priča o dužnosti, vođstvu i grupi ljudi koja baza po prirodi.

Nemanja Pavlović – Ukradeni bog

AVKF izdanje, šta drugo nego fantastika. Ljubičasti vilenjaci, magija, gde svaki vid magije ima svoj svet (a to vam je mnogo, mnogo više objašnjeno u romanu, neko bi rekao i više nego što je potrebno), pa neke borbe i proročanstva… Kada se pisalo o ovom romanu, uglavnom ste mogli videti i Eriksonovo ime u blizini. Posveta kida.

Mirjana Novaković – Strah i njegov sluga

Roman o đavolu i vampirima, plus sluga koji je najpametniji kad je pijan. Nešto što je počelo kao dobar akcioni roman u stilu Gordona Dalkvista, da bi nakon sredine prešao u kandidata za NINovu nagradu. Pravilno pogađate, filozofije o životu, smrti, bogu i zlu. Priča prati uporedo đavola i princezu, svako laže za svoj groš, a čitalac nek se snađe gde je istina.

Ilija Bakić – Bagra diše

Mračna zbirka priča, pogotovo za one koji pamte devedesete, a bogami ni oni mlađi nisu imuni. Neko slobodnijeg uma rekao bi da nas ovakvi dani tek čekaju.

Dana Hil – Srebrni vladar

Dana je bila dovoljno ljubazna da ovu knjigu pokloni na čitanje u elektronskoj formi. Mlada devojka je lovac na vukodlake i traži čudovište koje je ubilo njenu majku.

Danijel Špelić – Nestala

Danijel se popravio u najnovijem horor misterioznom trileru. Likovi su dobili dubinu, oštrinu i par vlastitih stavova. Ko je čitao neku od njegovih knjiga, zna otprilike šta ga čeka. Danijel je duže vreme praktikovao jako čudan vid reklame, pa mislim da trenutno ne postoji niko na fejsbuku a da nije čuo za njega i iz znatiželje otišao nešto njegovo pročitati. Elem, on voli da prisvoji Kinga kao svog uzora. Što se tiče same knjige, zaštitar se vrati kući na selo, muva se okolo i rešava misteriozni nestanak dadilje od pre dvadesetak godina.

Stipčević Aleksandar – Iliri: povijest, život, kultura

Treba li objašnjavati nešto što naslov već nije rekao? Knjiga o životu, kulturi i istoriji davno nestalog naroda sa područja Balkana. Iliri nisu bili država, pa izgleda ni narod, više kao plemena, i to vrlo različita. Japodi su recimo Ličani, Dalmati Dalmatinici, Albani Albanci, da pomenem samo par primera.

Svetlana Đorđević – Progon

Tužna i previše potresna priča o domaćem nasilju. Iz prvog lica.

Uroš Petrović – Peti leptir

Lepo iznenađenje vas čeka sa ovom knjigom. Deca iz sirotišta, njihovo snalaženje, prijateljstvo na neočekivanim mestima, bežanje od zlog starca koji trguje dušama i razgovara sa psima.

Silvio Ružić – Uspavani diktator

Divno, napredno i utopističko društvo vanzemaljaca naleti na davno uništenu Zemlju i na njoj uspavanog čoveka. Probude ga i odvedu na svoju planetu ne bi li preko njegovog ponašanja bolje shvatili prmitivizam. Njegove spletke ih zamalo unište.

Branislav Janković – Suze svetog Nikole

Između romana o raspopu, Poslednjeg cirkusa i Svetog Nikole, sve što mogu da kažem jeste da piscu mnogo bolje leže skupovi priča o likovima iz jednog mesta. Verovatno će se Branislav opet braniti da nije u pitanju fantastika, ali priče su toliko bremenite značenjem da može da kaže šta želi. I pakao se otvarao, i fotoaparat je slikao grehove, i slavuji su terali đavole.

Drina – Jar, Bejla

U duhu trilogije o Purpur, ove knjigu nisu razočarale.

Slaviša Pavlović – Apisov apostol

Pa kaže ovako: sistem u Srbiji je sjeban, ne smeš da govoriš istinu, da pišeš istinu, da se družiš sa poštenima niti da budeš pošten. Kriminalci, tajkuni i političari su povezani kao creva, svi tabloidi su potkupljeni. Novinar koji se kao nešto koprcao da popravi sistem bude kažnjen. Uhvate ga za ubistvo iz nehata. Može da preživi samo ako se učlani u tajno društvo.

Boris Mišić – Nebeska zvona

Zbirka priča o fantastičnim dešavanjima na teritoriji Srbije. Mitska stvorenja voze se autobusom po Novom Sadu. Razliveni vampir zavodi studentkinju radi prolaza kroz portal kod manastira u njenom selu. Paralelni svetovi. Utvare. Ma čudo jedno. Čućete da mu je svaka zbirka sve bolja i bolja.

Saša Edi Đorđević – Doktor

Simpatično upakovana gomila klišea. Situacije u koje likovi upadaju diraju baš tamo gde čitaoca najviše boli. Ne mogu da vam prepričam, mislićete da se sprdam. Ide nešto kao doktor se sveti ubici svoje sestre, fudbaler ne želi da potpiše ugovor pa mu sestru pošalju da se kurva po Albaniji, Amerika je obećana zemlja.

Đorđe Miletić – Paklena ćelija: Noćne more

Resident evil na testosteronu. Bukvalno. Ima i drugi deo.

Stevan Jakovljević – Srpska trilogija

Retka knjiga ratne tematike koju sam pročitala sa zadovoljstvom. Nema puno politike, ima dosta humora. Uglavnom, život ljudi na frontu za vreme prvog svetskog rata, putešestvije do Krfa i nazad, osvajanje Kajmakčalana. Može da se nabavi u knjižari Most i nekim online knjižarama.

Primetićete da nisam rekla da li je nešto dobro ili loše. Moguće je da nam se dopadnu različite knjige. U zbirci priča moguće je naći bolje i lošije priče. Sve je to ok. Bitno je da u moru dostupnih knjiga izaberete ono što vam najviše leži i uživate. Život je previše kratak da bismo čitali ono što nam se ne sviđa.

Više o mom mišljenju o nekim knjigama možete naći u rubrici Knjige su sexy

fotka je sa Pixabay sajta

Corona time vikend

Thu, 07 May 2020 15:08:25 GMT

Nekada davno čitala sam knjigu kako preživeti zombi napad. Čisto uputstvo, ništa radnja, akcija, likovi, ovo-ono. Lepo piše, nađite izvor hrane, naoružajte se, imajte svoju bazu, plus sigurno skrovište u obliku kolibe ili bunkera na umerenom terenu i izvorom vode pored. Nađite ekipu koja vas neće smarati, u sledećem sastavu: vođa (poželjno da to bude vaša malenkost), doktor, ratnik, logističar, motivator (da zombiji imaju koga prvog da pojedu). Nabavite oružje. Najzabavniji deo apokalipse je oružje. Katane, noževi, palice, samostreli. Puške i pištolji su dobri, ali su bučni i municija nije uvek dostupna. Logično, jelda?

Amerikanci mnogo veruju u pripreme za ne daj Bože. Mi, s druge strane, verujemo u luk, rakiju i zalihe toalet papira. Zapao nam takav virus, da se otimamo za rukavice koje nisu naš broj, tučemo za kilo brašna, širimo ljubav preko socijalnih mreža i psujemo vlast. Nije do nas, do pandemije je, tetke mi.

Dakle, počelo je. Vanredno stanje, policijski čas, najavljen 24/7. Blaga panika – nemamo dovoljno wc-papira, samo dve šteke. Odmah potom, panični napad – kako biti zatvoren u dve sobe i jednim toaletom sa čitavom familijom na tri dana? Jer, znate već ono, nije meni teško sedeti kod kuće, ja i inače sedim kod kuće, nego mi je teško što čitava familija sedi sa mnom.

Pa smo se setili da negde u bespućima Kaća (skoro pa u centru, samo dve ulice pravo i jedna desno), imamo kućicu. Isto dve sobe i jedan toalet, ali ima nešto zemljice okolo, moglo bi se prošetati. Šta nam teško, spakovali smo se za par sati – ćebad, jastuci, hrana za nedelju dana, onaj nesretni wc-papir, brašno, šećer, ulje… Znate već kako se prave zalihe za bunker.

I obećavani vikend može da počne. Bilo nas je milina pogledati, gradski frikovi na selu, svaka travka nam je čudesna. Imali smo mnogo dođi-vidi-ovo ispada. Pošto su zabranili svaki ljudski kontakt, naše komšije samo posedale po svojim dvorištima, okrenuli stolice kao u gledalištu i uživaju i oni.

Dakle, kako preživeti vikend na selu?

Bez interneta teško. Naš bunker ima tako debele zidove da se komšijski signal probija samo u dograđenom toaletu.

Nemojte zaboraviti četkice za zube. Ne pitajte kako znam da je ovo važno.

Ajde, ako zaboravite lap top nije bitno, i tako nije mogao da stane u auto, ali punjač za mobilni?! Pa o čemu smo razmišljali?

Ajmo onda raditi nešto pametno. Vidi, puno dvorište maslačaka. Pročitali smo negde da je maslačak dobar maltene za sve, od čišćenja jetre, suzbijanja napada besa, pa do besmrtnosti. Živio maslačak! Nabrali mladog lišća za salatu, seli da ručamo, gledamo ono lišće što nikad do sad nismo probali, gleda ono nas. Hipotetički, zamisli da se najedemo, pa skontamo da nije trebalo to jesti, pa trovanje, doktori do kojih ne možeš jer nemaš koronu, idi privatno, a i kuda ćeš, policijski je čas, znači crkni stoko gradska kad ne znaš bolje nego pasti trave po selu.

Zaključili da ne treba slušati baš sve što internet kaže. Tako da smo samo nabrali dve vangle cvetova maslačaka, lepih i debelih, za dve ture meda. Prvi put u životu pravili, pa se živi nasekirali. Te jesi ti to prebrojala, pa kako sad toliko limuna treba, može li to sa manje šećera, vidi što se pjeni jebem mu pa dokle više, donesi de još drva, aj probaj da vidim jel dobro, puši sama šta hoćeš, dobro sad ostavi da se stisne. (Napomena: ne ostavljati da se stisne duže od dva dana, jer će se stisnuti u obliku šerpe pa vam tegle neće trebati ni za šta. Isto ne pitajte kako znam.)

Mislili smo održavati kondiciju povremenim obilascima placa, ali hoćeš – procvjetalo drveće, puno pčela, ne prilazi.

Htela ja i čitati ponešto, al moja revnost da stan oslobodim bezveznih knjiga nije računala da ću se na prvi otkazani vikend naći daleko od stana.

Probali sedeti na tremu i piti kafu, a ono udarilo sunce, dobili opekotine trećeg stepena i potrošili rodopsin za sledećih nedelju dana.

Ništa, igraj se s mačkom i uživaj. Uselila nam se jedna krznena pufna, zvali smo je Debela dok je nismo bolje upoznali. Sad je zovemo Zloća, mazimo je samo kad spava ili kad nosimo baštenske rukavice. Jede supu, knedle, piletinu, pavlaku, kupa se u mleku, i u znak zahvalnosti kolje sve što protrči po placu: guštere, miševe i krtice. Znamo jer nam ih donosi na prag.

Sad kad se setim, dobro smo mi prošli. Moglo je biti gore. Mogla je padati kiša.

Više tekstova sličnog tona kod Blogete OVDE

Slike by moja malenkost

29 dana februara

Sun, 01 Mar 2020 23:27:01 GMT

Gledam kako se ljudi pitaju za zdravlje junačko i za broj pročitanih knjiga. Pitanje ide otprilike ovako: Da li ste u februaru pročitali jednu, dve ili nijednu knjigu? I onda se ja pitam da li sam normalna. (Spojler alert: nisam.) Tako da vam i ovog meseca donosim original mišljenje s trunkom sarkazma o pročitanim knjigama.

Viljem Nikolson – Robovi Gospodarstva

Lepa debela knjiga za decu. Fantastika i avantura. Veliki narod porobio je mali, i uopšteno koristi silu da bi sproveo sve što želi. Kažu da kod njih vlada demokratija, ali su zapravo svi začarani pod voljom jednog čoveka. Robove spašavaju deca (kako drugačije). Vrlo očigledna pouka priče jeste da lepota dolazi iznutra.

Ju Nesbe – Utvara

Hari Hole se u prethodnim delovima prevažišao u maštovitim pokušajima da se samoubije – cigarete, alkohol, droga, jurnjava za serijskim ubicama. Ima silne ožiljke, najzastrašujući onaj na licu, i ostao je bez jednog prsta. Devojka ga je ostavila, na šta je on presekao veze s Norveškom. Početak ove detektivske avanture zatiče ga u Hong Kongu, radi u agenciji za miroljubivu naplatu dugova, ne puši, ne pije, i drogu je batalio, redovno trenira – ma novi čovek totalno. Onda dolazi vest da je sin njegove bivše završio u zatvoru zbog ubistva i Hari mora da se vrati da pomogne. Postoji samo par manjih prepreka: ruska mafija, čvrsti dokazi protiv Olega, i žeđ za alkoholom.

Artur Klark – 3001: Konačna odiseja

Veličanstveno finale najznačajnije SF serije svih vremena. Ako ste pročitali prethodne Odiseje, znate za vanzemaljske monolite u Africi, na Mesecu, a sada i na Jupiterovom mesecu Evropi. Sva tri su povezani, imaju zadatak da pošalju izveštaj o inteligentnim vrstama koje nadgledaju. A čovečanstvo je tek od skoro u miru samo sa sobom, pa im izveštaj baš i ne laska. Elem, na početku 3001, jedan svemirski brod pronalazi smrznuto telo Frenka Pula, astronauta koga je pre hiljadu godina ubio HAL, veštačka inteligencija. Frenkovo oživljavanje pokreće niz događaja koji mogu a i ne moraju da spasu čovečanstvo.

Najzanimljiviji deo je u putovanju kroz poglavlja. Klarkova mašta shodno tome kako bi čovečanstvo moglo da izgleda ili se ponaša kroz hiljadu godina ravno je viziji Žila Verna. Obojica su pisci ispred svog vremena, Vernova predviđanja su se ostvarila, i sad čekamo na Klarkova.

Erih von Deniken – U ime Zevsa

Grčki bogovi su vanzemaljci. Egipatski bogovi su vanzemaljci. Uopšteno, svi bogovi su vanzemaljci. Hramovi su im aerodromi i hoteli. Sletali su da dopune gorivo i kresnu neku lepu devojku ili momka (bogovi su bili bi, izgleda). Priča o Jasonu i potrazi za zlatnim runom je pojednostavljenja svemirska saga. Jako mi se sviđaju njegove knjige, daju mnoštvo ideja.

Volis Badž – Egipatska religija

Gotovo sve istorijske knjige su dosadne. Pisci su stručnjaci u svojim oblastima, ispod časti im je da ubacuju priče i anegdote, pretpostavke i asocijacije u svoja izlaganja. Pišu samo o onome što im se čini logično, što je logično dokazivo i što se slaže sa tumačenjima većine. I sve je to ok, ali tako se propuštaju najinteresantnije stvari.

Elem, u ovoj knjižici imamo opisane eipatske ideje o zagrobnom životu, gomilu molitvi, i uveravanje da su egipćani nekada verovali u jednog Boga.

Stiven King – Noćna smena

Zbirka priča. Odlična knjiga. Ako vam treba uputstvo za pisanje, uzmite neku dobru knjigu i ugledajte se na taj primer. Vidite šta valja. Pogledajte šta je prošlo uredničku cenzuru, od mnogih priča koje su odbačene. Jer, bez obzira što Stiven King piše k’o nezdrav, ne objavi se sve što on napiše.

Stephen King – Lisina priča

Lisi je žena slavnog pisca. Ali on je mrtav, ubio ga je virus iz “druge“ zemlje, one u koju može da ode kad god poželi, gde može da se izleči, ali ne sme da jede voće posle ponoći. I ta “druga“ zemlja ima čuvara, šarenog dečka, nekakvog ogromnog lenjog crva koji proganja sve koji previše često zalaze u “drugu“ zemlju.

Lisin muž je ostavio nesređene rukopise za sobom. Pojedini ljudi uradili bi sve da ih se dočepaju. I tako se Liza nađe u nevolji između pretnji jednog profesora, manijakalnog ubice koga je ovaj unajmio, sestre koja zapada u katatonična stanja, i tragova koje joj je muž ostavio za prolazak u “drugu“ zemlju.

Glen Kuper – U sazvežđu Ovna

Demoni hodaju među ljudima. Demoni izgledaju baš kao ljudi, osim što imaju repić na guzi. Zbog tog repića na guzi imaju mali problem da se prilagode u društvu. Gotovo svi veliki ljudi u istoriji, pisci, pesnici i poludeli rimski imperatori imali su repić na guzi. Prozvali su se lemuri. Taj repić im nekako oduzima osećaj za moralnost. Najnovije što su smislili bilo je da preuzmu crkvu i da kroz par spletki, ubistva i ucene srede da sledeći papa bude jedan od njih, lemur. U tome treba da ih spreče jedna kaluđerica, njena sestra doktorka u štiklama i kožnjaku, njen brat član vatikanske garde pod suspenzijom, njegov drugar policajac van jurisdikcije i puno sreće. Zvuči kao da bi od ovoga mogao da ispadne dobar film.

Ričard Luis – Kraljica demona

Afrički demoni su izgleda neki lokalni mafijaši bez pasoša. Ali jedna kraljica demona pronalazi devojčicu kojoj ispuunjava želju i ova je nekako priziva u Americi. Njen drugar koji je stvoren da bi je sačuvao od zla, treba da spreči smak sveta i otera kraljicu. Devojčica mu navodno daje sve tragove da bi što pre uspeo. Ludilo od priče i neočekivani kraj. Pisac se potrudio da sve deluje logično i da ne zalazi previše u YA patetiku, pa je valjda zato glavni lik prošao tako kako je prošao (možda nađete ovu knjigu u nekim budžacima biblioteke, pa da ne spojlujem). Inače, dečak je siroče, proglašen je i teroristom, prati ga državna bezbednost, niko ga ne voli… Znate već kako to ide.

Andrej Rubanov – Hlorofilija

Jedna od onih ruskih hitova zbog kojih mi je žao što ne prevodimo više ruskih knjiga. Dobro, znam, imamo Tolstoja, Dostojevskog, Šolohova, Jesenjina – šta mi treba više? Samo što bi to bilo kao kada bismo mi rekli da je Njegoš napisao sve što se imalo napisati, i šta neko posle njega uopšte ima pametno da kaže. Tako smo valjda i mi u fazonu s braćom Rusima.

A Rusi vole da filozofiraju u svojim knjigama. Rubanov je opisao svet u kome je trava porasla do visine televizijskog tornja. Moskva je progutana travom, ruska ekonomija ne postoji, svuda se vrti slogan kako niko nikome ništa ne duguje. Ljudi rade samo ako to žele. Svi se drogaju ekstraktom trave. Rađaju se zelene bebe, a ljudi pretvaraju u biljke. Kinezi su iznajmili Sibir, primitivna plemena zauzela su tajge. Kuda ide ovaj svet i šta će od njega ostati?

Elenor Katon – Videla, tom l i ll

Elenor je najmlađi dobitnik Bukerove nagrade, što je super, taman sam htela da vidim kako bukerovci pišu. Elenor je izatkala mrežu iz dvanaest različitih uglova, koji kad se spoje u sredini treba da daju odgovor na misteriju: ko je ubica? i Zašto? Misterija je ravna onima koje inače rešavaju Šerlok Holms ili Herkul Poaro. Volim takve priče, tako da su mi se knjige dopale. Dakle, za ljubitelje detektivskih priča na višem nivou, odlična preporuka.

Sadhguru – Unutarnji inženjering

Sadhguru nije običan guru, on je super guru. On će nam objasniti zašto do sada nismo verovali guruima, a baš sad bi trebalo. Ispričaće nam svoju priču o pronalaženju pravog puta, daće nam neke primere kako da meditiramo, kako da usporimo i naučimo da slušamo sopstvene misli i živimo sa njima. Na kraju knjige imate i par linkova, a sadhguru ima i you tube kanal, tako da nije neophodno da imate knjigu. Ok, verovatno ima nešto dobro u knjizi koja inače košta 1000din, samo što je nisam najpažljivije čitala. (Ako želite, daću vam je upola cene, ili se možemo menjati za nešto što nije sličnog sadržaja.) Ovakve teme su me zanimale dok sam išla u srednju školu i spoznavala sopstvenu sebe, a sad su mi nekako višak.

Teri Bruks – Hronike Šanare

Tri knjige u serijalu. Prva je totalni omaž Gospodaru prstenova, skoro pa kopija. Po drugoj je rađena serija. Treća je takođe simpatična.

Svi znaju da je Teri Bruks bio izuzetno inspirisan Tolkinovim pisanjem. Terijeva knjiga je prva knjiga epske fantastike koja je završila na listi bestselera Njujork tajmsa. Ako vam iko dođe i kaže “Jao, pročitao sam Gospodara prstenova, tako mi se dopao, divna knjiga, ima li nešto slično?“, bez griže savesti možete da preporučite Mač od Šanare. Nema potrebe da vam prepričam radnju, skoro sve je isto. Bilo mi je zanimljivo da upoređujem likove dva opusa, da prepoznajem Aragorna, Legolasa i ostale u likovima Terija Bruksa.

Velenjačko kamenje Šanare je druga knjige u serijalu. Radnja se dešava 50 godina nakon prve knjige i unuci prethodnih glavnih likova su sada glavni. Ova je daleko samostalnija od prethodne interpretacije Gospodara prstenova, mada ćete prepoznati neke elemente poput nošenja nečega do večitog ognja, ogromnih krilatih prevoznih sredstava, velike bitke magova, Goluma. Dakle, Vilenjaci imaju drvo Elkris koje svojim postojanjem drži demone podalje od živog sveta. Kada Elkris počne da slabi, a demoni izlaze, potomci glavnih likova iz prethodne knjige treba da spašavaju stvar. Vil Omsfrod ima vilenjačko kamenje uz pomoć kojeg može da koristi magiju i on treba da čuva Amberli. Amberli, unuka vilenjačkog kralja, ima Elkrisino seme koje treba okupati u ognju na drugoj strani sveta i vratiti nazad, pre nego što demoni pregaze carstvo Vilenjaka. Pomaže im lutalica Eritreja, te se nekako upetljaju i u ljubavni trougao.

Dok se njih troje lomataju po divljini, horde demona napadaju Vilenjake. Sa njima je presvetli premudri druid nalik Gandalfu (osim što je sav u crnom i emotivno je vezan za vranog konja). Bitke sa demonima su veličanstveno opisane. Kao da ponovo proživljavate juriš knjice Rohirima, bitku kod Helmovog ponora, Gandalfovo izjahivanje kod Gondora.

Čarobna pesma Šanare je treća knjiga. Druida love crne utvare, on odlazi po pomoć kod dece Vila Omsforda. Brat i sestra imaju dar čarobne pesme. Druidu zapravo treba samo devojka, koja svojom pesmom može da se probije kroz divljinu, ugrabi lošu knjigu iz koje je mračni gospodar (iz prve knjige) učio i donese druidu da je uništi. Njenom bratu se ne sviđa što je ostavljen i on prvom prilikom kreće za njima. Naravno, odmah upadne u nevolju – zarobljavaju ga Gnomi, oslobađa ga ratnik nalik Čak Norisu (toliko je sposoban da samo što nije besmrtan).

Teri Bruks je izgleda jedini kome je legitimno oprošteno zbog “snažne inspiracije“ Tolkinom. Kod nas bi se to zvalo plagiranje, ili istraživanje, kako ko više voli. Dakle, ako niste Teri Bruks, nema potrebe da šaljete nikakve družine pod vođstvom mudrih staraca da nešto traže ili uništavaju, i da im pridružujete prcvoljke, nepobedive ratnike i izmišljate senovite neprijatelje. Sve je to već viđeno. Mada, kad bolje razmislim, još niko nije obrnuo polaritet i napravio družinu žena koju predvodi džangrizava baba. Uf, što bi se to čitalo.

Hoćete da vidite još preporuka za čitanje?

Kliknite na link Knjige su sexy i pronađite šta vam se sviđa.

slika sa pixaby

Poslodavac verski fanatik

Mon, 17 Feb 2020 22:01:19 GMT

Podrazumeva se da veruje u Boga. Samo ima drugačiju verziju od biblijske. Šta, kad je najpametniji – može mu se.

Nakačio deset brojanica na sebe, što oko vrata, što na ruke. Svim potencijalnim saradnicima poklanja brojanice u ime firme. Redovno posećuje vračare i ide na ispiranje aure.

Kaže pomaže popvima, crkva mu je drugi dom. Kaže i da se popovi boje da priznaju postojanje astralne ravni na Marsu. Duboko veruje na uticaj zvezda na naš život (uverenje u narodu popularno znano kao horoskop).

Veruje da je Srbija svetinja, da je rođen u ovoj zemlji da je čuva od domaćih i stranih agresora. Majka mu se udala u Nemačkoj, živi tamo, ne planira da se vrati. Kaže nema veze, blizu je, šta će u Srbiji.

Zalaže se za poštenje, iskrenost i rad. Na razgovoru za posao kaže da je on glavni, ali neće on davati platu. Daće zaposlenima priliku da sami sebi stvore platu. Ako neko ipak bude trebalo da dobije platu, zaposliće medijatora odgovornog za deljenje plate. Uglavnom, tu gde nema love, tu će zaposleni sami, to nije njegov projekat.

Odbija da uvozi replike aersoft (imitacije) oružja, jer ne podnosi ljude koji bi da se igraju rata. Posebno prezire one koji bi da nose američke oznake na uniformi. Inače ima jako odbojan stav prema ratu. Zašto da srpski sinovi ginu?

Njegov projekat je obezbeđenje. Ima mlade obučene momke, kao on što je hteo u Legiju stranaca da čuva Srbiju od agresora, pa ga Bog sačuvao te je ispao alergičan na pesak i nesposoban za padobranca. Napraviće im agenciju za obezbeđenje i poslaće ih u Irak/Izrael. Ići će i on sa njima, da ih poseti, da se pobrine za njih, i te stvari.

Sviđa mu se što su mu zaposleni studenti. Naći će im kancelariju i daće im radno vreme od osam sati dnevno. Oni to mogu.

Kaže ti da si zaposlen. Rukujete se. Da ti brojanicu (u ime firme). Nikada se više ne čujete.

Blogeta

photo by moja malenkost

U novoj godini knjige će biti bolje

Thu, 13 Feb 2020 21:51:19 GMT

Kada se osvrnemo na čitalačka postignuća prošle godine, shvaimo da pola od toga nije trebalo čitaiti. Ne duže od prve stranice, ili prvih pedeset najviše. Život je previše kratak a knjiga premnogo da bismo traćili vreme na silovanje mozga.

Svako do nas ima svoje čitalačke navike. Svi znamo manje-više šta je dobro za nas, a šta ne. Zašto onda to sebi radimo? Zašto, kad sumiramo mesečnu čitalačku listu, ustuknemo i kažemo: ,,Hej, zašto sam ja ovo čitao? Šta mi bi? Pa, pola od ovoga ne valja!’’

Zato, dragi moji, što smo upali pod uticaj društvenih mreža. A tamo svi govore ‚‚Ova knjiga mi se dopala, morate je pročitati!’’, ‚‚Ne, pročitajte ovu knjigu, ta je najbolja!’’. I kad to vidimo stotinu puta na dan, što u književnim grupama, što na malom milionu bukstagram naloga, naravno da ćemo podleći pritisku i još ćemo biti sretni zbog toga.

Jednu ćemo pročitati jer iskače kao prvorođeni u vestima, svi su je slikali na instagramu, masovno se oduševili, i osećali bismo se zaista unikatno da smo odoleli i ostavili, recimo, ‚‚Male žene’’ na miru. Ali onda ne bismo bili popularni. Ne bi nas niko primetio ako se ne oduševimo dvesta godina starom knjigom dobrom samo za mlađe tinejdžerice.

Drugu (i narednih sto) smo pročitali jer smo zdušno podržali najbolju akciju svih vremena, #čitajmodomaće. Da, lako je to reći. Okruženi morem domaće literature i bez objektivne domaće kritike (gde je svaki čitalac postao kritičar), učestvovanje u toj akciji liči na hodanje kroz polje škorpija. Još ako ste ludi kao ja, verovatno hodate bosi, šutirate ih i dernjate se na sav glas.

Kažu da vredi pročitati deset nepismenih nelogičnih remek-dela, ako to znači da ćemo naći jedno dobro. Kao rovanje po blatu u potrazi za jednim malim dijamantom (koji možda, a možda i nije, tu), nakon čega ćemo ličiti na decu što se igraju pravljenja kolača u bari. Ali, hej – ako mislite da je to u redu, onda ste u pravu.

Čak i objektivna kritika zna da zakaže, bar u očima skromnog čitaoca. Npr, jedan roman je nominovan za nagradu ‚‚Meša Selimović’’, književni kritičar ga je uvijenim latinsko-anglikanskim vokabularom predstavio u jednoj rečenici, a moja reakcija na nju i roman bilo je jedno veliko WTF.

Priznajem, ova stručno nominovana literatura nije za mene. Za neke priče će nam autori sami reći da je trebalo da studiramo elektro-inžinjerstvo, književnost, japanologiju, ili da treba da budemo muško da bismo ih razumeli. Ko nam je kriv što se i posle toga hvatamo u koštac sa tim vetrenjačama.

Najbolja stvar koju smo mogli naučiti iz #čitajmodomaće akcije jeste da, što se više nečije delo gerilski reklamira, to je veće sranje. Što je veće sranje, veća je šansa da će se provući kao YA literatura, mada to pisac nikad neće priznati.

Kad neko kaže da se bavi istraživanjem za svoj roman fikcije, legitimno možemo da očekujemo lošu kopiju Gospodara prstenova, neke vukove, zmajeve, pobrkane istorijske činjenice koje je trebalo da naučimo još u školi. Ali, eto, nema veze, dešava se, bitno je originalno predstaviti ideju, nema veze što je tuđa.

I to je divno – ljudi pišu, što je hvale vredan hobi, ali niko nije rekao da baš sve mora po svaku cenu da se čita.

Elem, ako i dalje budete raspoloženi da se probijate kroz šumu mišljenja i recenzija u potrazi za vašim dijamantom, nađite osobu-kritičara od poverenja (i nemojte previše da pizdite kad vas razočara, kao što sam ja jednom uradila).

Takođe, hajde da računamo malo. Većina nas je zabeležila prosek pročitanih knjiga od 50-100 na godišnjem nivou.Većina je toliko zabeležila i kao želje za narednu godinu. I sad zamislimo da nastavimo po starom: najpopularnije knjige, najhvaljenije knjige, najdomaće knjige. Taj spisak može da nam zauzme prilično puno mesta na i ovako skromnoj količini slobodnog vremena rezervisanog za opuštanje. I kad tako presićeni nečim što nije naša šoljica čaja počnemo da lovimo glupavo napisane stvari, pišemo cinične osvrte, svađamo se s nepoznatim ljudima na fejsu jer smo se usudili, ko nam je kriv?

Ja kažem, nek svako čita i hvali šta mu se sviđa. Opustimo se u čitalačkoj zoni komfora, bez stresnih izleta sa strane. Mislim, leo je znati da je neko napisao knjigu o Iluminatorima, uzgoju baštenskih puževa ili tajnim tunelima Beograda, ali ja to ne želim da čitam, niti bih imala lepo mišljenje o tim knjigama ni kad bih ih pročitala. Međutim, nekom drugom će biti super zanimljive, kao što bi meni bile knjige nordijske mitologije. I sve je to dobro.

Zato, hajde da obećamo sebi da će knjige u novoj godini biti bolje. Da ćemo čitati bolje. Da ćemo biti hrabri da se vratimo na staro. I ako već moramo da ih slikamo, da ćemo ih više slikati u prirodi nego sa šoljicama kafe.

Knjige su sexy

Blogeta

Photo by moja malenkost, znači original

Kuća slomljenih lutaka – Vladimira Becić

Thu, 06 Feb 2020 05:13:10 GMT

Čovečanstvo je veselo napredovalo na svom putu usavršavanja tehnologije, dok nije nastupilo strašno Vreme Tišine i Mraka. Tehnologija je odbačena iz javne upotrebe, svet se vratio u maltene feudalno doba, a Hrvatska i Srbija postale pokrajine carske majčice Rusije. Sistem savršeno funkcioniše – Rasputin se brine za cara i državu, Treći odjel je neka vrsta tajne policije, Potpisnici su nalik advokatima, samo promenjeni nakon Vremena Tišine i Mraka, a Mrazovi su zaduženi za bezbednost dece. Onda, jedno hladno zimsko jutro, osvane dete u snegu, na pragu prozorskih Mrazova, i sve se menja.

Mnoga deca su danas žrtve porodičnog nasilja, a bogami i seksualnog. Zato nije čudo što Vladimira u romanu posebnu pažnju poklanja deci. Prioritet je da budu zaštićena, kako od roditelja, tako i od vršnjačkog nasilja. Car se brine da svi imaju jednaka prava na obrazovanje i zaštitu u internatima koje vode Mrazovi, a Mrazovi se staraju da se deci ništa ne desi dok su pod njihovim nadzorom. „Jer djeca su blagoslov Carstva i tko takne u njih, u cara je takao, i svako loše postupanje prema djetetu izdajom se smatra.“

Kada na pragu internata u Prozorju nađu mrtvo dete u snegu, pokreću se sile u carstvu kojih niko u početku nije svestan, pogotovo ne čitaoci. Vladimira nas vešto vodi kroz poglavlja, upoznaje nas sa likovima, jakim i samosvesnim, pri tom ne odajući tajne prerano. Jer svaki lik ima mračnu prošlost, bilo da ih ona vezuje za Mrazove ili ne. Doktor Ksaver Dvorski ima napade hladnoće i netrepeljivost ka glavnom policijskom inspektoru. Potpisnik Max i sin carskog namesnika Zamjatkin toliko su nerazdvojni da ih ni pretnja prošlosti zbog njihovog netipičnog prijateljstva ne može razdvojiti. Galja je majstorica zanata, jedna od lutajućih Mrazovih, poslata iz Moskve za Zagreb da istraži pokrajinske Mrazove. Ona, zajedno sa rođacima Arinom i Ivanom, prozorskim namesnicima internata, predstavlja najenigmatičnije likove. Njihove tajne Vladimira čuva do kraja. Toliko su neuništivi, moćni i organizovani, da sam neko vreme mislilia da ih je Vreme Tišine i Mraka napravilo besmrtnima. Tako dobro čitaju izraze lica i gestove da podsećaju na Herbertove Bene Geserit.

Detalji i ustrojstvo Vladimirinog sveta vas neće nemilosrdno zaskakati u buljucima da bi vam dokazala da je njen svet nešto novo i originalno. Naprotiv, sve je nenapadno i majstorski odrađeno, na kašičicu i taman po meri.

Ovo je ona vrsta romana zbog kojih mi je drago što ponekad ne odustajem od čitanja domaćih pisaca. Imamo sve elemente: sajberpank svet budućnosti, potkrepljen istorijskim događajima, misteriju i kriminal, ljubav, odanost, opasnost i likove toliko dobre da sam počela da ih sanjam (pogotovo Zamju, Vladimira zna zašto). Naslovnica, iako dobra, nimalo ne odaje pravi duh romana. Po mom skromnom netalnetovanom mišljenju, skup likova kao na filmskom posteru, sa snegom i ulicama Prozorja u pozadini, dao bi pravi gotski izgled, nešto što sam zamišljala čitavo vreme, uz dozu uzbuđenja dovoljnu da ponuka čitaoca da otvori korice.

Misterija se produžava iz jednog poglavlja u drugo, verovatno po uzoru na Agatu Kristi, što je postupak koji će vas držati budne i na ivici stolice/kreveta. I iako je počelo kao istraga mrtvog deteta, navrtložilo se svega i svačega do kraja, tako da je dete postalo najmanji problem. Pravo uživanje, i drago mi je što roman nije pomodno tanak.

Eto, jedino što mogu da zamerim jeste pomalo dosadna naslovnica i nepostojanje prodajnih mesta u Srbiji.

Ostaviću vam link ka Vladimirinom sajtu, i kratak odlomak iz romana. Znam da moda hvaljenja bez osnova nikad neće prestati, pogotovo kad govorimo o knjigama koje se dobijaju na poklon ili ih pišu dragi ljudi. Takođe, ono što oduševljava mene ne mora i vas. Zato želim da imate priliku da vidite sami. Nekad se ipak desi čudo i roman bude puno bolji od osvrta.

https://www.vladimira-becic.net

„Ksaver je dobro poznavao obitelj Mrazov, i to ne samo po čuvenju, kao većina. Pripadnici ove obitelji naseljavali su Hrvatsku davno prije negoli je ona postala sastavni dio Ruskog carstva, davno prije negoli je itko znao kamo će ih tehnologija odvesti, davno prije… zapravo, svega. Mrazovi kao da su postojali odvajkada, od prvog Rasputina, a to je bilo vrijeme po kojem se danas računao početak prave Rusije. Mrazovi su tu živjeli prije Zakona o zaštiti djece, postali su dio njega i nije bilo neobično što je upravo na njihovom imanju nastao prvi internat. Svi ostali internati bili su samo kopije prozorskog internata preko puta kojeg su stajali već dobrih pola sata, vijećajući što učiniti.
„Moja gospo!“ dahnuo je mladi svećenik i prije negoli je svijetla prilika Arine Nikolaevne prešla snijegom prekrivenu cestu. Napokon netko za koga smatra da će biti na njegovoj strani, pomisli Ksaver.
„Gospodo“, uzvrati mlada žena promotrivši svu trojicu jednog za drugim. Pogled joj se trenutak dulje zadržao na svećenikovom blijedom licu. Trepnula je kratko i da je nije pomno promatrao, Ksaveru bi promakla ta mala gesta potpore. Vidi, vidi! Tko bi to rekao… pomisli, no na njegovu se licu nije vidjelo ništa. Kao i obično. Zamaralo ga je ovo bespotrebno bdijenje nad malim mrtvim tijelom koje je zasluživalo da bude ako ne sklonjeno sa zime u toplinu zidova, a ono bar sačuvano od pogleda. No, naravno, on ovamo nije bio pozvan da iskaže svoje mišljenje o dostojanstvu plavokosog djeteta modrih usana koje je ležalo u snijegu kao da spava, lica potpuno smirena i s osmijehom koji je čitavu situaciju činio još jezivijom. Čak i za Ksavera, koji nije bio sklon osjećaju neugode u nazočnosti mrtvih tijela. Ali ovaj je mali mrtvac pod njihovim nogama zračio neugodnošću. Za sve njih.
Za njega, liječnika, jer nije mogao utvrditi kako je dječak umro. Bar ne ovako, na licu mjesta, zbog čega i jest tražio da se dijete smjesta preveze u bolnicu, gdje bi mogao pristupiti obdukciji. Što je glatko odbio čelnik pokrajinske policije Grigorij Serafimovič Leskov, koji je prvo želio ustanoviti o kome se zapravo radi, da bi tek onda, s blagoslovom obitelji, mogao pustiti Ksavera da odradi svoj dio posla.
Za Leskova se neugodnost sastojala u tome što nije znao tko je mrtvi dječak: kosa mu je bila boje kukuruza, oči plave ispod spuštenih kapaka, oboje naznake da bi se moglo raditi o pripadniku neke od rijetkih ruskih obitelji nastanjenih u ovom dijelu pokrajine. Ako je dijete uopće i bilo odavde. Jer ga otac Jernej nije poznavao. Ili je barem tako tvrdio.
Iako je Leskov djelovao smireno dok je izlagao razloge zašto treba pričekati identifikaciju, a tek onda pristupiti “daljnjoj obradi tijela”, Ksaveru nije promakao kratki udah koji mu se oteo prije nego li je izgovorio riječ “tijelo”. Nitko u Carstvu nije na mrtvo dijete mogao gledati samo kao na tijelo. Jer ovo je tijelo povlačilo za sobom toliko pitanja koliko nijedno drugo. Nije ni najmanje zavidio Leskovu, ma koliko mu čovjek ponekad i ne bio simpatičan. Jer bila je ovo prva smrt djeteta otkad je on bio na čelu Ceha liječnika. I prva smrt djeteta otkako je Leskov došao iz Moskve u pokrajinu preuzeti dužnost na kojoj je bio sada. Bit će to za njega vatreno krštenje, pomisli, pa doda: Za sve nas.
Pogotovo ako se ispostavi da je dječak Rus…“

Knjige su sexy

Prava priroda opakog YA romana – Prvenac Angelike Koch

Sat, 01 Feb 2020 21:43:24 GMT

(english version below)

Kad čitate YA fantastiku dovoljno dugo, određeni motivi imaju naviku da vam zgade život, ili u najmanju ruku, čitanje. Jer svaka heroina je nesretna trapava lepotica, svaki heroj je neshvaćeni požrtvovani momak koji previše dobro skriva svoja osećanja (a zbog čega?)

Nezaobilazni momenti su kad se baš svi zatreskaju u heroinu. I kad je ona zbunjena do koske. Kad odabere najgoreg tipa za simpatiju (najgoreg u smislu da je najgore tretira, jer fizički mora biti savršen – mislim, to se podrazumeva).

Imam novosti za vas, YA roman može da se napiše i bez ovih klišea. U nekom trenutku su valjda bili originalni, ali niko nije rekao da mora jedno te isto da se prežvakava. Kad vam kažu da sve zavisi od pristupa, lažu – jedan svetlucavi vampir je sranje kako god ga opisali, u stihu, prozi, naopačke ili preskokce. Smislite nešto svoje, kao što je Angelika Koch uradila.

Angelika Koch je pisac fantastike i putnik. Napisala je roman Perniciuos – True evil, što bi se po naški dalo prevesti kao Opaki – Istinsko zlo. Ne, još uvek ga nema prevedenog po rafovima čuvenih knjižara, ali možete ga naći na Amazonu, ili poručiti OVDE

O čemu se ukratko radi?

Astra je osamnaestogodišnja devojka iz Tenesija. Nedavno je izgubila majku i u dubokoj je depresiji. Njenom ocu teško je da prežali gubitak, i kad priznaje da bi mu bilo lakše da je i Astra mrtva, ona malo poludi i odlazi za Nju Jork. Kad je nađu samu i nezaštićenu, izvesne sile zla kreću u napad (devojka je u stanju da ih vidi od kad zna za sebe, samo što misli da su u pitanju duhovi). Kidnapuju je i odvode u svoj svet, gde jedno ljudsko biće, pogotovo tako slabo kao ona, nema nikakve šanse da preživi.

Astra je jedino ljudsko biće u čudnom svetu, okružena demonima i čudovištima. Ništa nije onako kako izgleda i nikome ne sme da veruje, pogotovo ne onima koji mogu da izgledaju kao ona. Demon Vojin koji je, iz samo njemu znanih razloga, čuva i pomaže joj da se vrati kući, nije mogao više da naglasi neophodnost nepoverenja, čak i prema njemu samom. Razdvajaju se u jednom napadu demona, i njoj ostaje samo da isprati njegova uputstva, da korača za najsjajnijom zvezdom i sačeka da je on nađe.

Ali stvari nisu tako proste. Još dvoje ljudi našlo je put u čudni svet, Alek i Sagan, upavši kroz neku vrstu ‘pukotine’. Oni znaju kako da prežive. Mogu i Astri da pomognu, pod uslovom da im ona pokloni poverenje, najvredniju i najopasniju stvar za trgovinu.

Takođe, svi demonski napadi su u najmanju ruku enigmatični – određena klika želi Astru, ali ne zato što im predstavlja pretnju. Izgleda da je ona ključ za uništenje ljudske rase.

Ono što ističe ovaj roman jeste originalni prikaz emocija i proces preživljavanja.

Osećanja junakinje nisu splet jednodimenzionalnih konfuzija. Misli ne teku iz jedne plitke tvrdnje u drugu – prepliću se sa sećanjima na majku, zabrinutošću za oca, strahom za sebe i svoje saputnike. To je ono što me najviše iznenadilo, da neko tako mlad i u svom prvencu odmah udari u sred mete i zaista verno prikaže proces razmišljanja. To je moj prvi najbolji momenat u knjizi – kad se Astra ljulja na ljuljašci ispred tetkine kuće i razmišlja.

Moj drugi najbolji momenat bi bio kad se Astra već našla u drugom svetu. Vojin je odbranio od prvog od mnogih napada, ali ona vidi samo čudovište i boji ga se. Zbog nje on uzima ljudski oblik, postavši time ranjiv, i nudi joj oružje.

Treći momenat – kad čudovišni ljubimac Aleka i Sagana staje na njenu stranu. Elde ju je tek upoznala, ali je više nego spremna da je brani od bilo čega što njena prva dva ljudska bića mogu da prirede. Tada je već davno ostala bez Vojina i Elde joj pruža preko potrebnu utehu i prisnost.

I finalni četvrti momenat (ovde se osećam kao oni you tube klipovi sa omiljenim scenama iz voljenih serija) – kada Sagan stane na njenu stranu. On i Alek su nerazdvojni, videćete koliko kad pročitate knjigu, ali Sagan ima tu sposobnost da zna da li neko govori istinu, i kada Alek uredi nešto krajnje odvratno (neću vam reći šta, spoiler alert) i slaže, a Astra se uplaši da će svi biti protiv nje, osim Elde – Sagan ispadne faca. Definitivno jedna od boljih scena. Nije bitno koliko ste sa nekim prijatelj ili ne – zlo je zlo i ne treba ga sakrivati ni podržavati.

U početku sam se pitala kako je Astra putovala nedeljama sa Vojinom a da ništa nije naučila. Dobro, pešačili su puno i sva im je energija odlazila na to, i Vojin je jedan moćan besnik pa joj i nije trebalo mnogo šta pored njega. Zato su Alek i Sagan, dva ljudska stvora, puni raznih načina za preživljavanje. Njihove metode nisu uopšte nalik onome što jedan besnik poput Vojina može da pruži. Na primer, Vojin je donosio voće, i sadio semenke da bi neko kasnije takođe imao koristi. Sagan i Alek narušavaju životnu ravnotežu gde god se okrenu. Oni to zovu preživljavanjem i tvrde da drugačije ne može. ‘’Voće’’ koje joj oni donose ima srce i oči, i živa bića koja plutaju unutra. Ali više vole da ulove neku životinju i jedu meso.

Astra je u sivoj zoni po pitanju povređivanja radi preživljavanja – u principu je protiv, ali nije je teško nagovoriti. Alek obično ima jako dobre i agresivne razloge. Astra mrzi to što radi živom svetu, ali i dalje sebe stavlja na prvo mesto, što je dovodi do novih dilema i pitanja.

Baš kao što u svetu u kom se našla ništa nije kao što izgleda, isto tako ni u romanu nije sve jednostavno. Angelika nas ohrabruje da preispitamo ukorenjene istine, počev od toga da li je i koliko loše kupiti odrezak u prodavnici (možda nismo sami ubili i gledali u oči umiruće životinje, ali smo platili nekoj kompaniji da to čini umesto nas), pa do toga da biti ljudsko biće među čudovištima ne znači nužno biti i moralno najbolji. Sagan je nesrećno završio kao hibrid (pola čovek – pola demon), dok je Alek i dalje čist čovek, pa ipak su njegovi postupci u najmanju ruku upitni i odbojni.

Sad, znam da sam rekla da Vojin ničemu nije naučio Astru, ali to nije baš najtačnije. Naučio ju je da sama razmišlja i da nikome ne veruje. Naučio ju je da pomoć može da se pruži bez traženja ičega zauzvrat. Iako joj je govorio da ne sme nikome da veruje, pogotovo ne njemu, nije mogla a da ga ne zavoli kao prijatelja. U poređenju sa Alekom i Saganom, Vojin je prava oaza mira, snage i prijateljstva.

Astra kaže da nismo svi zli. Možda ne znamo za bolje.

Jedva čekam da izađe drugi deo, da vidim šta Vojin ima da kaže na Astrine dileme i kako ih je razrešila. Čini mi se da putovanje nije samo fizičke prirode i da ćemo svi doći izmenjeni na cilj.

Da biste saznali više o Angeliki, njenoj knjizi i kako da dođete do nje, ispratite ovaj link i uživajte. https://www.authorangelikakoch.com/

photos by Angelika Koch

Pernicious-True Evil YA novel – debut by Angelika Koch

When you read YA fiction long enough, certain motives tend to help form your life, or at least your reading experience. Every heroine is an unhappy clumsy beauty, and every hero is a misunderstood guy who is devoted to hiding his feelings (and what for?).

Inevitable moments include, when they’re all courting the heroine, and when she is embarrassed to the bone and boundlessly confused. When she chooses the worst type of sympathy—the worst in a sense that he is treating her the worst, because physically he has to be perfect— and I think the rest goes without saying.

I have news for you, a YA novel could be written without these clichés. At some point, they probably were original, but no one said that the same thing has to rehash. When they say that everything depends on the approach, they lie – a sparkling vampire sucks no matter how you describe it, in verse, prose, upside down or sideways. Come up with something of your own, like Angelika Koch did.

Angelika Koch is a fantasy writer and traveler. She wrote a novel Pernicious – True evil. For now, you can find this book on Amazon, or purchase HERE

What is it briefly about?

Astra is a eighteen-year girl from Tennessee. She recently lost her mother and is in a deep depression. Her father is having difficulty getting over that loss, and when he admits that it would be easier if Astra were dead too, she goes a little crazy and travels to New York. Found alone and unprotected, some evil forces attacked her (the girl was able to see them since she could remember, but she thought them to be ghosts). She is kidnapped and taken to their world where a human being, especially as fragile as her, has no chance to survive.

Astra is the only human being in a strange world, surrounded by demons and monsters. Nothing is as it seems and she dares to trust no one, especially those who can look like her. The demon named Vojin, for reasons known to him alone, is trying to keep her safe and return her home. He could not emphasize enough the necessity of distrust, even concerning himself. Separated in a demonic attack, she remains only to follow his instructions, which is to walk in the direction of the brightest star and wait until he finds her.

But things are not so simple. Two more people have found a way into the strange world, Alek and Sagan, who came through some sort of ‘rift’. They know how to survive. They can help Astra, provided that she trusts them, while trust is the most valuable and the most dangerous thing to trade.

Also, all the demonic attacks are enigmatic to say the least – a certain clique wants Astra, but not because she poses a threat. I mean, they say she is evil, but she is also too weak to harm them. As demons see it, she seems to be the key to the destruction of the human race, which they loath and want gone for good.

What makes this novel stand out, is the original display of emotions and the process of survival.

Feelings of our heroine are not a one-dimensional tangle of confusion. Thoughts do not stumble from one shallow claim to another – they are rather intertwined with memories of her mother, anxiety for her father, fear for herself and her companions. This is what I am most surprised of, that someone so young in her debut immediately hits in the middle of the target and really accurately describes the process of thinking. This is my first best moment in the book – when Astra is sitting on a swing in front of her aunt’s house and thinking.

My second best moment would be when Astra is already found in another world. Vojin has defended her in the first of many attacks, but she only sees the monster and fears him. To soothe her, he takes on human form, thus becoming vulnerable, and offers her a self-made knife.

The third moment – when the monster pet of Alek and Sagan gets on her side. Elde had just met her, but is more than ready to defend her from anything her first two human beings can stage. By then she had long since lost Vojin and Elde gives her a much-needed comfort and intimacy.

And the final fourth twist (here I feel like youtube clip with a elected scenes from favorite series) – when Sagan stands on her side. He and Alek are inseparable, you will see when you read the book, but Sagan has the ability to know if someone is telling the truth, and when Alek does something extremely disgusting (I will not tell you what, spoiler alert) and lies about it, and Astra is afraid that everyone will be against her, except Elde – Sagan turns out to be the man. Definitely one of the better scenes. It does not matter how much of a friend you are with someone – evil is evil and should not be hidden, nor supported.

At first, I wondered how Astra traveled for weeks with Vojin and learned nothing. Well, they walked a lot and all their energy went at it, and Vojin is a powerful besnik, so she did not need to learn that many things when she was with him. That is why Alek and Sagan, two human creatures, are full of various ways to survive. Their methods are not at all like what one besnik like Vojin can provide. For example, Vojin brought fruit, and planted seeds that would later also have some benefits. Sagan and Alek disturb the balance of life wherever they turn. They call it survival, arguing that otherwise it is not possible. The ‘Fruit’ that they bring her has heart and eyes, and living creatures that float inside. But they prefer to hunt an animal and eat meat.

Astra is in a gray area in terms of harming others for meat – in principle she is against it, but on the other hand,it is not so difficult to persuade her otherwise. Alek usually has a very good and aggressive reasons. Astra hates what their survival does to the living world, but she still puts herself first, which leads to new dilemmas and questions.

Just as the world in which she finds herself in, is not what it seems, thus motives in the novel are not so simple as well. Angelika encourages us to rethink entrenched truth, starting with whether and how bad buying a steak at the store is (maybe we have not killed by ourselves and looked into the eyes of the dying animals, but we paid a company that does this for us). And can the fact of putting a human being among physical monsters also put them on higher moral ground? Sagan unfortunately ended as a hybrid (half man – half demon), while Alek is still pure human, straight and everything, and yet his actions are at least questionable and repulsive.

Now, I know I said Astra learned nothing from Vojin, but it’s not the most accurate thing to claim. He taught her to think on her own and trust noone. He taught her that assistance can be provided without asking for anything in return. Although he told her not to trust him especially, she could not help herself but to love him as a friend. Compared with Alek and Sagan, Vojin is an oasis of peace, strength and friendship.

Astra says that we are not all evil. We may not know any better, for now.

I can not wait to read the second part, to see what Vojin has to say on Astra’s dilemmas and how they were resolved. It seems to me that the journey is not just of the physical nature and that we all are going to change till the end.

To learn more about Angelika, her book and how to get it, follow this link and enjoy. https://www.authorangelikakoch.com/

Knjige su sexy

Grad na dan

Mon, 27 Jan 2020 01:46:45 GMT

Moja malenkost je odlučila da ove godine više putuje. Da uopšte putuje bilo gde, ako ćemo iskreno. Jedina mana novogodišnjih odluka je u tome što, ako ne krenete odmah da ih ispunjavate, kasnije je sve teže. Zato mi je drago što je ova godina lepo počela.

Ukratko, bila sam u Pečuju, petom po veličini gradu u Mađarskoj. Jednodnevni izlet, taman da se malo promeni atmosfera, i da se uživa. Šetali smo kaldrmom starinskog grada, imali osećaj kao da smo kod kuće (osim što nismo znali mađarski, ali nisu ni oni srpski, osim one manjinske petine braće Hrvata).

Pečuj je predivan grad. Nema pasa lutalica (jednu mačku smo ipak videli), nema smeća po podu, o opušcima da ne govorimo, jedva smo našli kante za smeće. Strogi centar je raj za turiste, predivno staromodno jezgro. Dalje nismo zalazili. Inače, po svemu ostalom (plati, standardima, egzistencijalnom ludilu) Mađarska je u istom sosu kao i mi.

Sa Pečujom, sve se vrti oko broja pet. Latini kažu da su mu dali ime po pet krovova, mađari da to znači pet dimnjaka. (Predavanje o istoriji je bilo dovoljno opširno da možete da se pouzdate da sam nešto zaboravila i dobar deo pobrkala. Slobodno izguglajte šta god mislite da će vas više zanimati: regije vina, kako je džamija postala crkva, kako je lud čovek osnovao bolnicu Milosrdne braće, kako se pravi najbolji puding ikada. Po kom princu je koji kolač dobio ime i zašto. Kako se zove mađarska rakija od kajsije. Ili svratite do Megalosa i dogovorite svoju turu.)

Ukratko, prošetali smo oko svih istorijskih znamenitosti – sinagoge, crkve, spomenika, pozorišta, bolnica, trgova. Čula sam kako kažu ko je video jedan grad, video je svaki. Filozofski, psihološki i možda maličak arhitektonskog stila su bili u pravu. Iako smo se dovoljno osećali kao svoji na svome, malo koji grad je baš toliko nalik jedan drugom. A osećaj pripadanja gde god da odeš uopšte nije loš.

Притисните да бисте видели овај приказ слајдова.

Videli smo jako lepe primerke arhitekure baroknog, gotskog i objedinjanog stila, plus keramiku.

Притисните да бисте видели овај приказ слајдова.

Saznali da su Mađari jednoglasno odlučili da izbace McDonalds iz centra grada da im ne bi ružio prelep starinski izgled.

Притисните да бисте видели овај приказ слајдова.

Obišli smo dvorac, ali nismo ulazili. Za ulazak, procedura je kao za igranje kompjuterskih igrica – ulaznica je fiksna, ali svaki naredni nivo košta dodatno. Lep je i na daljinu, jelda?

Притисните да бисте видели овај приказ слајдова.

Samo da vam dočaram perspektivu, pogled preko puta izgleda ovako:

Притисните да бисте видели овај приказ слајдова.

Našetali smo se, otkrili šume katanaca, ruševine.

Притисните да бисте видели овај приказ слајдова.

Neke stvari smo propustili. Zbog zime, fontane su zatvorene, a zbog magle odlazak na vidikovac nije imao smisla. Ova fontana koju nismo videli je, recimo, predivna, povezana s plavom bojom, medicinom i bikovima.

Притисните да бисте видели овај приказ слајдова.

Što se klope tiče, izbor vam je velik. Ja sam otišla na giros u arapski restorančić brze hrane (da, našla sam šta ću jesti u sred Mađarske, umesto da se lepo pokupim u pekaru ili na gulaš kao ostatak ekipe), a posle u najbolju poslastičarnicu u gradu.

Притисните да бисте видели овај приказ слајдова.

Kako poseta bilo kom mestu da prođe bez knjižare? I to one najbolje, antikvarne. U sred grada, crvena knjižara na točkovima, svaka knjiga po 300 mađarskih valuta (otprilike 1 evro), a naslovi da vam pamet stane. Čitava jedna kutija puna naučno-fantastičnih dostignuća. Bi mi prosto žao što ne znam mađarski. Da je kojim slučajem kod nas, da su naslovi na srpskom (ili engleskom, da ne cepidlačim), nestalo bi je u sekundi.

Притисните да бисте видели овај приказ слајдова.

Većina nas je krenula iz Novog Sada, pa smo se na prizor Pečujske Trčike osećali kao kod kuće.

Притисните да бисте видели овај приказ слајдова.

Na kraju, suočeni između alternative da se smrznemo šetajući gradom ili smorimo u tržnom centru, završili smo šetajući po tržnom centru dva sata. Da me nije bilo sramota, ostala bih do kraja u poslastičarnici, ali nakon druge ture kolača počeli su malo čudno da me gledaju.

Kažu da knjige i putovanja idu zajedno. Verovatno su u pravu, i verujem da ću ove godine imati prilike da isprobam koliko. Međutim, nisam ljubitelj putopisa, ne pamtim datume i brkam imena, zato oprostite što ove slike nemaju adekvatan opis. U putopisnim tekstovima, meni su se uvek više sviđale slike, a reči sam preskakala. Možda nekom drugom prilikom, ako odem ponovo u Pečuj, zapamtim ponešto pa popunim potencijalna prazna mesta.

Do tada, putujte i čitajte knjige!

DIVLJINA NA DLANU – još slika sa putovanja

Najbolje knjige 2019.

Sun, 05 Jan 2020 02:14:13 GMT

Širom blogosfere, bukstagrama i ostalim Bogom danih socijalnih mreža već četiri dana kruže pitanja o najboljim knjigama prošle godine, kao i knjigama koje ćemo čitati ove. Niko me specifično nije pitao ni za šta, ali pošto sam ja bloger svejedno bih volela da podelim sa vama naslove koji su se meni najviše dopali, a koji su mi nekako zapali u ruke 2019. godine nove ere.

Serijal o Majlsu Vorkosiganu je naučno fantastična saga o momku s teratogenim oštećenjima kostiju koji se trudi da bude bolji vojnik od svog oca, na militarističkoj planeti koja prezire mutacije. Ima mnogo prepreka, ali Majls im je dorastao. Luis Mekmaster Bižol je neko čijim delima se vraćam s vremena na vreme, i ponovo iščitavam serijal. Nikad ne dosadi.

Knjige Stivena Kinga su se dosta čitale, počev od Mračne kule, pa nadalje. Presudni momenat je bio kad je revolveraš progledao kroz Edijeve oči. Najbolja knjiga serijala je Čarobnjak i staklo. Za sada mi je favorit Talisman, avantura jednog dečaka koji može da putuje kroz paralelne svetove. Kod Kinga je trik u tome što vas oduševi prvom rečenicom – početak je uvek bomba – onda vas zavuče u narednih stotinak stranica, nešto kao psihička priprema na zaplet, a kraj je uvek lutrija, nekad bobar, a nekad može biti i bolji. Mogu samo da vam kažem da je galeb iz Talismana toliko fantastično odbojno opisan, da neko toliko ne postigne ni sa opisom čudovišta.

Pračet je nezaobilazan, sad kad gledam spisak čini mi se da sam najviše njega i Kinga čitala. Apsolutni hit je Dobra predskazanja, serija je čak ispala mnogo bolje, naglašavajući bitne momente koji su u knjizi ponekad samo okrznuti. Ako do sada niste čuli o čemu se radi, demon i anđeo se udružuju da spreče Apokalipsu.

Ričard Morgan: Digitalni ugljenik, Slomljeni anđeli, Probuđene furije – odličan serijal. Ljudi su na Marsu pronašli arheološke ostatke drevnih civilizacija, spremno su prihvatili njihovu tehnologiju i raširili se starim vanzemaljskim carstvom širom Univerzuma. Takeši Kovač je vojnik, ima svoje misije, menja tela shodno okruženju i pokušava da uradi ispravnu stvar. Nadam se da će druga sezona serije ostati verna prvoj, tj da će biti podjednako dobra. Možda bih ove godine mogla da pročitam još neku Morganovu knjigu.

Nesbo je prošle godine postao moj omiljeni pisac krimića, uglavnom zato što do zadnje stranice nisam mogla da pogodim ko je šta uradio. Od jedne do druge knjige u serijalu o Hariju Holeu, majstorski se izveštio u zapletima i suspensu. Postoji taj mali problem oko Harijeve nefunkcionalnosti, ali sve dok mu je policijski posao najvažniji, sve je u redu. Možda detektiv jednog dana pronađe svoj sretan kraj.

Džastin Kronin spada u one pisce koji mogu da napišu trilogiju čija jedna knjiga ima približno hiljadu stranica, i da opet radnja bude toliko zanimljiva da je pročitate za par dana. Ukratko, vampiri u rojevima i grupa odabranih koja pokušava da ih se otarasi.

Znam da uvek govorim da je Lok Lamora najbolji lik ikad napisan, i da nema boljeg pisca od Skota Linča, ali Li Bardugo je prišla dovoljno blizu da svojim likovima parira Trnu Kamora i njegovoj družini. Li ima Kaza, Kaz ima svoje ljude, oni imaju šeme za zarade i preživljavanje.

Rik Riordan je pisao o Persiju Džeksonu, sinu boga mora i doživljajima koje heroj mora da obavi u ime bogova. Za one kojima se Hari Poter jako dopao, a mrzi ih da iščitavaju po sto prvi put, ovaj serijal bi mogao da bude lepa promena.

Piter V. Bret i Demonski ciklus. Pa, taj serijal još uvek nisam završila, fali mi peti deo, ali do sada pročitano je dobro, originalno i sviđa mi se. Demoni izlaze iz utrobe zemlje i tlače čovečanstvo. Ljudi se sakrivaju iza runa, sve dok se ne pojavi junak, i onda kreće borba.

Haruki Murakami me pomalo smorio sa 1Q84. Jedan trenutak je trajao tri duga poglavlja. Onda sam probala druge knjige i shvatila da previše Murakamijevih knjiga nije dobro. Jedna u deset godina, taman.

Na spisku su se našle Belgarijada i Malorijada od Dejvida Edingsa. U pravu su ljudi kad kažu da ih treba čitati u osnovnoj školi. Taman da lepo navuku buduće fantastičare da nam se pridruže. Elem, družina kraljeva, prinčeva, jogunastih princeza i prgavih čarobnjaka kreće inkognito u velike avanture spašavanja sveta od vaskrslog boga i njegovih poludelih slugu.

Brandon Sanderson piše kao nezdrav, nedavno nas je obaveštavao koliko ima do kraja novog romana, koliko je reči dnevno napisao i kad je završio. Knjige su mu fantazija. Ono što sam pročitala mislim da se kod nas prevodi kao Arhiva olujne svetlosti. Znate već, drugi svet, magija, spašavanje sveta, heroji, robovi, zaštitnici… Ali niko to ne radi bolje od Sandersona.

Li Čajlda sam počela da čitam na engleskom. Sa njim i likom Ričerom nema dileme, Ričer uvek pobeđuje. S njegovim knjigama sam kao kod kuće. A da, krimi romani su u pitanju, Ričer je bivši vojni policajac, sad je lutalica i ponekad priskoči nekome u pomoć.

Pomalo sam skrenula i u druge žanrove.

Devojka iz voza Pole Hokins mi se dopala, analize Skota Peka takođe. Lađa brža od vremena (Dragan B. Damjanović) je bila prijatan odmor. Sahranite mi srce kraj Ranjenog kolena je bila toliko dobra da sam nakon nje našla gomilu drugih knjiga o Indijancima. Podsetila sam se koliko su Agata Kristi i Artur Konan Dojl dobri. Sa nekim drugim bestselerima sam se razočarala. Mekenzi Li je bila prijatno iznenađenje.

Naravno, čitalo se i domaće. Zoran Jakšić, Boban Knežević, Mirnes Alispahić, Tihomir Jovanović. Nisu razočarali. Zapravo, oduševili su me.

A šta se kod vas čitalo i kako vam se to dopalo?

Još nešto o knjigama OVDE

slika je konačno autorska

Kako do Nove godine

Sun, 29 Dec 2019 04:59:26 GMT

Kako se u domu mome gostoprimljivom slavi Nova godina?

Pokušaću da vam dočaram, mada ne obećavam da ću sasvim pogoditi sve detalje, s obzirom da se zadnji put ovaj event desio pre cirke dvanaest meseci, a i inače se ne dešava češće od jednom godišnje.

Sve bi trebalo da počne od kićenja jelke, jelda? Jelku smo nekad davno kupili kod Kineza, sklapa se iz tri dela, ako ne računamo postolje, i nekada je bila višlja od moje pokojne babe (sad samo otprilike računamo da ima metar i po u visinu). Dakle, pošto želimo što manje da se saplićemo o ovaj monumentalni spomenik tradicije, u našoj krletki za troje, izbegavamo kićenje do zadnjeg momenta.

Šta onda radimo prvo? Odemo u supermarket krcat ljudima koji su radili čitavo vreme i nisu ranije stigli u kupovinu, natrpamo gomilu stvari sa nekakvih akcija (pudinge, ribe, brašno, šećer, ulje, slatkiše i ostale gluposti) i pokušamo da strpljivo čekamo u redu punom podjednako napižđenih ljudi koji posle moraju sami da tegle po sto komada jaja i dvadeset kila margarina, i još koječega u približnim količinama. Sreća te je nas troje, te pravimo klopu samo za desetoro ljudi pet dana unapred.

Na sam dan D, 31. decembra, svi izbauljamo sabajle na sastanak kod šanka. Dok pijemo kafu, pitamo se gde postaviti jelku. Između gomile nelogičnih i smešnih predloga (da sastavimo samo trećinu jelke, ili da je postavimo na terasu), odlučujemo da sačekamo do naveče, možda nam sine nešto pametno. Prave se planovi ko će šta da kuva (mater), ko će da pravi kolače (ja, s tim da se računa da ću opet nešto zasrati pa će mater pre toga da napravi normalne kolače, uglavnom one koje brat voli), ko će da trkne do prodavnice ako nešto nedajbože zafali (ja, jer ja ništa ne radim), i tako.

Kako tradicija nalaže, taj dan se kuva u nenormalnim količinama, a dok se čeka da nešto provri, usisava se, čisti i sređuje. Menjaju se zavese, prekrivači, posteljina, miljevi i stoljnjaci, dubinski čisti svaka dostupna površina. Svaka akcija traje triput duže od predviđenog, osim ako je ne izvršava stručnjak (mater).

Malo se i zabavljamo, tj. slušamo muziku, a koju, to zavisi od toga ko se prvi dokopa kompjutera. Mater pušta Petra Grašu (kladim se da to niste dugo čuli), a kad počne da peva, brat prebacuje na neku svoju psihodeliju uz koju nas sve zaboli glava, što nam olakšava da se posvađamo, uglavnom oko gluposti.

Kad se kuhinja oslobodi, ja prelazim u akciju, tražim drevne recepte za kolače (posvađamo se još jednom ko će šta da jede a šta od toga ja imam živaca da gnjavim po vangli tri sata).

Mater ode da čisti toalet i da se istušira. Do tada je već maksimalno napižđena i umorna i jedva čeka da se uvali u krevet, iako je tek osam sati naveče.

Brat izjavljuje kako jedino on radi nešto po kući pa kreće u lov na ukrase za jelku. Delovi jelke se nalaze u špajzu, a ukrasi i lampice su enigmatično raspoređeni među raznim kutijama na vrhu ormara. Potraje dok ih pronađemo.

Dok ja pravim kuglice (keksi, suvo voće, čokolada i tome primereni sastojci, racept u inbox), brat nakači slušalice, uključi psihodeliju na privatno, i krene da kupusa jelku. Jedna nogica za postolje vazda fali, a najgornji deo jelke se klima pa uključujemo sve inžinjerske sposobnosti dok ne rešimo problem.

Kad smo bili mali, stavljali smo komadiće vate između grana da liče na oblake, ali kako smo skontali da prave više smeća nego koristi, samo smo kupili više traka. Ionako je običaj dodati svake godine makar jedan novi ukras na jelvu. Običaj je i da se sve što dobijemo na poklon druge polovine decembra smesti ispod jelve, valjda da inspiriše izobilje za narednu godinu. I tako se moj brat isključi, sluša muziku i pretvara se da ništa drugo ne čuje, i umetnički razbaca ukrase. Kad završi, obično treba još jednom da usisamo. Možda i da popravimo ponešto po jelvi.

Pošto smo imali mesec dana da posmatramo umetničke egzibicije komšijskog novogodišnjeg ukrašavanja, tačno znamo šta ćemo sa našim lampicama: što dalje od prozora, goblena, televizora i bilo kakvih vidljivih površina. Iz nekog razloga, svi se složimo da nas nervira kad nam nešto trepće u vidnom polju. Smotamo to nekako oko jelke, smanjimo im zvuk do kraja i zaboravimo da su tamo.

Onda na red dolazi sređivanje, brijanje, depiliranje, pranje kose, tuširanje, mazanje… Još jedan običaj kaže da moramo biti doćerani, u novim stvarima, otprilike kao za izlazak. Navodno, dok smo još dočekivali Novu u pidžamama i krevetu, čitavu smo godinu nakon toga proveli u pidžami i krevetu (ili makar pola od toga).

I tako. Dakle. Propisno obučeni, sedimo ispred televizora i šaltamo kanale, čekamo ponoć i nerviramo se jer nema ništa ne TVu. Ništa novo, svakako. Brat se seti da ima neke filmove koje još nismo gledali. Pokuša da ih pusti, ali kako je TV neki najnovji nadrkani model kupljen na popustu, odbija da učita zvuk sa USBa, a ponekad i sliku. Konačno postižemo kompromis sa laptopom i nekim crtaćem.

U ponoć ne moramo da gledamo na sat – kreće vatromet, komšije bacaju petarde sa terase, pojačavaju Grand paradu i po odsečnim tup-tup zvucima iznad glava pogađamo da vežbaju folklor.

Porodično si čestitamo (Sretna Nova godina, sve najlepše; Dobro, hvala, pusti me sad), i u dvanaest i petnaest mater je već u horizontali, u pidžami i hrče. Boli je uvo što komšije slave za čitavu zgradu.

Naredni dan je, po običaju, odraz za narednih dvanaest meseci. Zato pričamo jedni drugima optimistične stvari, kao završiću fakultet, kupiću auto, zaljubiću se, neko će se zaljubiti u mene (i biće normalan, u granicama današnjeg ludila, naravno). Pravimo se da smo vredni, pa izvlačimo goblene koje smo zadnji put videli prošlog prvog januara. Ispletemo par redova na čarapi, sašijemo pokoje dugme. Igramo igrice na kompu, čitamo knjige, pomalo spavamo. Krkamo, debljamo se. Te dve-tri kile nemamo gde da skinemo jer ništa ne radi za praznike, pa se baš lepo prime i namnože oko Božića, srpske Nove i slave. Ignorišemo komšijske optimistične pokušaje da nas dignu na noge uz pomoć reprize sinoćnjeg programa.

Drugog januara već je sve po starom, i dok ja negde u glavi mislim da niko normalan ništa ne radi od 25. decembra do 15. januara, stvarnost rada za privatnike ubija svu romantiku.

Petog dana bacamo supu, pola stvrdnutog hleba nudimo vrapcima na terasi, kukamo što nema ništa slatko, i odbijamo da jedemo isti ručak svaki dan. Zvanično – kolaps. Srećom, pa je već vreme za Božić i sarme, punjene paprike, pečene pilće, šampite, kolač sa kokosom (bratov omiljeni), česnicu, domaći hleb, božićnjak, rusku salatu i još malo komšijskog programa.

Sretna vam Nova godina! Sve najlepše! Želim vam puno zdravlja, sreće i ljubavi, dosta knjiga, dobre komšije i teretanu koja radi 24/7.

Blogeta u akciji

Slika moja, kao i čokolada sa slike

Samo posao

Fri, 27 Dec 2019 23:05:59 GMT

Krčma je bila uredna. Lucije je to znao da ceni, s obzirom da je na prste mogao da nabroji sva dobra mesta na kojima je svirao i prespavao.

Večeras neće biti posla za njega, znao je to i bez da pita. Paravojni odredi motali su se okolinom, i nenaoružani seljaci su pazili da ne izlaze iz kuća više nego što treba. Večeri su bile sumorne bez posetilaca u krčmi, te stoga i neprofitne.

Morao je da posegne u štek za crne dane, onaj koji je držao ušiven s unutrašnje strane pojasa, da bi platio prenoćište unapred. Krčmari, postariji bračni par, oboje debeljuškasti i prijatne naravi, bez reči su odmerili kutiju s violinom na njegovom ramenu, na šta se sumorno osmehnuo i slegao ramenima. Započeli su priču o tome kako je nekad bilo više posla, kako se narod prozlio, ali ne njihov, već onaj tuđi, što je preko granice dolazio da im smeta i unosi nemir.

Pričali su mu kao da je on poznanik koga dugo nisu videli, kao da je poverenje u njega potpuno opravdano. Lucije je, nekarakteristično za sebe, osetio ubod sažaljenja, valjda zbog njihove prostodušnosti. Takvo ponašanje ocenio je kao ludost. Za vreme rata, pogotovo na granici, jezik je najbolje držati za zubima.

-Koliko dugo nemate posla? – upitao je, pretvarajući se da samo o tome mari.

-Dugo već – čovek, zvao se Milutin, odmahivao je glavom.

-Razmišljamo da zatvorimo i odemo kod rođaka za Beograd – rekla je žena, ali muškarac je stisnuo usne i skrenuo pogled. Lucije je znao šta to znači. Naslušao se izgovora za medalju: ovo je moja dedovina, očevina, moje ognjište i moje dece – ne idemo nikud. I njegovo omiljeno: ostaviće nas na miru, nismo naoružani i nemamo ništa. Video je da, upravo suprotno, takve izjave privlače vojsku poput crvenih plašteva.

-To ne bi bila loša ideja – rekao je, gledajući čoveka. Gledala ga je i žena, čekajući šta će odlučiti, hoće li prevagnuti. Nije bio prvi put da razgovaraju o tome.

-Rat će proći – Milutin se namrštio. – Neće večno trajati.

-Tačno tako – Lucije se složio. – A kad prođe, zemlja će vas čekati. Ovo mesto, ako ga spale, izgradiće se. Međutim, ako šta vama bude…

Žena je prinela ruku ustima, kao da joj pomisao da neko može da joj spali kuću nije ranije pala na pamet.

-Pobogu, Marta – čovek zastenja. – Idi donesi muzičaru nešto da jede.

-Ima malo ovčetine, paprikaša i hleba – reče Marta. – Ostalo je od večere, nismo nikog očekivali. Da li ti je to po volji? Izvini, ni ime ti ne znamo.

-Luka – slagao je, jer je to ime odgovaralo podneblju i jer je pravo ime koristio samo pri zaključivanju Ugovora. – Savršeno je – dodao je s velikim osmehom na njeno pitanje o hrani, što joj otera utvare straha iz očiju. Jednom mu je rečeno da živeti u strahu znači umirati pre vremena. Ako se već mora umreti, jednom je dovoljno. Naučio je da u smrti nema ništa strašno, samo u trenucima koji joj prethode.

Žena nestade iza šanka u kuhinju. Milutin je sačekao da se začuje lupnjava lonaca i tanjira, pre nego što ga je uhvatio za ruku i sproveo do stola u ćošku, odakle neće moći lako da razgovara sa Martom.

-Slušaj, ne znam šta hoćeš, mi smo ovde miroljubivi, ne mešamo se u politiku i ništa nas ne zanima. Zašto ne prestaneš sa pričama o ratu? Dovoljno je što onaj vražji Zoran prenosi vesti i plaši narod.

-Šta hoću? – iznenadio se što je uopšte razmišljao da odgovori na ovo. Nije hteo ništa, osim da zaključi Ugovor. Nipošto nije planirao da se petlja u prirodan tok stvari. – Da budem iskren, ne znam. Voleo bih da se odmorim. Bežim već danima, ne mogu više. Ovaj rat izvlači najgore iz ljudi, ružne stvari. Gadno je to gledati.

Milutin je zatečeno zurio, verovatno se pitajući da li ima posla sa dezerterom.

-Pre dva dana bili su u selu, kako-se-zove – Lucije odmahnu rukom negde put severa, ali kao da ni sam nije bio siguran. – Dvadeset njih, možda i više, do zuba naoružani. Iza njih ništa nije ostalo.

Svakom drugom bilo bi dovoljno i toliko, ali Milutin se i dalje tvrdoglavo opirao. Lucije je mogao da vidi da je čovek zapeo u sopstvenoj stvarnosti, i sve dok god rat bude držao kao ličnu uvredu protiv poretka koji je stvarao za sebe i svoje, mogao je isto tako pričati zidu.

Zastade između stolova i okrenu se na peti, tako da se Milutin zabio u njega. Lucije ga pridrža.

-Reci mi da si makar decu poslao kod rođaka – na kratko je pogledao put porodičnih slika po zidu iznad šanka, što krčmara natera da učini isto. Većina je prikazivala porodične momente, na nekima su deca stajala sama i osmehivala se. Na poslednjoj u nizu visok momak dvadesetih godina grlio je sestru možda koju godinu mlađu. – Šta god, samo skloni slike da ih ne vide.

-Nisam ih slao, oni… – krčmar naglo ućuta. Lucije prokle u sebi.

-Momak se prijavio u vojsku? – upita tiho, bez osude. – Ako ostaviš slike, neće biti bitno ni da je kod rođaka. Videće ih, pitaće gde su ti deca, i spaliti sve do temelja samo zbog sumnje. Za…

Zamalo da pomene Božje ime; zaustavio se na vreme. Ne mora baš da Mu oglašava gde se nalazi. – A ćerka?

-Ivana? – Milutin je hipnotisano zurio. – Gore je. Rekli smo joj da ne silazi ako dođu.

-Oni nisu gosti, i doći će. Dvadeset naoružanih krvoločnih muškaraca. Pretražiće sve i svakoga. Njima nećeš moći da objasniš da te politika ne zanima, da ih samo nahraniš i ispratiš dalje. Uzeće ti sve, i što je još gore, uzeće ti dušu.

-Slušaj… – čovek se borio da ne povisi ton, da odagna slike koje mu je Lucije sugestivno posadio u um.

-Ne, u redu je, shvatam, ti si principijelan čovek, briga te šta će biti s tobom, a krčma… ko je jebe, obnoviće se, zar ne? Ali, možeš li mirno da gledaš kako ti siluju ženu i ćerku i zakuneš se da vam to neće upropastiti živote? Da je vredno ostanka? Pod uslovom da vas ostave u životu.

Milutinu se razrogačiše oči, kao da može da vidi prizor pred sobom.

-Ne bi oni… – poče polako, s otporom, željan da još jednom opravda ostanak.

Prenula ih je lomljava na samo par koraka od njih. Lokva paprikaša širila se preko prevrnutog poslužavnika i krhotina tanjira. Hleb se otkotrljao pod sto, i Lucije je mogao da čuje meko tup kad se sudario s nogom stola. Marta je stajala iznad haosa, s rukama na ustima, boreći se da ne vrisne.

Lucije se trudio da priča tiho, da po svaku cenu ubedi čoveka. Previše se zaneo i nije je primetio na vreme. Čula je najgori deo.

Prebacila je pogled velikih plavih očiju s njega na Milutina. Mogao je da oseti kako poseže za mužem, bespomoćna u strahu, i traži zaštitu, utehu.

-Milutine – prošaptala je.

Muškarac opsova, i nju šeprtljavu, i Luku lajavog, i prokleti rat i glupe glasine. Ona zajeca i pobeže u kuhinju, a on vičući krenu za njom.

Na njega su zaboravili. Osećao je da neće tako skoro prestati da se svađaju. Žena je sad vredno parirala argumentima koje joj je Lucije tako neoprezno pružio.

Zakoračio je, sagnuo se, zadigao karirani stolnjak i pružio ruku za hlebom. Potapšao je veknicu, otresajući potencijalnu prljavštinu. Po svoj prilici, to će mu biti jedini obrok večeras.

Podesio je ranac i violinu na ramenu dok se uspravljao. Preskočio je prosutu večeru, prošao kraj kuhinje (Jebala te krčma, još večeras ima da se spakujemo, čik da vidim da nas sprečiš…) i popeo se na sprat.

Na slaboj svetlosti meseca što je dopirao kroz prozor s dna hodnika, izbrojao je šestoro vrata. Šest portala za različite živote, šest različitih priča. U jednoj od njih spavali su Milutin i Marta, u drugoj Ivana, treća je pripadala sinu pre nego što mu je krv uzavrela dovoljno da pomisli da je dobro igrati se rata.

Ako iz prve uđem u neku od soba za goste, ako promašim domaćinove, ništa se neće desiti.

Bilo je to kao da pokušava da baci pasulj. Vrlo neprecizna metoda proricanja, u svakom slučaju. Mogao je on i bolje.

Osećao ih je, neumitnu silu šibanu demonima, crnu i prokletu. Da je hteo da se meša, ne bi mogao da ih zaustavi. Odluka je davno pala.

Pokušao sam, pomislio je, osluškujući glasove iz prizemlja. Pokušaće i sutra, možda i prekosutra, sve dok ga sila koja ga je dovukla dovde ne povuče na neko drugo mesto.

Uzdahnuo je, prišao prvim vratima i otvorio ih, isprva oprezno, u slučaju da se iza njih krije devojka. Umesto nje, našao se oči u oči sa mladićem plavih očiju, nalik majčinim, i plave kose. Vedro se smešio, zagledan ni u šta.

-Soba mog brata – Lucija prenu glas.

Skrenuo je pogled sa portreta na magličastu priliku devojke. Pod bledom mesečinom što se prikrala kroz prozor, delovala je nestvarno, u beloj spavaćici koja nije otkrivala ni godine ni obline, lica zaklonjenog zavesom duge tamne kose.

-On nije ovde – Lucije tiho zatvori vrata.

-Da li si ikad sanjao nešto što se ostvarilo? Mislim, ne znam da li se zaista… Ali, delovalo je tako stvarno.

-Šta?

-Bojan – pokazala je mimo, ka vratima. Prišla je kao da je htela da ih otvori, da pogleda, da se uveri. Ali stala je, podigla pogled ka njemu, presekla ga poput udara struje.

-Sanjam da mi govori da bežim. Viče na mene da pobegnem što dalje mogu, da ne slušam roditelje – zaćutala je za trenutak, tišinom ukazavši na nesaglasje glasova iz kuhinje. Njen glas bio je mek, baršunast, zavodljiv, i Lucije, gledajući njene oči duboke poput neba, oseti potrebu da joj strgne spavaćicu, da zakopa lice u slap njene kose, da prisloni usne na njene i gladno je liši daha. Koža ga je bolela za njenim dodirom, prsti kao da su imali sopstvenu volju, željni da je zagrle. – Prošlu noć… zvao me je sebi. Rekao mi je da se ne bojim, da će sve biti u redu. Ali neće, zar ne?

Lucije je ćutao. Mogao je da joj se predstavi pravim imenom. To bi joj produžilo život, ali i bol. Teško proguta, pritisnut težinom njenog pogleda.

-Nešto se promenilo, i ti si sad tu. Kasno je za bežanje – gledala ga je, činilo se dugo. – Moj brat je mrtav, zar ne?

Otkud bi on znao za njenog brata?

-Ne želim da ti se išta loše desi – reče Lucije.

Njegov glas kao da rastera magiju kojom ih je devojka obavila, zaštitila od spoljnjeg sveta, za časak ukrala od protoka vremena.

Ustuknula je i skrenula pogled.

-Ove sobe preko puta su prazne – rekla je drugačijim glasom, hladnim i poslovnim. – Uzmi koju hoćeš.

Ušla je u sobu do bratove, ne osvrnuvši se. Čekao je da čuje zaključavanje vrata, uzalud. I sama mu je rekla – kasno je za bežanje.

Te noći ništa se nije desilo, uprkos nagomilanim slutnjama i proganjajućem osećaju opasnosti. Lucije jedva da je spavao. Svaki put kad bi se prenuo, očekivao je da čuje vriske, da ga vatra proguta.

Ujutro je, neznano zašto, doplatio za još jedno prenoćište.

Ipak je to bio samo posao.

Milutin je kasnio sa doručkom jer Marta nije htela da mu pomogne. Bila je na spratu, pakovala stvari i proklinjala dan kada se udala za njega. Protutnjala je kroz šank samo da skine slike sa zida.

-Izvadi ih iz rama, tako ćemo imati više mesta u koferu – progunđao je Milutin, na šta je Marta tresnula slike ispred njega.

-Onda ti to uradi!

Odmarširala je dalje, nimalo odobrovoljena time što je on konačno pristao da joj se pridruži.

To je ludost!, mislio je. Izaći napolje, u rat, sa koferom u ruci i nadati se da će biti brži od profesionalnih vojnika i podjednako nevidljivi, da će imati sreće da prežive do Beograda. Ma, samo do granice da im je doći. Da su krenuli ranije, kad je rat još bio glasina, mogli su imati šanse. Sad… sad nije znao šta da misli. Bio je ljut, i iako je poštovao drevno pravilo gostoprimstva, iskalio se na muzičaru kad ga je video kako se vuče niz stepenice sa violinom pod pazuhom.

-Danas nema doručka. Ako hoćeš nešto, sam napravi.

Muzičar se naklonio, pokvarivši utisak kad je otpuhnuo plave kovrdže sa očiju.

-Mogu nešto da smućkam – oklevao je, kao da je znao kako bi ga Marta prebila da ga zatekne u svom carstvu. Ali danas je drugo vreme, drugi prioriteti. – Hoćeš nešto i za vas da napravim?

Milutin je progunđao nešto neobavezno. Ne bi mu smetalo da jede, ali bi mu smetalo da prihvata dalje usluge od stranca. Od čoveka koji mu je preokrenuo život naopačke. Uostalom, sumnjao je da neko tako mlad zna i jaje da skuva.

-Nemoj nešto da zapališ! – doviknuo je za njim.

Trebalo je da bude lako, jednom kad su odlučili. Da spakuju pare, uspomene, par gaća i sendviča i – ćao. Što je dan odmicao, to je Milutinu bilo jasnije da ništa nije tako prosto kao što je zamišljao. Marta je mučila i sebe i njega, brecajući se na svaki pokušaj da pomogne. Napad panike stigao ju je u kuhinji. Milutin je pomislio da je Luka napravio nešto što nije trebalo, iako ga je upozorio i iako je doručak bio ukusan. Plakala je nad oklagijom, prvim poklonom koji je dobila od svekrve. Verovatno i jedinim, koliko je Milutin znao svoju mater. Palo mu je na pamet da bi trebalo da je zagrli, uteši, kaže nešto ohrabrujuće. Nekad mu se sviđala njena strast, sentimentalnost. Sad je samo smetala.

Ivana, s druge strane, uopšte nije izgledala zainteresovano za buduće planove. Tumarala je po kući poput duha, valjda se opraštajući od zidova. Milutin nije mogao da ih shvati. Žene, gunđao je ispod glasa onda kada je bio siguran da ga neće čuti. Jednom kada je postavio svoj um na stazu odlaska, razmišljao je samo o onome što ga čeka, ne i šta ostavlja.

Primetio je da, za sve to vreme, Luka nije radio ništa praktično. Šetao je okolo, razgovarao s Ivanom, drndao violinu i posmatrao. Jednom su im se pogledi sreli, Milutinov unezveren jer ga je žena upravo isprašila zbog neke gluposti, Lukov zamišljen. Pomislio je kako njihov zloguk gost samo čeka da im vidi leđa pa da preuzme mesto. Pitao se da li bi se Marta predomislila kad bi joj to rekao.

A onda je došlo veče, i bilo je kasno.

Lucije ih je posmatrao kako se razvlače, pitajući se da li im je srce zaista u odlasku. Pomišljao je da ih usmeri, ubrza; jedan pogled u Milutinove oči bio je dovoljan da se predomisli. Bili su kao paničari pred poplavu – niti gde pobeći, niti mirno sesti i sačekati. Čekao je i on, osećajući damaranje srca kako se diže do grla.

Marta je ušla u kuhinju da skuva kafu pred polazak. Milutin se vajkao da li da napiše pismo sinu, u slučaju da se prvi vrati kući, i gde bi ga sakrio. Ivana nije ništa komentarisala.

Osetio ih je kad su prišli kući. Došli su sa svih strana, postavili stražare. Nisu se zamarali drugim seoskim gazdinstvima – šćućureni u sopstvenom strahu, seljani su od svojih domova načinili selo mrtvih. Bez svetla, bez pokreta, bez i najmanjeg šapata. Samo je kod njih gorelo, senke se rasplesale duž prozora. Da postoji odred neprijatelja, baš tu bi se utaborio, u luksuzu gostionice.

Vazduh je postao leden od predosećanja i pre nego što su ušli. S oružjem na gotovs, petnaestak vojnika se raširilo kao da ulazi u svoje.

Ivana je prigušeno vrisnula i strčala uz stepenice. Vojnici se zacerekaše i trojica pođoše za njom. Milutin je pokušao da im stane na put – zaradio je udarac u stomak i vilicu. Istrčavši iz kuhinje, Marta se prekrstila, bleda u licu, šarajući po njihovim prilikama s vriskom u očima.

-Pobogu, ljudi, pa svoji smo – rekla je. Činilo se da misli da će to biti dovoljno da preseče zverstvo u korenu. Ljudi jedva da su je pogledali, pretražujući prostorije.

-Videćemo – reče vođa, gologlav i mačijih pokreta. Vojnici bi ga tu i tamo okrznuli pogledom, tražeći naznake naređenja, delajući efikasno i bez reči. Upravo ta hladnokrvna uvežbanost kao da je saopštila Marti da oni nisu ‚‚svoji’’ ni sa njima ni sa onima preko.

-De nam postavi nešto da založimo, kad si već tu – vođa se obraćao njoj, ali su mu oči pratile Milutinov pokušaj da dopuzi do šanka, bliže ženi. – Posle, kad se malo zagrejemo, možemo da se dogovorimo kako da pomognete našoj stvari.

Marta je drhtala, ali je poslušala.

Još jedan vojnik nestao je na spratu. Milutin je unezvereno ispratio njegove korake, pogledom zveri saterane u ćošak.

Lucija nisu pitali ni za ime ni za isprave. Efikasnije je bilo uzeti njegov ranac, rastresti stvari po stolu i jednu po jednu bacati na pod. Rašiti ranac i izvući tri kompleta dokumenata, validne i sa pečatima, na svakom njegova slika i drugo ime – jedno za njih, drugo za one preko, treće za jednu od neutralnih zemalja.

-Naredniče – vojnik ga pozva, pruživši mu papire. Ovaj ih bez reči pregleda, složi i ubaci u gornji desni džep jakne. Lucije je dobro zapamtio mesto.

-Ti si neki špijun, bogati – narednik se podsmehnu.

-Ja sam muzičar – obazrivo će Lucije. Bilo je nečeg u čovekovom pogledu što ga je sprečavalo da se opusti.

-Je li? Aj da čujem!

Oprezno uze violinu. Uspeo je da izvuče mračnu melodiju, vrcavu i tečnu. Nije imao tremu pred psima rata. Ako je verovati legendama, upravo on ih je slao u pokolje.

-A ne, ne – narednik ga prekinu, široko se osmehujući. – Pevaj. Ostavi violinu i pevaj. Hoću glas da ti čujem, muzikantu, a ne tu škripu.

Vođa ga je neumoljivo gledao, dok su se drugi smejuljili. Lucije bez reči ostavi instrument.

Sa sprata se začu vrisak, šamar i lupanje vratima, potom muški smeh. Zvučalo je kao da je devojka pokušala da pobegne. Lucije je pretpostavio da su sve do sada pokušavali milom da je privole. Bilo bi bolje za sve da se prepustila. Milutin zakuka, na šta ga najbliži vojnik nogom šutnu u glavu. Nastavio bi da ga šutira, ljut što je dole, što mora da čeka na svoj red, da ga vođa nije opomenuo.

-Dosta – rekao je. – Ovi ljudi su naši saveznici, treba da nam pomognu i olakšaju ratne muke. Štaviše, to je njihova dužnost, jer se mi borimo za njihovu slobodu, dok oni ne rade ništa. Je l’ tako, domaćini?

Vođin ljubazni glas unosio je više straha i panike nego da je vikao. Kad čovek viče, u isto vreme ubeđuje sam sebe. Takvog bi možda mogao da odgovori. Kad čovek priča ovako mirno i uvereno, voze ga neki drugi demoni, oni nad kojima Lucije nema vlasti. Konačno je prepoznao razlog sopstvenog nemira u vođinom prisustvu. Ludilo pravednosti, nešto sa čim nije mogao da radi. Nisu sva zla ovog sveta poticala od njega. Najgora su ona koje čovek sam sebi izmisli.

-Tako je – Marta postavi posluženje, gomilu čašica na tacni, flaše koje je predusretljivo spustila sa polica na šank, bliže njima. – Mogu li da se pridružim ćerki, da joj pomognem?

Lucije zatvori oči, dok su se vojnici cerekali i rugali.

-Baba, nisi normalna – reče jedan.

-A šta joj fali, pogle sisa – drugi će.

-Vodi je ti onda gore.

Odveli su je, dok je Milutin otvoreno jecao. Neko ga šutnu da ućuti.

-Pevaj, muzikantu, šta spavaš – vođa tresnu opasač na sto ispred njega i sede pored.

Lucije pusti glas.

Na pola druge pesme, vođa je ustao i otišao na sprat.

Preklali su ga na trećoj strofi pete pesme, na mig koji je dao vođa dok je silazio niz stepenice i zakopčavao pantalone. Nosio je izraz sumorne pravednosti, pogledom prelazeći po Luciju i krvavom Milutinu kao da su predmeti. Klimnuo je jednom od svojih, na šta se vojnik došetao iza Lucija, izvukao nož i prešao preko njegovog vrata.

Muzikantovo telo se sručilo na pod, dok se Milutin borio da savlada vrisak. Zamagljenog pogleda, drhteći od straha i nemoći, pratio je kako vojnici silaze i penju se na sprat, njegovoj Ivani, njegovoj Marti. Zaboravio je da ih broji. Čekao je da i njega dokrajče.

Bio je nejasno svestan da se smeju i piju. Izabrao je da ne sluša, iako su se reči poruge urezivale duboko u sivu masu. Oni koji su bili na spratu, hvalili su se kako je dobro. Nazdravljali mu iz obesti, čestitajući na odličnoj javnoj kući.

Mrzeo ih je, ali je više mrzeo sebe jer je bio dovoljno glup da pomisli da će makar od svojih biti bezbedan. U ratu nema ljudskosti, setio se da je Luka to rekao.

Čitavu večnost kasnije, vođa ustade.

-Spremite se za pokret – reče.

Milutin se ponadao da je gotovo, da može da se probudi iz noćne more. Zvuk razbijanja stakla natera ga da zadrhti. Dobar deo flaša našao je put do džepova vojnika, ali je većina sletala na pod uz poražavajući krah.

Glas o odlasku dopro je i do onih gore. Spustili su se, vukući polugolu devojku ogrnutu ćebetom. Ošamućena, izbegavala je da pogleda oca. Masnice su cvetale na licu, rukama, grudima. Krv je kapala niz bose noge. Milutin zajeca, pokuša da ustane i kaže nešto kroz slomljene zube. Vođa stade ispred njega.

-Polako, starino – izvan svakog razuma, glas mu je bio brižan. – Ne brini za nju, pazićemo je dobro. I – razmenio je poglede sa jednim od ljudi, odmahivanje glavom i grimasu, – žao mi je zbog staramajke. Tu nije bilo pomoći.

Milutin shvati da mu govore da mu je žena mrtva. Bol ga pogodi poput malja, prikova ga na zemlju i iščupa mu srce. Smrt… smrt će sve rešiti.

Vođa zapali šibicu, skoro nežno je pustivši da padne u lokvu alkohola. Potom su otišli.

Plamen se gladno vinuo u vis.

Nije mogao da umre, barem ne ni od jednog oružja dostupnog ljudskoj ruci. Prenuo se, zagledavši se oko sebe, u početku bez sećanja gde se nalazi. Vatra je obavijala podne daske, lizala zidove, probijala se do greda. Šank se kupao u plamenovima. Ispred njega, sklupčano telo. Milutin. Da. Sad se seća. Postojao je posao koji treba obaviti.

Odupreo se porivu da opipa grlo. Jedno vreme će ostati ožiljak, i to prilično ružan. Jedno vreme će morati i da se suzdrži od pevanja. Dim i regenerativni procesi u grlu terali su ga na kašalj dok je puzao ka čoveku.

-Jesam li mrtav? – više oblikujući reči nego što ih je izgovarao, Milutin ga pogleda sa sumnjom u očima. Lucije je lako prepoznao pravo pitanje: ako je mrtav, zašto onda još uvek boli?

-Ne – saopštio mu je grubim šapatom. – Ali mogu da ti pomognem da oni budu mrtvi.

Pogled je govorio kako?, da li me ti to zajebavaš? i sad nema svrhe. Lucije ih je glatko zaobišao.

Vatra oko njih rušila je kuću. Nije im ostalo puno vremena.

-Pogledaj me. Ubili su me, a živ sam. Ja nisam s ovog sveta. Mogu da ti pomognem da se osvetiš. Ako to želiš, naravno. Sve što treba da uradiš jeste da priznaš moje ime. Da zapečatimo Ugovor. Dobićeš moć da radiš s njima šta god želiš.

-Luk – Milutin odlučno progrca. Potočić krvi razli se iz njegove napukle usne.

-Ne – nežno će. – Lucifer.

Čovekove oči se razrogačiše. Ipak, nije oklevao da ponovi.

Nije uspeo da spase violinu. To drveno čudo staro nekoliko stotina godina pretvorilo se u gomilicu pepela dok se setio da je potraži. Svejedno. Njegov ugovor sa Stradivarijem podrazumevao je da će svet nekako iznedriti novi instrument onda kad mu bude bio potreban. Bitno da je obavio posao.

Uzdahnuo je, gledajući kako se kuća ispred njega urušava, kako vatra proždire samu sebe. Niko od seljana nije izašao da pokuša da je ugasi. Oni su bili pametniji, znali su da vojska ne ostavlja svedoke. Niko nije hteo da rizikuje. Više i tako nije bilo važno. Milutin je shvatio ono što mu je rekao: kad se porodica slomi, nema te zemlje ni kuće koja će uspeti da je zaceli.

Nacerio se, zamišljajući šta Milutin sada radi vojnicima. Voleo bi da je mogao da spase devojku, ali ona je bila slomljena. Osećao ju je, kao jednu od mogućih klijenata – nijedna trunka besa nije ostala u njoj koju bi mogao da raspali u krvožednu osvetu.

Grejao se u haosu plamenova, smirivao dušu za koju su govorili da je nema. Nije to bio prvi rat u kome se našao, niti je ovo bio jedini Ugovor, čak ni ovog meseca. Na kraju, svi oni liče jedni na druge, na demone što igraju za obe strane i vrište od zadovoljstva, na ljude što plaču, umiru, i, mnogo češće, gube svaku sličnost sa slikom po kojoj ih je On stvorio.

Uskoro će morati da krene, čim Milutin završi svoju jezivu operu krvi. Morao je da uzme svoja dokumenta.

Prva priča o Luciju Poslednji ugovor

Ostale priče, koje verovatno nemaju nikakve veze sa ove dveOVDE

Slika je sa Pinteresta

Poslednji ugovor

Mon, 09 Dec 2019 23:45:11 GMT

Poslednji ugovor

Obišao sam hrpu tela uzdrmanih šokerom policijskog drona. Po zelenim krhotinama na asfaltu zaključio sam da je verovatno prekinuo tuču flašama. Oduran smrad širio se oko skitnica i slojeva najlona i odeće. Trudio sam se da ih izbegavam što više mogu, bilo da su živi ili mrtvi. Pogotovo ako su živi. Njihova životna energija nije vredela ni koliko crno ispod nokta.

Zgrada u koju sam želeo da uđem bila je jedna od mnogih koja se uznosila nebu pod oblake. Sitni životni oblici koji su kružili oko krova verovatno su bili golubovi. I da nisam znao gde da tražim bivšeg klijenta, ptičurine koje uzgaja s dozom nerazumne ljubavi bi ga izdale.

Milorad je bio neka vrsta plaćenika. Pre dvadeset godina bio je naivan i krvoločan. Nije znao da jedno ubistvo više znači jednu tajnu previše za čuvati i da je na kraju i sam predodređen za odstrel.

K njemu me tada privukao osećaj neverice zbog izdaje, kao kada dete ostane bez roditelja a da pritom nije dobilo nikakvo objašnjenje. Zarad sat vremena bezuslovne bezbednosti, plaćenik je potpisao ugovor. Dobio je šansu da se osveti onima koji su ga izdali, a moje je bilo da ga preuzmem nakon toga. Mislio je da je ispao prilično pametan što je prebegao na ono što je ostalo od Američkog kontinenta.

Na njegovu nesreću, snaga ugovora vukla me ka klijentima ma gde bili.

Metalna vrata koja su vodila na ravan krov zaškripala su. Zvuk se nije prenosio daleko zbog lepeta krila i gukanja golubova. Milorad im nije sagradio kavez, samo par nadstrešnica. Pretpostavljam da je gomila hrane za ptice bila dovoljna da golubovi požele da se vrate.

Zakoračih kroz jato, motreći priliku ispred sebe. Čovek se uspravio, škiljeći u mom pravcu. Čini se da ga nisu puno uznemiravali u njegovom hobiju.

-O jebote – trebalo mu je par sekundi da me prepozna.

Očekivao sam ratnika sazdanog od mišića, a ne zadriglog lika u kariranoj košulji čiji su se dugmići borili da ne popucaju. Široke farmerke su mu stajale nisko ispod dlakavog pupka, a kanađanke se nije potrudio ni da zapertla.

Delovao je kao da će posegnuti za blasterom zataknutim iza leđa, ali se setio da to nikakvog efekta na mene ne bi imalo. O tome smo posebno diskutovali, čak sam mu dozvolio da proba. Trudim se, zaista se trudim da im svima pri zaključivanju ugovora objasnim sa čim imaju posla. Nisam narcisoidan, samo sam lenj da ih jurim.

– Nešto si mi ubledeo – rekoh bez pozdrava, kao da smo se koliko juče videli. Pokazah na ptice. – Lepo si se snašao.

-Jebi se – nije izdržao. Prišao je ivici krova, zapalio cigaretu i povukao dubok dim. Izdahnuo je, udahnuo još dublje, i tako tri puta. Njegov ritual za smirivanje.

Pepeo cigarete otresao je preko krova, ne želeći da zagadi prostor svojim golubovima. Smatrao sam tu obzirnost suvišnom, s obzirom da je krov i ovako bio prekriven ptičijim govnima. Prišao sam mu, naginjući se nad ivicom. Zapuštene ulice bez ijednog znaka života, zlatni zraci sunca nisko u zenitu preko sivih zgrada. Ako je postojao trenutak kada je ovo mesto vrvelo od života, ja sam ga propustio.

-Lepo mesto – nacerih se. – Idealno za umiranje.

Ćutao je. Ali kad bi pogled mogao da ubije…

Možda je i pokušao da živi svoj život. Možda je imao porodicu i bio srećan. Možda je bio uspešan biznismen sve do juče. Ko će ga znati. Ljudi u bekstvu teže da izmene obrasce ponašanja, da postanu nepredvidivi, neuhvatljivi. Ali kako vreme prolazi i iluzija sigurnosti ih obavije, vraćaju se navikama. Na kraju ih sve zateknem onako kako sam ih našao na početku – obuzete očajanjem, spremne da prodaju svoju i bilo čiju dušu samo da izbegnu sudbinu.

– I dalje se zoveš Milorad? – morao sam da pitam. Ne znam šta je to sa Balkancima, gde god da se odsele, promene ime u neko glamuroznije.

-Toni – malo je oklevao s odgovorom. – A ti? Perun? Kron?

-Šta? – nasmejah se, svestan da je istraživao, mada nevešto. – Brkaš religije i zaduženja. Sećaš se ugovora, Toni, tamo na vrhu lepo piše…

-Moj kurac piše! – prasnuo je, preplašivši time jato golubova koji se digoše u podivljali ples oko nas. – Dvadeset godina! Dvadeset jebenih godina! Zašto sad?!

Gledao sam ga, čekao da ga prođe teskoba i otrov. Ali izgleda da mu je to bilo dovoljno. Možda i nije vodio naročito kvalitetan život u međuvremenu.

-Zašto sad? – ponovio je.

-Nekako ste mi se nakupili – rekoh. – Ne znam zašto mislite da je Amerika na kraj sveta.

-Zar možeš preko vode?

-Pričali smo o tome, Toni, nisam ja tamo neki vampir. Ako te baš zanima, prošetao sam. Jebote, koliko olupina ima na dnu, ne bi verovao. Čini mi se da sam i leteći tanjir video. Mogu ti reći da je Bermudski trougao prilično zajeban. Osim toga, pravi odmor za dušu.

Zurio je u neverici.

-Mrzelo me da se bakćem s lažnim dokumentima – slegoh ramenima. Lagao sam, naravno. Ljudima je uvek lakše da poveruju u laž, ma koliko neverovatno zvučala. Davno sam shvatio da je čovečanstvo osuđeno na propast ako ga laž uzbuđuje više od istine.

Žar dogori do njegovih prstiju i on opsova, prenuvši se iz nepomičnosti. Pikavac polete četrdeset spratova niže.

-Nisam znao da takvi kao ti imaju dušu – pokušao je da se naruga.

-Na milione – odsutno sam se osmehnuo.

-Šta je onda jedna manje ili više?

-To je pitanje principa – napomenuh. – Radi se o reputaciji.

-Ne mora niko da zna.

Oćutao sam. Znao sam da nema nikoga, inače ne bi provodio vreme s prokletim ptičurinama, i čemu onda ovo cenkanje?

Odmahnuo je, zapalio drugu cigaretu.

-To će te jednog dana ubiti – promrmljah. U svakom drugom domu smrad cigareta bio je kao pozivnica za mene, pa ne mogu reći da mi je baš smetalo.

-Jednog dana? – podigao je obrve, trepnuo pun nade.

-Recimo, danas.

Zakoračih ka njemu, dok je on pokušao da ustukne.

-Hoće li boleti? – prišao je ivici koliko je mogao a da ne padne.

-Naravno da hoće. Budi muško i probaj da ne vrištiš – rekao sam. Nervira me kad vrište.

Toni teško proguta, a ja ga uhvatih za vrat gotovo nežno. Lice mi se raširi u osmeh.

Tonijeva esencija je, uprkos tome što je dve decenije sprcao ni u šta, bila ekstatična. Prešla je u mene skoro bez otpora. Ako je čovek vrištao, nisam čuo.

Pustio sam hrapavu kost vilice i skelet pade pretvarajući se u hrpicu zelenkaste prašine. Blaster se otkotrlja po betonu i zaustavi par koraka dalje.

Ova esencija oduzela mi je svih dvanaest čula i pretila da me potopi u orgazmičnu dugu. Naslonih se na betonsku ivicu, dahćući. Znoj je curio sa mene, a zlatni pramenovi mi padoše na oči.

Tonijevi golubovi širili su ljubičasta krila dok su ponirali i vraćali se, vrteći se u spirali. Kao da su osetili smrt svog hranitelja.

Na trenutak poželeh da imam krila, da ih raširim i odletim. Nakon euforije ispunjenog ugovora uvek nastupa praznina, ukus previše nalik prašini u ustima, a vraćanje istim putem ličilo je na poraz.

Prenuh se u iznenadnoj tišini, zureći u golubove smrznute u letu. Nisu bili svesni da su stali. Što se njih ticalo, i nisu. Samo vreme je prestalo da teče, dozvoljavajući tek nekolicini odabranih da zavire u događaje iza vremena. Znam, jer sam nekada i sam izazivao iste efekte.

Osvrnuh se, pokušavajući da sačuvam spoljašnji mir. I ličilo je na njih da pokušaju da me sjebu u stanju rastrojenosti.

Isijavajući svetlost jaču od sunca, prilika u dugačkoj beloj halji je sklopila srebrna krila. Ostao je da lebdi pola metra nad slojem ptičijih govana. Nad ćelavom glavom bio je oreol. Samilostan pogled mu pade na hrpicu pepela ispod Tonijeve odeće.

-On je moj – rekoh. Nisu mogli da mi ga oduzmu, čak i da je postao svetac u međuvremenu. Ugovor poništava sva dobra dela.

Anđelov pogled pun dobrote pade na mene poput malja. Prezrivo sam se nasmejao.

-To neka nova moda gore? – prođoh rukom kroz sopstvene plave kovrdže, izazivajući ga.

-Sve je to taština – glas mu je bio blago melodičan. Mrzeo sam ga zbog toga, jer je moj glas pored njegovog ličio na graktanje vrane.

-Šta hoćeš?

Anđeo je ćutao, ne pomerajući se.

-Šta On hoće?

Svi anđeli su glasnici Njegove volje.

-Tvoja kazna na zemlji je istekla. Slobodan si da se vratiš.

Gledao sam u blage, skoro detinje crte lica, zlatan pogled bez zenica, a najviše u treperenje skupljenih krila.

-Slobodan? – najzad progovorih. – Da budem rob?

Bilo je lako zaboraviti da sam upravo od takve slobode pobegao. Reči su nekako same izašle i prenule me iz zanosa. Shvatio sam da sam skoro pristao zbog želje da poletim.

-Svako vidi ono što želi.

-Zašto sada? – glumio sam prkos. Zašto sada kada mi je svega dosta? Kako zna?

-Pružena ti je druga šansa, Lučonošo. Opet si jedan od nas.

Lako sam se popeo na ivicu, balansirajući između života i propasti.

-Bolje reci da sam vam potreban – frknuo sam kroz nos. Otac me je zvao sebi, a to je moglo da znači samo jedno: kreće u rat protiv čovečanstva koje mu je tako neverno služilo. Potrebno mu je još robova, još radne snage. Bio bih još jedan vojnik bez sopstvene volje, pod večnom roditeljskom paskom. Najamni radnik pod ugovorom. Ali imao bih krila.

Anđeo nagnu glavu kao da može da mi čuje misli. Oreol se nije pomakao.

Okrenuo sam mu leđa, zagledan u nepomične zrake sunca nad gradom. Može svašta da se nauči od sopstvenih žrtvi – kako da se preklinje, odugovlači, cenka. Kako je sve to nepotrebno i odvratno.

-Jebi se – procedio sam, šireći ruke.

Pustio sam svetu da me preuzme, padajući u još jedan smrtni greh.

Autori su moja malenkosti i https://nenadjevticdronstad.wordpress.com/ dok je savetnik na razvoju priče http://mirnesalispahic.com/language/bs/home/

slika sa Pinteresta

Više priča na ovom LINKU