Fantasy by Sofia

Bekstvo u život

Wed, 13 Jan 2021 17:37:36 GMT

„… i sve to će od tebe napraviti androida“, čovek je ushićeno završio opisivanje vrlo bolne procedure kojoj se mladi Teri imao podvrgnuti, prihvati li uslove. Teri je sve ovo čuo putem promotivnog mejla, na koji je imao više pitanja nego što je mačkodlak s druge strane interfejsa mogao da odgovori. Nakon dva dana bio je bukvalno kidnapovan i doveden u orbitalni restoran na razgovor.

Teri se osmehivao, ne zato što mu je ponuda bila primamljiva, a sigurno da jeste inače bi do sad dozvao nekog sinta sa policijskom značkom, već zato što je čovek preko puta njega verovao da ga je doveo na mesto njemu nepoznato.

Naime, Teri je rođen na orbitalnoj stanici dvanaestog dana zadnjeg meseca one kobne godine kada su se dve planete srele u konjukciji, uspešno predskazavši sionsku kugu, pojavu mačkodlaka i opismenjavanje sintetskih tela. Naredne godine su se mačkodlaci dovoljno osvestili da angažuju sintove da ih nauče da pišu i čitaju, a odmah zatim je planeta otišla u bananu. Bilo je potrebno malo više vremena da i galaksija krene istim putem.

„Naravno, shvatam da odluka tebe kao pojedinca može da utiče na čitavu porodicu i vrlo bliske osobe, tako da im nudimo povoljne uslove u vezi sa…“, čovek je uspešno balansirao ekskluzivnim popustima između zalogaja. U tom trenutku, Teri je počeo da se pita da li imaju pravu osobu. Jer Teri nije imao porodicu ni bliske ljude.

Na njegov prvi rođendan, eksplozija u severnom sektoru odnela je život njegove majke, pored još sedam ljudi, tri sinta i jednog mačkodlaka. Od tada se Terijev rođendan više nije pominjao. Teri je imao dvanaest godina kada je izgubio oca u situaciji koja bi se mogla nazvati indukovana nesreća i imala je neke veze sa količinom vazduha u svemirskom odelu i razdaljinom potrebnom da pomoć stigne na vreme. Teri je nakon toga nakratko postao dete broj dvanaest u domu za nezbrinutu decu, pre nego što je jedne noći provalio u direktorkinu kancelariju, ulogovao se na spoljni interfejs i položio prijemni za Galaktičku Akademiju nauka, a kada su videli koliko ima godina, nije izostala ni pozamašna stipendija. Odmah nakon diplomiranja, uručili su mu par ćelija njegovih roditelja za uspomenu, sasvim zgodno upakovane u privesak za ključeve sa logoom Akademije.

„Recimo da nakon toga želim da započnem karijeru…“, Teri nije ni dovršio pitanje, a čovek se poletno lansirao u spisak velikih korporacijskih imena, od kojih je svako uložio po nekoliko biliona kredita u razvitak tehnologije. Svi oni daće još toliko da bi tako požrtvovanu osobu kao što je Teri imali u svojim redovima.

Teri je nekako stekao utisak da će biti jedini.

„A, ne, ne, ako smem da kažem“, čovek se poverljivo nagnuo, našavši se u dometu Terijevog punog tanjira koji je vešto privukao na svoju stranu. „Ti si nam dvanaesti kandidat, ali ovako, u poverenju, mislim da najviše obećavaš.“

Teri se lecnuo, pustivši nervoznim tikovima na volju; igrao se priveskom, gledajući kako čovek proždire i njegovu porciju.

Dakle, nije da je Teri sam želeo da dvanaest bude njegov broj, ali u svemiru prepunom čudnih neslučajnosti, bilo mu je teško da ovu pojavu ne shvati ozbiljno. Zato nije teško poverovati da je svaki slobodan tren budnog stanja provodio računajući linije verovatnoće, sve dok nije bio u stanju da ih izračuna u budućnost. Jedini je problem bio kako matematiku prebaciti na smislen jezik, jer brojevi 12122020 možda znače „ako izađeš u kafić, upoznaćeš ženu svog života“ ili „pazi kako prelaziš ulicu u noći punog meseca kada Alfa Kentaura namigne ka Prosperi 9“. U biti, moglo je da znači bilo šta i da vodi ka bilo čemu, ali i da bude čista baljezgarija.

„E sad, čisto administracije radi“, čovek je, nakon uspešnog prežderavanja, gurnuo tanjire na kraj stola i izvukao podebelu fasciklu sa formularima. „Zašto želiš da budeš android? U dve reči, molim. Tako sprečavamo kandidate od pisanja dosadnih eseja, ako shvataš šta hoću da kažem.“

U ovom trenutku, Teri je i želeo i nije želeo. Znao je samo da je gladan života. Isprobao je sve što je okolina nudila, na umnom i fizičkom polju, a to je bio stvarno pozamašan spisak, dok je telo ulazilo u dvadeset četvrtu godinu, vrhunac živosti. Spisak isprobanih stvari nije bio ni približno impresivan kao spisak onih koje je tek želeo da proba. Kao i onih koje je nudila budućnost i neotkrivene planete. Drugim rečima, Teri je želeo sve, i nije želeo da umre.

Nakon kraćeg razmatranja, Teri sleže ramenima. „Radoznalost. Odlučnost. Jesu li to dovoljno dobre reči?“ Tad je prvi put izravno pogledao čoveka u oči.

„Dobre kao bilo koje druge“, ushićeno će čovek. Iza formulara nalazili su se tabaci i tabaci ugovora koje je prebacio na Terijev kraj stola. „Potpiši de ovo na brzinu pa da idemo.“

Teri je potpisao. Možda je trebalo da obrati pažnju na sitna slova, ali nije. Mlade ljude pune života ne krasi strpljenje, a ni poštovanje ka sitnim birokratskim idiotarijama koje mogu da ih uvale u nevolju ako ih pažljivo ne iščitaju.

Na privatnom uzletištu lebdeo je najnoviji model korporacijskog službenog vozila, što znači da je bio skuplji od bilo čega čime je Teri do sada imao prilike da se vozi. Registracijska oznaka je glasila 12122020. Na sekund je zastao, promislio o svojoj jednačini budućnosti, stegao privesak sa ćelijama roditelja koji nisu stigli da vide šta je postao, i ušao za čovekom u letelicu.

Ova priča našla je svoje mesto u zbirci Priče iz Blogova 2,

koju možete u elektronskom obliku pročitati na ovom linku

slika by pixabay

Prednovogodišnji intervju

Mon, 11 Jan 2021 16:56:38 GMT

Slučajna domaćica počastvovala nas je još jednim setom pitanja, ona kaže da su neozbiljna, mi (Shonery i ja) kažemo da su pitanja idealna za tematiku romana „Univerzum u nevolji“ i da je pogodila u srž. Šta vi mislite?

Ako imate nekih pitanja ovako kao Slučajna domaćica, ne morate čekati da neko napravi intervju, slodobno nas pitajte

Na linku ispod je intervju:

https://dnevnikslucajnedomacice.wordpress.com/2020/12/24/prednovogodisnji-intervju-sa-petrom-rapaic-i-nesom-popovicem/?fbclid=IwAR0W2RwZ_Y3ylWrC45CzkdaSeGaazTsdRHl-zwHCylkc0SdJRqx2bxqIx30

Da li je Univerzum u nevolji?

Tue, 08 Dec 2020 20:54:38 GMT

Kovalska, naša svaštara, objavila je intervju sa Nešom i iskreno vašom. Pričali smo o knjizi koju smo zajedno napisali, saradnji i dobrim ljudima. Ako vas zanima, klik na link

Univerzum u nevolji?

Bilo je tu još par intervjua, ako vas zanima možete pogledati OVDE

8 Veličanstvenih

Wed, 02 Dec 2020 17:50:16 GMT

Davno beše kada sam zadnji put delila utiske o pročitanim knjigama.Ovog puta ću samo o domaćim knjigama, a nekom drugom prilikom o ostalima.

Milan Aranđelović – U.S.A.

Ima li među vama ljubitelja Ijana Mekdonalda? To je onaj pisac što ima uvrnute originalne ideje o distopijama. E, pa, ova knjiga je domaća verzija takve vrste distopijske fantastike. Što bi se reklo, i mi konja za trku imamo.

Čemu ovakav uvod? To samo u slučaju da ne znate kakav je pisac Miki, pa da vam približim temu i žanr.

Elem, o čemu se radi? Sahara više nije pustinja, skroz je zelena, tamo stanuju pseudo-hibrido-islamisti, što znači da imamo mačke, zmije, slonove, krokodile, šta god vam padne na pamet. Ljudi su koristili genetiku da ugrade sebi životinjske osobine ne bi li se lakše prilagodili borbi protiv bolesti, mislim. Onda, tu su i crnićani, i čini mi se da su to crnci koji su davno davno otišli iz Afrike, toliko pomešali gene i sad se vratili kao totalno beli da bi preuzeli svoje nasleđe. Ili to znači da su crni hrišćani? Pored toliko detalja, možda sam nešto pobrkala. Tu je i neko originalno pleme. Svi oni su u nekom trvenju.

Imaju k-net, mrežu koja pamti za njih. Muzika ima ukus. Žive na granama. Gljive su inteligentne. I tako, svašta nešto zanimljivog što vam nikad ne bi palo na pamet.

Ok, a radnja?

Dvoje iz suprotnih tabora se zaljube, njen brat bi da ih spreči i nauči pameti, u toj frci upadaju u jazbinu nekog kriminalca i provedu neko vreme spašavajući se i ostvarujući proročanstvo izvornog plemena.

Preporuka, da ili ne?

Definitivno da, ako volite ovakve teme. Ovo je Milanov treći roman, pismen je i inovativan. Iznenadiće vas idejama i originalnošću.

Popnovakov i Tepić – Priče iz poštanske torbe

Ako ste mislili da su poštari tamo neki kuriri, bezlična masa ljudi u plavom, ova knjiga je tu da razbije predrasude. Poštari su ljudi nedovoljno opremljeni da svakodnevno gledaju jad i bedu ljudi kojima treba isporučiti male penzije, pozive za vojsku davno mrtvom sinu, razglednice za Božić roditeljima od kojih se pobeglo. Ponekad ih takve scene oteraju u kafanu da dođu sebi, mnogo više u očaj, a nekad i za tastaturu. Ne kažem da nema veselijih priča, samo su me ove pogodile.

Dakle, kroz čitanje ove zbirke, srešćete se ne samo sa zanimljivom svakodnevnicom rada u Pošti, već i sa ljudima iza poštanskih torbi i neobičnim događajima koji ih redovno prate pri isporuci pisama i računa. Neke od tih priča će vas nasmejati, a neke i zaboleti, ali vam sigurno neće promaći ogorčenost u sistem i neke pojave.

Zvonimir Kostić – Donji svetovi

Pola ove knjige je distopijski opis života pod zemljom nakon neopisive katastrofe na površini. Druga polovina je o momku koji piše o distopijskom svetu pod zemljom, dok je njegov život daleko od idealnog. Samo što meni nije odmah bilo jasno zašto su ta dva tako različita dela priče uopšte spojena u jednu priču (jer tek kasnije saznamo da momak piše i da misli da će mu roman doneti bogatstvo).

Momak ima curu, koja je podstanarka bakice na samrti. On živi sa majkom, edituje časopis za male pare. Piše roman, koji je odraz njegovog podsvesnog razmišljanja o svetu oko sebe. Ima priliku da pobegne iz svakodnevnog urušavanja u besmisao kad mu bakica ponudi da je oženi ne bi li tako dobio stan. Sve što treba da uradi jeste da sačeka da bakica umre, nasledi stan i oženi se onom koju voli. Njegova cura je za, on je neodlučan. Izgleda da najviše problema ima sa džangrizavom mamom i time šta će ko reći.

A šta se dešava pod zemljom? Previše toga. Istražuje se i kopa, ali ako priđu previše blizu površini, ubijaju ih halucinacije. Da ne bi bio optužen za ubistvo partnera, jedan istraživač mora da dokaže da nije lud i da je stvarno u sred lave video plavušu kako se kupa. Zaljubljuje se u žensku koju progoni sistem, pa tako i on upada u istu mrežu. U međuvremenu, halucinacije dolaze sve do središta njihovog uređenog grada.

Zoran Žmirić – Blockbuster

O ovom romanu se govori nadaleko i naširoko, i mnogo lepše nego što upravo sledi. Suština je da je ovo ratni roman iz perioda devedesetih. Dobra stvar je što nema naglašene podele, tj junaci mogu pripadati bilo kojoj zaraćenoj strani. Poenta je u ljudskosti i prijateljstvu i održavanju istih među borbenim redovima. A upravo ta ljudskost dolazi na ispit kad u jedinicu upada čovek bez pamćenja, pa niko ne zna kojoj strani pripada ni šta da rade sa njim.

Seltik i Petković – Usnuli zmajevi

Lepa bajka za decu, još lepše ilustracije.

Avantura nalik Gospodaru prstenova u slovenskom stilu, s daškom Petog elementa. Doduše, nije strano da su mnoge bajke počinjale okupljanjem najsmelijih i najvrednijih, koji su kretali u potragu za rešenjem velikog i po svet opasnog problema. Ako neko nije čitao, zmajevi su zaspali i treba ih nekako probuditi da bi zaštili zemlju od Mrakobesa. Družina se zaputila raznim bogovima za pomoć.

Katarina Vukmanović – Buke

Zbirka priča mlade autorke koja je četiri petine filolog a jedna petina antropolog. U moru nesnađenih prvenaca, ovaj prvenac je izuzetak od pravila. Izvanredan stil pisanja u kome nema ništa površinskog, suvišnog ni nedorečenog. Najviše me podseća na Dostojevskog, zbog sličnog pristupa svakodnevnim temama, pomalo iščašenim jednim neobičnim detaljem, kao pri susretu sa jurodivim. Pronicljiva analiza postupaka i uma.

Boris Mišić – Nebeska zvona

Boris Mišić je primer pisca koji se popravlja dok piše. Što je dobra stvar, jer imate ljude koji zaglave u jednoj vrsti naracije i ne znaju da maknu odatle.

U ovoj zbirci Boris je okupio neke priče koje su prošle konkurse i neke koje su povezane istim likovima i pojavama. Ti ciklusi su mi najupečatljiviji.

Definitivno mi je omiljena ratna priča o drugovima u minskom polju. Kad budete čitali, videćete zašto. Ta priča ima sve što treba.

Ono što bih volela da vidim u nekoj narednoj zbirci a što mi je malo zasmetalo u ovoj, jesu bolji opisi seksa i predela. Nadam se da, kad nas Boris sledeći put odvede u Italiju, neće samo reći da je predeo bio predivan već da će pokazati zašto je to tako.

Zanimljiva stvar u ovim pričama jeste što se većina odigrava u Srbiji, a ne mali deo i u Novom Sadu. Čak sam jednu kafanu prepoznala.

Slađana Kručičan – Senke u ogledalu

Slađanin drugi roman, stilom i temom vrlo različit od prvog, ali s prisutnim autorovim pečatom.

Radnja romana je inspirisana stvarnim događajima, i prati šarmantnog silovatelja koji misli da ženama čini uslugu kad ih siluje jer svima im treba seksa, i sve one uživaju, samo se femkaju, a on je tu da ispravi. I tako ih spopadne na ulici, u prolazu, samo li se potrefi da trenutno nikog drugog nema u blizini. Njih posle bude sramota i ne mogu da veruju šta im se desilo, pa retko koja ode da prijavi. Obično ih i policija obeshrabri sa pitanjima što su se tako obukle i zašto šetaju same.

Šta je tako posebno u vezi ovog silovatelja? Nije se uklapao u psihološki profil. Iskreno je voleo žene, što će reći bio je kurvar neviđeni. I nikad mu nije bilo dosta. Pisao je pesme i bio vrlo šarmantan i druželjubiv. Zaista je verovao da svim tim ženama čini uslugu.

Roman prati i jednu njegovu žrtvu, život nakon slovanja i period vraćanja u normalu. Slađana piše roman u trku. Dobije ideju, istraži je, sedne za tastaturu i ne ustaje dok ne završi. Nikad ne zna kakva će joj ideja pasti na pamet i šta će biti inspiracija. Garantovano će i treći roman biti na svoju ruku, ali prepoznaćemo Slađanu u njemu.

Da li ste čitali nešto sa ovog skromnog spiska? Možda nešto drugo? Slobodno ostavite utiske u komentaru.

Ja o knjigama

Fotka sa Pixabay

Ispovest bivšeg oca

Wed, 11 Nov 2020 14:08:27 GMT

Ostavio sam ih kad su imali četiri i dve godine. Sad da me pitate, ne bih mogao da se setim zašto sam to uradio.

Sećam se da su mi rekli da tako treba, da ću ih time zastrašiti, uceniti. Da će me moliti da se vratim. Vreme je pokazalo da su se prevarili, a i ja s njima što sam ih poslušao. Doduše, ne mogu baš svu krivicu da svalim na prijatelje, priznajem da mi je prijalo da se osećam bitan i da zamišljam kako će biti kad me budu tražili nazad. Mislio sam, ako prežive par dana bez mene, biće čudo. Do plate sigurno neće, ona kalaštura nigde ne radi, a ja sam pokupio svu ušteđevinu iz kuće. U gradu nikog ne poznaje, nema ko da joj pozajmi. A ako se i snađe negde, pa svi znamo kako se takve žene snalaze, zar ne? Taman da vidim koji joj je taj ljubavnik.

Prva tri dana sam valjda proveo spavajući. Mrzelo me i do menze da idem, nije to kao domaća kuhinja. Ništa nije kao sveže napravljene šampite u tri ujutro. Društvo me posle nagovorilo, kažu dobra konobarica željna akcije, taman za mene. I ajde.

Ako može ona, mogu i ja. Pokazaću ja njoj.

Posle sam ih pratio po gradu. Bila je lukava, nije izlazila nigde sama, čak ni do prodavnice. Vodila je decu u šetnju, a ja se pravio da ih ne vidim. Ko zna šta mi se tada motalo po glavi, skoro dve decenije su prošle, ali evo, pričam vam ono čega se sećam. Bila je neka fora da ih ne gledam da ne ispadnem željan, nego da se oni meni zatrče a ja da se kao iznenadim. Ona bi trebalo da se zaplače i da me moli da se vratim, da kaže kako ne može bez mene. I dok mi deca vise sa nogavica i moljakaju „tata, dođi kući“, ja da se uzvišeno osmehnem, oprostim joj sve što je zgrešila i vratim se nazad. Imao bih uslove, naravno. Ne bi to moglo samo tako da prođe, malo ženskih suzica i sve bajno. A, ne! Prvo ono kopile što mi je podmetnula kao sina da pošalje negde. Ne pada mi na pamet da malog gledam, kamoli odgajam.

Scena vredna Oskara, zar ne? Podcenio sam je, jer kako sam ja spustio pogled, okružen drugovima, tako se i ona napravila da ne vidi mene, zapričavši decu tako da me ni oni nisu videli. Samo smo se mimoišli na ulici.

I dalje me nije molila da se vratim. Našla je negde posao kao čistačica, majka je išla sa njom, obe oborenog pogleda. Odmah sam znao da joj je gazda ljubavnik. Mislim, zašto bi je uopšte zaposlio, ako je ne troši, ako znate šta hoću da kažem? Mislio sam da se napijem i sve oteram do sto đavola, ali nisam mogao da dopustim da tako gazi preko mene. Otišao sam da napadnem tog gazdu. Pa šta ako je oženjen i ima decu? Nije njih vodio u kurvanje. I znao sam da sam u pravu, čim đubre nije našlo reči da se odbrani, samo je ostao da nemoćno širi ruke iza mene. A ja, bio sam viši čovek od svih njih, nisam ga udario, kao što bi svako na mom mestu. Nema sa mnom zajebancije.

Sutradan mi je kurir doneo zahtev za razvod. Kakva smejurija, razvod! Mora da se šali. Šta sve ženski mozak neće smisliti radi manipulacije, pa to ti je. Baš da vidim koliko će dugo moći da blefira.

Svejedno sam se napio. Pričao kako me kurva sramoti. Drugari su rekli, ako hoću, mogu decu da joj uzmem na sudu, samo da dokažem da je nepodobna. Nema problema, naravno da je nepodobna. A decu ima ko da odgaja, eno moje majke i sestre na selu, nema šta da im fali. Ako neće da ih prepusti meni, oduzeću joj stan. Ako neće milom, zna se kako će. Da vidim kako će na ulici s njima.

A ona, kao da je pola grada začarala. Svi potrčali da joj se udvaraju. Nema, čuli svi kakva je. Još za razvod kad se čulo, kao da im je pozivnicu poslala. Jeste malo mesto, ali koliko joj stvarno muškaraca treba? Zar misli da ću da je primim nakon svega?

Pa, mogu i ja da se inatim. Ako će ona da se kurva i zapostavlja decu, onda ću ja da delim slatkiše drugoj deci. Ispred njihovog prozora, nek gledaju. Nisam ja loš otac, samo mi ona ne da. To sam i rekao komšiji kad je izašao da mi kaže da se klonim njegove dece i da pazim na svoju. Garant se i on kurva sa njom. I to sam mu rekao. A on meni, da mu nije dece pored, sad bi me pretukao. Da, kako da ne. Koji kreten.

Na sudu sam sve izgubio. Ponos, dostojanstvo, decu, stan, pola plate. Kurva je svima dala, pa su i dosudili sve u njenu korist. Drugačije nema smisla, zar ne? A znao sam da će tako biti, čim sam video da je sudija muško.

Drugari su mi bili neizmerna podrška. Trošili smo moju ušteđevinu (sud joj je i to dosudio, ali pazi da joj ne dam, šta mi mogu) po kafanama i tešili se kako su sve žene iste. Pa i jesu, šta me tako gledate? Samo na jedno misle. Tako smo i mi smislili kako da joj se osvetimo. Dosta je bilo ovog cirkusa.

Naredno veče sam provalio u stan. Objavio da se doseljavam, i nek proba da me izbaci ako sme. Pre toga je moj drugar nazvao telefonom, kao pogrešio broj, i ostavio otvorenu vezu. To smo se dogovorili, da ne može policiju da pozove.

Al ne leži vraže, ona dovukla svoje roditelje kod sebe, pa se oni našli pametni da smetaju, ne daju mi da je naučim pameti jednom za svagda. Stari se čak napravio kao da ima infarkt, al me bolelo dupe, nek glumi. Ni moj drugar nije naseo na plačno moljakanje da prekine vezu da može hitnu da zove. Baš. Iste sekunde pozvala bi policiju.

Njena majka odvela je decu u drugu sobu i tamo se zaključala. Kurva je istrčala napolje, po ciči zimi, a ja sam ostao da sedim pored nepomičnog starca. Svaka mu čast, al se dobro pretvara.

Kroz pola sata vratila se s hitnom i vojnom policijom. Hteo sam da ostanem da vide da sam u pravu kad stari samo ustane, ali me policajac izveo napolje. Pa neka, moja će biti zadnja.

Ispratio me glasan plač i lelekanje.

A gde sam bio do sad? Zatvor? Ma jok, kakav zatvor, jeste ludi? Zar sam ja kriv što je stari imao dva infarkta pre mene, pa je našao i treći da ima dok sam ga davio? Kako je to moja odgovornost? Što se mešao tamo gde mu nije mesto?

Ne, ja sam lepo nastavio po svome, danju vršljao po magacinu i menzi, noću s društvom. Bili su zaista saosećajni. Nego, nekako u vreme kad je nestalo ušteđevine, došlo je i naređenje za prekomandu. Društvo mi se do tad razišlo, kao žene im ne daju da izlaze, moraju decu da paze i slično. Šta sad, nisu sve žene kao moja.

I otišao sam. Konačno presekao sve veze. Probao da dokažem da nisam krao iz magacina, ali nešto se nije dalo, a i šta su koji moj zapeli za par pištolja i heftalica? Šta će im sve to? I tako mi ne treba posao u vojsci, sasvim mi je lepo u prinudnoj penziji.

Nego, sad sam ovde. Stojim ispred zgrade već satima. Jesam vam pokazao sliku sina? Skinuli mi sestrići sa fejsa da pokažu. Pljunuti ja kad sam bio u tim godinama. I ćerka je lepotica, sve na mene. Evo gledam, i sve mi nešto toplo oko srca. Pomalo me i steže, jer… znam da živi sama, nije se udavala, kažu sve je deci dala. I oni su dobri, vaspitani.

Ali, ako zakucam na vrata, hoće li mi otvoriti?

Priča je napisana za izazov na blogu Na kafi kod Majske,

ako vam se sviđa, ima ih još OVDE

Slika je sa Pixabay

Karakterno pljuvanje knjige

Mon, 09 Nov 2020 17:07:20 GMT

Pročitali ste knjigu i, prirodno, želite da ostavite osvrt. Znamo kako ne treba, naučili smo prošli put, pa sad možemo da vidimo kako valja.

U zadnje vreme u modu su ušle negativne kritike, bilo zato što danas mnogi objavljuju knjige bez obzira na manjak talenta, ili da bi si osvrtači pružili samoreklamu (u ove psihiče odnose ne bih da zalazim, ali imam drugaricu diplomiranog psihijatra, pa ako treba pomoć, recite).

Jeste, treba poštovati tuđi trud, i neko drveće je umrlo da bi se knjige štampale, pa da ne bi sve to bilo uzalud, kad se već mora pljuvati knjiga, dajte da to uradimo kako valja. Ništa se ne sme propustiti.

Idemo iz početka.

Kao maca oko knjige

Niste ni uzeli knjigu u ruke, već znate da vam se ne sviđa. I kad je napokon imate u rukama, ne sviđaju vam se korice. Dakle, to prvo pljujemo. Iako se knjizi ne sudi po koricama, danas ima mali milion dizajnera, i pisac je baš mogao da se potrudi da obezbedi neku sliku za naslovnicu koja bi vam se mogla dopasti. Hrapave ili previše glatke korice? Tanke, tvrde, lako savitljive? Sve minus u osvrtu.

Nema praznu predstranicu? Odmah vraćajte knjigu, to nije došlo iz knjižare novo, neka su sumnjiva posla u pitanju.

Naslov vam se ne sviđa, moglo je to lepše da se nazove. Neko cveće da se ubaci, ljubavi i slomljena srca, da odmah znate u šta se upuštate.

Pisac je tu negde sa balkanske prćije, znači da je domaći i da je po automatizmu diskvalifikovan sa liste dobrih pisaca. Pa ajte, molim vas, ko danas čita domaće, pogotovo fantastiku? Zna se da tu ništa ne valja.

Zovi me piscem svojim

Ako ste preživeli prve dve stranice a da niste gadljivo bacili knjigu, kao Mirko što je bacao primerke svojih kolega, možemo se fokusirati na unutrašnji izgled. I ne, još nismo počeli da čitamo, samo razgledamo. I u tom razgledanju shvatamo da su margine previše ili premalo uvučene, da vam se ne sviđa font, da prelom nije po volji.

Ako su slova mala – ništa se ne vidi, pisac štedi na papiru, škrčina, a vi treba da oslepite.

Ako su slova velika – grozno, pisac nabija stranice da mu knjiga bude veća.

Hrbat se lako lomi.

Stranice ispadaju.

A niste još ni počeli s čitanjem, strašno!

Čitanjem do potpale

Ipak, jednom se mora početi. Tad se bacite u lov na štamparske i pravopisne greške. Sve ih podvucite. Kad kažem sve, mislim samo na prvih dvadesetak stranica. Nakon toga čitate još toliko samo da potvrdite da je radnja isprazna. Tu vam je otprilike granica za doživeti nervni slom, nakon kog knjigu bacate, potpaljujete u Smederevcu kod babe na selu, ili poklanjate u humanitarne svrhe.

Uostalom, četrdeset stranica od cirke 350 je sasvim dovoljno da procenite jednodimenzionalnost likova i besmislenu radnju. Jesmo već rekli da prelom ne valja? Lektura ne valja? Treba to posebno naglasiti.

I onda sedate da napišete osvrt. To vam je lista stvari koje ne valjaju, duga toliko da je možete nogom šutati ispred sebe. Jer pisac zaslužuje da zna zašto je njegov roman loš i zašto mu je bolje da se u slobodno vreme trudi na nekom drugom polju. Šta smeta što većina gorepomenutih stvari nema veze sa samim piscem niti napisanim. A ono što ima veze sa napisanim, stane u dve rečenice.

Kako pošteni pisci da se odbrane od ovako temeljne pljuvačine?

Ovo je bonus, zato slušajte pažljivo, reći ću to samo jednom:

Korice, prelom, izgled knjige i papir na kom je štampana – to vidite prvi put u životu, to je izdavač nešto svoje tu smutio, nemate nikakve veze s tim. A i dok ste primetili, bilo je prekasno.

Za sve ostalo – kriv je lektor.

Nema na čemu!

Sviđa vam se? Ima još mnogo boljih tekstova na Blogeti

Slika je sa Pixabay

Evolucija književnog osvrta

Sun, 01 Nov 2020 17:03:28 GMT

Pored čitanja knjiga, ljubitelji ovog hobija najviše vole da opale koju recenziju. Naravno, to se stručno zove osvrt, jer recenzije zapravo pripadaju diplomiranim književnicima, ali nećemo sad o tome.

Ono što je bitno jeste kako pravilno napisati osvrt a da u isto vreme bude inovativan i zanimljiv.

Nekada davno…

Nekada, za stvarno dobre knjige pisalo se kako oduzimaju dah i kako se čitaju u jednom dahu. Sada ove izraze baš svako koristi za baš svaku knjigu. Ne znam koja vam je prva asocijacija kad pročitate ove glorifikacije, ali meni ne bude dobro. Odmah zamislim kako se neko guši dok pokušava da zadrži dah narednih pet sati, dok se oko njega svet verovatno raspada jer je to – još jedan knjigoljubački izraz – knjiga koja se ne ispušta iz ruku.

Dobro, dešava se. Neke knjige zaista imaju takav efekat, i nemaju svi to zadovoljstvo da čitava porodica zavisi od njih pa se mogu posvetiti čitanju u jednom dahu. Stvar je u presićenosti izraza, zbog koga me obično bude sramota. Znate kako kažu, svaka knjiga je lepa i posebna na svoj način – pa zašto su nam onda osvrti isti?

A šta je bilo posle?

Nakon oduzimanja daha, knjige su prešle na žešće akcije prema čitaocima. Evo u zadnje vreme čitam kako su poneke knjige udarale ljude u stomak i, naravno, opet ih ostavljale bez daha. Logično, jer dah je osnova života. I vrlo slikovito rečeno, moram priznati, iako malo preterano.

Budućnost osvrta

Ali revolucija osvrta se nije zaustavila na mučkim udarcima u pleksus. Kako je vreme odmicalo, knjige su postajale sve nasilnije. Evo, jedna je devojku oborila sa nogu, udarila je u stomak i lišila nasušnog vazduha. Drugu je oborila na kolena, izbila joj vazduh i ostavila uplakanu. (Ove dve devojke su se kasnije potukle oko toga koja ima veća autorska prava da opisuje kako ju je knjiga prebila, ali to je skroz druga priča i nećemo sad o tome.)

Nadam se da je to zadnje što ćemo videti od ovog nasilja, pogotovo jer su neki odlučili da svoje sado-mazo opise čitanje postavljaju samo na svom privatom profilu. Alal im vera!

Kako dalje?

Valjda danas-sutra niko neće osvanuti mrtav nakon čitanja, jer sve polako navodi ka tome. Pitanje je da li su knjige zaista postale toliko nasilne ili nama ponestaje efektivnih izraza? Mora da postoji još neki način da se izdvojimo iz mase čitača u jednom dahu, pokažemo oduševljenje, inovativnost i znanje, a da ostanemo pri zdravlju.

Naravno, ima više načina na koje možemo pokazati kako nam je neka knjiga bila interesantna, a da ne iskoristimo nijedan od ovih gore pomenutih po život opasnih metafora. Više je nego poželjno skoncentrisati se na ono što nam se dopalo i zašto. S kojim likom smo se poistovetili, s kojim bismo hteli na kafu da se ispričamo, a kog bismo prebili k’o vola u kupusu. Koja scena nas je oduševila. Jer, kako je svaka knjiga za sebe, tako smo i mi uglavnom sklepani po pravilu sto ljudi – sto ćudi. Svakome će se dopasti nešto drugo. Nema potrebe da nas čitava knjiga prebije, ako je dovoljna jedna scena da nam oduzme dah, pa zar ne?

Ako vam se ovo dopalo, pogledajte šta ima na rubrici Blogeta

Ovu slatku curicu sa slike možete naći na Pixabay

7 načina da efektivno ubijete inspiraciju

Sun, 18 Oct 2020 15:38:21 GMT

Kada se radi o pisanju, sa ponosom mogu da potvrdim da nema osobe koju poznajem a da se ne bavi tim časnim hobijem. Inspiracija nas sve pohodi, nekog više a nekog manje, ali šta da radimo kad imamo previše inspiracije i, kao što je slučaj sa mnogima, premalo vremena? Takve kombinacije redovno dovode do griže savesti i neprospavanih noći. Pa hajde da si pomognemo i dovučemo svoj duševni mir nazad.

Dakle, kako se rešiti inspiracije?

1. Prestanite da izlazite iz svoja četiri zida. Opšte je poznato da mozgu treba kiseonik da bi radio, tako da je poželjno ukinuti mu priliv svežeg vazduha. Ideje će možda dolaziti, ali mozak više neće imati snage da ih posloži na papir.

2. Sistematski se prežderavajte. Tako napunjenog stomaka, budite sigurni da nove ideje neće imati gde da se smeste, a ni starima neće biti dobro.

3. Posvađajte se sa porodicom, tj. sa onim članovima s kojim već niste u svađi (mogu i prijatelji da posluže). Kakve ljubavne scene i bakrači, treba smisliti što otrovnije replike. I kako se samo niste setili da kažete to-i-to?!

4. Apstinencija, protivno ukorenjenom mišljenju, neće pomoći u pridavljivanju inspiracije. Može samo da dovede do još duže apstinencije, praćenje prezirom prema suprotnom/istom polu (zavisi koje su vam preferencije), što je još pogubnije za pisanje: em nećete imati kvalitetnih ideja, em vam disbalans hormona pravi kolaps po organizmu, em polako i u sve većim količinama i ono malo nekvalitetnih ideja biva zatrovano prezirom prema željenom tipu osobe (ili vam je svaka druga rečenica izrazito zagorela). Dakle, jedina uspešna seksualna kombinacija za prestanak pisanja jeste mnogo seksa. Tako, čak i ako budete imali inspiraciju, nećete imati kad da joj se posvetite.

5. Dajte nekom narcisu da pročita vaša pisanija. Ako ste iole labilnog uma, narcisovi snishodljivi i prezrivi komentari nateraće vas da spalite rukopis. I sve sveske, prazne i pune, i prelomljene olovke i dragocene tastature. Ako niste sigurni gde da nađete narcisa, samo postavite post sa pitanjem o pisanju i inspiraciji, potražite najopširniji odgovor koji se preliva stručnošću – i voila!

6. Proverite socijalne mreže pre početka pisanja. Svi znamo da to traje samo 15min. Al kad bismo se zezali.

7. Zadnje, ali ne manje važno, nikada, ali apsolutno nikada, nemojte čitati ništa što niste lično napisali. Ovaj metod pouzdano smanjuje broj dostupnih reči, osiromašuje opise a likove (ako ih ima u pričama) svodi na jednu dimenziju.

Ako smo sve ovo isprobali i apsolvirali, možemo konačno s mirom da ne pišemo.

Photo by Nikoleta

Ako vam se dopao ovaj text, bacite okce na ostale iz kategorije Blogeta

Pobjednica natječaja za kratku horror priču

Sun, 13 Sep 2020 21:32:45 GMT

Velika je čast učestvovati na Pandakon natječaju, i neizmerna sreća osvojiti prvo mesto.

PandaKon

Pročitali smo vaše priče, razmislili, raspravili i odlučili koja je od njih najbolja. Pobjednik našeg natjecanja za kratku horror priču poetična je, ali i stravična „Nedovršena pesma“, autorice Petre Rapaić!

U nastavku predstavljamo pobjedničku priču u svojoj cjelosti. Uživajte u čitanju!

Izvor slike: Tsuki no Yotsu no O (The Moon’s Four Strings), Tsukioka Yoshitoshi

NEDOVRŠENA PESMA

Stoji ispred kamidane, zagledan u dedinu sliku. Koliko jutros su ga kremirali, i svi bi se razišli kao da se ništa posebno nije desilo, da nije bilo testamenta. Deda je iza sebe ostavio dva sina, jednog gitaristu metal benda koji je umro od predoziranja u jeftinom hotelu, i drugog, modernog samuraja koji je stvorio svoju firmu, oženio se i dobio sina. Tom detetu, koje sada ima dvadeset godina, deda je ostavio kuću na selu i zemlju izvan Kjota koja vredi pravo bogatstvo, pod uslovom da njegov pepeo prospe na brdu izvan sela. Dok…

View original post 1.512 more words

Đorđe Miletić – Paklena ćelija

Sat, 15 Aug 2020 02:33:27 GMT

Kada govorimo o čitanju horor knjiga, prvo što nam padne na pamet jeste Stiven King. Sasvim razumljivo, čovek je vrlo popularan. No pre njega bili su mnogi, uključujući tvorca Šerloka Holmsa, koji su se oprobali u ovom žanru. Od kad je sveta i veka, čovek je uživao da se plaši pričama, izvlačeći strah o iskonskom iz sebe i uobličavajući ga za podsvest drugih. Neko se boji paukova, neko mraka, neko da će ga opičena fanuša zatvoriti u podrum i naterati da piše ljubiće. Svi imamo svoje tajne male strahove, i najbolji način da iste probudimo kod drugih jeste da ih iznesemo na papir.

U najboljem slučaju, u današnje vreme, moglo bi se reći da su ti strahovi suptilni, intelektualni. Šapuću o skrivenim tajnama, pitaju šta ako, otimaju san od širom otvorenih očiju u beskrajnom vrzinom kolu čudnih mogućnosti. Poput čoveka koji traži život nakon smrti zbog straha od gubitka voljenih, pa sve krene naopako (Frankenštajn). Ili mlade osobe koja se zaljubi u fantazmu, nesvesna opasnosti, dozvolivši da je ljubav odvede u smrt (čest motiv japanskih priča). Ili nevidljivog čoveka, čije se epohalno otkriće pretvara u noćnu moru (logično, Nevidljivi čovek).

Ova razmišljanja strašna su u usamljenim noćnim promišljanjima. Čim se čoveku dozvoli da se zabavi nečim egzistencijalno bitnim, intelektualne more prestaju.

Međutim, šta se desi kada pisac prestane da se obraća razumnom delu sive mase, već uzme malj i udari primitivni deo mozga? Šta kad razvali vrata pakla i pusti demone napolje da se igraju? Takvi strahovi neće nestati s prvim jutarnjim svetlom, uz šolju kafe i najnoviji trač od preko puta. Takvi strahovi, poput zombija, neživih i ne skroz mrtvih stvorenja, neumorni i večito gladni, juriće za tobom, dovodeći te do ruba ludila i preko.

Nema odmora. Nema izlaza. Možeš da bežiš, ali moraš da spavaš. Oni ne moraju. Ako te ne uhvate oni s kojima si počeo trku, okružiće te drugi. Šire se poput virusa, zelene oči vrebaju u mraku, zaštićeni misterijom postanka. Ne znaš ko su, odakle dolaze, ni kako se ubijaju. Taman kad misliš da je gotovo, ne stigneš ni da se opustiš, eto njih ponovo. Zombiji. Praiskonski strah od čudovišta iz mraka, od onih koji nas parališu kad pomislimo šta će nam uradili. Strah šta će čovek čoveku uraditi ako izgubi svoju ljudskost.

Najstrašniji deo Paklene ćelije je što opstanak zavisi od volje pojedinca. Ako se predaš, ako posustaneš, ako se smrzneš od straha – gotov si. Možeš da stojiš i razmišljaš koliko želiš, dok te ne pregaze. Akcija je jedina bitna, kad se pretvoriš u lovca iz praistorije, naoružaš se instinktom i zaboraviš na civilizacijske obzire. Beži ili se bori.

Takvom vrstom straha nas gađa Đorđe Miletić. Ujedno, i mnogo jednostavnije, može se reći da mu je serijal poput Resident Evil na testosteronu. Umesto Mile Jovović, tu je jedan kliše maskiranog ubice, i hrpica ljudi koji umiru jedno za drugim u zastrašujućim sukobima, jednostavno opisanim za potrebe romana. U prvoj knjizi radnja teče otprilike ovako: buđenje, ja sam jadan, ništavan, zaslužujem da umrem, daj da se opet napijem, šta se to koji moj dešava, svi su mrtvi, jesu li ovo zombiji, pa akcija, akcija, akcija, i ništa osim akcije do samog kraja.

U drugoj knjizi, stvari kreću malo sporije. Upoznajemo jednu devojku, ona ima svoje probleme, zbog kojih gazi maskiranog ubicu i nekako postaju povezani. Akcija koja krene nedugo potom toliko je nabijena i naverovatna da vam neće biti dobro. Generički treš horor. Dobar, koliko jedan horor o preživljavanju te vrste može biti. Zašto to kažem ovako? Jer ljudi vole da se plaše, iz bezbednosti svojih fotelja, bioskopskih sedišta ili iza volana dok se voze pored mesta nesreće pa tek-tek uspore da vide o čemu je reč, sretni što se ništa neprijatno njima nije dogodilo. Ljudi takođe ne vole da izalaze iz zone komfora, a brutalni horor kojim nas je Đorđe bacio među horde zombija je previše krvav i bezuman.

Takođe, ima taj čudan stil gde, iako priča teče iz trećeg lica, ponekad sune razmišljanja iz prvog. Može biti i da mu prelamač nije odradio najbolji posao, kao i da je urednik mogao bolje da se potrudi. Ali među novim ostvarenjima domaćih pisaca, ako želite pravi treš horor, obratite se Đorđu. Za sada obećava dobru zabavu.

Photo by moja malenkost

Ako vas zanima još nešto o knjigama, evo me OVDE

Vladimir Vujinović – Jutarnja zvezda

Wed, 05 Aug 2020 04:28:00 GMT

Kad pričamo o modernim trilerima, jedino što upada u oči a što sve manje ima smisla, jeste haos koji se kotrlja za glavnim likom. Suočen sa ništa manje nego serijskim ubicom (drugi zločini ne postoje i svakako nisu dovoljno uzbudljivi ni izazovni za netprosečni inspektorov intelekt), inspektor mora da se bori i sa svojom sjebanom prošlošću i problematičnom sadašnošću, što znači da ima problema sa roditeljima, mentorima, bivšim partnerima, alkoholom, drogom. U međuvremenu, jer je sve ovo do sada toliko dosadno a našem inspektoru treba zagorčati život do daske, i neka se nahvata strave za čitav život dok ne reši jedan jedini slučaj, treba ga pustiti da prekrši sva pravila službe jer je njegov instinkt jači od zakona, pa ga čisto zabave radi optužiti da je on sam taj ubica, pa ga malo proganjati i suspendovati, jer ništa nije stimulativnije od pretnje doživotnom robijom za revolveraški obračun sa pravim zlikovcem.

Ovo vam je savršeni recept za triler godine. Oprobano i uspešno. Ali, u moru istih stvari, treba biti hrabar pa uraditi nešto drugačije.

Pisac Jutarnje zvezde je bio dovoljno hrabar da svog inspektora postavi na drugačiji put. Već u startu znamo da Filip Vujić vodi zdrav život: trči maraton, ne pije, ne kurva se, nema problema sa drogom. Mamu redovno posećuje. Jedina mana mu je što mu se sviđaju nedostupne cure, ali to je danas uobičajna pojava. Takođe je religiozan. Ta religioznost i proučavanje Biblije će mu umnogome pomoći u poslu.

Vujić je završio dva fakulteta i kurs na Kvantiku o serijskim ubicama. Ukratko, on je prava osoba za rešavanje slučaja.

A slučaj? Pa serijska ubistva, naravno. Žene kojima ništa nije zajedničko pronalaze mrtve po gradu. Prostitutka, domaćica, verenica. Neki aspekti mesta zločina ih upućuju na traganje po Bibliji, ali u principu, sve što mogu da urade je da čekaju da ubica pogreši. U međuvremenu imaju tonu osumnjičenih koje treba ispitati i pratiti.

Radnja je donekle uobičajna za žanr. Ono što je zaista neobično jeste sam inspektor. Mnogi su roman uporedili sa najboljim Nesbeovim ostvarenjima, i to je u redu. Ovaj roman, baš kao što se i Nesbe izveštio, ima celinu i kompleksnost koja će vas zadiviti ako imate na umu da je ovo prvenac. Verovatno i prvi u serijalu, nadajmo se. Svaki detalj je tu s razlogom i svako pitanje na kraju dobije svoj odgovor. Ali ja bih volela da ubuduće reference nalazimo malo bliže kući, pa kad neko nekad napiše neki dobar triler, da ljudi mogu da kažu da je baš kao Jutarnja zvezda.

Photo by moja malenkost

Ako vas zanima još nešto o knjigama, evo me OVDE

Slađana Kručičan – Svici u tegli

Sat, 01 Aug 2020 22:28:33 GMT

Dok vazduh miriše na poljupce a ptice se deru ko magarci, naš glavni junak, čikica od četrdeset i sedam godina, živi svoj život. A kako ga živi? Svaki dan je isti: ode na posao, kao radi nešto, pije kafe, ode na druženje sa dežurnom ekipom u toku pauze, posle posla kafana sa istim društvom, desetak tura i pijano teturanje kući u gluvo doba dok razmišlja kako ga ptice ogovaraju s drveta na drvo. Ima sreće ako ne zaspe na trotoaru. Ujutro opet posao, i sve ispočetka.

Naš lik je nesretno zaljubljen u žene koje ne može da ima. Jednoj je priznao da je voli, ona ga popljuvala. Drugoj ne sme da priđe. Kreše treću jer nešto mora a ona mu daje. Zezaju ga da joj dupe stane na dve stolice, a njemu svejedno jer nije ni on fitnes ikona. Pitate se zašto je tako nesnađen? Logično, zajebali ga roditelji. Od kad se seća, oni su se nešto svađali, od njih nikad nije mogao nešto da privede, i iako su već davno upokojeni, stan i glava su mu u podjednakom haosu kao kad su bili živi. Eto, on u tim godinama, a kao da je balavac.

Ali, to ne bi bilo to da je ostalo na tome. Život se smilovao na našeg lika, mlatnuo ga po glavi i poslao u bolnicu. Lik ima tumor. A tumor i bolnica znače preokret. Nema više alkohola, nema starih prijatelja. Ostao samo jedan. Upoznaje nove ljude. Zaljubljuje se još jednom, i u koga ovog puta? U devojče dvadeset godina mlađe. Šta sad? Da joj prizna – ne može. Nema čemu da se nada. Da ide u wc sto puta na dan kad god pomisli na nju i obavlja posao zureći u pločice – može, ali je dosadno.

Prava pometnja nastaje kad skonta da i mala želi njega.

Naravno, kad te želi jedna osoba, odmah se javi i deset drugih, tako ide Marfijev zakon. Naš lik puno razmišlja. Zašto ne može da poveruje da je sreća sa mlađom osobom moguća? Možda su ga drugi ubedili, a možda je to stvarno tako. Elem, sve ono što se nekom dešava u dvadeset godina, njemu se desilo u jednoj: otkrio je ko su mu pravi prijatelji, zaljubio se do ušiju kao adolescent, kao da nikada do tad hormone nije video, našao stabilnost i sreću, nabavio police za knjige da ne leže razbacane okolo. Tumor je bio okidač, uvod u život na koji nije mogao sam da se natera. Mislite da je završio da malom? E, to vam neću reći. Pitajte Slađu.

Slađin stil je ultra super zanimljiv, što nikad ne biste očekivali od domaćih pisaca koji se bave životima običnih ljudi a da nisu Selimović ili Andrić. Sve lepo iz prvog lica, kao da slušate nekoga kako se sprda o sebi. Na njeno pisanje ne možete ostati ravnodušni, makar se samo pitali kako uspeva tako opušteno da piše u muškom rodu.

Slike su sa Slađine stranice, posetite je da saznate više o ovoj knjizi na ovaj LINK

Ako vas zanima još neko mišljenje o knjigama, pogledajte OVDE

Mirko Pladunjala i izdavači

Tue, 28 Jul 2020 21:28:25 GMT

Potraga za odgovarajućim izdavačkim kućama uspešno je okončana. Postoji samo nekoliko imena kojima može da se obrati i koja mogu da se izbore sa najboljom knjigom ikada napisanom. Potpuno je jasno da samo najbolji na tržištu treba da dobiju čast objavljivanja Mirkovog remek-dela. U Mirkovom umu, izdavači su se nadmetali koji će pre objaviti knjigu, dok je on birao iz mora ponuda. Kada u rukama, umesto svesaka, bude držao svoje likove od mastila i hartije i udisao opojni miris sveže naštampanog sveta, moći će svima da pokaže najbolju knjigu ikada. Biće zvanično. Biće predivno.

Mirko Pladunjala

Ovako Mirko, na samom početku romana, zamišlja magični svet knjiškog izdavaštva. Da li mu se stav kasnije pormenio, nećemo vam otkriti. Izgleda da ćete morati da nabavite vaš primerak romana o Mirku Pladunjali.

Nakon našeg prethodnog teksta o Mirku i beta čitaocima, dobili smo brojna pisma u kojim nas molite da vam otkrijemo još neku pozadinsku priču o našem dragom piscu. Za razliku od njega, mi volimo da komuniciramo sa čitaocima i da im, ako je moguće, izađemo u susret.

U zapisivanje Mikrovih avantura uložili smo krv, suze i znoj i onoliko umeća koliko smo imali. To možda nije mnogo, ali je najviše što smo imali. Nakon svog tog truda, prepustili smo se na milost i nemilost beta čitaocima. Videli ste kako je to prošlo.

Njihove rakcije su nam poterale vetar u leđa i čvrsto smo odluili da se potrudimo da se sa Mirkovom sudbinom upoznaju i drugi, a ne samo naši privilegovani beta čitaoci. Naravno, svesni smo da su možda i bete deo zavere Mirkovih protivnika (Univerzuma lično), ali smo spremni da prihvatimo taj rizik.

Sa tom mišlju, započelo je naše traganje za najboljim izdavačem. Naravno da Mirko zaslužuje najbolje.

Možda mislite da je bar to lako, pomisliš na izdavača, kontaktiraš ga, objaviš knjigu i gotvo? Izbor izdavača je kao izbor škole, znate da od toga zavisi budućnost vašeg čeda. Dane smo proveli u istaživanju. Čitali smo izdavačke zvanične stranice, čeprkali po sakrivenim pozitivnim (a posebno negativnim) stranama, tražili insajderske informacije. Nije nam bilo lako, svaka stanica izgleda savršeno, kako čovek da se probije kroz taj sjaj i blještavilo? Mi smo samo obična piskarala i dali smo sve od sebe da iazberemo najboljeg. Na kraju smo, posle litara kafe i nekolicine nepospavanih noći, sastavili listu najpodesnijih izdavača. Čestitali smo sami sebi jednom virtuelnom pijankom. Znate da su se Mirkovi hroničari sreli samo dva puta u životu na pola sata i da je ceo posao oko Mirka obavljen uz pomoć njegovog veličnastva interneta?

Potencijalnim izdavačima smo poslali mejlove i nestrpljivo iščekivali odgovore. Nekoliko nedelja kasnije, počele su da stižu prve izdavačke reakcije.

Odgovori su se kretali u rasponu od NE, ne, ne, do možda i na kraju Da.

Ne možete da zamislite količinu emotikona, koje smo slaili jedno drugom, kada smo pročitali prvo Da. To je sve prštalo od onih smeškića koji se široko osmehuju sa srcima u očima. Mi smo, naravno, znali (moža je bolje reći – čvrsto verovali i nadali se) da će se izdavači javiti sa pozitivnim odgovorom, ali nam je je bilo posebno drago kada se to i dogodilo.

Negativni odgovori su bili generčki – već im je ispunjen izdavčki plan za narednih pet godina, trenutno ne mogu da podrže neafirmisane pisce i slično.

Posebno nas se dojmio jedan iskren odgovor.

Poštovani, dobilo Vaš mejl. Na žalost, mislim da naša kuća ne može da objavi Vaš roman, ma koliko se meni lično dopada zamisao o piscu Mirku Pladunjali i najboljoj knizi ikada napisanoj. Zašto? Razlog je jednostavan, domaći čitaoci fantastike smatraju da psici sa ovih prostora jednostano ne znaju da napišu roman fantastike. Znam, nije to lepo reći, ali tako je. Na izvestan način podsećaju na vašeg Mirka. U slučaju da ipak uspem da ubedim čelnike kuće da Vas uzmu u razmatranje, javiću Vam se.

Nije nas poljuljao ovakav odgovor, svidela nam se iskrenost, koja leži iza ovog odgovora. Iz razumljivih razloga ne želimo da otkrivamo o kome je reč. Ako slučajno čita ovaj tekst, prepoznaće se, a mi od srca želimo potpisniku ovog odgovara svu sreću u životu i u poslu.

Što se tiče pozitivnih odgovora, bilo ih je. Naravno, većina ovih koji su rekli DA, su predložili da osim znoja, uložimo i šuške (u rasponu od mnogo do još više) u Mirka. O toj temi ćemo razmišljati kada iscrpemo sve ostale ponude i mogućnosti.

Preostali pozitivni ponuđači su nas stavili u opasnu multidilemu. Koga sad odabrati? Ko bi najbolje stao iza dragog nam Mirka? Razmišljamo da ih sve ubacimo u jednu grupu i da organizujemo aukciju, pa neka pobedi najbolji ponuđač. Ako neko od njih spomene ostrva na tropskim morima (ili bar kuće) za potpisnike ovog teksta, imaće blagu prednost. #samokažemo

Možda primećujete izvesne sličnosti između Mirkovog razmišljanja i stvarnog života. Nekad nam se čini da ne znamo gde prestaje Mirko, a gde počinje realnost, a to je pomalo zastršujuće. Kao da smo u nekoj Zoni sumraka…

Znamo da je odabir odgovarajuće izdačke kuće samo početak Mirkovog puta i da tek predstoji prava borba. Mirkov dolazak do čitalaca će biti poseban izazov. Ali dobro, prelazimo prepreku jednu za drugom.

Dragi naši čitaoci, u slučaju da imate neku sugestiju, reč podrške, tapšanje po ramenu, palačinke sa džemom ili eurokremom i slično, ne oklevajte, pošaljite nam poruku.

Ako ovaj tekst čita neko od izdavača koji se lomi ili nije dobio naš mejl (a zna da je Mirko prava stvar za njegovu/njenu izdavačku kuću), neka ne okleva da nam se javi. Još uvek smo otvoreni za sve ponude i predloge.

Iskreno vaši, Petra i Nešo

Zanima vas još nešto o Mirku? Pogledajte OVDE

Mirko Pladunjala i beta čitaoci

Mon, 13 Jul 2020 17:01:49 GMT

U slučaju da ste protekle dve godine proveli ispod kamena ili, što je mnogo verovatnije, nije vas bilo briga, javljamo da je Mirko Pladunjala porastao do objavljivanja. U međuvremenu je prošao mnoge faze, od ideje, realizacije, dosta probnih i finalnih verzija, plus beta čitaoce i potragu za izdavačem. Danas bi hteli sa vama da podelimo naše iskustvo sa beta čitaocima.

Beta čitaoci su osobe koje iz nekog razloga nisu dovoljno brzo rekle “ne” kad smo ih pitali da pročitaju finalnu verziju br. 2 neobjavljenog rukopisa naše knjige, a ni kasnije se nisu setile dovoljno dobrog izgovora (naravoučenije – u redu je reći Ne). Original ideja je da ponude svoje mišljenje, ukažu na potencijalna problematična mesta, uglavnom ako ima nešto da im nije bilo jasno, čak i ako ne znaju zbog čega (što je očit znak da nešto treba da uradimo povodom toga). Takođe smo hteli da proverimo da li je bezbedan za čitanje, da neko slučajno ne implodira tokom procesa. Srećom, svi su živi i zdravi, osim onog jednog koji je zaginuo, verovatno na ovim protestima. Možda.

Ali pre nego što vam odamo šta su nam rekli, prvo da objasnimo o čemu se radi u romanu „Mirko Pladunjala: Najbolja knjiga ikad napisana“.

Mirko Pladunjala je mladi pisac koji ne veruje u žanrovske podele. Namera mu je da izbriše granice i stvori nešto svoje. Ponekad ga spopadne tako snažna inspiracija da zaboravi gde se nalazi i šta je prethodno radio, sve dok ne završi pisanje. Probleme koje mu to pravi su njegova lična stvar. Međutim, kad odluči da objavi svoj prvi roman, delo tako grozomorno da svakoga ko ga pročita baca u duboku komu, to postaje problem Univerzuma.

Univerzum šalje uspaničene signale koje Agencija za kontrolu prostora i vremena prima u svom štabu na drugoj planeti, te odluče da pošalju tim da spreči katastrofu. Usled izvesnih političkih, korporacijskih i gastronomskih nesuglasica, uspeju da pošalju dva tima koji ne znaju jedni za druge.

Dok mladi pisac obilazi izdavačke kuće, banke, promocije, bolnice i štamparije, doživljavajući razne neugodnosti i šaljući usputne žrtve u komu, timovi zapadaju u svoje probleme. Morfanka greškom pročita deo Mirkovog rukopisa i završi u bolnici. Direktor ode u potragu za hranom i nestane. Android upoznaje Zoricu, medicinsku sestru na odeljenju za intenzivnu negu, koja je shvatila da žrtve Mirkovog pisanja može da probudi tako što će im čitati klasike. Preko nje upoznaje Mirkovu prvu žrtvu, njegovu verenicu. U jednom momentu android mora da izabere ljubav prema Zorici ili da nastavi da prati tragove ka piscu preko njegove verenice i okonča slučaj.

U međuvremenu, trojka iz drugog tima ima malo drugačije podatke i upućuje se na selo kod Mirkovih roditelja gde, zbog građevinskih i infrastrukturnih problema, stižu ni živi ni mrtvi. Zbog produženog boravka u prirodi, menja im se perspektiva o životu.

Naravno, kao svi pisci željni slave, rekli smo im da moraju samo pohvale da nam pošalju, da ne bismo slali Mirka da im pročita štogod iz svoje knjige. Nisu nas poslušali, te danas zahvaljujući njima imamo finalnu verziju rukopisa br 3, polako se krećemo ka broju 4, a ako Bog da i sreća junačka, objavićemo roman pre nego što stignemo do verzije 5 (jer to ne bi bilo to da mi nešto stalno ne čačkamo).

Šta su nam rekli, a mi popravili

Početak je spor. Većina se složila oko toga, nekome je smetalo, nekome ne, ali smo svejedno popravili. Sada je početak mnogo brži i malo drugačiji.

Romansi Mirka i Jasmine fali romansa. Dodali smo malo dubine i motiva u njihovu vezu, ali za romansu nismo odgovorni. Neki parovi su naprosto zajedno jer im fali društvo i da bi imali koga da zezaju.

Estetika. Gotovo svi su rekli da im smeta što ne vide jasno gde se završava a gde počinje nova scena. Mora da je bio problem u formatiranju. Elem, numerisali smo scene, sad je daleko lakše za čitanje, a častili smo se drugačijim fontom za melodramu Univerzuma, razgovore između štaba i timova i cirkularna pisma.

“Radnja je na početku malo sporija, dok se ne uđe u knjigu, a onda se sve dešava kao na traci. Po meni, nije mana. Mirko je stereotip dobrog dela naših pisaca i da sam na vašem mestu, ja bih promenila uvod na: sve sličnosti sa stvarnim likovima su NAMERNE. Kad već dižete prašinu, dignite je kako treba.“ – Željka Nešić

Šta su nam rekli, a mi ignorisali

Previše politike. Nema politike. Nemate smisla za humor. Humor je do jaja. Kopirate Adamsa.

Jedino što možemo da kažemo na ove opservacije (pored toga da volimo sve svoje bete, da su odlični i da nema veze što nisu potrčali da ljube tlo kojim hodamo) jeste da ih nismo namerno ignorisali. Posao beta jeste da kažu svoje mišljenje, ali pisac sam odlučuje da li će i koje od njih uvažiti. Tamo gde su mišljenja na istim stvarima bila oprečna, normalno je da nismo ništa dirali. Shvatili smo da nismo uniformna bića i da imamo različite reakcije na iste stvari. Humor je ipak individualna stvar.

Nijedno od nas dvoje nije bilo dovoljno hrabro da se uhvati u koštac sa savremenom politikom. Ono što imamo u romanu jeste politika Agencije, bez koje agenti koji rade u njoj ne bi uopšte mogli da rade. U Mirkovom svetu, ti isti agenti su se sreli da posledicama odluka politike na gradskom nivou i nekako su morali reagovati. Trudili smo se da opišemo svet najbolje što smo mogli i može biti da nam ignorisanje određenih stvari nije pošlo najbolje za rukom.

Adams nam jeste poslužio kao inspiracija. Radni naslov romana je dugo glasio „Vogonski pripravnik“, jer su posledice čitanja vogonske poezije i pisanija Mirka Pladunjale podjednako toksične za ljude i okolinu. Ali ne, nismo ga imitirali. Adams nije jedini koji je pisao komičnu fantastiku i ne drži monopol na istu. U isto vreme, laska nam poređenje sa njim jer je bio veličanstven pisac.

„OK, na prvi mah, mnogo kopirate Daglasa Adamsa. Aj, što kopirate njega, nego što je i humor više engleski nego što je balkanski. Ima i tog balkanskog, nije da ga nema, ali engleski humor dominira kroz ceo roman. Komično je, mada može da bude urnebesno ako se pretoči na balkansku ploču.“ – Nenad Jevtić

Gde su nas pohvalili

Apsolutno svi su oduševljeni krajem. Nadamo se da je to zato što smo uradili nešto dobro, a ne zato što su konačno završili sa čitanjem.

„Kraj je fenomenalan. Celokupan utisak je super, kao da sam čitao kombinaciju Autostoperskog vodiča i Pračetovog Disksveta, ali u Srbiji. Komedija do jaja.“ – Dejan Milićević

Karakterizacija likova. Malo stereotipa, malo iznenađenja. Nije bilo teško uživiti se s njima. Trudili smo se da ostanemo verni onome kako smo ih predstavili ali da ipak nešto nauče i malo porastu kroz radnju.

Razgovori na forumima. Original pljunuti.

Naš omiljeni deo bio je kad su nam slali poruke sa spontanim reakcijama tokom čitanja. Oduševljavali su se Simičinim prvim rečenicama, Mirkovim čudovištima ispod kreveta, programima koje je Teri učitao da bi se lakše izborio sa Balkancima…

Avanture tima broj 2, nešto što nismo imali u originalnoj postavci tekstova na blogu (koje ćemo skloniti sa bloga jer su daleko zastereli i, ako bismo ih upoređivali sa onim što smo napravili od njih, bilo bi kao da gledamo skicu naspram slike na uljanom platnu pod umilnim zracima sunčeve svetlosti), ispale su pun pogodak.

„Sveto trojstvo inteligencije je fenomenalno i njihova avantura po Srbiji po meni zaslužuje posebnu priču, mada znam da je to teško izvodljivo. Tu mi se javlja problem jer sam sve do sada pročitano gledala kao satiričan film ili seriju tipa Treći kamen od Sunca, imam i svoje likove u glavi smišljene :). Imate više paralelnih priča, ja to baš, baš volim…“ – Ana

Što se tiče stila, svi su rekli da se lako čita, da je zabavno, neopterećujuće i da ne mogu da prokljuve ko je pisao koji deo. Što je najgore, više ni mi ne znamo ko je šta pisao.

Jedna zanimljivost

Jedan od beta se prepoznao u Mirku.

Mirko Pladunjala je započeo karijeru kao skup osobina različitih stvarnih ličnosti (mada se vrlo brzo oteo nadzoru i sad liči samo na sebe), ali je opšte poznato da oni koji treba da se prepoznaju to nikad ne rade, već se to desi samo onima na koje nismo ni mislili dok smo gradili lik. Zato vam odmah kažemo: batalite da se prepoznajete. To niste vi.

Ako ste nam nekad i rekli da ste radili u voćnjaku i da su rasle jabuke oko vas, budite uvereni da smo zaboravili. Jeste, posao je kul, ali takva su nam vremena da smo svi radili čudne poslove. Jabuke smo pomenuli zbog afere Bog, što nije teško za shvatiti, a posle nas mrzelo da menjamo u kruške.

Selo kome smo namerno dali cvetni naziv (i iznenadili se što je to neko već uradio pre nas) morali smo smestiti na planinu na kojoj ponekad nema signala jer se priča da vanzemaljci vole tu da sleću. Nije naša krivica što neko mora i da živi na Rtnju (i ja bih da mogu, al mi cvrc).

Oda zahvalnosti

Bez sumnje, naučili smo mnogo kroz ovu neobičnu saradnju. Optužili su nas i da smo nepismeni i da proizvoljno koristimo zareze, ali su nam odmah dali savet da, kao mnogi drugi, za sve okrivimo lektora i/ili furamo kao novi stil pisanja. Tako da se unapred izvinjavamo dobroj duši kojoj će zapasti da lektoriše.

Bez njih scena promocije ne bi bila potpuna niti bi imali Ranka vodoinstalatera, koji je pomalo električar, pomalo majstor za sve, a u slobodno vreme pufnira kolica u roze (neko od nas je emotivno vezan za roza kolica, ne pitajte ko).

Najviše od svega, hvala na iskrenosti.

Ako još neko želi da bude beta, a razume se u programiranje, imali bismo neka pitanja oko kola i čipova i brzine učitavanja vezano za androida.

Inače, već sada možete da stanete u red (odmah iza Dejana) i da se prijavite na vreme za svoj primerak. Samo nam pošaljite poruku.

Ko su naše bete

Vladimira Becić – psiholog, vojnik, pisac i umetnik. Osnivač sela miševa i PR veličanstvenoj Lexy.

Rada Čeh – vredna blogerka i Slučajna domaćica, kao i admin nekolicine FB grupa.

Mirnes Alispahić – pisac, filmofil, od milošte poznat kao Bosanac na Bliskom Istoku

Dragan Milojković – pisac, neprikosnoveni vladar Hronika Helma

Dejan Milićević – pasionirani ljubitelj pisane reči, neumorni kolekcionar knjiga i stripova, zakleo se da je prvi primerak Mirka njegov

Nenad Jevtić – pisac, bloger, tehnička vojska na sajtu Fantastičnog vodiča

Ana – stvaralac lepih misli zarobljen u telu računovođe, namerno misteriozna

Željka Nešić – obožavateljka her Flika, korisnik oštrog, ali nadasve pravičnog jezika.

Irena Ilić-Vasiljević – Indijana Džouns u liku žene, pisac, nezavisni konsultant za razna pisana dostignuća

Više o našem putu ka objavljivanju u narednim danima.

Iskreno vaši Petra i Nešo

Ja u gostima

Sun, 21 Jun 2020 19:51:28 GMT

Dragan Milojković, autor Hronika Helma, takođe je i divan domaćin. Postavio je neka fantastična pitanja na koja je bilo zadovoljstvo odgovoriti. Ako vas zanima, link je ispod.

Petra Rapaić, autorka romana “Poslednji vilenjački princ” i koautorka priča o Mirku Pladunjali – Vogonskom pripravniku – Intervju

20 bisera domaće književnosti 2020

Sun, 21 Jun 2020 19:31:19 GMT

Verovatno se pitate zašto vam nisam svaki mesec preporučila šta da čitate, s obzirom da gutam cirke tridesetak knjiga mesečno? Možda ste se pitali da li sam živa i zašto puštam da mi trava trava raste po blogu? Ja mislim da ste imali dovoljno svog posla i previše blogera i influensera da vas gnjave i samo je falio neki vanzemaljac da vam nabija komplekse oko pročitanih knjiga. Elem, da prekinemo tišinu, častim vas spiskom domaćih knjiga koje sam pročitala od početka godine.

Vladimira Becić – Kuća slomljenih lutaka

Ova knjiga me toliko oduševila da sam osnovala Zamjin klub obožavalaca. (To vam je onako jedan lik koji pomalo podseća na Lokija. Ne znam kako drugačije da vam objasnim ako niste pročitali knjigu.) Opširnije možete pogledati OVDE o romanu, ne o klubu. Na fejsbuk stranici Vladimira Becić – Artist & Legend hunter imate prilike jednom mesečno razgovarati sa likovima knjige.

Saša Radonjić – Rubikova kocka

Solarisovo izdanje, čudna knjiga, za mozgove mnogo kompleksnije od mog. Po pravilu, što je knjiga krcatija filozofijama, to osvaja više nagrada.

Vladimira Becić – Orsia

Knjiga o vamprima koja se na finjaka ruga ostalim knjigama o vampirima, a bogami i filmovima. Vladimira je obećala da će biti nastavaka, čim završi serijal o Mrazovima.

Stefan Mijatović – Mesečev ratnik

AVKF izdanje, zamalo pa njihov prvenac. Mnogi su već pisali pohvale ili mudro ćutali. Najčešće ste mogli pročitati da stil ne postoji, ali da se zato lako čita. Možda će vam na živce ići silni brojevi, ali tako je to u vojsci. Uglavnom, priča o dužnosti, vođstvu i grupi ljudi koja baza po prirodi.

Nemanja Pavlović – Ukradeni bog

AVKF izdanje, šta drugo nego fantastika. Ljubičasti vilenjaci, magija, gde svaki vid magije ima svoj svet (a to vam je mnogo, mnogo više objašnjeno u romanu, neko bi rekao i više nego što je potrebno), pa neke borbe i proročanstva… Kada se pisalo o ovom romanu, uglavnom ste mogli videti i Eriksonovo ime u blizini. Posveta kida.

Mirjana Novaković – Strah i njegov sluga

Roman o đavolu i vampirima, plus sluga koji je najpametniji kad je pijan. Nešto što je počelo kao dobar akcioni roman u stilu Gordona Dalkvista, da bi nakon sredine prešao u kandidata za NINovu nagradu. Pravilno pogađate, filozofije o životu, smrti, bogu i zlu. Priča prati uporedo đavola i princezu, svako laže za svoj groš, a čitalac nek se snađe gde je istina.

Ilija Bakić – Bagra diše

Mračna zbirka priča, pogotovo za one koji pamte devedesete, a bogami ni oni mlađi nisu imuni. Neko slobodnijeg uma rekao bi da nas ovakvi dani tek čekaju.

Dana Hil – Srebrni vladar

Dana je bila dovoljno ljubazna da ovu knjigu pokloni na čitanje u elektronskoj formi. Mlada devojka je lovac na vukodlake i traži čudovište koje je ubilo njenu majku.

Danijel Špelić – Nestala

Danijel se popravio u najnovijem horor misterioznom trileru. Likovi su dobili dubinu, oštrinu i par vlastitih stavova. Ko je čitao neku od njegovih knjiga, zna otprilike šta ga čeka. Danijel je duže vreme praktikovao jako čudan vid reklame, pa mislim da trenutno ne postoji niko na fejsbuku a da nije čuo za njega i iz znatiželje otišao nešto njegovo pročitati. Elem, on voli da prisvoji Kinga kao svog uzora. Što se tiče same knjige, zaštitar se vrati kući na selo, muva se okolo i rešava misteriozni nestanak dadilje od pre dvadesetak godina.

Stipčević Aleksandar – Iliri: povijest, život, kultura

Treba li objašnjavati nešto što naslov već nije rekao? Knjiga o životu, kulturi i istoriji davno nestalog naroda sa područja Balkana. Iliri nisu bili država, pa izgleda ni narod, više kao plemena, i to vrlo različita. Japodi su recimo Ličani, Dalmati Dalmatinici, Albani Albanci, da pomenem samo par primera.

Svetlana Đorđević – Progon

Tužna i previše potresna priča o domaćem nasilju. Iz prvog lica.

Uroš Petrović – Peti leptir

Lepo iznenađenje vas čeka sa ovom knjigom. Deca iz sirotišta, njihovo snalaženje, prijateljstvo na neočekivanim mestima, bežanje od zlog starca koji trguje dušama i razgovara sa psima.

Silvio Ružić – Uspavani diktator

Divno, napredno i utopističko društvo vanzemaljaca naleti na davno uništenu Zemlju i na njoj uspavanog čoveka. Probude ga i odvedu na svoju planetu ne bi li preko njegovog ponašanja bolje shvatili prmitivizam. Njegove spletke ih zamalo unište.

Branislav Janković – Suze svetog Nikole

Između romana o raspopu, Poslednjeg cirkusa i Svetog Nikole, sve što mogu da kažem jeste da piscu mnogo bolje leže skupovi priča o likovima iz jednog mesta. Verovatno će se Branislav opet braniti da nije u pitanju fantastika, ali priče su toliko bremenite značenjem da može da kaže šta želi. I pakao se otvarao, i fotoaparat je slikao grehove, i slavuji su terali đavole.

Drina – Jar, Bejla

U duhu trilogije o Purpur, ove knjigu nisu razočarale.

Slaviša Pavlović – Apisov apostol

Pa kaže ovako: sistem u Srbiji je sjeban, ne smeš da govoriš istinu, da pišeš istinu, da se družiš sa poštenima niti da budeš pošten. Kriminalci, tajkuni i političari su povezani kao creva, svi tabloidi su potkupljeni. Novinar koji se kao nešto koprcao da popravi sistem bude kažnjen. Uhvate ga za ubistvo iz nehata. Može da preživi samo ako se učlani u tajno društvo.

Boris Mišić – Nebeska zvona

Zbirka priča o fantastičnim dešavanjima na teritoriji Srbije. Mitska stvorenja voze se autobusom po Novom Sadu. Razliveni vampir zavodi studentkinju radi prolaza kroz portal kod manastira u njenom selu. Paralelni svetovi. Utvare. Ma čudo jedno. Čućete da mu je svaka zbirka sve bolja i bolja.

Saša Edi Đorđević – Doktor

Simpatično upakovana gomila klišea. Situacije u koje likovi upadaju diraju baš tamo gde čitaoca najviše boli. Ne mogu da vam prepričam, mislićete da se sprdam. Ide nešto kao doktor se sveti ubici svoje sestre, fudbaler ne želi da potpiše ugovor pa mu sestru pošalju da se kurva po Albaniji, Amerika je obećana zemlja.

Đorđe Miletić – Paklena ćelija: Noćne more

Resident evil na testosteronu. Bukvalno. Ima i drugi deo.

Stevan Jakovljević – Srpska trilogija

Retka knjiga ratne tematike koju sam pročitala sa zadovoljstvom. Nema puno politike, ima dosta humora. Uglavnom, život ljudi na frontu za vreme prvog svetskog rata, putešestvije do Krfa i nazad, osvajanje Kajmakčalana. Može da se nabavi u knjižari Most i nekim online knjižarama.

Primetićete da nisam rekla da li je nešto dobro ili loše. Moguće je da nam se dopadnu različite knjige. U zbirci priča moguće je naći bolje i lošije priče. Sve je to ok. Bitno je da u moru dostupnih knjiga izaberete ono što vam najviše leži i uživate. Život je previše kratak da bismo čitali ono što nam se ne sviđa.

Više o mom mišljenju o nekim knjigama možete naći u rubrici Knjige su sexy

fotka je sa Pixabay sajta

Corona time vikend

Thu, 07 May 2020 15:08:25 GMT

Nekada davno čitala sam knjigu kako preživeti zombi napad. Čisto uputstvo, ništa radnja, akcija, likovi, ovo-ono. Lepo piše, nađite izvor hrane, naoružajte se, imajte svoju bazu, plus sigurno skrovište u obliku kolibe ili bunkera na umerenom terenu i izvorom vode pored. Nađite ekipu koja vas neće smarati, u sledećem sastavu: vođa (poželjno da to bude vaša malenkost), doktor, ratnik, logističar, motivator (da zombiji imaju koga prvog da pojedu). Nabavite oružje. Najzabavniji deo apokalipse je oružje. Katane, noževi, palice, samostreli. Puške i pištolji su dobri, ali su bučni i municija nije uvek dostupna. Logično, jelda?

Amerikanci mnogo veruju u pripreme za ne daj Bože. Mi, s druge strane, verujemo u luk, rakiju i zalihe toalet papira. Zapao nam takav virus, da se otimamo za rukavice koje nisu naš broj, tučemo za kilo brašna, širimo ljubav preko socijalnih mreža i psujemo vlast. Nije do nas, do pandemije je, tetke mi.

Dakle, počelo je. Vanredno stanje, policijski čas, najavljen 24/7. Blaga panika – nemamo dovoljno wc-papira, samo dve šteke. Odmah potom, panični napad – kako biti zatvoren u dve sobe i jednim toaletom sa čitavom familijom na tri dana? Jer, znate već ono, nije meni teško sedeti kod kuće, ja i inače sedim kod kuće, nego mi je teško što čitava familija sedi sa mnom.

Pa smo se setili da negde u bespućima Kaća (skoro pa u centru, samo dve ulice pravo i jedna desno), imamo kućicu. Isto dve sobe i jedan toalet, ali ima nešto zemljice okolo, moglo bi se prošetati. Šta nam teško, spakovali smo se za par sati – ćebad, jastuci, hrana za nedelju dana, onaj nesretni wc-papir, brašno, šećer, ulje… Znate već kako se prave zalihe za bunker.

I obećavani vikend može da počne. Bilo nas je milina pogledati, gradski frikovi na selu, svaka travka nam je čudesna. Imali smo mnogo dođi-vidi-ovo ispada. Pošto su zabranili svaki ljudski kontakt, naše komšije samo posedale po svojim dvorištima, okrenuli stolice kao u gledalištu i uživaju i oni.

Dakle, kako preživeti vikend na selu?

Bez interneta teško. Naš bunker ima tako debele zidove da se komšijski signal probija samo u dograđenom toaletu.

Nemojte zaboraviti četkice za zube. Ne pitajte kako znam da je ovo važno.

Ajde, ako zaboravite lap top nije bitno, i tako nije mogao da stane u auto, ali punjač za mobilni?! Pa o čemu smo razmišljali?

Ajmo onda raditi nešto pametno. Vidi, puno dvorište maslačaka. Pročitali smo negde da je maslačak dobar maltene za sve, od čišćenja jetre, suzbijanja napada besa, pa do besmrtnosti. Živio maslačak! Nabrali mladog lišća za salatu, seli da ručamo, gledamo ono lišće što nikad do sad nismo probali, gleda ono nas. Hipotetički, zamisli da se najedemo, pa skontamo da nije trebalo to jesti, pa trovanje, doktori do kojih ne možeš jer nemaš koronu, idi privatno, a i kuda ćeš, policijski je čas, znači crkni stoko gradska kad ne znaš bolje nego pasti trave po selu.

Zaključili da ne treba slušati baš sve što internet kaže. Tako da smo samo nabrali dve vangle cvetova maslačaka, lepih i debelih, za dve ture meda. Prvi put u životu pravili, pa se živi nasekirali. Te jesi ti to prebrojala, pa kako sad toliko limuna treba, može li to sa manje šećera, vidi što se pjeni jebem mu pa dokle više, donesi de još drva, aj probaj da vidim jel dobro, puši sama šta hoćeš, dobro sad ostavi da se stisne. (Napomena: ne ostavljati da se stisne duže od dva dana, jer će se stisnuti u obliku šerpe pa vam tegle neće trebati ni za šta. Isto ne pitajte kako znam.)

Mislili smo održavati kondiciju povremenim obilascima placa, ali hoćeš – procvjetalo drveće, puno pčela, ne prilazi.

Htela ja i čitati ponešto, al moja revnost da stan oslobodim bezveznih knjiga nije računala da ću se na prvi otkazani vikend naći daleko od stana.

Probali sedeti na tremu i piti kafu, a ono udarilo sunce, dobili opekotine trećeg stepena i potrošili rodopsin za sledećih nedelju dana.

Ništa, igraj se s mačkom i uživaj. Uselila nam se jedna krznena pufna, zvali smo je Debela dok je nismo bolje upoznali. Sad je zovemo Zloća, mazimo je samo kad spava ili kad nosimo baštenske rukavice. Jede supu, knedle, piletinu, pavlaku, kupa se u mleku, i u znak zahvalnosti kolje sve što protrči po placu: guštere, miševe i krtice. Znamo jer nam ih donosi na prag.

Sad kad se setim, dobro smo mi prošli. Moglo je biti gore. Mogla je padati kiša.

Više tekstova sličnog tona kod Blogete OVDE

Slike by moja malenkost

29 dana februara

Sun, 01 Mar 2020 23:27:01 GMT

Gledam kako se ljudi pitaju za zdravlje junačko i za broj pročitanih knjiga. Pitanje ide otprilike ovako: Da li ste u februaru pročitali jednu, dve ili nijednu knjigu? I onda se ja pitam da li sam normalna. (Spojler alert: nisam.) Tako da vam i ovog meseca donosim original mišljenje s trunkom sarkazma o pročitanim knjigama.

Viljem Nikolson – Robovi Gospodarstva

Lepa debela knjiga za decu. Fantastika i avantura. Veliki narod porobio je mali, i uopšteno koristi silu da bi sproveo sve što želi. Kažu da kod njih vlada demokratija, ali su zapravo svi začarani pod voljom jednog čoveka. Robove spašavaju deca (kako drugačije). Vrlo očigledna pouka priče jeste da lepota dolazi iznutra.

Ju Nesbe – Utvara

Hari Hole se u prethodnim delovima prevažišao u maštovitim pokušajima da se samoubije – cigarete, alkohol, droga, jurnjava za serijskim ubicama. Ima silne ožiljke, najzastrašujući onaj na licu, i ostao je bez jednog prsta. Devojka ga je ostavila, na šta je on presekao veze s Norveškom. Početak ove detektivske avanture zatiče ga u Hong Kongu, radi u agenciji za miroljubivu naplatu dugova, ne puši, ne pije, i drogu je batalio, redovno trenira – ma novi čovek totalno. Onda dolazi vest da je sin njegove bivše završio u zatvoru zbog ubistva i Hari mora da se vrati da pomogne. Postoji samo par manjih prepreka: ruska mafija, čvrsti dokazi protiv Olega, i žeđ za alkoholom.

Artur Klark – 3001: Konačna odiseja

Veličanstveno finale najznačajnije SF serije svih vremena. Ako ste pročitali prethodne Odiseje, znate za vanzemaljske monolite u Africi, na Mesecu, a sada i na Jupiterovom mesecu Evropi. Sva tri su povezani, imaju zadatak da pošalju izveštaj o inteligentnim vrstama koje nadgledaju. A čovečanstvo je tek od skoro u miru samo sa sobom, pa im izveštaj baš i ne laska. Elem, na početku 3001, jedan svemirski brod pronalazi smrznuto telo Frenka Pula, astronauta koga je pre hiljadu godina ubio HAL, veštačka inteligencija. Frenkovo oživljavanje pokreće niz događaja koji mogu a i ne moraju da spasu čovečanstvo.

Najzanimljiviji deo je u putovanju kroz poglavlja. Klarkova mašta shodno tome kako bi čovečanstvo moglo da izgleda ili se ponaša kroz hiljadu godina ravno je viziji Žila Verna. Obojica su pisci ispred svog vremena, Vernova predviđanja su se ostvarila, i sad čekamo na Klarkova.

Erih von Deniken – U ime Zevsa

Grčki bogovi su vanzemaljci. Egipatski bogovi su vanzemaljci. Uopšteno, svi bogovi su vanzemaljci. Hramovi su im aerodromi i hoteli. Sletali su da dopune gorivo i kresnu neku lepu devojku ili momka (bogovi su bili bi, izgleda). Priča o Jasonu i potrazi za zlatnim runom je pojednostavljenja svemirska saga. Jako mi se sviđaju njegove knjige, daju mnoštvo ideja.

Volis Badž – Egipatska religija

Gotovo sve istorijske knjige su dosadne. Pisci su stručnjaci u svojim oblastima, ispod časti im je da ubacuju priče i anegdote, pretpostavke i asocijacije u svoja izlaganja. Pišu samo o onome što im se čini logično, što je logično dokazivo i što se slaže sa tumačenjima većine. I sve je to ok, ali tako se propuštaju najinteresantnije stvari.

Elem, u ovoj knjižici imamo opisane eipatske ideje o zagrobnom životu, gomilu molitvi, i uveravanje da su egipćani nekada verovali u jednog Boga.

Stiven King – Noćna smena

Zbirka priča. Odlična knjiga. Ako vam treba uputstvo za pisanje, uzmite neku dobru knjigu i ugledajte se na taj primer. Vidite šta valja. Pogledajte šta je prošlo uredničku cenzuru, od mnogih priča koje su odbačene. Jer, bez obzira što Stiven King piše k’o nezdrav, ne objavi se sve što on napiše.

Stephen King – Lisina priča

Lisi je žena slavnog pisca. Ali on je mrtav, ubio ga je virus iz “druge“ zemlje, one u koju može da ode kad god poželi, gde može da se izleči, ali ne sme da jede voće posle ponoći. I ta “druga“ zemlja ima čuvara, šarenog dečka, nekakvog ogromnog lenjog crva koji proganja sve koji previše često zalaze u “drugu“ zemlju.

Lisin muž je ostavio nesređene rukopise za sobom. Pojedini ljudi uradili bi sve da ih se dočepaju. I tako se Liza nađe u nevolji između pretnji jednog profesora, manijakalnog ubice koga je ovaj unajmio, sestre koja zapada u katatonična stanja, i tragova koje joj je muž ostavio za prolazak u “drugu“ zemlju.

Glen Kuper – U sazvežđu Ovna

Demoni hodaju među ljudima. Demoni izgledaju baš kao ljudi, osim što imaju repić na guzi. Zbog tog repića na guzi imaju mali problem da se prilagode u društvu. Gotovo svi veliki ljudi u istoriji, pisci, pesnici i poludeli rimski imperatori imali su repić na guzi. Prozvali su se lemuri. Taj repić im nekako oduzima osećaj za moralnost. Najnovije što su smislili bilo je da preuzmu crkvu i da kroz par spletki, ubistva i ucene srede da sledeći papa bude jedan od njih, lemur. U tome treba da ih spreče jedna kaluđerica, njena sestra doktorka u štiklama i kožnjaku, njen brat član vatikanske garde pod suspenzijom, njegov drugar policajac van jurisdikcije i puno sreće. Zvuči kao da bi od ovoga mogao da ispadne dobar film.

Ričard Luis – Kraljica demona

Afrički demoni su izgleda neki lokalni mafijaši bez pasoša. Ali jedna kraljica demona pronalazi devojčicu kojoj ispuunjava želju i ova je nekako priziva u Americi. Njen drugar koji je stvoren da bi je sačuvao od zla, treba da spreči smak sveta i otera kraljicu. Devojčica mu navodno daje sve tragove da bi što pre uspeo. Ludilo od priče i neočekivani kraj. Pisac se potrudio da sve deluje logično i da ne zalazi previše u YA patetiku, pa je valjda zato glavni lik prošao tako kako je prošao (možda nađete ovu knjigu u nekim budžacima biblioteke, pa da ne spojlujem). Inače, dečak je siroče, proglašen je i teroristom, prati ga državna bezbednost, niko ga ne voli… Znate već kako to ide.

Andrej Rubanov – Hlorofilija

Jedna od onih ruskih hitova zbog kojih mi je žao što ne prevodimo više ruskih knjiga. Dobro, znam, imamo Tolstoja, Dostojevskog, Šolohova, Jesenjina – šta mi treba više? Samo što bi to bilo kao kada bismo mi rekli da je Njegoš napisao sve što se imalo napisati, i šta neko posle njega uopšte ima pametno da kaže. Tako smo valjda i mi u fazonu s braćom Rusima.

A Rusi vole da filozofiraju u svojim knjigama. Rubanov je opisao svet u kome je trava porasla do visine televizijskog tornja. Moskva je progutana travom, ruska ekonomija ne postoji, svuda se vrti slogan kako niko nikome ništa ne duguje. Ljudi rade samo ako to žele. Svi se drogaju ekstraktom trave. Rađaju se zelene bebe, a ljudi pretvaraju u biljke. Kinezi su iznajmili Sibir, primitivna plemena zauzela su tajge. Kuda ide ovaj svet i šta će od njega ostati?

Elenor Katon – Videla, tom l i ll

Elenor je najmlađi dobitnik Bukerove nagrade, što je super, taman sam htela da vidim kako bukerovci pišu. Elenor je izatkala mrežu iz dvanaest različitih uglova, koji kad se spoje u sredini treba da daju odgovor na misteriju: ko je ubica? i Zašto? Misterija je ravna onima koje inače rešavaju Šerlok Holms ili Herkul Poaro. Volim takve priče, tako da su mi se knjige dopale. Dakle, za ljubitelje detektivskih priča na višem nivou, odlična preporuka.

Sadhguru – Unutarnji inženjering

Sadhguru nije običan guru, on je super guru. On će nam objasniti zašto do sada nismo verovali guruima, a baš sad bi trebalo. Ispričaće nam svoju priču o pronalaženju pravog puta, daće nam neke primere kako da meditiramo, kako da usporimo i naučimo da slušamo sopstvene misli i živimo sa njima. Na kraju knjige imate i par linkova, a sadhguru ima i you tube kanal, tako da nije neophodno da imate knjigu. Ok, verovatno ima nešto dobro u knjizi koja inače košta 1000din, samo što je nisam najpažljivije čitala. (Ako želite, daću vam je upola cene, ili se možemo menjati za nešto što nije sličnog sadržaja.) Ovakve teme su me zanimale dok sam išla u srednju školu i spoznavala sopstvenu sebe, a sad su mi nekako višak.

Teri Bruks – Hronike Šanare

Tri knjige u serijalu. Prva je totalni omaž Gospodaru prstenova, skoro pa kopija. Po drugoj je rađena serija. Treća je takođe simpatična.

Svi znaju da je Teri Bruks bio izuzetno inspirisan Tolkinovim pisanjem. Terijeva knjiga je prva knjiga epske fantastike koja je završila na listi bestselera Njujork tajmsa. Ako vam iko dođe i kaže “Jao, pročitao sam Gospodara prstenova, tako mi se dopao, divna knjiga, ima li nešto slično?“, bez griže savesti možete da preporučite Mač od Šanare. Nema potrebe da vam prepričam radnju, skoro sve je isto. Bilo mi je zanimljivo da upoređujem likove dva opusa, da prepoznajem Aragorna, Legolasa i ostale u likovima Terija Bruksa.

Velenjačko kamenje Šanare je druga knjige u serijalu. Radnja se dešava 50 godina nakon prve knjige i unuci prethodnih glavnih likova su sada glavni. Ova je daleko samostalnija od prethodne interpretacije Gospodara prstenova, mada ćete prepoznati neke elemente poput nošenja nečega do večitog ognja, ogromnih krilatih prevoznih sredstava, velike bitke magova, Goluma. Dakle, Vilenjaci imaju drvo Elkris koje svojim postojanjem drži demone podalje od živog sveta. Kada Elkris počne da slabi, a demoni izlaze, potomci glavnih likova iz prethodne knjige treba da spašavaju stvar. Vil Omsfrod ima vilenjačko kamenje uz pomoć kojeg može da koristi magiju i on treba da čuva Amberli. Amberli, unuka vilenjačkog kralja, ima Elkrisino seme koje treba okupati u ognju na drugoj strani sveta i vratiti nazad, pre nego što demoni pregaze carstvo Vilenjaka. Pomaže im lutalica Eritreja, te se nekako upetljaju i u ljubavni trougao.

Dok se njih troje lomataju po divljini, horde demona napadaju Vilenjake. Sa njima je presvetli premudri druid nalik Gandalfu (osim što je sav u crnom i emotivno je vezan za vranog konja). Bitke sa demonima su veličanstveno opisane. Kao da ponovo proživljavate juriš knjice Rohirima, bitku kod Helmovog ponora, Gandalfovo izjahivanje kod Gondora.

Čarobna pesma Šanare je treća knjiga. Druida love crne utvare, on odlazi po pomoć kod dece Vila Omsforda. Brat i sestra imaju dar čarobne pesme. Druidu zapravo treba samo devojka, koja svojom pesmom može da se probije kroz divljinu, ugrabi lošu knjigu iz koje je mračni gospodar (iz prve knjige) učio i donese druidu da je uništi. Njenom bratu se ne sviđa što je ostavljen i on prvom prilikom kreće za njima. Naravno, odmah upadne u nevolju – zarobljavaju ga Gnomi, oslobađa ga ratnik nalik Čak Norisu (toliko je sposoban da samo što nije besmrtan).

Teri Bruks je izgleda jedini kome je legitimno oprošteno zbog “snažne inspiracije“ Tolkinom. Kod nas bi se to zvalo plagiranje, ili istraživanje, kako ko više voli. Dakle, ako niste Teri Bruks, nema potrebe da šaljete nikakve družine pod vođstvom mudrih staraca da nešto traže ili uništavaju, i da im pridružujete prcvoljke, nepobedive ratnike i izmišljate senovite neprijatelje. Sve je to već viđeno. Mada, kad bolje razmislim, još niko nije obrnuo polaritet i napravio družinu žena koju predvodi džangrizava baba. Uf, što bi se to čitalo.

Hoćete da vidite još preporuka za čitanje?

Kliknite na link Knjige su sexy i pronađite šta vam se sviđa.

slika sa pixaby

Poslodavac verski fanatik

Mon, 17 Feb 2020 22:01:19 GMT

Podrazumeva se da veruje u Boga. Samo ima drugačiju verziju od biblijske. Šta, kad je najpametniji – može mu se.

Nakačio deset brojanica na sebe, što oko vrata, što na ruke. Svim potencijalnim saradnicima poklanja brojanice u ime firme. Redovno posećuje vračare i ide na ispiranje aure.

Kaže pomaže popvima, crkva mu je drugi dom. Kaže i da se popovi boje da priznaju postojanje astralne ravni na Marsu. Duboko veruje na uticaj zvezda na naš život (uverenje u narodu popularno znano kao horoskop).

Veruje da je Srbija svetinja, da je rođen u ovoj zemlji da je čuva od domaćih i stranih agresora. Majka mu se udala u Nemačkoj, živi tamo, ne planira da se vrati. Kaže nema veze, blizu je, šta će u Srbiji.

Zalaže se za poštenje, iskrenost i rad. Na razgovoru za posao kaže da je on glavni, ali neće on davati platu. Daće zaposlenima priliku da sami sebi stvore platu. Ako neko ipak bude trebalo da dobije platu, zaposliće medijatora odgovornog za deljenje plate. Uglavnom, tu gde nema love, tu će zaposleni sami, to nije njegov projekat.

Odbija da uvozi replike aersoft (imitacije) oružja, jer ne podnosi ljude koji bi da se igraju rata. Posebno prezire one koji bi da nose američke oznake na uniformi. Inače ima jako odbojan stav prema ratu. Zašto da srpski sinovi ginu?

Njegov projekat je obezbeđenje. Ima mlade obučene momke, kao on što je hteo u Legiju stranaca da čuva Srbiju od agresora, pa ga Bog sačuvao te je ispao alergičan na pesak i nesposoban za padobranca. Napraviće im agenciju za obezbeđenje i poslaće ih u Irak/Izrael. Ići će i on sa njima, da ih poseti, da se pobrine za njih, i te stvari.

Sviđa mu se što su mu zaposleni studenti. Naći će im kancelariju i daće im radno vreme od osam sati dnevno. Oni to mogu.

Kaže ti da si zaposlen. Rukujete se. Da ti brojanicu (u ime firme). Nikada se više ne čujete.

Blogeta

photo by moja malenkost

U novoj godini knjige će biti bolje

Thu, 13 Feb 2020 21:51:19 GMT

Kada se osvrnemo na čitalačka postignuća prošle godine, shvaimo da pola od toga nije trebalo čitaiti. Ne duže od prve stranice, ili prvih pedeset najviše. Život je previše kratak a knjiga premnogo da bismo traćili vreme na silovanje mozga.

Svako do nas ima svoje čitalačke navike. Svi znamo manje-više šta je dobro za nas, a šta ne. Zašto onda to sebi radimo? Zašto, kad sumiramo mesečnu čitalačku listu, ustuknemo i kažemo: ,,Hej, zašto sam ja ovo čitao? Šta mi bi? Pa, pola od ovoga ne valja!’’

Zato, dragi moji, što smo upali pod uticaj društvenih mreža. A tamo svi govore ‚‚Ova knjiga mi se dopala, morate je pročitati!’’, ‚‚Ne, pročitajte ovu knjigu, ta je najbolja!’’. I kad to vidimo stotinu puta na dan, što u književnim grupama, što na malom milionu bukstagram naloga, naravno da ćemo podleći pritisku i još ćemo biti sretni zbog toga.

Jednu ćemo pročitati jer iskače kao prvorođeni u vestima, svi su je slikali na instagramu, masovno se oduševili, i osećali bismo se zaista unikatno da smo odoleli i ostavili, recimo, ‚‚Male žene’’ na miru. Ali onda ne bismo bili popularni. Ne bi nas niko primetio ako se ne oduševimo dvesta godina starom knjigom dobrom samo za mlađe tinejdžerice.

Drugu (i narednih sto) smo pročitali jer smo zdušno podržali najbolju akciju svih vremena, #čitajmodomaće. Da, lako je to reći. Okruženi morem domaće literature i bez objektivne domaće kritike (gde je svaki čitalac postao kritičar), učestvovanje u toj akciji liči na hodanje kroz polje škorpija. Još ako ste ludi kao ja, verovatno hodate bosi, šutirate ih i dernjate se na sav glas.

Kažu da vredi pročitati deset nepismenih nelogičnih remek-dela, ako to znači da ćemo naći jedno dobro. Kao rovanje po blatu u potrazi za jednim malim dijamantom (koji možda, a možda i nije, tu), nakon čega ćemo ličiti na decu što se igraju pravljenja kolača u bari. Ali, hej – ako mislite da je to u redu, onda ste u pravu.

Čak i objektivna kritika zna da zakaže, bar u očima skromnog čitaoca. Npr, jedan roman je nominovan za nagradu ‚‚Meša Selimović’’, književni kritičar ga je uvijenim latinsko-anglikanskim vokabularom predstavio u jednoj rečenici, a moja reakcija na nju i roman bilo je jedno veliko WTF.

Priznajem, ova stručno nominovana literatura nije za mene. Za neke priče će nam autori sami reći da je trebalo da studiramo elektro-inžinjerstvo, književnost, japanologiju, ili da treba da budemo muško da bismo ih razumeli. Ko nam je kriv što se i posle toga hvatamo u koštac sa tim vetrenjačama.

Najbolja stvar koju smo mogli naučiti iz #čitajmodomaće akcije jeste da, što se više nečije delo gerilski reklamira, to je veće sranje. Što je veće sranje, veća je šansa da će se provući kao YA literatura, mada to pisac nikad neće priznati.

Kad neko kaže da se bavi istraživanjem za svoj roman fikcije, legitimno možemo da očekujemo lošu kopiju Gospodara prstenova, neke vukove, zmajeve, pobrkane istorijske činjenice koje je trebalo da naučimo još u školi. Ali, eto, nema veze, dešava se, bitno je originalno predstaviti ideju, nema veze što je tuđa.

I to je divno – ljudi pišu, što je hvale vredan hobi, ali niko nije rekao da baš sve mora po svaku cenu da se čita.

Elem, ako i dalje budete raspoloženi da se probijate kroz šumu mišljenja i recenzija u potrazi za vašim dijamantom, nađite osobu-kritičara od poverenja (i nemojte previše da pizdite kad vas razočara, kao što sam ja jednom uradila).

Takođe, hajde da računamo malo. Većina nas je zabeležila prosek pročitanih knjiga od 50-100 na godišnjem nivou.Većina je toliko zabeležila i kao želje za narednu godinu. I sad zamislimo da nastavimo po starom: najpopularnije knjige, najhvaljenije knjige, najdomaće knjige. Taj spisak može da nam zauzme prilično puno mesta na i ovako skromnoj količini slobodnog vremena rezervisanog za opuštanje. I kad tako presićeni nečim što nije naša šoljica čaja počnemo da lovimo glupavo napisane stvari, pišemo cinične osvrte, svađamo se s nepoznatim ljudima na fejsu jer smo se usudili, ko nam je kriv?

Ja kažem, nek svako čita i hvali šta mu se sviđa. Opustimo se u čitalačkoj zoni komfora, bez stresnih izleta sa strane. Mislim, leo je znati da je neko napisao knjigu o Iluminatorima, uzgoju baštenskih puževa ili tajnim tunelima Beograda, ali ja to ne želim da čitam, niti bih imala lepo mišljenje o tim knjigama ni kad bih ih pročitala. Međutim, nekom drugom će biti super zanimljive, kao što bi meni bile knjige nordijske mitologije. I sve je to dobro.

Zato, hajde da obećamo sebi da će knjige u novoj godini biti bolje. Da ćemo čitati bolje. Da ćemo biti hrabri da se vratimo na staro. I ako već moramo da ih slikamo, da ćemo ih više slikati u prirodi nego sa šoljicama kafe.

Knjige su sexy

Blogeta

Photo by moja malenkost, znači original