Vladimir Vujinović – Jutarnja zvezda

Wed, 05 Aug 2020 04:28:00 GMT

Kad pričamo o modernim trilerima, jedino što upada u oči a što sve manje ima smisla, jeste haos koji se kotrlja za glavnim likom. Suočen sa ništa manje nego serijskim ubicom (drugi zločini ne postoje i svakako nisu dovoljno uzbudljivi ni izazovni za netprosečni inspektorov intelekt), inspektor mora da se bori i sa svojom sjebanom prošlošću i problematičnom sadašnošću, što znači da ima problema sa roditeljima, mentorima, bivšim partnerima, alkoholom, drogom. U međuvremenu, jer je sve ovo do sada toliko dosadno a našem inspektoru treba zagorčati život do daske, i neka se nahvata strave za čitav život dok ne reši jedan jedini slučaj, treba ga pustiti da prekrši sva pravila službe jer je njegov instinkt jači od zakona, pa ga čisto zabave radi optužiti da je on sam taj ubica, pa ga malo proganjati i suspendovati, jer ništa nije stimulativnije od pretnje doživotnom robijom za revolveraški obračun sa pravim zlikovcem.

Ovo vam je savršeni recept za triler godine. Oprobano i uspešno. Ali, u moru istih stvari, treba biti hrabar pa uraditi nešto drugačije.

Pisac Jutarnje zvezde je bio dovoljno hrabar da svog inspektora postavi na drugačiji put. Već u startu znamo da Filip Vujić vodi zdrav život: trči maraton, ne pije, ne kurva se, nema problema sa drogom. Mamu redovno posećuje. Jedina mana mu je što mu se sviđaju nedostupne cure, ali to je danas uobičajna pojava. Takođe je religiozan. Ta religioznost i proučavanje Biblije će mu umnogome pomoći u poslu.

Vujić je završio dva fakulteta i kurs na Kvantiku o serijskim ubicama. Ukratko, on je prava osoba za rešavanje slučaja.

A slučaj? Pa serijska ubistva, naravno. Žene kojima ništa nije zajedničko pronalaze mrtve po gradu. Prostitutka, domaćica, verenica. Neki aspekti mesta zločina ih upućuju na traganje po Bibliji, ali u principu, sve što mogu da urade je da čekaju da ubica pogreši. U međuvremenu imaju tonu osumnjičenih koje treba ispitati i pratiti.

Radnja je donekle uobičajna za žanr. Ono što je zaista neobično jeste sam inspektor. Mnogi su roman uporedili sa najboljim Nesbeovim ostvarenjima, i to je u redu. Ovaj roman, baš kao što se i Nesbe izveštio, ima celinu i kompleksnost koja će vas zadiviti ako imate na umu da je ovo prvenac. Verovatno i prvi u serijalu, nadajmo se. Svaki detalj je tu s razlogom i svako pitanje na kraju dobije svoj odgovor. Ali ja bih volela da ubuduće reference nalazimo malo bliže kući, pa kad neko nekad napiše neki dobar triler, da ljudi mogu da kažu da je baš kao Jutarnja zvezda.

Photo by moja malenkost

Ako vas zanima još nešto o knjigama, evo me OVDE

Slađana Kručičan – Svici u tegli

Sat, 01 Aug 2020 22:28:33 GMT

Dok vazduh miriše na poljupce a ptice se deru ko magarci, naš glavni junak, čikica od četrdeset i sedam godina, živi svoj život. A kako ga živi? Svaki dan je isti: ode na posao, kao radi nešto, pije kafe, ode na druženje sa dežurnom ekipom u toku pauze, posle posla kafana sa istim društvom, desetak tura i pijano teturanje kući u gluvo doba dok razmišlja kako ga ptice ogovaraju s drveta na drvo. Ima sreće ako ne zaspe na trotoaru. Ujutro opet posao, i sve ispočetka.

Naš lik je nesretno zaljubljen u žene koje ne može da ima. Jednoj je priznao da je voli, ona ga popljuvala. Drugoj ne sme da priđe. Kreše treću jer nešto mora a ona mu daje. Zezaju ga da joj dupe stane na dve stolice, a njemu svejedno jer nije ni on fitnes ikona. Pitate se zašto je tako nesnađen? Logično, zajebali ga roditelji. Od kad se seća, oni su se nešto svađali, od njih nikad nije mogao nešto da privede, i iako su već davno upokojeni, stan i glava su mu u podjednakom haosu kao kad su bili živi. Eto, on u tim godinama, a kao da je balavac.

Ali, to ne bi bilo to da je ostalo na tome. Život se smilovao na našeg lika, mlatnuo ga po glavi i poslao u bolnicu. Lik ima tumor. A tumor i bolnica znače preokret. Nema više alkohola, nema starih prijatelja. Ostao samo jedan. Upoznaje nove ljude. Zaljubljuje se još jednom, i u koga ovog puta? U devojče dvadeset godina mlađe. Šta sad? Da joj prizna – ne može. Nema čemu da se nada. Da ide u wc sto puta na dan kad god pomisli na nju i obavlja posao zureći u pločice – može, ali je dosadno.

Prava pometnja nastaje kad skonta da i mala želi njega.

Naravno, kad te želi jedna osoba, odmah se javi i deset drugih, tako ide Marfijev zakon. Naš lik puno razmišlja. Zašto ne može da poveruje da je sreća sa mlađom osobom moguća? Možda su ga drugi ubedili, a možda je to stvarno tako. Elem, sve ono što se nekom dešava u dvadeset godina, njemu se desilo u jednoj: otkrio je ko su mu pravi prijatelji, zaljubio se do ušiju kao adolescent, kao da nikada do tad hormone nije video, našao stabilnost i sreću, nabavio police za knjige da ne leže razbacane okolo. Tumor je bio okidač, uvod u život na koji nije mogao sam da se natera. Mislite da je završio da malom? E, to vam neću reći. Pitajte Slađu.

Slađin stil je ultra super zanimljiv, što nikad ne biste očekivali od domaćih pisaca koji se bave životima običnih ljudi a da nisu Selimović ili Andrić. Sve lepo iz prvog lica, kao da slušate nekoga kako se sprda o sebi. Na njeno pisanje ne možete ostati ravnodušni, makar se samo pitali kako uspeva tako opušteno da piše u muškom rodu.

Slike su sa Slađine stranice, posetite je da saznate više o ovoj knjizi na ovaj LINK

Ako vas zanima još neko mišljenje o knjigama, pogledajte OVDE

Fantasy by Sofia

Vladimir Vujinović – Jutarnja zvezda

Slađana Kručičan – Svici u tegli