Nakon ovog teksta možda raskrstite sa podrugljivom grimasom kada začujete opravdanje za nagomilane kilograme: “gojim se na nervnoj bazi”.

Šta se zapravo krije iza ovog fenomena?

Moguće je da dugotrajno nezadovoljstvo ličnim životom, nerealizovane ambicije, različiti gubici, ali i sve druge frustracije eskaliraju prekomernom težinom. Koren ovog problema seže u rano detinjstvo.

Naime, roditelji uglavnom pokušavaju da hranom nagrađuju pozitivno ponašanje dece, te su skloni da za urađen domaći zadatak detetu kupe čokoladnu štanglu, dok za peticu dobijaju veliku čokoladu ili palačinke. Postoje i drugi načini da se dete motiviše ili da se nagradi njegov trud, ali svakako slatkiš je najrasprostranjenije i najlakše rešenje za podilaženje mališanima. Ovim se kod najmlađih razvija sistem “štap i šargarepa” kojim se za svaki neprimeren gest dete kažnjava uglavnom štapom, dok šargarepu menja neki ukusni ali nezdravi obrok. Ovaj mehanizam nas ne napušta ni u kasnijim godinama, nakon dugo odlaganog posla, velikog fizičkog napora ili dobro spremljenog ispita često znamo sebe da nagradimo “slatkim grehom” odnosno nekim nezdravim užitkom. Vremenom životni problemi postaju sve složeniji, učestaliji, pa sopstveno “tešenje”, nagrađivanje i iskazivanje ljubavi prema sebi i svemu kroz šta naša duša prolazi, postaje učestalije, ako ne i životni stil. Sigurno ste čuli za frazu: “Pijem slatku kafu jer mi je život gorak”. U ovome ima mnogo istine na polju nesvesnog. Ljudi teže tome da bukvalno zaslade svu gorčinu sa kojom se nose svakoga dana. Pri tome, nikome ne pada na pamet misao da je ono što je za njih štap (posao, obaveze, deca, emotivna veza), za nekoga bi bilo šargarepa.

Poznato je da serotonin (hormon sreće), mali molekul, pokreće neurotransmitere do centralnog nervnog sistema. Ono što je najkarakterističnije za ovaj hormon jeste to što je zaslužan za povezivanje misli i osećanja, kao i za razumevanje tuđih osećanja. Ukoliko se u organizmu ne luči dovoljno serotonina, može doći do problema sa mentalnim zdravljem. Serotonin se luči, između ostalog, unošenjem određenih namirnica, među kojima je čokolada, koju svi povezuju sa srećom nakon konzumacije, zato i ne čudi što je ovakva poslastica instant rešenje da se osećamo voljeno i zadovoljno. Interesantno je i to da čovek brže razmišlja kada je gladan. Tako i mozak koji razmišlja isključivo o problemima koji ga tište, “rešava” da optereti želudac, onda se krv slije u stomak da se “pozabavi” varenjem hrane, time smanji rad mozga, a samim tim i brzinu proizvodnje problema .

Ukoliko rešite da kilažu skinete ekstremnom dijetom znajte da to nije delotvorno, jer problem ne počinje u stomaku, već u glavi, u nemogućnosti da zrelo sagledamo život i probleme, već ostajemo zarobljeni u mislima deteta koje “teši” svoju krhku dušu umesto da je zaceljuje. Dijete, osim toga, mogu biti izvor nove neuroze, pa izostanak kvalitetnih obroka, nedovoljno unošenje neophodnog broja kalorija mogu samo poljuljati već nestabilnu psihu. Posmatrajući drugu stranu, ako čak i uspete u nameri da pomoću dijete izgubite na težini nastavićete sa nezdravim navikama i čokoladnim nagrađivanjem.

I dok pišem ovaj tekst, kroz glavu mi prolazi legendarna epizoda “Prijatelja”, sa Bred Pitom u ulozi, nekada punačkog momka, koji izgovara čuvenu rečenicu: “Možeš jesti, jesti i jesti, ali tu rupu nikada nećeš napuniti”. Da, ona je u duši, nije u stomaku.

foto: pixabay

Pre nego što se posvetimo osmomartovskim čestitkama, cvetićima i drugim đakonijama, želim da vas podsetim da još uvek živimo u prostoru u kom je važno da je dete živo, zdravo i “da piški stojeći”, da ponese prezime i produži lozu. Gde je muškarac u godinama kao vino, a žena za staro gvožđe, gde se razvedene žene nazivaju raspuštenicama, dok za muškarce ne postoji izraz koji ovakav status opisuje. Prostor na kom se reč “švaler” koristi kako bi se dodatno opisao poželjan i markantan muškarac, dok je žena koja razgovara ili sedi u društvu drugog muškarca “kurva”. Na prostoru gde se podrazumeva da se sestra odrekne imovine u korist brata i da ćuti kada muškarci razgovaraju. U našem “komšiluku” se često zloupotrebljavaju prenatalni testovi, te se deca rađaju selektivno, odnosno ženskoj deci se uskraćuje pravo da se rode. Ovo nije lekcija o ravnopravnosti, nje nema i verovatno je nikada neće ni biti. Ovo je lekcija o tome da nema tog cveta koji će isceliti dugogodišnje nepoštovanje i šamare koje žene dobijaju od ovog društva.

Vi ružne i prelepe, skockane i nenegovane, premlade i matore, anoreksične i debele, nekvalifikovane i prekvalifikovane, biznismenke i domaćice, muškobanjaste i napucane, radodajke i usedelice, srećan Vam svaki dan u kom ste bile dostojanstvene.

Prošlo je pola decenije kako se borimo sa vetrenjačama, ali u dobrom društvu. Inicijalno ovde govorimo o sreći, ali i svim remetilačkim faktorima koji nas od nje udaljavaju. Za ovih pet godina za djurdjevak.com govorili su samo ljudi koji su verovali u ideju i energiju sa kojom se ovaj plamen nosi. Vatra greje i osvetljava, ali ume i da sprži onoga ko se sa njom igra. Portal se zato gradio stihijski, sa željom da ne sagori sam od sebe. Jedino gorivo na koji je radio i kojim se đurđevak zalivao jesu vaši pregledi i po neki lajk. Hvala Vam što niste izdali ideju da će “lepota i dobrota spasiti svet” i što čuvate da ideja ne bude zanesenost poslednjeg Mohikanca.

Posebnu zahvalnost dugujem Nikoli Novakoviću, koji je osposobio da ovaj portal stoji na internet oblaku, Marini Urošević Clerjaud koja je odredila vizuelni identitet đurđevka, Đorđu Đokoviću na fotografijama, čestim gostima: Sunčici Jovanović i Nikoli Saviću (“Na terapiji”), svim sagovornicima koji su pristajali da govore na ovom mestu i porodici koja nikada nije dovodila u pitanje svrhu posvećenosti ovom portalu.

Zbog svih vas sreća će još uvek imati krov nad glavom.

Mojsije je četrdeset godina vodio svoj narod kroz pustinju kako bi eliminisao ropstvo iz njihove svesti i kako bi se stvorila nova generacija ljudi koji bi bili slobodni. On je smatrao da kada bi dojučerašnji robovi iz Egipta bili dovedeni u Obećanu zemlju u uslove slobodnog života da bi tražili mehanizam da uspostave robovlasničko društvo jer su naučeni da razmišljaju kao robovi.

Tako je i sa našom svesti.

Sigurno ste imali priliku da vam neko zatraži pomoć ili savet kako da se iščupa iz kandži nasilnog partnera ili člana porodice? I pošto ste se istinski dali u nameri da pomognete, da pružite utehu i zaštitu potlačenom prijatelju osetili ste se nasamareno jer je žrtva ponovo otrčala u zagrljaj mučitelja ili našla drugi izvor bola.

Stokholmski sindrom? Odgovor je tačan. Dakle ovaj sindrom nastao je na primeru otmičara i taoca, gde je došlo do zbližavanja potlačenog sa tlačiteljem. Žrtva je provedeno vreme sa otmičarem iskoristila da se zbliži, čak i da razume onoga ko ju je doveo u takvu situaciju.

Međutim, šta se dešava sa osobama kod kojih njihov “tlačitelj” nije živo biće, već apstraktni strah od lifta, zvezda, ogledala, brojeva, kupanja i čega sve ne? Zašto se ljudi retko rešavaju da pobede strahove, već dolaze u pozne godine sa istim strahovima koje gaje od najranijeg perioda života? Zašto neko ko se plašio puževa, paukova, žaba, petlova i pasa sa četiri godine neretko dočeka sedmu deceniju sa debelo podgajenim fobijama, bez ikakvih realnih objašnjenja? Psiholozi tvrde da se iza ovog ponašanja krije računica koje mnogi često nisu ni svesni. Osobe sa fobijom odbijaju da ih eliminišu jer na konto ovih strahova dobijaju veću pažnju, ljubav, empatiju vlastiog okruženja.

Osobe sa teškom životnom pričom iz detinjstva naučile su da ih ponavljanje onoga kroz šta su prošli dovodi do olakšica, sažaljenja, povlastica, čak im daje alibi za nekakvo neprihvatljivo ponašanje. Iza svake grdnje ili osude, sledi čuveno: “greota, znaš šta je on preživeo”. U kolikoj god meri se njihov život promenio na bolje, oni će uvek insistirati na samosažaljenju i bolu jer im takav status mnogo više donosi nego prevazilaženje i prihvatanje nove životne uloge.

Strahovi, fobije, teške životne priče, čak i tlačitelji iz okruženja – odlični su uvodi u svako upoznavanje, dobra tema za razgovor koja će vas sigurno staviti u centar svake priče i zbog čega ćete biti voljeniji i prihvaćeniji u društvu, mnogo više nego da ste junak koji se sa lakoćom izborio sa vlastitom prošlošću i fobijama. Ukoliko bi se napravio konsenzus o tome da se o ovakvim temama ne govori mnoga druženja uz kafu protekla bi u neprijatnoj tišini, jer sagovornici ne bi imali o čemu da razgovaraju.

Ne treba zaboraviti da je frustracija kao čarobni napitak svih stvaralaca. Naš narod bi rekao: “bez muke nema nauke”, tako ni bez bola nema stvaranja. Zato se idući put ne pitajte zašto komšinica stalno priča o svojoj bolesti, rođaka o namćorastom mužu, prijateljica o strahu od lifta. U njima još uvek nisu odrasla ona deca željna ljubavi, pažnje i prihvatanja i NE, oni nikada neće želeti da se odreknu svoje muke.

foto: pixabay

“POLUSVET” – komentar koji opisuje tekst o nekakvom omalovažavanju devojke na muzičkom takmičenju gde u prvi plan stavljaju fizički izgled takmičarke i koje kilo više nego što standardi žirija, u podvlačim pevačkom takmičenju, propisuju. Da, može se ovim komentarom i otpočeti i završiti svaka rasprava na ovu temu. I jesmo li problem rešili? Bojim se da nismo.

Veliki pomak društvo je napravilo kada je konstatovalo da nešto nije u redu u slučaju Aleksić, ali dijagnostifikovanje uočene anomalije nije prošlo uspešno i nismo postigli konsenzus oko toga šta je tačno bio problem. Pokazali smo hroničnu žeđ za senzacionalizmom, kao i da pravo saosećanje i razumevanje nemamo čak ni u slučaju silovanja maloletnica iako je to problem svakog grada, da ne kažem ulice u našoj domovini (ako je sudeći po statistici koja kaže da je svaka treća ženska osoba pretrpela zlostavljanje). Pokazali smo nedovoljnu zrelost da bar na tom primeru nešto naučimo. Dakle i u slučaju silovanja kako fizičkog tako i mentalnog važno je shvatiti da je svako vlasnik sopstvenog tela i da ne postoji nijedan autoritet koji će propisati kako moje, tvoje ili bilo čije telo treba da izgleda i šta svako pojedinačno sa njim treba da radi.

Bilo bi dobro da su sva tela zdrava, ali čak i kada pojedinac odluči da živi u neskladu sa pravilima koje zdrav način života diktira to je svakako samo lična odluka. Telo pripada isključivo onome čije je i nikome više. Svaka diskusija, kritika obojena dobronamernim tonom i sugestija su suvišni. Dok svako od nas to glasno ne ponovi sebi i onome ko se usudi da donosi sud o tome bićemo prinuđeni da prećutkujemo sve sa čime se suočavamo. Skoro da je podrazumevano da na konkursu za posao veću pažnju posvećujemo utisku koji ćemo ostaviti na osnovu fizičkog izgleda, nego na osnovu radne biografije. Uvredljivih i zluradih komentara nisu pošteđeni ni muškarci. Ukoliko se zauzmu za sebe u raspravi na ovu temu, preti im da će biti okarakterisani kao slabići. Ne treba zanemariti ni to da ovakva energija kruži i da će neki omalovažavani puniji muškarac (ili žena) biti prvi u redu da nekome upute baš ovakvu kritiku (najčešće ako su na poziciji moći). Sledeći “krug pakla” čine žene koje prednjače u mizoginiji (diskriminaciji žena). Ovo čudi kada dolazi iz usta onih koje prednjače u borbi za raznovrsna ugrožena prava, te se u gorenavedenom šou programu desilo da jedna članica žirija izusti da je prirodno da muškarci varaju žene koje se nakon porođaja (citiram) razguziče. Ukoliko vam je baš stalo do mišljenja koja naviru iz dotične, čućete još da su žene bez “dupeta i grudi odvratne”, kao i da mrzi ravne žene. Zaključak navodi da je sasvim moguće biti mršav i sa oblinama. Sigurno da jeste, ali u svetu plastične hirurgije. Da li je ovo bila plaćena reklama u prajm tajmu, ne znam, ali da je bila lekcija o tome da žensko telo ne izgleda odvratno jedino kada prođe kroz kasapnicu klinika za estetsku hirurgiju – to je sasvim jasno. Naravno da komentarisanje ovakvih izjava spušta nivo komunikacije na najniže grane, ali jedini način da iskorenimo ovakve pojave u društvu jeste kroz razobličavanje i osudu. Inače ćemo svi biti prepušteni na milost i nemilost mediokriteta na pozicijama koji će nas uskraćivati za osnovna prava (poput prava na rad) zato što smo razguzičene, ravne ili imamo nedopustivo kilograma za broj godina.

”Hoće li sloboda umeti da peva, kao što su služnji pevali o njoj?”

Kako nam uvek suviše postane važno baš ono što izgubimo, već godinu dana sloboda je reč koja ima najveću vrednost na svim svetskim jezicima.

I nikada ranije nismo mogli da primetimo koliko nivoa ovaj pojam sa sobom nosi. Koliko god sloboda bila pre svega filozofska kategorija, metafizički pojam koji je čoveku kao biću udahnut pri samom rođenju, prečesto se susrećemo sa osećajem da nam je ona oduzeta. Mi se sa njom rađamo, a ona je rođena sa nama, ali ipak određene društvene prilike i uređenja igrale su se sa sudbinom najosetljivijeg apstraktnog pojma. Neverovatno je, međutim, koliko god nam ona bila prorodno data i koliko god njenom stvaranju lično učestvovali, sa druge strane ona je ideal kome doživotno težimo i koga neprekidno osvajamo. Filozofi bi rekli da naša sloboda prestaje baš onde gde počinje sloboda drugog bića.

Kako god mislioci i pesnici o njoj govorili i nju definisali, ono što muči svakoga od nas jeste lični odnos prema njoj i nedostatak slobode na svakodnevnom planu. Osvrćući se na prošlost i donete odluke teško da sa sigurnošću mogu da razgraničim odluke koje donosim sama i one koje sam donele zbog “pritiska”, saveta ili očekivanja drugih iz svog okruženja. Norme ponašanja i uklapanja u zajednicu učimo od najmanjih nogu, s toga smo vaspitani da ne postupamo po svojoj slobodi, nužno i odgovornosti, već da bezrezervno realizujemo ono zahteve autoriteta (nekada roditelja, vaspitača, učitelja, kasnije partnera, poslodavca, zakonodavca, predsednika i uvek onih koji su na lestvici iznad nas). Tako je malo ko naučen da postupa po sopstvenoj savesti i ličnim željama. Nije neobično sresti odrasle ljude koji su osakaćeni za svoj stav, želju i nameru, one koji usvajaju tuđe recepte za sreću, dok se u njihov najveći strah ubraja onaj da “ne štrče”. Najveća prevara jeste to što smo samostalno i svojevoljno stvorili lični zatvor koji gradimo čitavog života pod devizom “tako treba”, treba da završiš tu školu, treba da uđeš u brak, treba da stvoriš porodicu, treba da radiš taj posao. Nadoknadu za ovakve “kompromise” odnosno odstupanja od ličnih afiniteta, različitosti, uljuljkivanje u mejnstrim komformizam mnogi često nalaze u porocima, abnormalnim uživanjima u hrani (popunjavanju rupa nezadovoljstva i praznine) uprkos jednom naizgled skladnom životu. Tako su mnoge pijanice recimo sjajni pesnici zarobljeni u uniforme nekakvih inženjera, nasilni očevi pritajeni homoseksualci, zavisnici od narkotika neuspeli projekti ambicioznih roditelja. Blaži oblici hroničnog nedostatka slobode skloni su prelasku u virtuelnu stvarnost recimo u svet igrica, društvenih mreža, serija, televizijskih emisija, čak i literature bez koje zarobljenik kako kaže “ne može”. Nedavno mi je jedna devojka rekla da bi poludela da ne trči svakoga dana preko sat vremena, koliko god ta sportska aktivnost bila zdrava i takva navika pohvalna, ne mogu da se otrgnem od utiska da iza ovoga stoji jedan tužan život, frustracija i nezadovoljstvo. Zaboga, da treba da trčimo umesto da hodamo naša tela bi bila drugačije konstrujisana. I ima li nečega u tom trčanju, nekakvog bežanja od sebe i svega onoga što nas okružuje (samo pitam)?

Dakle, sloboda nije ugrožena samo onda kada čike sa televizije tako kažu, već svakog puta kada ne postupite po vlastitim zakonima slobode, kada se bojite da kažete šta mislite jer će vas neko čudno pogledati, kada odbijate da se oblačite onako kako se osećate, kada ulazite u zajednice sa ljudima koje ne volite, kada vam je važnije šta će neko misliti nego kako ćete se vi osećati. Ukoliko vam je sloboda zaključana u regalu još od detinjstva vaš put je veći, ali ne odustajte. Steknite naviku da osluškujete svoju slobodu, jer ona nije samo tema filozofskih rasprava, ona je miran san, zdrav život i mirna savest.

foto: pixabay

Da li je u vreme kada su muškarci odlazili iz pećine u lov i vraćali se sa krvavom divljači na ramenu išta u muško-ženskim odnosima bilo lakše, razumljivije i jasnije? Teško je danas pojmiti funkcionisanje takve zajednice i pravila unutar njih. Da li je bilo ponižavajuće za jednog muškarca ukoliko njegovoj partnerki pođe za rukom da ulovi plen? Da li je on zbog toga bio manje muško i da li je u očima drugih alfa-mužijaka bio preteča “papučara” i slabića?

Slike na internetu karikiraju ovu problematiku oslikavajući (alfa)muškarca sa toljagom na ramenu dok partnerku vuče po podu poput životinje. Da li je u pećinskim domovima žena bila “vrat”, a muškarac glava, jesu li zajednice bile monogamne, da li je umesto partijarhata važio matrijarhat, da li je žensko donosilo ikakve odluke?

Nažalost, ne postoje nikakva svedočenja o partnerskim odnosima tada. Svakako ono o čemu i sami možemo posvedočiti jeste u kojoj meri su se promenili samo u poslednjem veku.

Sve češće pretnje po ljubav ne dolaze iz kazana ljubomore, čak ni od patološke veze sa roditeljima, prava pretnja nastaje od kulta sticanja koja preti da postane hladni rat. Žene su davno napustile dom u onom patrijarhalnom smislu govoreći, otvorile kartice i počele da ih pune nulama. U tome nema ničega spornog. Sa jedne strane, ova pojava u mnogome je emancipovala ženu. Dok su one još kao devojčice učile, sticale razna znanja i veštine, radile na sebi i spremale se za osvajanje ovih sloboda, muškarci su, čini se, ostali nespremni za ovakav civilizacijski preokret.

Smisao ove promene izvorno je trebalo da podrazumeva saradnju i stvaranje kako bi muškarci i žene što stabilnije gradili dom i pružali potomstvu bolje uslove za život, međutim, između njih dvoje sve češće se uvlači rivalitet i nadmetanje. Čim se izaberu strane, rat polako počinje da tinja i bez zvaničnog objavljivanja. Neki novi parovi se u startu tom ratu prilagođavaju. Ranije su prvi sastanci bili prepuni grča i straha od poljupca, danas se taj nemir javlja isključivo u trenutku kada jedno od dvoje ravnopravnih treba da provuče karticu i time prećutno saopšti: “Ja sam bos”. Taj grč se nastavlja i prenosi na druge sastanke, večere, proslave Novih godina, poklone za sve bitne datume i ljubavne praznike, do onog čuvenog kaženja pred oltarom. A na poleđini svakog poklona piše “ja to mogu i sam(a)”, “pogledaj koliko sam samostalan (samostalna)”. Smisao ovih gestova nije ljubav, nego je sukob, odnosno borba. Svako se u “svom rovu” oseća uznemireno i nesigurno, što navodi na defanzivno ponašanje. U svakome tinja bojazan da će biti pocenjen, omalovažen, ponižen i u krajnjem slučaju odbačen. Nesigurne devojke često posežu za kartom nepristupačnosti jer se osećaju nespremnim da uđu u ovu borbu. Sve ove ljubavne igrice odvijaju se daleko od očiju poštovanja, prihvatanja i pravog emotivnog ispunjenja.

Kompleksi se nižu i sve snažnije udaljuju samostalne pojedince od skladnog parnerskog odnosa. Veza koja je počela konfuzno i takmičarski postaje sve teža i komplikovanija. Smisao svega jeste nedostatak samopoštovanja i samopouzdanja. Osoba koja ima samopouzdanje neće se osećati loše ukoliko joj partner plati piće ili večeru na prvom sastanku (ma kog pola da je), neće potonuti ukoliko bude odbijen(a), na kraju krajeva neće prihvatati igricu takmičenja jer zna da je ta igra osuđena na propast i gubitke na obe strane.

foto: pixabay

Možda ću i ja
jednom
Osetiti dodir zemlje
pod rukama
i tada
konture slobode
urezaću (zarobiću) u kamen
A možda ću zauvek
Sanjariti
O toj slobodi
I u mislima
Stvarati
Malene figure
Mojih snova

Bliži se četrnaesti februar u narodu poznatiji kao Dan zaljubljenih, e nije nego je Sveti Valentin, e nije nego je Sveti Trifun. I tako svake godine.

Jedino što se razlikuje jeste statistika sa kojom čekamo ovaj datum, a koja, nažalost, iz godine u godinu sve više razočarava. Pogledajmo gde su žene, a gde muškarci dvadeset i prve godine dvadeset i prvog veka i šta su razlozi koji su dovodeli do promene statistike i ovog februara.

Prosečno trajanje braka u Srbiji iznosi nešto oko 13 godina. Devojke se, prema statistici, udaju nakon 31 godine, dok momci u brak ulaze tek nakon 34 godine. Prema poslednjim podacima Zavoda za statistiku na teritoriji naše zemlje na brak se odlučilo 35 570 parova, dok se razvelo skoro 11 hiljada parova. U prošloj godini je, zbog pandemije, sklopljeno manje brakova (u Beogradu čak 3000 manje nego prethodnih godina), ali je prema statistici i manji broj zaključenih razvoda. Pretpostavlja se da ćemo posledice zatvaranja po bračni život osetiti tek ove godine.

Da nastavimo sa statistikom, svaka četvrta devojka kod nas rađa dete van bračne zajednice, svaka četvrta devojka u tridesetim nije udata i nema dete. Čak tri četvrtine samačkih domova čine žene. Svaka treća žena u Srbiji je prijavila nasilje (fizičko, seksualno ili psihičko), prema statistici na godišnjem nivou čak trideset pripadnica nežnijeg pola strada zbog surovosti svog partnera, oca ili brata.

Žene sa nižim primanjima češće se odlučuju da ostanu u vezi ili braku (čak i kada su loši odnosi), dok su žene na visokim položajima i sa stabilnim primanjima često usamljenije od onih u prvoj kategoriji. Žene u zajednici provode četiri i po sata dnevno u obavljanju kućnih poslova (bilo da formalno imaju posao ili ne). Briga o domu i porodici oduzima mnogo vremena, ali se zvanično ne priznaje kao rad. Uslovi života i rada doveli su do stvaranja polarizacije između “usamljenih vukova” posvećenih poslu i statusu i onih drugih neurotično razapetih između posla i porodice, a da ni na jednom polju ne mogu da se ostvare u potpunosti. Muškarci takođe trpe velike pritiske zbog ovakvog stila života. Rad na poslu iz godine u godinu biva sve duži, komunikacija sa porodicom svodi se na prepiske i fotografije na frižideru. Sjedinjene Američke Države beleže porast samoubistava među muškarcima starosti 40-64 godine za čak 40%. Savremene kompanije ulažu u to da zaposlenima priušte hobije na poslu, tako da se podrazumeva da se u pauzama od rada i sa kolegama igra stoni tenis, stoni fudbal, pikado daleko od svoje dece i partnera. Ruski psiholog Mihail Labkovski smatra da se iza ovoga krije nasleđeno “MORA” koje ne ostavlja prostor za izbor. “Uvek moraš da izabereš, a da se nečega drugog odrekneš – to je za mene potpuna glupost”, smatra on i dodaje da to znači da ste žrtva u vlastitom životu. “Prestanite da birate između, radite da biste zaradili novac, ostvarili karijeru ili ispunili lični život, izaberite SEBE i svoja interesovanja”, podvlači on.

Zbog svih navedenih razloga, molimo vas da u spisak neprijatnih pitanja ubeležite i ovo: “Slaviš li Dan zaljubljenih?”

foto: pixabay; izvor: labkovskiy.ru, stat.gov.rs

  Ma nema veze… Niđe veze…. Osećam se nekako bezveze… U vezi smo… Na vezi smo… Mi smo u otvorenoj vezi… Preko veze… Radim nešto bezveze… Ta veza je odavno prekinuta… Evo vezem… Kolubarski vez… Veza na daljinu… Vezane mi ruke… Vezan za majku… Vezana za oca… Veza je u kvaru… Ma nema veze.

Pokušajte da se setite poslednjeg puta kada ste to izgovorili. Da li je to u kući, na poslu, sa partnerom, roditeljima, prijateljima, u prodavnici? Pokušajte da oživite tu situaciju. Kako je išao taj razgovor, na koji način je tekao i kako se završilo na baš toj rečenici? Ako kažemo da nema veze, šta zapravo (mislimo) radimo? U toku tog razgovora došlo je do određene neprijatnosti ili male povrede u smislu pomeranja ličnih granica. Visina tolerancije koja se tada javi, direktno zavisi od osobe sa kojom pričamo i/ili situacije u kojoj se nalazimo. Različitu toleranciju imamo u porodici, drugačiju kada smo u prodavnici. Ljudi su više ljubazni sa ljudima koje manje znaju, oni ne sumnjaju u mogućnost raskidivosti među bliskim ljudima pa češće izgovaraju rečenice koje mogu povrediti. Naravno, ljubazni smo i prema onima od kojih imamo vidljiviju korist, bilo emotivnu, bilo materijalnu.

Problem nastaje onda kada „ma nema veze“ postane životni stil. Takav stil nastaje onda kada nismo u stanju da odbranimo svoje stanovište i kada je glavna motivacija za to zapravo izbegavanje neprijatnih osećanja. Skloni smo da smatramo da bi eventualno zalaganje za lični stav u prepirci doveo do najgoreg mogućeg scenarija. Problem ovde postaje složeniji. Često trpljenje/ćutanje, utiče na povećanje ljutnje okrenute prema sebi, kao da u nama postoji jedan „čuvar“ koji je tu da nas odbrani od drugih, a ako ga ne poslušamo, onda nas grdi jer se nismo zaštitili. Samogrdnja ili unutrašnje samokažnjavanje tada postaje obrazac nošenja sa problemima prouzrokovanih (ne)izgovaranjem osećanja u određenim situacijama. Magija se krije upravo u rečima: ma nema veze. Stvarno, mi prekidamo vezu između osećanja i razuma i puštamo da mehanizam (i)racionalizacije preuzme kormilo i tada iracionalne tvrdnje postaju jedina istina. Unutar nas to zvuči otprilike ovako: Ma ćuti bolje ti je, izgubićeš posao ako kažeš šta misliš… Ako izgovorim kako me je iznervirala/o, svađa može biti još gora i sigurno ćemo raskinuti… Bolje da pustim ovu/og ispred mene na kasi, jer ako kažem da sam ja na redu, pobićemo se… Ako samo izgovorim čime želim da se bavim u životu, to će urušiti celu porodicu… Ako kažem šta mi smeta, trener me neće staviti u prvu ekipu… Moram da ćutim, neću dobiti ulogu… Ma neka me zezaju, ukoliko im uzvratim ili kažem da mi to smeta, neću imati više prijatelje i biću kao neka baba koja kuka… Ma nema veze, ma nema veze, ma nem……

Kada je vaš TV operater u kvaru, na televizoru je „sneg“ tj. on (TV), ne dobija potrebnu informaciju (u vidu impulsa) da bi je prebacio u sliku i zvuk. Ako to potraje, jednostavno, mi ugasimo televizor. Isto se dešava i sa nama. Dugo „bez-vezno“ stanje utiče na nas da u velikoj meri izgubimo mogućnost „čitanja“ svojih potreba i emocija. Tada nastaje životarenje u besmislu i uz pomoć autopilota koji je često nervozan, ljut, razdražljiv, bolestan, asocijalan i blizu da „pukne“ i više se ne seća zbog čega je takav.Kako izaći iz „bez-veznog“ režima? Kada je mobilna telefonija u pitanju, dovoljno je da se ponovo nađemo u mrežom pokrivenom području da bi dobili signal. Naše „mrežno područje“ zapravno dolazi iz nas samih. Kada ste neraspoloženi, postavite sebi sledeća pitanja: Koja potreba mi nije zadovoljena? Zašto imam baš tu potrebu? Ko je sve uticao da se to zadovoljenje onemogući? Šta je do mene, a šta je do drugih ljudi?  Ono šta je do vas, može se menjati, transformisati, a ono što je do drugih, to se može saopštiti. Koristeći se asertivnom komunikacijom, mi možemo drugima reći kako se zapravo osećamo, a da to ne naruši odnos katastrofalno. Tada nećemo pribegavati pretnjama, povišenom tonu ili provocirajućim načinom pričanja, već ćemo kontrolisano reći da nam je nešto teško, da nas je nešto zabolelo zbog izgovorenog, da nam nije prijatno ili da nas to vređa. Samo na taj način ćete, gorepomenutog, „čuvara“ u pravo vreme i na pravi način angažovati da vas sačuva. Sa druge strane, i njemu treba kontrola, jer ako preuzme upravljanje, bićete etiketirani kao čovek sa „kratkim fitiljem“. Ponovo, istina je u (zlatnoj) sredini. Takođe, lične potrebe koje su usmerene ka razvoju, mogu biti nevidljive zbog istog režima. Ako npr. imate potrebu da odete u šumu u šetnju, a to ne uradite, osećaćete se „bez veze“ ili ako preskočite trening, isto vas čeka. U ovom momentu, slika treba da je jasnija. Načuljite unutrašnje uši i počujte potrebe šta vam govore. Naravno, ispunjavanje samo svojih potreba bez uvažavanja i usklađivanja sa tuđim, podjednako je pogubno kao kada ne prepoznajete svoje.

Stoga, uđite u podešavanja Wi-Fi mreže, nađite „Potrebe“, a šifra je: bitne su i tvoje emocije (spojeno i sve malim slovima).   

P.S. domaći

Dajem vam jedan zadatak: vodite evidenciju koliko tokom jednog meseca izgovorite: „ma nema veze“ pa onda ponovo pročitajte tekst. 

foto: foto: ‘Crying Girl’ by artist Roy Lichtenstein, Mental Floss

Sveti Nikola uz svoje ime nosi epitet Čudotvorac, zbog brojnih dobročinstava o kojima se i danas propoveda. U ovom delu Balkana dugo je bila praksa da se deca daruju uoči Nikoljdana, tako što bi uz uzglavlje stavljali čarapicu, a na kućni prag čizmu, ne bi li im Sveti Nikola tu ostavio darove. Po ustajanju bi deca sa radošću hrlila ka čizmicama i čarapama, kako bi pronašli ostavljeni poklon. Drevni običaj primenjivan je kod nekih uoči Nikoljdana, a kod drugih uoči Božića. U oba slučaja, verovali su da im poklone ostavlja Sveti Nikola.

Ovaj običaj darivanja od strane ovog svetitelja nastao je iz jednog potresnog događaja zabeleženog u žitju Svetog Nikole. On je naime, pomagao tri sestre koje je zadesila teška životna sudbina. Njih je otac, nakon smrti njihove majke, primoravao na prostituciju kako bi zaradile za život. Pošto je za tu veliku nesreću saznao Sveti Nikola, a bilo je hladno pretbožićno vreme, on je noću, dok su svi spavali, tajno ubacivao u dom kesice sa zlatnicima. Sa prvim novcem otac je udao najstariju kćerku, sa ostalim novcem drugu, ali ga je dok je iščekivao kesicu za najmlađu od sestara, kopkalo ko je dobročinitelj. Rešio je da stražari ne bi li video svog spasioca. Kada je ugledao Svetog Nikolu bacio mu se pod noge i u znak zahvalnosti ljubio mu je stopala i ruke. Po jednoj od teorija Nikola je uvideo da ga otac čeka, pa se popeo na krov i kroz dimnjak ubacio zlatnike u njihov dom.  O događaju je kasnije sam otac ove tri sestre svedočio. To je bio povod da se uoči velikog hrišćanskog praznika Božića, deci daruju pokloni. Od ove priče iz žitja Svetog Nikole, nastao je fantazmični lik Deda Mraza.

Sveti Nikola smatra se zaštitinikom putnika, mornara, trgovaca, strelaca, naročito dece i siromašnih.

Lik Deda Mraza oslanja se još i na mitologiju. Nordijska mitologija neguje kult Odina, božanstva koji je sa osmonogim konjem Sleipnirom preskakao velike razdaljine. Takođe u ovoj mitologiji, može se naći da je ostavljao deci poklone, koje bi njegov osmonogi i snažni konj znao da pojede. Mnogi smatraju da je tvorac ideje o Deda Mrazu sam Martin Luter, začetnik protestantske reformacije.  Ime Deda Mraza, odnosno Santa Klaus, skraćeno je od Santa Nikolaus (Sveti Nikola). Debeljuškasti deka sa bradom – odnosno Mraz, obličje je dobio 1862. godine, a naslikao ga je Tomas Nast, ilustrator novina Harpers Weekly. Punu promociju, ovaj dobroćudni fiktivni junak dobio je u dvadesetom veku, kada mu stomak i brada postaju sve naglašeniji, a veliki prostor zauzima u reklamnoj i filmskoj industriji.

foto: srpskaistorija.com, расен

izvor: расен

Poštovani,

Pre svega želim da Vam čestitam što ste uspešno prešli igricu zvanu 2020. godina i sve što je ona nosila na više nivoa. Heroji ste ukoliko ste dočekali 31. decembar 2021. godine. Ukoliko Vam je stanje nepromenjeno i u zdravstvenom kartonu, na mentalnom i duhovnom planu kako je to bilo u ovo vreme prošle godine, onda ste Super heroj.

Povrh svega, zahvalila bih se svima onima koji su čak i u vreme nedostatka inspiracije tražili sreću na ovom portalu, koji su četvrtu godinu za redom redovni posetioci baš ovog portala. Dugujem vam mnogo dobrih priča i mnogo sreće u narednoj godini.

Moja ste snaga.

Hvala.

Jedan od neizostavnih simbola Nove godine jeste jelka, manje je poznato da uz prirodnu jelku opojnog mirisa u dom unosite oko 30 000 bubica i insekata, da je prvi na ideju kićenja jelke došao verski reformator Martin Luter, da je najveći ukras na svetu napravljen u Italiji. Opširnije o ovim i drugim zanimljivostima u nastavku teksta.

Tradicija kićenja drveća seže još u vreme starog Rima. Ova praksa uvedena je uz verovanje da se na ovaj način odaje počast Bogu Sunca, te da se unošenjem zelenila u dom u vreme hladnijeg perioda godine drveće “odobrovolji” da cveta u proleće. Pagansko verovanje bilo je da u vreme zime zli dusi hodaju zemljom i nose smrt, oni su unošenjem zimzelenog drveća u kuću pokušavali da oteraju zle sile. Četinari simbolišu večni život jer odolevaju niskim temperaturama pod kojima grane ne gube svoje čekinje. Njihovo ukrašavanje takođe seže u paganska verovanja prinošenja darova, dok lampice simbolišu zvezde nebeskog svoda.

Kićenje novogodišnje jelke tradicija je koju poštuje većina planete, a ovaj običaj nastao je u šesnaestom veku, a ustanovio ju je verski reformator Martin Luter. On je prvi postavio svećice, a na tu ideju došao je pošto je jedne zimske noći šetao šumom i gledao zvezde kroz krošnje. Svećice je električnim lampicama zamenio Edvard Džonson, pomoćnik Tomasa Edisona 1882. godine, dok je osam godina kasnije počela proizvodnja sijaličica za široku upotrebu. Prvi put se u pisanim izvorima jelka u novogodišnjem kontekstu pominje 1531. godine. Jelke su čak 1900. godine počele da “ulaze” u prodavnice i trgovinske objekte kao deo novogodišnjeg ukrašavanja objekata. Prva proizvodnja ukrasa za jelku vezuje se za 1880. godinu i robnu kuću Vulvorts. Krivac za kićenje jelke, kakvu danas poznajemo, jeste engleska kraljica Viktorija, koja je ilustrovana u časopisu London Njuz iz 1846. godine kako sa svojim suprugom Albertom ukrašava novogodišnje drvo.

Iako ne najveća u istoriji, najpoznatija jelka jeste ona ispred Rokfeler centra, koja je svojih pet minuta slave imala i u čuvenom filmu “Sam u kući”, prvi put jelka je na ovom mestu postavljena 1933. godine, a vrh jelke se uvek ukrašavao velikim Svarovski kristalom u vrednosti od 500 funti. Od 2007. godine ova jelka se ukrašava sa led sijalicama koje se napajaju solarnom energijom. Najveći novogodišnji ukras u Ginisovoj knjizi rekorda iznosi ukrasna kugla sa oko 5 metara u prečniku napravljena u Italiji.

Takmičenje u visini jelke kao da nikada ne prestaje i rekordi se iz godine u godinu obaraju. Decembra 1950. godine u Ginisovu knjigu ušla je prirodna jelka visine preko 67 metara postavljena u trgovinskom centru u Sijetlu. Jedna od najviših veštačkih jelki bila je postavljena u prestonici Sri Lanke 2016. godine, visine preko 72 metra, čime je oboren rekord kineske jelke sa 56 metara. Jelka iz Sri Lanke oborila je i druge rekorde jer je na njenom postavljanju učestvovalo 150 radnika, postavljeno je 600 000 svetiljki, težina ukrasa na vrhu iznosila je 60 kilograma, postavljeno je preko milion šišarki i drugih ukrasa. Ukrašavanje jelke bilo je i osporavano kroz istoriju, naime u sedamnaestom veku u američkoj državi Masačusets bilo je strogo zakonom zabranjeno dekorisanje novogodišnjeg drveta, kao i upražnjavanje svih drugih prazničnih aktivnosti.

izvor: Politikin zabavnik, magazincic.rs, dnevno.rs, foto: pixabay

Dear Santa, pardon…

Poštovani Krizni štabe,

Kroz svega nekoliko dana očekujemo da ćemo dobiti nove mere po kojima ćemo postupati u vreme predstojećih praznika. Za mnoge će ovo biti prvi put da im država, zdravstvena organizacija i celokupne okolnosti “organizuju” doček Nove godine. Trebalo bi odmah na početku biti jasan po pitanju odgovora na koji medicinski radnici pokušavaju da izađu na kraj sa nevidljivim neprijateljem koji je “stavio šapu” na čitavu planetu.

Na nekim važnijim i stručnijim mestima je ova problematika dosta bolje obrađena i način na koji svako od nas treba odgovorno da postupa prema sebi i drugima je poznat već i vrapcima na grani. Tu nema ničega spornog. Nošenje maske, poštovanje distance i dezinfekcija ruku upustva su velikim slovima ispisana u svakoj preveniciji pošasti koja nas je snašla. Ipak, ono što je malim slovima ispisano “O indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama, posavetujte se sa lekarom ili farmaceutom” jeste ono o čemu želim da govorimo.

Bliži se Nova godina, vreme u kome svako od nas, svesno ili ne, svodi račune i razmišlja o sebi, svemu učinjenom i postignutom u godini iza nas. Jasno je da je najveći uspeh ostvario onaj koji je bolest pobedio ili uspeo da joj umakne. O većim zaslugama je teško govoriti. Ovde mislim na poslovne uspehe, položene ispite, oborene rekorde, skinute kilograme, naučene veštine i drugo. Shvatite, ovo je godina koju nam je pojeo nekakav virus. Jasno je da će nam kalendar i krštenica brojati i ovu godinu, ali ona se zapravo nije desila. Potpuno je normalno ukoliko ste se ugojili koje kilo, imajući u vidu da niste imali mogućnost da se krećete i trenirate, logično je da niste ostvarili najveći ili očekivani uspeh na polju škole ili posla. Ipak je bilo sve improvizovano u kućnim uslovima. Logično je da izolacija nije na svakog uticala stimulativno i da je za većinu uspeh što to su iz ove godine izašli makar prividno normalni. Tako da konačan skor u rezimiranju ove 2020. nije baš na zavidnom nivou.

Predstojeći praznici su do sada uvek bili rezervisani za druženje sa svima onima koje volimo, sa onima koje nemamo priliku češće da sretnemo, da ih zagrlimo i da sa njima uz lampice i vino uživamo. To smo do sada praktikovali, čak i onda kada je bilo teško, sećamo se vremena velikih kriza, bombardovanja, zemljotresa, nereda, uvek su nam makar Nove godine bile sigurne. Stiskali smo se jedni uz druge, grlili i bodrili se, verujući u bolje godine koje dolaze, nalazili utočište u Balaševićevoj: “mater vetru, dok je nama nas”. Ovoga puta i ono nam je ukinuto.

Da se setimo i svih onih koji su usamljeni. Onih koji ležu i bude se potpuno sami 365 dana godišnje i koji sa velikim nestrpljenjem iščekuju praznike kako bi bar tada zaboravili na taj osećaj u društvu rodbine, komšija ili nekog prijatelja.

Osvrnimo se i na sve one koji se prave da je sve u najboljem redu, dok nije ništa kako treba. Onih koji iz ovih ili onih razloga ne mogu da napuste dom u kome ne vlada idila. Kojima su batine, galama i nemir svakodnevica. Onih koji su trpeli u godini za nama mnogo više nego inače, jer su sada bili upućeni samo na one sa kojima žive, bez mogućnosti da u pojedinim trenucima izađu napolje, prošetaju i odmore od svega na šta su upućeni.

Brojne porodice u našem okruženju rade izuzetno naporne i teške poslove, mnogi među njima godinama nisu otišli na more, planinu, nisu prešli granicu zemlje u kojoj žive, ali sve to kompenzuju kiflicama i tortom dok u najluđoj noći čuvaju unuke i gledaju novogodišnji program.

Uvođenje zabrane kretanja u vreme praznika već neko vreme tema je u svim medijima, iako još uvek takva mera nije doneta. Ovo ću ostaviti ovde za slučaj da pročita neko čija reč ima težinu: iako bi bilo jako dobro da je tako, nisu sve porodice idealne, nismo svi savršenog mentalnog zdravlja (naročito posle ovako turbulentne godine), bilo bi dobro da jeste, ali nije svakome najlepše kod svoje kuće. Mnogi su veoma usamljeni, nesrećni, nestabilni, frustrirani iako su (Deda Mraze, bili dobri u ovoj godini) prali ruke, držali distancu i nosili masku. Dobro razmislite pre nego što donesete odluku.

I da, ne zaboravite da je statistički novogodišnja noć vreme u kojima, nažalost, veliki broj ljudi reši da ne uđe u sledeću godinu.

Ovo je godina u kojoj smo se igrali normalnog života.

foto: iSTOCK

Jednom mi je jedan terapeut rekao da čovek ima potrebu da radi nešto što nije u obavezi kako ne bi radio ono što mu je obaveza. Dok razmišljate na ovu temu i prisećate se trenutaka u kojima ste uradili mnogo fenomenalnih stvari zaobilazeći realne obaveze, ispričaću vam šta me je navelo da o ovoj rečenici temeljnije razmislim.

Naime, proteklih mesec dana pojačao se intenzitet objava u kojima korisnici društvenih mreža odbrojavaju dane do kraja “proklete”, “nikada gore”, “odvratne” 2020. godine. Istini za volju, nije ovo najbolja godina koju pamtim, iako dobre i loše periode ne kategorišem na ovaj način, ali priznaću da su se za kratko vreme na globalnom planu desile veoma ozbiljne i teške promene. Osim toga, mnoge porodice su, nažalost, ostale bez svojih najmilijih članova, prijatelja, kumova, komšija i drugih. Deo čovečanstva je bio zaključan i ovde ćemo se zadržati. Šta se dešavalo iza zaključanih vrata?

Na početku sam rekla da svako od nas pribegava crtanju, pisanju, gledanju u knjigu ili jednu tačku, razmišljanju i svim drugim aktivnostima u momentima kada bi trebalo da izvršavaju obaveze. Prinudno zatvaranje u naše domove navelo nas je da se pozabavimo svim onim aktivnostima koje su nam na početku teksta bile beg od primarnih obaveza. Početkom maja meseca sigurno su neka deca prvi put dobila zadatak da se zabavljaju, crtaju, igraju u momentima kada su očekivali da če ih roditelji spremati za polazak u školu. Sigurno je jedan zaposleni bankar posle telefonskog poziva u kome mu je rečeno da ne dolazi na posao jer su svi u izolaciji, izvukao sa police prašnjavi riziko i počeo da se priseća pravila ove igre. Da li je vozač gradskog saobraćajnog po obaveštenju o četvorodnevnom karantinu ušao u svoju skromnu radionicu i nastavio da delje drvo koje je toliko dugo čekalo da bude obrađeno? I kako je svako od ovih ljudi reagovao kada prvi put nije morao da radi ono što mu je godinama inercija i život? Jesu li imali želju za igrom, deljanjem drveta, kuvanjem, slikanjem dok su se na ekranima smenjivale cifre obolelih, hospitalizovanih, testiranih, umrlih, obolelih, hospitalizovanih, umrlih, otpuštenih, opet umrlih, testiranih, obolelih, izlečenih, umrlih, umrlih, u teškom stanju, hospitalizovanih, umrlih i tako svakoga dana? Pravo je pitanje možemo li po komandi da se zabavljamo?

Da li je ovo bio neki test, igra reči, kada su nas pozivali da se u svojim domovima zabavljamo, radimo na sebi dok sinhronizovano sa svih uređaja idu obaveštenja o nekakvoj probnoj apokalipsi?

Prve vesti o pristizanju bolesti u našu zemlju i prva zatvaranja budila su u meni želju da se temeljno posvetim pisanju, radu na sebi i učenju. A onda, sam mučila sebe pokušavajući da izrodim tekst, da probudim bilo kakvu misao, ideju, analizu, želju za napretkom i novim saznanjima. Onda sam počela da se osećam loše, licemerno, uhapšeno, zarobljeno, usamljeno i poslednje na šta sam mogla da se koncentrišem jeste zabava i rad na sebi.

Zato se pitam, da li je navikavanje na zabavljanje u četiri zida dok sa svih uređaja dolaze apokaliptične informacije svojevrsan test izdržljivosti, jačanja koncentracije?

Kao što sam u prvoj rečenici rekla, kada nam je postavljen nekakav zadatak, češće se odlučujemo da radimo nešto drugo, kako ne bismo radili ono što se od nas očekuje. I kada se od ljudi očekivalo da uče strane jezike, rade fitnes u kućnim uslovima, vežbaju violinu, brzalice ili isprobavaju recepte, čovečanstvo se opredelilo za nešto totalno drugačije. U porodicama je porastao broj svađa, nesuglasica, nasilja. Neki muževi su shvatili da uprkos tome što preziru svoj posao, ne mogu da izdrže dan, dva ili četiri pored svojih “i u dobru i u zlu” partnerki. Pojedine žene su se prisetile zašto su onomad tako silno želele negde da se zaposle. Tinejdžeri zašto ne vole da vreme provode u kući i tako redom.

Dve hiljade i dvadeseta godina je već u trećem mesecu imala reč godine “korona”. Iza ovog naziva krije se šifra covid19 sars ili kako već. Sve zajedno godina sa dve nule kao dva filtera kroz koji su prosejani ne samo virusi nego i sve naše međusobne relacije, lične granice, mentalne slabosti. Ovo je veliko ogledalo svih nas pred koje smo stali bez mogućnosti da pobegnemo jedni od drugih u poslove od kojih smo umorni, u kancelarije od kojih smo potrošeni, u kafane od kojih smo i siti i napojeni.

Pošteno govoreći, svi želimo da se sve vrati u normalu, ali pre nego što ovu rečenicu izgovorimo, trebalo bi da razmislimo da li se iza ove želje krije težnja za begom iz naših ušuškanih domova u licemerni “samo da dođe petak” svet .

Ne bih želeo da ovo pismo zvuči previše poučno, da ti pričam o ljubavi prema komšijama, domovini, čovečanstvu i slično.  Ne bi ti ovo ni slušao (već si punoletan, a ja sam prestar), jer se sistem vrednosti toliko promenio da moje preporuke možda nisu ni odgovarajuće.

Dakle, želim da ti dam samo jedan savet koji ti može biti od koristi sada kada koristiš pametne telefone. Neću ti reći da ne koristiš telefon iz straha da ne zazvučim kao glupi starac. I sam koristim mobilni.

Želeo bih da razgovaram o bolesti koja je pogodila tvoju generaciju i onu pre tebe, koja već studira na univerzitetima. Govorim o gubitku pamćenja.

Istina je da ako želite da znate ko je Karlo Veliki ili gde je Kuala Lampura, samo kliknete na dugme i odmah sve saznate sa Interneta. Uradite to kada vam je potrebno, a onda tu vest sačuvate, ako vam zatreba za školu, recimo. Loša vest je da shvatanje da računar može u bilo kom trenutku odgovoriti na vaše pitanje, odvraća vas od ideje da nešto zapamtite.

Ovaj fenomen se može uporediti na sledeći način: saznanje da autobusom ili automobilom možete uvek da idete iz jedne ulice u drugu, osoba odlučuje da više ne hoda. Ali ako prestanete da hodate, pretvorićete se u osobu koja je prisiljena da se kreće u invalidskim kolicima.

Oh, znam da se baviš sportom i da znaš kako da nabilduješ telo, ali nazad na mozak.

Mozak je poput mišića na nogama. Ako prestaneš da vežbaš, postaće mlitav i pretvorićeš se u idiota. Pored toga, svi rizikujemo da razvijemo Alchajmera u starosti, a jedan od načina da izbegnemo ovu nevolju je treniranje pamćenja.

Ovo je moj recept. Svako jutro nauči kratku pesmicu, kao što smo na to bili prinuđeni kada smo bili deca. Možeš da zakažeš takmičenje sa prijateljima. Ako ne voliš poeziju, onda zapamti sastav fudbalskog tima, ali moraš znati igrače ne samo onog tima za koji navijaš, već i igrače drugih timova, kao i njihove prethodne kompozicije.

Takmičite se u sećanju naslova knjiga koje ste pročitali. Da li se tvoji prijatelji sećaju kako su se zvali mušketiri iz filma i knjige “Tri mušketira”?

Ako ne želite da čitate knjigu Tri mušketira (onda ne znate šta gubite), igrajte sličnu igru sa knjigom koju ste pročitali.

Izgleda kao igra, ali i jeste to igra, ali videćete kako vam je glava ispunjena likovima, pričama i svim vrstama uspomena.

Zapitajte se zašto se računar nekad nazivao elektronskim mozgom. To je zato što je zamišljen po modelu našeg mozga, s tim što je naš mozak daleko moćniji i bolji.

Mozak je računar koji je uvek uz vas, njegove mogućnosti se proširuju kao rezultat vežbanja, dok vaš računar gubi brzinu nakon duže upotrebe i treba ga zameniti već nakon par godina. A vaš mozak vas neće izdati i do 90 godina, a sa 90 godina, ako ga vežbate, pamtiće više nego što se sećate sada. Takođe, besplatno!

Zatim postoji istorijsko sećanje, koje nije povezano sa činjenicom tvog života ili sa onim što si pročitao. Ona čuva one događaje koji su se dogodili pre tvog rođenja.

Danas, kad idete u bioskop, morate doći na početak filma. Kada film počne, kao da vas sve vreme vode za ruku, objašnjavajući šta se događa. U moje vreme u biskop ste mogli da uđete bilo kada, čak i usred filma. Mnogi događaji su se već dogodili pre vašeg dolaska i vi ste morali brzo da “pohvatate konce”. Ako bi vam se film svideo, mogli ste da ga gledate ponovo. Rodio sam se u vreme kada je bilo važno da znam i razumem to što se dogodilo pre mene. To je bilo neophodno kako bih bolje razumeo događaje danas.

Danas bi škola trebalo da vas uči da pamtite šta se dogodilo pre vašeg rođenja, ali nisam video da to čini kako treba. Razne ankete pokazuju da današnja omladina, čak i univerzitetska, rođena 1990. godine, ne zna, a možda i ne želi da zna šta se dogodilo 1980. godine, kamoli šta se dogodilo pre 50 godina.

Uzmite u obzir da pamćenje možete trenirati ne samo uz pomoć knjiga i časopisa, već i uz pomoć Interneta.

Internet je koristan i za istraživanje istorije, ne samo za ćaskanje sa društvom.  Kako su dinosaursi izumrli? Kako se zvao predak bika? Pre stotinu godina više je bilo tigrova nego danas, zašto? Ko je bio drugi papa u istoriji? Kada je stvoren Miki Maus?

Mogao bih da ova pitanja nižem beskonačno i sve bi to bile sjajne teme za istraživanje. Sve ovo se mora zapamtiti. Doći će dan i ostarićeš, ako sve ovo saznaš i upamtiš, osećaćeš se kao da živiš hiljadu godina.

A tvoji prijatelji koji ne istražuju, ne čitaju i ne pamte, živeće samo jedan mali, kratki, bedni život.

IZVOR: BUKA magazin (6yka.com); Stil.rs

foto: Pixabay

Ako doživljavate anksioznost prilikom pozdravljanja sa drugom osobom (bilo da se rukujete, „pesničite“, „laktate“ ili „bacate petaka“ sa gledanjem u oči ili bez), ili da kupovinu u super-marketu neobično ubrzavate, da imate povećanu brigu prilikom hvatanja brave ili šipke u javnom prevozu, ili
redovno pratite radio-televizijske izveštaje o broju zaraženih i/ili umrlih, čestitam vam, pozitivni se i zaraženi – strahom. Drugim rečima, doživljavate „covid stres simptome“.
Kako napisati tekst u vezi sa (ne)popularnim virusom i njegovim negativnim efekatima, a da tekst ne bude opterećujući, dodatno stresan i pored, generalno, takve situacije širom zemlje? Iskreno rečeno, veoma teško.
Možda je to i dobar način suočavanja sa stresom, da se ne ublažava slika ali sa ciljem prihvatanja „nove normalnosti“.
U želji da zaobiđem objašnjenje virusa, da li on postoji ili ne, da li je on produkt velikih sila ili slučajna ljudska greška, da li su u pravu teoretičari zavere ili zaverenici raznih teorija, da li se virus namerno zloupotrebljava da bi se stvorila veća nejednakost ili je ovo prva faza većih krahova u svetu,
koga i onako još uvek ne poznajemo dovoljno, prevashodno ću se usmeriti na ono što je danas, aktuelno i na to šta su moguća rešenja kada je reč o duševnim tegobama izazvanim covid-19 virusom.
Naime, svako od nas se na drugačiji način nosi i suočava sa stresnim i sa nepoželjnim životnim situacijama. Suočavanje zavisi od mnogih faktora, kao što su, na primer: porodična situacija i veze unutar nje, kvalitet društvenih odnosa, istorija dosadašnjih životnih nedaća, emotivne, psihičke, duhovne i opšteg zdravstvenog stanja, poslovne stabilnosti, mesta gde živite i slično. Čini se da je kod svakog čoveka utkana želja i potreba za određenom izvesnošću i kontrolom životne situacije. Da „znamo“ da ćemo ustati ujutru za posao ili školu, pa prema tome nameštamo alarm na telefonu ili „planiramo“ odlazak na odmor, pa mesecima unapred uplaćujemo rate, ili kupujemo, takođe unapred, poklon za nečiju slavu ili rođendan, da „znamo“ da nam je posao siguran, da će nam deca biti zdrava, itd. Takva mogućnost nam na nesvesnom nivou daje nadu i određenu sigurnost u tok života i što je važnije, da smo i mi sami deo tog toka. Kada nas u životu iznenadi gubitak bliske osobe ili se desi velika prirodna nepogoda (kao što je zemljotres), aktivira nam se potreba za samozaštitom i zaštitom drugih.
Prilagođavanje na novu situaciju, zahteva od nas da na biološkom, psihološkom i duhovnom nivou obradimo dostupne informacije kako bismo znali da prevladamo bolan period sa ciljem da opet uspostavimo određenu ravnotežu. Nevolja nastaje onda kada su informacije koje su nam dostupne kontradiktorne, neproverene, kada se brzo menjaju ili ne dovode do stabilizacije bilo koga on nas. Tada se javlja strah za sopstveni život i osećaj da smo nemoćni pred novim izazovom kao i strah da možemo druge životno ugroziti, a da odgovornost za to, u najvećem broju slučajeva, nije naša. Kada čovek ne može napred, pod pritiskom stresa, on se najčešće povlači i to na onaj nivo gde je kontrola sebe i situacije veća. Ono što nam preostaje jeste da radimo na stresu, emocijama i potrebama, bile one telesne, psihičke ili duhovne prirode.
Pre svega, poželjno je da se utvrde svi oblici straha uzrokovani covid-19 virusom (i drugih kriza):

• strah od zaraze
• strah od sopstvene smrti
• strah da ne zarazimo druge ljude, pre svega članove svoje porodice i osećaj nemoći da im pomognemo
• strah da smo druge zarazili usled čega je neko izgubio život
• strah od kontakta sa decom ili roditeljima, sa starijim ljudima, sa ljudima kojima je i pre pojave virusa zdravlje bilo ugroženo
• strah od izolacije (sebe od drugih, drugih članova porodice, dece od roditelja i obrnuto, strah od agresivnog partnera)
• doživljavanje bespomoćnosti, dosade, isključenosti, usamljenosti, nepotrebnosti za druge, depresije tokom izolacije
• gubitak apetita, energije, manjak koncentracije, loš san, glavobolje, stomačni problemi, promene na koži (kao rezultat dugotrajne izloženosti stresu)
• strah od gubitka posla, od nemogućnosti rada od kuće, od nemogućnosti prilaska radnom mestu
• strah od zaraze na radnom mestu (uvećana tenzija kod zdravstvenih radnika i svih onih koji neposredno rade sa drugim ljudima)
• strah od prekida društvenih kontakata, odbacivanja i izbegavanja zbog zaraženosti
• strah od stigmatizacije po okončanju izolacije
• strah od ponovnog zaražavanja
  Navedeni spisak se može više produbljivati ali su navedeni (najverovatnije) svi oblici straha koji pogađaju većinu stanovništva.
  S obzirom na aktuelnost situacije, na internetu se mogu naći razna uputstva i saveti kako se nositi sa stresom, kako svakodnevnim, tako i pojačanim zbog covid-19 virusa. Sledi spisak nekih od njih.
  Zdravi načini nošenja sa stresom:
• normalno je da imate osećanje tuge, uznemirenosti, brige, zbunjenosti, straha ili ljutnje tokom krize, ali izbegavajte da previše govorite kako je „užas“, „strašno“, „katastrofa“ ili „nema nade“
• povežite se sa drugima: podelite sa drugima, kojima verujete, svoje misli i brige; održavajte zdrave odnose sa članovima porodice i prijateljima; koristite telefon, društvene mreže i druge aplikacije za
  komunikaciju kako biste stvorili zdrav sistem podrške i kontakata (posebno ako ste u izolaciji).
• ako se osećate preplavljeni (strahom), obratite se stručnom licu (psihoterapeutu, psihološkom savetniku ili drugima iz pomažućih profesija). Na internetu se mogu pronaći i stručnjaci koji nude
  besplatno svoju pomoć u ovom kriznom periodu. Nemojte se stideti da im se obratite. Mnogi ljudi doživljavaju isto što i vi.
• možete se obratiti i svom svešteniku kako biste porazgovarali i dobili savet
• pobrinite se za svoje telo i um: trebalo bi jesti zdravu hranu i ne prejedati se, uvesti naviku fizičkog vežbanja koju možete da organizujete u svom domu ili dvorištu, trebalo bi obezbediti dovoljno sna, izbegavajte korišćenje duvan, alkohol ili droga za lakše nošenje sa stresom. Vežbajte produbljeno disanje, redovno istezanje i meditaciju. Koristite molitvu i post.
• umanjite vreme koje vi i vaša porodica trošite na praćenje uznemirujućih medijskih izveštaja o rasprostranjenosti virusa, broju zaraženih i smrtnosti. Dobijanje takvih informacija dodatno pojačava stres, a ne dovodi do opuštanja.
• prisetite se na koji način ste se ranije borili sa stresom i šta vam je pomoglo – ponavljajte to
• pronađite vreme za opuštanje: ako ste do sada imali načine ili aktivnosti kroz koje se opuštate, nastavite da ih redovno praktikujete. Bez obzira na to, pronađite one aktivnosti koje bi vas dodatno
  opustile npr. čitanje knjiga, sviranje instrumenta, pisanje, pletenje i štrikanje, crtanje i slikanje, gledanje filmova, igranje uz muziku, isprobavanje recepata koje čuvamo mesecima u telefonu,
  razgovor i igra sa decom, razgovor i igra sa partnerom…
• pomažite drugima koji teško podnose stres – razgovarajte sa njima, budite im podrška, naučite da saslušate tuđi problem bez davanja saveta ili objašnjenja – samo slušajte.
• ukoliko niste u izolaciji, ponudite se porodici, komšiji ili prijatelju koji jeste, da obavite kupovinu potrebnih namirnica ili lekova, da im proštetate psa ili da im mahnete da znaju da se tu za njh
• stvorite svakodnevnu rutinu u činjenju gore navedenih predloga nošenja sa stresom
• vodite dnevnik aktivnosti i podvucite one koje vam naročito pomažu – podelite to sa drugima.
  Vodite računa o svom mentalnom zdravlju. Prihvatite činjenicu da povećan stres prouzrokovan strahom dodatno urušava zdravlje slabeći imuni sistem koji na taj način postaje podložniji velikom spektru bolesti. Moram da idem, stigao mi SMS, re-test PCR-a – negativan sam!
  U zdravlje!
  (pišite ako nekome treba razgovor)

Njegoš je govorio: “Strah u životu kalja obraz često”.

U vremenima kada se strah piše velikim slovima i drhtavom rukom, red je da se pozabavimo ovom problematikom. U svakome od nas postoji taj iskonski životinjski refleks koji se budi u ovakvim okolnostima. Izdizanjem i savladavanjem ovog ljudskog poriva postajemo kultivisane jedinke, koje sa uspehom oblikuju svoju ličnost i pobeđuju reflekse koje nose iz vremena pećinskog života.

Sa druge strane, svako grupisanje čini da se kod svesnih jedinki potiskuje lični odgovor na date okolnosti, a nadvladava ga psihologija gomile ili krda. Ukoliko kroz ove tesne redove grupe počne da se uvlači strah gubi se svaki dostojanstveni odgovor kultivisanog pojedinca. Strah nas ubrzo vrati u te iste pećine, iako bez rita na sebi i sveže ulovljene divljači, počinjemo u sebi da budimo uspavanu zver, koja se svakog trenutka bori za goli život i ne preza ni od jednog načina da isti odbrani. Ipak, u korenu svakog straha leži uvek taj strah od smrti. Znate onaj čuveni primer da ukoliko spasavate davljenika, rizikujete da vas davljenik povuče sa sobom i udavi (kao i da pri tome ima ogromnu snagu). Odupiranje i kontrolisanje straha od pojedinca pravi kapetana koji spasava druge rizikujući i sopstveni život. Postoji ona čuvena paralela da miševi prvi odlaze sa broda, a kapetan poslednji napušta brod.

Dakle, ukoliko izlistavate tekstove koji se bave strahom, osnovni savet jeste suočavanje sa njim. Ovo bi značilo njegovo razobličavanje. Naime, svako od nas ima drugačiji odnos prema svojoj konačnosti na planeti i to ovoga puta neće biti tema. Ali, pitanje je koliko se puta tokom ljudske civilizacije ova slabost zloupotrebljavala kako bi se usmerilo ljudsko delovajne? Naravno, da tačan odgovor ne postoji. Znate fore iz filmova kada ucenjivač drži prst na obaraču i zahteva određeno priznanje ili drugu aktivnost junaka u nevolji, strah od smrti je uvek siguran adut. U političkoj teoriji poznata je tehnologija vladanja strahom, a psiholozi ovaj metod manipulacije smatraju najpodmuklijim. Ovo se u psihologiji naziva “fear-then-relief” što podrazumeva da se jedna osoba zastraši nečim što je veoma uznemirujuće, zatim se taj pritisak smanji dok se osoba nad kojom je pritisak izvršen ne umiri. Svako ponavljanje ovog metoda dovodi do toga da onaj, nad kojim se ovo sprovodi, postane uznemirena, razoružana i nesposobna ličnost za donošenje bilo kakvih racionalnih odluka (ovaj metod se koristi na primeru dobrog i lošeg policajca).

Da rezimiramo, u svakome od nas postoji praiskonski strah od smrti. Mi tokom čitavog života stvaramo tehnike da to prevaziđemo. Pripadnost obezglavljenoj gomili čini da u strahu ne reagujemo onako kako sami mislimo da bi trebalo, već dopuštamo da nas masa vodi do nekog konačnog autoriteta koji odlučuje o našoj sudbini. Ovo nije definicija, ali je model koji je mnogo puta viđen tokom istorije. Jedini način da umanjimo strah jeste da glasno izgovorimo ime svog uslovno rečeno “neprijatelja”, nosioca našeg straha. Da probudimo svesno u sebi, ne reagujemo instinktivno i pećinski i da, na kraju krajeva, otvoreno porazgovaramo sa sobom o tome kako gledamo ljudsku (ličnu) prolaznost. Kada budemo našli odgovore na unutrašnja pitanja konačno ćemo umiriti zver u sebi koja nas večno vraća u mrčnu pećinu instikata. Zapitajte se samo koliko puta umremo (od straha) pre konačne smrti.

“Strah životu kalja obraz često. Ko na brdo, ak i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom“, Njegoš.

foto: pixabay

 Sve naše emocije mogu se grupisati u dve grupe. Prvu grupu čine emocije koje nas odvajaju od drugih, a u njih spadaju: ljutnja, bes, ljubomora, krivica, mržnja, strah, stid i druge. Druga grupa emocija nas povezuje sa ljudima kao što je ljubav, saosećanje, empatija, smirenost, ljubaznost…

Svaki odnos bilo da je on dobar ili loš, deo je odraza u ogledalu.

Ukoliko nas neko odbija svojim stavom, ponašanjem, karakterom biće da deo tih osobina nosimo mi u sebi, udaljavanjem od tih ljudi trudimo se da poričemo taj deo sopstvenog bića. Ljudi koji privlače okruženje i u čijem društvu svi žele da budu najsličniji su deci, odnosno emituju ljubav, prihvataju sopstvene nedostatke, uz to su vrlo jednostavni i prirodni.

Zaljubljeni par uživa u razmenjivanju nežnih reči upijajući svaku reč koju voljeno biće izgovara, pokazivanju ljubavi kroz dodire i poljupce. U prvoj fazi oni veličaju osobine svog partnera. Tek kada zaljubljenost oslabi dolazi do primećivanja i lošijih osobina. Onog trenutka kada partneri prestanu da slušaju jedni druge, to je znak da čovek treba da se okrene svojim slabostima. To suočavanje sa sopstvenim manama povlači za sobom i rad na sebi, ali i prihvatanje tuđih nedostataka. Ovo pomirenje bez predrasuda najpovoljniji je saveznik za dugoročan i stabilan partnerski odnos. Odbijanje da sa sobom razgovaramo na „ti“, bez želje da se pogledamo u realno ogledalo i namere da isto to ogledalo razbijemo sprečava nas da razvijamo naše partnerske odnose.  

Na Istoku se ljubav poistovećuje sa stanjem svesti po kome se naša duša sporazumeva sa srodnim dušama i čak i bez ikakve komunikacije. Zaljubljenima je svojstveno šaputanje romantičnih i nežnih reči, a kada zaljubljenost izraste u ljubav dolazi do tišine i spokoja, do razgovora očima i povezanosti mislima.

Slika o ljubavi iskrivljena je pod uticajem kulture i ona je počela da se poistovećuje sa romantičnim predstavama o ljubavi. Najveći krivac za to jesu romantični filmovi sa srećnim krajem i romani sa sličnim sadržajem takozvani ljubići.

foto: pixabay

Među hiljadu i četiri stotine konja jedne ergele u okolini Bečeja tridesetih godina dvadesetog veka, nalazio se jedan, po svemu poseban. Konj imena Fantast bio je višestruki šampion, koji je 1932. godine na hipodromu u Beogradu odneo sve nagrade i trofeje. Među svim ovim konjima, Fantast je jedini koji je bio oslobođen teškog fizičkog rad pri obrađivanju preko dve hiljade hektara zemlje. Ovaj miljenik, tamne braon dlake, bio je galoper, plemenitog porekla baš kao i njegov vlasnik, čuveni Bogdan Dunđerski. Zbog njegove neverovatne lepote Bogdan je svom domu dao ime po omiljenom konju.

Bogdan Dunđerski bio je obrazovani veleposednik, poslanik, dobrotvor, ali najpoznatiji kao večiti neženja, strasni ljubitelj konja, vina i žena. Kod svojih savremenika izazivao je velike impresije pre svega zbog ogromnog bogatstva i velelepnog dvorca, koji je izgradio kako bi začepio usta svima onima koji su ispredali priče o njegovom bankrotu. Voleo je da na visoku kulu svog “Fantasta” dovede prijatelje, ali i neprijatelje, da odatle pušta svoje sokolove i prstom pokazuje da dokle god se pruža pogled po ravnici pripada njemu. Zato i ne čude legende koje su se vezivale za njegovo ime. Šuška se kako Bogdan nijednu noć nije proveo na raskošnom imanju, već je na počinak uvek odlazio na nepoznatu lokaciju u Bečeju. Ekscentrični bogataš uživao je u ženskom društvu, ali je voleo samo dve žene. Zanimljiva je priča po kojoj se on zaljubio u Maru, suprugu njegovog kovača, pa je rešio da je otkupi za dvadeset i jedno jutro zemlje i nešto dukata. Do kraja života Mara je živela i vodila računa na njegovom imanju. Bogdan je voleo da boraveći u svojoj radnoj sobi posmatra Maru dok se kupa u velikom bazenu ispunjenom mlekom ispred dvorca. Pošto je na svom imanju sagradio i kapelu posvećenu Svetom Đorđu, angažovao je poznatog slikara Uroša Predića da je ikonopiše. Njegova želja bila je da Presveta Bogorodica nosi lik njegove voljene Mare. Ništa nije bilo konvencionalno u životu najstarijeg sina Aleksandra Dunđerskog, pa ni sama kapela, sagrađena kao mesto za njegov večni počinak. Uroš nije oslikao kapelu kako se to inače činilo, već je ikone slikao uljem na platnu, a one su nedavno netragom nestale sa imanja.

Predić i Dunđerski su postali veoma bliski prijatelji, zbog toga je Bogdan dao zaveštanje da se osim njega u kapeli može sahraniti još samo Uroš Predić. Ipak, do toga nije došlo, Uroš je sahranjen u rodnom Orlovatu.

Gotovo da ništa u dvorcu “Fantastu” nije ostalo autentično kao u vreme kada je u njemu živeo, ali ne i spavao, Bogdan Dunđerski. Nakon završetka Drugog svetskog rata dvorac je opljačkan i u velikoj meri uništen. Danas se u njemu od Bogdanovih stvari nalazi samo njegov radni sto od punog drveta. Deo nameštaja koji se sada nalazi u dvorcu pripadao je njegovoj sestri od strica Lenki Dunđerski. Veleposednik nije imao naslednika, ali je testamentom svoju imovinu zaveštao Matici Srpskoj u želji da se formira fond za finansiranje školovanja mladih u oblasti poljoprivrede. Njegova fondacija nikada nije zaživela. Danas je ovaj objekat pretvoren u hotel u čijoj raskoši uživaju putnici namernici.

Ipak, legende o neverovatnom Bogdanu i njegovom konju još uvek se tiho prepričavaju po imanju. Neki se zaklinju kako na praznik Preobraženje duh veleposednika i njegovog konja posećuje imanje i obilazi kapelu.

Ove bajkovite priče čine da nikada ne jenjava kult ovog, ni po čemu običnog, čoveka, dobrotvora i intelektualca.

Program “Health tour” je projekat razvoja zdravstvenog i medicinskog turizma pograničnog regiona Srbije i Mađarske, sufinansiran iz fonda EU. (Interreg IPA program)

foto: Bosnić Miljan