Čini se kao da smo lupili dlanom o dlan, kad eto nama opet nekakvi izbori. Toliko se često ovaj proces ponavlja da nekada podseti na laboratorijski eksperiment o poslušnosti miševa unutar nekog zatvorenog sistema.

Nije da se protivim izbornom sistemu, nije ni da sumnjam u njegovu važnost, ali se čini da su kampanje na televiziji češće od reklama za kućnu hemiju i meso na popustu. Koliko god nam se činilo da nas tako nešto ne pogađa ili ne zanima, razočaraće vas saznanje da sve to utiče na našu podsvest bez ikakvog našeg pristanka.
Ono što naš mozak usvaja bez saznanja jesu “subliminalne poruke” i to bi mogla biti najjednostavnija definicija.

A zašto su one važne ukoliko čak nemamo ni svest o njima? Zato što ta skrivena značenja nekada imaju presudni značaj kada donosimo nekakve važne odluke.

One se ne kriju samo između redova, u tonu kojim je nešto rečeno i načinu na koji je to učinjeno, te poruke mogu biti u izboru boje na odeći, reklami ili logou, na obliku slova kojim je nešto napisano, melodiji i intenzitetu džingla, broju puta koliko je određena reč ponovljena. Dakle, subliminalne poruke se mešaju u sve.

Naš saznajni proces funkcioniše tako što u vidu signala dobijamo impuls, naš mozak obrađuje taj signal i pretvara u informaciju. Proces se sa iskustvom odvija brže i lakše, odnosno češćim susretima sa tim impulsom – na primeru učenja stranog jezika je očigledno da što više puta ponovimo neku reč ili izraz, sve većom brzinom ovladavamo informacijom. Tako usvajamo poruke i informacije koje dobijamo. Ali ako je impuls nedovoljno jak i snažan, mi ga nećemo opaziti i onda takvi signali prolaze ispod našeg “radara” odnosno postaju deo nesvesne percepcije.
U nekim filmovima, muzičkim spotovima, crtanim filmovima ili reklamama postoje slike koje se smenjuju frekventno u najmanjim delićima sekunde da gledalac nema sposobnost da ih zapazi.
Ove poruke deluju kao manipulacija našim mozgom zbog uticaja impulsa niske frekvencije. Ono što je posebno važno, a odnosi se na početak naše priče, jeste da je važniji efekat koji ove poruke imaju na usmeravanje našeg ponašanja, nego na samu obradu ovih informacija. Poznat je primer kako crvena boja aktivira potrebu za hranom i pićem, zato su, prehrambeni proizvodi pakovani u te boje ili ih koriste u logou (setite se logoa Koka kole ili Mekdonald-a).

Na isti način muzika upravlja našim ponašanjem, ako su vesele melodije na razglasu šoping mola biće veća prodaja.
Najinteresantnije od svega jeste to što se, uslovno rečeno, žrtva ne oseća ni prevarenom, ni iskorišćenom, a ni izmanipulisanom. Njeno ponašanje bi se pod drugim uslovima razlikovalo, ali konkretna žrtva subliminalnih poruka nije svesna tog efekta. Zato marketari ovaj oblik “kontrole uma” posebno vole. Ipak, ni ove poruke nisu trajno rešenje, jer smatra se da deluju kratkoročno, dok ne pokazuju zavidne rezultate u dugoročnom uticaju na kontrolu ponašanja. Svi znamo da je lepljenje postera i drugog propagadnog materijala u blizini izbornog mesta – zabranjeno, kako glasač ne bi bio pod uticajem reklame iz neposredne okoline.

Ne utiču jedino audio i vizuelni impulsi na našu svest, jednako značajan uticaj imaju nadražaji čula mirisa, ukusa i dodira.

Beleži se da su prve poruke koje su imale za cilj da prodru u podsvest publike i potencijalnih korisnika korišćene 1913. godine, a prvi analitičar koji je postavio tu teoriju bio je Sigmund Frojd, osnivač psihoanalize.

Iako je ovaj fenomen naučno utemeljen, iako su ovim povodom urađena brojna ispitivanja i urađeni mnogi naučni radovi, čak iako se tim rezultatima služe uspešni marketinški stručnjaci, ovaj fenomen još šeta po ivici između stvarnosti i teorije zavere. Na toj ivici se kreće možda delom i zbog toga što niko ne želi da prizna da je eventualno labilan jer je (ne)svesno prevaren, a delom i zato što tretira baš ključnu oblast za nastanak svih drugih teorija zavera. Ako ove manipulativne igre sa impulsima, nisu ulazna vrata u čitav skriveni svet, onda su sigurno njihov ključ.

Mislili ste da ste sve čuli? Baš ste se grdno prevarili.

Ako nekome treba dodeliti nagradu za danonoćno menjanje ovog sveta onda su to influenseri. Ti, uglavnom mladi, ljudi opredelili su se za rad koji nosi veliko odricanje, rad bez slobodnog dana i praznika, spremnost za rizikovanje, oslanjanje isključivo na sopstveni šarm, znanje i sposobnost. U koloni “ZA” bi se našlo i to što nemaju šefa, nemaju ni radno vreme, nemaju ni ograničena primanja. To je već dovoljno da shvatimo zašto su se rešili da se upuste u ovu neizvesnu avanturu. Njihov zadatak je da promovišu sve što se promovisati može, da u tome budu zabavni, inovativni, kreativni i najvažnije da budu baš redovni. Među brojnim zvučnim imenima, ostaće upamćeno žensko ime Zheng Xiang Xiang strimer-influenser na kineskoj drustvenoj mreži pod nazivom “Douyin”. Ona je za samo sedam dana uspela da ostvari profit od čak 18.7 miliona dolara. Rešila je da se ne bavi detaljno objašnjavanjem svakog pojedinačnog proizvoda, njegove upotrebe, sastava, već je za svaki proedmet izdvojila samo tri sekunde. Ovo je krajnje neuobčajeno, imajući u vidu da njene kolege do najsitnijeg detalja, nekad i besmisleno dugo, objašnjavaju svaki segment proizvoda i načina na koji se koristi. Međutim, izgleda da je publika prezasićena dosadašnjim načinom promovisanja. U prilog tome, govori podatak da je ova influenserka za samo nekoliko dana obezbedila 531 miliona pratilaca, a prodala je preko 10 miliona proizvoda u samo jednoj nedelji. Koncept je minimalistički i u pogledu scenografije, snima se u prostoriji prepunoj istih kutija narandžaste boje i ispred sebe ima pult gde se kao na brzoj traci smenjuju proizvodi, od odeće preko obuće, tehnike i pomoćnih sredstava za kuću. Zbog njenog inovativnog pristupa promenjena su pravila predstavljanja proizvoda na toj platformi.

Postavlja se pitanje da li svi kolektivno zaista nemamo vremena da se sami opredelimo za vlastiti izbor? Ipak, pred nas su stavljeni veliki izbori od paste za zube do kečapa, od kućnih papuča do opreme za skijanje, od kulinarskih začina do brze dostave internacionalne kuhinje. Možda nam je zato u takvoj lepezi ponude neophodan influenser da umesto nas isprobava proizvode i da nas posavetuje. Pitanje koje prati prvo jeste da li za svaki izbor izdvajamo samo tri sekunde (novi rekord u promovisanju ove influenserke) i da li ćemo nakon te tri sekunde poslušati influensera, inače plaćenog za promovisanje? Uspeh ove inovativne devojke je toliko očigledan, da govori mnogo o fenomenu impulsivne kupovine, zato podvlačim da je neophodno da zastanemo i zapitamo se kako je do ovoga došlo?

Nedelju za nama obeležilo je mnogo značajnih događaja, vesti su bile ispunjene brojem nestalih, stradalih u ratovima, ispraćajima nekih ljudi koje smo svi voleli (Žarko Laušević i Ratko Božović, prim. aut), koje smo sa radošću slušali i nekako čudno za njih uvek navijali, klimali glavama i odobravali svaku izgovorenu rečenicu ispred usijanih televizijskih ekrana. Baš u nedelji za nama proslavljen je još jedan Svetski dan televizije.
Možda ova tema na portalu stiže sa velikim zakašnjenjem jer novije generacije nisu naviknute na tipkanje u daljinske upravljače, već su njihovi prstićima više za glačanje nežnih ekrana. Elem, da spasavamo što se spasiti da.
Prvi put naziv ovog uređaja upotrebljen je na Međunarodnom kongresu o prenosu električne energije u Parizu 24. 8. 1900. godine i značenje se odnosilo se na brzi prenos slika (od grčke reči tele-daleko i latinske visio-videti). Devet godina kasnije, takođe u Parizu, vršena je demonstracija prenosa slika putem žica do katodne cevi u prijemnik. Prve eksperimentalne televizije su nastale dvadesetih godina dvadesetog veka, ali su zaživele tek nakon Drugog svetskog rata. Prvo je osnovana NBC mreža, zatim CBS i W2XB u Americi, dok je 1929. godine Velika Britanija dobila BBC. Televizijski uređaji useljavaju se u domove imućnijih ljudi pedesetih godina i počinju sa retkim programom u određeno doba dana. Prvi uživo prenos u istoriji bio je 1953. godine povodom krunisanja kraljice Elizabete Druge, prenošene su Olimpijske igre, zatim 1953. godine emitovana je prva dodela Oskara, a 1966. grupa “Bitlsi” imala je uživo nastup koji je emitovan putem televizije. Samo godinu dana kasnije desio se prvi skandal u televizijskom prenosu bio je u emisiji zabavnog karaktera “The Ed Sullivan show” kada je nastupao bend “The Doors” čiji se frontmen Džim Morison nedolično ponašao i izvodio je pesmu “Light my fire” sa neprikladnim tekstom za takav prenos. Sa unapređenjem telekomunikacionih uređaja, urednicima medija se širio manevarki prostor. Kreirali su obrazovni program, polagali su pažnju u kulturni sadržaji, talk šou emisije. Mediji su počeli da zarađuju od političkih kampanja, a tv dueli između političkih aktera postajali su najgledaniji program (Nikson i Kenedi). Sa jačanjem televizije javljale su se potrebe za drugim industrijama, tako su se rađale prve marketinške agencije koje su pravile reklame kako bi promovisale proizvode i popunjavale TV sadržaj. Televizija je imala snažan uticaj na filmsku i muzičku industriju, kao i na sport. Zbog velikog interesa javnosti, a zahvaljujući medijima, u ovim oblastima je počeo da se vrti ogroman novac.

Vremenom se povećavao broj kanala, programa, kablovskih mreža, rastao je broj profesionalnih novinara, reportera, urednika, montažera, kamermana, scenarista, ali se i pored toga može čuti kako je sadržaj postao siromašniji i dekadentniji, te da su se urušili temeljni stubovi čija je uloga da informisu, edukuju i kreiraju javni moral. Kritičari medija neretko ističu da se televizija danas bavi najviše lakom zabavom i propagandom.

Istina je da ovaj medij, kao i ostali, prolazi kroz veliku krizu. I pored toga što je bio najznačajniji faktor u dvadesetom veku, što je kreirao tokove, obrazovao, zabavljao, diktirao nove stilove i davao impuls društvenom i civilizacijskom razvoju, ovaj medij je poražen pred internetom koji je stvorio novi self-orijentisani pristup. Ne postoji više dovoljno autoritativni urednik, ni dovoljno razborit novinar koji će oblikovati javno mnjenje, danas je svako urednik od onog trenutka kada otvori svoju imejl adresu i poveže se na aplikacije. Od tog momenta “mastermajnd” je algoritam koji pamti šta želite, mislite i zaslužujete. Svako u svom mejlu ima jednog poltrona koji mu ne protivureči već mu šalje samo ono što zna da korisnik voli da vidi i želi da čuje.

Za to vreme, televizija grca i bori se za opstanak tako zavedena i ucenjena u veku za koji je mislila da će biti njen. Ovaj medij su iscrpeli interesi moćnih struktura, povodljivi rukovodioci, kolektivni i lični interesi, dok je glavni adut – industrija zabave, izgubila kompas.

Koliko god mana krije, generacijama je član porodice, izvor svetlosti, zajednički imenitelj porodičnih okupljanja, svedok istorije, hroničar decenija, hranilac boraca za istinu i pravdu i kišobran ispod kog se okupljaju mnoge javne delatnosti. Eventualni krah televizije bio bi svejvrstan kraj modernog doba, posle kog bi nastupilo doba iz futurističkih filmova.

Smatrate li da postoji efikasan način da se povrati integritet i sačuva ovaj kanal informisanja?

Iako se u našim krajevima ovaj dan – za neke praznik kupovine već odomaćio, mnogi, sasvim sigurno, ne znaju odakle običaj da se ovaj dan obeležava.
Jedna od teorija jeste da su u prvi petak posle Dana zahvalnosti vlasnici plantaža u Južnoj Americi prodavali svoje robove po niskoj ceni kako bi smanjili troškove pred nadolažeći zimski period. Mada, mnogi tvrde da je ova verzija netačna.

Najrasprostranjenije uverenje je da zvanična upotreba termina datira još iz 1869. godine. 
Taj dan je ostao upamćen po velikom padu cene zlata što je stvaralo potrese na tržištu plemenitih metala od čega se američka privreda dugo oporavljala. Naime, dva poznata brokera sa Vol strita Džej Gould i Džim Fisk pokušali su da naprave monopol na čitavo tržište zlata u SAD-u. Oni su mesecima pripremali teren kupujući zlato od manjih deoničara, gomilali ga i tako planirali da utiču na formiranje cene ovog plemenitog metala. Kako bi lakše sproveli zaveru u plan su uvukli i političara Bosa Tvida, čiji je zadatak bio potkupljivanje sudija i činovnika na visokim položajima. I pored detaljnog plana i pokušaja realizacije, oni u ovome nisu uspeli. 
Jedna od verzija jeste da se u Filadelfiji, u petak nakon Dana zahvalnosti, igrala utakmica između timova vojske i mornarice, a tog dana su na ulice masovno izašli meštani kako bi pazarili pred novogodišnje praznike. Zbog gužve i kolapsa na ulicama nastali su neredi. Usled nemilih događaja, policija je taj dan nazvala “Crnim petkom”. Zato mnogi veruju da je ovaj termin ponikao upravo iz Pensilvanije. Veruje se da je godina 1966. bila prva kada je izraz “Crni petak” korišćen, ali su mediji počeli sa korišćenjem skoro deceniju kasnije. Prvi list koji je ovim terminom opisao masovnu kupovinu bio je Njujork Tajms novembra 1975. Sa bujanjem potrošačke kulture, jačao je i kult “Crnog petka”. 
Nije neobično da većina ovakvih, i sličnih praznika, za cilj ima isključivo poziv na kupovinu. Prateći navike kupaca, firme su ovu akciju produžile na čitav vikend, a neki i na celu nedelju. Velike kompanije ovaj dan “slave” tako što svojim potrošačima nude nerazumno velike popuste, pa tako proizvod koji inače košta pun iznos možete kupiti za duplo manje novca. Domaći lanci ne vrednuju baš toliko “Crni petak”, a možda ni svoje potrošače, jer im ne daju takve popuste i olakšice pri kupovini.
Teorije oko ovog potrošačkog praznika idu čak i do toga da neki veruju kako velike kompanije planiraju ovaj dan, tako što namenski prave proizvode nižeg kvaliteta, od uobičajenog, što opravdava nerazumno niske cene. Sve i da je ova teorija u domenu one “rekla-kazala”, moguće je da postoji nekakva računica poput oslobađanja zaliha i pražnjenja proizvoda kojima ističe garancija (sećate se one teorije po kojoj je Dan zaljubljenih nastao kako bi se prodale zalihe neprodatih poklona za Novu godinu). Internetom ovih dana niču novi (fantomski) sajtovi iza kojih se kriju grupe prevaranata koji kopiraju poznate trgovinske lance i za siću prodaju imaginarnu robu koju potrošač nikada ne dobije na adresu, ali mu uredno bude skinut novac sa računa. Malverzacije se vrše tako što neki sajtovi uzimaju sve podatke o vašim karticama i tekućim računima i onda hakuju račune i ostvaruju ogroman profit na “krilima” dana kupovine.
Potrošačka društva su daleko naklonjenija slavljenju ovog praznika jer u njemu veličaju spregu privrede, ekonomije, statistike, marketinga i ubiraju plodove čvrste mreže koja povezuje idealnog kupca sa trgovinskim lancima.

Šoping molovi su pravi prikaz vrednosti savremenog čoveka i već nekoliko decenija su hramovi poklonika ove aktivnosti. Oni su svojom arhitekturom, enterijerom i celokupnim ambijentom uspostavili ravnotežu u potrebama svakog posetioca. Raspolažu sa velikim parkingom, igraonicama za decu, salonima lepote, kafićima, restoranima, punktovima brze hrane, besplatnim taoletima, uz to oni su kružnog oblika te krećući se u njima pomalo izgubite orijentaciju koliko puta ste taj krug već obišli. Tržni centru su klimatizovani, idealni su za razonodu tokom nepovoljnih vremenskih uslova, nemaju prozore s toga teško možete razaznati koliko ste vremena u njima proveli, odavno su zamena za porodične šetnje gradom i vikend okupljanja sa prijateljima. Sve je napravljeno baš po preciznim istraživanjima navika potrošača i sve ide u prilog vašoj odluci da provučete tu karticu. I nemojte se osećati grešnima zbog toga, šoping molovi su poput foruma u Starom Rimu i danas su to mesta na kojima se održavaju izložbe, radionice, koncerti i predstave.
Ukoliko bi trebalo sa ovog mesta poručiti nešto pametno o potrošačkim navikama prosečnog stanovnika planete u kapitalizmu ili o tendenciji za kompulsivnom kupovinom, onda neka to bude ovo: Ako već ishitreno posežete za svojom karticom u ovim crnim danima po vaš, mukom stečeni budžet, neka to bude dobar naslov neke knjige. I vodite računa o podacima koje ostavljate pri internet kupovini.

U maju mesecu smo se kao društvo suočili sa svim slabostima koje gajimo decenijama. Na naplatu je došlo svako roditeljsko “pedagoško” ceđenje kroz zube: “ćuti, gledaj ti sebe” i nakon što smo postali zatvoreni sistem sa stereo ponavljanjem ovakvih “afirmacija” i kao takvi se nadali boljim vremenima i boljim generacijama.

Već nekoliko godina stidljivo se govori o deci koji u očima javnosti imaju status malih bogova, malih genijalaca, budućih lidera, vrhunskih sportista i izvanrednih umetnika. Stidljivo se govori jer su upravo takvi roditelji svuda oko nas i što bi takav zaključak mogao u najmanju ruku da bude tretiran kao javna prozivka. Međutim, razumljivo bi bilo podržavanje dečijih potencijala da pozadina nije ona koja otkriva da su ta deca projekti svojih ostvarenih ili neostvarenih roditelja, kao i da su ta deca često izložena ogromnom pritisku da budu posebni, izvanredni, pretalentovani i bolji od drugih. Neki od roditelja čak imaju specijalne želje da od talentoanog sluhiste stvore novog teniskog šampiona, zanemarujući afinitete i sklonosti svog deteta. Posredi je nerazumevanje, zanemarivanje deteta i zapostavljanje roditeljske uloge, sve kako bi se rešili egzistencijalni problemi i ostavrili ciljevi koji su u roditeljima sazreli kao naknadna pamet: “e, da su mene moji roditelji vodili, gde bi mi kraj bio”.

Pre nekoliko godina na ovom portalu ste mogli da čitate tekst “Šta ako ne uspete?” koji je bio motivisan scenom iz RTS – ove serije “Jutro će promeniti sve”.

Deo pomenutog teksta glasi: Scena u kojoj mladić Filip (Nikola Rakočević), genije i nekada velika mlada nada, odlazi u školu u kojoj je nekada učio i novim generacijama govori o svom uspehu, sigurno je mnogima promenila naredno jutro. “Šta će vama uspeh uopšte? I šta ćete ako ne uspete? Šta ćete onda? Možda drugi misle da je super, a vama baš uopšte nije super? Imate brdo love, stalno brinete da ne dobijete otkaz? A ne morate da dobijete otkaz, možda se vama smuči to jer mislite da je to besmisleno i sami poželite da date otkaz. Nije ništa strašno ako ne uspete. Nije ništa strašno ako ne ispunite očekivanja drugih, ako ne kupite tu veliku kuću i auto i onda to posle otplaćujete ceo život. To nije važno, ali je važno da uradite nešto za sebe, nešto što vi hoćete. Zato ja vama želim da niko od vas ne uspe”, reči su ovog junaka.

Šuškalo se da đaci dobijaju novi predmet u školi vrline i vrednosti, ali niko ne govori o tome šta te vrednosti treba da obuhvataju i čije su to vrednosti, kao ni to šta bi trebalo da kvalifikuje profesora na predmetu vrednosti.

Da li se neko seća genijalne emisije na nekadašnjoj televiziji Avala pod nazivom “Genijalci”? Ukoliko vam je odgovor potvrdan nadam se da delimo istu setu, kada je u pitanju nedostatak sličnog televizijskog sadržaja. Za one sa svežijom krštenicom ili pak dovoljno starom da ih pamćenje napušta, reč je o kvizu koji je vodio Boris Komnenić, a gde su na neuobičajeno čudna pitanja odgovarali uvek stalni članovi “genijalci” Srđan Miletić, glumac i Uroš Đurić, slikar, ali i njihovi gosti. Pitanja su bila koncipirana po principu dovođenja u vezu stvari koje se u prvi mah ne bi mogle dovesti u korelaciju, na primer: “Kakve veze ima marketinška agencija McCann i reč fabing?”

Iako bi baš ovakvo pitanje moglo da se nađe u pomenutom kvizu, do toga nikada nije došlo jer je termin “fabing” skovan oko četiri godine nakon emitovnja kviza. Ali, odgovor na ovo pitanje pokušaće da vam da tekst koji sledi.

Kako se može naći na Vikipediji, ovaj pojam je nastao kao neologizam za pojam koji označava zanemarivanje sagovornika u razgovoru, uz neprekidnu upotrebu mobilnog telefona.

U jednom segmentu označava nevaspitanje u komunikaciji, a u drugom se odnosi na novi kamen spoticanja u romantičnim vezama. Najslikovitiji prikaz ovog “poremećaja” ima primenu u bilo kom kafiću, čekaonici ili učionici gde veća grupa ljudi komunicira samo sa svojim telefonom. Suština jeste u tome da su ljudi zajedno samo fizički, a da se sva njihova pažnja i posvećenost seli u imaginarni svet mobilnog uređaja. Sve je počelo nastankom takozvanih socijalnih mreža, čiji je cilj bio povezivanje ljudi, a kada se otelo kontroli postalo je sama svoja suprostnost čiji je cilj antisocijalizacija, osnosno udaljavaje. Dakle, niko nije pametniji od pametnog telefona, niko zanimljiviji od aplikacija i niko bolje ne drži pažnju nego površno skrolovanje kroz šareniš surfovanja intertnetom.

Ovim su se bavili istraživači sa Bejlor univerziteta u Teksasu, koji su rezultate objavili u listu Computers In Human Behavior, da se parovi koji se od početka veze suočavaju sa fabingom u velikoj meri nezadovoljni svojom vezom ili brakom, za razliku od onih koje je prisustvo pametnih telefona mimoišlo ili nije u velikoj meri pogodilo. Dakle, danas se veze svode na “dabl-fabing” što znači da oba partera imaju paralelni svet na telefonu – portale koje čitaju, društvene mreže na kojima grade svoj imidž, igrice koje igraju, podkaste koje prate, dok se njihova konekcija u realnom vremenu vodi u dekadenciju – svodi se na razmenjivanje poneke rečenice u pauzama učitavanja novog klika.

Posledice ovakvih navika vode gotovo izvesno do nezadovoljstva – partnerom kakav jeste, upoređivanjem sa nekim drugim vezama i partnerima iz idealnog sveta sa internet platformi, povređenosti usled zapostavljanja, neučestvovanje u zajedničkim ritualima, nepoverenje i ljubomora usled konstanog korišćenja telefona, nošenje svuda sa sobom, izostanak komunikacije i interesovanja za stvarne probleme sa kojima se suočavaju pojedinačno. Ukoliko je jedno u vezi veća žrtva fabinga, njegov partner će se osećati odbačeno, manje vredno i nevažno, jer je bitka za pažnju, gde je jedan od igrača veštačka inteligencija, osuđena na propast.

Istraživanje na univerzitetu Bristanske Kolumbije u Kanadi utvrdilo je da ovakav sindrom narušava četiri najznačajnije potrebe: za pripadanjem, za samoprocenom, za smislenim životom i za kontrolom.

Šta definiše faber-a? Reagovanje na svaki signal koji telefon šalje (poziv, poruka, čak i u toku razgovora sa drugim članovima porodice), telefon koji prati vaše kretanje od kreveta, kuhinje, toaleta, posla, tokom čitavog dana. Faber drži telefon pored sebe čak i kada ode u krevet, rasejano razgovara dok gleda u telefon, na svaku pauzu u govoru poseže za telefonom. Lečenje fabinga prati sledeće faze: osvešćivanje problema, phone free zone (bez telefona), koje mogu biti vremenske ili prostorne, sklanjanje telefona iz vidnog polja kada ste sa partnerom, prijateljem, članom porodice, offline detoks – dani u kojima ste nedostupni, odnosno potpuno bez telefona, uključivanje partnera u vaš digitalni svet – zajedničo gledanje istog sadržaja na istom uređaju. Interesovanje za osećanja koje partner gaji.

U čitavu problematiku prste je umešala i marketinška kuća McCann. U maju 2012. godine, na inicijativu Macquarie Dictionary rađen je lingvistički eksperiment, a za realizaciju projekta angažovana je čuvena agencija. Jedan od direktora agencije Adrian Mils, pozvao je lingviste, književnike, pesnike kako bi skovali termin za ovaj oblik ponašanja. Kovanica je nastala iz dve reči: phone (telefon) i snubbing (ignorisanje, lađenje nekoga). Kao proizvod je nastala i kampanja “Stop fabovanju” i ona se od Australije proširila na Meksiko, Veliku Britaniju, Nemačku.

I tako je svet postao za nijansu licemerniji u još jednom socijalnom eksperimentu. Grupa naučnika ukazuje na društvene fenomene koji čitav svet vode u kulturno uništenje i destrukciju dok sa druge strane u na livadi globalnog sela niču novi vidovi vazalnog povezivanja sa svetlećim ekranom. Koliko god kritika fabinga bila razumna ne treba zaboraviti uslovljenost korišćenja uređaja za: zakazivanje pregleda, informisanje, proveru stanja na računu, online plaćanja, prijavu ispita, kupovinu karti za prevoz, učenje, brojenje koraka, provere mejlova, komunikacija sa kolegama, šefovima, zaposlenima, praćenje pošiljki, kontrolu deteta, zabavu, proveru vremenske prognoze, traženje alternativnih izvora informacija, održavanje kontakta sa ljudima, navigaciju, traženje partnera, seksting.

Uvek ću se vratiti na zapažanje jednog prijatelja da je mobilni telefon najnepristojnija tekovina civilizacije i neka se tvorci ne prave naivni.

foto: pixabay.com/users/mohamed_hassan

Bila bi čista laž kada bih vas uveravala da baš uvek slušam sve što mi neko govori, nije da se ponosim, ali sa godinama postajem sve sigurnija da je klimanje glavom u prazno pola zdravlja. Interesantno je, recimo, isključiti ton dok slušate nečiji monolog na televiziji. Bilo bi korisno da nakon saslušanog izlaganja, pritisnete “mute” i pratite samo gestikulaciju bez zvuka. Mogu vam reći da se čitav jedan svet krije ispod verbalnog, a da je upravo taj svet u kome, telo govori umesto nas, mnogo istinitiji. Ako želite da znate šta vam neko poručuje, bilo privatno ili sa ekrana, morate postati maheri za neformalnu komunikaciju i brzo uključiti sve radare kako biste ispratili mimiku i pokrete. Naravno, postoje školovani maheri koji su naučili da upravljaju svojom neverbalnom komunikacijom, ali omakne se i najboljima.

Ljudi su vrlo često svesni da izgledaju nesigurno ili da ih ponašanje odaje, ali najtreniraniji deo tela koji krije naše emocije jeste lice. Još u detinjstvu roditelji teže da ukrote reakcije na licu kod dece ukoliko „slažu face“ na zagrljaj daljeg rođaka ili neželjenog poklona koji dobiju za rođendan. Zato najiskrenije odgovore koje telo oslobađa u takvim trenucima možemo tražiti čak i na malom prstu.

Sigurno vam je iz tinejdžerskih časopisa poznat zaključak da se zaljubljenost događa potpuno izvan našeg racionalnog nivoa svesti i da se privrženost nekoj osobi javlja pre nego što to i sami zaključimo. Odluku o tome ko će nam se dopasti donose određeni delovi mozga na osnovu utisaka, čula i govora tela. U romantičnim filmovima velika pažnja je posvećena porukama koje telo šalje. Tako nam je poznato da prekrštene ili skupljene noge i ruke znače obijanje komunikacije, dok, recimo, dama koja vrti letnju sandalu na prstima šalje otvorenu poruku o zainteresovanosti. Tu je prelazak prstima po ivici čaše ili nagetost prednjim delom tela ka sagovorniku kao izraz velike naklonosti.

Važno je znati da naš mozak kontroliše u potpunosti naše ponašanje (kako svesno, isto tako i nesvesno) i da njime sasvim upravlja, ali limbički sistem je deo mozga sisara koji je zadužen za ovaj vid komunikacije. 

Često ste u prilici da vidite kako je osoba ukrstila ruke i dlanove stavila na svoja ramena „samogrleći se“, nekada mazi svoje ruke i ramena kao da joj je sveže ili hladno. Tumači neverbalne komunikacije navode da je ovo karakteristično za one koji se osećaju nesigurno i nebezbedno i tako teše sebe poput majke u njihovom ranom detinjstvu. 

Gore pomenuti limbički sistem upravlja našim emocijama, a signali iz ovog dela putuju do drugih centara u mozgu koji brzo daju odgovor kroz pokrete rukama, nogama, prstima, grimasama na licu, čak mogu uticati na brzo disanje ili obilno znojenje.

Poker je jedna od najzahtevnijih kartaških igara jer da biste bili uspešni u igri morate da vladate svojim reakcijama kako ne biste otkrili karte, odatle naziv za osobu koja vešto krije svoje namere, emocije ili želje u izrazu „poker face“. Vešti kartaši kontrolišu svoje pokrete od pojasa na gore, dok je nevidljivi deo ispod stola pravo skriveno pozorište po broju nekontrolisanih reakcija.

Noge otkrivaju sreću zaljubljenih koji su se upravo sastali. Njihova stopala često dinamično menjaju položaj od spolja ka unutra i obrnuto, a stručnjaci to nazivaju „srećna stopala“. Ovakav vid govora tela možete videti i kod Mister Bina kada je zadovoljan ishodom nekog svog manevra. 

Jedno od prvih saznanja na polju neformalne komunikacije u ličnom iskustvu bilo je okrenutost stopala od i ka objektima. U fakultetskim danima sam gledala u stopala kolega na ispitu i uočila da oni čije znanje tog dana nije bilo zadovoljavajuće noge okreću ka izlaznim vratima. Kasnije sam to videla na poslovnim sastancima, ali i u vrućim stolicama televizijskih studija. 

Stopala koja se brzo klate odaju utisak nervoze i iščekivanja, zato se najčešće mogu sresti u čekaonicama, lekarskim ordinacijama i na korporativnim sastancima.

Ukoliko se zateknete u većoj grupi ljudi možete primetiti da zainteresovani okreću stopala ka predmetu svog interesovanja ili od osobe koja im se ne dopada. Ako neko naglo okrene noge od vas, znači da toj osobi ne prija ono o čemu pričate i da želi da završi taj razgovor. 

Ljudi uglavnom ne mogu da sakriju oduševljenje kada čuju nešto veoma prijatno ili pohvalno, samo jedan od znakova da im godi ono što im govorite jeste oslanjanje jednom nogom na petu.

Deo mozga koji kontroliše govor tela naziva se „iskreni mozak“, njegov razvoj vezuje se za pračoveka, dok je neokorteks, novi mozak, rezervisan za misaone procese (kreativnost, pamćenje, sticanje saznanja). Za razliku od tzv. starog mozga, novi je sklon manipulaciji jer je omogućio čoveku da nauči, stvori, sazna, tumači, analizira, kritikuje, ali i da laže. Sreća je što novi mozak kontroliše verbalnu komunikaciju i što, na primer, učenik može pokušati da prevari profesora uveravajući ga da je uradio domaći zadatak, ali će crvene uši i skretanje pogleda neverbalno govoriti istinu. 

foto: pixabay_mohamed_hassan

Evrovizija je najpopularnije muzičko takmičenje u svetu, a uz to, jedno od takmičenja sa najdužim trajanjem. Procene su da ovaj muzički šou prati oko 200 miliona ljudi. Nastalo je neposredno po uvođenju televizijskog prenosa. Prateći svaki izbor do sada možete se upoznati sa razvojem televizije kao medija i svih propratnih sadržaja koji su bivali inkorporirani u ovaj projekat. Neretko je takmičenje za najbolju pesmu tretirano i kao merilo razvoja svake od evropskih zemlja, ali i poligon za promociju različitih kultura. Vremenom, Eurosong je postajao sve angažovaniji, te su zemlje predstavnice nastojale da ukažu na sve probleme sa kojim se kao društvo suočavaju. Pored izoštravanja kriterijuma za odabir pesme godine, sve veći prostor otvaran je za umetnike iz drugih oblasti. Iz godine u godinu takmičenje se širilo i na polju kostima. Umetnici su svojom pojavom, odabirom boja i dezena, često etno motiva, težili da pruže potpuniju sliku i bolji doživljaj numere koju izvode.  Koreografije su postajale sve složenije, što je nekada bio veliki zadatak za izvođače koji su pored brilijantnog izvođenja morali da savladaju nekad suviše zahtevne pokrete i dinamične nastupe. Ni scenografi nisu ostali bez posla. Verovatno je publici pedesetih godina dvadesetog veka izgledalo neverovatno da se kroz nekoliko sekundi između pesama promeni čitava postavka i da iz futurističkog ambijenta se prebaci na epohu, da iz potpunog mraka isija ogromna scenografija, da sa tavanica vise izvođači dok je ispod njih voda ili klizalište. 

Gotovo da ne postoji muzički pravac koji nije predstavljem pred evrovizijskom publikom, od šlagera, pop numera, dens, elektro, rok, soula, bluza, kantri, hevi metala, hip hopa, džeza do alternativne muzike. Mnoga velika imena su predstavljala svoje zemlje na evrovizijskoj sceni. Neki od njih su grupa ABBA, Selin Dion, Toto Kutunjo, Hulio Inglesias, Lara Fabijan, Olivija Njutun Džon, među domaćim izvođačima bili su Zdravko Čolić, Marija Šerifović, Željko Joksimović i regionalni Hari Mata Hari, Toše Proeski, Severina i drugi. 

Kroz višegodišnje strastveno praćenje promene klime, žanrova i trendova na ovom festivalu počelo je sve više da provejava osećaj nekakvog političkog angažmana koji je takmičenje sve snažnije dobijalo i gde su zemlje učesnice (kako to neki tvrde) sud o pesmi donosile po nekakvom ključu. 

Mi smo se iz godine u godinu uredno nadali da nakon visokog plasmana Željka Joksimovića i pobede Marije Šerifović možemo da se izborimo za status univerzalnih favorita, ali smo se naposletku mirili sa ulogom marginalaca i pripisivali to upravo tom navodnom ključu.

Na domaćem takmičenju izbora predstavnika za pesmu Evrovizije Srbiji se, prošle godine, desila Konstrakta. Na terenu forme koja leluja po muzičkim žanrovima, stilovima, kroz stihove i rime pojavila se u minimalističkom i nenametljivom izrazu – Ana. Nekoliko reči na latinskom, jedna mantra, jedan sapun, lavor i nekoliko peškira. Delovalo je kao incident od tri minuta. Nastavili su se uigrani nastupi, predvidivi kostimi, gomile plesača, pretenciozni izvođači uz minimalno spontanosti. Pobedu je odnela svedena umetnica čija je poruka bola prstom u oko savremenog čoveka i nametnutih imperativa, dok je u svojim redovima krila slojeve sublimiranih poruka. „Umetnica mora, mora, mora biti zdrava“ prelilo se na region, pa na ostatak Evrope i sveta. Nevidljiva umetnica zauzela je peto mesto, ali je u mnogome promenila tok ovog takmičenja. Ovogodišnji autori su se trudili da izađu iz okvira očekivanih evrovizijskih nastupa, da unesu duh avangarde i da uobičajeni šareniš ostave u prošlosti. I tako je suština pobedila formu.   

foto: pixabay – freestocks-photos

Treba li dati odgovor na pitanje „Kako si?“ ukoliko je samo deo društvene konvencije, zamena za javljanje, kurtoazno poštovanje protokola? Uobičajeno je da dok u mimohodu srećete poznanika umesto „zdravo“ dobijete pitanje koje to nije, interesovanje bez interesovanja, brigu bez brige. Jasno je da su ljudi usamljeni, da na plećima nose nesagledive terete, ispucale i umorne oči im otkrivaju brige i taman kada im se učini da nekoga zaista zanima šta im je dobiju šamar realnosti da je to pitanje samo deo nekog opšte prihvaćenog pozdrava. Ne nije, ne treba da bude. 

Iza tog pitanja i odgovora „evo, znaš mene“, „sve po starom“ krije se planina emocija. One su nedefinisane, potisnute, ukočene, zabašurene, nelečene, progutane… Najsnažnija emocija uglavnom je bes. Bes jer je najaktivnija emocija iza koje se uglavnom krije nesigurni pojedinac koji želi da ostavi sliku nekoga ko stvari drži pod kontrolom, često se za bes kaže i da je „telohranitelj tuge“. Osoba kojom ovlada bes želi da poruči: „Ja sam od akcije, ja ću delovati i moj bes je angažovan“. Često se iza besa stidljivo kriju mnoge druge nepoželjne emocije: ranjivost, usamljenost, strah, nemoć, ljutnja, osećanje povređenosti, izneverenosti i ljubomore. I nije potrebno da budete klinički psiholog da sagledate razmere koji bes proizvodi. Naravno, da bes zbog poraza omiljenog kluba neće dovesti ni do kakvih većih posledica, ali ako se iza tog besa krije grupa negiranih, nelečenih, zapostavljenih i zanemarivanih emocija svakako da može biti okidač za nešto krupnije.

Naše kulturološko nasleđe ne može se pohvaliti praksom da se o emocijama govori, da se jasno izražavaju. Od vajkada slabost je govoriti o unutrašnjim porivima koji upravljaju našim odlukama. Iz tih i sličnih razloga nedopustivo je da dečak plače, jer „nije devojčica“, nedopustivo je da muškarac bude brižan i posvećen partner jer je „papuča“, zabranjivano je da se deca grle i ljube jer će postati razmažena, da se udovica ikada više raduje jer to znači da nije dobra žena. I tako svaka porodica neguje svoje zabranjene emocije, kojima potpadaju samo slabići koji nisu sposobni da opstanu, a zatim bivaju izopšteni.  

Ni o sreći se ne govori mnogo, jer joj se pripisuju magična svojstva, ako je pomeneš ona nestaje. Verovatno zato što se nije javljala često za razliku od negativnih emocija. Praksa je i da ljudi ne preuzimaju zasluge za osećanje sreće, nego se tretira kao faktor koji će jednom biti naklonjen i vama, otuda „faktor sreće“, „srećna zvezda“, „pogledala me sreća“. Student koji položi ispit sa desetkom neće se radovati vlastitoj marljivosti, posvećenosti i pameti nego sreći koja ga je pogledala kod ispitivača ili izbora pitanja. Empatičan, nežan i saosećajan partner retko će sebi pripisati zasluge za uspešan i dug brak, već spletu „srećnih okolnosti“. Takmičar koji je prvi stigao na cilj reći će da je imao sreće zbog vremena, staze ili slabosti drugih kandidata. 

Emocije kreiraju najveći deo našeg delovanja, imaju najveći uticaj u donošenju odluka, a tako malo o njima znamo, tako slabo sa njima komuniciramo, vrlo retko umemo da ih prepoznamo. Možda su današnje generacije prve koje se uče emocionalnoj pismenosti posle viševekovnog ignorisanja. Kao đacima prvacima potrebna nam je stručna pomoć da ih savladamo, ukrotimo i raspletemo kada su suprotstavljene. Možda onda ni to pitanje „Kako si?“ neće parati uši i dušu. 

foto: pixabay.com/cromaconceptovisual

Sasvim je izvesno da bi deo publike koja tumači postojeće događaje voleo da se među intelektualnim i mislećim ljudima još uvek nalazi Vladeta Jerotić (neuropsihijatar, književnik, filozof, akademik), a još izvesnije je da bi u nekom delu promišljanja na zadate teme i postavljena pitanja citirao čuvenu jevrejsku poslovicu: „Ako ne postanemo bolji, postaćemo gori“.

Svakako da bi slušajući medijska izveštavanja o nemilim događajima svi brzopotezno dosudili da smo postali gori jer se nismo trudili da budemo bolji i u tome ne bismo mnogo pogrešili. Međutim, takvim zapažanjem izgubili bismo određeni procenat onih koji se danonoćno i uprkos svemu trude da svakim danom budu bolja verzija sebe, što dosta liči na plivanje uzvodno.

Dominantan je bio obeshrabrujući narativ i malodušnost koja ostavlja utisak trajno izgubljenih duša među novim generacijama, mladih koji su uništeni savremenim kulturnim tokovima, društvenim mrežama i igricama, što navodi na zaključak o dekadentnoj omladini kao zatečenom stanju stvari. Incidentni slučaj koji među pojedincima afirmiše loše ponašanje ostavlja veći utisak nego bezbroj plemenitih i dirljivih gestova drugih aktera. I ovoga puta loš PR (public relations – odnosi sa javnošću) imao je većeg odjeka od dobrog. U moru svega i svačega izrečenog proteklih dana izdvojila bih procenu da je velika šansa da do drugih incidentnih situacija ne bi ni došlo da su se mediji više bavili herojskim činovima kojih je bilo na pretek. Dakle, bacanje svetla sa „krvi, suza i patnje“ na herojstvo, čojstvo i plemenitost. Setimo se da naša istorija ne oskudeva u potresnim događajima i velikim nesrećama, ali narodni pesnici su birali da veličaju herojske podvige i moralne karakteristike učesnika.

Kada se osvrnemo na nemile događaje primetićemo nekoliko herojskih činova koje bi, da su druga vremena, bile ovenčane dirljivim stihovima i ušle u zbirke lirskih antologija. Da li je reč o medicinskim radnicima koji su nemareći za vlastitu bezbednost, kršeći protokole, pritrčali u pomoć nastradalima? Ili je reč o učenici koja je hrabro istupila ispred počinioca zlodela? Setite se sestre koja je rizikovala svoj život kako bi zaštitila brata. Kako je jedna ćerka pozvala u pomoć majku, zaposlenu u službi hitne pomoći? Momka koji se poturio da primi metke umesto brata u drugom nesrećnom događaju. Možemo govoriti o stradalom čuvaru škole koji je višegodišnjim marljivim radom stekao status omiljenog lica koga su svi učenici te škole voleli i cenili. Treba se setiti desetina ljudi koji su se istog dana javili u zdravstvene ustanove i ponudili svoju krv kako bi spasili nečije živote, naglašavam samoinicijativno, pogođeni spletom nesrećnih okolnosti. Ne treba zaboraviti psihologe i psihijatare koju su besplatno nudili svoje usluge, ni one novinare čije izveštavanje nije nanelo štetu porodicama nastradalih. Treba se setiti svakog lekara, svakog vozača ambulantnih kola, svakog policijskog službenika, svakog čoveka koji je pogođen tragedijom ponudio svoju pomoć, bilo da je njegovo ime Luka Dončić ili vlasnik cvećare u kojoj se moglo besplatno uzeti cveće.

Svaka priča ima svoje negativne junake, ali kao kontrateža njima postoje dobra dela, postoje vaspitani, časni ljudi i primeri dobre dece, koji se za taj epitet nisu izborili na školskim takmičenjima i kontrolnim zadacima, već na testu života. Hajde da svakim danom postajemo bolji kroz glorifikovanje i vrednovanje dobrih dela, kako ne bismo postali gori pravljenjem PR-a najgorima među nama. 

foto: pixabay, GoldenViolinist