Evrovizija je najpopularnije muzičko takmičenje u svetu, a uz to, jedno od takmičenja sa najdužim trajanjem. Procene su da ovaj muzički šou prati oko 200 miliona ljudi. Nastalo je neposredno po uvođenju televizijskog prenosa. Prateći svaki izbor do sada možete se upoznati sa razvojem televizije kao medija i svih propratnih sadržaja koji su bivali inkorporirani u ovaj projekat. Neretko je takmičenje za najbolju pesmu tretirano i kao merilo razvoja svake od evropskih zemlja, ali i poligon za promociju različitih kultura. Vremenom, Eurosong je postajao sve angažovaniji, te su zemlje predstavnice nastojale da ukažu na sve probleme sa kojim se kao društvo suočavaju. Pored izoštravanja kriterijuma za odabir pesme godine, sve veći prostor otvaran je za umetnike iz drugih oblasti. Iz godine u godinu takmičenje se širilo i na polju kostima. Umetnici su svojom pojavom, odabirom boja i dezena, često etno motiva, težili da pruže potpuniju sliku i bolji doživljaj numere koju izvode.  Koreografije su postajale sve složenije, što je nekada bio veliki zadatak za izvođače koji su pored brilijantnog izvođenja morali da savladaju nekad suviše zahtevne pokrete i dinamične nastupe. Ni scenografi nisu ostali bez posla. Verovatno je publici pedesetih godina dvadesetog veka izgledalo neverovatno da se kroz nekoliko sekundi između pesama promeni čitava postavka i da iz futurističkog ambijenta se prebaci na epohu, da iz potpunog mraka isija ogromna scenografija, da sa tavanica vise izvođači dok je ispod njih voda ili klizalište. 

Gotovo da ne postoji muzički pravac koji nije predstavljem pred evrovizijskom publikom, od šlagera, pop numera, dens, elektro, rok, soula, bluza, kantri, hevi metala, hip hopa, džeza do alternativne muzike. Mnoga velika imena su predstavljala svoje zemlje na evrovizijskoj sceni. Neki od njih su grupa ABBA, Selin Dion, Toto Kutunjo, Hulio Inglesias, Lara Fabijan, Olivija Njutun Džon, među domaćim izvođačima bili su Zdravko Čolić, Marija Šerifović, Željko Joksimović i regionalni Hari Mata Hari, Toše Proeski, Severina i drugi. 

Kroz višegodišnje strastveno praćenje promene klime, žanrova i trendova na ovom festivalu počelo je sve više da provejava osećaj nekakvog političkog angažmana koji je takmičenje sve snažnije dobijalo i gde su zemlje učesnice (kako to neki tvrde) sud o pesmi donosile po nekakvom ključu. 

Mi smo se iz godine u godinu uredno nadali da nakon visokog plasmana Željka Joksimovića i pobede Marije Šerifović možemo da se izborimo za status univerzalnih favorita, ali smo se naposletku mirili sa ulogom marginalaca i pripisivali to upravo tom navodnom ključu.

Na domaćem takmičenju izbora predstavnika za pesmu Evrovizije Srbiji se, prošle godine, desila Konstrakta. Na terenu forme koja leluja po muzičkim žanrovima, stilovima, kroz stihove i rime pojavila se u minimalističkom i nenametljivom izrazu – Ana. Nekoliko reči na latinskom, jedna mantra, jedan sapun, lavor i nekoliko peškira. Delovalo je kao incident od tri minuta. Nastavili su se uigrani nastupi, predvidivi kostimi, gomile plesača, pretenciozni izvođači uz minimalno spontanosti. Pobedu je odnela svedena umetnica čija je poruka bola prstom u oko savremenog čoveka i nametnutih imperativa, dok je u svojim redovima krila slojeve sublimiranih poruka. „Umetnica mora, mora, mora biti zdrava“ prelilo se na region, pa na ostatak Evrope i sveta. Nevidljiva umetnica zauzela je peto mesto, ali je u mnogome promenila tok ovog takmičenja. Ovogodišnji autori su se trudili da izađu iz okvira očekivanih evrovizijskih nastupa, da unesu duh avangarde i da uobičajeni šareniš ostave u prošlosti. I tako je suština pobedila formu.   

foto: pixabay – freestocks-photos

Treba li dati odgovor na pitanje „Kako si?“ ukoliko je samo deo društvene konvencije, zamena za javljanje, kurtoazno poštovanje protokola? Uobičajeno je da dok u mimohodu srećete poznanika umesto „zdravo“ dobijete pitanje koje to nije, interesovanje bez interesovanja, brigu bez brige. Jasno je da su ljudi usamljeni, da na plećima nose nesagledive terete, ispucale i umorne oči im otkrivaju brige i taman kada im se učini da nekoga zaista zanima šta im je dobiju šamar realnosti da je to pitanje samo deo nekog opšte prihvaćenog pozdrava. Ne nije, ne treba da bude. 

Iza tog pitanja i odgovora „evo, znaš mene“, „sve po starom“ krije se planina emocija. One su nedefinisane, potisnute, ukočene, zabašurene, nelečene, progutane… Najsnažnija emocija uglavnom je bes. Bes jer je najaktivnija emocija iza koje se uglavnom krije nesigurni pojedinac koji želi da ostavi sliku nekoga ko stvari drži pod kontrolom, često se za bes kaže i da je „telohranitelj tuge“. Osoba kojom ovlada bes želi da poruči: „Ja sam od akcije, ja ću delovati i moj bes je angažovan“. Često se iza besa stidljivo kriju mnoge druge nepoželjne emocije: ranjivost, usamljenost, strah, nemoć, ljutnja, osećanje povređenosti, izneverenosti i ljubomore. I nije potrebno da budete klinički psiholog da sagledate razmere koji bes proizvodi. Naravno, da bes zbog poraza omiljenog kluba neće dovesti ni do kakvih većih posledica, ali ako se iza tog besa krije grupa negiranih, nelečenih, zapostavljenih i zanemarivanih emocija svakako da može biti okidač za nešto krupnije.

Naše kulturološko nasleđe ne može se pohvaliti praksom da se o emocijama govori, da se jasno izražavaju. Od vajkada slabost je govoriti o unutrašnjim porivima koji upravljaju našim odlukama. Iz tih i sličnih razloga nedopustivo je da dečak plače, jer „nije devojčica“, nedopustivo je da muškarac bude brižan i posvećen partner jer je „papuča“, zabranjivano je da se deca grle i ljube jer će postati razmažena, da se udovica ikada više raduje jer to znači da nije dobra žena. I tako svaka porodica neguje svoje zabranjene emocije, kojima potpadaju samo slabići koji nisu sposobni da opstanu, a zatim bivaju izopšteni.  

Ni o sreći se ne govori mnogo, jer joj se pripisuju magična svojstva, ako je pomeneš ona nestaje. Verovatno zato što se nije javljala često za razliku od negativnih emocija. Praksa je i da ljudi ne preuzimaju zasluge za osećanje sreće, nego se tretira kao faktor koji će jednom biti naklonjen i vama, otuda „faktor sreće“, „srećna zvezda“, „pogledala me sreća“. Student koji položi ispit sa desetkom neće se radovati vlastitoj marljivosti, posvećenosti i pameti nego sreći koja ga je pogledala kod ispitivača ili izbora pitanja. Empatičan, nežan i saosećajan partner retko će sebi pripisati zasluge za uspešan i dug brak, već spletu „srećnih okolnosti“. Takmičar koji je prvi stigao na cilj reći će da je imao sreće zbog vremena, staze ili slabosti drugih kandidata. 

Emocije kreiraju najveći deo našeg delovanja, imaju najveći uticaj u donošenju odluka, a tako malo o njima znamo, tako slabo sa njima komuniciramo, vrlo retko umemo da ih prepoznamo. Možda su današnje generacije prve koje se uče emocionalnoj pismenosti posle viševekovnog ignorisanja. Kao đacima prvacima potrebna nam je stručna pomoć da ih savladamo, ukrotimo i raspletemo kada su suprotstavljene. Možda onda ni to pitanje „Kako si?“ neće parati uši i dušu. 

foto: pixabay.com/cromaconceptovisual

Sasvim je izvesno da bi deo publike koja tumači postojeće događaje voleo da se među intelektualnim i mislećim ljudima još uvek nalazi Vladeta Jerotić (neuropsihijatar, književnik, filozof, akademik), a još izvesnije je da bi u nekom delu promišljanja na zadate teme i postavljena pitanja citirao čuvenu jevrejsku poslovicu: „Ako ne postanemo bolji, postaćemo gori“.

Svakako da bi slušajući medijska izveštavanja o nemilim događajima svi brzopotezno dosudili da smo postali gori jer se nismo trudili da budemo bolji i u tome ne bismo mnogo pogrešili. Međutim, takvim zapažanjem izgubili bismo određeni procenat onih koji se danonoćno i uprkos svemu trude da svakim danom budu bolja verzija sebe, što dosta liči na plivanje uzvodno.

Dominantan je bio obeshrabrujući narativ i malodušnost koja ostavlja utisak trajno izgubljenih duša među novim generacijama, mladih koji su uništeni savremenim kulturnim tokovima, društvenim mrežama i igricama, što navodi na zaključak o dekadentnoj omladini kao zatečenom stanju stvari. Incidentni slučaj koji među pojedincima afirmiše loše ponašanje ostavlja veći utisak nego bezbroj plemenitih i dirljivih gestova drugih aktera. I ovoga puta loš PR (public relations – odnosi sa javnošću) imao je većeg odjeka od dobrog. U moru svega i svačega izrečenog proteklih dana izdvojila bih procenu da je velika šansa da do drugih incidentnih situacija ne bi ni došlo da su se mediji više bavili herojskim činovima kojih je bilo na pretek. Dakle, bacanje svetla sa „krvi, suza i patnje“ na herojstvo, čojstvo i plemenitost. Setimo se da naša istorija ne oskudeva u potresnim događajima i velikim nesrećama, ali narodni pesnici su birali da veličaju herojske podvige i moralne karakteristike učesnika.

Kada se osvrnemo na nemile događaje primetićemo nekoliko herojskih činova koje bi, da su druga vremena, bile ovenčane dirljivim stihovima i ušle u zbirke lirskih antologija. Da li je reč o medicinskim radnicima koji su nemareći za vlastitu bezbednost, kršeći protokole, pritrčali u pomoć nastradalima? Ili je reč o učenici koja je hrabro istupila ispred počinioca zlodela? Setite se sestre koja je rizikovala svoj život kako bi zaštitila brata. Kako je jedna ćerka pozvala u pomoć majku, zaposlenu u službi hitne pomoći? Momka koji se poturio da primi metke umesto brata u drugom nesrećnom događaju. Možemo govoriti o stradalom čuvaru škole koji je višegodišnjim marljivim radom stekao status omiljenog lica koga su svi učenici te škole voleli i cenili. Treba se setiti desetina ljudi koji su se istog dana javili u zdravstvene ustanove i ponudili svoju krv kako bi spasili nečije živote, naglašavam samoinicijativno, pogođeni spletom nesrećnih okolnosti. Ne treba zaboraviti psihologe i psihijatare koju su besplatno nudili svoje usluge, ni one novinare čije izveštavanje nije nanelo štetu porodicama nastradalih. Treba se setiti svakog lekara, svakog vozača ambulantnih kola, svakog policijskog službenika, svakog čoveka koji je pogođen tragedijom ponudio svoju pomoć, bilo da je njegovo ime Luka Dončić ili vlasnik cvećare u kojoj se moglo besplatno uzeti cveće.

Svaka priča ima svoje negativne junake, ali kao kontrateža njima postoje dobra dela, postoje vaspitani, časni ljudi i primeri dobre dece, koji se za taj epitet nisu izborili na školskim takmičenjima i kontrolnim zadacima, već na testu života. Hajde da svakim danom postajemo bolji kroz glorifikovanje i vrednovanje dobrih dela, kako ne bismo postali gori pravljenjem PR-a najgorima među nama. 

foto: pixabay, GoldenViolinist