Đurđevak

FANTAST-ična priča o konju

Wed, 28 Oct 2020 17:50:16 GMT

Među hiljadu i četiri stotine konja jedne ergele u okolini Bečeja tridesetih godina dvadesetog veka, nalazio se jedan, po svemu poseban. Konj imena Fantast bio je višestruki šampion, koji je 1932. godine na hipodromu u Beogradu odneo sve nagrade i trofeje. Među svim ovim konjima, Fantast je jedini koji je bio oslobođen teškog fizičkog rad pri obrađivanju preko dve hiljade hektara zemlje. Ovaj miljenik, tamne braon dlake, bio je galoper, plemenitog porekla baš kao i njegov vlasnik, čuveni Bogdan Dunđerski. Zbog njegove neverovatne lepote Bogdan je svom domu dao ime po omiljenom konju.

Bogdan Dunđerski bio je obrazovani veleposednik, poslanik, dobrotvor, ali najpoznatiji kao večiti neženja, strasni ljubitelj konja, vina i žena. Kod svojih savremenika izazivao je velike impresije pre svega zbog ogromnog bogatstva i velelepnog dvorca, koji je izgradio kako bi začepio usta svima onima koji su ispredali priče o njegovom bankrotu. Voleo je da na visoku kulu svog “Fantasta” dovede prijatelje, ali i neprijatelje, da odatle pušta svoje sokolove i prstom pokazuje da dokle god se pruža pogled po ravnici pripada njemu. Zato i ne čude legende koje su se vezivale za njegovo ime. Šuška se kako Bogdan nijednu noć nije proveo na raskošnom imanju, već je na počinak uvek odlazio na nepoznatu lokaciju u Bečeju. Ekscentrični bogataš uživao je u ženskom društvu, ali je voleo samo dve žene. Zanimljiva je priča po kojoj se on zaljubio u Maru, suprugu njegovog kovača, pa je rešio da je otkupi za dvadeset i jedno jutro zemlje i nešto dukata. Do kraja života Mara je živela i vodila računa na njegovom imanju. Bogdan je voleo da boraveći u svojoj radnoj sobi posmatra Maru dok se kupa u velikom bazenu ispunjenom mlekom ispred dvorca. Pošto je na svom imanju sagradio i kapelu posvećenu Svetom Đorđu, angažovao je poznatog slikara Uroša Predića da je ikonopiše. Njegova želja bila je da Presveta Bogorodica nosi lik njegove voljene Mare. Ništa nije bilo konvencionalno u životu najstarijeg sina Aleksandra Dunđerskog, pa ni sama kapela, sagrađena kao mesto za njegov večni počinak. Uroš nije oslikao kapelu kako se to inače činilo, već je ikone slikao uljem na platnu, a one su nedavno netragom nestale sa imanja.

Predić i Dunđerski su postali veoma bliski prijatelji, zbog toga je Bogdan dao zaveštanje da se osim njega u kapeli može sahraniti još samo Uroš Predić. Ipak, do toga nije došlo, Uroš je sahranjen u rodnom Orlovatu.

Gotovo da ništa u dvorcu “Fantastu” nije ostalo autentično kao u vreme kada je u njemu živeo, ali ne i spavao, Bogdan Dunđerski. Nakon završetka Drugog svetskog rata dvorac je opljačkan i u velikoj meri uništen. Danas se u njemu od Bogdanovih stvari nalazi samo njegov radni sto od punog drveta. Deo nameštaja koji se sada nalazi u dvorcu pripadao je njegovoj sestri od strica Lenki Dunđerski. Veleposednik nije imao naslednika, ali je testamentom svoju imovinu zaveštao Matici Srpskoj u želji da se formira fond za finansiranje školovanja mladih u oblasti poljoprivrede. Njegova fondacija nikada nije zaživela. Danas je ovaj objekat pretvoren u hotel u čijoj raskoši uživaju putnici namernici.

Ipak, legende o neverovatnom Bogdanu i njegovom konju još uvek se tiho prepričavaju po imanju. Neki se zaklinju kako na praznik Preobraženje duh veleposednika i njegovog konja posećuje imanje i obilazi kapelu.

Ove bajkovite priče čine da nikada ne jenjava kult ovog, ni po čemu običnog, čoveka, dobrotvora i intelektualca.

Program “Health tour” je projekat razvoja zdravstvenog i medicinskog turizma pograničnog regiona Srbije i Mađarske, sufinansiran iz fonda EU. (Interreg IPA program)

foto: Bosnić Miljan

Mast u obliku kruške ili jabuke

Tue, 20 Oct 2020 18:03:32 GMT

Kada bismo kraj dvadesetog i vek u kom živimo mogli da povežemo sa jednim globalnim ratom – bio bi to rat protiv masti. Prošetajte pokraj rafova marketa i primetićte da je na gotovo svakom artiklu uveličan procenat masti koji taj proizvod sadrži. Isticanje ovog podatka ostavlja utisak da je procenat masti važniji od nutritivnih vrednosti i celokupne neophondnosti te namirnice za naš organizam. Čips u nekoj lajt varijanti ima svega 2 grama masti i kao takav nikako nije korisniji za organizam od recimo domaće slanine. Zašto je masnoća izgubila u borbi sa svim ostalim parametrima pri izboru neke hrane i zašto je ključna u odabiru namirnica (zbog čega rađe biramo mleko koje nije punomasno, pavlaku, sir i sve druge proizvode sa nižim procentom masti)?

Zašto naše telo voli masnoće?

Ranije je bilo uvreženo mišljenje da su puniji ljudi zdravi, dok su mršavi bili sažaljevani jer su tretirani kao neuhranjeni i bolešljivi. Danas su stavovi na ovu temu dijametralno različiti od nekadašnjih. Pitate se gde je sredina?Masti su neophodne za razvoj hormona, progesterona, estrogena i testosterona. Svaka stanica obložena je slojem masti. Takođe, one regulišu sve neurotransmitere u mozgu. Ponekad je nedostatak pažnje i koncentracije, kao i osećaj depresije, povezan sa količinom unosa zdravih masti u organizam. Ona nam koristi u izolaciji tela pri promeni uslova u spoljašnoj sredini. Masnoće se pretvaraju u energiju i igraju veliku ulogu u komunikaciji sa stanicama.

Zašto je važno na koji način se gojimo i gde nam se talože masti?

Iako je naizgled zanemarljiva okolnost da se neko goji u kukovima, neko u predelu stomaka, neko u predelu glave i vrata, vid taloženja masnih naslaga na određenim delovima tela može pouzdano govoriti o sklonosti ka pojedinim obolenjima.

Na primer, osobe za koje se kaže da su jabučaste građe, karakteriše ih gojenje u predelu stomaka i zadnjice, tako da stomak za koji kolokvijalno kažemo šlauf izraženiji je u odnosu na zadnjicu. Ovakvi tipovi gojaznih ljudi skloniji su obolevanju od dijabetesa i kardiovaskularnih bolesti, oni uglavnom imaju povećan holesterol i hipertenziju.

Sa druge strane, osobe kruškaste građe karakteriše gojenje u predelu zadnjice i butina, koje su u nesrazmeri sa ostatkom tela. Masti u njihovom telu udaljenije su od predela srca, tako da je samim tim, manja i verovatnoća da će imati kardiovaskularnih problema.

Neophodno je u svom telu zadržavati nivo smeđe masti, koju svi rođenjem imamo u telu, ali je tokom života gubimo. Iz toga se može zaključiti da su upravo braon masnoće one koje nam daju energiju. Ovakve masti nalaze se u maslacu, kao i u drugim mlečnim proizvodima, možete ih crpeti iz kokosovog ulja i upravo ove masti potpomažu sagorevanje drugih masnoća u našem telu.

Naravo da ni sa masnoćama ne treba preterivati, ma koliko one bile tzv. zdrave masti, već ih treba izbalansirano unositi sa drugom zdravom hranom, s toga bi bilo idealno da masti čine 30% hrane koju unosimo u naše telo. Što bi matematički precizno iznosilo 9 kalorija na gram masti. Dok bi ugljenihidrati (karbohidrati) i proteini iznosili 4 kalorije po gramu. Hrana može biti isokalorična, ali nije isometabolička, što znači da nema isti efekat na naše telo.

Zdrave masti možete crpeti iz oraha, lososa, jaja, sira, pistaća, crne čokolade, kokosovog ulja, lana i drugih zdravih namirnica.

Sada vam je verovatno jasno zbog čega naše telo po prekidu unosa masnoća u telo odbija da sagoreva višak masnoće iz tela. Ukoliko želite da smanjite masne naslage sa stomaka ili bokova neophodno je da povećate unos smeđe masti, onih zdravih masnoća koje potpomažu topljenje sala.

"Među javom i međ snom”

Mon, 12 Oct 2020 07:45:20 GMT

Lazu Kostića pamtite kao autora kultnih stihova “Santa Maria della Salute”, manje je poznato da je osim titule književnika, on bio uticajni političar, doktor prava, novinar, poliglota i prevodilac, sve u svemu mudra glava i vodeći intelektualac svog doba. Sve ovo naći ćete u lektirama i udžbenicima. Nekim sitnijim slovima i među redovima pisaće da je gospodin Kostić imao netipičnu narav, pomalo luckast karakter, voleo je da se druži sa moćnim ljudima svog doba i uživa u raskoši i bogatstvu. Živeo je boemski, znao je katkad i da se karta. Odlazio je i u drugu krajnost kada je u manastiru Krušedol poželeo da se postriže u monaški čin. Njegov život bio je prožet naukom, prvo je predavao u školi, zatim se bavio advokaturom, kasnije postaje beležnik, pa predsednik suda. Prevodio je značajna dela od Šekspira do udžbenika rimskog prava. Dugo je bio neženja. U stopu ga je pratila i beznadežno volela Julijana Palanački, koju je čak zaprosio, a potom na to potpuno zaboravio jer se zakartao u jednom somborskom lokalu. Buduća mlada je uvažila izvinjenje, ali ne i njegova buduća tašta Marija, koja ga nikada nije volela. Laza je čak jedanaest godina čekao da ponovo veri Julijanu. Ipak, u međuvremenu upoznaje mladu Lenku Dunđerski, kćer najmoćnijeg industrtijalca i trgovca. On je, naime, bio prijatelj sa gospodinom Lazarom Dunđerskim, te je tako upoznao mladu, obrazovanu i krotku Jelenu, Lenku, Dunđerski. Ona je, uprkos tome, što je iz najbogatije srpske kuće u Vojvodini bila veoma skromna i srdačna. Govorila je jezike i svirala je klavir, učila najprestižnije škole, a krasila ju je neverovatna lepota i skladna građa. Laza ju je upoznao u leto 1891. godine i istog časa se zaljubio u nju. Prepreka toj ljubavi bila je pre svega razlika u godinama, ona je imala dvadeset i jednu, dok je on punio pedeset i prvu godinu. Posvetio ju je stihove pesme Gospođici LD u spomenicu.

Gospođici LD, Kostićev rukopis

Detalje o njegovim emocijama prema mlađanoj naslednici Dunđerski beležio je u svoj dnevnik, koji je pisao na besprekornom francuskom jeziku, kako njegovi bližnji ne bi mogli da prodru u sadržaj njegovih pisama. Ipak, naslućuje se da je i ona gajila emocije prema njemu, ali za to ne postoje nikakvi dokazi. Kostić i Dunđerska su provodili vreme u razgovorima o književnosti, šetnjama, vožnjama fijakerom, zajedničkom sviranju klavira i violine, ali ta veza je uvek ostajala platonska. Kostića je već dvadeset godina čekala, ne tako zanosna i lepa, Julijana, koju je pesnik veoma poštovao, ali prema kojoj nikada nije gajio emocije. Najveći strah i bojazan književnik je gajio prema njenoj majci Mariji. Bogati prijatelj Dunđerski odigrao je važnu ulogu u Kostićevom konačnom skrašavanju pokraj Palanačke. Tako je ovaj večiti neženja svoj nakratko mir pronašao pokraj Julijane. Nedugo zatim, Lenka Dunđerski pada u postelju zbog tuberkuloze, nakon čega i ispušta dušu. Za tu vest, pesnik saznaje na medenom mesecu u Veneciji, kada konačno završava svoje kultne stihove Santa Maria della Salute. Mnogi smatraju da je ovaj događaj inicirao nastanak pesme, ali književna kritika navodi da je pesma nastajala dugi niz godina, što potvrđuje dnevnik koji je pisao.

Lenkina smrt bila je najveća prekretnica u Kostićevom životu, spekulisalo se da je on tada izgubio razum. Tvrdio je da sa njom komunicira u snovima i da je gotovo uveren da će na onom svetu realizovati njihovu ljubav. Nakon bolesti i smrti supruge, Kostić prestaje sa pisanjem dnevnika, što navodi na zaključak da je Lenka prestala da mu posećuje snove. Skrhan i sam umire nakon godinu dana.

Testament Laze Kostića interesantan je po tome što je izdvojio po hiljadu kruna za manastir Krušedol gde će se svake godine čitati molitva za spas duše Lenke Dunđerski i još toliko za manastir Vrdnik – Ravanica da se na Vidovdan čita molitva njegovoj supruzi Julijani Kostić Palanački. Nakon smrti kod njega je pronađena knjižica koju je čitao “San presvete Matere Božije”, što zatvara krug njegovog glavnog motiva u remek-delu “Santa Maria della Salute” i prelivanju sa kultom Lenke Dunđerski.

U mestu Kulpin moguće je obići kompleks u kom je živeo Lazar Dunđerski sa svojom porodicom, mesto gde su se upoznali proslavljeni pisac i mlada naslednica. Kompleks čine dva dvorca i pomoćni objekti sa kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka. Ovaj kompleks podigla je vlastelinska porodica Stratimirović, a oni su kasnije imovinu prodali Mateju Semzu, tek 1889. godine imanje kupuje Lazar Dunđerski. U okviru ovog kompleksa nalaze se i spomenici članovima porodice, ali i Lazin i Lenkin spomenik.

Program “Health tour” je projekat razvoja zdravstvenog i medicinskog turizma pograničnog regiona Srbije i Mađarske, sufinansiran iz fonda EU. (Interreg IPA program)

Tajna roze jezera

Fri, 09 Oct 2020 11:24:28 GMT

Ova godina ostaće upamćena po korona virusu i merama koje su države uvele kako bi zaustavile širenje novog oblika virusa SARS. Zahvaljujući ovim nemilim okolnostima, počeli smo da obilazimo sopstvenu zemlju koju, subjektivno ocenjujući, nedovoljno poznajemo.

Sigurno je većina vas tek proteklog leta saznala za jedinstveni fenomen u Srbiji, jezero u roze boji. Putem društvenih mreža i novih medija širile su se fotografije ovog nesvakidašnjeg prizora, a uticajni influenseri utrkivali su se ko će kreativnije predstaviti ovaj fenomen. A onda je, na iznenađenje meštana mesne zajednice Pačir, nastala prava pomama za ovom lokacijom.

Zbog toga je, naš portal u okviru projekata Health tourism, otišao na lice mesta kako bi vam preneo tajnu ovog prirodnog roze dragulja.

Sve je počelo pre desetak godina kada su meštani Pačira, sela između Bačke Topole i Subotice, izbušili bunar. Na dubini od 1400 metara pronašli su izvor termalne vode prepune minerala. Lekovita voda tek pod jakim sunčevim zracima dobija ovu neverovatnu boju. Količina soli u vodi (20 – 22 grama soli) jednaka je onoj u Jadranskom moru. Osim ljubitelja dobrih fotografija, ovo jezero privlači i ljubitelje zdravstvenog turizma. Pokazalo se da je kupanje u jezeru najpogodniji uticaj imalo na obolele od reumatizma, asmatičare, osobe sa kožnim bolestima, ali i pri oporavku povređenih lica. Jezero površine 2000 kvadratnih metara može da primi oko hiljadu posetilaca u normalnim okolnostima, ali je zbog propisanih mera zaštite usled zaraze virusom korona, taj broj ograničen na 600 posetilaca. Zbog male dubine jezera, svega metar i šezdeset santimetara, moguće je da u njemu uživaju i neplivači. Banja je odnedavno otvorena tokom čitave godine nakon što su izgrađeni zatvoreni objekti sa bazenima čija je temperatura vode između 32 i 34 stepena. Zbog velike zainteresovanosti meštane Pačira očekuje veliko ulaganje u razvoj lokalnog preduzetništva i dugoročni razvoj zdravstvenog turizma.

Opširnije u videu:

Program “Health tourism” je projekat razvoja zdravstvenog i medicinskog turizma pograničnog regiona Srbije i Mađarske, sufinansiran iz fonda EU.

Svetski dan psihoterapije

Fri, 25 Sep 2020 09:49:37 GMT

Ovaj članak nije namenjen za ubeđivanje zašto bi trebalo ići na psihoterapiju, zašto je ona dobra ili je loša, šta je uopšte psihoterapija, koja je razlika između psihijatra, psihologa i psihoterapeuta i tome slično. To možete naći na drugim internet stranicama. Ovaj članak će biti upravo o tome zašto treba obratiti pažnju na ovaj dan.
Da bi neko bio psihoterapeut, pre svega, treba da se odluči za koji pravac želi da se edukuje. Sama edukacija, u zavisnosti od odabranog pravca, može da traje od 4 do 5 godina. Osim toga, potrebno je imati određen broj sati rada sa klijentima pod supervizijom (tj. kada delite svoja iskustva sa supervizorom koji vam daje sugestije i dodatna uputstva kako bi trebalo raditi) i potrebno je imati određen broj sati ličnog rada, tj. ići na ličnu psihoterapiju i biti u ulozi klijenta. Svaki navedeni deo ima svoju težinu i što je najvažnije, ni posle sticanja zvanja, ni nakon okončane edukacije, supervizije i ličnog rada, tu nije kraj, već se “rad na sebi” i učenje nastavlja kroz ceo život.

Kada me neko pita kog terapeuta bih preporučio, savetovao bih onog ko ima što više sati ličnog rada. Odlazak na terapiju i odabir terapeuta ni malo nije lak zadatak. Zašto otići, da li otići, koga izabrati i slično, sve su dileme na koje se nailazi na “putu ka sebi”. Iako se tokom edukacije podrazumeva odlazak na terapiju, postoji podjednako ista nelagoda u vezi motivacije „rada na sebi“ kao i kod ljudi koji se ne bave ovim poslom. Moja početna greška je bila to što sam lični rad započeo sa motivacijom zato što je to potrebano za sticanje zvanja.

Kao: Ja ću to da “odradim” i da steknem neophodne uslove za zvanje i kraj!”. Veliki ćorsokak! Kada sam to osvestio, uvideo sam da ništa nisam posebniji od drugih što se tiče životnih problema, a imao sam (čitaj: imam) dosta materijala na kojima je bilo potrebno raditi (čitaj: i dalje radim).
Tokom perioda od godinu i po dana, prošao sam kroz razna pitanja, probleme, dileme, lične pritiske, razjašnjenja, preuzimanja odgovornosti, otkrivanja (Jungovskih) senki, davanja oprosta sebi i drugima, oživljavanja bolnih tema i dosadašnjih životnih trauma i razmišljanja koja su se javljala na seansama i u danima između seansi. Bilo je teških seansi. Bilo je i preteških.
Bilo je onih gde sam se osećao odlično, bilo je onih koje su me terale na suze, a i onih zbog kojih sam hteo sve ovo da napustim. Uz pravovremenu intervenciju terapeuta, prilikom jedne od seansi, zaključio sam da je iskrenost i otvorenost zaista najbitnija čak i kada te nervira terapeut i želiš da ga napustiš, ali kada sam i to podelio, otkrio sam razloge takvih osećaja i razmišljanja čime sam sebe ponovo vratio na pravi put. Zapravo, hteo sam da ga (je) napustim, jer sam se suočavao sa samim sobom, počeli su da se javljaju otpori, a kako to ne bih priznao, napad ili napuštanje činilo se kao najbolja odbrana u želji da ostanem i vratim se sigurnoj zoni. Da je to sve teško, jeste. Da traži iskreno i otvoreno ulaganje, traži. Da postoji opasnost od pucanja dosadašnje slike o sebi, drugima i životu, postoji i te kako i naposletku, da košta, naravno da košta. Ako bih želeo da transformišem svoje telo, na primer, da postignem izgled bodibildera, morao bih isto da prođem i bilo bi podjednako bolno. Ili da, na primer, želim da naučim da sviram neki muzički instrument, takođe bih morao da pružim ozbiljno ulaganje u vremenu, vežbanju, novcu…

Glavna motivacija koja mi se javila na ličnom radu jeste otkrivanje svojih potencijala, a glavni cilj mi je integracija svih delova sebe u jednu celinu uz konstantno prepoznavanje svojih emocija i potreba. Zapravo, postizanje celovitosti. Da bi se to sve postiglo, potrebno je vreme, izbor dobrog psihoterapeuta, samostalni rad između seansi, ali i hrabrost da se potpuno predate jednom novom odnosu sa nepoznatom osobom sa kojom treba stvoriti međusobno poverenje kroz neophodni protok vremena. Zvuči skoro nemoguće ali to zaista postoji i ostvarivo je, ali na početku sam obećao da ovo nije tekst za ubeđivanje.
Tokom dosadašnjeg rada na sebi uvideo sam jednu od najbitnijih situacija, a to je kako se zapravo oseća klijent dok prolazi proces “ogoljenja” svoje duše gde se zapravo potvrđuje psihoterapijska floskula da je “odnos zapravo taj koji leči”. Nesigurnost, ranjivost, stid, sumnja u terapeuta, sumnja u sebe, u svoje izbore, u svoj razum, u svoje kapacitete, strah od promene, strah od otkrivanja delova svoje ličnosti, strah od odbacivanja, sve su momenti na koje sam naišao i nailazim, kako u ličnom radu tako i u radu sa klijentima. Ispostavlja se da nema promene bez bola. Seanse se pre mogu opisati jednom drhtavom i nestabilnom uzlazno-silazno-uzlaznom linijom nego da se predstavi konstantnim uzlaznim trendom. Zbog toga vam niko ne može obećati siguran napredak jer je mnogo stvari u igri, počev od vaše motivacije, cilja, želje, kapaciteta, ali i iskustva terapeuta, njegovog znanja i njegovog rada na sebi. Kao i u svakom poslu i u ovom postoje oni dobri, oni baš dobri, oni prosečni i oni veoma loši terapeuti. Smatram da bi trebalo imati različita iskustva sa nekoliko terapeuta i u zavisnosti sa tim šta vi želite od toga. Verujem da je u ljudskoj istoriji uvek bilo onih koji su umećem govora, poznavanjem ljudske duše i ponašanja imali određenu ulogu u društvu i uticali na izmenu ljudi. Nažalost, bilo je i onih koji su takvo znanje i zloupotrebljavali iskorišćavajući duševnu tananost. Takvih ima i danas. Njih primećujemo u samoprozvanim stručnjacima koji se bave davanjem saveta kako bi trebalo živeti uz pomoć nekog “leka” tj. preko noći. Čuvajte se.
Osim pomenute floskule i brojnih drugih, postoji i ona koja kaže da tri situacije menjaju čoveka: velika sreća, velika tuga i psihoterapija.

Dok prve dve situacije mogu da me “snađu” ili zateknu, svesno biram ovu treću bez obzira na šta ću ja naići u svom životu. Ne sa željom da budem spreman i “pripremljen” na nedaće i probleme, već da “upoznam samoga sebe” i živim iskreniji i duševno bogatiji život.
Obeležavanje Dana psihoterapije skreće se pažnja na preko potrebni profesionalizam u ovoj veoma zahtevnoj profesiji i podseća na važnost postojanja takvog poziva koji, ni jednog momenta, ne ispuštajući religijsku, tj. duhovnu komponentu, pomaže ljudima u širokom spektru nedaća na koje svaki čovek nailazi tokom svog bivstvovanja. Slaviti dan koji je posvećen onima koji su tu da pomognu drugima je i pružanje podrške, kako onima koji pomažu, tako i onima koji su se ohrabrili za put promene.
Tako, srećan nam svima ovaj dan!

Dajana Đurić: NEPOVRAT

Fri, 27 Mar 2020 21:48:47 GMT

Putujem u nepoznato
Tražim spas
Od poznatih
Poznati me
Ne poznaju

Odraz moj u staklu
Noć i hiljade jezera
Put u beskonačno
Žuta linija na sredini puta
Hladno kišovito leto
Nepoznati pusti gradovi
Ostaju u sećanju

foto: pixabay

Hoće li brakovi preživeti koronu?

Thu, 19 Mar 2020 17:35:55 GMT

Iako portal djurdjevak.com podržava kampanju #ostanikodkuće tokom pandemije korona virusa i bodri druge da učine isto, ne možemo zanemariti činjenicu da osim pranja ruku podjednako moramo voditi računa o tome kako se u ovim teškim trenucima odnosimo prema našim bližnjima, sa posebnim akcentom na intenzivnijem negovanju međusobnih relacija. Statistika kaže da se parovi najčešće odlučuju na razvod tek pošto provedu više vremena u kontiunitetu zajedno (uglavnom nakon godišnjeg odmora). Ovaj poražavajući podatak inspirisao nas je da u pomoć pozovemo našu stalnu sagovornicu Sunčicu Jovanović, psihologa i psihoterapeuta.

Đurđevak: Izolacija je specifično psihološko stanje. Kako pritisak od toga što se ne krećemo i ne živimo uobičajenim ritmom da ne prenosimo na ostale ukućane?

Sunčica Jovanović: Vežbom i očekivanjem od sebe da ćete sigurno biti uznemireni, pritisnuti, zabrinuti za zdravlje i finansijsku situaciju. Budite svesni da se svi oko vas osećaju isto, samo je pitanje na koje načine to pokazuju. Pokušajte da ne izazivate sukobe povodom nekih drugih problema zato što ste vi uznemireni. Dišite duboko nekoliko puta, izađite na terasu, na prozor, popijte čašu vode, skuvajte čaj, pevajte naglas to produžava dah, opušta telo, zaigrajte, odmah ćete osetiti olakšanje. Ručne radnje koje se ponavljaju, na primer slaganje veša, smiruju centralni nervni sistem i opuštaju. Zovite prijatelje putem telefona, organizujte grupne pozive i četove, ne morate biti stvarno diskonektovani iako fizički ne možete biti prisutni. Ima mnogo predloga: skinite serije koje ne stižete da odgledate, naučite da šijete, kuvate, menjate sijalicu, popravljate wc šolju, sredite stare stvari, albume, skinite nove aplikacije, igrajte onlajn kvizove. Bitno je samo da vam bude cilj da izdržite ovu situaciju koja će jednog dana proći, ovo nije trajno stanje.

Đurđevak: Imajući u vidu da statistika, ali i novinski stupci crnih hronika, nažalost, beleže porast nasilja tokom praznika (u vreme kada su porodice na okupu) postoji li bojazan da bi ova upućenost jednih na druge u toku izolacije mogla biti kobna po porodice?

Sunčica Jovanović: Da, nažalost, ovo jeste rizična situacija za sve koji se nalaze u krugu porodičnog nasilja bilo da je reč o fizičkom, seksualnom, finansijskom ili psihičkom, jer ne postoji vreme sigurne zone u toku dana (kada je nasilnik/ca van kuće). Bitno je reći da postoji broj telefona SOS telefon Autonomni ženski centar koji pruža besplatnu podršku – 0800 100 007 od 10h do 15h, zatim putem podršku pružaju i putem mejlova: zene.savet@azc.org.rs i pravnapomoc@azc.org.rs kao i putem njihovog fejsbuk naloga.

Đurđevak: Kako da parovi/porodice unaprede njihov zajednički život tokom izolacije? (kada nemaju ventile poput treninga, druženja sa prijateljima, šopinga, posla na koji odlaze)?

Sunčica Jovanović: Ovo jeste prilika da svako od nas vežba jednu važnu sposobnost za ljubav – toleranciju na frustraciju, odnosno vežbamo i imunitet psihe, ne samo imunitet tela. A to znači da pored vitamina i čajeva, moramo jačati naše odbrambene snage ličnosti humorom, strpljenjem, izlaskom iz prostorije ako će konflikt da eskalira, prekidom svađe, na primer tehnikom „tajm out“: „Kada se smiriš pričaćemo“ ili „Sada ne mogu da pričam o tome – time out“, „Sada mi se ne priča o tome, umoran/na sam, nemam strpljenja sada za to, to mi je sada previše, pričaćemo za nekoliko dana“ itd. Pa onda kombinovati to sa tehnikom „pokvarena ploča“, ako osoba sa druge strane insistira, onda vi možete ponoviti opet istim tonom: “Ne želim sada da pričam o tome“ ili „Još jednom ti kažem da ne želim sada da pričam o tome“ ili „Poslednji put ti kažem da ne želim sada da pričam o tome.“

Zatim, sada ćemo, više nego ikada imati prilike da prihvatimo osobe kakve one jesu zaista i šansu da ne trošimo dodatno energiju na to da ih promenimo i da se ljutimo zašto nisu drugačiji, na primer: zašto su paničari, ili zašto nisu paničari, zašto su sitničavi, zašto kontrolišu sve ukućane, zašto ne mogu sami da se zabave, zašto mogu sami da se zabave, zašto ne raspremaju za sobom, zašto tako pričaju sa decom i drugo. Jer osobe oko nas će uvek to raditi, a mi stalno imamo fantaziju da će se to promeniti koliko sutra ako im kažemo kako drugačije da se ponašaju, a to se neće desiti i ne dešava se, dok u nama samo raste ljutnja i frustracija zašto se neko ne menja kada već ponavljamo „po sto puta“ da nas ostavi na miru, da ne spominje to i to, da ne radi nešto na taj način itd. Jednostavno to se sada neće desiti, ono na šta možemo da utičemo jeste na svoje ponašanje, a to je da se mi ne ponašamo isto u svakoj takvoj situaciji.

Zatim, možete uvek ukućanima na njihove iracionalne zahteve ili priče odgovoriti sa: „Volim te“, koliko god to zvučalo neočekivano ili očekivano, najverovatnije smanjuje tenziju, daje fokus na suštinu, a skreće sa nepotrebnih detalja.

Đurđevak: Postoje li nekakvi univerzalni predlozi (u bračnim savetovalištima) na koji način bi parovi mogli da unaprede njihov brak u vanrednim okolnostima?

Sunčica Jovanović: Ne postoje univerzalne smernice koje važe sa sva savetovališta, niti za sve parove, ali okvirno i generalno mogu dati nekoliko predloga koji mogu pomoći, a i ne moraju. Sedite uz kafu ili doručak, dogovorite se kako ćete da se svađate, da baš tako. Na primer: kada jedan partner bude emocionalno preplavljen, nervozan, drugi ima zadatak da opusti situaciju, da smiri, zagrli, ćuti, namigne, kaže neku šalu, vic, pusti pesmu, otpeva pesmu, izađe iz prostorije. I veoma je bitno da “pošizite” s vremena na vreme jedno po jedno, ali ne da uvek jedan da bude nervozniji, ali da uvek jedan smiruje, neophodno je da menjate uloge. Zatim, deo plana može biti: nema vređanja, mene, porodice, nema ekstremnih reči kao što su “uvek”, “nikad”, “ja stalno radim to”, “možeš li se nakada setiti da” i drugo. Kada neko izgovori u prepirci takvu reč, zadatak ovog drugog je da to primeti i napravi šalu na taj račun, a ne da napadne još više: “E kršiš pravilo, ti ne možeš ni to da ispoštuješ”… Postavite zajednički cilj da narednih dana svađe ne ekaliraju. Zalepite na vrata “saobraćajne znake”, smislite ih (STOP vikanju ili ne brže od 3 reči u minuti, itd). Kako biste ih ugledali u trenutku kada vas emocije obuzmu i kako biste se “usidrili” vratili u stvarnost i onome što je stvarno bitno. Budimo strpljivi i nežni prema drugima i sebi. A to znači dopustiti sebi i drugima da budemo nervozni, da izađemo iz ravnoteže, da plačemo, da budemo ljuti. Plan svađa može da bude i da oboma odgovara da se svađamo, izvičemo, prepiremo i to je konstruktivno u ovoj situaciji samo ako je dogovoreno unapred, ako oba partnera pristaju na to, time prepirka služi kao ventiliranje nagomilanog stresa i nervoze. Dogovorite reč ili znak koja znači kraj igre – stop.

Nađite zajedničke aktivnosti u kojima ste zajedno uživali: serije i filmove, koje volite, pogledajte ih opet, igrajte karte, jumb, kvizove koje oboje volite. Takođe, nađite aktivnosti koje volite sami, svako za sebe da radi, bez partnera. Jer “luft” od zajedničke interakcije sada će mnogima biti potrebniji nego inače i u redu je reći: “Ja želim da popijem kafu sam/a na miru”, “Potrebno mi je da veče provedem sam/a u sobi”.

Đurđevak: Savetujete li porodicama da ovaj period iskoriste za rasvetljavanje onih detalja koje su (ukoliko su) jedni drugima prećutkivali, da praktikuju iskrene razgovore?

Sunčica Jovanović: Hm, neminovno je da će ti problemi izbijati sada na površinu više nego pre. Nisam sigurna da je sada dobra prilika da redefinišemo svoje stavove i očekivanja od braka i veze ili da je vreme za razrešenje porodičnih problema. Porodica, kakva takva, u ovom trenutku je stub sigurnosti, kada nema sigurnosti na zdravstvenom polju, kada već menjamo svakodnevne navike i kada je finansijska situacija nepogodnija. Više se fokusirajte na to da negujete podršku, empatiju, razumevanje, lepe reči, pohvale, bodrenja, skuvajte kafu ili čaj jedno drugome, napravite jelo, učinite lepe sitne stvari zbog kojih će se svi osećati bolje.

Ukoliko uspete da rešite neke probleme sada, odlično! Međutim, ako pokrenuti razgovor o tome ne donosi ništa dobro, bolje je sačekati da se vrati veći osećaj sigurnosti i onda treba rešavati problem unutar porodice, a rešavanje porodičnog problema uvek zahteva redefinisanje identiteta osoba, promena navika, što zahteva veliki trud.

Đurđevak: Prema nekim podacima, parovi se za razvod odlučuju nakon godišnjih odmora, kada u kontinuitetu provedu deset ili petnaest dana zajedno. Jeste li pesimista i smatrate li da ćemo iz ove agonije izaći sa rastom stope razvoda?

Sunčica Jovanović: Ova situacija je krizna na mnogo polja i kao takva označava i opasnost da brak opstane, ali i šansu da se više razvije. Ukoliko oba partnera ne vežbaju snagu svoje ličnosti i sposobnosti za ljubav u ovim teškim trenucima, velike su šanse da će biti preplavljeni sa svih strana i da može doći do razvoda, mnogo ranije nego što bi prirodno došlo da nema ove situacije. Kriza ima tendenciju da parove koji funkcionišu dobro još više osnaži, a da one koji do tada nisu bili dovoljno funkcionalni još više udalji jedne od drugih.

Kontakt: jovanovic.suncica@gmail.com

foto: Elitedaily

Domovina se brani lepotom

Tue, 17 Mar 2020 17:06:05 GMT

Dok je čovečanstvo išlo u korak sa inovacijama, pravljenjem personalizovanih uređaja svi smo lagano postajali obezglavljena i bezlična masa individualaca. Nakon što je svet postao globalno selo i kao takvo naš jedini dom u kom je osnovni cilj bio čekiranje po destinacijama kao Insta lifestyle, jedan virus vratio nas je onome što jesmo ili onome što smo zaboravili da treba da budemo. Vratilo nas je u domove gde smo se ponovo susreli sa sobom i sa najbližima, nateralo nas da se pozabavimo onim što smo ‘trpali pod tepih’ i da konačno upoznamo bolje one sa kojima živimo. Posle godina progresa vratili smo se učenju kako da peremo ruke i kako da budemo solidarni, možda je bio red da obnovimo dok se još sećamo, jer ko bi drugi ovo preneo na mlađe generacije. Kapitalizam nas je predugo sa zalogajem doručka u ustima i telefonom na uhu izvlačio iz domova. Sada kada ste konačno tu, gledajte da eliminišete iz sebe grčeve godinama taložene od stresnog života unutar globalnog sela. Smanjite tempo i perite ruke izađite na terasu i pevajte, izvucite monopol i riziko sa police, igrajte pantomime, pišite, vežbajte, sredite stare slike, plešite, smejte se, molite se, čitajte pesme… Tačno je, domovina se brani lepotom (i dobrotom).

naslov: Ljubivoje Ršumović

foto:SaraShakeel

Nije tekst o koroni

Sat, 14 Mar 2020 01:23:34 GMT

“Takav sam, kakav sam” koliko ste samo puta čuli ovu rečenicu. Ljudi su masovno ubeđeni da je nemoguće menjati se, odbacuju bilo kakvu mogućnost da uz trud uzmu život u svoje ruke. Drugi su uvereni da su promene svojstvene slabićima, pa se čvrsto drže svih stečenih odlika. Oni tvrdoglavi, zadrti, sitničavi, osioni, labilni, panični, apatični, preosetljivi, egoistični, narcisoidni svi imaju jednu istu karakteristiku, smatraju da su im naravi “date” rođenjem, prenete genetikom, usavršavane tokom detinjstva, adolescencije i zrele dobi , kao i da su to nepromenljive kategorije, sudbina uklesana u kamenu. Onda u nekom periodu života, isti ti stidljivi, bandoglavi i sujetni dođu do zida, koji mogu da preskoče jedino ako sa sebe skinu taj teret svojih nesavršenosti. Oni se odlučuju da krvnički tuku u zid kritikujući nepromenljive komponente okolnosti u kojima su se našli i minimizirajući bilo kakvu mogućnost da radom na sebi eliminišu teret koji ih je koštao mnogih propuštenih šansi, propalih prijateljstava i brakova, dobijenih otkaza… Kada bismo u ozbir uzeli i nedostatak iole objektivne introspekcije, nemanje osećaja za sagledavanje sopstvenih mana, kao i otupelost za bilo kakvu apstrakciju, kao zaključak proizilazi optuživanje okruženja i okolnosti u kojima su se našli.

Koliko ste samo puta u raspravi nekome skrenuli pažnju na bezobzirnost, okrutnost, egoizam? I šta ste zauzvrat dobili? Otpor. Ljudi jednostavno ne žele da priznaju ni sebi, ni okruženju da poseduju osobine koje ih udaljavaju od dobrih socijalnih veza, zdravih relacija i srećnijeg života.

Uzmimo za primer Novaka Đokovića. Čak i pojedini subjektivni sportski komentatori i novinari vole da kažu kako je naš Nole “rođeni pobednik”. Zaista lepa kvalifikacija i verujem da mu jako imponuje. Ipak, razmišljajući o njemu kao o čoveku koji je sam svoj projekat uverena sam da iza njegovog uspeha, osim napornih treninga, stoji neprekidan rad na sebi, “peglanje” urođenih slabosti, eliminisanje svih osobina koje mu nisu saveznici na putu ka uspehu.

Zašto smo skloniji da pružamo otpor nego da radimo na sebi?

Odgovor na ovo pitanje najbolje opisuje primer dobre kondicije i zgodnog tela. Čoveku je preterivanje svojstveno, kao što je telu svojstveno taloženje masnoće. Naš organizam napravljen je tako da teži preživljavanju, u čemu mu pomažu nataložene masti. Sama priroda favorizuje krupnije primerke vrste, pre nego one “suvonjave” (analogiju sa ovim možemo naći i u gorepomenutim karakteristikama oholi, drski, namazani, prevejani, egoistični, takođe, su pre vođe krda). Ukoliko želimo da prkosimo svojoj prirodi kako bismo bili zgodni, izvajani i gipki, potrebno je da jedemo manje nego što nam se traži, da brojimo obroke, da odolevamo slatkim porocima, da napornim vežbanjem klešemo telo i tako se odupremo prirodnim procesima našeg organizma.

Put ka promeni neretko sa sobom nosi pokušaj iznalaženja prečice. Savršeni trbušnjaci ne zahtevaju veliko odricanje ako na stomak zalepimo elektičnog leptira, kao na onoj reklami, koji grči stomačne mišiće. Tek kada uočimo da smo prevareni, otići ćemo u teretanu i smanjiti obroke. Tako je i sa radom na svojim psihološkim nesavršenostima. Latićemo se lakog štiva i prečica iz nekog ženskog magazina, ali se nećemo ozbiljno i trajno uz pomoć stručnog lica uhvatiti u koštac sa ovim problemom.

Možete se preseliti u teretanu, ali nećete biti građeni kao Naomi Kembel ili kao Dejvid Bekam. Svako od nas ima svoje limite. Nije dovoljna želja da unesete promene u svoje ponašanje, postoji karakter koji je lakše ili teže “krotiti”.

Ljudi ne vole promene. Lakše im je da žive sa svojim nesavršenostima, kako fizičkim, tako i pshičkim. Dodatno ih od cilja udaljava i to što ne znaju sa sigurnošću da li će te promene uroditi plodom. Treba im nekakva garancija da će izgledati kao Naomi ili Bekam i biti smireni kao Gandi.

Kao što promena fizičkog izgleda i gubitak težine za posledicu uvek ima i generalno raspremanje gardarobera i kupovinu novih odevnih predmeta, tako i promene u reagovanju na stvari koje nas okružuju i na međusobne relacije takođe mogu u velikoj meri uneti diskomfor. Tokom života naučili smo kako da dođemo do određenih ciljeva, to su uglavnom naši razvijeni mehanizmi koji nam pomažu da imamo što manje štete, a što više koristi. Uvođenje promena značilo bi da se odričemo ovih sitnih prečica i olakšica u životu.

Ukoliko se dobro zagledate možete videti da su naše karakteristike oslonci za koje se čvrsto držimo, orijentiri koji uređuju to kako se odnosimo prema sebi i kako se drugi odnose prema nama. Teško da ćete se usuditi da pokažete izliv besa pred roditeljem, profesorom ili poznanikom koji je strah i trepet. Drugi će birati reči u razgovoru sa vama, ukoliko znaju da ste preosetljivi ili zlopamtilo.

I pre nego što zaustite da za nekoga kažete da je zadrt, težak, slabić ili sitničav setite se koliko je teško odupreti se svim unutrašnjim otporima koji nas uljuljkavaju u našem odrazu u ogledalu. Svi mi smo hedonisti i komformisti. Malo ko se usudi da pređe na drugu obalu i mahne nam sa nje. Ne, ipak nam je ovde bolje, nisam baš toliko asocijalan, ni tvrdoglav, ni nametljiv, ni agresivan, simpatično je i salce koje visi sa stomaka… Samo retki koji se odupiru svojoj prirodi, preplivaju na drugu stranu, postaju “rođeni pobednici”. A gde ste vi?

foto: pixabay.com, tenor

Đurđevak slavi četvrti rođendan

Mon, 09 Mar 2020 22:21:40 GMT

Požuri, polako

Mon, 17 Feb 2020 16:04:14 GMT

Nedavno, prilikom razgovora sa komšijom, sa kojim se, više od dve decenije, razumem i sporim oko duhovnih i filozofskih tema, koji mi reče, između ostalog: „Požuri, polako“, onako i šaljivo ali i značajno, kako samo on to ume, sa ciljem kako bi mi skrenuo pažnju na važnost izgovorenog. Šaljivo i prihvatih uz kiselu spoznaju o važnosti dubine misli.

Navedenu poslovicu sam čuo više puta tokom svog života, ali sam je sada stvarno prvi put ČUO. Uglavnom sam reagovao na nju, verovatno kao i mnogi, kroz pošalicu jer se savetovane radnje potiru tj. suprotne su jedna drugoj pa na „prvu loptu“ poslovica zvuči nelogično i smešno, kao da ju je izjavio sam Alan Ford.

Ali…

Razumevanje ove, može se slobodno reći, vanvremenske poslovice, nas zapravo vraća nama samima. Za dalju analizu poslovicu ću razdvojiti.

Prva savetovana radnja nas, sa velikom pažnjom, podignutim kažiprstom i prizvukom grdnje, čak očinski, upozorava na nepobitnu činjenicu o večitoj propadljivosti i prolaznosti ljudskog života. Podseća nas na ograničeni broj uzdaha kao i izdaha, sve do onog konačnog. Skreće nam pažnju na ograničeni broj momenata bili oni „ahaa“ ili „o, ne“ ili nekih drugih. Skrenuće nam pažnju i na onu činjenicu – da će sve proći, bilo lepo ili ružno. Treba skrenuti pažnju i na zloupotrebu poslovice kada se onaj drugi deo namerno izostavljao i pružao kao lajtmotiv, a svoje otelotvorenje imao npr. devedesetih godina prošlog veka u urbanoj poslovici: „Živi brzo, umri mlad i budi lep leš“, jer se činilo uzaludno i kontraproduktivno težiti nekim vrednostima višeg reda pa se stvarao utisak da je „bolje“ iživeti se (ili iživljavati se nad sobom i drugima) i na taj način ispunuti svrhu svog postojanja bez većeg cilja od pukog zabavljanja.

„Požuri čoveče“, kao da nam neko šapuće i nastavlja: „kratkog si daha, a nisi slučajno ovde!“ Ali nije sve tako crno i sa depresivnim prizvukom.

Drugi deo (tj. kako da žurimo) pa skoro majčinski i sa blagim oprezom, upućuje nas na ključnu važnost kako zapravo živeti sa istinskim osećajem za suštinu života.

U tome kako zapravo živeti, a ne životariti i kako to postići, mogu nam pomoći, ni manje ni više, još nekoliko saveta iz istorije i jedna priča (od mnogih) iz Biblije.

Iznad ulaza u hram u Delfima (Grčka), posvećen Apolonu, stoji „Gnoti seauton“ (grčki – γνῶθι σεαυτόν) što se prevodi kao: “Upoznaj sebe” ili “Spoznaj samoga sebe”, a naporedo stoji i preporuka “Meden agan”, tj. “Ništa suviše, nađi meru”. Sasvim je jasno da čovek, od svog rođenja, upoznaje sebe, kao i svoje mogućnosti razvoja. Tokom svog odrastanja dolazi do jednog momenta koji je kao sa namerom u nama, do momenta zaboravljanja da se možemo i dalje razvijati. Često dolazi do prestanka brige o sebi i osećamo da se ne možemo više menjati i da smo takvi kakvim se vidimo – nepromenljivi. Živeći u takvoj zabludi, čovek sebe zaboravlja i usmerava se ka slici koju drugi imaju o njemu, onda svoju neprocenjivu energiju usmerava ka tome da zadovolji druge (u čemu, kao po pravilu izostaje ljubav), a sve to čini kako bi sebi bio podnošljiviji i kako bi bio prihvaćen od okruženja. Smeliji koji krenu putem samospoznaje nailaze na mnoge distorzije i težine nastavka razvoja, jer na tom putu, u stvari, susreću autentičnog sebe. Ovi “samopretraživači” koji su na tragu svoje duše mogu uočiti da približavanje svojoj autentičnosti ne donosi ništa spektakularno, jer je sve opisano proces u kome svoju dragocenu životnu energiju ne rasipaju na “mamce” već isključivo ka ličnim sposobnostima i talentima. Kada žive u skladu sa sobom tj. kada uočene sposobnosti i talente dalje razvijaju, osećaju usklađenost sa životom, a samim tim i zadovoljstvo.

U ovom delu dolazimo do priče iz Evanđelja po Mateju (25:14-30) u kojoj je izrečena Isusova alegorijska priča o gospodaru koji odlazi na put i slugama poverava novac, a po povratku traži dato. Jednom slugi dao je 10, drugom 5 a trećem 1 talanat (antička jedinica za masu). Po povratku samo treći sluga nije udvostručio dato nakon čega mu gospodar to i oduzima, prekoravajući ga zbog toga. Priča se tumači tako da je svim ljudima dat neki talenat i/ili sposobnost (nekome više, nekome manje) i ukoliko dozvolimo da oni u nama zakržljaju i zamru, (jer prema životnom zakonu – u čovekovom razvoju nema stagnacije, ili napreduje ili nazaduje tj. propada), postoji velika verovatnoća da ćemo živeti odnosno životariti uz osećaj nemira, potištenosti i promašenosti.

Tako, u Poslanici Rimljanima 12:6 stoji: “A imamo različite darove po blagodati koja nam je dana: ako proroštvo, neka bude po meri vere;”, 12-7 “Ako li službu, neka služi; ako je učitelj, neka uči;” 12-8 “Ako je tešitelj, neka teši; koji daje neka daje prosto; koji upravlja neka se brine; koji čini milost neka čini s dobrom voljom”, 12:9 “Ljubav da ne bude lažna. Mrzeći na zlo držite se dobra”, što u suštini ukazuje da radimo ono za šta smo rođeni i ako to budemo radili s ljubavlju, imaćemo osmišljen život, tj. naš život će “za nas” imati smisao.

Kako zapravo otkriti za šta smo rođeni (a da ne pretražujemo na Google-u)? Tokom psihoterapeutskog procesa, često se klijentima postavi pitanje: “Da ne morate više da radite i zarađujete, čime biste se bavili? “Šta bi vas ispunjavalo?” Ukoliko ste izdržali čitanje ovog teksta do ovog mesta, slobodno se zapitajte i dajte sebi vremena da odgovor dođe iznutra, bez “paljenja glave”. Ukoliko vam je duša poslala poruku i ukoliko ste uspeli da je “sinujete”, zapitajte se kako biste se osećali da to zapravo i radite. Ako vam se pojavi osećaj sreće, zadovoljstva, ispunjenosti i mira, pa…. ”ta-daaaa”, na dobrom ste tragu. A ako vam se pojavi osećaj da ćete biti bitni, uspešni, “veliki”, moćni i slično, onda ste u pogrešnom vozu, jer pogrešna ambicioznost vodi još goroj propasti, jer ste otvorili vrata gordosti (e ovo već možete da google-ate ili zakažite seansu pa da zajedničkim snagama rešimo pošast).

Da se polako vratimo na suštinu, jer nemamo mnogo vremena. Ukoliko bi poslovicu prema analizi proširili, ona bi glasila otprilike ovako: Slušaj čoveče, s obzirom da ćeš živeti nekih 60, 70, 80 godina i da ćeš se dosta mučiti, požuri, pokušaj da se osvrneš na sebe i one stvari koje voliš da radiš ili da radiš one stvari gde sebe voliš kada ih radiš i usmeri se da ovladaš svim onim veštinama kako bi taj posao radio najbolje i što je najvažnije, radi ih sa ljubavlju, polako i sa merom što će ti ujedno i osmisliti život. Uf! Nije ni čudo što se međ’ narodom zadržala ona kraća varijanta.

Sada kada znate sve, hrabro napred… i festina lente, što bi rekle babe na latinskom.

Autor teksta Nikola Savić

foto: shutterstock.com

Pojedi tu žabu

Sun, 16 Feb 2020 00:16:28 GMT

Postoji jedna knjiga koju sam čeznula da kupim i pročitam. Ona svakoga jutra prati moje dnevne aktivnosti, gleda me sa police kako kuvam kafu, pratim vesti, jedem, pišem, čitam novine, dremam i tako mesecima. Trudim se da pogled ukrotim kako ne bi zalutao ka polici jer osećam na sebi njen osuđujući pogled, čujem kako broji dane u nadi da ću je jednoga jutra prigrliti i osvojiti. Ipak, taj dan nije bio ni današnji. Iako čitanje ne tretiram kao obavezu, ne znam zašto mi je odlaganje “druženja” sa ovim štivom postalo inercija. Uhvatila sam sebe kako olako prelazim preko toga što je danima ostavljam “za sutra”. Složićete se da ste bar jednom bili u koži odlagača, sigurno ste bar jednom pomerili učenje za sat, dan ili drugi ispitni rok, da ste odgodili plaćanje računa ili susreta sa osobom kojoj, do neprijatnosti, odlažete svaki susret. Ma koliko delovala bezazleno, ova navika nas na velika vrata uvodi u probleme, u izolaciju, u krajnje ignorisanje, u laži, sve do prolaska svih vozova. Odlaganje ispita na kraju može rezultirati padom godine, gubljenjem stipendije, promene uslova studiranja, sve do gubljenja prava na nastavak školovanja. Neplaćeni računi mogu izazvati neprijatne birokratske i pravne posledice. Dok jedna nepročitana knjiga od neprijatnosti može izazvati samo sleganje ramena u nekom kvizu ili tupo smeškanje dok se u društvu govori o njoj. Ali zašto čovek ima prokletu potrebu da ignoriše, da zanemaruje, ogađa? Postoje primeri na kojima je korisno ne poslušati poslovicu “Sve što možeš danas, ne ostavljaj za sutra”, služeći se onom starom “Jutro je pametnije od večeri”. Naravno da se neke odluke ne mogu doneti preko kolena i da treba ostaviti da neko rešenje “odleži”, ali koji je momenat kada to postane matrica za sve sa čime se susrećemo?

Zanimljivo je da se ne odlažu samo neprijatne stvari ili situacije, mada bi se na prvi pogled tako moglo činiti. Ljudi su skloni da veruju da nemaju vremena za obavljanje određene dužnosti, pojedine stvari smatraju toliko banalnim i nedovoljno urgentnim. Među brojnim primerima sreću se i oni koji trpe najviše zbog neorganizovanosti, zbog nemanja perspektive u određivanju prioriteta, sve dok ne zavlada apatija i krajnja indolencija ka obavezi. Nije zanemarljivo da se iza mnogih nerealizovanih dužnosti kriju ležerniji tipovi ljudi, oni koji smatraju da svet treba da se upravlja prema njihovim pravilima, prema njihovom ritmu i koji nikako ne žele da se uklope u sistem.

Postoje tri tipa odlagača, uzmimo za primer studenta koji odlaže izlazak na ispit.

U prvu grupu spadaju oni koji smatraju da su nedorasli, uglavnom imaju nizak prag samopouzdanja i smatraju da je prolazak na ispitu nemoguća misija u njihovom slučaju. Ovaj tip odlagača najbliži je anksioznom ponašanju. Drugi tip karakterišu perfekcionisti koji imaju želju da fasciniraju kako profesora, tako i celu slušaonicu, što bi se kolokvijalno reklo da “izdominiraju”. Pošto nikada nisu sigurni da su za to dovoljno spremni, oni iznova odustaju. U treću grupu odlagača spadaju narcisi koji ne mogu da se nose sa kiksevima. Oni imaju previsoku sliku o sebi i ne bi mogli da se pomire sa eventualnim neuspehom, kao ni narušavanjem slike koju grade o sebi.

I dok mozgate koji ste tip odlagača, primetićete da ruku pod ruku sa gore navedenim idu i krivica, osećaj bezvrednosti, kao i udaljavanje od svih svedoka i svega onoga što nas na to odlaganje podseća.

Lako je zaključiti da sve ovo miriše na tihog ubicu, a to je poznata zona komfora i sigurnosti. Ljudi se svedu samo na one aktivnosti koje obavljaju svakoga dana i u čiju su realizaciju i izvesnost potpuno sigurni. Ovo je i kolevka izostanka lične ambicije, kao i rada na sebi. U ovome čuči tajna zašto se neko “ukopao”, zašto ne napušta loš posao, lošu vezu ili zašto ne usavrši jezik koji bi mu pružio dobar posao.

Jedino rešenje za profesionalne odlagače koji se nazire jeste u doziranju rešavanja dugo odgađane obaveze. Ako je to raspremanje kuće ograničite se da svakoga dana raspremite po jednu prostoriju, ako je to učenje jezika ili spremanje ispita krenite sa rezervisanjem 45 minuta ili jednog sata za tu aktivnost. Ukoliko ste dugo van kondicije i želite vitku liniju opredelite se na lagane vežbe ili šetnju za početak. Tako ćete biti sigurni da nemate pred sobom veliki zalogaj, na kraju krajeva, biće vam potrebno mnogo kreativnosti za smišljanje izgovora na pitanje “kako nemaš sat vremena dnevno za učenje/ vežbanje/ rad na sebi?” Dobar mehanizam u ovom procesu je samonagrađivanje za svaku doslednost cilju. Zaboravite na “sutra ću”, “ima vremena”, “to je preteško”, “neizvodljivo je”…

Još su stari Latini govorili “Carpe diem” odnosno “iskoristi dan”.

E da, knjiga na polici nije kultno delo Brajana Trejsija “Pojedi tu žabu”, ali će posle ovog teksta sigurno biti i ona.

foto: korisna knjiga

inspirisano: ”2±2=4 (Psihološki vodič za svaki dan)”, Dr Milan Milić, foto: Thrive global

"Želim da živim u snu i da se ne budim”

Thu, 13 Feb 2020 16:30:06 GMT

Majka Tereza je govorila: “Nađi vremena za prijateljstvo, to je put do sreće”. Izvesni Du Xin se nije samo vodio ovom mišlju nego ju je doslovce primenio na svoj život. On je nakon emotivne krize usled prekida dugogodišnje veze našao utehu u seriji “Prijatelji”. Ovo je bio početak njegovog zaljubljivanja u život šesterca sa Menhetna, ali i početak njegovog emotivnog izlečenja. “Ovih šestoro ljudi posvetilo je deset godina kako bi nam pokazali kako se voli”, izjavio je Xin. Serija ga je motivisala da promeni poglede na ljubav, model u emotivnim relacijama našao je na primeru Čendlera i Monike (Metju Peri i Kortni Koks). Oponašanje njihove veze sa novom partnerkom rezultiralo je emotivnim ispunjenjem i stupanjem u brak. Ovde se nije zaustavila identifikacija sa društvom iz Central Perka. Naime, on je u svojoj opsesiji “Prijateljima” video dobru biznis ideju, te je otvorio kafić u Pekingu istog imena i enterijera sa ciljem da se u njemu okupljaju fanovi koji bi mogli da neprekidno gledaju sve epizode i sezone ove kultne serije, jer kako kaže, televizijski programi njihovih nacionalnih medija ne emituju takve sadržaje. Kao vlasnik i zaposleni u kafiću, Du Xin je rešio da svakoga dana uđe u ulogu Gantera, takođe junaka serije i zaposlenog u Central Perku. Njegovom sinu dao je ime Džoi i naučio ga čuvenu repliku “How you doin?”

Stan u kome živi preuredio je tako da neodoljivo podseća na onaj u kom su živeli Džoi i Čendler (Met Leblank i Metju Peri). “Prijatelji su mi promenili život”, kazao je Xin i dodao da nastoji da druge ljude motiviše da gledaju ovu seriju i da se menjaju na bolje, na sličan način kao što to čine religije. “Ja živim ovaj san i ne želim da on ikada prestane”, dodao je junak ove priče. Čitav portal djurdjevak.com koncipiran je na ideji traganja za srećom, kao začinom koji svakom životu daje boju i ukus, čineći ga punijim, šarenijim i u krajnjoj liniji podnošljivijim. Kako alhemičarski sastojak ili recept ne postoji vidimo da je sreća šarenolika i da se “koliko ljudi – toliko ćudi” može preinačiti na “koliko ljudi – toliko koncepata sreće”. Da li je ovakav vid sreće prihvatljiv pitali smo našeg stalnog savetntika Sunčicu Jovanović, psihologa i psihoterapeuta. Ljudskoj psihi je neophodan model za identifikaciju kako bi se razvijala. Modele možemo pronaći u svemu i sa njima se poistovetiti. Kada su slučajevi kao ovaj primer identifikacije sa serijom “Prijatelji” u pitanju moguće je da neko organizuje tako svoj život i da živi srećno ukoliko je to adaptivno u odnosu na okruženje u kom se nalazi, a danas je upravo to moguće. Osoba iz primera je pretvorila svoje očaranje serijom u biznis (drži kafić po ugledu na onaj iz serije), njegovi najbliži to podržavaju, on je kroz seriju dobio i model kako se voli živitni partner, kako svoji prijatelji i iz ovako kratkog priloga to ne mora da mu pravi problem dalje u životu. Da li je to dugog daha, saznaćemo tek nakon nekoliko godina ili decenija, a večito pitanje granice između patologije i normalnosti rešavaju samo obim individualne patnje (koliko osoba sama pati zbig toga ili njeno okruženje, koliko je sputavana i sputavano) i odgovor okruženja na to.

foto: the nanyan observer, izvor: Youtube/ID/Directed and Produced by Jordan Stokes

Nedelja

Sun, 09 Feb 2020 14:32:50 GMT

Ustala si u pola sedam. On je još spavao. Jutro je bilo neutešno mračno, dok si kupovala nedeljne novine, hleb, pogačice, jogurt. Mora da izgledam kao neko čudo, mislila si ogledajući se u praznom izlogu mesarnice gde si čekala u redu. Samo da me ne vidi neko poznat.

Sve je poskupelo! – kazao je neko iz reda. Nema tog poskupljenja koje ja ne bih mogla da odgladujem! – rekla je prkosno jedna stara dama.

Šesto grama mlevenog! On je još spavao. Onda si se vratila istim putem vukući svoja ručna kolica za pijacu. Onda si skuvala kafu. Onda ste doručkovali. On se probudio i uzeo prednji deo Politike, na čijoj su naslovnoj strani bili neki novi ratovi. Onda su ti deca uzela drugi deo, da vide bioskopski program. Nije važno, mislila si, pročitaću ih kasnije. Ali nisi. Onda si pripremila sto. Iseckala sitno crni luk. Potopila krišku hleba u hladnu vodu. Razbila jedno jaje, dodala peršuna, soli i bibera. Izmuljala sve to u ravnomernu masu i pomislila na mamu, koja te je naučila da praviš faširane šnicle. Onda je on otišao na pivo u “Balkan”. Onda si zapalila cigaretu i dok si čekala da se skuva krompir za pire, slušala si kako neka pevačica priča voditelju “Studija B” na čemu sada radi. Onda su faširane šnicle, prethodno uvaljane u brašno, bile ispržene. Sipala si ulje u salatu. Stavila na sto tanjire, noževe, viljuške, salvete od hartije i slanik. Izrezala si hleb. Onda se on vratio iz “Balkana”.

Kako je napolju? Hladno.

Opet faširane šnicle! – kazala su deca. Ostavite mamu na miru! – rekao je.

Onda ste ručali. Onda je on zevnuo i otišao da spava, a deca u bioskop. Onda si pospremila sto, oprala tanjire, tavu, šerpu, obrisala mrve… Ima li besmislenijeg posla od ovog? Radila si čitavo prepodne, a onda od svega nema ni traga. Sve je pojedeno. Pogledala si ruke i utvrdila da više nema nade za njih. Skuvala si kafu i uključila televizor. Neka nedeljna utakmica. Gledala si u zeleni ekran preko koga su tamo- amo trčkali zgodni mladići. Onda si pogledala kroz prozor na ulicu. Pustoš. Nigde nikoga. Onda se on probudio.

Koje je poluvreme? Ne znam.

A rezultat? Ne znam.

Ko igra? Ne znam.

Šta ti je? Nije mi ništa. Nisam uključila ton.

Onda ste ćutali i gledali televiziju. Onda su se vratila deca.

Kakav je bio film? Onako…

Onda je neko telefonirao: Kako si? Dobro sam. I mi smo dobro.

Onda si postavila tanjire za večeru. Noževe. viljuške, slanik. Jaja na oko, sir i salata od krompira.

Opet jaja na oko! – kazala su deca.

Onda si oprala tavu. Produžila sinu farmerice, ispeglala kćeri kecelju za školu.

Šta ima na televiziji? Nema ništa.

Poljubila si ih pred spavanje.

Istuširala se. Stavila na lice kremu za noć. Navila budilnik u šest. Onda je on zaspao.

Onda si pušilja u postelji i slušala kišu. Onda je došao ponedeljak.

autor: Momo Kapor

foto: pixabay

Još "samo” trideset godina terapije

Sat, 08 Feb 2020 13:36:35 GMT

“Pročitao sam maločas članak o tome koje će sve profesije izumreti do 2050. godine. Dokle je otprilike moj radni vek. I izgleda da sam poprilično mudro izabrao šta ću učiti. Potpuno sam siguran da će se nažalost i tada deca rađati u porodicama koje ne postoje, ljudima koji ih ne žele, koji nisu spremni za njih, koji nisu još ni sebe opravili i koji će sve pogrešno iz svog detinjstva pomnožiti sa svim lošim iz partnerskog i preneti na sledeću generaciju, u kojima ih niko neće voleti, niti biti onako iskonski ponosan na njih. U kojima niko neće verovati da mogu sve što požele, da su pametni i sposobni, a da će ih zaštiti i voleti čak iako ništa ne postignu, jednostavno jer su njihovi, u porodicama gde bi ljudi koji ih sačinjavaju najmanje da borave, jer nisu stigli da razreše neke svoje ranije potrebe i komplekse. Gde se pije jer je sramota biti depresivan i gde je svađa bazični tonalitet ili još gore, gde se ćuti…
Da će u osnovnoj i dalje biti onih nepopularnih iza i onih faca ispred onih koji imaju prijatelje i onih koje niko neće. I da će se svi tretirati isto od strane sistema bez obzira na osobenosti i talente, a gde će najslabiji i dalje prolaziti najgore. Da će u srednjoj i dalje neko biti omiljen, a neko odbačen, a da će novac i lepota to sve više određivati.
I da će nekome sve ići onako po redu i kako treba, a da će nekome sve krenuti naopačke od prve ekskurzije do gubljenja nevinosti. Da će ljudi i dalje upisivati fakultete koje im žele roditelji. Raditi poslove od kojih mogu da prežive. Da će se venčavati jer im je vreme. I da se neće razvoditi jer još nije vreme. Da će jurcati za materijalnim radostima i da će zaboravljati na suštinska zadovoljstva. Da će se jako nervirati oko sitnica i da će potpuno zanemarivati najbitnije stvari, da će svi biti online, a niko istinski povezan…
I gde će i dalje šačica ljudi koji nikada neće postati srećni i kojima nikada neće biti dosta unesrećivati milione onih koji bi bili srećni i sa osnovnim samo da je reda i mira. Da će čovek čoveku i dalje biti vuk ako ne i vukodlak. Tako da… U pravu je bila moja profesorka, carica i učitelj, Bog da je poživi, nego šta nego poziv budućnosti… Svaka joj čast na inventivnosti, dalekovidosti i hrabrosti, pogotovo na brdovitom Balkanu. I svaka mi čast,
baš dobra odluka.
Toliko sam srećan što sam se zaputio tim putem, krivudavim, uzbrdnim, ali vrednim i nagrađujućim.
No… Ukoliko smo se mi slučajno zaneli, ukoliko smo se preterano kontaminirali ljudskim nesrećama, postali preveliki pesimisti, nismo u pravu, nerviramo vas. I mislite da mi u stvari nikome nismo ni potrebni,
da samo mlatimo praznu slamu, da nikome zaista ne pomažemo i voleli biste da nas nema… Jednostavno je: samo idite kući i stvorite porodicu,
malu, običnu i dragu, ali vašu… U kojoj vladaju ljubav, odanost, istina i poštovanje, smeh, praštanje i dobrota. Sa nekim koga volite. Sa nekim koga ste odabrali jer poseduje fundamentalne vrline spram vašeg sistema vrednosti, ko nema mane nakon kojih više ne dolazi ni u obzir, s kim možete otvoreno i iskreno da razgovarate i da se dogovorite, pa da napravite vaš mali svet, sa vašim intimnim porodičnim pravilima. Vaš mali mehur normalnosti. Uostalom… Najveći broj ljudi na svetu koji su zaista srećni su to postali na sasvim konvencionalan način.
Ne treba tu biti posebno mudar…
Obratite samo pažnju na plaži kada sledeći put budete letovali. Ništa nije toliko važno, izgled, marke kupaćih, hotel u kome su odseli, jezik, boja kože, Bog kome se mole, koliko to koliko ih se zbilo pod jedan suncobran i kako se odnose jedni prema drugima.
I rađajte decu koju ćete toliko voletida će im kada porastu prosto biti neobično kada ih neko ne voli i koja će se misliti u sebi kada naiđu na neke nedaće „ma nije mene moja majka rodila da me ti/neko/nešto maltretira“ i koji će moći da se snađu u svakoj situaciji “jer pametan sam ja“, a iako ne uspeju, “ma imam gde da se vratim“… “pa ****-ić sam ja“!
Tako ćete nam najviše nauditi. Ostaćemo potpuno bez posla…
I izumreti kao esnaf…
I pravo da vam kažem ni nemam ništa protiv.
Biće neuporedivo lepše živeti u takvom svetu, okruženju i društvu.
A i mi smo učeni da se adaptiramo i snalazimo u novonastalim situacijama.
Da biramo između ponuđenih alternativa ili da ih stvaramo u skladu sa našim najboljim interesom i našim fluidnim resursima.
Nema bolje definicije racionalnosti od toga da je to sposobnost prilagođavanja na bilo kakve okolnosti u sopstvenu korist.
Preživećemo…
Ne brinite za nas…
U krajnjem slučaju ćemo se prešaltati na neku drugu delatnost.
Ne vidim kako bi pravljenje sladoleda kao biznis moglo propasti.”

Dr Vladimir Đurić

izvor: https://www.facebook.com/drvladimirdjuric/

foto: https://pixabay.com