Đurđevak

Ko je zapravo Deda Mraz?

Fri, 08 Jan 2021 13:06:42 GMT

Sveti Nikola uz svoje ime nosi epitet Čudotvorac, zbog brojnih dobročinstava o kojima se i danas propoveda. U ovom delu Balkana dugo je bila praksa da se deca daruju uoči Nikoljdana, tako što bi uz uzglavlje stavljali čarapicu, a na kućni prag čizmu, ne bi li im Sveti Nikola tu ostavio darove. Po ustajanju bi deca sa radošću hrlila ka čizmicama i čarapama, kako bi pronašli ostavljeni poklon. Drevni običaj primenjivan je kod nekih uoči Nikoljdana, a kod drugih uoči Božića. U oba slučaja, verovali su da im poklone ostavlja Sveti Nikola.

Ovaj običaj darivanja od strane ovog svetitelja nastao je iz jednog potresnog događaja zabeleženog u žitju Svetog Nikole. On je naime, pomagao tri sestre koje je zadesila teška životna sudbina. Njih je otac, nakon smrti njihove majke, primoravao na prostituciju kako bi zaradile za život. Pošto je za tu veliku nesreću saznao Sveti Nikola, a bilo je hladno pretbožićno vreme, on je noću, dok su svi spavali, tajno ubacivao u dom kesice sa zlatnicima. Sa prvim novcem otac je udao najstariju kćerku, sa ostalim novcem drugu, ali ga je dok je iščekivao kesicu za najmlađu od sestara, kopkalo ko je dobročinitelj. Rešio je da stražari ne bi li video svog spasioca. Kada je ugledao Svetog Nikolu bacio mu se pod noge i u znak zahvalnosti ljubio mu je stopala i ruke. Po jednoj od teorija Nikola je uvideo da ga otac čeka, pa se popeo na krov i kroz dimnjak ubacio zlatnike u njihov dom. O događaju je kasnije sam otac ove tri sestre svedočio. To je bio povod da se uoči velikog hrišćanskog praznika Božića, deci daruju pokloni. Od ove priče iz žitja Svetog Nikole, nastao je fantazmični lik Deda Mraza.

Sveti Nikola smatra se zaštitinikom putnika, mornara, trgovaca, strelaca, naročito dece i siromašnih.

Lik Deda Mraza oslanja se još i na mitologiju. Nordijska mitologija neguje kult Odina, božanstva koji je sa osmonogim konjem Sleipnirom preskakao velike razdaljine. Takođe u ovoj mitologiji, može se naći da je ostavljao deci poklone, koje bi njegov osmonogi i snažni konj znao da pojede. Mnogi smatraju da je tvorac ideje o Deda Mrazu sam Martin Luter, začetnik protestantske reformacije. Ime Deda Mraza, odnosno Santa Klaus, skraćeno je od Santa Nikolaus (Sveti Nikola). Debeljuškasti deka sa bradom – odnosno Mraz, obličje je dobio 1862. godine, a naslikao ga je Tomas Nast, ilustrator novina Harpers Weekly. Punu promociju, ovaj dobroćudni fiktivni junak dobio je u dvadesetom veku, kada mu stomak i brada postaju sve naglašeniji, a veliki prostor zauzima u reklamnoj i filmskoj industriji.

foto: srpskaistorija.com, расен

izvor: расен

Srećna Nova godina

Thu, 31 Dec 2020 13:01:54 GMT

Poštovani,

Pre svega želim da Vam čestitam što ste uspešno prešli igricu zvanu 2020. godina i sve što je ona nosila na više nivoa. Heroji ste ukoliko ste dočekali 31. decembar 2021. godine. Ukoliko Vam je stanje nepromenjeno i u zdravstvenom kartonu, na mentalnom i duhovnom planu kako je to bilo u ovo vreme prošle godine, onda ste Super heroj.

Povrh svega, zahvalila bih se svima onima koji su čak i u vreme nedostatka inspiracije tražili sreću na ovom portalu, koji su četvrtu godinu za redom redovni posetioci baš ovog portala. Dugujem vam mnogo dobrih priča i mnogo sreće u narednoj godini.

Moja ste snaga.

Hvala.

Simbol praznika

Tue, 29 Dec 2020 09:01:12 GMT

Jedan od neizostavnih simbola Nove godine jeste jelka, manje je poznato da uz prirodnu jelku opojnog mirisa u dom unosite oko 30 000 bubica i insekata, da je prvi na ideju kićenja jelke došao verski reformator Martin Luter, da je najveći ukras na svetu napravljen u Italiji. Opširnije o ovim i drugim zanimljivostima u nastavku teksta.

Tradicija kićenja drveća seže još u vreme starog Rima. Ova praksa uvedena je uz verovanje da se na ovaj način odaje počast Bogu Sunca, te da se unošenjem zelenila u dom u vreme hladnijeg perioda godine drveće “odobrovolji” da cveta u proleće. Pagansko verovanje bilo je da u vreme zime zli dusi hodaju zemljom i nose smrt, oni su unošenjem zimzelenog drveća u kuću pokušavali da oteraju zle sile. Četinari simbolišu večni život jer odolevaju niskim temperaturama pod kojima grane ne gube svoje čekinje. Njihovo ukrašavanje takođe seže u paganska verovanja prinošenja darova, dok lampice simbolišu zvezde nebeskog svoda.

Kićenje novogodišnje jelke tradicija je koju poštuje većina planete, a ovaj običaj nastao je u šesnaestom veku, a ustanovio ju je verski reformator Martin Luter. On je prvi postavio svećice, a na tu ideju došao je pošto je jedne zimske noći šetao šumom i gledao zvezde kroz krošnje. Svećice je električnim lampicama zamenio Edvard Džonson, pomoćnik Tomasa Edisona 1882. godine, dok je osam godina kasnije počela proizvodnja sijaličica za široku upotrebu. Prvi put se u pisanim izvorima jelka u novogodišnjem kontekstu pominje 1531. godine. Jelke su čak 1900. godine počele da “ulaze” u prodavnice i trgovinske objekte kao deo novogodišnjeg ukrašavanja objekata. Prva proizvodnja ukrasa za jelku vezuje se za 1880. godinu i robnu kuću Vulvorts. Krivac za kićenje jelke, kakvu danas poznajemo, jeste engleska kraljica Viktorija, koja je ilustrovana u časopisu London Njuz iz 1846. godine kako sa svojim suprugom Albertom ukrašava novogodišnje drvo.

Iako ne najveća u istoriji, najpoznatija jelka jeste ona ispred Rokfeler centra, koja je svojih pet minuta slave imala i u čuvenom filmu “Sam u kući”, prvi put jelka je na ovom mestu postavljena 1933. godine, a vrh jelke se uvek ukrašavao velikim Svarovski kristalom u vrednosti od 500 funti. Od 2007. godine ova jelka se ukrašava sa led sijalicama koje se napajaju solarnom energijom. Najveći novogodišnji ukras u Ginisovoj knjizi rekorda iznosi ukrasna kugla sa oko 5 metara u prečniku napravljena u Italiji.

Takmičenje u visini jelke kao da nikada ne prestaje i rekordi se iz godine u godinu obaraju. Decembra 1950. godine u Ginisovu knjigu ušla je prirodna jelka visine preko 67 metara postavljena u trgovinskom centru u Sijetlu. Jedna od najviših veštačkih jelki bila je postavljena u prestonici Sri Lanke 2016. godine, visine preko 72 metra, čime je oboren rekord kineske jelke sa 56 metara. Jelka iz Sri Lanke oborila je i druge rekorde jer je na njenom postavljanju učestvovalo 150 radnika, postavljeno je 600 000 svetiljki, težina ukrasa na vrhu iznosila je 60 kilograma, postavljeno je preko milion šišarki i drugih ukrasa. Ukrašavanje jelke bilo je i osporavano kroz istoriju, naime u sedamnaestom veku u američkoj državi Masačusets bilo je strogo zakonom zabranjeno dekorisanje novogodišnjeg drveta, kao i upražnjavanje svih drugih prazničnih aktivnosti.

izvor: Politikin zabavnik, magazincic.rs, dnevno.rs, foto: pixabay

Dear Santa…

Thu, 17 Dec 2020 11:41:30 GMT

Dear Santa, pardon…

Poštovani Krizni štabe,

Kroz svega nekoliko dana očekujemo da ćemo dobiti nove mere po kojima ćemo postupati u vreme predstojećih praznika. Za mnoge će ovo biti prvi put da im država, zdravstvena organizacija i celokupne okolnosti “organizuju” doček Nove godine. Trebalo bi odmah na početku biti jasan po pitanju odgovora na koji medicinski radnici pokušavaju da izađu na kraj sa nevidljivim neprijateljem koji je “stavio šapu” na čitavu planetu.

Na nekim važnijim i stručnijim mestima je ova problematika dosta bolje obrađena i način na koji svako od nas treba odgovorno da postupa prema sebi i drugima je poznat već i vrapcima na grani. Tu nema ničega spornog. Nošenje maske, poštovanje distance i dezinfekcija ruku upustva su velikim slovima ispisana u svakoj preveniciji pošasti koja nas je snašla. Ipak, ono što je malim slovima ispisano “O indikacijama, merama opreza i neželjenim reakcijama, posavetujte se sa lekarom ili farmaceutom” jeste ono o čemu želim da govorimo.

Bliži se Nova godina, vreme u kome svako od nas, svesno ili ne, svodi račune i razmišlja o sebi, svemu učinjenom i postignutom u godini iza nas. Jasno je da je najveći uspeh ostvario onaj koji je bolest pobedio ili uspeo da joj umakne. O većim zaslugama je teško govoriti. Ovde mislim na poslovne uspehe, položene ispite, oborene rekorde, skinute kilograme, naučene veštine i drugo. Shvatite, ovo je godina koju nam je pojeo nekakav virus. Jasno je da će nam kalendar i krštenica brojati i ovu godinu, ali ona se zapravo nije desila. Potpuno je normalno ukoliko ste se ugojili koje kilo, imajući u vidu da niste imali mogućnost da se krećete i trenirate, logično je da niste ostvarili najveći ili očekivani uspeh na polju škole ili posla. Ipak je bilo sve improvizovano u kućnim uslovima. Logično je da izolacija nije na svakog uticala stimulativno i da je za većinu uspeh što to su iz ove godine izašli makar prividno normalni. Tako da konačan skor u rezimiranju ove 2020. nije baš na zavidnom nivou.

Predstojeći praznici su do sada uvek bili rezervisani za druženje sa svima onima koje volimo, sa onima koje nemamo priliku češće da sretnemo, da ih zagrlimo i da sa njima uz lampice i vino uživamo. To smo do sada praktikovali, čak i onda kada je bilo teško, sećamo se vremena velikih kriza, bombardovanja, zemljotresa, nereda, uvek su nam makar Nove godine bile sigurne. Stiskali smo se jedni uz druge, grlili i bodrili se, verujući u bolje godine koje dolaze, nalazili utočište u Balaševićevoj: “mater vetru, dok je nama nas”. Ovoga puta i ono nam je ukinuto.

Da se setimo i svih onih koji su usamljeni. Onih koji ležu i bude se potpuno sami 365 dana godišnje i koji sa velikim nestrpljenjem iščekuju praznike kako bi bar tada zaboravili na taj osećaj u društvu rodbine, komšija ili nekog prijatelja.

Osvrnimo se i na sve one koji se prave da je sve u najboljem redu, dok nije ništa kako treba. Onih koji iz ovih ili onih razloga ne mogu da napuste dom u kome ne vlada idila. Kojima su batine, galama i nemir svakodnevica. Onih koji su trpeli u godini za nama mnogo više nego inače, jer su sada bili upućeni samo na one sa kojima žive, bez mogućnosti da u pojedinim trenucima izađu napolje, prošetaju i odmore od svega na šta su upućeni.

Brojne porodice u našem okruženju rade izuzetno naporne i teške poslove, mnogi među njima godinama nisu otišli na more, planinu, nisu prešli granicu zemlje u kojoj žive, ali sve to kompenzuju kiflicama i tortom dok u najluđoj noći čuvaju unuke i gledaju novogodišnji program.

Uvođenje zabrane kretanja u vreme praznika već neko vreme tema je u svim medijima, iako još uvek takva mera nije doneta. Ovo ću ostaviti ovde za slučaj da pročita neko čija reč ima težinu: iako bi bilo jako dobro da je tako, nisu sve porodice idealne, nismo svi savršenog mentalnog zdravlja (naročito posle ovako turbulentne godine), bilo bi dobro da jeste, ali nije svakome najlepše kod svoje kuće. Mnogi su veoma usamljeni, nesrećni, nestabilni, frustrirani iako su (Deda Mraze, bili dobri u ovoj godini) prali ruke, držali distancu i nosili masku. Dobro razmislite pre nego što donesete odluku.

I da, ne zaboravite da je statistički novogodišnja noć vreme u kojima, nažalost, veliki broj ljudi reši da ne uđe u sledeću godinu.

Ovo je godina u kojoj smo se igrali normalnog života.

foto: iSTOCK

Retrospektiva

Wed, 16 Dec 2020 13:37:55 GMT

Jednom mi je jedan terapeut rekao da čovek ima potrebu da radi nešto što nije u obavezi kako ne bi radio ono što mu je obaveza. Dok razmišljate na ovu temu i prisećate se trenutaka u kojima ste uradili mnogo fenomenalnih stvari zaobilazeći realne obaveze, ispričaću vam šta me je navelo da o ovoj rečenici temeljnije razmislim.

Naime, proteklih mesec dana pojačao se intenzitet objava u kojima korisnici društvenih mreža odbrojavaju dane do kraja “proklete”, “nikada gore”, “odvratne” 2020. godine. Istini za volju, nije ovo najbolja godina koju pamtim, iako dobre i loše periode ne kategorišem na ovaj način, ali priznaću da su se za kratko vreme na globalnom planu desile veoma ozbiljne i teške promene. Osim toga, mnoge porodice su, nažalost, ostale bez svojih najmilijih članova, prijatelja, kumova, komšija i drugih. Deo čovečanstva je bio zaključan i ovde ćemo se zadržati. Šta se dešavalo iza zaključanih vrata?

Na početku sam rekla da svako od nas pribegava crtanju, pisanju, gledanju u knjigu ili jednu tačku, razmišljanju i svim drugim aktivnostima u momentima kada bi trebalo da izvršavaju obaveze. Prinudno zatvaranje u naše domove navelo nas je da se pozabavimo svim onim aktivnostima koje su nam na početku teksta bile beg od primarnih obaveza. Početkom maja meseca sigurno su neka deca prvi put dobila zadatak da se zabavljaju, crtaju, igraju u momentima kada su očekivali da če ih roditelji spremati za polazak u školu. Sigurno je jedan zaposleni bankar posle telefonskog poziva u kome mu je rečeno da ne dolazi na posao jer su svi u izolaciji, izvukao sa police prašnjavi riziko i počeo da se priseća pravila ove igre. Da li je vozač gradskog saobraćajnog po obaveštenju o četvorodnevnom karantinu ušao u svoju skromnu radionicu i nastavio da delje drvo koje je toliko dugo čekalo da bude obrađeno? I kako je svako od ovih ljudi reagovao kada prvi put nije morao da radi ono što mu je godinama inercija i život? Jesu li imali želju za igrom, deljanjem drveta, kuvanjem, slikanjem dok su se na ekranima smenjivale cifre obolelih, hospitalizovanih, testiranih, umrlih, obolelih, hospitalizovanih, umrlih, otpuštenih, opet umrlih, testiranih, obolelih, izlečenih, umrlih, umrlih, u teškom stanju, hospitalizovanih, umrlih i tako svakoga dana? Pravo je pitanje možemo li po komandi da se zabavljamo?

Da li je ovo bio neki test, igra reči, kada su nas pozivali da se u svojim domovima zabavljamo, radimo na sebi dok sinhronizovano sa svih uređaja idu obaveštenja o nekakvoj probnoj apokalipsi?

Prve vesti o pristizanju bolesti u našu zemlju i prva zatvaranja budila su u meni želju da se temeljno posvetim pisanju, radu na sebi i učenju. A onda, sam mučila sebe pokušavajući da izrodim tekst, da probudim bilo kakvu misao, ideju, analizu, želju za napretkom i novim saznanjima. Onda sam počela da se osećam loše, licemerno, uhapšeno, zarobljeno, usamljeno i poslednje na šta sam mogla da se koncentrišem jeste zabava i rad na sebi.

Zato se pitam, da li je navikavanje na zabavljanje u četiri zida dok sa svih uređaja dolaze apokaliptične informacije svojevrsan test izdržljivosti, jačanja koncentracije?

Kao što sam u prvoj rečenici rekla, kada nam je postavljen nekakav zadatak, češće se odlučujemo da radimo nešto drugo, kako ne bismo radili ono što se od nas očekuje. I kada se od ljudi očekivalo da uče strane jezike, rade fitnes u kućnim uslovima, vežbaju violinu, brzalice ili isprobavaju recepte, čovečanstvo se opredelilo za nešto totalno drugačije. U porodicama je porastao broj svađa, nesuglasica, nasilja. Neki muževi su shvatili da uprkos tome što preziru svoj posao, ne mogu da izdrže dan, dva ili četiri pored svojih “i u dobru i u zlu” partnerki. Pojedine žene su se prisetile zašto su onomad tako silno želele negde da se zaposle. Tinejdžeri zašto ne vole da vreme provode u kući i tako redom.

Dve hiljade i dvadeseta godina je već u trećem mesecu imala reč godine “korona”. Iza ovog naziva krije se šifra covid19 sars ili kako već. Sve zajedno godina sa dve nule kao dva filtera kroz koji su prosejani ne samo virusi nego i sve naše međusobne relacije, lične granice, mentalne slabosti. Ovo je veliko ogledalo svih nas pred koje smo stali bez mogućnosti da pobegnemo jedni od drugih u poslove od kojih smo umorni, u kancelarije od kojih smo potrošeni, u kafane od kojih smo i siti i napojeni.

Pošteno govoreći, svi želimo da se sve vrati u normalu, ali pre nego što ovu rečenicu izgovorimo, trebalo bi da razmislimo da li se iza ove želje krije težnja za begom iz naših ušuškanih domova u licemerni “samo da dođe petak” svet .

Pismo Umberta Eka unuku

Sat, 05 Dec 2020 16:30:10 GMT

Ne bih želeo da ovo pismo zvuči previše poučno, da ti pričam o ljubavi prema komšijama, domovini, čovečanstvu i slično. Ne bi ti ovo ni slušao (već si punoletan, a ja sam prestar), jer se sistem vrednosti toliko promenio da moje preporuke možda nisu ni odgovarajuće.

Dakle, želim da ti dam samo jedan savet koji ti može biti od koristi sada kada koristiš pametne telefone. Neću ti reći da ne koristiš telefon iz straha da ne zazvučim kao glupi starac. I sam koristim mobilni.

Želeo bih da razgovaram o bolesti koja je pogodila tvoju generaciju i onu pre tebe, koja već studira na univerzitetima. Govorim o gubitku pamćenja.

Istina je da ako želite da znate ko je Karlo Veliki ili gde je Kuala Lampura, samo kliknete na dugme i odmah sve saznate sa Interneta. Uradite to kada vam je potrebno, a onda tu vest sačuvate, ako vam zatreba za školu, recimo. Loša vest je da shvatanje da računar može u bilo kom trenutku odgovoriti na vaše pitanje, odvraća vas od ideje da nešto zapamtite.

Ovaj fenomen se može uporediti na sledeći način: saznanje da autobusom ili automobilom možete uvek da idete iz jedne ulice u drugu, osoba odlučuje da više ne hoda. Ali ako prestanete da hodate, pretvorićete se u osobu koja je prisiljena da se kreće u invalidskim kolicima.

Oh, znam da se baviš sportom i da znaš kako da nabilduješ telo, ali nazad na mozak.

Mozak je poput mišića na nogama. Ako prestaneš da vežbaš, postaće mlitav i pretvorićeš se u idiota. Pored toga, svi rizikujemo da razvijemo Alchajmera u starosti, a jedan od načina da izbegnemo ovu nevolju je treniranje pamćenja.

Ovo je moj recept. Svako jutro nauči kratku pesmicu, kao što smo na to bili prinuđeni kada smo bili deca. Možeš da zakažeš takmičenje sa prijateljima. Ako ne voliš poeziju, onda zapamti sastav fudbalskog tima, ali moraš znati igrače ne samo onog tima za koji navijaš, već i igrače drugih timova, kao i njihove prethodne kompozicije.

Takmičite se u sećanju naslova knjiga koje ste pročitali. Da li se tvoji prijatelji sećaju kako su se zvali mušketiri iz filma i knjige “Tri mušketira”?

Ako ne želite da čitate knjigu Tri mušketira (onda ne znate šta gubite), igrajte sličnu igru sa knjigom koju ste pročitali.

Izgleda kao igra, ali i jeste to igra, ali videćete kako vam je glava ispunjena likovima, pričama i svim vrstama uspomena.

Zapitajte se zašto se računar nekad nazivao elektronskim mozgom. To je zato što je zamišljen po modelu našeg mozga, s tim što je naš mozak daleko moćniji i bolji.

Mozak je računar koji je uvek uz vas, njegove mogućnosti se proširuju kao rezultat vežbanja, dok vaš računar gubi brzinu nakon duže upotrebe i treba ga zameniti već nakon par godina. A vaš mozak vas neće izdati i do 90 godina, a sa 90 godina, ako ga vežbate, pamtiće više nego što se sećate sada. Takođe, besplatno!

Zatim postoji istorijsko sećanje, koje nije povezano sa činjenicom tvog života ili sa onim što si pročitao. Ona čuva one događaje koji su se dogodili pre tvog rođenja.

Danas, kad idete u bioskop, morate doći na početak filma. Kada film počne, kao da vas sve vreme vode za ruku, objašnjavajući šta se događa. U moje vreme u biskop ste mogli da uđete bilo kada, čak i usred filma. Mnogi događaji su se već dogodili pre vašeg dolaska i vi ste morali brzo da “pohvatate konce”. Ako bi vam se film svideo, mogli ste da ga gledate ponovo. Rodio sam se u vreme kada je bilo važno da znam i razumem to što se dogodilo pre mene. To je bilo neophodno kako bih bolje razumeo događaje danas.

Danas bi škola trebalo da vas uči da pamtite šta se dogodilo pre vašeg rođenja, ali nisam video da to čini kako treba. Razne ankete pokazuju da današnja omladina, čak i univerzitetska, rođena 1990. godine, ne zna, a možda i ne želi da zna šta se dogodilo 1980. godine, kamoli šta se dogodilo pre 50 godina.

Uzmite u obzir da pamćenje možete trenirati ne samo uz pomoć knjiga i časopisa, već i uz pomoć Interneta.

Internet je koristan i za istraživanje istorije, ne samo za ćaskanje sa društvom. Kako su dinosaursi izumrli? Kako se zvao predak bika? Pre stotinu godina više je bilo tigrova nego danas, zašto? Ko je bio drugi papa u istoriji? Kada je stvoren Miki Maus?

Mogao bih da ova pitanja nižem beskonačno i sve bi to bile sjajne teme za istraživanje. Sve ovo se mora zapamtiti. Doći će dan i ostarićeš, ako sve ovo saznaš i upamtiš, osećaćeš se kao da živiš hiljadu godina.

A tvoji prijatelji koji ne istražuju, ne čitaju i ne pamte, živeće samo jedan mali, kratki, bedni život.

IZVOR: BUKA magazin (6yka.com); Stil.rs

foto: Pixabay

Co-vid(i) neka vidi…

Thu, 03 Dec 2020 16:01:44 GMT

Ako doživljavate anksioznost prilikom pozdravljanja sa drugom osobom (bilo da se rukujete, „pesničite“, „laktate“ ili „bacate petaka“ sa gledanjem u oči ili bez), ili da kupovinu u super-marketu neobično ubrzavate, da imate povećanu brigu prilikom hvatanja brave ili šipke u javnom prevozu, ili
redovno pratite radio-televizijske izveštaje o broju zaraženih i/ili umrlih, čestitam vam, pozitivni se i zaraženi – strahom. Drugim rečima, doživljavate „covid stres simptome“.
Kako napisati tekst u vezi sa (ne)popularnim virusom i njegovim negativnim efekatima, a da tekst ne bude opterećujući, dodatno stresan i pored, generalno, takve situacije širom zemlje? Iskreno rečeno, veoma teško.
Možda je to i dobar način suočavanja sa stresom, da se ne ublažava slika ali sa ciljem prihvatanja „nove normalnosti“.
U želji da zaobiđem objašnjenje virusa, da li on postoji ili ne, da li je on produkt velikih sila ili slučajna ljudska greška, da li su u pravu teoretičari zavere ili zaverenici raznih teorija, da li se virus namerno zloupotrebljava da bi se stvorila veća nejednakost ili je ovo prva faza većih krahova u svetu,
koga i onako još uvek ne poznajemo dovoljno, prevashodno ću se usmeriti na ono što je danas, aktuelno i na to šta su moguća rešenja kada je reč o duševnim tegobama izazvanim covid-19 virusom.
Naime, svako od nas se na drugačiji način nosi i suočava sa stresnim i sa nepoželjnim životnim situacijama. Suočavanje zavisi od mnogih faktora, kao što su, na primer: porodična situacija i veze unutar nje, kvalitet društvenih odnosa, istorija dosadašnjih životnih nedaća, emotivne, psihičke, duhovne i opšteg zdravstvenog stanja, poslovne stabilnosti, mesta gde živite i slično. Čini se da je kod svakog čoveka utkana želja i potreba za određenom izvesnošću i kontrolom životne situacije. Da „znamo“ da ćemo ustati ujutru za posao ili školu, pa prema tome nameštamo alarm na telefonu ili „planiramo“ odlazak na odmor, pa mesecima unapred uplaćujemo rate, ili kupujemo, takođe unapred, poklon za nečiju slavu ili rođendan, da „znamo“ da nam je posao siguran, da će nam deca biti zdrava, itd. Takva mogućnost nam na nesvesnom nivou daje nadu i određenu sigurnost u tok života i što je važnije, da smo i mi sami deo tog toka. Kada nas u životu iznenadi gubitak bliske osobe ili se desi velika prirodna nepogoda (kao što je zemljotres), aktivira nam se potreba za samozaštitom i zaštitom drugih.
Prilagođavanje na novu situaciju, zahteva od nas da na biološkom, psihološkom i duhovnom nivou obradimo dostupne informacije kako bismo znali da prevladamo bolan period sa ciljem da opet uspostavimo određenu ravnotežu. Nevolja nastaje onda kada su informacije koje su nam dostupne kontradiktorne, neproverene, kada se brzo menjaju ili ne dovode do stabilizacije bilo koga on nas. Tada se javlja strah za sopstveni život i osećaj da smo nemoćni pred novim izazovom kao i strah da možemo druge životno ugroziti, a da odgovornost za to, u najvećem broju slučajeva, nije naša. Kada čovek ne može napred, pod pritiskom stresa, on se najčešće povlači i to na onaj nivo gde je kontrola sebe i situacije veća. Ono što nam preostaje jeste da radimo na stresu, emocijama i potrebama, bile one telesne, psihičke ili duhovne prirode.
Pre svega, poželjno je da se utvrde svi oblici straha uzrokovani covid-19 virusom (i drugih kriza):

strah od zaraze
strah od sopstvene smrti
strah da ne zarazimo druge ljude, pre svega članove svoje porodice i osećaj nemoći da im pomognemo
strah da smo druge zarazili usled čega je neko izgubio život
strah od kontakta sa decom ili roditeljima, sa starijim ljudima, sa ljudima kojima je i pre pojave virusa zdravlje bilo ugroženo
strah od izolacije (sebe od drugih, drugih članova porodice, dece od roditelja i obrnuto, strah od agresivnog partnera)
doživljavanje bespomoćnosti, dosade, isključenosti, usamljenosti, nepotrebnosti za druge, depresije tokom izolacije
gubitak apetita, energije, manjak koncentracije, loš san, glavobolje, stomačni problemi, promene na koži (kao rezultat dugotrajne izloženosti stresu)
strah od gubitka posla, od nemogućnosti rada od kuće, od nemogućnosti prilaska radnom mestu
strah od zaraze na radnom mestu (uvećana tenzija kod zdravstvenih radnika i svih onih koji neposredno rade sa drugim ljudima)
strah od prekida društvenih kontakata, odbacivanja i izbegavanja zbog zaraženosti
strah od stigmatizacije po okončanju izolacije
strah od ponovnog zaražavanja
Navedeni spisak se može više produbljivati ali su navedeni (najverovatnije) svi oblici straha koji pogađaju većinu stanovništva.
S obzirom na aktuelnost situacije, na internetu se mogu naći razna uputstva i saveti kako se nositi sa stresom, kako svakodnevnim, tako i pojačanim zbog covid-19 virusa. Sledi spisak nekih od njih.
Zdravi načini nošenja sa stresom:
normalno je da imate osećanje tuge, uznemirenosti, brige, zbunjenosti, straha ili ljutnje tokom krize, ali izbegavajte da previše govorite kako je „užas“, „strašno“, „katastrofa“ ili „nema nade“
povežite se sa drugima: podelite sa drugima, kojima verujete, svoje misli i brige; održavajte zdrave odnose sa članovima porodice i prijateljima; koristite telefon, društvene mreže i druge aplikacije za
komunikaciju kako biste stvorili zdrav sistem podrške i kontakata (posebno ako ste u izolaciji).
ako se osećate preplavljeni (strahom), obratite se stručnom licu (psihoterapeutu, psihološkom savetniku ili drugima iz pomažućih profesija). Na internetu se mogu pronaći i stručnjaci koji nude
besplatno svoju pomoć u ovom kriznom periodu. Nemojte se stideti da im se obratite. Mnogi ljudi doživljavaju isto što i vi.
možete se obratiti i svom svešteniku kako biste porazgovarali i dobili savet
pobrinite se za svoje telo i um: trebalo bi jesti zdravu hranu i ne prejedati se, uvesti naviku fizičkog vežbanja koju možete da organizujete u svom domu ili dvorištu, trebalo bi obezbediti dovoljno sna, izbegavajte korišćenje duvan, alkohol ili droga za lakše nošenje sa stresom. Vežbajte produbljeno disanje, redovno istezanje i meditaciju. Koristite molitvu i post.
umanjite vreme koje vi i vaša porodica trošite na praćenje uznemirujućih medijskih izveštaja o rasprostranjenosti virusa, broju zaraženih i smrtnosti. Dobijanje takvih informacija dodatno pojačava stres, a ne dovodi do opuštanja.
prisetite se na koji način ste se ranije borili sa stresom i šta vam je pomoglo – ponavljajte to
pronađite vreme za opuštanje: ako ste do sada imali načine ili aktivnosti kroz koje se opuštate, nastavite da ih redovno praktikujete. Bez obzira na to, pronađite one aktivnosti koje bi vas dodatno
opustile npr. čitanje knjiga, sviranje instrumenta, pisanje, pletenje i štrikanje, crtanje i slikanje, gledanje filmova, igranje uz muziku, isprobavanje recepata koje čuvamo mesecima u telefonu,
razgovor i igra sa decom, razgovor i igra sa partnerom…
pomažite drugima koji teško podnose stres – razgovarajte sa njima, budite im podrška, naučite da saslušate tuđi problem bez davanja saveta ili objašnjenja – samo slušajte.
ukoliko niste u izolaciji, ponudite se porodici, komšiji ili prijatelju koji jeste, da obavite kupovinu potrebnih namirnica ili lekova, da im proštetate psa ili da im mahnete da znaju da se tu za njh
stvorite svakodnevnu rutinu u činjenju gore navedenih predloga nošenja sa stresom
vodite dnevnik aktivnosti i podvucite one koje vam naročito pomažu – podelite to sa drugima.
Vodite računa o svom mentalnom zdravlju. Prihvatite činjenicu da povećan stres prouzrokovan strahom dodatno urušava zdravlje slabeći imuni sistem koji na taj način postaje podložniji velikom spektru bolesti. Moram da idem, stigao mi SMS, re-test PCR-a – negativan sam!
U zdravlje!
(pišite ako nekome treba razgovor)

Sa strahom na ti

Fri, 27 Nov 2020 11:13:58 GMT

Njegoš je govorio: “Strah u životu kalja obraz često”.

U vremenima kada se strah piše velikim slovima i drhtavom rukom, red je da se pozabavimo ovom problematikom. U svakome od nas postoji taj iskonski životinjski refleks koji se budi u ovakvim okolnostima. Izdizanjem i savladavanjem ovog ljudskog poriva postajemo kultivisane jedinke, koje sa uspehom oblikuju svoju ličnost i pobeđuju reflekse koje nose iz vremena pećinskog života.

Sa druge strane, svako grupisanje čini da se kod svesnih jedinki potiskuje lični odgovor na date okolnosti, a nadvladava ga psihologija gomile ili krda. Ukoliko kroz ove tesne redove grupe počne da se uvlači strah gubi se svaki dostojanstveni odgovor kultivisanog pojedinca. Strah nas ubrzo vrati u te iste pećine, iako bez rita na sebi i sveže ulovljene divljači, počinjemo u sebi da budimo uspavanu zver, koja se svakog trenutka bori za goli život i ne preza ni od jednog načina da isti odbrani. Ipak, u korenu svakog straha leži uvek taj strah od smrti. Znate onaj čuveni primer da ukoliko spasavate davljenika, rizikujete da vas davljenik povuče sa sobom i udavi (kao i da pri tome ima ogromnu snagu). Odupiranje i kontrolisanje straha od pojedinca pravi kapetana koji spasava druge rizikujući i sopstveni život. Postoji ona čuvena paralela da miševi prvi odlaze sa broda, a kapetan poslednji napušta brod.

Dakle, ukoliko izlistavate tekstove koji se bave strahom, osnovni savet jeste suočavanje sa njim. Ovo bi značilo njegovo razobličavanje. Naime, svako od nas ima drugačiji odnos prema svojoj konačnosti na planeti i to ovoga puta neće biti tema. Ali, pitanje je koliko se puta tokom ljudske civilizacije ova slabost zloupotrebljavala kako bi se usmerilo ljudsko delovajne? Naravno, da tačan odgovor ne postoji. Znate fore iz filmova kada ucenjivač drži prst na obaraču i zahteva određeno priznanje ili drugu aktivnost junaka u nevolji, strah od smrti je uvek siguran adut. U političkoj teoriji poznata je tehnologija vladanja strahom, a psiholozi ovaj metod manipulacije smatraju najpodmuklijim. Ovo se u psihologiji naziva “fear-then-relief” što podrazumeva da se jedna osoba zastraši nečim što je veoma uznemirujuće, zatim se taj pritisak smanji dok se osoba nad kojom je pritisak izvršen ne umiri. Svako ponavljanje ovog metoda dovodi do toga da onaj, nad kojim se ovo sprovodi, postane uznemirena, razoružana i nesposobna ličnost za donošenje bilo kakvih racionalnih odluka (ovaj metod se koristi na primeru dobrog i lošeg policajca).

Da rezimiramo, u svakome od nas postoji praiskonski strah od smrti. Mi tokom čitavog života stvaramo tehnike da to prevaziđemo. Pripadnost obezglavljenoj gomili čini da u strahu ne reagujemo onako kako sami mislimo da bi trebalo, već dopuštamo da nas masa vodi do nekog konačnog autoriteta koji odlučuje o našoj sudbini. Ovo nije definicija, ali je model koji je mnogo puta viđen tokom istorije. Jedini način da umanjimo strah jeste da glasno izgovorimo ime svog uslovno rečeno “neprijatelja”, nosioca našeg straha. Da probudimo svesno u sebi, ne reagujemo instinktivno i pećinski i da, na kraju krajeva, otvoreno porazgovaramo sa sobom o tome kako gledamo ljudsku (ličnu) prolaznost. Kada budemo našli odgovore na unutrašnja pitanja konačno ćemo umiriti zver u sebi koja nas večno vraća u mrčnu pećinu instikata. Zapitajte se samo koliko puta umremo (od straha) pre konačne smrti.

“Strah životu kalja obraz često. Ko na brdo, ak i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom“, Njegoš.

foto: pixabay

Emocije na uzdama

Thu, 05 Nov 2020 12:14:41 GMT

Sve naše emocije mogu se grupisati u dve grupe. Prvu grupu čine emocije koje nas odvajaju od drugih, a u njih spadaju: ljutnja, bes, ljubomora, krivica, mržnja, strah, stid i druge. Druga grupa emocija nas povezuje sa ljudima kao što je ljubav, saosećanje, empatija, smirenost, ljubaznost…

Svaki odnos bilo da je on dobar ili loš, deo je odraza u ogledalu.

Ukoliko nas neko odbija svojim stavom, ponašanjem, karakterom biće da deo tih osobina nosimo mi u sebi, udaljavanjem od tih ljudi trudimo se da poričemo taj deo sopstvenog bića. Ljudi koji privlače okruženje i u čijem društvu svi žele da budu najsličniji su deci, odnosno emituju ljubav, prihvataju sopstvene nedostatke, uz to su vrlo jednostavni i prirodni.

Zaljubljeni par uživa u razmenjivanju nežnih reči upijajući svaku reč koju voljeno biće izgovara, pokazivanju ljubavi kroz dodire i poljupce. U prvoj fazi oni veličaju osobine svog partnera. Tek kada zaljubljenost oslabi dolazi do primećivanja i lošijih osobina. Onog trenutka kada partneri prestanu da slušaju jedni druge, to je znak da čovek treba da se okrene svojim slabostima. To suočavanje sa sopstvenim manama povlači za sobom i rad na sebi, ali i prihvatanje tuđih nedostataka. Ovo pomirenje bez predrasuda najpovoljniji je saveznik za dugoročan i stabilan partnerski odnos. Odbijanje da sa sobom razgovaramo na „ti“, bez želje da se pogledamo u realno ogledalo i namere da isto to ogledalo razbijemo sprečava nas da razvijamo naše partnerske odnose.

Na Istoku se ljubav poistovećuje sa stanjem svesti po kome se naša duša sporazumeva sa srodnim dušama i čak i bez ikakve komunikacije. Zaljubljenima je svojstveno šaputanje romantičnih i nežnih reči, a kada zaljubljenost izraste u ljubav dolazi do tišine i spokoja, do razgovora očima i povezanosti mislima.

Slika o ljubavi iskrivljena je pod uticajem kulture i ona je počela da se poistovećuje sa romantičnim predstavama o ljubavi. Najveći krivac za to jesu romantični filmovi sa srećnim krajem i romani sa sličnim sadržajem takozvani ljubići.

foto: pixabay

FANTAST-ična priča o konju

Wed, 28 Oct 2020 17:50:16 GMT

Među hiljadu i četiri stotine konja jedne ergele u okolini Bečeja tridesetih godina dvadesetog veka, nalazio se jedan, po svemu poseban. Konj imena Fantast bio je višestruki šampion, koji je 1932. godine na hipodromu u Beogradu odneo sve nagrade i trofeje. Među svim ovim konjima, Fantast je jedini koji je bio oslobođen teškog fizičkog rad pri obrađivanju preko dve hiljade hektara zemlje. Ovaj miljenik, tamne braon dlake, bio je galoper, plemenitog porekla baš kao i njegov vlasnik, čuveni Bogdan Dunđerski. Zbog njegove neverovatne lepote Bogdan je svom domu dao ime po omiljenom konju.

Bogdan Dunđerski bio je obrazovani veleposednik, poslanik, dobrotvor, ali najpoznatiji kao večiti neženja, strasni ljubitelj konja, vina i žena. Kod svojih savremenika izazivao je velike impresije pre svega zbog ogromnog bogatstva i velelepnog dvorca, koji je izgradio kako bi začepio usta svima onima koji su ispredali priče o njegovom bankrotu. Voleo je da na visoku kulu svog “Fantasta” dovede prijatelje, ali i neprijatelje, da odatle pušta svoje sokolove i prstom pokazuje da dokle god se pruža pogled po ravnici pripada njemu. Zato i ne čude legende koje su se vezivale za njegovo ime. Šuška se kako Bogdan nijednu noć nije proveo na raskošnom imanju, već je na počinak uvek odlazio na nepoznatu lokaciju u Bečeju. Ekscentrični bogataš uživao je u ženskom društvu, ali je voleo samo dve žene. Zanimljiva je priča po kojoj se on zaljubio u Maru, suprugu njegovog kovača, pa je rešio da je otkupi za dvadeset i jedno jutro zemlje i nešto dukata. Do kraja života Mara je živela i vodila računa na njegovom imanju. Bogdan je voleo da boraveći u svojoj radnoj sobi posmatra Maru dok se kupa u velikom bazenu ispunjenom mlekom ispred dvorca. Pošto je na svom imanju sagradio i kapelu posvećenu Svetom Đorđu, angažovao je poznatog slikara Uroša Predića da je ikonopiše. Njegova želja bila je da Presveta Bogorodica nosi lik njegove voljene Mare. Ništa nije bilo konvencionalno u životu najstarijeg sina Aleksandra Dunđerskog, pa ni sama kapela, sagrađena kao mesto za njegov večni počinak. Uroš nije oslikao kapelu kako se to inače činilo, već je ikone slikao uljem na platnu, a one su nedavno netragom nestale sa imanja.

Predić i Dunđerski su postali veoma bliski prijatelji, zbog toga je Bogdan dao zaveštanje da se osim njega u kapeli može sahraniti još samo Uroš Predić. Ipak, do toga nije došlo, Uroš je sahranjen u rodnom Orlovatu.

Gotovo da ništa u dvorcu “Fantastu” nije ostalo autentično kao u vreme kada je u njemu živeo, ali ne i spavao, Bogdan Dunđerski. Nakon završetka Drugog svetskog rata dvorac je opljačkan i u velikoj meri uništen. Danas se u njemu od Bogdanovih stvari nalazi samo njegov radni sto od punog drveta. Deo nameštaja koji se sada nalazi u dvorcu pripadao je njegovoj sestri od strica Lenki Dunđerski. Veleposednik nije imao naslednika, ali je testamentom svoju imovinu zaveštao Matici Srpskoj u želji da se formira fond za finansiranje školovanja mladih u oblasti poljoprivrede. Njegova fondacija nikada nije zaživela. Danas je ovaj objekat pretvoren u hotel u čijoj raskoši uživaju putnici namernici.

Ipak, legende o neverovatnom Bogdanu i njegovom konju još uvek se tiho prepričavaju po imanju. Neki se zaklinju kako na praznik Preobraženje duh veleposednika i njegovog konja posećuje imanje i obilazi kapelu.

Ove bajkovite priče čine da nikada ne jenjava kult ovog, ni po čemu običnog, čoveka, dobrotvora i intelektualca.

Program “Health tour” je projekat razvoja zdravstvenog i medicinskog turizma pograničnog regiona Srbije i Mađarske, sufinansiran iz fonda EU. (Interreg IPA program)

foto: Bosnić Miljan

Mast u obliku kruške ili jabuke

Tue, 20 Oct 2020 18:03:32 GMT

Kada bismo kraj dvadesetog i vek u kom živimo mogli da povežemo sa jednim globalnim ratom – bio bi to rat protiv masti. Prošetajte pokraj rafova marketa i primetićte da je na gotovo svakom artiklu uveličan procenat masti koji taj proizvod sadrži. Isticanje ovog podatka ostavlja utisak da je procenat masti važniji od nutritivnih vrednosti i celokupne neophondnosti te namirnice za naš organizam. Čips u nekoj lajt varijanti ima svega 2 grama masti i kao takav nikako nije korisniji za organizam od recimo domaće slanine. Zašto je masnoća izgubila u borbi sa svim ostalim parametrima pri izboru neke hrane i zašto je ključna u odabiru namirnica (zbog čega rađe biramo mleko koje nije punomasno, pavlaku, sir i sve druge proizvode sa nižim procentom masti)?

Zašto naše telo voli masnoće?

Ranije je bilo uvreženo mišljenje da su puniji ljudi zdravi, dok su mršavi bili sažaljevani jer su tretirani kao neuhranjeni i bolešljivi. Danas su stavovi na ovu temu dijametralno različiti od nekadašnjih. Pitate se gde je sredina?Masti su neophodne za razvoj hormona, progesterona, estrogena i testosterona. Svaka stanica obložena je slojem masti. Takođe, one regulišu sve neurotransmitere u mozgu. Ponekad je nedostatak pažnje i koncentracije, kao i osećaj depresije, povezan sa količinom unosa zdravih masti u organizam. Ona nam koristi u izolaciji tela pri promeni uslova u spoljašnoj sredini. Masnoće se pretvaraju u energiju i igraju veliku ulogu u komunikaciji sa stanicama.

Zašto je važno na koji način se gojimo i gde nam se talože masti?

Iako je naizgled zanemarljiva okolnost da se neko goji u kukovima, neko u predelu stomaka, neko u predelu glave i vrata, vid taloženja masnih naslaga na određenim delovima tela može pouzdano govoriti o sklonosti ka pojedinim obolenjima.

Na primer, osobe za koje se kaže da su jabučaste građe, karakteriše ih gojenje u predelu stomaka i zadnjice, tako da stomak za koji kolokvijalno kažemo šlauf izraženiji je u odnosu na zadnjicu. Ovakvi tipovi gojaznih ljudi skloniji su obolevanju od dijabetesa i kardiovaskularnih bolesti, oni uglavnom imaju povećan holesterol i hipertenziju.

Sa druge strane, osobe kruškaste građe karakteriše gojenje u predelu zadnjice i butina, koje su u nesrazmeri sa ostatkom tela. Masti u njihovom telu udaljenije su od predela srca, tako da je samim tim, manja i verovatnoća da će imati kardiovaskularnih problema.

Neophodno je u svom telu zadržavati nivo smeđe masti, koju svi rođenjem imamo u telu, ali je tokom života gubimo. Iz toga se može zaključiti da su upravo braon masnoće one koje nam daju energiju. Ovakve masti nalaze se u maslacu, kao i u drugim mlečnim proizvodima, možete ih crpeti iz kokosovog ulja i upravo ove masti potpomažu sagorevanje drugih masnoća u našem telu.

Naravo da ni sa masnoćama ne treba preterivati, ma koliko one bile tzv. zdrave masti, već ih treba izbalansirano unositi sa drugom zdravom hranom, s toga bi bilo idealno da masti čine 30% hrane koju unosimo u naše telo. Što bi matematički precizno iznosilo 9 kalorija na gram masti. Dok bi ugljenihidrati (karbohidrati) i proteini iznosili 4 kalorije po gramu. Hrana može biti isokalorična, ali nije isometabolička, što znači da nema isti efekat na naše telo.

Zdrave masti možete crpeti iz oraha, lososa, jaja, sira, pistaća, crne čokolade, kokosovog ulja, lana i drugih zdravih namirnica.

Sada vam je verovatno jasno zbog čega naše telo po prekidu unosa masnoća u telo odbija da sagoreva višak masnoće iz tela. Ukoliko želite da smanjite masne naslage sa stomaka ili bokova neophodno je da povećate unos smeđe masti, onih zdravih masnoća koje potpomažu topljenje sala.

"Među javom i međ snom”

Mon, 12 Oct 2020 07:45:20 GMT

Lazu Kostića pamtite kao autora kultnih stihova “Santa Maria della Salute”, manje je poznato da je osim titule književnika, on bio uticajni političar, doktor prava, novinar, poliglota i prevodilac, sve u svemu mudra glava i vodeći intelektualac svog doba. Sve ovo naći ćete u lektirama i udžbenicima. Nekim sitnijim slovima i među redovima pisaće da je gospodin Kostić imao netipičnu narav, pomalo luckast karakter, voleo je da se druži sa moćnim ljudima svog doba i uživa u raskoši i bogatstvu. Živeo je boemski, znao je katkad i da se karta. Odlazio je i u drugu krajnost kada je u manastiru Krušedol poželeo da se postriže u monaški čin. Njegov život bio je prožet naukom, prvo je predavao u školi, zatim se bavio advokaturom, kasnije postaje beležnik, pa predsednik suda. Prevodio je značajna dela od Šekspira do udžbenika rimskog prava. Dugo je bio neženja. U stopu ga je pratila i beznadežno volela Julijana Palanački, koju je čak zaprosio, a potom na to potpuno zaboravio jer se zakartao u jednom somborskom lokalu. Buduća mlada je uvažila izvinjenje, ali ne i njegova buduća tašta Marija, koja ga nikada nije volela. Laza je čak jedanaest godina čekao da ponovo veri Julijanu. Ipak, u međuvremenu upoznaje mladu Lenku Dunđerski, kćer najmoćnijeg industrtijalca i trgovca. On je, naime, bio prijatelj sa gospodinom Lazarom Dunđerskim, te je tako upoznao mladu, obrazovanu i krotku Jelenu, Lenku, Dunđerski. Ona je, uprkos tome, što je iz najbogatije srpske kuće u Vojvodini bila veoma skromna i srdačna. Govorila je jezike i svirala je klavir, učila najprestižnije škole, a krasila ju je neverovatna lepota i skladna građa. Laza ju je upoznao u leto 1891. godine i istog časa se zaljubio u nju. Prepreka toj ljubavi bila je pre svega razlika u godinama, ona je imala dvadeset i jednu, dok je on punio pedeset i prvu godinu. Posvetio ju je stihove pesme Gospođici LD u spomenicu.

Gospođici LD, Kostićev rukopis

Detalje o njegovim emocijama prema mlađanoj naslednici Dunđerski beležio je u svoj dnevnik, koji je pisao na besprekornom francuskom jeziku, kako njegovi bližnji ne bi mogli da prodru u sadržaj njegovih pisama. Ipak, naslućuje se da je i ona gajila emocije prema njemu, ali za to ne postoje nikakvi dokazi. Kostić i Dunđerska su provodili vreme u razgovorima o književnosti, šetnjama, vožnjama fijakerom, zajedničkom sviranju klavira i violine, ali ta veza je uvek ostajala platonska. Kostića je već dvadeset godina čekala, ne tako zanosna i lepa, Julijana, koju je pesnik veoma poštovao, ali prema kojoj nikada nije gajio emocije. Najveći strah i bojazan književnik je gajio prema njenoj majci Mariji. Bogati prijatelj Dunđerski odigrao je važnu ulogu u Kostićevom konačnom skrašavanju pokraj Palanačke. Tako je ovaj večiti neženja svoj nakratko mir pronašao pokraj Julijane. Nedugo zatim, Lenka Dunđerski pada u postelju zbog tuberkuloze, nakon čega i ispušta dušu. Za tu vest, pesnik saznaje na medenom mesecu u Veneciji, kada konačno završava svoje kultne stihove Santa Maria della Salute. Mnogi smatraju da je ovaj događaj inicirao nastanak pesme, ali književna kritika navodi da je pesma nastajala dugi niz godina, što potvrđuje dnevnik koji je pisao.

Lenkina smrt bila je najveća prekretnica u Kostićevom životu, spekulisalo se da je on tada izgubio razum. Tvrdio je da sa njom komunicira u snovima i da je gotovo uveren da će na onom svetu realizovati njihovu ljubav. Nakon bolesti i smrti supruge, Kostić prestaje sa pisanjem dnevnika, što navodi na zaključak da je Lenka prestala da mu posećuje snove. Skrhan i sam umire nakon godinu dana.

Testament Laze Kostića interesantan je po tome što je izdvojio po hiljadu kruna za manastir Krušedol gde će se svake godine čitati molitva za spas duše Lenke Dunđerski i još toliko za manastir Vrdnik – Ravanica da se na Vidovdan čita molitva njegovoj supruzi Julijani Kostić Palanački. Nakon smrti kod njega je pronađena knjižica koju je čitao “San presvete Matere Božije”, što zatvara krug njegovog glavnog motiva u remek-delu “Santa Maria della Salute” i prelivanju sa kultom Lenke Dunđerski.

U mestu Kulpin moguće je obići kompleks u kom je živeo Lazar Dunđerski sa svojom porodicom, mesto gde su se upoznali proslavljeni pisac i mlada naslednica. Kompleks čine dva dvorca i pomoćni objekti sa kraja osamnaestog i početka devetnaestog veka. Ovaj kompleks podigla je vlastelinska porodica Stratimirović, a oni su kasnije imovinu prodali Mateju Semzu, tek 1889. godine imanje kupuje Lazar Dunđerski. U okviru ovog kompleksa nalaze se i spomenici članovima porodice, ali i Lazin i Lenkin spomenik.

Program “Health tour” je projekat razvoja zdravstvenog i medicinskog turizma pograničnog regiona Srbije i Mađarske, sufinansiran iz fonda EU. (Interreg IPA program)

Tajna roze jezera

Fri, 09 Oct 2020 11:24:28 GMT

Ova godina ostaće upamćena po korona virusu i merama koje su države uvele kako bi zaustavile širenje novog oblika virusa SARS. Zahvaljujući ovim nemilim okolnostima, počeli smo da obilazimo sopstvenu zemlju koju, subjektivno ocenjujući, nedovoljno poznajemo.

Sigurno je većina vas tek proteklog leta saznala za jedinstveni fenomen u Srbiji, jezero u roze boji. Putem društvenih mreža i novih medija širile su se fotografije ovog nesvakidašnjeg prizora, a uticajni influenseri utrkivali su se ko će kreativnije predstaviti ovaj fenomen. A onda je, na iznenađenje meštana mesne zajednice Pačir, nastala prava pomama za ovom lokacijom.

Zbog toga je, naš portal u okviru projekata Health tourism, otišao na lice mesta kako bi vam preneo tajnu ovog prirodnog roze dragulja.

Sve je počelo pre desetak godina kada su meštani Pačira, sela između Bačke Topole i Subotice, izbušili bunar. Na dubini od 1400 metara pronašli su izvor termalne vode prepune minerala. Lekovita voda tek pod jakim sunčevim zracima dobija ovu neverovatnu boju. Količina soli u vodi (20 – 22 grama soli) jednaka je onoj u Jadranskom moru. Osim ljubitelja dobrih fotografija, ovo jezero privlači i ljubitelje zdravstvenog turizma. Pokazalo se da je kupanje u jezeru najpogodniji uticaj imalo na obolele od reumatizma, asmatičare, osobe sa kožnim bolestima, ali i pri oporavku povređenih lica. Jezero površine 2000 kvadratnih metara može da primi oko hiljadu posetilaca u normalnim okolnostima, ali je zbog propisanih mera zaštite usled zaraze virusom korona, taj broj ograničen na 600 posetilaca. Zbog male dubine jezera, svega metar i šezdeset santimetara, moguće je da u njemu uživaju i neplivači. Banja je odnedavno otvorena tokom čitave godine nakon što su izgrađeni zatvoreni objekti sa bazenima čija je temperatura vode između 32 i 34 stepena. Zbog velike zainteresovanosti meštane Pačira očekuje veliko ulaganje u razvoj lokalnog preduzetništva i dugoročni razvoj zdravstvenog turizma.

Opširnije u videu:

Program “Health tourism” je projekat razvoja zdravstvenog i medicinskog turizma pograničnog regiona Srbije i Mađarske, sufinansiran iz fonda EU.

Svetski dan psihoterapije

Fri, 25 Sep 2020 09:49:37 GMT

Ovaj članak nije namenjen za ubeđivanje zašto bi trebalo ići na psihoterapiju, zašto je ona dobra ili je loša, šta je uopšte psihoterapija, koja je razlika između psihijatra, psihologa i psihoterapeuta i tome slično. To možete naći na drugim internet stranicama. Ovaj članak će biti upravo o tome zašto treba obratiti pažnju na ovaj dan.
Da bi neko bio psihoterapeut, pre svega, treba da se odluči za koji pravac želi da se edukuje. Sama edukacija, u zavisnosti od odabranog pravca, može da traje od 4 do 5 godina. Osim toga, potrebno je imati određen broj sati rada sa klijentima pod supervizijom (tj. kada delite svoja iskustva sa supervizorom koji vam daje sugestije i dodatna uputstva kako bi trebalo raditi) i potrebno je imati određen broj sati ličnog rada, tj. ići na ličnu psihoterapiju i biti u ulozi klijenta. Svaki navedeni deo ima svoju težinu i što je najvažnije, ni posle sticanja zvanja, ni nakon okončane edukacije, supervizije i ličnog rada, tu nije kraj, već se “rad na sebi” i učenje nastavlja kroz ceo život.

Kada me neko pita kog terapeuta bih preporučio, savetovao bih onog ko ima što više sati ličnog rada. Odlazak na terapiju i odabir terapeuta ni malo nije lak zadatak. Zašto otići, da li otići, koga izabrati i slično, sve su dileme na koje se nailazi na “putu ka sebi”. Iako se tokom edukacije podrazumeva odlazak na terapiju, postoji podjednako ista nelagoda u vezi motivacije „rada na sebi“ kao i kod ljudi koji se ne bave ovim poslom. Moja početna greška je bila to što sam lični rad započeo sa motivacijom zato što je to potrebano za sticanje zvanja.

Kao: Ja ću to da “odradim” i da steknem neophodne uslove za zvanje i kraj!”. Veliki ćorsokak! Kada sam to osvestio, uvideo sam da ništa nisam posebniji od drugih što se tiče životnih problema, a imao sam (čitaj: imam) dosta materijala na kojima je bilo potrebno raditi (čitaj: i dalje radim).
Tokom perioda od godinu i po dana, prošao sam kroz razna pitanja, probleme, dileme, lične pritiske, razjašnjenja, preuzimanja odgovornosti, otkrivanja (Jungovskih) senki, davanja oprosta sebi i drugima, oživljavanja bolnih tema i dosadašnjih životnih trauma i razmišljanja koja su se javljala na seansama i u danima između seansi. Bilo je teških seansi. Bilo je i preteških.
Bilo je onih gde sam se osećao odlično, bilo je onih koje su me terale na suze, a i onih zbog kojih sam hteo sve ovo da napustim. Uz pravovremenu intervenciju terapeuta, prilikom jedne od seansi, zaključio sam da je iskrenost i otvorenost zaista najbitnija čak i kada te nervira terapeut i želiš da ga napustiš, ali kada sam i to podelio, otkrio sam razloge takvih osećaja i razmišljanja čime sam sebe ponovo vratio na pravi put. Zapravo, hteo sam da ga (je) napustim, jer sam se suočavao sa samim sobom, počeli su da se javljaju otpori, a kako to ne bih priznao, napad ili napuštanje činilo se kao najbolja odbrana u želji da ostanem i vratim se sigurnoj zoni. Da je to sve teško, jeste. Da traži iskreno i otvoreno ulaganje, traži. Da postoji opasnost od pucanja dosadašnje slike o sebi, drugima i životu, postoji i te kako i naposletku, da košta, naravno da košta. Ako bih želeo da transformišem svoje telo, na primer, da postignem izgled bodibildera, morao bih isto da prođem i bilo bi podjednako bolno. Ili da, na primer, želim da naučim da sviram neki muzički instrument, takođe bih morao da pružim ozbiljno ulaganje u vremenu, vežbanju, novcu…

Glavna motivacija koja mi se javila na ličnom radu jeste otkrivanje svojih potencijala, a glavni cilj mi je integracija svih delova sebe u jednu celinu uz konstantno prepoznavanje svojih emocija i potreba. Zapravo, postizanje celovitosti. Da bi se to sve postiglo, potrebno je vreme, izbor dobrog psihoterapeuta, samostalni rad između seansi, ali i hrabrost da se potpuno predate jednom novom odnosu sa nepoznatom osobom sa kojom treba stvoriti međusobno poverenje kroz neophodni protok vremena. Zvuči skoro nemoguće ali to zaista postoji i ostvarivo je, ali na početku sam obećao da ovo nije tekst za ubeđivanje.
Tokom dosadašnjeg rada na sebi uvideo sam jednu od najbitnijih situacija, a to je kako se zapravo oseća klijent dok prolazi proces “ogoljenja” svoje duše gde se zapravo potvrđuje psihoterapijska floskula da je “odnos zapravo taj koji leči”. Nesigurnost, ranjivost, stid, sumnja u terapeuta, sumnja u sebe, u svoje izbore, u svoj razum, u svoje kapacitete, strah od promene, strah od otkrivanja delova svoje ličnosti, strah od odbacivanja, sve su momenti na koje sam naišao i nailazim, kako u ličnom radu tako i u radu sa klijentima. Ispostavlja se da nema promene bez bola. Seanse se pre mogu opisati jednom drhtavom i nestabilnom uzlazno-silazno-uzlaznom linijom nego da se predstavi konstantnim uzlaznim trendom. Zbog toga vam niko ne može obećati siguran napredak jer je mnogo stvari u igri, počev od vaše motivacije, cilja, želje, kapaciteta, ali i iskustva terapeuta, njegovog znanja i njegovog rada na sebi. Kao i u svakom poslu i u ovom postoje oni dobri, oni baš dobri, oni prosečni i oni veoma loši terapeuti. Smatram da bi trebalo imati različita iskustva sa nekoliko terapeuta i u zavisnosti sa tim šta vi želite od toga. Verujem da je u ljudskoj istoriji uvek bilo onih koji su umećem govora, poznavanjem ljudske duše i ponašanja imali određenu ulogu u društvu i uticali na izmenu ljudi. Nažalost, bilo je i onih koji su takvo znanje i zloupotrebljavali iskorišćavajući duševnu tananost. Takvih ima i danas. Njih primećujemo u samoprozvanim stručnjacima koji se bave davanjem saveta kako bi trebalo živeti uz pomoć nekog “leka” tj. preko noći. Čuvajte se.
Osim pomenute floskule i brojnih drugih, postoji i ona koja kaže da tri situacije menjaju čoveka: velika sreća, velika tuga i psihoterapija.

Dok prve dve situacije mogu da me “snađu” ili zateknu, svesno biram ovu treću bez obzira na šta ću ja naići u svom životu. Ne sa željom da budem spreman i “pripremljen” na nedaće i probleme, već da “upoznam samoga sebe” i živim iskreniji i duševno bogatiji život.
Obeležavanje Dana psihoterapije skreće se pažnja na preko potrebni profesionalizam u ovoj veoma zahtevnoj profesiji i podseća na važnost postojanja takvog poziva koji, ni jednog momenta, ne ispuštajući religijsku, tj. duhovnu komponentu, pomaže ljudima u širokom spektru nedaća na koje svaki čovek nailazi tokom svog bivstvovanja. Slaviti dan koji je posvećen onima koji su tu da pomognu drugima je i pružanje podrške, kako onima koji pomažu, tako i onima koji su se ohrabrili za put promene.
Tako, srećan nam svima ovaj dan!

Dajana Đurić: NEPOVRAT

Fri, 27 Mar 2020 21:48:47 GMT

Putujem u nepoznato
Tražim spas
Od poznatih
Poznati me
Ne poznaju

Odraz moj u staklu
Noć i hiljade jezera
Put u beskonačno
Žuta linija na sredini puta
Hladno kišovito leto
Nepoznati pusti gradovi
Ostaju u sećanju

foto: pixabay

Hoće li brakovi preživeti koronu?

Thu, 19 Mar 2020 17:35:55 GMT

Iako portal djurdjevak.com podržava kampanju #ostanikodkuće tokom pandemije korona virusa i bodri druge da učine isto, ne možemo zanemariti činjenicu da osim pranja ruku podjednako moramo voditi računa o tome kako se u ovim teškim trenucima odnosimo prema našim bližnjima, sa posebnim akcentom na intenzivnijem negovanju međusobnih relacija. Statistika kaže da se parovi najčešće odlučuju na razvod tek pošto provedu više vremena u kontiunitetu zajedno (uglavnom nakon godišnjeg odmora). Ovaj poražavajući podatak inspirisao nas je da u pomoć pozovemo našu stalnu sagovornicu Sunčicu Jovanović, psihologa i psihoterapeuta.

Đurđevak: Izolacija je specifično psihološko stanje. Kako pritisak od toga što se ne krećemo i ne živimo uobičajenim ritmom da ne prenosimo na ostale ukućane?

Sunčica Jovanović: Vežbom i očekivanjem od sebe da ćete sigurno biti uznemireni, pritisnuti, zabrinuti za zdravlje i finansijsku situaciju. Budite svesni da se svi oko vas osećaju isto, samo je pitanje na koje načine to pokazuju. Pokušajte da ne izazivate sukobe povodom nekih drugih problema zato što ste vi uznemireni. Dišite duboko nekoliko puta, izađite na terasu, na prozor, popijte čašu vode, skuvajte čaj, pevajte naglas to produžava dah, opušta telo, zaigrajte, odmah ćete osetiti olakšanje. Ručne radnje koje se ponavljaju, na primer slaganje veša, smiruju centralni nervni sistem i opuštaju. Zovite prijatelje putem telefona, organizujte grupne pozive i četove, ne morate biti stvarno diskonektovani iako fizički ne možete biti prisutni. Ima mnogo predloga: skinite serije koje ne stižete da odgledate, naučite da šijete, kuvate, menjate sijalicu, popravljate wc šolju, sredite stare stvari, albume, skinite nove aplikacije, igrajte onlajn kvizove. Bitno je samo da vam bude cilj da izdržite ovu situaciju koja će jednog dana proći, ovo nije trajno stanje.

Đurđevak: Imajući u vidu da statistika, ali i novinski stupci crnih hronika, nažalost, beleže porast nasilja tokom praznika (u vreme kada su porodice na okupu) postoji li bojazan da bi ova upućenost jednih na druge u toku izolacije mogla biti kobna po porodice?

Sunčica Jovanović: Da, nažalost, ovo jeste rizična situacija za sve koji se nalaze u krugu porodičnog nasilja bilo da je reč o fizičkom, seksualnom, finansijskom ili psihičkom, jer ne postoji vreme sigurne zone u toku dana (kada je nasilnik/ca van kuće). Bitno je reći da postoji broj telefona SOS telefon Autonomni ženski centar koji pruža besplatnu podršku – 0800 100 007 od 10h do 15h, zatim putem podršku pružaju i putem mejlova: zene.savet@azc.org.rs i pravnapomoc@azc.org.rs kao i putem njihovog fejsbuk naloga.

Đurđevak: Kako da parovi/porodice unaprede njihov zajednički život tokom izolacije? (kada nemaju ventile poput treninga, druženja sa prijateljima, šopinga, posla na koji odlaze)?

Sunčica Jovanović: Ovo jeste prilika da svako od nas vežba jednu važnu sposobnost za ljubav – toleranciju na frustraciju, odnosno vežbamo i imunitet psihe, ne samo imunitet tela. A to znači da pored vitamina i čajeva, moramo jačati naše odbrambene snage ličnosti humorom, strpljenjem, izlaskom iz prostorije ako će konflikt da eskalira, prekidom svađe, na primer tehnikom „tajm out“: „Kada se smiriš pričaćemo“ ili „Sada ne mogu da pričam o tome – time out“, „Sada mi se ne priča o tome, umoran/na sam, nemam strpljenja sada za to, to mi je sada previše, pričaćemo za nekoliko dana“ itd. Pa onda kombinovati to sa tehnikom „pokvarena ploča“, ako osoba sa druge strane insistira, onda vi možete ponoviti opet istim tonom: “Ne želim sada da pričam o tome“ ili „Još jednom ti kažem da ne želim sada da pričam o tome“ ili „Poslednji put ti kažem da ne želim sada da pričam o tome.“

Zatim, sada ćemo, više nego ikada imati prilike da prihvatimo osobe kakve one jesu zaista i šansu da ne trošimo dodatno energiju na to da ih promenimo i da se ljutimo zašto nisu drugačiji, na primer: zašto su paničari, ili zašto nisu paničari, zašto su sitničavi, zašto kontrolišu sve ukućane, zašto ne mogu sami da se zabave, zašto mogu sami da se zabave, zašto ne raspremaju za sobom, zašto tako pričaju sa decom i drugo. Jer osobe oko nas će uvek to raditi, a mi stalno imamo fantaziju da će se to promeniti koliko sutra ako im kažemo kako drugačije da se ponašaju, a to se neće desiti i ne dešava se, dok u nama samo raste ljutnja i frustracija zašto se neko ne menja kada već ponavljamo „po sto puta“ da nas ostavi na miru, da ne spominje to i to, da ne radi nešto na taj način itd. Jednostavno to se sada neće desiti, ono na šta možemo da utičemo jeste na svoje ponašanje, a to je da se mi ne ponašamo isto u svakoj takvoj situaciji.

Zatim, možete uvek ukućanima na njihove iracionalne zahteve ili priče odgovoriti sa: „Volim te“, koliko god to zvučalo neočekivano ili očekivano, najverovatnije smanjuje tenziju, daje fokus na suštinu, a skreće sa nepotrebnih detalja.

Đurđevak: Postoje li nekakvi univerzalni predlozi (u bračnim savetovalištima) na koji način bi parovi mogli da unaprede njihov brak u vanrednim okolnostima?

Sunčica Jovanović: Ne postoje univerzalne smernice koje važe sa sva savetovališta, niti za sve parove, ali okvirno i generalno mogu dati nekoliko predloga koji mogu pomoći, a i ne moraju. Sedite uz kafu ili doručak, dogovorite se kako ćete da se svađate, da baš tako. Na primer: kada jedan partner bude emocionalno preplavljen, nervozan, drugi ima zadatak da opusti situaciju, da smiri, zagrli, ćuti, namigne, kaže neku šalu, vic, pusti pesmu, otpeva pesmu, izađe iz prostorije. I veoma je bitno da “pošizite” s vremena na vreme jedno po jedno, ali ne da uvek jedan da bude nervozniji, ali da uvek jedan smiruje, neophodno je da menjate uloge. Zatim, deo plana može biti: nema vređanja, mene, porodice, nema ekstremnih reči kao što su “uvek”, “nikad”, “ja stalno radim to”, “možeš li se nakada setiti da” i drugo. Kada neko izgovori u prepirci takvu reč, zadatak ovog drugog je da to primeti i napravi šalu na taj račun, a ne da napadne još više: “E kršiš pravilo, ti ne možeš ni to da ispoštuješ”… Postavite zajednički cilj da narednih dana svađe ne ekaliraju. Zalepite na vrata “saobraćajne znake”, smislite ih (STOP vikanju ili ne brže od 3 reči u minuti, itd). Kako biste ih ugledali u trenutku kada vas emocije obuzmu i kako biste se “usidrili” vratili u stvarnost i onome što je stvarno bitno. Budimo strpljivi i nežni prema drugima i sebi. A to znači dopustiti sebi i drugima da budemo nervozni, da izađemo iz ravnoteže, da plačemo, da budemo ljuti. Plan svađa može da bude i da oboma odgovara da se svađamo, izvičemo, prepiremo i to je konstruktivno u ovoj situaciji samo ako je dogovoreno unapred, ako oba partnera pristaju na to, time prepirka služi kao ventiliranje nagomilanog stresa i nervoze. Dogovorite reč ili znak koja znači kraj igre – stop.

Nađite zajedničke aktivnosti u kojima ste zajedno uživali: serije i filmove, koje volite, pogledajte ih opet, igrajte karte, jumb, kvizove koje oboje volite. Takođe, nađite aktivnosti koje volite sami, svako za sebe da radi, bez partnera. Jer “luft” od zajedničke interakcije sada će mnogima biti potrebniji nego inače i u redu je reći: “Ja želim da popijem kafu sam/a na miru”, “Potrebno mi je da veče provedem sam/a u sobi”.

Đurđevak: Savetujete li porodicama da ovaj period iskoriste za rasvetljavanje onih detalja koje su (ukoliko su) jedni drugima prećutkivali, da praktikuju iskrene razgovore?

Sunčica Jovanović: Hm, neminovno je da će ti problemi izbijati sada na površinu više nego pre. Nisam sigurna da je sada dobra prilika da redefinišemo svoje stavove i očekivanja od braka i veze ili da je vreme za razrešenje porodičnih problema. Porodica, kakva takva, u ovom trenutku je stub sigurnosti, kada nema sigurnosti na zdravstvenom polju, kada već menjamo svakodnevne navike i kada je finansijska situacija nepogodnija. Više se fokusirajte na to da negujete podršku, empatiju, razumevanje, lepe reči, pohvale, bodrenja, skuvajte kafu ili čaj jedno drugome, napravite jelo, učinite lepe sitne stvari zbog kojih će se svi osećati bolje.

Ukoliko uspete da rešite neke probleme sada, odlično! Međutim, ako pokrenuti razgovor o tome ne donosi ništa dobro, bolje je sačekati da se vrati veći osećaj sigurnosti i onda treba rešavati problem unutar porodice, a rešavanje porodičnog problema uvek zahteva redefinisanje identiteta osoba, promena navika, što zahteva veliki trud.

Đurđevak: Prema nekim podacima, parovi se za razvod odlučuju nakon godišnjih odmora, kada u kontinuitetu provedu deset ili petnaest dana zajedno. Jeste li pesimista i smatrate li da ćemo iz ove agonije izaći sa rastom stope razvoda?

Sunčica Jovanović: Ova situacija je krizna na mnogo polja i kao takva označava i opasnost da brak opstane, ali i šansu da se više razvije. Ukoliko oba partnera ne vežbaju snagu svoje ličnosti i sposobnosti za ljubav u ovim teškim trenucima, velike su šanse da će biti preplavljeni sa svih strana i da može doći do razvoda, mnogo ranije nego što bi prirodno došlo da nema ove situacije. Kriza ima tendenciju da parove koji funkcionišu dobro još više osnaži, a da one koji do tada nisu bili dovoljno funkcionalni još više udalji jedne od drugih.

Kontakt: jovanovic.suncica@gmail.com

foto: Elitedaily

Domovina se brani lepotom

Tue, 17 Mar 2020 17:06:05 GMT

Dok je čovečanstvo išlo u korak sa inovacijama, pravljenjem personalizovanih uređaja svi smo lagano postajali obezglavljena i bezlična masa individualaca. Nakon što je svet postao globalno selo i kao takvo naš jedini dom u kom je osnovni cilj bio čekiranje po destinacijama kao Insta lifestyle, jedan virus vratio nas je onome što jesmo ili onome što smo zaboravili da treba da budemo. Vratilo nas je u domove gde smo se ponovo susreli sa sobom i sa najbližima, nateralo nas da se pozabavimo onim što smo ‘trpali pod tepih’ i da konačno upoznamo bolje one sa kojima živimo. Posle godina progresa vratili smo se učenju kako da peremo ruke i kako da budemo solidarni, možda je bio red da obnovimo dok se još sećamo, jer ko bi drugi ovo preneo na mlađe generacije. Kapitalizam nas je predugo sa zalogajem doručka u ustima i telefonom na uhu izvlačio iz domova. Sada kada ste konačno tu, gledajte da eliminišete iz sebe grčeve godinama taložene od stresnog života unutar globalnog sela. Smanjite tempo i perite ruke izađite na terasu i pevajte, izvucite monopol i riziko sa police, igrajte pantomime, pišite, vežbajte, sredite stare slike, plešite, smejte se, molite se, čitajte pesme… Tačno je, domovina se brani lepotom (i dobrotom).

naslov: Ljubivoje Ršumović

foto:SaraShakeel

Nije tekst o koroni

Sat, 14 Mar 2020 01:23:34 GMT

“Takav sam, kakav sam” koliko ste samo puta čuli ovu rečenicu. Ljudi su masovno ubeđeni da je nemoguće menjati se, odbacuju bilo kakvu mogućnost da uz trud uzmu život u svoje ruke. Drugi su uvereni da su promene svojstvene slabićima, pa se čvrsto drže svih stečenih odlika. Oni tvrdoglavi, zadrti, sitničavi, osioni, labilni, panični, apatični, preosetljivi, egoistični, narcisoidni svi imaju jednu istu karakteristiku, smatraju da su im naravi “date” rođenjem, prenete genetikom, usavršavane tokom detinjstva, adolescencije i zrele dobi , kao i da su to nepromenljive kategorije, sudbina uklesana u kamenu. Onda u nekom periodu života, isti ti stidljivi, bandoglavi i sujetni dođu do zida, koji mogu da preskoče jedino ako sa sebe skinu taj teret svojih nesavršenosti. Oni se odlučuju da krvnički tuku u zid kritikujući nepromenljive komponente okolnosti u kojima su se našli i minimizirajući bilo kakvu mogućnost da radom na sebi eliminišu teret koji ih je koštao mnogih propuštenih šansi, propalih prijateljstava i brakova, dobijenih otkaza… Kada bismo u ozbir uzeli i nedostatak iole objektivne introspekcije, nemanje osećaja za sagledavanje sopstvenih mana, kao i otupelost za bilo kakvu apstrakciju, kao zaključak proizilazi optuživanje okruženja i okolnosti u kojima su se našli.

Koliko ste samo puta u raspravi nekome skrenuli pažnju na bezobzirnost, okrutnost, egoizam? I šta ste zauzvrat dobili? Otpor. Ljudi jednostavno ne žele da priznaju ni sebi, ni okruženju da poseduju osobine koje ih udaljavaju od dobrih socijalnih veza, zdravih relacija i srećnijeg života.

Uzmimo za primer Novaka Đokovića. Čak i pojedini subjektivni sportski komentatori i novinari vole da kažu kako je naš Nole “rođeni pobednik”. Zaista lepa kvalifikacija i verujem da mu jako imponuje. Ipak, razmišljajući o njemu kao o čoveku koji je sam svoj projekat uverena sam da iza njegovog uspeha, osim napornih treninga, stoji neprekidan rad na sebi, “peglanje” urođenih slabosti, eliminisanje svih osobina koje mu nisu saveznici na putu ka uspehu.

Zašto smo skloniji da pružamo otpor nego da radimo na sebi?

Odgovor na ovo pitanje najbolje opisuje primer dobre kondicije i zgodnog tela. Čoveku je preterivanje svojstveno, kao što je telu svojstveno taloženje masnoće. Naš organizam napravljen je tako da teži preživljavanju, u čemu mu pomažu nataložene masti. Sama priroda favorizuje krupnije primerke vrste, pre nego one “suvonjave” (analogiju sa ovim možemo naći i u gorepomenutim karakteristikama oholi, drski, namazani, prevejani, egoistični, takođe, su pre vođe krda). Ukoliko želimo da prkosimo svojoj prirodi kako bismo bili zgodni, izvajani i gipki, potrebno je da jedemo manje nego što nam se traži, da brojimo obroke, da odolevamo slatkim porocima, da napornim vežbanjem klešemo telo i tako se odupremo prirodnim procesima našeg organizma.

Put ka promeni neretko sa sobom nosi pokušaj iznalaženja prečice. Savršeni trbušnjaci ne zahtevaju veliko odricanje ako na stomak zalepimo elektičnog leptira, kao na onoj reklami, koji grči stomačne mišiće. Tek kada uočimo da smo prevareni, otići ćemo u teretanu i smanjiti obroke. Tako je i sa radom na svojim psihološkim nesavršenostima. Latićemo se lakog štiva i prečica iz nekog ženskog magazina, ali se nećemo ozbiljno i trajno uz pomoć stručnog lica uhvatiti u koštac sa ovim problemom.

Možete se preseliti u teretanu, ali nećete biti građeni kao Naomi Kembel ili kao Dejvid Bekam. Svako od nas ima svoje limite. Nije dovoljna želja da unesete promene u svoje ponašanje, postoji karakter koji je lakše ili teže “krotiti”.

Ljudi ne vole promene. Lakše im je da žive sa svojim nesavršenostima, kako fizičkim, tako i pshičkim. Dodatno ih od cilja udaljava i to što ne znaju sa sigurnošću da li će te promene uroditi plodom. Treba im nekakva garancija da će izgledati kao Naomi ili Bekam i biti smireni kao Gandi.

Kao što promena fizičkog izgleda i gubitak težine za posledicu uvek ima i generalno raspremanje gardarobera i kupovinu novih odevnih predmeta, tako i promene u reagovanju na stvari koje nas okružuju i na međusobne relacije takođe mogu u velikoj meri uneti diskomfor. Tokom života naučili smo kako da dođemo do određenih ciljeva, to su uglavnom naši razvijeni mehanizmi koji nam pomažu da imamo što manje štete, a što više koristi. Uvođenje promena značilo bi da se odričemo ovih sitnih prečica i olakšica u životu.

Ukoliko se dobro zagledate možete videti da su naše karakteristike oslonci za koje se čvrsto držimo, orijentiri koji uređuju to kako se odnosimo prema sebi i kako se drugi odnose prema nama. Teško da ćete se usuditi da pokažete izliv besa pred roditeljem, profesorom ili poznanikom koji je strah i trepet. Drugi će birati reči u razgovoru sa vama, ukoliko znaju da ste preosetljivi ili zlopamtilo.

I pre nego što zaustite da za nekoga kažete da je zadrt, težak, slabić ili sitničav setite se koliko je teško odupreti se svim unutrašnjim otporima koji nas uljuljkavaju u našem odrazu u ogledalu. Svi mi smo hedonisti i komformisti. Malo ko se usudi da pređe na drugu obalu i mahne nam sa nje. Ne, ipak nam je ovde bolje, nisam baš toliko asocijalan, ni tvrdoglav, ni nametljiv, ni agresivan, simpatično je i salce koje visi sa stomaka… Samo retki koji se odupiru svojoj prirodi, preplivaju na drugu stranu, postaju “rođeni pobednici”. A gde ste vi?

foto: pixabay.com, tenor

Đurđevak slavi četvrti rođendan

Mon, 09 Mar 2020 22:21:40 GMT

Požuri, polako

Mon, 17 Feb 2020 16:04:14 GMT

Nedavno, prilikom razgovora sa komšijom, sa kojim se, više od dve decenije, razumem i sporim oko duhovnih i filozofskih tema, koji mi reče, između ostalog: „Požuri, polako“, onako i šaljivo ali i značajno, kako samo on to ume, sa ciljem kako bi mi skrenuo pažnju na važnost izgovorenog. Šaljivo i prihvatih uz kiselu spoznaju o važnosti dubine misli.

Navedenu poslovicu sam čuo više puta tokom svog života, ali sam je sada stvarno prvi put ČUO. Uglavnom sam reagovao na nju, verovatno kao i mnogi, kroz pošalicu jer se savetovane radnje potiru tj. suprotne su jedna drugoj pa na „prvu loptu“ poslovica zvuči nelogično i smešno, kao da ju je izjavio sam Alan Ford.

Ali…

Razumevanje ove, može se slobodno reći, vanvremenske poslovice, nas zapravo vraća nama samima. Za dalju analizu poslovicu ću razdvojiti.

Prva savetovana radnja nas, sa velikom pažnjom, podignutim kažiprstom i prizvukom grdnje, čak očinski, upozorava na nepobitnu činjenicu o večitoj propadljivosti i prolaznosti ljudskog života. Podseća nas na ograničeni broj uzdaha kao i izdaha, sve do onog konačnog. Skreće nam pažnju na ograničeni broj momenata bili oni „ahaa“ ili „o, ne“ ili nekih drugih. Skrenuće nam pažnju i na onu činjenicu – da će sve proći, bilo lepo ili ružno. Treba skrenuti pažnju i na zloupotrebu poslovice kada se onaj drugi deo namerno izostavljao i pružao kao lajtmotiv, a svoje otelotvorenje imao npr. devedesetih godina prošlog veka u urbanoj poslovici: „Živi brzo, umri mlad i budi lep leš“, jer se činilo uzaludno i kontraproduktivno težiti nekim vrednostima višeg reda pa se stvarao utisak da je „bolje“ iživeti se (ili iživljavati se nad sobom i drugima) i na taj način ispunuti svrhu svog postojanja bez većeg cilja od pukog zabavljanja.

„Požuri čoveče“, kao da nam neko šapuće i nastavlja: „kratkog si daha, a nisi slučajno ovde!“ Ali nije sve tako crno i sa depresivnim prizvukom.

Drugi deo (tj. kako da žurimo) pa skoro majčinski i sa blagim oprezom, upućuje nas na ključnu važnost kako zapravo živeti sa istinskim osećajem za suštinu života.

U tome kako zapravo živeti, a ne životariti i kako to postići, mogu nam pomoći, ni manje ni više, još nekoliko saveta iz istorije i jedna priča (od mnogih) iz Biblije.

Iznad ulaza u hram u Delfima (Grčka), posvećen Apolonu, stoji „Gnoti seauton“ (grčki – γνῶθι σεαυτόν) što se prevodi kao: “Upoznaj sebe” ili “Spoznaj samoga sebe”, a naporedo stoji i preporuka “Meden agan”, tj. “Ništa suviše, nađi meru”. Sasvim je jasno da čovek, od svog rođenja, upoznaje sebe, kao i svoje mogućnosti razvoja. Tokom svog odrastanja dolazi do jednog momenta koji je kao sa namerom u nama, do momenta zaboravljanja da se možemo i dalje razvijati. Često dolazi do prestanka brige o sebi i osećamo da se ne možemo više menjati i da smo takvi kakvim se vidimo – nepromenljivi. Živeći u takvoj zabludi, čovek sebe zaboravlja i usmerava se ka slici koju drugi imaju o njemu, onda svoju neprocenjivu energiju usmerava ka tome da zadovolji druge (u čemu, kao po pravilu izostaje ljubav), a sve to čini kako bi sebi bio podnošljiviji i kako bi bio prihvaćen od okruženja. Smeliji koji krenu putem samospoznaje nailaze na mnoge distorzije i težine nastavka razvoja, jer na tom putu, u stvari, susreću autentičnog sebe. Ovi “samopretraživači” koji su na tragu svoje duše mogu uočiti da približavanje svojoj autentičnosti ne donosi ništa spektakularno, jer je sve opisano proces u kome svoju dragocenu životnu energiju ne rasipaju na “mamce” već isključivo ka ličnim sposobnostima i talentima. Kada žive u skladu sa sobom tj. kada uočene sposobnosti i talente dalje razvijaju, osećaju usklađenost sa životom, a samim tim i zadovoljstvo.

U ovom delu dolazimo do priče iz Evanđelja po Mateju (25:14-30) u kojoj je izrečena Isusova alegorijska priča o gospodaru koji odlazi na put i slugama poverava novac, a po povratku traži dato. Jednom slugi dao je 10, drugom 5 a trećem 1 talanat (antička jedinica za masu). Po povratku samo treći sluga nije udvostručio dato nakon čega mu gospodar to i oduzima, prekoravajući ga zbog toga. Priča se tumači tako da je svim ljudima dat neki talenat i/ili sposobnost (nekome više, nekome manje) i ukoliko dozvolimo da oni u nama zakržljaju i zamru, (jer prema životnom zakonu – u čovekovom razvoju nema stagnacije, ili napreduje ili nazaduje tj. propada), postoji velika verovatnoća da ćemo živeti odnosno životariti uz osećaj nemira, potištenosti i promašenosti.

Tako, u Poslanici Rimljanima 12:6 stoji: “A imamo različite darove po blagodati koja nam je dana: ako proroštvo, neka bude po meri vere;”, 12-7 “Ako li službu, neka služi; ako je učitelj, neka uči;” 12-8 “Ako je tešitelj, neka teši; koji daje neka daje prosto; koji upravlja neka se brine; koji čini milost neka čini s dobrom voljom”, 12:9 “Ljubav da ne bude lažna. Mrzeći na zlo držite se dobra”, što u suštini ukazuje da radimo ono za šta smo rođeni i ako to budemo radili s ljubavlju, imaćemo osmišljen život, tj. naš život će “za nas” imati smisao.

Kako zapravo otkriti za šta smo rođeni (a da ne pretražujemo na Google-u)? Tokom psihoterapeutskog procesa, često se klijentima postavi pitanje: “Da ne morate više da radite i zarađujete, čime biste se bavili? “Šta bi vas ispunjavalo?” Ukoliko ste izdržali čitanje ovog teksta do ovog mesta, slobodno se zapitajte i dajte sebi vremena da odgovor dođe iznutra, bez “paljenja glave”. Ukoliko vam je duša poslala poruku i ukoliko ste uspeli da je “sinujete”, zapitajte se kako biste se osećali da to zapravo i radite. Ako vam se pojavi osećaj sreće, zadovoljstva, ispunjenosti i mira, pa…. ”ta-daaaa”, na dobrom ste tragu. A ako vam se pojavi osećaj da ćete biti bitni, uspešni, “veliki”, moćni i slično, onda ste u pogrešnom vozu, jer pogrešna ambicioznost vodi još goroj propasti, jer ste otvorili vrata gordosti (e ovo već možete da google-ate ili zakažite seansu pa da zajedničkim snagama rešimo pošast).

Da se polako vratimo na suštinu, jer nemamo mnogo vremena. Ukoliko bi poslovicu prema analizi proširili, ona bi glasila otprilike ovako: Slušaj čoveče, s obzirom da ćeš živeti nekih 60, 70, 80 godina i da ćeš se dosta mučiti, požuri, pokušaj da se osvrneš na sebe i one stvari koje voliš da radiš ili da radiš one stvari gde sebe voliš kada ih radiš i usmeri se da ovladaš svim onim veštinama kako bi taj posao radio najbolje i što je najvažnije, radi ih sa ljubavlju, polako i sa merom što će ti ujedno i osmisliti život. Uf! Nije ni čudo što se međ’ narodom zadržala ona kraća varijanta.

Sada kada znate sve, hrabro napred… i festina lente, što bi rekle babe na latinskom.

Autor teksta Nikola Savić

foto: shutterstock.com