… by Ivana A.

Nalik njoj

Sat, 26 Dec 2020 04:08:52 GMT

Tražio sam ženu sličnu njoj
U pokretima ruku kojima kao da odmahuje životu:
Čekace me, ne žurim nigde
Sad sam tu, sad je važno

Tražio sam je u hodu što odzvanja
mokrim asvaltom,
ljulja grane i zanosi
Svaki drugi bio je topot divljih konja
Samo njen ličio je na jesenju kišu
melanholično sam ostao zarobljen u njoj

Tražio sam smeh sličan njenom
koji budi ptice usnule na grani
Tražio reči koje uzneseno polove ka nebu
Tražio usne koje ljube meko i toplo
Tražio sam dah na koži što miriše na vino i med

Prošle su godine
Prolazile su žene razne oko mene
Svaka je imala nešto
Jednu mrvu,
Jedan ton
Ten, hod, obrvu
Al’ nijedna nije bila nalaik njoj

Možda spava – Vladislav Petković Dis

Wed, 16 Sep 2020 21:49:16 GMT

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice ne znam kakvo,možda dečije,
Staru pesmu,stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene;
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih:
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad;

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Kad se dogodi pesma

Tue, 15 Sep 2020 21:15:39 GMT

Ti si prva jutarnja kafa što se pije svim čulima,
Ti si prvi dim cigarete,
uvučem li te nikada više neću biti ista
Ti si prvi sneg u decembru,
radost i smeh,
što se topi na blatnjavom drumu
Ti se jaka letnja kiša, koja odnosi žegu,
pa danima posle gledam velike bare u kojima se preliva duga

Nedostaješ
Danas
Sutra
Godinama

Nedostaješ mojim dlanovima
Nedostaješ očima
Nedostaješ u šumovima, lakim notama
Nedostaješ kao ukus mojim zalogajima
Kao eho mom glasu
Kao vidik u mom pogledu
Kao muzika mom telu

Prolaze dani,
Meseci,
godine

Navikla sam um da peva dok zora sviće
Navikla sam oči da se smeju prolaznicima
Navikla sam ruke da hvataju svice
Navikla sam se da zivim bez tebe

Al’ ljubav nije navika.

Veličanstvena pesma

Fri, 14 Aug 2020 21:17:18 GMT

Tiho, nežno
kao leptir
koračam kroz bolna sećanja
Ne želim da budim bol, samo ljubav
negde zavučenu u uglovima prošlosti
razmazanu po slikama kao ruž posle poljupca
Prilazim stvarima,
dodirujem prstima naše dodire
Uzimam hranu
kao što smo mi uzimali život
slasno i odvažno.

Današnji dan je počeo sapeto,
Prolaznost vremena me udara kao vetar u krošnje drveća,
šuste mi misli,
Kradem trenutke sadašnjosti
da u njima oživim sreću onih dana
u kojima smo se smejali od ranog jutra
sopstvenim bosim nogama
Kad zatvorim oči još uvek vidim sebe gde vozim beskonačne krugove
na bajsu oko zgrade,
šapucem vetru svoje velike snove,
mrzim svoje blesave mlade godine
jer samo mi par njih fali da budem sama i svoja.

Danas me neka tuga obuzima
sve moje godine sakupljene
ne mogu mi vratiti snove,
Ne mogu da verujem da ćemo ikada biti
opet sami i svoji
Nedodirljivi, veličanstveni i jedinstveni,
Slobodni.

Sekund za tebe

Tue, 21 Jul 2020 10:45:48 GMT

Pogledaj svoje lice dok sanja,
pronadji dete koje si bila,
Pogledaj u snove svoje,
pronadji sebe kakva bi bila da si raširila krila
Pogledaj lik svoj u ogledalu lažnom
videćeš ono što drugi vide
Malo Nas u danu jednom ima
te sekund ovaj bitan je postao
da seti nas ko smo i dokle došli smo
Zaboraviti nemoj
Seti se sebe sekund jedan
u danu ludom
da na putu svoja ostaneš dugom

VOLEO SAM JEDNU VANJU

Mon, 23 Mar 2020 06:13:03 GMT

Poznavao sam jednu Vanju
Imala je oči crne kao gorsko jezero okupano suncem,
ruke tanke, bele,
nemirne poput kose na vetru

Imala je neku tajnu u očima,
U načinu na koji hoda i zastajkuje
Osluškuje svet oko sebe
tražeći neke skrivena puteve
Gledala je kao da gleda kroz prozor
direktno u svet bez granica
daleko iznad nas

Poznavao sam je
Iako je nikada stvarno nisam upoznao.
Gledao sam je često kako prolazi svojim odvažnim korakom
Slušao sam njene duge monologe o samo njoj važnim temama
Slušao sam je otvorenih usta,
sav važan, trudeći se da ne ispadnem glup i neuk,
ponekad bi ubacio neku šalu
Tek da čujem kako se smeje

Ah, kako je samo umela da se smeje
nekako glasno i nežno istovremeno
Vazduh je treperio od tog smeha
Kao kad gudalo krene da struže po struni neke stare violine
Opojno, tužno i mistično

Dugo sam ležao noću, posmatrao
kako se ulična svetiljka igra sa mesecom
prisećao se nekih njenih pokreta i rečenica
smišljao razloge da joj sutradan priđem
makar da osetim miris njene kože

Nikada nisam uspeo da je upoznam
Al sam naučio da je volim
Nekako spontano
Kao što se voli dom ili muzika
Kao što se voli hrana
Voleo sam je.
Znam da jesam,
Iako ćeš ti reći da to nije bila ljubav,
za mene je ona bila sve

Voleo sam jednu Vanju
Nekada davno
A možda je i sad volim ponekad
u noćima kad svetlost svetiljke zapleše sa mesecom
Ispod mog prozora
uz zvuke stare violine,
koja tužno podseća na nju

…Ivana A.

Prvi čin – Kralj pada

Fri, 20 Mar 2020 18:09:33 GMT

Kako život sad izgleda drugačije
kada ga gledamo kroz prozor
koji smemo samo da odškrinemo
i pustimo zrak sunca da padne na naš
izbrazdan dlan.

Kako zivot deluje značajnije kada
stojimo u mestu
i pitamo se da li naš put ima pravac i cilj,
kako nam svet deluje sablasno dalek i lažan,
a taj naš mali život nekako snažan i važan.

Zašto je čovek dosledan samo u sopstvenom uništenju?
Kad ničeg više nema što ga može opčiniti
kad se svetlost pretvori u tamu,
a lepota nestane u ljudskom smradu
tek tad strah od smrti
odmrzne uspalu dušu
i pokrene želju
i pokene snagu.

Čovek je samo tragičan pion
u velikoj igri planete,
Veliki Kralj pada
od malog gada.

Pogled u dvorište

Sat, 14 Mar 2020 05:29:59 GMT

Naviru mi reči koje sam već izgovorila

Naviru mi slike koje sam već doživela

Pogled mi je bled i iskorišćen

Tražim neki novi zvuk u svim odslušanim tonovima

Tražim neki novi stih u otpevanim strofama

Sama sam sobom,

Sama sa tobom,

Zaglavljena negde između redova

Zaglavljena negde u nekom crnilu vremena.

Otvaram prozor

Neko prohladno jutro

osećam brezinu koru pod prstima

Svež miris ljiljana

miris opranog veša što vijori se na vetru

Sanjivi pogled

Ranjivi pokret

Sreća cvrkuće u pozadini

Da li je to dobar znak,

neki znak za nas?

Zauvek

Tue, 25 Feb 2020 05:16:46 GMT

Kao kap na dlanu,

kao list na vetru,

kao kašika meda,

kao trepavica koju oduvaš u vetar,

kao gutljaj vode žednom,

kao slamka spasa,

kao trun u oku,

kao želja,

kao otrov u krvi,

kao sjaj u oku,
Gordost
Samoća.

Svetlo i tama
Ljubav i mržnja
U nama
Slabost nas slama.

Bila je jesen

Fri, 22 Nov 2019 17:07:07 GMT

Bila je jesen,
lišće je šuštalo pod našim koracima
u harmoniji sa vetrom,
koji je zviždao neku setnu melodiju
kada si plakao na mojim grudima
molio me da ti oprostim sebičnost i strah,
ne ostavim te samog u ovom mračnom i hladnom svetu
gde svi nesto čekaju i svi nešto traže od nas.
Bila sam ohola, sama sebi dovoljna
Ljubav je bila samo zabava.

Bila je jesen mirisalo je kestenje dok smo koračali,
neka violina je svirala u pozadini
dok je žena dubokog glasa pevala
samo nama:
da živimo kao što volimo
da volimo kao što želimo
da želimo kao da se molimo
za svoj spas

Jesen
Svaka jesen je posle bila kriva,
za moja otpala krila,
za moju slomljenu volju,
za moju plavetnu boju,
za moju hladnu samoću,
za moju gorku reč.

Jesen
Opet je jesen u meni,
ogoljena stojim u svoj svojoj boli,
prelivam se prezirom i stidom,
utapam se sećanjima na nas,
gorim u paklu sujetne klinke,
što nije znala minute da broji
u noći koja se sliva ko med od ponoći
dok samoća kaplje kap po kap

Jedan sasvim neobičan dan

Mon, 04 Nov 2019 04:55:22 GMT

Prema statistici ova prica je najčitanija na mom blogu

... by Ivana A.

Ustao sam tog dana sa nekim čudnim osećajem da sam nešto važno zaboravio. Ispitavao sam svoju memoriju, šta bi to moglo biti: nisam imao nikakav sastanak, nije bio nikome rođendan, obukao sam čiste gaće, čarape mi nisu bile rasparene. Hm, OK, mislim da tripujem, sve je valjda u redu. U trenutku kada sam kretao napolje da prošetam mog starog dobrog Dragoljuba, jednog ofucanog, mešanca koga sam voleo, teško mi je da priznam ali više od nekih ukućana, zazvonio je telefon.

-Gde si matori?

-Zorane, otkud ti?

Zorana nisam ni video ni čuo čini mi se jedno dve godine, bili smo nerazvojni u vojsci, spasavali smo jedan drugog od samoubistva dosadom, bio je malo psihotičan, ali ektremno zabavan, Pokazao se kao jedan od onih pravih nevernika- prijatelja, koji zovu samo kad im trebaš, ali su tako neodoljivo harizmatični da umeju uvek da te nateraju da se odazoveš. Već sam počeo da se…

View original post 1.574 more words

Ono što ostaje

Sat, 26 Oct 2019 02:34:26 GMT

Promena dolazi neprimetno
Kao kad se jesen podvuče letu ispod skuta
pa krene za hladi jutra i ocrtava prozore maglenom tajnom.

Promena dolazi bez najave,
ponekad je ugledam u nekom umornom danu,
koji nikako da ode,
tek jednog dana stojim sama zagledana u svoje oči
pogled moj,

isti onaj koji me je gledao ispod šiške,
sanjiv i radoznao,

pogled deteta i žene,
pogled bezobzirne mladosti,

vreo i hrabar,
oštar, a opet nevin i čist.

Ništa se ne vidi u tom oku,
ne vide se pređena prostranastva,
ne vidi se pretrpljen bol, niti pognuti hod,
ne vide se izgubljene iluzije, odbačeni snovi,
prevaziđeni strahovi, ismejane slabosti.

Promena je blaga kao miholjsko leto

koje najavljuje oštru zimu.

Često pokusavam da uhvatim te nijanse u hodu,

držanju , načinu na koji se smejem,

al’ više to liči na skupljanje grančica za potpalu

u vetrovito zimsko jutro
Prava promena je kao lava
ključa duboko u meni,
pritiska grudnu kost,
nadolazi kao plima,
osećam je u grlu kao krupan zalogaj loše sažvakane hrane.

Promena je neminovna
često zastrašujuća, ali dobra.

Volim kad leto počinje da se skida kao dama posle bala,
svlači sa sebe šminku,
spira znoj i prašinu vrelog zlatnog doba.

Oblačim svoje udobne čarape,
uzumam toplu kafu u ruke zagrevam prste i hladan nos,
udubljujem se u rečenice neke nove knjige.

Volim što mogu da biram da budem onakva kakva sam oduvek i bila
nešto uvek ostaje
nepromenjivo i isto.

Pesma ljubavna

Thu, 03 Oct 2019 03:44:54 GMT

Shawna Erback – Love song sa Pinterest-a

Htela sam da pišem pesmu ljubavnu

Al’ duša moja teška je a krila su mi lomljiva

Ljubav je moja magija

Moja svetlost i moja vizija

Moj cilj i moj dar

Ljubav je ono od čega sam stvorena

Ljubav i bol

Kao dve strane istoga lica

Htela bih da pišem o tvojim očima

Iz kojih vatra izbija

I o tvojim snažnim rukama koje ko grančicu drže me

A slomit’ je mogu jednim nespretnim pokretom

Htela bih da pišem o svim mojim čulima

koja u horu pevaju noćas dok neka muzika otrovna svira

Htela bih da pesmu ovu ponavljam svaku noć pre spavanja

kako bih pred zoru usnula i dan ne videla

ostala tako zauvek u zagrljaju tvom

Ali ti nemaš ruke dovoljno snažne

nit’ misli dovoljno jasne

nit’ hrabro srce da čuva me

Htela sam da pišem pesmu ljubavnu

Ali o ljubavi ne znam da pišem

Tišina praznine

Fri, 05 Jul 2019 04:33:49 GMT

Černobil (Pinterest)

Ponekad su dani potpuno prazni

suvi kao stari papir

ljubavnog pisma,

ponekad u te prazne dane ne mogu ugurati

sve svoje želje,

kao da ih praznina ne želi,

iznutra praznina, a spolja vrelina.

Vrela je ova noć u kojoj te sanjam

i čekam tvoju odvažnu senku

iz dubine svesti,

vreli su dani zagnojeni od ugriza

prošlih nedovršenih ljubavi.

Često odem do reke

gledam u vodu

u nadi da neću videti samo svoj lelujavi lik

samotan na mostu,

u nadi da će moje nedovršene priče

otploviti negde daleko

u neke krajeve u koje nisam umela da odem.

Pitam se ponekad

da sam nekad davno otišla sa tobom

da li bi postojala ova praznina,

da li bi postojalo nešto između neba i zemlje,

nešto samo moje,

nešto što može da stane na moj dlan

prazan, znojav i vreo,

možda bi stala cela jedna priča između korica ove knjige,

koju nosam sa sobom kao jedino svedočanstvo mog postojanja

poput otiska šake na staklu prozora

u hladno zimsko jutro.

Proćiće i ovaj dan ispunjen samotnom tišinom

gluvi prazan pomalo uplašen dan

doćiće neki drugi

sasvim novi, ispunjen zvucima

igrom, sočnim zalogajima i toplim dodirima

novi dan bez nas

novi dan za mene

Ptice slomljenih krila

Tue, 25 Jun 2019 18:46:24 GMT

Kako smo nekad voleli život
silno,
nezasito,
a lako.

Išli smo brzo, smejali se glasno,
svađali se strasno,
branili smo veru u nešto,
nešto veliko i
samo nama važno.

Svaki dan bio je bitan
jer naša je reč imala težinu
olovne paljbe i topovskih plotuna
naša je reč imala moć
da menja planetu.

Mnogo smo sanjali,
mnogo smo želeli,
nismo više bili deca
bili smo veliki ljudi.

Umeli smo da letimo
jer smo imali krila
satkana od nevinosti, mladosti i lepote.

U stisnutoj šaci držali smo zemlju
tako čvrsto da je od nje ostala samo jedna mala grudva
jedan okamenjen grumen
što liči na zlato,
nikome to nije vredno
nikome drugom
sem eto nama.

Mnogi su otišli

ali su neki i ostali

Sve je isto
ista borba
ista beda
ista nejaka reč i privid slobode
isti ljudi
isti snovi
iste reči koje odjekuju
isprazno hodnicima prošlosti
isti mi
samo slomljenih krila.