Jednom sam prošao ispod oblaka punog suza tvojih
osetio sam svu tugu sveta,
strah, samoću, besciljnost života.

Jednom sam prošao ispod duge
osetio sve njene boje,
boje zemlje i neba i tvog bića.

Jednom sam prošao ispod mosta
što spaja razdvojene svetove,
svaki korak težak je bio
ko da nosi veliko kamenje prošlosti i okasnele mudrosti.

Možda sam otišao predaleko u priči našoj
pa nisam umeo da se vratim na njen početak,
lutao sam kroz nedovršene razgovore i
potrošene emocije
Jednog dana ugledao sam vrata i pomislio:

• Vreme je za novo putovanje.
  Prešao sam prag doma
  i od tada samo pratim onaj oblak pun suza
  u nadi da ce izaći sunce i
  da ću ponovo pronaći sve one boje,
  što sam pogubio usput putujući sam.

Nisam znao tada
da boje postoje samo dok sanjas i stvaraš
dok voliš.

Moje boje izgledele su na prašnjavom drumu
čekajući novu ljubav, novu sreću
ja sam ostao sasvim sam.

Samoća samo jednu boju ima,
sivu maglinu svakodnevnog postojanja
u kojoj vreme ne teče,
u kojoj sve stoji kao smrdljiva bara.

Sećam se da sam jednom prošao ispod duge
osetio svetlost u sebi
ta svetlost bila si ti,
ja to tada nisam znao.

Pinterest

Tražio sam ženu sličnu njoj
U pokretima ruku kojima kao da odmahuje životu:
Čekace me, ne žurim nigde
Sad sam tu, sad je važno

Tražio sam je u hodu što odzvanja
mokrim asvaltom,
ljulja grane i zanosi
Svaki drugi bio je topot divljih konja
Samo njen ličio je na jesenju kišu
melanholično sam ostao zarobljen u njoj

Tražio sam smeh sličan njenom
koji budi ptice usnule na grani
Tražio reči koje uzneseno polove ka nebu
Tražio usne koje ljube meko i toplo
Tražio sam dah na koži što miriše na vino i med

Prošle su godine
Prolazile su žene razne oko mene
Svaka je imala nešto
Jednu mrvu,
Jedan ton
Ten, hod, obrvu
Al’ nijedna nije bila nalaik njoj

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice ne znam kakvo,možda dečije,
Staru pesmu,stare zvezde, neki stari dan,
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene;
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih:
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam.
Ja sad slutim za te oči da su baš one
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu da me vide šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad;

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas,
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Ti si prva jutarnja kafa što se pije svim čulima,
Ti si prvi dim cigarete,
uvučem li te nikada više neću biti ista
Ti si prvi sneg u decembru,
radost i smeh,
što se topi na blatnjavom drumu
Ti se jaka letnja kiša, koja odnosi žegu,
pa danima posle gledam velike bare u kojima se preliva duga

Nedostaješ
Danas
Sutra
Godinama

Nedostaješ mojim dlanovima
Nedostaješ očima
Nedostaješ u šumovima, lakim notama
Nedostaješ kao ukus mojim zalogajima
Kao eho mom glasu
Kao vidik u mom pogledu
Kao muzika mom telu

Prolaze dani,
Meseci,
godine

Navikla sam um da peva dok zora sviće
Navikla sam oči da se smeju prolaznicima
Navikla sam ruke da hvataju svice
Navikla sam se da zivim bez tebe

Al’ ljubav nije navika.

Tiho, nežno
kao leptir
koračam kroz bolna sećanja
Ne želim da budim bol, samo ljubav
negde zavučenu u uglovima prošlosti
razmazanu po slikama kao ruž posle poljupca
Prilazim stvarima,
dodirujem prstima naše dodire
Uzimam hranu
kao što smo mi uzimali život
slasno i odvažno.

Današnji dan je počeo sapeto,
Prolaznost vremena me udara kao vetar u krošnje drveća,
šuste mi misli,
Kradem trenutke sadašnjosti
da u njima oživim sreću onih dana
u kojima smo se smejali od ranog jutra
sopstvenim bosim nogama
Kad zatvorim oči još uvek vidim sebe gde vozim beskonačne krugove
na bajsu oko zgrade,
šapucem vetru svoje velike snove,
mrzim svoje blesave mlade godine
jer samo mi par njih fali da budem sama i svoja.

Danas me neka tuga obuzima
sve moje godine sakupljene
ne mogu mi vratiti snove,
Ne mogu da verujem da ćemo ikada biti
opet sami i svoji
Nedodirljivi, veličanstveni i jedinstveni,
Slobodni.

Pogledaj svoje lice dok sanja,
pronadji dete koje si bila,
Pogledaj u snove svoje,
pronadji sebe kakva bi bila da si raširila krila
Pogledaj lik svoj u ogledalu lažnom
videćeš ono što drugi vide
Malo Nas u danu jednom ima
te sekund ovaj bitan je postao
da seti nas ko smo i dokle došli smo
Zaboraviti nemoj
Seti se sebe sekund jedan
u danu ludom
da na putu svoja ostaneš dugom

Kako život sad izgleda drugačije
kada ga gledamo kroz prozor
koji smemo samo da odškrinemo
i pustimo zrak sunca da padne na naš
izbrazdan dlan.

Kako zivot deluje značajnije kada
stojimo u mestu
i pitamo se da li naš put ima pravac i cilj,
kako nam svet deluje sablasno dalek i lažan,
a taj naš mali život nekako snažan i važan.

Zašto je čovek dosledan samo u sopstvenom uništenju?
Kad ničeg više nema što ga može opčiniti
kad se svetlost pretvori u tamu,
a lepota nestane u ljudskom smradu
tek tad strah od smrti
odmrzne uspalu dušu
i pokrene želju
i pokene snagu.

Čovek je samo tragičan pion
u velikoj igri planete,
Veliki Kralj pada
od malog gada.

Kao kap na dlanu,

kao list na vetru,

kao kašika meda,

kao trepavica koju oduvaš u vetar,

kao gutljaj vode žednom,

kao slamka spasa,

kao trun u oku,

kao želja,

kao otrov u krvi,

kao sjaj u oku,
Gordost
Samoća.

Svetlo i tama
Ljubav i mržnja
U nama
Slabost nas slama.

Bila je jesen,
lišće je šuštalo pod našim koracima
u harmoniji sa vetrom,
koji je zviždao neku setnu melodiju
kada si plakao na mojim grudima
molio me da ti oprostim sebičnost i strah,
ne ostavim te samog u ovom mračnom i hladnom svetu
gde svi nesto čekaju i svi nešto traže od nas.
Bila sam ohola, sama sebi dovoljna
Ljubav je bila samo zabava.

Bila je jesen mirisalo je kestenje dok smo koračali,
neka violina je svirala u pozadini
dok je žena dubokog glasa pevala
samo nama:
da živimo kao što volimo
da volimo kao što želimo
da želimo kao da se molimo
za svoj spas

Jesen
Svaka jesen je posle bila kriva,
za moja otpala krila,
za moju slomljenu volju,
za moju plavetnu boju,
za moju hladnu samoću,
za moju gorku reč.

Jesen
Opet je jesen u meni,
ogoljena stojim u svoj svojoj boli,
prelivam se prezirom i stidom,
utapam se sećanjima na nas,
gorim u paklu sujetne klinke,
što nije znala minute da broji
u noći koja se sliva ko med od ponoći
dok samoća kaplje kap po kap