Čekali su, čekali i najzad su dočekali. Već dvadesetak godina poraženi srpski čemernici ližu svoje rane, ne mogu da prežale što im nije uspelo stvaranje proširene Srbije, sede po svojim mentalnim budžacima i nadaju se da će se međunarodne okolnosti promeniti, zagledani u daleki, ali ruskokolonaškom srcu bliski Kremlj i uzdaju se u ruskog hazjajina. Krenuće Putin protiv zlog Zapada koji nam nije dozvolio da istrebimo i satremo razne lažne nacije koje je srbožder Tito izmislio, udariće ruska sila na zlikovce koji stalno blebeću o nekakvim ljudskim pravima i slobodama, umesto da nađu prvog psihopatu raspoloženog da gospodari robljem i da mu se bespogovorno pokore.

Tiranin te gazi i ponižava, a ti uživaš – ima li veće sreće u ovoj dolini plača? U tragovima koje ostavljaju njegove cokule ima sasvim dovoljno mesta za život dostojan mužika. Šta je više čoveku potrebno? Povremeno ti dopusti da prikolješ i opljačkaš nekog slabijeg od sebe u sklopu kakvog vojnog pohoda, čisto da se ratosiljaš nagomilanih frustracija. I još ti obezbedi opravdanje pokolja i ispoljavanja zverskih poriva, oslobodi te mrske odgovornosti, utuvi ti u mahnitu glavu ideju višeg cilja, pa tu papazjaniju nazove duhovnošću, slobodarstvom, pravoslavljem, borbom protiv civilizacije novca i sličnim zvučnim banalnostima. Divota alternativnog načina života.

Treći svetski rat, srpska šansa

Stotine, ako ne i hiljade tekstova ispisali su ovdašnji putinoidi o tome kako čekaju ruskog cara da zavojšti na zapadnog antihrista, pa da konačno završimo posao koji smo započeli 1991. godine, da oslobodimo srpske zemlje, zaokružimo srpsku teritoriju i obnovimo Dušanovo carstvo. U toj nadi nije ih remetila sitnorealistička činjenica da su Rusija i NATO nuklearne sile, te kako postoji malecna mogućnost da bi njihov sukob bio i kraj sveta. Šta se naših geopolitičkih mahera tiču te sitnice? Važno je da stvorimo Veliku Srbiju, pa makar pet minuta posle njenog stvaranja cela planeta, uključujući i sve Srbe u jednoj državi, nestala u oblaku radioaktivne prašine.

Prizivanje trećeg svetskog rata jedno vreme je bila omiljena ruskokolonaška disciplina. Pre šest godina Emir Kusturica je najavio da će treći svetski rat početi napadom Amerike na rusku televiziju Russia Today. Šta ga briga? U slučaju nekog većeg vojnog sukoba, on može samo da avanzuje, kao lojalni podanik kremaljskog gorštaka. Na primer, da postane glavni reditelj Centralnog akademskog pozorišta Ruske vojske na poziv Sergeja Šojgua, ruskog ministra odbrane i agresije na nezavisne zemlje. Istorijski ekvivalent tome bi bio da je neko postao glavni reditelj Vermahtovog pozorišta 1. septembra 1939. godine, na poziv Vilhelma Kajtela.

Nije ni čudo što SMB-reditelj ovih dana izjavljuje: “Rusija nije bombardovala Kijev, nikoga nije bombardovala”. Mogao bi da skokne do Kijeva i objasni to Kijevljanima koje ruska soldateska već danima zasipa bombama i granatama. Ne mora svima, dovoljno je da svoju verziju događaja iznese onom mrtvom detetu što je ležalo u dečjoj onkološkoj klinici, gde ga je pronašla ruska bomba. Valjda Putin pokušava da dokaže da je on mnogo gora pošast od malignih bolesti, i odlično mu ide.

Srpsko nacionalno pitanje: Koji nam je đavo?

I mnogi drugi Kusturičini saborci su proteklih godina najavljivali predstojeći globalni vojni sukob. Recimo, njegov kolega iz benda Non smoking orchestra s kojim je u duetu pevao čuvene rebelske stihove: “Ko ne voli Dabić Rašu, popušio kitu našu”. Retorički se zapitala osoba koja se predstavlja kao Nele Karajlić: “Šta nama može treći svetski rat kada smo preživeli apokalipsu devedesetih?” Pitanje uopšte nije na mestu, jer Nele Karajlić iz Zabranjenog pušenja i “Nadrealista” nije preživeo devedesete, preživeo je samo građanin Nenad Janković.

Izvesni Dragan Milašinović, borac protiv promene srpske svesti, lepo je sve objasnio u tekstu “Srpsko nacionalno pitanje i treći svetski rat”. Sprema se rat Rusije i Zapada, Srbi treba da se svrstaju na pravu, rusku stranu, jer će se po okončanju rata, čim Putin pokori ceo svet, stvoriti prilika da se “preispita srpsko nacionalno pitanje”. Doduše, uz jedan mali uslov – da rat “ne preraste u nuklearni sukob”. A što bi sukob nuklearnih sila prerastao u nuklearni rat? Ko bi to mogao i da pomisli? Nije to ni toliko bitno, važno je samo da se uspostavi novi svetski poredak sa Rusijom kao gospodarom planete, po cenu koje stotine miliona mrtvih, pa da mi najzad nađemo tačan odgovor na to prokleto pitanje, vratimo Kosovo i pripojimo Srbiji Crnu Goru, BiH, bar pola Hrvatske, Makedoniju i još neke delove komšiluka koji su tradicionalno srpski. Nijedna cena nije preskupa zarad odgovora na srpsko nacionalno pitanje koje zapravo glasi: Koji nam je đavo?

Kad je Rusija 2014. godine otcepila Krim i stvorila paradržavne tvorevine na tlu Ukrajine, naši ruskokolonaši su se ponadali da je konačno došlo do žuđene istorijske prekretnice. Pravoslavni publicista, predsednik Političkog saveta Dveri Vladimir Dimitrijević tada je u pregledu pravoslavnih proroštava o trećem svetskom ratu napisao: “Od rata koji se sad vodi u Novorusiji i u blizini Krima zavisi budućnost čitavog pravoslavnog sveta, kome hoće da nametnu vlast antihrista”. Ideja nije njegova, već je preuzeta od Putinovog ideologa Aleksandra Dugina, čije tekstove redovno prevode i objavljuju ovdašnji portali okrenuti ka Trećem Rimu.

‘S nama je Bog, shvatite, inoverni i pokorite se!’

Nakon ruskog upada u Ukrajinu 2014. godine, Nova srpska politička misao objavila je Duginov tekst “Đavo je uvek bio jak na Zapadu, zato je bitka za Ukrajinu Sveti rat” u kojem su izloženi osnovni dogmati ideologije koju i danas Putin sprovodi u delo avionima, bombama, oklopnim vozilima, tenkovima i bojevom municijom. Tekst je objavio urednik NSPM-a Đorđe Vukadinović, veliki opozicionar ovdašnji, koji se jedno vreme lažno predstavljao kao Vlah, pokušavajući da uđe u Narodnu skupštinu kao poslanik manjinske vlaške partije. Naravno, ne iz nekog koristoljublja, gde bi naši poklonici duhovnosti gledali na ovozemaljske interese, već iz principa poznatog pod imenom “opće grebanje za životni prostor, opći grabež za titule”. Ili: “ključevi vlasti ispod maske na zidu, impozantna golet na smetlištu”.

U narečenom tekstu Dugin je lepo sve objasnio, samo izgleda da to slabo ko čita, pogotovo na zapadu. Suština je u sledećem: “Ako mi, Rusi, verujemo u Hrista, u Crkvu, u Boga i Promisao, onda treba da verujemo i u naš narod i njegovu istorijsku misiju i u našu Državu. Jedno bez drugog nije istinsko. Zato borba za rusko načelo jeste religijska bitka. Mi smo srž Pravoslavlja. Mi smo ruska pravoslavna saborna, katolična Ličnost, Crkva, narod, država. A ko je neprijatelj Hrista? Đavo, antihrist, satana. Jesu li ovo metafore? Za neverujućeg – jesu metafore. Za verujućeg – verodostojna i iskustvom potvrđena istina. Dakle, rusku bogonosnost treba bukvalno razumeti. ‘S nama je Bog, shvatite, inoverni i pokorite se, jer s nama je Bog’. To je o Rusima! O našoj Crkvi, Narodu, Državi. O našem Caru ili o našem vođi. A protiv nas je – đavo. Ne metaforički, nego konkretni. Ko je protiv nas, Putina i Rusije? Vašington, Evropska unija, Evromajdan. Dakle, to i jeste đavo. Ne figurativno. Sam đavo. Običan i drevni. Kakav i jeste.”

Ukratko, ruski narod je narod bogonosac, božji i nebeski narod, i to najbukvalnije, prema tome – Rusi su viša bića. Svi ostali narodi na svetu treba njima da se pokore i da postanu Putinovi robovi, što bi se reklo u carskoj Rusiji – mužici. SAD, Evropska unija, Ukrajina – nisu samo politički protivnici, neistomišljenici, ljudi koji žele drugačiji način života i ne vide ispunjenu egzistenciju u tome da ih gazi čizma ruskog tiranina. Ne, oni su sam đavo, satana, knez ovog sveta, demoni. A šta drugo i mogu da budu, ako je Rusija izjednačena sa Hristom?

Sveti rat protiv đavolske horde

Dugin je tu vrlo eksplicitan: “Zato finalna bitka Rusije tek sad počinje. Sve prethodno bio je uvod, istorijski preludijum za sadašnji trenutak. Tek sada je sve stavljeno na kocku. Ne samo naša sudbina, nego i sudbina Duha. Bitka za Ukrajinu – nije politika, čak ni geopolitika. To je – Sveti rat. Rat Kraja Istorije. On se istog časa vodi na svim nivoima, ali je njegova suština – završni sudar sila svetlosti i tame. Rusi su nosioci Hrista, Sina Božjeg, Svetlosti. Njihovi protivnicu su đavolske horde”.

Ko god je protiv Rusa, odnosno ruskog samodržavlja i tiranije oličenih u Putinu – taj je demon i pripadnik đavolske horde. A pošto nije čovek, nego sam satana – takvog možeš mirno priklati, granatirati, izbrisati sa lica zemlje. Zato deca u onom ukrajinskom vrtiću što su ga granatirale ruske snage zapravo i nisu deca, nego demonski nakot. Po logici koju izlaže Dugin, a kojom se rukovodi Putin – ubistvo ukrajinske dece nije zločin, kao ni ubistvo bilo kog Ukrajinca. Sudbina Duha je važnija od bezvrednih života neke tamo dečice. Ili bilo kog Evropljanina, Amerikanca, zapravo bilo kog čoveka na svetu koji ne priznaje Putinovu božansku vlast.

U članove đavolske horde spadaju i oni Rusi koji su u opoziciji, koji se protive ratu, koji se bore protiv Putinove tiranije. Pošto je na kocki sudbina Duha, prebijanje i hapšenje ovih nepokornih, zabludelih Rusa je opravdano, kao i ubijanje novinara, trovanje protivnika, utamničenje onih koji bi da misle svojom glavom, zatvaranje buntovnika u radne logore. Jer se oni ne bune protiv jedne politike ili diktature, već protiv božanskog mesije na zemlji, ruskog samodršca Putina, a samim tim i protiv Boga. Prema najavi Dmitrija Medvedeva, Rusija će ponovo uvesti smrtnu kaznu, što će automatski olakšati borbu protiv opozicionara, kritičara, intelektualaca, umetnika i nepokornih građana. Pardon, protiv antihrista.

Doktrina o rasnoj superiornosti

Dugin je u kratkim crtama zapravo izneo rusku verziju nacističke doktrine o rasnoj superiornosti. Umesto arijevske rase imamo božanski ruski narod i njegovog od Boga izabranog vođu, svi ostali su inferiorne đavolove sluge ili otelotvorenje princa tame lično. Kao što su Rozenberg, Hitler i ostali nacisti propovedali da Nemcima pripada vlast nad čitavim svetom, jer pripadaju višoj rasi, tako Dugin i njegova ekipa propovedaju da Rusima pripada vlast nad ostatkom čovečanstva, jer su oni narod bogonosac, srž pravoslavlja, Hristova vojska. “S nama je Bog, shvatite, inoverni i pokorite se, jer s nama je Bog” – tako glasi poruka ruskog rasizma svim ostalim ljudskim bićima.

Duginove teorije su čak radikalnije od tipičnog rasizma. Nacisti su, na primer, Slovenima dozvoljavali pravo na postojanje, doduše pošto ih desetkuju i svedu na nemačko nepismeno roblje koje će rmbačiti do smrti za višu rasu, ali nisu planirali baš kompletno istrebljenje. Dugin odlazi korak dalje. Ono što su za naciste bili Jevreji, to su za Dugina svi narodi na Zapadu. I zato ne bi bila neka šteta da budu istrebljeni, naprotiv, to bi iz njegove vizure bila pobeda svetla nad tamom i Boga nad đavolom.

Nešto od ovih ideja moglo se čuti i u Putinovim govorima ovih dana. Nepriznavanje postojanja Ukrajinaca, odricanje prava da Ukrajina bude država, sudbina ruskog roblja koju je Ukrajincima namenio Putin – sve su to odjeci specifične verzije ruskog rasizma koju zagovara Dugin, poznat i kao „Putinov mozak“. Nije ni čudo što ovdašnji nacionalisti obožavaju Putina, jer plediraju za potpuno isti tretman Bošnjaka, Crnogoraca i Makedonaca, tih nacija koje je izmislio Tito, baš kao što je Ukrajince izmislio Lenjin.

Narod-bogonosac ili narod-raketonosac

Najzad su naši ruskokolonaši dočekali svog mesiju i početak velikog sukoba civilizacija, pa ovih dana oduševljeno pozdravljaju ruske rakete, razaranja gradova, ubijanja i ranjavanja nevinih ljudi, sve se nadajući da je kucnuo čas za proširenje Srbije. Samo što Putinov blickrig baš ne ide po planu, jer Ukrajinci pokazuju neviđenu hrabrost i odlučnost da odbrane svoju zemlju, svoje domove i svoju slobodu. I svoje pravo da sami uređuju svoj život, a ne da budu mužici ruskog hazjajina koji ponižava i zlostavlja i sopstveni narod, dok na sve druge gleda kao na nižu vrstu.

Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski danas stoji na čelu borbe za slobodan svet, za ljudsko dostojanstvo, za sve osnovne civilizacijske vrednosti. Stvari treba nazvati pravim imenom. Zelenski i njegov narod tu borbu vode protiv vojno nadmoćnijeg ruskog fašizma. I ne bore se samo za sebe i svoju zemlju, već i za svakog čoveka na svetu koji se protivi ropstvu i nasilju, za svako ljudsko biće koje poštuje vrednost ljudskog života i ceni čovekovu slobodu. Od ishoda njihove borbe protiv povampirenog kukastog zla zavisi sudbina čovečanstva. Možda zvuči patetično, ali bolje nam je svima da ne proveravamo da li sam u pravu.

A ovim kvazireligioznim poklonicima sile koji ubijaju decu u ime Boga, istine i svetlosti, trebalo bi ukazati na elementarnu činjenicu. Niste vi ni bogonosci ni hristonosci, nego raketonosci, bombonosci, smrtonosci, lansirna rampa za nesreću i patnju. A ako ima Boga, on sigurno nije s vama, ubicama i koljačima, već sa Ukrajincima koji brane svoju zemlju od okupatora. Smrt fašizmu, slava Ukrajini!

(Nomad.ba)

The post TOMISLAV MARKOVIĆ: Smrt fašizmu, slava Ukrajini! appeared first on Autonomija.

ForumZFD Srbija raspisuje književni konkurs za neobjavljenu priču: “Trenutak kad je meni počeo rat”, s namerom da ponudi književni odgovor na temu poimanja sukoba koji su počeli raspadom Jugoslavije, a završili se bezmalo jednu deceniju kasnije.

„Želja nam je da prikupimo lična sećanja, ili sećanja drugih ljudi koje ste nekad čuli, kao ona koja izlaze iz zone iskustvenog i prelaze u fikciju u formi kratke priče“, navodi se u pozivu za konkurs.

Pravo učešća na nagradnom konkursu imaju svi autori/ke koji pišu na bosanskom, hrvatskom, crnogorskom ili srpskom jeziku, a rok za slanje radova je 31. mart 2022. godine

Radovi ne smeju biti prethodno objavljeni. Tekst se smatra objavljenim ukoliko se nalazi u knjizi, časopisu ili na Internetu pre objavljivanja saopštenja žirija književnog konkursa.  

Priču treba potpisati šifrom, a rešenje šifre sa ličnim podacima, adresom, brojem telefona i e-mail adresom autora/ke šalje se uz tekst.

Dužina pojedinačne priče ne može da prelazi 10.000 slovnih mesta, uključujući i razmake.

Tročlani žiri odabraće za objavljivanje deset priča, od kojih će tri prvonagrađene dobiti novčani iznos od 180 evra bruto. U knjigu će pored deset priča odabranih na konkursu, biti uvršteno i 15 priča po pozivu izdavača i urednika.

Radovi se mogu slati na email: kratka.prica.forumzfd@gmail.com a kontakt za dodatne informacije na pejovic@forumzfd.de.

(Autonomija)

The post Književni konkurs „Trenutak kad je meni počeo rat“ appeared first on Autonomija.

Organizacija Antifašistički front 23. oktobar uputila je danas apel međunarodnoj javnosti u kojem je upozorila na nameru gradskih vlasti u Novom Sadu da podignu spomenik navodnim nevinim žrtvama na kraju Drugog svetskog rata iz 1944/45. godine, među kojima su, kako su naveli, i “osvedočeni fašisti i kolaboracionisti”.

Oni su u saopštenju za javnost naveli da spisak navodnih nevinih žrtava otkriva imena najmanje 20 osuđenih ratnih zločinaca, fašista i njihovih saradnika, među kojima su i neki koji su naredili i izvršili zloglasnu Novosadsku raciju, kada je u januaru 1942. ubijeno i pod led Dunava bačeno više od 1.200 Jevreja, Srba, Roma i drugih građana Novog Sada koje je mađarska okupatorska vojska proglasila simpatizerima jugoslovenskih partizana.

Inicijativu za podizanje spomenika podneo je Savez vojvođanskih Mađara (SVM), a podržali Srpska napredna stranka (SNS) i Pokret obnove kraljevine Srbije.

“Podizanjem ovakvog spomenika Grad Novi Sad bi odao počast komandantima i krvnicima najgnusnijeg zločina u istoriji našeg grada”, naveo je Antifašistički front 23. oktobar.

Ocenili su da su motivi za podizanje spomenika materijalne i ideološke prirode.

Objasnili su da SNS neguje veoma bliske odnose sa mađarskom vladajućom partijom Fides i ocenili da SVM deluje kao “vojvođanska podružnica” Fidesa.

“Fides i SNS su u velikom broju slučajeva isprepletene u zajedničkim poslovnim poduhvatima, posebno u Vojvodini. Mađarske vlasti, oličene u premijeru Viktoru Orbanu, kontinuirano izražavaju svoju podršku za nacionalističku politiku koju beogradski režim sprovodi na prostoru bivše Jugoslavije”, piše u saopštenju.

Dodali su da su SNS-u i Fidesu zajedničke ideologija desnice, ekstremizam i antikomunizam.

“Podizanje ‘Spomenika nevinim žrtvama 1944/45’ uključuje važnu antikomunističku dimenziju, jer je njen krajnji cilj da kriminalizuje Narodnooslobodilačku vojsku koja je, zajedno sa Crvenom armijom, a pod komandom Komunističke partije Jugoslavije, oslobodila Novi Sad od fašizma, i da konačno rehabilituju one koji su počinili najveći zločin u istoriji ovog grada”, ocenjuje se u saopštenju.

Uz apel međunarodnoj javnosti, u saopštenju su naveli i imejl adrese gradonačelnika Novog Sada Miloša Vučevića, Gradskog veća i Skupštine grada.

(Autonomija)

The post Antifašisti: Apel međunarodnoj javnosti da se spreči podizanje spomenika zločincima u Novom Sadu appeared first on Autonomija.

Srbija podržava teritorijalni integritet Ukrajine, ali neće uvoditi sankcije Rusiji – zvaničan je stav Beograda o aktuelnom ratnom sukobu Rusije i Ukrajine. Razumevanje za tu poziciju, ili njene delove, iskazali su i diplomatski predstavnici SAD i Rusije u Srbiji. Ali, politika koju vlast zvanično plasira ne polakpa se sa onom koju plasiraju mediji bliski vlasti. Prorežimski mediji u ukrajinskom ratu zauzeli su stranu: „navijaju“ za Rusiju i posebno za ruskog predsednika Vladimira Putina.

Da se Rusija percipira kao žrtva, a Ukrajina i Zapad kao agresori, pokazalo je i nedavno objavljeno istraživanje CRTA-e o izveštavanju medija o ukrajinskoj krizi. Analiza je rađena od 20. januara do 20. februara 2022. na 489 medijskih priloga u najčitanijim dnevnim novinama: Blicu, Informeru, Kuriru, Večernjim novostima, i najgledanijim televizijama: RTS-u, Prvoj, Hepiju, Pinku.

„Analiza CRTA-e je pokazala da dobar deo medija je u proteklih mesec dana propagirao isključivo proruske stavove, proruski sentiment i da su se takođe pozivali isključivo na ruske izvore, takođe da su jačali kult ličnost predsednika Rusije Vladimira Putina i insistirali na nadmoći ruske vojske“, kaže za Glas Amerike Milena Popović, glavna urednica Istinomera.

Politički akteri u Srbiji se u kampanji za predstojeće izbore 3. aprila, do nedavno, nisu bavili ukrajinskom krizom i izbegavali su da o tome iznesu jasan stav, kaže Popović. Zato su provladini mediji bili jasniji.

„Čini se da mediji u Srbiji, deo medija, služe kako bi se plasirali svi osetljivi stavovi srpskih zvaničnika, da se nekako dok se, zvaničnici u skladu sa svojim političkim interesima čuvaju nekakvih izjava, sa druge strane podržavaju medije koji onda šire narativ koji služi nekim drugim političkim interesima“.

„Putinofilija“ umesto „rusofilije“

Tabloidi u Srbiji služe kao instrument za komunikaciju vlasti sa biračkim telom, a biračko telo voli autoritarne lidere, objašnjava za Glas Amerike Zoran Gavrilović iz Biroa za društvena istraživanja BIRODI. U ovoj situaciji to je ruski predsednik Vladimir Putin, Gavrilović podseća da su isti prorežimski tabloidi svojevremeno pohvalno izveštavali i o bivšem američkom predsedniku Donaldu Trampu.

„Idu izbori i zna se da biračko relo u Srbiji nije toliko rusofilično, koliko je „putinofilično“, odnosno gaji simpatije prema – a to se videlo iz našeg monitoringa iz 2019. kada je predsednik SAD bio Tramp – liderima koji svojom političkom moći i autoritetom su iznad institucija, procedura, vladavine prava. To su akteri koji u Srbiji dobijaju podršku. Prema istraživanju iz 2019, 8 od 10 ispitanika traži političara sa čvrstom rukom. Tu negde vidim potrebu vlasti da se dodvori autoriotarnom, a ne rusofiličnom odnosno „putinofiličnom“ delu biračkog tela, jer mislim kada bi se Putin kandidovao na izborima u Srbiji imao bi velike šanse da pobedi Vučića“, kaže Gavrilović.

Izvršni direktor BIRODI-ja ističe i jednu sociološku činjenicu: da se društva u krizama okreću ka liderima, što takođe može da objasni „putinofiliju“ u Srbiji koja voli autoritarne lidere.

„Našao sam istraživanje koje je rađeno u Ukrajini, u kojem se vidi da Zelenski ima 95 odsto podrške. U kriznim situacijama se stvara taj fenomen okupljanja oko lidera. Šta je naš problem? Srbija nije u situaciji kao Ukrajina, nadam se da neće ni biti, ali ta visoka korupcija, nefunkcionalnost institucija, nedovršena tranzicija, neizvesno članstvo u EU, rađa potrebu za autokratskim modelima vladanja i onda je ta „putinofilija“ sasvim logična“.

Pozitivno izveštavanje o Rusiji, kao i o Kini, deo je trenda koji već duže vreme prate provladini štampani i elektronski mediji. Nedavni monitoring BIRODI-ja pokazao je da se na nacionalnim televizijama, u periodu od 10 meseci, o Rusiji i Kini nije izveštavalo negativno ni jednu jedinu sekundu.

Nova tehnika: dezinformacije o dezinformacijama

Plasiranje dezinformacija u ratnom sukobu nije neobično, ali se od izbijanja rata u Ukrajini pojavio i novi fenomen – plasiranje dezinformacija o dezinformacijama, kaže Milena Popović iz Istinomera.

„Dezinformacije se prvenstveno plasiraju na društvenim mrežama, a onda se prenose na ono što nazivano traidicionalnim medijima i jedan veliki broj građana je izložen manipulacijama, dezinformacijama. Možemo da vidimo puno montiranih snimaka i fotografija, lažnih videa. Čini se da se dezinformacije plasiraju sa svih strana i jako je teško utvrditi ko ih plasira. Jedan nov fenomen, sa kojim se ranije nismo susreli, je plasiranje dezinforamcija o navodnim dezinformacijama. Dakle, plasiraju se vesti na društvenim mrežama da je neko izmislio neku informaciju. Imamo primer kojim se trenutno bavimo, da je na Tviter nalozima plasirana informacija da je američka televizija CNN izmislila ubistvo novinara u Ukrajini. Dakle, nije tačno da je CNN to preneo, već je u pitanju totalna dezinformacija. Vidimo pojačano plasiranje takvih vesti. To je nova tehnika sa kojom se nismo susreli“, kaže Popović.

(VOA, Karikatura: STUPS)

The post Za razliku od vlasti, provladini mediji u Srbiji sede samo na jednoj stolici appeared first on Autonomija.

četvrtak, 20. januar 2022.

Večernje televizijske dnevnike (i mađarske, i srpske) još pratim, ali samo krajičkom oka. Zanima me samo da li su današnji gori od jučerašnjih. Večeras je vlada donela odluku da raskine sve ugovore sa kompanijom Rio Tinto. Prema mišljenju predsednice vlade, Ane Brnabić, ovim su ispunjeni zahtevi demonstranata. Međutim, prema mišljenju Save Manojlovića, jednog od lidera demonstranata, isunjen je samo jedan zahtev: sa kompanijom Rio Tinto je, doduše, prekinuta saradnja, ali nije stavljen dvadesetogodišnji moratorijum na eksploataciju litijuma, što znači da će vlada posle izbora sklopiti ugovor s nekom drugom firmom. Predsednica vlade nazvala je Manojlovića lažovom. Dogurali smo dotle da niko nikom ništa ne veruje, i to se ne dešava samo u sferi politike, nego i u svakodnevnom životu. O tome je reč i o nedavnom referendumu. Mene ne zanima da je 40 posto birača glasalo protiv izmena Ustava, a 60 posto za izmenu, to je politička rasprava, u tome neću da učestvujem. Mene je zaprepastio podatak da je na referendum izašlo svega 30 posto birača. Verujem da je virus kovid unekoliko uticao na tako nizak stepen izlaznosti na birališta, ali koliko vidim, kafane i velike javne manifestacije govore o mobilnosti stanovništva, tako da je zbog pomenutog virusa samo neznatan broj, najviše nekoliko postotaka birača ostalo kod kuće. U tom svetlu nizak stepen izlaznosti je alarmantan. Zar ljude ne zanima nezavisno sudstvo? To je teška optužba protiv građana Srbije. Nisu razumeli o čemu je reč? Da li to znači da građani ne znaju šta je pravna država? Ko je za to odgovoran? Vlada? Čitava politička elita? Partije? Školski sistem? Trebalo bi na to obratiti pažnju, otkriti koren problema, što bi vlada morala da inicira, s dubokim poštovanjem normi pravne države. Prema mom mišljenju, najveći problemm je ipak opšte nepoverenje, s jedne strane prema vladi, a s druge strane pak između nas samih. Iz izjava predsednika Vučića i predsednice Brnabić, ispostavlja se da ni provladini birači nemaju poverenja u vladu, jer tvrde da je i deo članstva vladajuće partije glasalo sa „ne”.

subota, 22. januar 2022.

S velikim zakašnjenjem sam dobio peštanski nedeljnik HVG od 16. decembra prošle godine u kojem čitam da predizborne aktivnosti stranaka pred prolećne parlamentarane izbore u Mađarskoj podsećaju na borbu na život ili smrt. Koliko ja vidim, isto se dešava i u Srbiji. Predstojeći izbori u obe zemlje poprimaju zastrašujuće oblike. Pokušavam da se utešim s jednom scenom iz Berlina. Olaf Šolc, novi savezni kancelar sa levice, pruža buket cveća Angeli Merkel, odlazećoj saveznoj kancelarki sa desnice. Angela Merkel je poželela uspešan rad novom kancelaru. Dve partije su i dalje veliki rivali, koalicija CDU/CSU će podvrgavati kritici levu koaliciju, ne verujem da će u tome biti nežni, ali bez mržnje, poštujući ljudsko dostojanstvo. Obe strane znaju da bi birači prezreli one političare koji bi se ponašali kao huligani. Pa se pitam, možda smo mi, građani, odgovorni za brutalno ponašanje naših političara? Mislim da jesmo. Oni nas odražavaju. Dovoljno je samo pogledom okrznuti tekstove ovdašnjih ingtelektualaca koji blate jedni druge pa da vidimo da već ni intelektualci ne mogu da nađu sebi dostojne protivnike. Mržnja se širi poput korone. Posle svega mogu samo da kažem: pažnja! Mržnja se taloži, akumulira, i ne zna se kad će da eksplodira. Ne zna se pouzdano ni to koga će da pogodi. A mi teglimo na grbači naše grehove, zablude, nade, osvetoljubivost i svoje istine.

nedelja, 23. januar 2022.

Danas je u Novom Sadu održana komemoracija žrtvama novosadske racije, sramne mrlje u istoriji Mađarske Dvadesetog veka koja se ničim ne može opravdati. Razumljivo je da sećanje u Novom Sadu otkriva naročito bolne rane, jer je užasan zločin priređen u ovom gradu. Posle osamdeset godina, međutim, bilo bi vredno podsetiti i na to da je u mađarskom parlamentu tada vođena rasprava o jezivom krvoproliću, i da je počinioce sud osudio na zatvorske kazne. Istina je, dakako, da su kazne bile preblage, ali su ipak izrečene. Zamislimo samo da se posle Srebrenice u srpskom parlamentu raspravlja o tamošnjim događajima i da parlament osudi masovne grobnice. Kako se najavljuje, iz Kulturnog centra Novog Sada organizuju program o novosadskoj raciji. Prema najavama, biće reči o „fašističkoj Mađarskoj”, o „fašističkoj vojsci”, i svečani govornici u istom tonu pominju Mađarsku. Horti je zaista kolaborirao sa Hitlerom, ali po jednodušnoj oceni istoričara, nije bio fašista, zato i nije dospeo pred sud u Nirnbergu. Bio je konzervativac, nacionalista i autokrata. Nije bio dorastao ulozi koju je prihvatio. Ni Hitler nije imao poverenja u njega, zato je i u martu 1944. okupirao Mađarsku, Horti je uhapšen, određen mu je kućni pritvor te je uskoro i interniran u Nemačku. Viktor Orban blagonaklonije sudi o njemu nego ja, koji poznaje patnje svojih sugrađana. Prema mišljenju Viktora Orbana, Horti je bio „izuzetni državnik”, koji je služio naciji, i vodio naciju, zahvaljujući njemu Mađarska nije potonula posle trijanonskih mirovnih ugovora. Priznao je da je mađarska vlada za vreme Drugog svetskog rata pogrešila kad je nacistima izručila mađarske Jevreje. Pitam se, da li se prilikom čestih susreta Orban-Vučić povede reč i o Orbanovom mišljenju o Hortiju? Ali neka to bude briga političara, neću da se mešam. Po mom mišljenju, spisak Hortijevih grehova je mnogu duži. Osim antisemitizma – da pomenemo samo nekoliko – odgovoran je za uvođenje „belog terora” posle 1920. godine, za progon mađarskih pisaca, kao i za to što je bio popustljiv prema iredentističkim pokretima, za šta je njegov predsednik vlade Pal Teleki platio životom. Postali smo pljačkaši leševa – napisao je Teleki u svom oproštajnom pismu pre nego što je pucao iz pištgolja sebi u glavu. Teleki je bio protiv da mađarska vojska uđe u Bačku. Hortijev greh je i to što je uvalio zemlju u gubitnički rat. I ne bi trebalo zaboraviti ni to da su prve žrtve ulaska mađarske vojske u Bačku bili mađarski „izdajnici nacije”. I u Novom Sadu, i u Subotici. Uzimam u ruke jednu svoju staru dnevničku belešku u kojoj sam citirao izveštavanje Regeli Ujšaga od 15. oktobra 1941. godine. U Novi Sad je doputovao Mađarski kraljevski preki vojni sud, izveštavale su te novine, i izrekao presudu u slučaju sedmoro komunističkih špijuna. Na smrt su osuđeni Đorđe Radujkov, tkački pomoćnik, Đula Varga, takođe tkački pomoćnik, Pal Karas, krznarski pomoćnik, Jnoš Koči, tekstilni radnik, Rudolf Klaus, tekstilni radnik. Istovremeno, studentkinja Vera Pavlović osuđena je na 12, a metalski radnik Lajoš Larkin na 15 godina strogog zatvora. Bili su optuženi za špijunažu u korist Rusa i za udruživanje u cilju rušenja, podmetanja požara i za druga revolucionarna zlodela. Reč je događajima koji su prethodili „hladnim danima”. Među osuđenima na smrtnu kaznu jedan je bio grko-istočne, jedan refrmatorske i trojica rimo-katoličke veroispovesti. Novine detaljno izveštavaju i o izvršenju smrtne kazne. Rudolfa Klausa – piše hroničar – Novosađani su znali kao najvrsnijeg atletičara, trkača na duge staze. Sad, međutim, sa osmehom preispoljnog zlotvora koračao je među vojnicima. U 9:50 su izvukli podnožje pod njegovim nogama, u 9:59 je usledila smrt. Pogubljenje Janoša Kočiša počelo je u 10:03, lekar je ustanovio smrt u 10:17. U međuvremenu, u 10:10 priveden je i Pal Karas, koji je slomljen, bezglasno plakao stojeći na podnožju, njegova agonija ja trajala 8 minuta. Potom je na redu bio Đula Varga, njegova borba sa smrću trajala je od 10:22 do 10:31, dakle 9 minuta. Na kraju je priveden Đorđe Radujkov. Njegova agonija je trajala 12 minuta. Tako prolaze svi oni koji su zaraženi „crvenom zarazom”, beležio je novinar. Nepoznata imena, nepoznati mučenici. Većinu među njima činili su komunisti i – Mađari. Čudno je da o ovim mađarskim žrtvama jedva da i znamo nešto. Njih niko ne pominje, sad su drugačija vremena, njima se kao minus beleži i to što su bili komunisti, i to što su bili Mađari. Te misli mi se motaju u glavi kad se s pijetetom sećamo žrtava „hladnih dana”, a i kad se povede reč o sudbini nedužnih mađarskih žrtava iz 1944. i 1945. godine. Horti nije bio fašista – tvrdi eminentna francuska istoričarka Katarina Horel, međutim u svojoj monogrfafiji o Miklošu Hortiju, vrlo odlučno se suprotstavlja njegovoj herojizaciji i rehabilitaciji. Imajući sve to u vidu, primeran je tekst Ivana Ivanjija u nedeljniku Vreme: autentični svedok i trpni subjekat jasno odbacuje teze da su novosadski Mađari učestvovali u organizaciji racije. Štaviše, ne zaboravlja ni to da su posle racije u mađarskoj gimnaziji njegovi školski drugovi demonstrativno razgovarali sa njim na srpskom. Oni su i na ovaj način pokazali svoj protest protiv ovog teškog zločina. Istovremeno, Ivanji ne deli mišljenje onih koji se protive da se podigne spomenik nedužnim mađarskim žrtvama retorzije iz 1944/45. godine. Bilo je nedužnih žrtava. Svedok je progovorio, i svedočio. Pokazao primer svima nama.

ponedeljak, 24. januar 2022.

Posve neočekivano pismo Nevena Ušumovića sa Istre, o Nesahranjenoj prošlosti: „Izuzetno bitno djelo, hrabro, beskompromisno u
odnosu prema samom sebi, ali prije svega prema svima nama koji smo dijelili taj prostor i život Jugoslavije, sa svim njezinim ljepotama i mračnim labirintima. Osobito me je oduševio Vaš način pisanja koji ne dopušta simplifikacije, mitologizaciju, ali prije svega pokazuje kakva nam je kultura sjećanja – svima nama – potrebna”.

utorak, 25. januar 2022.

Pristižu novi mejlovi. Da potpišem jednu peticiju. Simpatičan mi je sadržaj peticije, međutim, zakleo sam se na svoj 75. rođendan da više nikakvu peticiju neću potpisati, i toga sam se zaveta od tada sve vreme držao. Ne zbog toga što je peticija u međuvremenu – sa malo izuzetaka – postala rutinski supstitut griže savesti, ne zbog toga što je vreme peticija prošlo i što smo u razdoblju demonstracija, već zbog toga što posle određenih godina života više nemam prava da protestujem u ime budućnosti.
Ni malo me nije iznenadila najava Ištvana Pastora. Savez vojvođanskih Mađara će na predstojećim predsedničkim izborima podržati Aleksandra Vučića. Ako je to volja članova SVM-a, neka im bude… Mnogi misle da je ovih godina počelo veliko prijateljstvo Fidesa i srpskih naprednjaka. Gubi se iz vida da je već 2010. došlo do susreta Orban-Nikolić. „Očekuje se da će dobri odnosi između dve partije doprineti poboljšanju položaja mađarskog stanovništva u Vojvodini i do ispunjenja stvarne mađarske autonomije” – citirao je Vajdašag Ma saopštenje SVM-a objavljeno na njegovom sajtu. A Fides je saopštio da će se njegov predstavnik pojaviti na predstojećoj skupštini naprednjaka. Tada nisam razumeo ovu eksploziju prijateljstva, ali više mi nije enigmatična. Logično je, preterano logično.

subota, 29. januar 2022.

U nedeljniku Vreme Teofil Pančić je u svom sjajnom eseju o Želimiru Žilniku skrenuo pažnju na to da postoji i jedan drgačiji Novi Sad. Dobrovoljni marginalac – piše Pančić. Šta bi drugo i mogao da bude svetski priznati, autentični stvaralac u Novom Sadu? (…)

ponedeljak, 31. januar 2022.

Sutra ću imati 81 godinu.

(preveo Arpad Vicko)

The post LASLO VEGEL: Deficit poverenja appeared first on Autonomija.

Aida Šehović je umetnica iz Bosne i Hercegovine, a njen spomenik “ŠTO TE NEMA” do danas je videlo, ali i učestvovalo u njegovom nastanku više hiljada ljudi širom sveta. “ŠTO TE NEMA” je putujući spomenik koji čine fildžani koji su se od 2006. godine svakog 11. jula punili kafom u znak sećanja na sve žrtve genocida u Srebrenici. Prvih 900 fildžana donirale su žene iz udruženja Majke srebrenice, a bilo je potrebno 14 godina da se sakupi 8372, koliki je zvanični broj žrtava. Spomenik je poslednji put postavljen 11.jula 2020. pri obeležavanju 25 godina od genocida, a u razgovoru za Autonomiju Aida Šehović govori o značaju spomenika, njegovoj budućnosti ali i o daljim planovima.

Spomenik je prvi put postavljen 2006. godine u Sarajevu i do 2020. je obišao dobar deo Evrope i Amerike. Šta mislite da je ljude privuklo spomeniku, šta su iščitali iz njega?

Prva postavka je bila u Sarajevu 2006. godine, to je bilo prvi put da se u javnom prostoru neko suočava se sa temom genocida, i zločina i agresije, i svega što se desilo i BiH kroz umetnost. Naravno, bile su komemoracije u Memorijalnom centru u Potočarima ali nije postojalo ništa što je bilo otvoreno za sve, što je kolektivno i što u stvari zauzima javni prostor koji bi trebalo da ima funkciju da se ljudi, građani, okupljaju i da se tu bore za svoja prava. Onda se već video uticaj i potreba da se o tim temama priča i suočava sa njima kolektivno, baš u javom prostoru. Tad sam videla koliko tu umetnost ima jednu posebnu funkciju koja ne postoji u nekim drugim uslovima, posebno u našem regionu zato što je sve što se tiče onoga što se desilo, sve se još uvek prerađuje kroz te političke pozicije. A ono što je “ŠTO TE NEMA” započeo već tada je da prilazi toj temi na jedan vrlo humani način Mi se prisećamo tih 8372 ubijenih, kolika je zvanična brojka‚ nevinih građana, i prisjećamo ih se prvo kao ljudi. Takav pristup je bio različit i zato je bio takav odziv i onda se iz te iste pozicije u stvari spomenik nastavio kroz sve ove godine. Taj pristup naglašava ono što je najvažnije – da se mi kao ljudi suprotstavljamo genocidu, suprotstavljamo nasilju jer zauzimamo jednu poziciju i govorimo da to nije normalno u svetu koji nam stalno govori da su te stvari normalne, da je nasilje normalno, da je rat normalan da je genocid deo čoveka. Ja u to apsolutno ne verujem. Nasilje je naučeno, iz društva, iz porodice. Ono što se desilo u ostalim gradovima je da se taj prostor koji je spomenik kreirao, otvarao sve više. Ja sam uvela zabranu svih obeležja, od zastava do bilo kakvih simbola i tako desilo da su ljudi prilazili i videli fildžane i okupljene ljude, ali nisu znali o čemu se radi u prvom momentu. To je vrlo bitno, jer nije bitno odakle si već je poenta da bez obzira odakle si, kao ljudsko biće imaš obavezu da se suprotstaviš genocidu i da se sećaš onih koji su ubijeni bilo gde na svetu. Fokus je bio baš na žrtve, ali i na njihove porodice koje osete taj bol. Stvara se iskrena solidarnost i empatija sa ljudima koji su direktno osetili taj gubitak. “ŠTO TE NEMA” je u tom smislu kreirao prostor sećanja za sve ljude, uključujući i ljude iz Srbije ili ljude iz Republike Srpske, jer je fokus bio na gubitku ljudskog života, a ne na agresoru ili zločincima.

Koliko je upravo ta univerzalnost koju opisujete stvorila prostor za direktnu i neposrednu komunikaciju na terenu, a koliko je na neki način učilo ljude da komuniciraju o ovakvim stavrima na širem planu? Koliko u tom smislu umetnost doprinosi ponovnom započinjanju dijaloga?

Upravo je to vrlo specifično za umetnost, jer je toliko otvorena i pripada svima. Ja želim da pravim umetnost za sve ljude i zato mi je bitno da radim na radovima koji su u javnim prostorima. Ono što je dodatno specifično, uklonjeni su svi simboli i objašnjenja, ali ni volonteri koji su bili tu nisu bili obeleženi. Osoba kada priđe, ne zna sa kim razgovara i baš zato što nema objašnjenja ono što se desi je da osoba na jedan vrlo prirodan i ljudski način pita osobu pored sebe: šta je ovo? Ljudi su radoznali i u 95 posto slučajeva bi stali, baš zato što nema objašnjenja i znakova bila je moguća ta komunikacija jer je umetnost, po nekoj najiskrenijoj definiciji – ona je univerzalni jezika. Gubitak života je nešto što svi na ovom svetu razumeju i svi smo osetili gubitak nekoga koga volimo i ko nam puno znači i to je nešto što je univerzalno. Nažalost, činjenica da su ove teme jako jako teške jer je genocid najorganizovanija forma nasilja, planiran je i osmišljen je, a posledice se prenose kroz generacije. I stravično je da se čovek sa tako nečim suoči, i nismo našli pravi način da se sa tim suočimo baš na tom osnovnom, ljudskom, intimnom nivou. I baš zato što je tako strašno i tako nezamislivo, ljudi koji nisu prošli rat i takvu vrstu nasilja, ljudi koji žive u miru, misle da se to njima nikada ne može desiti i to je ta distanca. Što je apsolutno pogrešno, jer gde god postoje ljudi može se desiti nasilje i može se desiti genocid i istorija je to pokazala. Oni nemaju nikakve veze sa nacionalnim identitetima i granicama koje postoje. Bitno je da svako za sebe to prihvati i to znači da se ja, kao ljudsko biće, aktivno borim protiv genocida i protiv mržnje jer svako može biti žrtva i svako može biti zločinac. To umetnost može približiti na takav način.

Ako je genocid moguć svuda, da li je onda spomenik, ne samo sećanje nego zapravo i upozorenje?

Apsolutno. Za mene je ŠTO TE NEMA rad koji se bavi prošlošću, sadašnjošću i budućnošću. Prošlošću, jer se suočavamo sa nečim što se desilo, sadašnjošću, jer mi sada kroz taj naš akt zauzimamo stav da kažemo da to nije prihvatljivo. Samo to suprotstavljanje je gest borbe za mir, a isto tako jer ne zaboravljamo šta se desilo je to u svakom slučaju upozorenje za budućnost. Vraćamo se na to da se on može desiti bilo kad i bilo gde.

Posle dugo vremena vraćate se u Bosnu, kako vidite svoju poziciju umetnice koja se bavi kulturom sećanja u trenutnoj situaciji u kojoj kao da zaboravljamo sve što se desilo i kao da se sve opet ponavlja?

Ja sam iz Banjaluke i moja porodica je proterana 1992. godine i od tada nisam živela u svojoj rodnoj zemlji, tako da sam osećala potrebu da se vratim iz želje da se sama suočim sa nekom svojom prošlošću i nekim ranama koje nosim. Paralelno sa tim, spomenik je poslednji put postavljen 2020. godine i imam osećaj da sam ja sa njima vezana, gde god su oni, i ja tu idem. Nisam planirala da se vratim u BiH, ali zbog evolucije spomenika i njegove uloge videla sam da je ogromna potreba da se sve tamo nastavi. Da bih osmislila kako spomenik permanentno da se nastani u Memorijalnom centru ja moram da budem tamo, jer radim sa ljudima koji su direktno uključeni u te teme i to nije proces koji se nužno odvija u linearnom vremenu. Zato je vrlo bitno da sam tamo jer ne mogu iz Njujorka odlučivati šta je potrebno ljudima u Srebrenici, jer i ne želim tako da radim. To mi je bila velika motivacija i što sam duže u BiH osetim veću potrebu da se bavim i drugim nekim temama i radovima, pošto je stvarno bolno videti stanje u kojem se nalazi i BiH, ali i Srbija i Hrvatska 30 godina nakon svega. Podele su tu, totalna je segregacija. Da ne govorimo o promašenoj prilici za to pravo, iskreno i objektivno suočavanje sa prošlošću. Umesto toga, imamo korišćenje onoga što se desilo za manipulaciju i za neke nacionalističke narative, a naravno totalno zapostavljanje ljudi koji su najviše izgubili na svim stranama. Dvadeset sedam godina nakon genocida još uvek se traže posmrtni ostaci, to je strašno, i to ne zato što nema resursa i interesa već jednostavno nema suočavanja i ljudi koji imaju informacije ili su učestvovali u tome i neće ni sami da se suoče sa svojim zločinama. A sve pokazuje da se od prošlosti ne može pobeći. To se pokušava sakriti ispod tepiha, to ne funkcioniše jer se održava na razne načine. Na primer, na mlađe generacije koje su rođene posle rata ali su odrasle u takvom okruženju gde se ti narativi nastavljaju, oni postaju mladi nacionalisti koji žele da ubijaju i idu u rat, a zapravo niko ko je prošao kroz rat to ne želi jer u ratu svi gube. Zato tu vidim ogromnu potrebu baš za umetnost, da kreira prostore i približi ljude. Svi imaju odgovornost da se bore za istinu u okvirima svog društva, jer prava promena mora da se desi unutar tog društva. U ovom slučaju u Srbiji, u Republici Srpskoj, i tu ogromnu ulogu igraju nove generacije koje su obrazovane i otvorene dovoljno, ali i snažne da se suoče sa tim i da ustanu protiv toga u svom društvu.

Radite puno sa mladima, kakvo je iskustvo rada sa njima, kako precipiraju celu situaciju, koliko su zainteresovani?

Ja apsolutno verujem u mlade sa kojima sam imala priliku da se susrećem i radim.Totalno sam inspirisana jer mi je neverovatno da mladi ljudi koji odrastaju u takvom okruženju i takvom staromodnom obrazovnom sistemu i tako nacionalno orjentisanom sistemu… da se sami bore i hoće da se informišu i da nauče. Hoće da se bore i prevaziđu, da se suoče sa teretom koji su nasledili a za koji nisu ni krivi ni dužni. Vidim da je to najvažnija investicija, jer verujem da će se prave promene i pravi pomaci desiti baš kroz mlade generacije. I ono što je problem je što im se ne daje dovoljno prostora za takve stvari, ne daju im se ni prilike ni šanse. A puni su ideja i kreativnosti i na kraju, snažni su da se suoče sa tim jer je to vrlo hrabro. Apsolutno verujem u mlađe generacije.

Osim permanentne postavke u Memorijalnom centru, da li imate još neke planove za neke buduće projekte?

Da, apsolutno. Nešto što mi radimo sa “ŠTO TE NEMA” je da ulazimo u proces koji se zove “ŠTO TE NEMA Monument Lab”, gde su jedan dio toga radionice. Formiramo se kao organizacija i u Bosni i u Americi kako bismo programe mogli održavati ili proširiti. A vidim i ogromnu potrebu i za druge stvari, na primer, jedna od tema koja me već dugo interesuje, gde vidim prostor da se obrađuje kroz umetnost na jedan malo dublji način su žene koje su bile žrtve seksualnog nasilja i silovanja, i naravno deca koja su rođena kao posledica silovanja u ratu. To je jedna tema kojom bih želela da se bavim malo duže. Isto tako sam se počela baviti pitanjem raseljenjih lica. Moje ratno iskustvo je izbegličko, živimo u vremenima gde je toliko ljudi prisiljeno ili zbog nasilja i ratova ili zbog ekonomskih faktora da budu raseljeni. A to su dubinske rane koje zacele ali ožiljci ostaju. Ja znam kako se ja osećam, a nigde se ne osećam kao kod kuće.

Nataša Ivaneža (Autonomija, naslovna fotografija: Facebook)

Tekst je objavljen uz podršku regionalnog projekta jačanja mehanizama tranzicione pravde koji finansira Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Sadržaj teksta je isključivo odgovornost portala Autonomija i ne odražava nužno stavove Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) ili Vlade Ujedinjenog kraljevstva.

The post Aida Šehović: Od prošlosti se ne može pobeći appeared first on Autonomija.

Krajem novembra prošle godine započet je proces podnošenja zahteva za obeštećenja na osnovu Zakona o civilnim žrtvama Domovinskog rata, koji je Republika Hrvatska usvojila nekoliko meseci ranije, čime je konačno načinjen veliki iskorak u sagledavanju činjenice da tokom rata stradaju i civili, što je naročito bilo izraženo u ratovima na području bivše Jugoslavije, rekao je za Autonomiju Eugen Jakovčić, ljudsko-pravaški aktivista i novinar, nekadašnji medijski koordinator Documente – Centra za suočavanje s prošlošću i aktuelni portparol Srpskog narodnog vijeća iz Zagreba.

Jakovčić podseća da je Hrvatska prethodno preuzela Zakon o zaštiti vojnih i civilnih invalida rata (SFRJ) koji je bezbroj puta menjala, ističući da ovaj Zakon ide dalje, širi krug potencijalnih korisnika prava, uklanja imovinske pragove koji su bili prepreka ostvarivanju prava mnogim civilnim žrtvama rata i omogućuje roditeljima koji su izgubili decu u ratu da sada podnesu zahtev. Višedecenijsko kašnjenje Jakovčić objašnjava nerazumevanjem patnji civilnih žrtava pošto je sav društveni napor, kroz narativ i finansije, bio okrenut vojnim žrtvama, u slučaju Hrvatske – braniteljima.

– To naravno nije bilo nešto nepoznato na svjetskoj razini, uvijek su civili smatrani manje vrijednima, ako to tako mogu reći kada govorimo o ratnim stradanjima. Ako su oni još i druge nacionalnosti, kao što je to u slučaju Hrvatske s našim sugrađanima srpske nacionalnosti, onda je to dovoljno da se i njihovim supatnicima, etničkim Hrvatima, uskrati obeštećenje jer će ga navodno dobiti u istom paketu i oni „drugi“, još uvijek nepodobni. Naime negdje u tom pravcu su išli svi dosadašnji pokušaji kojima se blokiralo obeštećenje civila stradalih tokom rata u Hrvatskoj, ukazao je on.

Šta biste rekli, zbog čega je moralo da prođe 25 godina da bi bio usvojen jedan ovakav zakon? Nerazumevanje, nezainteresovanost nadležnih ili nekakvi otpori usvajanju zakona, jesu li to mogući razlozi?

– Dugogodišnje čekanje pozitivnih pomaka na ovom području nije čudno, već je pravilo, uvjetovano uskim nacionalističkim politikama svih dosadašnjih vlada. Na otporu obeštećenju civilnih žrtava rata u Hrvatskoj je nastao cijeli jedan desničarski pokret, koji je svoj vrhunac upravo doživio tokom Vlade premijera Milanovića, kada su pred ministarstvom branitelja, unutar kojeg se klesao zakon, a kojeg su vodili ministar Fred Matić, vukovarski branitelj i nekadašnji logoraš srpskih logora i njegov pomoćnik Bojan Glavašević, sin ubijenog novinara Siniše Glavaševića na Ovčari, tjednima prosvjedovali branitelji tražeći njihove ostavke, između ostalih i zbog najave zakona o civilnim žrtvama rata. Temeljni razlog sam naveo u odgovoru na vaše prvo pitanje.

Srbija nema sličan zakon. Je li moguće da jedna država okonča proces suočavanja s prošlošću, ukoliko žrtve nikada ne dobiju satisfakciju za svoju bol?

– Nisam siguran da se procesi suočavanja okončavaju, ali svakako oglušavanje na zahtjeve žrtava tome ne pridonosi, i evo i 30 godina poslije i dalje se bavimo posljedicama rata koje nisu nikako sanirane, kao i velikim kršenjem prava pojedinaca.

Istraživanje „Monitoring suđenja za ratne zločine – regionalna suradnja“ iz 2019. ukazalo je na ozbiljne probleme u ovom procesu u svim zemljama regiona. Da li su trendovi iz 2019. nastavljeni i u 2020. i 2021. godini?

– Kolege iz Documente, završavaju izvještaj o praćenju suđenja za ratne zločine 2020-21. Na žalost, nema pozitivnih pomaka, naprotiv nastavlja se i povećava broj suđenja u odsutnosti, što je direktna posljedica regionalne (ne)suradnje tužilaštava. Nema najave novih suđenje, a neka kao što je ono u predmetu Glavaš, u sada već trećem pokušaju, traju od 2008. godine. Od tog zločina, nad osječkim civilima srpske nacionalnosti, prošlo je sada već 30 godina. Iako su žrtve dijelom obeštećene, u ovom predmetu, Branimir Glavaš je još uvijek slobodan. Tu dolazimo i do još jednog problema, a to je da su obeštećenja, u pravom smislu te riječi uspjeli ostvariti tek rijetki članovi obitelji žrtava, i to oni za čija ubojstva najmilijih je državno odvjetništvo pokrenulo suđenja, a to je bio slučaj u jako malom broju slučajeva ratnih zločina.

Čini se da odnosi u regionu, na nivou državnih organa, zahladnjuju. Sve su češće bombastične nacionalističke izjave, trka u naoružanju je u jeku. Kako to utiče na procese pomirenja i suočavanja s prošlošću? Jesu li ti procesi nazadovali?

– U decembru 2021. je u Beogradu održan skup, u organizaciji regionalne mreže za pomirenje REKOM, pod nazivom „Prekinuto pomirenje – kojim putem nastaviti?“. Otprilike to su koordinate unutar kojih se trenutno nalazimo, a novi rat se opet obrušio na Evropu. Kao nikada prije, globalni trendovi rade nikada jače protiv pomirenja, a mi još uvijek krpamo rane iz devedesetih. U periodu nakon 2000-tih, uz neke progresivne vjetrove koji su zapuhali na exYU prostorima, proces pomirenja se razbuktao i stekli smo dojam da je sve kako treba i da smo na pravom putu. Nažalost, već godinama svjedočimo regresu, pa sve ono što smo još do prije 10 godina postizali na polju pomirenja, sada je gotovo nemoguće.

Odustajanja nema, i dalje se ulažu veliki napori, društva sazrijevaju nekim svojim tempom i tu i tamo posve neočekivano bljesnu neke dobre inicijative, kao što je na djelu još uvijek nastojanje aktualne hrvatske Vlade premijera Plenkovića da u suradnji sa srpskim organizacijama u Hrvatskoj, zajedničkim obilascima mjestima stradanja, utru put održivom pomirenju. Nažalost nedostaju regionalni napori i svijest, pa ako u jednoj od zemalja stvari i krenu nabolje, to ne isključuje animozitet spram stradalništva u drugim zemljama. Ono što je izrekao hrvatski predsjednik o stradanju Srebreničana najbolji je primjer za to.

Kako prevazići taj konsenzus o nesuočavanju s prošlošću koji je očigledno prisutan u regionu? Kako sprečiti da granice i dalje čuvaju zločince i dovesti do toga da se prestane s njihovim javnim veličanjem putem murala, televizijskih gostovanja, objavljivanjem njihovih memoara i slično?

Tu bitku smo već odavno izgubili, i to ne toliko naša društva, koliko političke elite, neovisno o ideološkom predzanku, i to onoga trenutka kada smo suočavanje s prošlošću shvatili kao neki zadatak kojeg trebao izvršiti spram Zapada i euroatlantskih integracija, a ne kao za nas same važan proces. Naši političari suradnji s Haagom nikada nisu ozbiljno pristupili. A kada je do nje i došlo, i kada smo napokon unutar strogih procesnih pravila na kraju dobili i osuđenike, oni su se ponovno vraćali na ove prostore kao heroji i mučenici. Hrvatska je „prihvatila“ oslobađajuću presudu u predmetu Gorovina i dr., neovisno o poraznim činjenicama u vezi ubojstva civila do kojih se došlo unutar tog predmeta i što bi svaka normalna zemlja nastavila procesuirati pred „domaćim“ sudovima, kao što se nikada neće suočiti sa svime onime što je proizašlo iz predmeta Prlić i dr.

Hrvatska je članica EU, dok ostale zemlje regiona nisu. Može li ovo pitanje dodatno da zakomplikuje put ka članstvu?

To što je članica EU-a tek je na trenutak bilo učinkovito za sam proces suočavanja s prošlošću, i to samo u pred pristupnom periodu, ali nakon toga jako malo toga se promijenilo. Rekao bih da je Hrvatska otišla i korak dalje, pokazavši svim drugim pretedentima iz regije na EU članstvo, kako se isplati biti licemjeran i kako jednom kada se „uđe“ više nema brige.

Kao što sam već izrekao na jednom mjestu tokom ovog razgovora, pred nama je novi rat u Europi, invazija Ruske federacije na Ukrajinu, što nas sve skupa stavlja u novu poziciju, i za nas sa exYU prostora predstavlja nešto već viđeno, samo sada s puno neizvjesnijim posljedicama. Jako smo zabrinuti, jer slike žena, djece, staraca i općenito civila, koji na europskom tlu bježe od tenkova i granata predstavljaju najgoru evropsku noćnu moru i tjeraju nam strah u kosti. Kao da smo olako prešli preko svega onoga kroz što smo prošli i sami prije trideset godina. Gotovo bespomoćno, a na trenutke i bešćutno, smo gledali stradanja civila u Bagdadu, Mosulu i Homsu.

Sada je sve to postala naša realnost, tu odmah pored naših granica. Kako sam negdje i napisao ovih dana, možda da političari s ovih prostora prešutno uvedu embargo na poticanje svih naših nesporazuma, što bi najviše doprinijelo pomirenju, i posvetimo se pomoći koju u ovom trenutku trebaju svi oni koji žele mir u Rusiji i Ukrajini. Nažalost ovih dana čujemo iz europskih centara moći kako jednim okom treba pogledavati Zapadni Balkan, čemu da se razumijemo i mi dajemo svoj obol, stoga još jednom šaljem apel svim političarima da pomirenje nema alternativu.

Dalibor Stupar (Autonomija)

Tekst je objavljen uz podršku regionalnog projekta jačanja mehanizama tranzicione pravde koji finansira Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Sadržaj teksta je isključivo odgovornost portala Autonomija i ne odražava nužno stavove Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) ili Vlade Ujedinjenog kraljevstva.

The post Eugen Jakovčić: Pomirenje nema alternativu appeared first on Autonomija.

Češki festival Febiofest odlučio je da oduzme praškom đaku kojim se ponosi filmska akademija u Pragu FAMU, režiseru Emiru Kusturici, nagradu festivala Kristijan zato što je uoči napada Rusije na Ukrajinu prihvatio da vodi Centralno akademsko pozorište ruske armije.

Da se Kusturici oduzme nagrada Febiofesta koju je 2017. godine dobio za doprinos svetskoj kinematografiji zatražio je počasni predsednik festivala, njegov osnivač, režiser Fero Fenič.

Fenič je kazao da je i 2017. godine bio protiv toga da Kusturica dobije nagradu Febiofesta zato što Kusturičina sklonost da se divi totalitarnim vođama i podržava ih znači da uprkos talentu režisera ne ispunjava etičke, moralne i demokratske vrednosti i kriterijume da bude nagrađen.

„To su vrednosti kojima smo privrženi, na osnovu njih je nastao taj festival posle plišane revolucije. Nijedno umetničko delo ne može da se odvoji od tih vrednosti. Tada me rukovodstvo festivala nije poslušalo. Sada opet tražim od Febiofesta da mu počasnu nagradu Kristijan oduzme“, kazao je Fenič.

Sadašnji direktor Febiofesta, Kamil Spačil, saopštio je da pozdravlja Feničovu inicijativu i da će nagrada Kusturici biti oduzeta, javlja češka agencija ČTK.

Fenič je pozvao i druge češke festivale koji su nagrađivali Kusturicu da mu zbog prihvatanja ponude ruskog ministra Sergeja Šojgua da vodi pozorište ruske armije takođe oduzmu nagrade.

Kusturicu je 2019. godine odlikovao i češki predsednik Miloš Zeman Medaljom za zasluge.

(Beta)

The post Češki filmski festival Febiofest oduzima Kusturici nagradu appeared first on Autonomija.

Građani Vojvodine biraće 3. aprila predsednika Republike, novi saziv Skupštine Srbije, i u dve lokalne samouprave (Sečanj i Kula) svoje odbornike, ali i ne i poslanike u Skupštini Vojvodine. Istina, ove potonje niko nikad nije ni najavio. Jedni vanredni pokrajinski izbori u 30-godišnjoj istoriji vojvođanskog višestranačja sasvim su dovoljni.

Vojvođanska skupština, inače, ima na raspolaganju jedinstveni mehanizam samoraspuštanja (član 40. Statuta APV), ali u ovom trenutku za njegovim aktiviranjem niko ne vidi potrebu. Skupštinska većina je stabilna i komotna, odluke, uključujući one o budžetu usvajaju se velikom većinom glasova (za budžet APV za 2022. glasala su 94 poslanika). Pokrajinska vlada uživa podr…

Hm, uživa li? Pa sad…u načelu, odgovor je pozitivan. Tako to barem šira javnost percepira. Odnosno, šira javnost nije čula za ozbiljne varnice na relaciji poslanici-Pokrajinska vlada, pa tako veruje da sve ide ko po loju, sve se usvaja, opozicije ko i da nema, ma idila jedna.

Ipak, da li je sve baš tako? Za jedan slučaj koji remeti narečenu harmoniju, sam prvi čovek Pokrajinske vlade potrudio se da što više njih sazna.

Sećate se, radilo se o usvojenoj skupštinskoj odluci kojom je Pokrajinskoj vladi oduzeta nadležnost nad kadrovanjem u Univerzitetskom kliničkom centru Vojvodine.

Ispostavilo se da je tu odluku predložio poslanik Milan Đukić, inače advokat veoma blizak novosadskom gradonačelniku Milošu Vučeviću – štaviše, bio je njegov punomoćnik u onoj šaradi od podizanja krivičnih prijava protiv i Aleksandra Vučića i Aleksandra Vulina zbog pitajbogačega. Za Đukićev predlog glasalo je – 98 poslanika!

Igor Mirović, predsednik Pokrajinske vlade, neuobičajeno je burno reagovao na usvajanje te odluke, spočitavajući joj i nezakonitost i suprotnost sa Statutom AP Vojvodine.

Pojedini mediji objavili su da je zbog toga Mirović napisao blanko ostavku, ali da ju je, navodno na intervenciju vrha stranke, na kraju oročio do završetka aprilskih izbora „kako ne bi izazvao dodatnu krizu parlamenta”. Sam Mirović je, međutim, demantovao da je podneo ostavku, čak i da je bilo kakvom u sukobu sa Vučevićem.

Sve je ubrzo, štono bi se reklo, leglo. Mirović više nijedanput nije pomenuo nezakonitost i protivstatutatnost skupštinske odluke, što je prilično ozbiljna optužba na račun Skupštine Vojvodine, a isto je toliko puta – dakle: nijednom – podsetio na nešto zbog čega je, učtivo je pretpostaviti, trebalo da reaguju neki drugi organi – da je direktorka Infektivne klinike UKCV dr Vesna Turkulov na toj klinici imala tajno kovid odeljenje, sa, kako se moglo pročitati u medijima, odabranim pacijentima.

Dr Turkulov, koju smatraju bliskom lordmeru Vučeviću, je (zbog toga) smenjena s direktorskog mesta krajem novembra, ali ju je Skupština Vojvodine već u decembru imenovala u Upravni odbor UKCV; štaviše, na njegovom je čelu! Direktorka najveće pokrajinske bolnice, dr Edita Stokić, kažu Mirovićev kadar, malo je podnosila ostavke pa ih opozivala, tek je sad tako i dalje na toj funkciji, doduše u vd stanju (još od februara 2019; ništa čudno, u tom stanju je od 2016. i armija pokrajinskih funkcionera).

Osim ove kadrovske vrteške, dobili smo i (prividni) mir u Pokrajini/Novom Sadu, barem dok ne prođu izbori u aprilu, a verovatnije ipak do izbora nove Vlade Srbije. Nakon toga, samo bi status quo u Banovini predstavljao iznenađenje, pomalo i šok.

Još od njenog formiranja, oktobra 2020, sadašnju Pokrajinsku vladu bije glas da je na njen sastav Mirović neznatno uticao, što otvara i dosta složeno pitanje: zbog čega je uopšte prihvatio drugi premijerski mandat? Ništa bolje stvari nisu stajale ni kod strukture nove garniture poslanika SNS-a, o čijoj je lojalnosti on morao da zna mnogo pre nego što je to svima postalo jasno.

Kad ti 98 (od 120) poslanika izglasa odluku koja ti nije po volji, to bi za (svakog) predsednika vlade morao da bude razlog za brigu. I nije to bio jedini slučaj kad su pokrajinski poslanici radili po svom.

Prošlog aprila, u jeku vrlo napete trke za novog rektora Univerziteta u Novom Sadu, Skupština Vojvodine iznenada menja sastav Saveta Univerziteta i tako omogućava pobedu kandidatu koji nije bio favorit pokrajinskog sekretara za visoko obrazovanje i naučnotehnološku delatnost Zorana Miloševića, koji se ubraja u kadrove bliske Miroviću,

Posle svega, Mirović, više ne kontroliše ni Univerzitet, i u njemu najveći fakultet (FTN), ni UKCV; s kontrolom nad javnim preduzećima u ingerenciji Vojvodine (Vode Vojvodine i Vojvodinašume) odavno se oprostio.

Dodajte na sve to značajan broj poslanika koji će, kad zatreba, glasati suprotno Mirovićevoj volji, i lako dolazimo do testa samopoštovanja nekog ko sedi u kabinetu predsednika Pokrajinske vlade.

Iz vizure Stranke, najelegantniji izlazak iz sadašnje situacije bio bi kada bi Miroviću, ako ne nešto izazovnije, bilo ponuđeno ministarsko mesto u, pretpostavimo, novoj Vladi Srbije pod kontrolom SNS: morao bi, je li, da podnese ostavku zbog prelaska na drugu dužnost. Činjenica je da da mu preuzimanje ministarske funkcije ne bi bilo prvi put u životu. Za javnost, to bi delovalo kao nagrada za njegov angažman na mestu pokrajinskog premijera, što će sada imati da pokaže i u novoj republičkoj vladi.

Skupština Vojvodine bi onda morala da izabere novu Pokrajinsku vladu i njenog predsednika, što bi predstavljalo jedinstvenu priliku da se iz nje istisnu sekretari lojalni Miroviću.

Čak i da glasine o tome da je neko drugi kreirao Pokrajinsku vladu nisu tačne, evidentno je da se neuporedivo više promovišu aktivnosti samo određenih pokrajinskih sekretara, i to onih koji su bili i u prethodnoj Mirovićevoj vladi.

Analizom saopštenja o aktivnostima pokrajinskih sekretara lako je utvrditi da najveći broj njih otpada upravo na Mirovića, pa zatim na Draganu Milošević, a od SNS kadrova javnost koja prati rad Pokrajinske vlade dosta je prilike imala da se upozna sa aktivnostima Daneta Baste i Zorana Miloševića. Recimo, o aktivnostima potpredsednika Vlade i pokrajinskog sekretara za urbanizam i zaštitu životne sredine Vladimira Galića nisu mogli da saznaju baš ništa: bukvalno nijedno saopštenje nije objavljeno.

Ali, nije Mirović samo na ovaj način pokušavao da dokaže da i u nametnutoj mu šaradi ume i te kako dobro da igra.

Posegnuo je, naime, i za mehanizmom koji su njegovi prethodnici rado primenjivali kad je, tada koalicionim partnerima u vladi, valjalo poslati poruku o tome gde im je mesto – kresanjem budžeta sekretarijata.

Sekretarijat koji se u septembru prošle godine našao u takvoj situaciji bio je upravo onaj koji vodi Vladimir Galić. Poslanička grupa SNS bila je čak spremna da na samoj skupštinskoj sednici na kojoj je trebalo da bude reči o rebalansu budžeta APV za 2021. podnese amandman, što bi definitivno ušlo u anale – da stožer skupštinske većine pokušava da amandmanski izmeni budžet vlade koju deklarativno podržava.

Skandal je izbegnut u poslednji čas, Pokrajinska vlada je naprasno povećala budžet Galićevom sekretarijatu, a poslanici SNS su potom na samoj skupštinskoj sednici povukli amandmane.

Na kraju, ništa od ovoga ne mora da se desi, odnosno sasvim je moguće da će Mirović, pa i njegovi saradnici u Pokrajinskoj vladi, iz samo sebi znanih razloga, odlučiti da ostanu na funkcijama do redovnih pokrajinskih izbora 2024. godine.

U kakvim će uslovima raditi u naredne dve godine, na to sami pristaju; odrasli su ljudi, znaju šta rade. Ako je to volja Partije, neka im bude. Verovatno niko ne računa na to da će se neko uopšte setiti da postavi pitanje predsedniku Vlade o njegovoj tvrdnji o tome da su pokrajinski poslanici usvojili protivzakonitu i protivstatutarnu odluku, pa i da je šefica veoma bitne klinike na svoju ruku, i u tajnosti, vodila odeljenje zaraženih koronavirusom.

Ako bi se to, kojim slučajem i desilo, predsednik Pokrajinske vlade mogao bi da ode, za početak, u novu zgradu Radio-televizije Vojvodine i tamo gledaocima te televizije sve objasni. Dosta je novca Pokrajina izdvojila za tu zgradu, ali, iz nekog razloga iako je čitav taj poduhvat kućenja RTV bio svojevremeno prioritet Pokrajinske vlade, nije bila voljna da se isprsi više, u meri da se omogući i preostalim redakcijama u gradu da se konačno pridruže kolegama u zgradi na Mišeluku.

Možda kad bi dobio redovnu emisiju na pokrajinskom javnom servisu u kojoj bi pričao o radu Pokrajinske vlade, svom i svojih saradnika? Čudno, niko se takvog koncepta u toj medijskoj kući do sada, ni posle svih para koje su dobile iz Banovine, nije setio. Ali jesu da u udarnom terminu, još od početka 2018, jednom mesečno ugošćavaju – gradonačelnika Novog Sada. Miloša Vučevića.

Sukoba, kažu, između Mirovića i Vučevića zapravo i nema. Još će se njih dvojica slikati zajedno tokom kampanje i ubeđivaće nas da su njihovi odnosi harmonični. I dovoljno su jaki da opstanu do 2024? Hm…

Autor je novinar. Zamenik glavnog i odgovornog urednika portala Cenzolovka. Piše za Vojvođanski istraživačko-analitički centar (VOICE) i portal Američki izbori. Živi u Novom Sadu.

(Slobodna reč, foto: privatna arhiva)

The post DENIS KOLUNDŽIJA: Promene i bez izbora? appeared first on Autonomija.

Multimedijalni internet portal FAR 1. marta obeležava svoj šesti rođendan sa porukom da će i u narednim godinama nastaviti da sa bori za objektivno informisanje i slobodu medija, u interesu kako bugarske nacionalne manjine u Srbij, tako i svih građanki i građana, bez obzira na verske i nacionalne razlike.

„Ulazeći u sedmu godinu postojanja i rada i borbe za objektivno informisanje, FAR je prošao trnovit i težak put opstanka na medijskoj sceni sa puno barijera i prepreka, ali i sa mnogo ispričanih medijskih istraživačkih priča, reportaža, intervjua i dokumentarnih filmova koji su, ipak, ostavili značajan trag u vremenu koje nimalo nije bilo naklonjeno manjinskim medijima, medijima civilnog društva i svim medijima uopšte koji se bore za objektivnu, nepristrasnu i profesionalnu žurnalistiku bez političkog uticaja, tabloidizacije i senzacionalizma“, navodi se u saopštenju redakcije.

Dodaje se da će negovanje tradicije, jezika i kulture bugarske zajednice u Srbiji i stvaranje multikulturalnog mosta između Srbije i Bugarske i dalje biti jedna od glavnih misija FAR-a.

„Trudeći se da punih šest godina informiše građanke i građane Dimitrovgrada, Bosilegrada, Pirota, Babušnice, Zvonca, Vranja, Niša, Beograda, Pančeva, Ivanova, Novog Sada i drugih sredina gde žive Bugari u Srbiji, kao i auditorijum u Bugarskoj i regionu, FAR je postao prepoznatljiv kao medij koji neguje vrednosti bugarske zajednice u Srbiji na način koji povezuje i ostale nacionalne manjine i većinski srpski narod, sa porukom da se može živeti u zajedništvu i promovisanju istinskih ljudskih vrednosti“, ističe se u saopštenju.

Iz redakcije napominju da se FAR boreći se za pošteno novinarstvo od osnivanja trudio da doprinese da se mnogi istorijski stereotipi i predrasude prevaziđu i da se krene putem koji se značajno razlikuje od zavisnih i ucenjenih medija.

„Ovaj put nije bio nimalo lak, a celokupna ekipa FAR-a se suočavala sa mnogim preprekama i nepravdama – uglavnom namešteni medijski konkursi i nepravedna raspodela finansijskih sredstava, politički pritisci, ucene i suptilno narušavanje ugleda FAR-a od strane pojedinih političara. Ipak, na svom medijskom putu, FAR nije posustao i potrudio se da zaista ostane svetionik poštenog i objektivnog novinarstva“, ukazuju iz tog medija.

U saopštenju se podseća i da je FAR organizovao okrugle stolove o temi informisanja na bugarskom jeziku, na kojima je ukazao na brojne probleme sa kojima se suočavaju mediji na bugarskom jeziku u Srbiji, među kojima je i njihovo neodrživo finansiranje.

„Okupivši tim iskusnih, ali i mladih novinara, snimatelja, montažera, dizajnera, administratora, filologa i kreativnih ljudi, udruženje građana “Emblema”, Internet Portal FAR, FAR TV i časopis za decu i mlade FARČE su trasirali jedan deo medijske sfere u Srbiji sa nadom da će se i drugi mediji osloboditi stege i straha i krenuti istim putem… Ponosimo se onim što smo sa kolegama stvorili, i onim, ne malim auditorijumom, koji je imao smelosti da nas podrži“, poručuje redakcija FAR-a.

(Autonomija)

The post Portal FAR obeležava šest godina postojanja: U borbi za objektivno novinarstvo appeared first on Autonomija.

Prošle nedelje predstavljen je zajednički projekat Memorijalnog centra Srebrenice i Balkanske istraživačke mreže Bosne i Hercegovine, pod nazivom “Životi iza polja smrti”. Kroz projekat koji je trajao više od godinu dana, tim iz Memorijalnog centra i BIRN-a, želeo je ispričati priče 100 svedoka, kroz video svedočenja i predmete ubijenih. 

Kao rezultat ovog zajedničkog projekta nastala je digitalna platforma gde je prikazano 100 video svedočenja preživelih svedoka genocida, kao i spomen soba u muzejskom prostoru u Potočarima, gde se pored video zapisa nalaze i predmeti njihovih najbližih koji su preminuli.

Portparolka Memorijalnog centra Srebrenice Almasa Salihović kaže da se ovaj projekat sastoji iz dva dela tokom kojih je snimano 100 video svedočenja i 100 video zapisa o doniranim predmetima Memorijalnom centru.

“Stotinu preživjelih i članovi porodica ubijenih dali su na trajno čuvanje predmete koji ih vežu za događaje tokom opsade i genocida u ‘Zaštićenoj zoni Srebrenica’ u julu 1995. godine. Memorijalni centar Srebrenica preuzeo je na trajno čuvanje predmete, a Balkanska istraživačka mreža zabilježila je 100 svjedočenja o doniranim predmetima preživjelih o stradanju članova njihovih porodica ili bliskih prijatelja”, objašnjava Salihović.

Ona dodaje da su time imali cilj da povežu pojedinačna svedočanstva sa predmetima u kolekciji muzejske zbirke Memorijalnog centra koje su donirali preživeli.

Po njenim rečima, na projektu su radili više od godinu dana, a taj rad je uključivao snimanje intervjua i pripremu spomen sobe. Tim iz BIRN-a činili su intervjuerku Lamija Grebo, kamerman i tonac, dok su tim iz Memorijalnog centra činili  Hasan Hasanović, vođa tima usmene istorije, Mahir Omerović i Ahmo Mehmedović kao intervjueri.

“To je ukoliko govorimo o prvom dijelu projekta. U drugom dijelu koji se odnosio na samu izradu spomen sobe, materijal, izgled prostora, izradu video materijala o doniranim artefaktima, BIRN-ov tim se naravno uvećao jer je trebalo uključiti montažere, arhitekte, dizajnere”, kaže Salihović.

Kako ona opisuje, posetilac pri samom ulazu može da vidi postavljene uspomene koje su članovi porodice žrtve donirali Memorijalnom centru na trajno čuvanje. Ovi predmeti su smešteni u staklene kutije, a prostorom izložbe dominira siva boja. Nakon obilaska staklenih kutija, posetilac ulazi u odvojeni prostor u kom su smešteni monitori sa video svedočenjima.

“Gledajući i slušajući svjedočenja, posjetilac može saznati više o samom doniranom predmetu koji je prethodno vidio u prostoriji sa artefaktima. Za sve monitore obezbijeđene su slušalice, te time posjetilac ne smeta nikome drugome ko želi pogledati u isto vrijeme neko drugo svjedočenje”, navodi Salihović.

Naša sagovornica kaže da, iako je bilo mnogo zvaničnika na otvaranju same izložbe, najbitniji gosti su upravo bili preživeli svedoci.

“Samo otvaranje izložbe proteklo je u najboljem redu. Mišljenje preživjelih svjedoka nas je najviše zanimalo, obzirom da su mogli pogledati predmet koji su donirali, zatim pogledati i svoje svjedočenje u odvojenom dijelu izložbe sa monitorima. Bez njih ova izložba i ne bi bila moguća”, ističe ona.

Svedočenja o trnovitom putu preživljavanja

Kako naša sagovornica objašnjava, intervjui su snimani na tri lokacije: u Tuzli, Sarajevu i Srebrenici. Tim je imao želju da barem jedan intervjuer bude ženska osoba, zbog toga što su mnogi koji su delili svoja svedočenja bile žene i majke, pa su manju tremu osećale sa još jednom ženskom osobom. Salihović ističe da je Lamija Grebo iz BIRN-a u tome uradila vrhunski posao.

“BIRN već dugi niz godina prati suđenja za ratne zločine u BIH i Hagu. Radili su sa žrtvama i svjedocima tih zločina. Upravo zbog tog iskustva odlučili smo se na saradnju sa njima jer je rad sa svjedocima ratnih zločina veoma zahtjevan i osjetljiv posao. BIRN se pokazao kao odličan partner za ovakav projekat i zaista smo ponosni na našu saradnju”, kaže Salihović.

Rad na terenu iziskivao je mnogo vremena – kako za ekipu Memorijalnog centra, tako i za ekipu BIRN-a. Po rečima naše sagovornice, tim je često ostajao po nekoliko dana na lokacijama gde su svedoci snimani, dok su neki intervjui trajali duže od tri sata.

“Bilo je veoma teško za svjedoke dok smo snimali, kao i za nas lično. Iznova slušati svjedočenja o tom periodu i njihovom trnovitom putu preživljavanja nije nikad lako, ma koliko se pripremili za to. Ako se vratimo na vrijeme prije samog snimanja, veoma je nezahvalno bilo i pristupiti preživjelima, zamoliti ih i nagovoriti da podijele svoje svjedočenje, poklone predmet koji imaju”, priseća se Salihović. 

Najiscrpniji deo projekta je upravo bio razgovor sa preživelima, napominje ona.

“Kada osoba pristane da podijeli svoje iskustvo u toku rata, na timu je bio sav teret kako bi se preživjeli osjećao što opuštenije. Snimali smo usmenu historiju i video priče o artefaktima u jednom danu, odnosno u isto vrijeme kad teče intervju, bilježili smo i priču vezanu za donirani artefakt”, kaže Salihović.

Mnogi nisu dočekali da ispričaju svoje priče

Zamisao od početka projekta bila je da, pored video svedočanstava, uvrste i predmete. Po rečima Salihović, najbolji način za realizaciju ovog projekta bilo je povezati predmete sa pričom koja stoji iza njih.

“Željeli smo imati izložbu koja će povezati priču preživjelih sa pričom onih kojih više nema, a nabolje njihovu životnu priču su mogli ispričati članovi njihovih porodica. Bilježenje video svjedočenja je postalo najvažniji dio rada Memorijalnog centra kad je u pitanju usmena historija”, navodi naša sagovornica.

Ona kaže da je Memorijalni centar razvio metodologiju po uzoru na metodologiju Muzeja Holokausta iz Vašingtona, te su napravili sopstveni upitnik sa pitanjima koja su postavljali tokom intervjua, prilagođavajući se slojevitom iskustvu genocida u Srebrenici.

“Metodologija se zasniva na razgovorima sa preživjelim svjedocima genocida. Razgovori su struktuirani o životu prije i tokom rata i iskustvima tokom genocida, kako bi se prikazalo postojanje zajednice koja je imala svoj jezik, kulturu i običaje”, objašnjava Salihović.

Salihović kaže da kroz ovaj projekat, BIRN žrtvama daje glas i prostor da u javnoj sferi podele svoje priče, dok Memorijalni centar sakuplja i čuva lične predmete žrtava i koristi ih kroz izložbe za priče o stvarnim životima koji su prekinuti genocidom 1995. godine. Važnost ovog projekta se ogleda u očuvanju svedočanstava, gde usled protoka vremena – mnogi nisu dočekali da ispričaju svoje priče.

“Dva sagovornika iz projekta – Đulsa Velić i Senahid Mehmedović – preminuli su dok je još uvijek trajalo snimanje ostalih svjedočanstava. Nakon završetka snimanja svih svjedočanstava, preminula je i sagovornica Hajra Ćatić. Upravo se u tome pokazuje koliko je važno zabilježiti njihovu priču i priče svih preživjelih koje će ostati kao trajni podsjetnik na genocid i sudbinu jedne zajednice”, zaključuje Salihović.

Realizaciju projekta “Životi iza polja smrti” finansijski je podržala Vlada Kraljevine Nizozemske.

Sanja Kosović (Autonomija, fotografije: Memorijalni centar Srebrenice/ustupljeno Autonomiji)

The post Životi iza polja smrti: Trajni podsjetnik na genocid i sudbinu jedne zajednice appeared first on Autonomija.

Nije tačno da Balkan uvijek kaska za zapadom. Katkada, naše parče Evrope je laboratorija u kojoj budu razvijeni koncepti koji će tek kasnije zadesiti zapadna društva.

Beogradska antiislamska „Zelena transferzala“ propaganda devedesetih godina prošlog vijeka u evropski politički mainstream će ući tek kasnije, a zapadni antimigrantski pokreti vjerno će ponavljati njene osnovne teze. Hrvatski koncept „predziđa kršćanstva“ docnije će se preliti u zemlje Višegradske grupe, sa kojima je kroejša u zagrljaju. Jelena Karleuša je prethodila Kim Kardashian – nipošto obratno. Karleuša je za Kardashian ono što su The Beatles za Oasis: bez prve/prvih ne bi bilo druge/drugih. Shvatate kamo smjeram…

Krivokapićeva vlada kao da je bila entitet iz horror filma – veću štetu Crnoj Gori ne bi napravila ni ona čiji bi mandatar bio Pazuzu, demon koji u Friedkinovom „Istjerivaču Đavola“ zaposjedne malu Regan. Ipak… na svoj naglavačke okrenuti – dolazim u iskušenje da kažem: dijabolični – način, ta je vlada artikulisala neke od progresivnih a jezivih političkih tendencija: tehnopopulizam, recimo.

Krivokapić, Bečić, Abazović i ostali funkcionisali su kao populisti iz udžbenika. Evo vam objašnjenje termina „populizam“ – ne može biti svježije i ne može biti sa uglednije adrese, iz knjige „Tehnopopulizam: nova logika demokratske politike“, autora Christophera J. Bickertona i Carla Invernizzi Accettija, objavljene prošle godine na Oxfordu.

Populizam, po njima, kako piše Wolfgang Streeck u članku „U Superdžavi“, koji je u januaru ove godine objavio London Review of Books, u svim svojim iteracijama „dijeli ideju da je takozvani ‘narod’ izložen politici podjela koju sprovodi takozvana ‘elita’, ali i da se takozvani narod vraća sebi onda kada odgurne elitu i zamijeni je novim vođstvom koje sa takozvanim narodom ima neku vrstu mističnog jedinstva“. Populizam obećava „prevazilaženje podjela“, takoreći „pobjede, a ne podjele“, kroz eliminaciju neprijatelja „običnih ljudi“ – ti bi vam neprijatelji, u crnogorskom slučaju, bili DPS i „crnogorski nasilni ekstremisti“ predvođeni inteligencijom koja je pružala otpor kleronacionalističkoj kontrarevoluciji.

Bickeerton i Accetti uočili su zapanjujuće sličnosti između populizma i tehnokratije, sličnost koja je omogućila njihovu sintezu. Oba „uključuju zamjenu stare elite, koju vide kao tehnički inkompetentnu i parazitsku, sa novom koja je kompetentnija i odgovornija. Oba politički legitimitet vide kao ukorijenjen u jednoglasju, i podrazumijeva navodno neosporno najbolja rješenja za navodno nesporne kolektivne probleme“.

Količina truda, pa i represije, koju je Krivokapićeva vlast uložila da uspostavi jednoglasje bila je zapanjujuća. Njihovi mediji, pa i lideri političkih partija nove većine direktno su, sa očitom namjerom anihilacije, napadali kritičke glasove i medije, uključujući tu, naravno, i CDM.

Neprekidno je razvijana fikcija o mističnom jedinstvo vlasti i „naaaaaroda“, i ta se priča sada koristi za blokadu Skupštine i asasinaciju demokratije, u ime očuvanja izmišljene „volje naroda“.

Tehnopopulizam, piše Streeck, „savjetuje nas da vlast predamo nezavisnim ekspertima koji nisu korumpirani i povezani sa političkim partijama starog stila (vlada „nepartijskih eksperata“, op. A.N.)“. Ti će famozni „eksperti“ rješavati probleme i prevazilaziti društvene podjele koje izaziva parlamentarna demokratija, piše dalje autor. Populističke politike treba da restauriraju jedinstvo „naroda“, a to jedinstvo će tehnokratama omogućiti da „služe narodu tako što će rješavati njegove stvarne probleme“. Sve što remeti „jedinstvo“ koruptivno je vezano za staru elitu i kao takvo treba biti eliminisano.

Pisano za Oxford, na terenu isprobano kod nas.

E sad…

Ideja tehnokratije je jasna.

Ide ovako… iako obično ne bude saopštena baš ovim riječima. Ali ovo je ono što zagovornici tehnokratije hoće reći.

Ljudi su glupi. Ako ih pustiš da biraju, odabraće pogrešno. Zato ljudima, za njihovo dobro, nije potrebna demokratska, nego ekspertska vlast. Ne demokratija, nego tehnokratija. Priča nadalje kaže da javni autoritet treba delegirati na elitne stručnjake, naučne eksperte, koji legitimitet neće crpiti iz demokratskog procesa, nego iz navodno superiornog znanja koje eksperti navodno posjeduju i mistične „volje naaaaroda“. Odluke eksperata ne mogu osporavati građani, iako eksperti vladaju u njihovo ime. Zašto ne mogu? Zato što su, kako smo već rekli, ljudi glupi i ništa ne znaju. Samo drugi, po mogućnosti ekspertskiji eksperti, u slučaju Crne Gore vojnici Crkve Srbije, mogu osporiti odluke ekspertske vlade.

Budimo iskreni: ja sam mizantrop i sve što je ljudsko, to mi je strano. Kad čujem „narodna volja“… Teza da vlast reprezentuje demokratsku volju slobodnih građana je sekularizovana verzija šuplje priče o tome da je vlast monarha od Boga, da reprezentuje, manje-više, volju Svevišnjeg. Dakle, rekoh li, kad čujem „narodna volja“, uhvatim se za pištolj, što Goebels govorio da čini na pomen riječi „kultura“. Ali isto činim i kad čujem riječ „ekspert“.

Ako mene pitate, nema dobrog oblika vladavine. Nema čak ni najmanje lošeg, pa to nije ni demokratija. Svaki oblik vladavine je užasan, kao što je užasna i anarhija. To stoga što je svijet užasno mjesto u kojem žive bića osuđena na užasom bremenitu egzistenciju – i taj se svijet ne da urediti. Svaki pokušaj uređenja užasa, svaka forma represije u smislu artikulacije ideologije, nužno će završiti užasom, kao što će užasom završiti i potpuno odsustvo represije. Ali ono što se nama desilo zanimljivo je barem zbog još jedne stvari.

„Ekspertsku vladu“, koja je u Crnoj Gori zavela tiraniju podmuklosti i nekompetencije, imenovao je lično Amfilohije u manastiru Ostrog. Doslovce je doveo za sto Zdravka Krivokapića i rekao „na, ovaj će voditi državu“, a onda na isti način postavio i sve ostale ministre.

To je, dakle, bila tehnokratska vlada „od Boga“. Ta manastirska vlada je lagala kad je zinula. Ne: lagala je i kad je ćutala. Vlada eksperata je trajala kratko, ni godinu i po, ali njena će se nekompetencija proučavati vjekovima. Funkcionisala je po principu Pekićeve replike iz „Vremena čuda“ koju ću parafrazirati: „Ti, slijepi, kreči. A ti mu, nijemi, govori kako da kreči. To se kod nas zove udruženi rad“.

Ali zlo sjeme klerikalnog tehnopopulizma koje je kod nas posijano tek će rezultirati crnim plodovima. „Eksperti“ su sistematski uništavali supstancu ekonomije i društva, a populisti politički sistem i institucije. Crnogorska demokratija danas je na najvećem iskušenju u svojoj kratkoj i siromašnoj istoriji.

(CdM, foto: Tanja Draškić Savić/ustupljeno Autonomiji)

The post ANDREJ NIKOLAIDIS: Htjeli ste crkveni tehnopopulizam? Sad uživajte u njegovim crnim plodovima appeared first on Autonomija.

Milivoj Putić Puta, jedan je od četrdeset troje radnika (nekada) zaposlenih na Ribarskom gazdinstvu „Ečka“, kojima je godina počela na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje. „Matijević agrar“ kupio je letos u okviru „Mirotin grupe“ i „Ečku“ iz Lukinog Sela. Zaposleni su pre nekoliko nedelja proglašeni tehnološkim viškom, isplaćena su im zaostala dugovanja i sada traže posao. Puta kaže da mu ne prija previše to što je nezaposlen: „Navikao sam na akciju. Imam dinamiku, bavim se i sportom i muzikom. Naravno da bih više voleo da sam zaposlen. Ko zna, možda me vidite sa gitarom na mostu.“

Planovi pustolovnog Pute

Ako ste u pravom trenutku u blizini ovog diplomiranog turizmologa i ljubitelja prirode imate utisak da ste u prirodi iako ste na betonu centra grada. Njegova fascinacija Carskom barom ide dotle da su kreket žaba i ostali autentični zvuci iz prirode snimljeni kao zvono za mobilni telefon. Zanimljivo je i da je on od Akademskog društva za proučavanje i zaštitu prirode proglašen za jednog od deset najboljih poznavalaca prirode i turističkih vodiča u regionu. Kakva je sudbina bivšeg preduzeća, ne zna, jer ga „niko nije konsultovao“.

Sa dvadesetogodišnjim iskustvom u turizmu, adekvatnim obrazovanjem i prepoznatim smislom za organizovanje i prezentaciju sadržaja pitanje je zašto je čovek takvog kalibra na spisku nezaposlenih. Kada je „Matijević“ kupio „Mirotin“ promenjen je staralac. Starateljstvo je sa ribnjaka „Ečka“ prebačeno na gradsku Ustanovu „Rezervati prirode Zrenjanin“.

„Po meni, to je pozitivno jer Kompanija „Matijević“ nije zainteresovana za takav vid starateljstva. Mislio sam da ćemo i mi zaposleni na Carskoj bari (radna jedinica pri ribnjaku „Ečka“) preći u „Rezervate prirode“. To se, na žalost, nije desilo. Imao sam jedan razgovor i očekivao sam da će me pozvati. Bez lažne skromnosti taj posao ne može niko da radi bolje od mene. Pored škole, nešto je i do čoveka. Obišao sam ceo svet. Video sam kako se taj posao radi u džunglama Tajlanda, na Kubi. Ne treba da se izmišlja topla voda, treba samo dobra praksa da se primeni na svoje uslove.“, objašnjava sagovornik KUME.

Puta je vodio kompletan rezervat, sarađivao sa više od 80 turističkih agencija, od Slovenije do Kosova. Po njegovim rečima potencijali prostora koji se nalazi između Tise, Tamiša i kanala Begeja kada je reč o ekoturizmu su veliki: „Još 2004. povodom Olimpijade u Atini proglašeni smo za jedno od deset savršenih mesta na Koridoru 10. Zašto? Pa zato što takvih mesta ima jako malo, naročito u Zapadnoj Evropi, gde su sve urbanizovali, pretvorili u parkove, osvetleli, napravili šetališta. Ovakvu divljinu, kao što je Carska bara, je vrlo retko naći u Zapadnoj Evropi. Zato smo mi veoma interesantni tim turistima. To je jedan veliki prostor za razvoj turizma iako je sama ponuda ograničena, jer je to strogo zaštićeno područje. Zavod za zaštitu prirode određuje šta sme a šta ne sme, zaštita je veća nego u nacionalnim parkovima. Tamo ne može da se pravi kamp ili radi nešto na svoju ruku. I klupu kad hoćete da postavite, traži se analiza uticaja klupe na ekosistem da bi se uopšte dobila dozvola za tako nešto.“

Budući cilj nije da dođe 100.000 ljudi, kaže Puta i dodaje da u Mađarskoj gde je velika droplja, imaju četiri autobusa turista za celu godinu. U njegovoj savršenoj viziji, divljina u blizini Zrenjanina je besprekorno uređena i samoodrživa. Kaže da napamet zna šta su tačno nedostaci u rezervatu, a šta u turističkoj ponudi. Iz glave izbacuje „na keca“ kratko biznis plan:

„Bilo bi potrebno imati kanue za veslanje gde se ne ugrožava priroda; brodići na elektro pogon da bi ljudi uživali u tišini u posmatranju ptica. Kada je reč o turizmu, u pitanju je mnogo šira priča. Tu postoji potencijal za sportski ribolov. Sa Stanetom Omerzuom iz Slovenije, koji je jedan od vodećih svetskih promotera ovog sporta, sam se konsultovao kako da postavimo sportski ribolov na jezeru „Joca“. Dao mi je smernice i to smo i uradili na evropskom i svetskom nivou, s tim da je to moglo da se uradi i bolje jer tadašnji vlasnici nisu imali sluha da se obezbedi sve ono što je bilo potrebno. Trebalo je 30 čamaca na elektro pogon za ribolovce koji bi se bavili varaličarenjem i oni bi punili hotel „Sibila“ jer sam paket aranžmane napravio sa smeštajem. To nije ispunjeno.“

Rad sa različitim ciljnim grupama primer za udžbenike

Akcenat rada stavljen na podizanje svesti ljudi o značaju pravilnog odnosa prema prirodi. Osnovni je rad sa đačkim i studentskim ekskurzijama. U prezentaciji je čovek najbitniji. I onaj koji govori i oni koji slušaju.

„Oni koji uče o barama i močvarama dolaze kod nas da vide kako tio zaista izgleda u prirodi. Moj osnovni zadatak je bio da im to prezentujem na pravi način. Ako dođe vrtić neću da im pričam o eutrofizaciji i sukcesiji, nego ću biti kapetan Belobradi, oni će biti ljuti gusari i tražićemo podivljalu kornjaču i čaplju koja juri žabu. Ako dođe srednja škola i studenti onda je skroz druga priča. Kad dođu penzioneri onda se to svodi malo na neku pikanteriju u Rezervatu, poput one kad orlu počne da beli rep, ili zašto vilin konjic ima dva polna organa. Ušli smo u užbenike kako treba da se radi turizam u zaštićenim područjima. Svi ostali su se ugledali na nas. Zasavica i druga područja učili su od nas kako to treba da izgleda.“

Bez jasnih naznaka o budućnosti ribnjaka i nekadašnjih zaposlenih

Prirodne vrednosti Specijalnog rezervata prirode “Carska bara” su po zvaničnoj prezentaciji postojanje oko „500 biljnih vrsta, 239 vrsta ptica (od kojih se svih osam evropskih vrsta čaplji gnezde na tom prostoru), 20 vrsta riba, 30 vrsta sisara retkih za ovo područje (vidra, tekunica, šumska-mrka voluharica, divlja mačka i dr.), a od posebnog značaja su i ribnjačka jezera koja se nalaze između dva entiteta zaštićenog prirodnog dobra.“

Područje ima verifikovan međunarodni status područja od izuzetnog značaja za ptice Evrope (IBA – Important Bird Area) i područja od izuzetnog značaja za biljne vrste Evrope (IPA – Important Plant Area). Carska bara je određena kao Područje od posebne važnosti za zaštitu prirode (Areas of Special Conservation Interest- ASCI). Nalazi se i u EMERALD mreži staništa i vrsta. Takođe, područje Carske bare je Ramsarsko područje, odnosno područje zaštićeno konvencijama o močvarama međunarodne važnosti kao habitatima vodenih ptica.

Ribarsko gazdinstvo „Ečka“ koje je nekada zapošljavalo i više od 200 ljudi, imalo je uticaj i na život okolnih sela. Nadležni u Zrenjaninu su svojevremeno (kada je „Mirotin“ kupio) taj ribnjak smatrali jednim od najboljih primera dobre privatizacije.

Nikola Mazurenko, nekadašnji poverenik Samostalnog sindikata, radio je u Ribarskom gazdinstvu „Ečka“ 23 godine. Kaže da su sva dugovanja radnicima isplaćena: „Sadašnji vlasnik je Petar Matijević. Imao sam samo jedan poziv iz centrale firme u vezi sa kolektivnim ugovorom i 5. januara sam potpisao raskid. Hotel „Sibila“ koji je radio u sklopu preduzeća je zatvoren i izdaje se u zakup, a rezervat prirode Carska bara vraćen je na upravljanje gradu („Rezervati prirode“). Bez posla su ostali uglavnom radnici koji su se bavili turizmom dok je samo njih sedmoro ostalo da radi na noćnom čuvanju jezera i utovaru preostale ribe.“

Naši sagovornici ne znaju šta će biti sa ribnjakom, najvećim i jednim od najstarijih u Evropi. Ono što se u celoj priči naslućuje je da se proizvodnja ribe neće nastaviti, a da je neizvesno šta će se drugo dešavati na tom prostoru koje ima više od 2000 hektara vodene površine, i gde je u dobrim godinama izlov bio veći i od 3000 tona ribe.

Ivana Gordić Perc (nezavisnost.org, foto: lična arhiva Milivoj Putić)

The post Radnici “Ečke” kao tehnološki višak appeared first on Autonomija.

Kancelarija u Srbiji Regionalne kancelarije za saradnju mladih (RYCO), početkom februara predstavila je 18 srednjih škola koje su odabrane za projekat razmene mladih Zapadnog Balkana pod nazivom “Superškole”.

Ovaj projekat trajaće tri godine, a u okviru njega planirano je da se održi ukupno 200 omladinskih razmena širom teritorije Zapadnog Balkana. Učesnice u programu Superškole su potpisnice sporazuma o osnivanju RYCO-a, a u pitanju je šest vlada – Albanije, Bosne i Hercegovine, Кosova, Crne Gore, Severne Makedonije i Srbije.

Predstavnica kancelarije RYCO u Srbiji Ivana Antonijević kaže da su kroz prethodni rad sa školama sa Zapadnog Balkana, uvideli značaj takvog rada u dosezanju mladih koji imaju smanjenje mogućnosti za učešće u programima razmene.

“Zbog toga smo osmislili program koji je prilagođen potrebama i kapacitetima škola – Superškole koji ima za cilj da podrži procese izgradnje mira i pomirenja i interkulturalnog učenja i dijaloga između škola, učenika i njihovih zajednica”, napominje Antonijević.

Ona kaže da će se razmene odvijati od marta do juna 2022. godine, kada će svaka škola organizovati jednu posetu partnerskoj školi sa grupom do 15 učenika.

“Razmene će trajati između šest i deset dana, dok će učenici doći u pratnji dva profesora. Program školske razmene će dati priliku učenicima i profesorima da putuju, predstave sebe, svoju školu i običaje svojim domaćinima, kao i da nauče nešto novo o lokalnim zajednicama u različitim delovima našeg regiona”, objašnjava Antonijević.

Škole koje su bile zainteresovane za apliciranje na prvi ciklus “Superškola”, prijavljivale su se putem onlajn plaftorme. Nakon registracije, imale su priliku da uspostave saradnju sa drugom školom u regionu. Škole učesnice u projektu “Superškole” odabrane su na osnovu pristiglih projektnih ideja srednjih škola sa Zapadnog Balkana, a sve pristigle ideje prošle su dva kruga selekcije.

“Komisija za selekciju je posebnu pažnju posvetila izboru partnerstava koja spajaju mlade različite nacionalne, etničke, verske pripadnosti, kao i izboru onih ideja koje su predvidele uključivanje mladih iz marginalizovanih grupa”, navodi Antonijević.

Ona kaže da su izabrane škole iz Srbije u svoje projektne ideje uključile aktivnosti poput edukativnih poseta istorijskim, kulturnim i religioznim objektima, zajedničkih koncerata, snimanja filmova, sportskih i umetničkih aktivnosti, radionica u oblasti interkulturalnog dijaloga, izgradnje mira i suočavanja sa prošlošću, kao i saradnje u stručnim oblastima za koje su škole specijalizovane.

“U 2022. godini odabrano je 30 najboljih projekata čiji je cilj podrška procesima izgradnje mira i pomirenja, kao i interkulturalno učenje i dijalog između škola, učenika i njihovih zajednica. Od 30 odabranih projekata sa Zapadnog Balkana, srednje škole iz Srbije partneri su u 18, te će 18 srednjih škola iz cele Srbije imati mogućnost da učestvuje u ovom regionalnom programu razmene”, objašnjava naša sagovornica.

Učešće u procesu izgradnje mira

Po rečima Ivane Antonijević, učenike i učenice koje će učestvovati na ovim putovanjima biraju nastavnici i nastavnice koji će koordinisati razmenama, a biraju ih na osnovu motivacije mladih za učešće na programu. Prilikom odabira učenika, uzimaće se u obzir rodni balans, a prednost će imati mladi koji nikada nisu putovali po regionu ili izvan svoje lokalne zajednice, mladima iz socijalno ugroženih porodica, kao i mladi iz nacionalnih manjinskih grupa.

“Učenici će imati prilike da na ovim razmenama učestvuju u edukativnim, kulturnim i sportskim aktivnostima, ali će takođe imati i slobodno vreme kada mogu da se druže sa svojim vršnjacima i upoznaju grad ili mesto u koje su došli”, kaže Antonijević.

Kako naša sagovornica objašnjava, ove razmene nisu ni nalik ekskurzijama, jer akcenat nije na turističkom karakteru poseta – već upravo na edukativnom.

“Taj edukativni karakter podrazumeva interkulturalni dijalog i učenje, a samim tim i učešće u procesu izgradnje mira i saradnje mladih na Zapadnom Balkanu. Razmene će trajati od šest do 10 dana i podrazumevaće da mladi većinu vremena provode u lokalnim zajednicama škola kod kojih su došli u posetu”, navodi ona.

Osim za učenike, ovaj projekat nudi mogućnosti i za nastavno osoblje. Platforma “Superškole” je baza srednjih škola na Zapadnom Balkanu putem koje svi zainteresovani profesori mogu na jednostavan način stupiti u kontakt sa kolegama iz regiona, na osnovu interesovanja i oblasti za koje je škola specijalizovana, objašnjava Antonijević.

“Osim mogućnosti koje daju mladima na ovom programu da upoznaju svoje vršnjake sa Zapadnog Balkana, imaju i mogućnost da upostave dugoročnu saradnju na institucionalnom nivou. To podrazumeva dugoročna partnerstva, ne samo u okviru ovog programa već i potencijalno programa drugih međunarodnih organizacija i fondacija, a sve u cilju podizanja kapaciteta nastavnog osoblja za interkulturalnu saradnju i dijalog, projektni menadžment i modernizaciju nastavnog programa i vannastavnih aktivnosti koje se kreiraju za srednjoškolce”, kaže naša sagovornica.

Kako Antonijević napominje, duboko ukorenjeni regionalni stereotipi, nedostatak svesti o drugim kulturama i „odliv mozgova“ mladih su neki od delova koji čine ovu složenu regionalnu slagalicu. Ono šta situaciju čini još složenijom jeste nedostatak mobilnosti i nedostatak međuetničke razmene.

“Cilj programa je pružanje osnove za stvaranje jakih i održivih veza između srednjih škola na Zapadnom Balkanu i izgradnja dugoročnih partnerstava, kao i dugoročno povezivanje mladih i njihovu regionalnu saradnju, razbijanje predrasuda i stereotipa”, zaključuje Antonijević.

“Superškole” je trogodišnji program školskih razmena na Zapadnom Balkanu i deo je multidonorskog projekta „Program školske razmene na Zapadnom Balkanu“ koji zajednički finansiraju Evropska unija i nemačko Savezno ministarstvo za ekonomsku saradnju i razvoj (BMZ), a sprovode Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit (GIZ) i RYCO.

Sanja Kosović (Autonomija)

Tekst je objavljen uz podršku regionalnog projekta jačanja mehanizama tranzicione pravde koji finansira Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Sadržaj teksta je isključivo odgovornost portala Autonomija i ne odražava nužno stavove Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) ili Vlade Ujedinjenog kraljevstva.

The post Superškole: Mladi regiona u procesu izgradnje mira i razbijanja stereotipa appeared first on Autonomija.

Nakon dugog i iscrpljujućeg čekićanja „ispod kamena“ – kako AV kaže, desio se i taj trenutak koji se u Srbiji željno iščekuje već nekih tridesetak godina: Svetski rat! Dobro, za sada rat u Ukrajini se još nije proširio i na druga područja, ali vreme i okolnosti rade za prizivače rata koji su danas ponovo podigli glavu i, zahvaljajući Putinu, oni svoje lične frustracije&psihoze mogu da projektuju na čitav svet.

Sigurno poznajete nekog lično, a verovatno i familijarno, ko pada u orgazmičko-onirički trans kada se spomene ratna intervencija Putinove Rusije na Ukrajinu. Upravo se u ovoj situaciji, kada je opasnost od sukoba svetskih razmera potpuno realna, „naši“ Putinovci osećaju konačno shvaćeno&prihvaćeno jer njihovi vlažni snovi o uništenju svega živog, što ne odgovara njihovoj viziji sveta, sada su poprimili realne obrise i ozbiljno prete da postanu naša stvarnost. Psihopate&sociopate koje u mirnodopska i normalna vremena žive pokunjeno i mirno, izazivajući tek poneki eksces uzrokovan njihovom nemogućnošću da se se pomire sa, za njih, drugačijim svetom i ljudima, najedanput shvataju da imaju svoje glasnogovornike i to u vidu „svetskih“ lidera kao što je to bio Tramp ili jeste Putin. Sve ono što su skrivali u sebi, uviđajući da ne mogu da se uklope u normalan svet, sada može slobodno da se pokaže ili šta više da se otvoreno propagira i postavlja kao novi „standard“ življenja.

Zato je došlo vreme da ispuzi ispod kamena sve ono što je do sada strpljivo čekalo da se okolnosti promene i da krene u „izgradnju“ novog svetskog poretka, ali da bi se to ostvarilo potrebno je predhodno uništiti onaj stari koji je baziran na miru, demokratiji i međusobnom uvažavanju (one „izlizane“ priče o integritetu i suverenitetu). Dobro, znamo da ni ovaj tzv. demokratski svet nije bio baš sagrađen od „čokolade&marmelade“, ali barem nije dopuštao da se svekoliki patološki slučajevi razmašu svojim megalomansko-destruktivnim vizijama (slučaj Tramp). No, onome kome se svašta tolerisalo pod devizom: Da spasimo svetski mir&poredak – prešao je u terminalnu fazu sopstvenog ludila ili ambicija i odlučio je da pokrene ratnu mašineriju kako bi njegovi snovi o povratku SSSR-a, ili čega već, konačno postali java (First we take Manhatten then we take Berlin – Leonard Cohen). Putin je odlučio da zgazi Ukrajinu koja je leglo „neonacizma i militarizma“ – kako je to sam opisao, a potom, kao papagaji, nastavile da ponovljaju marionete sa ruske političke estrade.

Mnogi su se analitičari & poznavaoci svetskih zbivanja našli u čudu zbog ruske intervencije u Ukrajini… I dok su neki „naivni“ upozoravali da se Putin sprema na invaziju i da raspored ruskih trupa jasno ukazuje da se sprema napad, „poznavaoci“ svetskih prilika su nam objašnjavali kako je to samo Putinova taktika kojom on želi primorati Zapad da pristane na njegove uslov: Nema NATO na ruskim granicama! Otprilike, Zapad & NATO trebalo je da garantuju Rusiji da neće više Ukrajinu tretirati kao mogućeg novog člana ove vojne alijanse, a Putin će potom odustati od svojih pretnji. Sa obzirom da ovih garancija nije bilo, Putin se odlučio na vojnu akciju i pri tome je šokirao čitav svet. Ruski predsednik je znao da neće doći do vojnog odgovara NATO, kao i da velike svetske sile (USA na primer) neće zbog Ukrajine rizikovati rat sa Rusijom, ali se čini da se ipak preigrao u svojim kombinacijama… Kao da onaj normalan svet ipak neće pristati na ultimatume i ratne hirove&avanture raspomamljenog Putina koji se nadao da će blickrigom osvojiti Ukrajinu, a potom ispostaviti svoje uslove. Kako vidimo Evropa, USA, kao i svi oni koji imaju želju da se suprotstave Putinovim bolesnim ambicijama, počeli su da uvode sankcije Putinovom režimu koje mogu da dovedu i do potpunog prekida odnosa sa Rusijom, što Putin sigurno nije očekivao a ni priželjkivao.

Svet se postepeno ujedinjuje u svojoj osudi Putinove Rusije – pa i u samoj Rusiji nisu svi građani za rat, o čemu svedoči i preko tri hiljade uhapšenih antiratnih demonstranata – i počinje otvoreno da se govori o direktnoj konfrontaciji sa Putinom i njegovim osvajačkim ambicijama. No, da li će upravo ova konfrontacija dovesti i do Trećeg svetskog rata – ostaje nam da vidimo, ali je jasno da se Putinovoj Rusiji više neće tolerisati osvajačke pretenzije pravdane (prikrivane) strahom od NATO. Svet se ujedinjuje u osudi rata i najavljuju se konkretni potezi, kako u sankcijama prema Putinovom režimu tako i u pomoći Ukrajini, bilo da se radi o humanitarnoj pomoći ili pak oružju za odbranu zemlje. Ceo svet se ujedinjuje, a šta je sa Srbijom?

AV-ovska Srbija se svrstala u jednu od retkih zemalja koja nije osudila rusku invaziju na Ukrajinu… Zašto? Pored onih ustaljenih fraza koje čujemo ovih dana kako se nećemo zamerati našem vekovnom prijatelju koji nas „brani“ (pitanje je samo od koga) i čuva, nismo čuli nikakvo suvislo objašnjenje osim patriotsko-bratske kuknjave nad planovima Zapada da uništi pravoslavni svet. Nakon što se AV pojavio, pomalo bled i podbuo od bdenja pod kamenom, objavio je svetu kako Srbija poštuje teritorijalni intergritet i suverenitet Ukrajine, ali ipak neće osuditi Rusiju jer to ne odgovara našim interesima. Pored contradictio in adiecto – da Srbija poštuje teritorjalni integritet i državni suverenitet Ukrajine, ali neće da osudi Rusiju koja diretkno ugrožava taj isti integritet i suverenitet jedne nezavisne države, AV-ovska Srbija je pokazala ne samo nedostatak solidarnosti i diplomatskog takta već i patološku neempatiju prema Drugima koji su ugroženi ratom.

Ukoliko želimo da nastavimo da živimo u normalnom svetu, onda moramo prvo oterati AV-a i sve AV-ovce pod onaj isti kamen iz kojeg su ispuzali, a pre toga se ispod istog krili od odgovornosti, da bi potom pružili ruku pomirenja Ukrajincima i izrazili naše duboko žaljenje jer ih nismo podržali kada im je bilo najteže. Tako se to radi u normalnom svetu i među normalnim ljudima.

(Autonomija, foto: Pixabay)

The post ZLATKO JELISAVAC: Srbija ispod kamena appeared first on Autonomija.

Profesor bezbednosti Berko Zečević ocenio je da je početak rata u Ukrajini i prateća propaganda kojom se opravdava vojna aktivnost u potpunosti repriza događaja koji su se odvijali na prostorima bivše države Jugoslavije u proteklom ratu.

„Nažalost, rat će se nastaviti, ginuće vojnici sa obe strane, nastaviće se stradanje civila i razaranje infrastrukture Ukrajine“, kazao je on za Pobjedu ali i dodao se neće dopustiti sukob na području Zapadnog Balkana.

Zečević je kazao da nije očekivao ovako široko obuhvatne napade na teritoriju Ukrajine i da je bio ubeđen da će težište ruskog pritiska izazvanog gomilanjem vojnih snaga na severu i istoku biti usmereno ka uspostavljanju ozbiljnog dijaloga Ukrajine sa predstavnicima izdvojenih delova pokrajina Lugansk i Donjeck i stvaranja uslova za neki vid autonomije unutar Ukrajine.

On je dodao da se sa sa ovim agresivnim delovanjem sada svedoči uspostavljanju novog svetskog poretka baziranog na moći sile, gde demokratija i osnovna ljudska prava više neće biti značajna, i da se stvaraju tri centra moći – Sjeverna Amerika, Rusija i Kina.

„Sinoćnji pozivi predsednika Putina usmereni ka ukrajinskoj vojsci da izvrše vojni udar, svrgnu legalno izabranog predsednika Zelenskog jasno ukazuju kakav svet nas očekuje. Potrebno je naglasiti da je predsednik Zelenski Ukrajinski Jevrej i da je priča o nacističkom rukovodstvu Ukrajine neverovatna i besmislena“ , kazao je on.

Govoreći o sankcijama koje su uvedene Rusiji, on je rekao da su po svojoj definiciji kazna za određene aktivnosti, ali da nikada nisu u mogućnosti da zaustave vojne aktivnosti, već da dugoročno stvaraju pretpostavke da politička struktura zemlje koja je započela agresiju i prihvati proces mirovnog pregovaranja.

Kako je dodao, ovo što se dešava u Ukrajini imaće dalekosežne posledice na unutrašnju organizaciju EU, na njen pogled po pitanju postojanja evropskih vojnih snaga mimo NATO-a, drugačiji način donošenja odluka u spoljnoj i ekonomskoj politici.

„Evropa koju sada poznajemo verovatno u bliskoj budućnosti neće više ovako izgledati„, kazao je on i dodao da je Zapadni Balkan realno teritorija Evrope i da će se posledice rata u Ukrajini odraziti na stav Evropske unije prema svakoj od zemalja koje nisu u sastavu EU.

On je rekao da ne misli da će doći da brzog procesa pripajanja tih zemalja u sastav EU, ali da će biti intenziviran proces nekog vida integracije u nove tokove funkcionisanja EU, veća podrška snagama koje se zalažu za demokratske vrednosti i stvaranje sigurnijeg okruženja za stanovništvo bez obzira na naciju, veroispovest i rasu.

„Neće se dopustiti sukob na području Zapadnog Balkana, ali će proces uspostave poverenja među narodima biti složen“, kazao je Zečević.

(Beta. Foto: Pixabay)

The post Zečević: Rat u Ukrajini biće nastavljen, sukobi na Balkanu neće biti dopušteni appeared first on Autonomija.

Nevladine organizacije za zaštitu ljudskih prava podsetile su da se danas navršava 29 godina od zločina u Štrpcima i podsetili da porodice žrtava u Srbiji i dalje čekaju na sudsku pravdu i status porodica civilnih žrtava rata.

Fond za humanitarno pravo (FHP), Žene u crnom, Sandžački odbor za zaštitu ljudskih prava i sloboda i Inicijativa mladih za ljudska prava kada su pripadnici Vojske Republike Srpske (VRS), na železničkoj stanici u Štrpcima u Bosni i Hercegovini, iz voza koji je saobraćao na relaciji Beograd–Bar izveli 20 putnika i potom ih ubili.

Oni su oteli i ubili 19 državljana SRJ i jedno NN lice. Od državljana SRJ, njih 18 su bili Bošnjaci, a jedan je bio Hrvat, svi su živeli u Srbiji i Crnoj Gori. Najstarija žrtva imala je 59, a najmlađa 16 godina.

“Do danas su pronađeni posmrtni ostaci samo četiri žrtve. Telo Halila Zupčevića pronađeno je krajem 2009. godine na obali jezera Perućac, a posmrtni ostaci Rasima Ćorića, Jusufa Rastodera i Iljaza Ličine nađeni su u istom jezeru 2010. godine. Ostale žrtve se i dalje nalaze u evidencijama nestalih lica”, piše u saopštenju.

Podseća se da su za taj zločin do sada pravosnažno osuđene samo dve osobe, Nebojša Ranisavljević na kaznu zatvora u trajanju od 15 godina i Mićo Jovičić na petogodišnju zatvorsku kaznu.

Za zločin u Štrpcima trenutno se vode postupci pred Sudom BiH protiv osmorice optuženih, a pred Odeljenjem za ratne zločine Višeg suda u Beogradu u toku je postupak protiv petorice.

“Porodice žrtava, od kojih su većina državljani Srbije, do danas ne uspevaju da dobiju status članova porodica civilnih žrtava rata koji bi im omogućio skromnu materijalnu podršku, kao i priznanje patnji koje su preživeli”, upozorile su nevladine organizacije.

Dodaje se da je lokalna samouprava u Prijepolju podigla 2009. godine spomen-obeležje posvećeno devetorici ubijenih iz Prijepolja i dodelila simboličnu novčanu pomoć njihovim porodicama, dok lokalni zvaničnici učestvuju u organizaciji i obeležavanju godišnjice otmice.

“Ovo je jedan od retkih pozitivnih primera odnosa institucija Srbije prema žrtvama iz manjinske etničke zajednice. Međutim, žrtve ovog zločina, kao i druge nesrpske žrtve oružanih sukoba devedesetih godina, ostaju nevidljive u praksama memorijalizacije na državnom nivou”, ocenjuje se u saopštenju.

Digitalna arhivska kolekcija „Zločini u Sandžaku devedesetih godina”, koju je izradio Fond za humanitarno pravo, prikazuje kako su etnički incidenti na početku devedesetih godina u Sandžaku dobili sistemski karakter i prerasli u ratne zločine kao što su otmice, mučenja i ubistva.

(Autonomija)

The post NVO: Danas 29 godina od zločina u Štrpcima, žrtve još uvek čekaju na pravdu appeared first on Autonomija.

Brehtovski rečeno: u Srbiji urla laž! Glavni provladin kriminalni tabloid je imao naslov koji je obišao svet: Ukrajina napala Rusiju. Bravo, Vučiću!

Crna Gora je jedina zemlja na svetu, uljučujući i samu Rusiju, gde se uz antiratne proteste, održavaju protesti podrške zločinačkoj ruskoj agresiji nad Ukrajinom, maskirani u narativ o navodno ugroženoj „volji naroda“. Za to vreme potencijalni mandatar Dritan Abazović, jedini na svetu, sastaje se u trećem danu Putinovog komadanja Ukrajine sa ruskim paravojnim formacijama u Crnoj Gori.

Banjaluka je jedini grad u Evropi u kojoj je Putinov rat za istrebljenje Ukrajinaca i nestanak najveće države na našem kontitentu, dočekan transparentima podrške. Na ćirilici i srpsko-ruskom, dakako. Prkosno usred Evrope i dalje opstaje Dodikov „Donjeck“ – na zločinu sazdana polovina teritorije suverene države Bosne i Hercegovine.

Tako srpski svet u podršci agresorskom ratu Vladimira Putina u korist stvaranja ruskog sveta. Već je primećeno, veću podršku od Rusije, kremljovski diktator ima samo u srpskom svetu.

Tako srpski svet nasuprot Evrope, demokratije, slobode, mira, pravde i prava. Prepoznaje srpski svet u ubijanju ukrajinske dece, svoje četvorogodišnje „junačenje“ nad sarajevskim civilima. Njih 12.000 hiljada, od toga stotine dece (hiljade osakaćeno), nije preživelo prethodni pokušaj stvaranja srpskog sveta.

Narod i legitimna vlada demokratske Ukrajine, ostavljeni na milost i nemilost višestruko moćnijem agresoru danas, kao i prethodnih osam godina, ali sada svima očigledno, brane slobodnu i demokratsku Evropu. Istu onu koja teško prelama da li izbacuje Putinov stroj smrti iz platnog prometa – SWIFT-a.

Pre osam i po decenija, liberalna Evropa, ostavila je demokratsku i republikansku Španiju na milost i nemilost daleko nadmoćnijem fašističkom okupatoru. Stotine dobrovoljaca iz celog sveta ovih dana se prijavljuju da brane svoju slobodu u Ukrajini. Ukrajina je Španija našeg doba!

Posle Španije, jedan od najvećih idealizama 20. veka bilo je Praško proleće 1968. godine. Sa koliko se neuporedive nade i poleta Čehoslovačka budila iz dvodecenijskog poniženja i okupacione bede. I sa kakvom je brutalnošću, pod gusenicama ruskih tenkova, završio jedan od najkreativnijih emancipatorskih pokreta u moderno doba. Ubijene su za dugo mogućnosti za demokratski socijalizam. Sa jednakom brutalnošću, isti počinilac danas ubija ideju demokratske, slobodne, pluralne i otvorene Ukrajine. Sve ono što agresor nije i ne sme da bude.

Prvo ste izgubili čast da biste izbegli rat, a posle ćete izgubiti i rat, upozoravao je Čerčil evropske lidere u vreme kapitulantske politike pred vođom Rajha. Ima li se ovome šta dodati danas?

Vođa ruskog režima, verovatni budući optuženik za ratne zločine, se preračunao. Blitzkrieg nije uspeo, ukrajinsko blato guta okupatorske vojnike. Napustili su ga čak i tradicionalni saveznici poput Kazahstana. I Kina je stala iza teritorijalnog integriteta Ukrajine. Evropska unija nije bila jedinstvenija, a demokratski svet homogeniji. Kao i njegov prethodnik Milošević 1999, Putin je verovao da će zaplašiti i podeliti slobodni svet. A ujedinio je čitav svet protiv sebe. Ruski i srpski svet protiv ostatka sveta!

Ukrajina svojim otporom demantuje intelektualno zapuštene analitičare i brojne desne, ali i leve radikale, uglavnom na putinovskim jaslama, koji uzroke aktuelne agresije traže u navodnoj verolomnosti hladoratovskih pobednika koji su nekom prilikom nekome, nikako da se dogovore kome, usmeno obećali neširenje NATO-a. Biće da su u vizuri prokremljovskih struktura i analitičara neproverena usmena obećanja mnogo vrednija od Rezolucije UN, međunarodnog prava, kao i Bjeloveškog sporazuma (1991) i Budimpeštanskog memoranduma (1994) kojima su i Rusija i Zapad potpisima garantovali nepovredivost granica suverene Ukrajine. Uostalom, kakvo je to poimanje istorije i međunarodnih odnosa u kome manje moćne zemlje bivaju desubjektivizovane do te mere da nemaju pravo da odlučuju čak i o svojoj sudbini, ako se to protivi volji i zakulisnim dogovorima velikih sila.

Putinova doktrina je jasna. U njegovom poimanju susedskih odnosa, koje se mora čitati u ključu ruske istorije, može se biti: podređeni vazal ili neprijatelj predviđen za istrebljenje. U avgustu 1968. u vreme gaženja tenkovima suverene Čehoslovačke, moskovska Izvestija je napisala osnove Brežnjevljeve doktrine. Putinovu je obrazložio on sam, stigmatizujući čitavu ukrajinsku naciju kao nepostojeću, primitivno određujući njene demokratski izabrane lidere kao „bandu narkomana i neonacista“. Lavrov se malo više potrudio i rekao da se princip suverenosti ne odnosi na one države koje imaju vlast koja ne predstavlja sve ljude koji u njoj žive. Teorija i intelektualna misao žale za sovjetskim vremenima kada se kremljovska vrhuška makar trudila da obrazloži svoje vojne pohode i zločine. Uzgred, u Lavrovljevu definiciju provizornih država bez prava na postojanje, mogle bi da spadaju i Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija… Ko će biti realizator Putinove doktrine u našem regionu?!

Naposletku, nastavi li kremljovski hazjajin da gubi bitku od nepokolebljivih Ukrajinaca, biće zanimljiva dinamika i unutar moskovskog „prvog prstena“. Ako je nešto pouzdano od znanja o sovjetskom i ruskom poretku, to je da sistem ne trpi nestabilnost i nepredvidivost, kao i bilo kakvu liberalizaciju i humanizaciju. Za ovo drugo nema opasnosti, ali prvi uslov konsenzusa saveza elita, Putin je ozbiljno prekršio. Svaki dan opstanka ukrajinskih branitelja, Rusija i svet su bliži tome da duboka država i oligarsi zaključe da je potrebno vraćanje stabilnosti na uzburkanom brodu. Da li će metodi biti staljinistički ili će „prozverenom caru“, kako kažu Moskovljani, aparat meko, po modelu Hruščova, da objasni da je vreme da se malo odmori – ostaje da vidimo.

Jedno je izvesno: slobodom Ukrajine ispisuje se ne samo sloboda Evrope, već i sloboda i pravo na život svakoga od nas. U toku je ukrajinska igra za život… svih nas.

(Nomad.ba, foto: Gradski portal)

The post MILIVOJ BEŠLIN: Ukrajinska borba za život appeared first on Autonomija.

U nedavnom razgovoru za BBC, Novak(s) Đoković je izjavio da bi „radije žrtvovao sve buduće trofeje nego da bude primoran na vakcinaciju“.

Dodao je i da „nije antivakser, već podržava slobodu izbora o tome šta stavljamo u svoje telo“, što mu je princip važniji od bilo kakve titule. Đokovićevi fanovi su pišnuli firnajz kako je on „pravi Srbin“, paradigma tzv. srpskog inata, principijelni borac za slobodu, ikona slobode izbora, te prst u oku zapadnjačkom mejnstrimu (i koji ga progoni pošto je etnički Srbin). Međutim, u ovoj filozofiji i pogledu na svet nema ničeg naročito ili autohtono srpskog, koliko ima – angloameričkog. U pitanju je politička i moralna doktrina koja predstavlja nasleđe klasičnog liberalizma, i čiji su utemeljivači bili Džon Lok, Adam Smit, Džon Stjuart Mil, Tomas Džeferson i njima slični velikani. A u kontekstu kovida 19, Đoković se približava tzv. libertarijanizmu, školi mišljenja koja zastupa minimalno uplitanje vlade ili države u pogledu ekonomskih i društvenih pitanja, uključujući tu i ljudsko zdravlje. Kao takav, Nole mnogo manje podseća na mitološkog srpskog seljaka među organskim šljivama, koliko na poslovičnog farmera i takođe mitološkog i zatucanog redneka iz Teksasa koji, u tregericama i sa dvocevkom, brani svoje imanje od mrske vlade u Vašingtonu. Kako to?

JAVNO LJUDSKO ZDRAVLJE: Naime, Džon Lok (Dve rasprave o vladi, 1689) je tvrdio da država i vlast ljudima treba da omoguće maksimalnu slobodu – da uživaju u svom životu, zdravlju i imovini po sopstvenom nahođenju, i to bez bilo kakvog uplitanja ili mešanja. Ipak, i taj Lok ističe da država mora da sprečava ljude da naude drugima u smislu upravo života, zdravlja i imovine. A nevakcinisane individue i te kako mogu da naude drugim ljudima. Slično tome, u svom čuvenom delu O slobodi (1859), i Stjuart Mil je ljudsku slobodu shvatao izuzetno široko. Ali je opet isticao sledeće: „Jedina svrha zbog koje se s pravom može vršiti vlast nad bilo kojim članom civilizovane zajednice, mimo njegove volje, jeste sprečavanje nanošenja štete drugima“. Ljudima, dakle, valja dozvoliti širok spektar ponašanja i mišljenja, gde postoji samo jedna granica – kad se ostalima čini neka šteta ili zlo. Čak i klasični liberali poput Loka i Mila, danas bi verovatno zagovarali obaveznu vakcinaciju, sve radi sprečavanja štete po javno i ljudsko zdravlje.

S tim u vezi, đokovićevska „sloboda izbora“ oko vakcinacije zapravo je libertarijanska, ultra-liberalna ili ultra-kapitalistička. I upadljivo – američka. Libertarijanizam, anarho-kapitalizam ili „tržišni fundamentalizam“ zasebna je škola liberalne ideologije prema kojoj se jedina uloga države sastoji u tome da obezbedi slobodu svakoj individui da se darvinistički (ili sportski?) bori na slobodnom tržištu. Jer život je jedna borba za opstanak. I sam Đoković je za BBC istakao da su njegovi stavovi o vakcinama rezultat odrastanja u kojem je rano morao da nauči da se snalazi sam. Libertarijanizam priziva svet u kojem vlada sloboda, u kojem su sve individue suverene kad se radi o njihovom životu, zdravlju i lajfstajlu, i gde niko ne sme da bude primoran da žrtvuje svoje vrednosti zarad drugih. Uzgred, to znači i da država ne sme da se meša u (zlo)upotrebu droge i alkohola, odnosno da organičava prostituciju, pornografiju ili kockanje. Pa je npr. Ajn Rend (Atlas je slegnuo ramenima, 1957) isticala da ljudi treba da žive samo za sebe i da se ne žrtvuju za druge, pošto je najviša moralna svrha u životu sebična želja za zadovoljenjem ličnog interesa. A Robert Nozik (Anarhija, država i utopija, 1974) polazi od ideje da ljudi poseduju sebe, dakle svoje telo, talente, rad i sve što proizvedu, zbog čega bi trebalo da su zaštićeni od drugih individua i institucija poput države. Novak Đoković verovatno nije čitao ove studije, ali biće da bi ih potpisao markerom po objektivu.

NE GAZI PO MENI: Libertarijanci zato žele niže poreze (kao u Monaku?), manje socijalnih programa, manje propisa, i manje redistribucije bogatstva. Kao i pravo na abortus, da duvaju travu, i da stupaju u brak sa kim god požele. Jer država nema pravo da govori ljudima šta smeju, a šta ne smeju da rade. Uključujući tu i primoravanje na vakcinaciju. Jedan od simbola ovakvog svetonazora je tzv. Gedsdenova zastava iz 1775. i doba Američkog rata za nezavisnost, a koja na žutoj pozadini prikazuje zmiju uz tekst Ne gazi po meni / Don’t Tread On Me. I koju danas mahom koriste američki desničarski populisti i antivakseri, odnosno avaksi. I američka Deklaracija o nezavisnosti (1776) krcata je sadržajima o borbi protiv represivne države i vlasti. Jednostavno, argument „Moje telo, moj izbor“ uopšte nije plod domaće radinosti, mudrosti ili inata, već mudrosti (ili gluposti) – Zapada. Iako stoji zanimljiva činjenica da je Milovo delo O slobodi na srpski jezik preveo kralj Petar I Karađorđević, u Parizu 1867. „Ta svest, što se razvila iz harmonije vrlina našega naroda, jemac nam je, da je naš narod zreo, da u krugu ostalih naroda, može napredovati ka cilju čovečanstva. A šta mu je od preke potrebe, po taj napredak? Sloboda“, pisao je tada knežević Petar u predgovoru.

I sad, šta je problem sa tim? Pa, koješta. Klasični liberali, neoliberali ili libertarijanci pretpostavljaju da je svet pravedan, i da u slobodnom takmičenju (kao na teniskom terenu?) uvek pobeđuje bolji. I, upravo zato je bilo kakvo državno ili političko mešanje u slobodnu konkurenciju među ljudima nepravedno. Međutim, svet nije pravedan, i u njemu nema fer-pleja. Mnogi ljudi uspevaju u životu zato što imaju ogromnu startnu prednost u odnosu na druge. Čak i ako neko (poput Đokovića?) uspe nasuprot brojnim preprekama, to ne znači da početne prednosti i prepreke nisu važne. Libertarijanci se protive velikoj državi ili Svetskoj zdravstvenoj organizaciji zato što i njih odlikuje jedan tribalistički ili plemenski um, a ne zato što su preterani ljubitelji individualizma i slobode. Protive se jerbo neko uzima novac Nama i daje ga NJima, ili pak Nama nameće NJihove vrednosti i ponašanja. Najzad, ne iznenađuje što su strastveni protivnici državne regulacije, kao i promoteri ovakvog ideološkog i zdravstvenog sebičluka – mahom bogataši, ili onih JEDAN odsto najbogatijih. A u koje spada i Novak Đoković.

KOLEKTIVNI INTERES: U svojoj osnovi, drama oko Đokovićeve vakcinacije jeste „ključni spor u političkoj filozofiji“, što je i otvoreno naveo novinar BBC Amol Rajan. U pitanju je stalna napetost između individualnih prava i kolektivnog dobra. Između individualnog i kolektivnog interesa. I koja se, uzgred, obično tiče seksa i smrti, odnosno erosa i tanatosa (gej brakovi, abortus, eutanazija, matične ćelije itd). I, najnovije, vakcinacije. Srećom, nauka je tu potpuno jasna. Postoji nedvosmisleni kolektivni interes – kolektivni imunitet – u korist obavezne vakcinacije. A samim tim i zabrane učešća nevakcinisanim individuama u raznim događajima i loptanjima. Pa ipak, moderna (zapadna) društva jesu krvarila i propatila u borbi za tu važnu doktrinu ili princip slobode izbora, pa je se nerado odriču i smatraju je za nedodirljivi tabu. I otuda je avaksi izdašno zloupotrebljavaju – jer zvuči seksi, zar ne?

Dakle, promovisanje „slobode izbora“ je čest stav antivaksera, avaksa i njima sličnih Novaksa. Ali, tada se propušta činjenica da svaka individua ima pravo da bude zaštićena od kovida 19, uključujući tu i decu i građane koji ne mogu da se vakcinišu. Postoje prava, ali postoje i odgovornosti. Svako ko je nevakcinisan doprinosi širenju virusa, a odbijanje vakcina dramatično utiče na kolektivni imunitet populacije. I da, u pitanju je mrski socijalizam. Istovremeno, zgodni slogan Moje telo, moj izbor pojeftinjuje vekovnu borbu žena za reproduktivna prava. Dok u većini kultura na svetu, ljudi jednostavno ne mogu da rade sa svojim telima šta požele, nipošto, i zlo i naopako. Ovo je krajnje moderna vrednost koja je rezervisana za jedino nekoliko zapadnih društava, uz nebrojena ograničenja. Jer ni tamo ne možemo da unosimo heroin u svoje telo, ili da vozimo automobil pijani (pa ni bez pojasa), a bez pratećih sankcija. Sloboda mišljenja, izbora i odlučivanja je super, ali ne zavaravajmo se da je to naša ili srpska izmišljotina, okej?

U žargonu iz perioda bombardovanja Srbije 1999, avaks je bio naziv za američke letelice opremljene sistemima za nadzor i radijsko prisluškivanje (Airborne Warning And Control System – AWACS), pa i termin za tzv. američke špijune i/ili domaće izdajnike. Dve decenije kasnije, avaksima se danas nazivaju antivakseri, odnosno antivakcinaši. I, ova analogija je zgodna, pošto naši najnoviji avaksi zaista baštine jednu mahom američku (i desničarsku) ideologiju o „slobodi izbora“ kao vrhunskom i jedinom principu. A sve to na uštrb kolektivnog dobra, pa i javnog zdravlja građana. Uz to, ima goleme ironije u činjenici da bi većina naših avaksa, i koji zdušno zazivaju zapadnjački princip „slobode izbora“ – ovu slobodu komotno uskraćivali gej osobama, ženama sa neželjenom trudnoćom, konzumentima marihuane, i najradije videli Srbiju kao rusku guberniju, odnosno kao Putinovu koloniju. Uprkos neveštom zaklinjanju u liberalnu doktrinu o slobodi izbora, svi naši avaksi jesu oni stvarni izdajnici (zdravlja) našeg naroda, i pratećih mu narodnosti.

(Danas)

The post ALEKSEJ KIŠJUHAS: Svi naši avaksi appeared first on Autonomija.

Pod krinkom borbe protiv navodnog neonacizma i militarizma, ruski predsjednik Vladimir Vladimirovič Putin izvršio je brutalnu agresiju na suverenu državu – Ukrajinu.

Ponašajući se poput naoružanog luđaka koji u autobusu punom putnika, ne obazirući se na riječi razuma, puca po „neonacistima“, ruski diktator nastavlja sa brutalnom okupacijom Ukrajine, usput prijeteći još neviđeno moćnim oružjem svakome ko mu se nađe na osvajačkom putu. Čitaj: Moldaviji, Latviji, Litvaniji, odnosno NATO-u.

I to Putin čini, prije svega, svjestan činjenice da se NATO neće vojno umiješati, jer za tako što nema pravnog uporišta, kao i zbog procjene da bi to značilo i treći svjetski rat. Nuklearni.

Kako god bilo, Kijev već počinje da liči na Sarajevo s početka devedesetih. Bombardovanje, tenkovi, ruševine, poginuli, krv, suze, izbjegličke kolone, lov na predsjednika BiH Aliju Izetbegovića, kao sada na predsjednika Volodimira Zelenskog…

Okupacija Sarajeva trajala je 1.425 dana. U njoj su, pored Miloševićeve JNA i raznih paravojski, učestvovali i ruski dobrovoljci. Predvođeni oficirom GRU Igorom Girkinom, poznatijim kao Strelkov.

Ipak, Sarajevo se oslobodilo agresorske čizme. Nadomak Sarajeva, na „vojničkom groblju“ u Donjim Miljevićima, između Vraca i Lukavice, ostale su kosti na desetine ruskih dobrovoljaca.

Šireći rat protiv „neonacističke Ukrajine“, ruski diktator Vladimir Putin, koji otvoreno finansira i pomaže neonacističke pokrete i političare u BiH, Crnoj Gori i na Kosovu… indirektno poručuje ovim državama da će i njih uskoro osloboditi ruska čizma. Ne preko „pontonskog mosta“ Bjelorusije, već preko „vazdušnog“ – Srbije.

NATO vidi rusku čizmu iznad jugoistočne Evrope, pa preduzima potrebne korake u sprečavanju Putinove ukrajinizacije Balkana. U BiH je već dovedeno 500 vojnika EUFOR-a. Pojačana je i odbrana od sajber napada i specijalnog rata.

No, ko se mača lati, od mača i gine. Bivši agent GRU Igor Girkin „Strelkov“ optužen je u Holandiji da je jedan od učesnika obaranja holandskog putničkog aviona iznad Donbasa, na letu za Amsterdam, raketnim sistemom BUK. Tom prilikom je, 7. jula 2014. godine, ubijeno 298 putnika i članova posade. Nije bilo preživjelih.

I Vladimir Putin je od prvog dana u svoj sveti rat protiv Ukrajine krenuo kršeći međunarodno pravo, sve konvencije, ugovore… Stoga bi, kad se pogleda u ogledalo, trebalo da se prisjeti da su Nirnberški i Haški sud na najveće kazne osudili brojne neonacističke vođe zbog počinjenih zločina protiv čovječnosti, istrebljenja, ubistava, kršenja zakona ratovanja, deportacija, nehumanih djela, prisilnog premještanja, širenja terora, protivpravnih napada na civile… A svi oni su nekad, kao i on sada, mislili da su nepobjedivi i nedodirljivi za ruku pravde.

Uputno bi bilo da se diktator Putin, koga u Rusiji zovu i Vladimir Trovač, prisjeti i sudbine jednog od svojih prethodnika – Josifa Staljina, koji je, kao što znamo, iznenada preminuo.

I to tako što ga je neko od najbližih saradnika otrovao.

(Gradski, Foto: Antena M)

The post ŠEKI RADONČIĆ: Ruska čizma appeared first on Autonomija.