Veliki Crni i ja smo bili pre par dana na ostrvu. Ono je, u rečnom koritu brzog i moćnog Dunava, obgrlilo glavni grad, kao kakav čupavi div iz severnjačkih priča. Čuva ga vekovima od pridošlica loših namera, a u vrelo i dugo leto donosi neophodnu svežinu i utehu pred jarom. Bilo je puno zelenila i raskoši.

Bio je takav jedan užareni letnji dan, neposredno posle ljute oluje, koja je čupala iz zemlje korenove velikih drveta.

Kratak potez peščane obale se brzo gubio u travama i lišću velike ostrvske šume.

Posle kraćeg kupanja, krenuli smo u ranu jutarnju šetnju u šumu, ne obazirući se na sveže ispisane natpise na tablama obešenim tamo ovamo, koje su upozoravale na moguć susret sa divljim svinjama.

Šuma je bila… Treperava i uznjihana, puna zvukova ptica i vlažnog senovitog hlada, posle već pomenutih velikih kiša.

Posle prve sočne medne livade, prepune nezrelog suncokreta i pčela koje su tek krenule na posao, skrenuli smo levo, ne bi li obišli jednu veliku baruštinu na sred šumske staze.

Crni je razdragano pevušio neki pseći ratnički pripev, mlatarajući svojim moćnim repom kao bičem. Stalno mi je nestajao iz vidokruga.

Odjednom, šuma se utišala, a Crnom se naježila grbina, što je uvek bio znak da će biti nekog belaja.

Zastala sam, shvativši da ne znam gde smo ( Crni je uvek bio dobro orijentisan) i pogledala psa upitno.

On je podigao svoju šapetinu i stavio je na svoju njušku, što je u svakom svetu, pa i psećem, značilo „šššš.“ Trebalo je ćutati.

Tiho je promumlao: „Sanja, čuješ li?“

Utišala sam se, a onda, u momentu, preznojila. Čulo se baš duboko groktanje i režanje, sitna cika i piska, te lomljenje granja.

Promrljala sam prestrašeno: „Majko mila, divlje svinje! Crni, ne mrdaj!“ Dodala sam tiho, ali odsečno.

Crni je prevrnuo očima, velikom jezičinom oblizao usne i legao u travu.

Odjednom više nisam imala psa, nego moćnog crnog pantera

Moram priznati …Laknulo mi je.

Odjednom, iz najvećeg žbuna iz koga se prethodno i čuo najveći krš i lom, izlete bar šest – sedam divljih preslatkih prugastih prasaca. Toliko su bili veseli i živahni, toliko bez straha, lepi i uredni, da ih je milina bilo videti.

I pored delimičnog olakšanja jer su u pitanju bili klinci, osećala sam ozbiljnu nelagodu pri pomisli na vrlo moguću prisutnu majku, koja sigurno nije bila slatka.

Progutala sam knedlu.

Osim najvećeg prasca koji je strpljivo stajao pored moje noge, dok sam se ja uznemireno vrtela tražeći drvo na koje bih mogla da se popnem i tako se spasem od krmače, ostali prasci su se pentrali po sada nasmejanom Crnom.

Kevtao je kao štene, jer su ga mališani golicali.

Veliki mali prasac me je oprezno lupnuo svojom njuškom po ruci.

Pogledala sam ga, a on se nakašljao i rekao nešto u stilu, da će nas njihov otac, rado primiti u svom brlo…( brzo se ispravio, mali pametnjaković) u svom kabinetu.

Kraj rečenice već nisam razumela, jer se pretvorio u uzbuđeno praseće skvičanje.

Ne mogu da kažem da se nisam osećala kao da sam jela bunika; prasci pričaju!?

U glavi sam premotavala da se nisam prejela štrudle sa makom, pa haluciniram.

Crni je brže bolje skočio na sve četiri i dreknuo: „Ajmo kod vrhunskog prasca“, što je i mene prizemljlo.

Zašto bi domaći pas umeo, a divlja svinja ne – da priča?

Laknulo mi je.

Nakašljala sam se i rekla prascu da možemo da odemo kod uvaženog oca.

Prasac je klimnuo skviknuvši jednom, nešto u stilu: „Za mnom“.

Svi su ućutali, čak i mali prasci.

Ušli smo u prilično neprohodan deo šume, gde se staza otvarala tek kad stigneš na sledeću okuku.

Malo sam se bojala, pa sam se pribila uz Crnog.

On me je blagonaklono liznuo.

Vepar je bio u brlogu i bio je veličanstven.

Crni se uplašio, jednako kao ja.

Prvi put sam ga videla u takvom stanju.

Bio je spreman za potčinjavanje, što je u svetu velikih mužjaka uobičajeno kad vidiš alfu.

Dobra procena protivnika .

Vepar je bio masivna i teška životinja od jedno, moja procena, 150 kilograma.

Kratkog vrata, snažne muskulature, dok mu je velika klinasta glava završavala izduženom njuškom koničnog oblika što završava rilom. Oči su mu bile male i pre ličile na zakrvavljene proreze, a uši velike i uspravne prekrivene gustom čekinjom. Čekinjama mi je bilo prekriveno i celo moćno telo.

Ono što me zaprepastilo je da je preko rila imao masku, koju smo mi nosili u vreme epidemije.

Protrljala sam oči ne bih li odagnala celu sliku, ali je ona i dalje bila preda mnom…

Vepar je nosio istu masku koju smo koristili i mi u našoj kući: Nano samočisteću srebrnu masku Novaka Đokovića.

Bio je to vepar koji zna šta je kvalitet, znam da sam tada pomislila.

Ta maska je bila praktično neuništiva.

Njegova je bila samo prilično umazana.

Umazane su bile i novine koje je čitao, na šta smo zinuli i Crni i ja.

Crni me je nagazio svojom šapom, a koliko se sećam i ritnuo me je besno.

Koliko se samo ljutio što ga ni Robota ni ja nismo naučili da čita !

On je bio silan pas, a sad neki klipan od divlje svinje čita! Dnevnu štampu!

Crni je od muke zaskvičao.

Tek tada nas je Vepar pogledao:“ A stigli ste“, progroktao je dubokim škripavim glasom.

Ječao je kao Baš Čelik u buretu.

Mislim, kako sam zamišljala junaka omiljene bajke.

Ćutala sam.

Ponekad, pred veličinom ( a ova je bila znatna) treba umeti pognuti glavu.

Vepar me je, učinilo mi se, blagonaklono pogledao i nastavio, dok su se svi mali prasci povukli u dubinu šipražja:

„Čim sam Vas video“, tu je groknuo zadovoljno“odlučio sam da Vas pozovem, trebaju mi neke informacije“…

Zaustavio se važno, posegnuvši papkom ka jednoj vangletini na crvene tufne, olupanoj, ali očevidno upotrebljivoj, odakle je izvukao nekoliko miševa i bacio ih Crnom. Dva je kao kokice strpao u svoja usta i počeo da žvaće.

Crni, koji se hranio picom sladoledom lazanjama i pitama sa sirom i španaćem, videla sam samo što nije pozlilo.

Odgurnuo je miševe, a oni su siroti šmugnuli kud koji

Ipak, pametni moj, shvatio je, da je to prilično uvredljiv gest za domaćina, pa je jednog smotanog mišića stavio brže bolje u usta koja je držao poluotvorena, da ga ne bi povredio.

Povukao se par koraka unazad, meni iza leđa

Kapirala sam da će pokušati da ga ispljune iz usta.

Opet sam progutala knedlu, pomislicši čime bih mogla da budem počašćena.

Vepar me je promućurno odmerio i iz iste posude dobacio mi jednu sasvim lepu jabuku petrovaču.

Pošto sam je obrisala o majicu, zagrizla sam je.

Par sekundismo ćutali i jeli.

Gruskali.

Vepar miševe, ja jabuku.

A Crni, e on je bio na živoj vatri jedva dišući sa mišem u ustima.

Bilo je vreme da progovorim. Odlučila sam da ne okolišim, pa sam posle jednog kratkog,ali punog poštovanja izražavanja zahvalnosti na tako ljubaznom prijemu od uvaženog gospodina ova tako krasne dečurlije upitala, čemu inano da zahvalimo na pozivu.

Vepar je uzeo novine koje su mu bile pored papka, vratio masku na rilo i počeo da čita jedan tekst o svinjskoj kugi među domaćim svinjama više puta pominjući nekog uvaženog M.R. koji je po tom pitanju, po svemu sudeći vodio glavnu reč.

Poenta tog teksta, ako sam dobro razmela, groktavog domaćina je bila da M.R insistira na tome, da se divlje svinje izuzmu iz bilo kakvog programa zdravstvene zaštite od te bolesti.

Bila sam u čudu, šta naš domaćin očekuje od mene.

Radim kao nastavnik u školi, nisam prirodnjak, ne bavim se ekologijom, nisam političar ni veterinar….Počela sam da komentarišem…

Iskreno, nisam znala kako da se izvučem, pa sam počela da pričam o tome kako je nas Srbe dočekala slična bolest kao i naše svinje, samo se naša zove bela kuga.

Nastavila sam u tom stilu da i naša kuga kosi, kao i svinjska što kosi svinje, da nas je sve manje, a svinje bar imaju velik porod, pa smo na istom. One umiru, mi se ne rađamo…

Vepar me je pogledao popreko i digao papak uvis, da me ućutka.

„Gospođo, ja sam se rodio u zoološkom vrtu, gde su me i naučili da čitam, doduše krišom, nisam išao ni u kakvu školu. Dakle,znam o Vama ljudima baš dosta.“

Zaustavio se teško dišući od uzbuđenja, dižući glas do skvičanja: „Nisam jednom od kad sam pobegao iz vrta, ovde na ostrvo, plivao do prestonice da vidim šta ima novo među ljudima. Pratim štampu, doduše sa zakašnjenjem i često oštećenu, posebno zimi, od vlage i blata, leti je lako, uvek neko ostavi na plaži…Ali nikad do sad nije bilo tako loše za nas svinje u ovom svetu. Kako M.R misli da nas pusti niz vodu!? Kako !? U mnogim delovima svog areala mi teško patimo od uništavanja svog prirodnog staništa. Takođe nam preti masovni izlov radi konzumacije ili sporta, te zbog sve većeg približavanja ljudskim naseljima. I konačno, izloženi smo različitim zaraznim bolestima, što rezultira visokim brojem smrtnosti.“

Vepar je od muke na jednu kljovu nabio jednu jabuku, pa je ličio više na tužnog pajaca, nego na ogromnu zver od skoro, sad mi je bilo jasnije, sigurno 200 kilograma…

Crni je hrabro izbacio miša iz usta i dreknuo: „Šta Ti treba moćni gospodaru?“

Vepar je zadovoljno začkiljio;“ Da mi nacrtate mapu do nadležnog ministarstva, pa da napravimo čeku za tog gadnog lopova i prevaranta što hoće nas divlje svinje da izuzme i izgazimo ga papcima!“ A onda je strašno riknuo:“Šta kaže, napraviće nezavisno posmatračko telo da rasprave šta treba raditi!? Ološ jedan gadni, prevarantski!“

A onda je u uzbuđenju zinuo i pojeo novine.

Bacili smo se na posao.

https://zelenaucionica.com/kolektiv-os-jovan-miodragovic-ministarstvu-dopis-obesmisljava-kako-rad-ucenika-i-nastavnika-tokom-cele-godine-tako-i-ceo-skolski-sistem/?fbclid=IwAR3GqhGNOyxElcFMe6pHWaq6-TkdPEDqLi3bJU_L7xTwWMakfrHxWS9tmHE

https://www.gradnja.rs/os-oskar-kovacic-skofije-studio-av/

https://zelenaucionica.com/nastavnici-zasto-vlada-ukida-skolu-umesto-da-zabrani-i-sankcionise-ponasanja-koja-propagiraju-nasilje-nemoral-govor-mrznje-i-netrpeljivost/

Moj glavni urednik je nestao!

Iako, ponekad mi se čini, obzirom na more medija dostupnih svima, da ga vidim kako prolazi kroz neki kadar. Sedi na nekoj sednici upravnog odbora, ili tapše na nekoj svečanoj akademiji… Proces nestanka je izgleda bio dugotrajan, jer on je na kraju, nestao na radnom mestu!

Ponekad mi se učini čak da vidim redakcijsku ispravku moga teksta ispisanu njegovim rukopisom!

Ubrzo pošto se zaposlio, procenio je koji je njegov domet i šta nedostaje redakciji. Nebo je bilo njegov limit, a put do zvezda posut prisluškivanjima, nameštaljkama i prevarama. Tvrdio je da kad jednom uđeš među odabrane, u veliku kancelariju, nikada više ne izlaziš odatle. Tvoja reprezentativna stolica eksperta samo menja ime, ništa drugo. Na početku je, lukavac jedan, bio ljubazan sa svima i družio se sa avangardom. To mu je donelo imidž blagog čoveka, širokih nadzora.

Sedeo je u malenoj kancelariji punoj kolega i velikih ideja.

Kako je napredovao na profesionalnoj lestvici, postajao je sve gori. Osoran prema podređenim, pokoran prema nadređenima. Svet ideja doživljavao je kao svog suparnika, polako se okružujući uskogrudim, licemernim i netalentovanim saradnicima, u čijim licima se ogledao.

Takvi netalentovani će biti zahvalni što su primećeni, pa će ispunjavati i njegove najbizarnije želje.

Postajao je sve pohlepniji – hteo je sve veliko, glamurozno i bogato. Ništa nije bilo sveto i ništa nedodirljivo.

Tokom uspona, oženio se ženom sličnom sebi – grubom, ambicioznom i genijalno pametnom da te loše osobine sakrije iza obrazine šarmantne intelektualke.

Zajedno su počeli da vode ceo sistem, tako da se nikad nije znalo „ko kosi, a ko vodu nosi“.

Nestao je kada je napokon sebi obezbedio kancelarijski prostor veličine omanjeg fudbalskog terena. Nekih 140 kvadrata, koliko je, ako ne i nešto više iznosio i prostor stana u kome je živeo.

Neko je valjda procenio da njegova fizička veličina nije proporcionalna kvadratima koje je posedovao.

Jednoga jutra, posle duge rasprave koja se čula prethodne večeri, spremačica nije mogla da otvori vrata njegove kancelarije. Iz nje je još mirisalo na cigarete i dobar alkohol, i kao da se i dalje čuo žagor…Vrata su, čini se, bila zaključana iznutra…

Kako je živ posao u redakciji..!

Tetkica je zvala momke iz obezbeđenja, pa bravara. Svi zajedno su provalili i uleteli u velelepnu kancelariju, u kojoj se, na stolu u pepeljari, još uvek dimila upaljena cigara. Jedna od onih moćnijih, kubanskih.

Fotelja malog despota je bila ulegnuta, kao da je on tek sad ustao iz nje. Na više upaljenih ekrana zvrjali su informativni programi raznih TV stanica i razmene. Čak ni redakcijski telefon nije bio na mestu, kao da je on prekinut u razgovoru na brzinu isti ostavio, da bi se posle par sekundi vratio razgovoru. Vrata koja su provalili, bila su jedina kroz koja se moglo proći, jer su prozori bili hermetički zatvoreni.

Vetrilo se naravno, preko složenog ventilacionog sistema.

Njegovu gospođu su posle ovog nestanka svi izbegavali, jer su na svetlo dana isplivale njegove nepodopštine.

Duboko u sebi, ona je prvi put osećala strepnju – činilo joj se da su ipak negde pogrešili. Da su se grabeći, odali pohlepom.

Jedno vreme je sve uređivala sama, izgovarajući se muževljevom zaboravnošću.

Ipak, stvari su brzo izašle na videlo, obzirom da se tetkica izbrbljala! Izbrbljala se novinarki koja je mislila da ima posebno mesto u urednikovom srcu!

Ova je, čuvši strašnu istinu, da njega nigde nema i da ga žena traži čak i pod šifrovanim oglasima u novinama, vest brže – bolje raširila po branši. Stvari su reorganizovane, iako se supruga zabarikadirala u njegovoj kancelariji. Izbačena je iz redakcije na jedvite jade, ali joj je ostalo onih drugih više od 140 kvadrata stana, iz dužnog poštovanja prema zaslugama gospodina supruga….

Kako sam Vam rekao, gospodo na početku priče; Eto njega opet! Nije iluzija njegovo prisustvo.

I to ne bilo gde – nego u prestonici, visoko kotiran i u politici i u informisanju.

Kada mu se pomene nestanak, tajanstveno se smeška, tvrdeći isto – kad jednom uđeš u veliku kancelariju, nikad iz nje ne izlaziš…

Žena mu je odahnula.

Veliki crni i veliki beli, žive na dva kraja jedne dugačke, krivudave ulice, već punih šest godina. Crni živi na trećem, beli na prvom spratu.

Crni je jednom razbio vrata terase, dok je beli prolazio ulicom.

Beloga su jednom jedva zadržali da ne skoči sa sprata, kad je Crni prolazio ulicom.

Punih pet su u strašnom sukobu kao dva zmaja, šahovske figure kraljeva u velikoj životnoj borbi, dva arhineprijatelja koji kada se vide, kidišu jedan na drugog kao nezaustavljivi prirodni elementi. Tako je to. Sjajna dlaka se kostreši, mišići zadnjih nogu pucaju, zubi blistaju kao sečiva dager knife u nekoj fantazi video igrici.

Jedno jutro, nedavno, veliki crni je seo na zadnjicu od iznenađenja .

Veliki beli ga je, pri susretu, iako se on propeo na zadnje noge i spremio za strašni sukob….ignorisao. Nije sigurno zašto je to uradio. Skoro je izvesno daga je video. Ne znam, možda mu je rat dojadio!?

Veliki crni je lanuo samo jednom i seo.

Kući je otišao strašno neraspoložen. Dva dana je bio jako tih. Samo bi ponekad tužno uzdahnuo.

Mislim, imao je on još jednog neprijatelja, koji je živeo na sredini ulice .

Čupav i strašan bio je veliki brdski, kao neki ogromni čokoladni trol sa repom u boji snežnih vrhunaca, zakrvavljenih očiju i oštrih iskeženih očnjaka. Živeo je u kući i imao sopstveno malušno dvorište.

Veliki Crni je sledeći dan odlučno otišao do dvorišta velikog Brdskog, sa kojim se jednako strašno nadlajavao.

Znate, ti momci su se družili kao mali psi.

Ali, tako je u svetu Alfa mužjaka. Samo jedan pobeđuje.

Dakle…Veliki Crni je otišao do ograde velikog Brdskog i kada je ovaj iskezio svoje opasne zube.. Crni je okrenuo svoju moćnu pozadinu konja, a ne psa i odmarširao, bez reči.

Veliki Brdski je od iznenađenja samo jednom zacvilio. Podvijenog repa, tužno, otišao je u svoju kućicu.

Veliki Crni me je pogledao iskosa, dok mu je u uglu usana bio mali pobednički osmeh: tako se u ratu ponašaš strategijski.

Ćutanje je ponekad strašna kazna.

Pre petnaest godina sam počela da pišem, na sveže otvorenom blogspotovom blogu

Konačno sam našla medij kroz koji želim da govorim i bila sam presretna.

Zadovoljstvo u tekstu ne prolazi. Raste.

A evo i priče, neposredno inspirisane događajem iz 1999. godine, kada je STELT srušen u sremačkim njivama. U to vreme sam sa mojim malim sinom uživala u prvim danima majčinstva slušajući bombardere koji su iz pravca Hrvatske prema Beogradu.

Bilo je divno proleće i mi smo bili u Rumi. Muž je ostao u Bgd. Imala sam šarplaninca, ogromnog. Počinjao jeda zavija pet minuta pre nego mi čujemo bombardere . Ljudi su sedeli pred svojim kućama, gledajući zlo na nebu.

Evo priče, zove se Rasuti komadići smisla

Bez obzira na loš ten, uzana ramena, klempave uši i groznu naviku da ne čuje nikog do sebe, Dragan je prvih godina, kada je iz prestonice stigao u M., požnjeo ogroman uspeh među lokalnim udavačama. Sveže diplomirani lekar u varoši gde se mladi muškarci zaustavljaju na čitanju sportske prognoze i žute štampe, bio je pravi vrisak za iole poštene dame svih generacija. U M. je stigao, kada su iz M. najviše odlazili. Oni mlađi na studije, stariji na rad u veće gradove.
Dragan je stigao iz novobeogradskih solitera, gonjen željom da se vrati u prostore iz kojih je njegov deda, kao bez glave pobegao, gušen ustajalom svakodnevicom. Imao je plemenitu nameru da istraži svoje korene, i manje plemenitu, da bude redak zver u belom mantilu koji su u Beogradu nosile na stotine njegovih kolega.
U suštini, Dragan je, iako egocentrik, sanjao o velikoj ljubavi bez zadrške, na“raskošnim zelenim poljima njegovog rodnog kraja“, kako je voleo da ističe.
Posle niza okršaja na ljubavnom polju, pa jedne strasne veze sa ženom koja ga nije razumela i nije videla njegovu melanholiju, zagledana u snežni mantil, Dragan je postao samouveren i skoro privlačan muškarac. Skrasio se sa Vesnom, koja je pretila da postane baba-devojka, i koja je, jedva ga dočekavši snažno prigrabila dizgine njihovih sudbina u svoje ruke. Njen otac je bio alkoholičar, a ono na šta nije računala bio je tanani sklop Draganovih živaca, koji ga je polako a sigurno terao u isti porok. Zagledana u beli mantil, dugo nije videla da živi sudbinu svoje majke, ali ju je ta sudbina sprečila da sa Draganom ima decu. Bar je strogom kontracepcijom sprečavala poznati skript! Dakle, Vesna i Dragan nisu imali dece. Dragan se sve više povlačio od ljudi, a za vreme 98-e i bombardovanja Srbije, počeo je da tvrdi da je smislio spas srpskog roda; tvrdio je da može da lično kontroliše unutrašnji pritisak ušiju NATO pilota, na taj im način znatno smanjujući agresivnost. Nekoliko dana pošto je obznanio dragoceno otkriće, počeo je da fotografiše. Slikao je sve – slučajne prolaznike, barice na trotoarima, ćoškove, nečije laktove, ramena, krovove, terase, prozore, automobilske gume, pseća govanca, ručkove, izloge, đubrišta, vozove…
Jednom se dogovorio sa ženom jednog našeg čuvenog umetnika, čiji su koreni kao i njegovi bili u varošici, da fotografiše njihovu porodičnu kuću, ni po čemu karakterističnu, ne bi li se lakše prodala. Slikao je za vreme vazdušnih uzbuna – krov, doksat, uglove, dimnjak. Slikao je dvorište i ulaz, prazne sobe sa strašću osuđenog na smrt. Jednoga dana, kada su udari bombi bili blizu, bliže nego inače, da su se čak i stakla na prozorima tresla, umesto da siđe u podrum, popeo se na tavan. Na još nefotografisanom tavanu bila je čudom ili namerno, zaboravljena izvanredna zbirka fotografija letelica iz svih vremena. Brujanje Nato aviona bilo je sve bliže i Dragan se brzo odlučio za fotografiju letelice Senka, koja se, čim je seo u nju, vinula visoko iznad domašaja radara.
Sledećeg jutra, mahom muški deo varošice M. zadovoljno je raznosio komadiće te noći, nad nebom Srbije, srušenog Nebeskog sokola,vrhunca STELT tehnologije

Ono što je moja najbolja osobina je, da u ovim sasvim zrelim godinama, uspevam nešto, što priznaćete, nije ni malo lako; uspevam da svoje mane pretvorim u vrline. Stariji ljudi rađe hrane svoje mane i na kraju one postaju jedino što imaju. Osobina koja mi je u mladosti donosila mnogo tuge i poneki neuspeh, da oklevam u reakciji, ili da se kolebam, iz prostog razloga što sam u glavi imao hiljadu mogućnosti razvoja i rešenja jednog događaja, ma kako nebitan i ušljiv bio, a kad si mlad svi traže od tebe da budeš brz, smouveren i žestok, činila me neoprostivim slabićem, posebno u očima žena…U zrelom dobu mi je donela spas u neki sasvim užasnim situacijama. Iscrpljen mladalačkim oklevanjima, odlučivao  sam i to je bila jedina odluka, da presečem Gordijev čvor, tako što bi groznicu kalkulisanja i muku predomišljanja zaustavio time da ne učinim ništa, ili da sasvim odustanem.

U suštini, da nije bilo mog sina, koji je brzinu odlučivanja i izvesnu hrabrost nasledio od svoje sirote majke, genetika je čudo, nikada se ne bih odlučio na tu seobu.

Ostao bih učauren na istom mestu na kome smo živeli od njene smrti, ma kako život tamo, bio potpuno nepodnošljiv i sasvim nemoguć.

Tamo bih i umro, izvesno.

Ipak, radosti i breme roduteljstva me je pokrenulo i tako smo stigli u Tvrđavu, u njen, moglo bi se reći, povlašćeni srednji deo. 

Što je bio apsurd, ustrojstvo sveta je uvek bilo  piramidalno.

Ova tvrđava je imala oblik peščanog sata u kojoj su u gornjim slojevima punim kiseonika i bilja živeli istinski povlašćeni bogati beli ljudi, a u donjem delu…kao u velikom loncu, obična svetina koja je na jedan pucanj bičem postajala organizovana precizna ledena vojska poslušnika.

To malo usko grlo života odabranih tehničara i onih koji su održavali oba sistema u životu, bilo je  vrlo upitno.

Sa jedne strane, niste imali dovoljno kredita da se popnete gore, sa druge strane.. ako pogrešite, uvek ste sa lakoćom mogli pasti u donji deo tvrđave u kome život zaista nije bio lak.

Tajna uspeha moga sina je bila u tome što je bio najbolji iluzionista inženjer stvarnosti. Oni gore su ga koristili da onima dole emituje iluziju života bar par sati dnevno, kada nisu ratovali ili čuvali red od sveta ispod zemlje.

Duboko u korenima tvrđave živeli su najbedniji.

Oni nisu dobijali nikakvu iluziju života, pa su najčešće pribegavali teškim sintetičkim drogama od kojih se brzo umiralo i još brže zaboravljalo

Oni gore su držali te dole, jer je pored svog dolce vita života, morala da postoji ravnoteža. Besmisleni jing jang je i dalje funkcionisao u svom apsurdu svoje filozofije. Prožimanje dobra i zla, mada se svakako ovde nikako nije moglo precizirati šta je jedno, a šta drugo .

Jedini istinski luksuz koji su oni u najužem delu tvrđave istinski imali, je bio da budu sa svojim bližnjim, pa je tako, moj sin, sa svojom ženom i ćerkom, sa svojim psom, poveo i mene, svog dokonog i nepotrebnog oca, kog je, kao jedinog roditelja, zaista voleo.

Ako ništa drugo, uvek sam mogao da, sa dozvolama i privilegijama koje smo kao porodica imali, cunjam,  šetajući psa i čuvajući devojčicu, dok su joj otac i majka radili na kreiranju i emitovanju iluzija svuda, pa čak i po kampovima izvan tvrđave.

Tamo gde je bilo bezbedno, naravno.

Iako sam bio dokon, bilo je dosta posla i oko psa i oko devojčice, koja još uvek nije pohađala, jer je bila mala, ni jednu obuku, osim što su je moj sin i snaja tiho učili svim programskim jezicima koje su oni znali, računajući da će je to jednog dana sigurno spasti od sudbine običnih žena, da budu zabava dokonim bogatašima ili plen podzemnog sveta, te čak da budu, što bi bilo sasvim nepodnošljivo i kao misao, prodati na neki od novih svetova Novog  doba.

Nije lako biti svestan činjenice da nisi sam u svemiru.

Moj sin se ljutio na mene što sam tu činjenicu ignorisao, iako sam u kampovima izvan tvrđave često mogao da sretnem strance, a neki su baš voleli male devojčice.

Odatle i toliko vojske u donjem delu tvrđave.

Bar su tako, oni na vlasti, plasirali.

Dvojicu mladića xx (11) i cc (21) u sektoru 12 dok su nosili hranu za vojnike, napao je jedan galaktički putnik i zadao im prostrelne rane;

ŽŽ (18) je na Božić pretukla grupa vanzemaljaca dok se vraćao iz crkve sa liturgije.

Pocepane su i zapalјene vesti koje su bile zaleplјene na obdaništu „Zemlja“u sektoru 4

Vanzemaljska policija je sa administrativnih prelaza 334 i 992 vraćala vozila sa registracijom Zemlja uz obrazloženje „da nemaju pravo korišćenja svojih vozila pošto su produžili registraciju nakon dozvoljenog vremena decembra prošle godine“, uprkos sporazumu planeta koji je postignut u Tvrđavi, 23.11.2122.

Vanzemaljska policija je na administrativnom prelazu Qwantum držala sanitetsko vozilo sa zemaljskim tablicama u kome se nalazio pacijent PP, koga su nakon intervencije u sektoru Alfa prevozili u njegov dom u Tvrđavi

Vlasti u Sektoru vanzemaljci zabranile su predsedniku Komisije za nestala lica da u kampusu Teta obiđe grobove svojih roditelјa….

Takve su bile uznemirujuće vesti…

Sporadične pucnjave, provokacije, ukidanje ljudskih prava i ograničavanje kretanja je bila još samo jedna od poslednjih iluzija koje su vrhovni autoriteti plasirali svetini.

Trebalo je da je strah i zebnja kontrolišu. Video sam sve i nisam radio ništa.

A život na Marsu ni ovako nije bio jednostavan.

;

…

Bili smo u Kuvajtu, Saudijskoj Arabiji, Iraku i Iranu tada ..Sedamnaest dana, vezano.

Bilo je jako toplo, moje prvo takvo putovanje, od uzbuđenja nisam mogla da spavam.

Hiljade ljudi svaki dan, mašu kada prolazimo…Šta hiljade, milioni…

Radže, prinčevi, sultani, paše, kamile, slonovi…

Ma samo što nije letećih ćilima bilo. Čudo jedno .

Četrnaest dana i noći nisam oka sklopila, kao luda.

Tada sam otkrila viski.

Nasmešila se uglom usana. Fino sitno lice puno tankih bora se zasijalo. Pogledala me je iskosa, okrugle oči su bile kao u devojčice.

Pazite, ja ne pijem, nemojte pogrešno da me razumete….

Naučio me kolega iz protokola, uvek nas je bilo troje tada u predsedništvu, kad sam tako umorna, to je jedno egzaltirano stanje, hej radiš za njega, ja mala Sremica, samo lizneš malo i tako jak alkohol, ako je kvalitetan, a bio je, uvek najbolji na svetu, digne te.

Oporaviš se.

Posle sam, posle prvog službenog, kada sam bila na godišnjem, otputovala u Indiju. Bila sam zauvek zaražena putovanjima.

Digla sam kredit, da otputujem.

Al tada se moglo.

Kad je umro…posle su me poslali u penziju. Sa 43 godine. Možete misliti.

Rekla sam, mnogo kasnije…Ne bih ja Slobodana Miloševića u Hag, nego da živi kako sam ja živela.

Sa torbama da švercuje. Mađarska, Turska, Kina. Milošević da živi u blatu, tako. Da stoji svaki dan, sem ponedeljkom i za praznike, po suncu, vetru, mrazu…

Trideset godina na pijaci. Imala sam tezgu do nedavno. Kad mi je mama prvi put došla…mal u zemlju nisam propala. Iz predsedništva na pijacu.

Bar je za dobar viski ostalo.

Dođu mi žene na tezgu, tako da se žale, znaju sve šta sam prošla ..A ja izvadim malecke čašice, kao naprstak i sipam oporo. Burbon uvek, nikad skoč…Ponekad mislim da su me zbog viskija i obilazile.

Ćerka me uvek grdila, što na pijaci pričam sa tim silnim ženama, a sin…on je uvek razumeo.

Dvadeset godina u predsedništvu, a posle…penzijica da grickam.

A dvoje dece. Treba hraniti i školovati decu .

Sad više ne moram, došlo vreme i meni za drugu penziju.

Sin mi živi u Beču, ima divan stan tamo. I vilu na jezeru…Snajka, bosanka, tamo dva mastera; prava završila tamo.

I sin mi je pravnik. Imam i jedno unuče, jako sam ga kasno rodila. I sina i ćerku sam kasno dobila.

Uzgred…sin ne pije viski, nego rakiju, šljivovicu. Čudo jedno. Pije šljivovicu zatvorenih očiju. Al po malo, kao ja.

Nostalgija je čudo.

Muž i ćerka ne piju ništa.

Svi žive sjajno. Nisam uzalud stajala na pijaci.

A pitaš me za Tita, kakav je bio?

Ljudina, da ti kažem.

Živeo je punim plućima.

Već sam pisala o Virunga parku u Kongu. Priča i dalje traje https://aleksandranm.com/2015/11/22/green-fest-utisci/