ISTINE I ISTINE

Mišel Fuko uveo je u savremenu filozofiju pojam diskursa. Odnosi se na to da u različitim vremenima važe različita „pravila igre“ te da određene istine minulih vremena ne moraju nužno i u budućnosti da postoje kao takve. Napisao je knjigu o psihijatriji i o genezi iste, kako su nekada važile određene neupitne istine koje su posle precrtane. Nekada je lečenje elektrošokom bio prihvaćen metod lečenja duševno obolelih, kao i lečenje vodom. Danas ne. Pre pojave psihijatrije neupitna istina je bilo i to da su duševno oboleli opsednuti đavolom. Danas je i to prevaziđeno, bar u zvaničnoj nauci. A ako napustimo polje psihijatrije i odemo još dalje, suočićemo se sa sijaset zabluda. Od istine da je planeta zemlja smeštena na leđima slonova do istine da je nemoguće da čovek ikada ode u svemir. Nekada se smatralo da su cigarete zdrave. Mnoštvo naučnih radova i istraživanja borilo se sa tim mitom koji je hranila duvanaska industrija tako što je plaćala određenim lekarima i naučnicima da brane njihovu zlatnu koku naukom i istinom. Mit o cigaretama kao dobrom proizvodu pošteni naučnici su mukotrpno rušili kao veliko stablo sekirom. Jedan od najprodavanijih lekova dugo je bio ranisan, za želudačne probleme, a onda je pre nekoliko godina povučen sa tržišta kada se otkrilo da je kancerogen. Gerhardus Johanes Mulder otkrio je protein 1839. godine. U prošlosti se smatralo da je mesni i mlečni protein izvor zdravlja. Naučna istraživanja su dokazivala štetnost životinjskih proteina i ukazali su na značaj proteina iz povrća koji su se u ranim stadijumima nauke smatrali nekompletnima. Civilizacija je živ i promenjiv organizam, baš kao i jezik, kao i čovek, kao i priroda, kao i flora i fauna. Kao u trileru sa puno obrta. Svi smo samo deo procesa neprestanog kretanja. Niti je svet nastao sa našim rođenjem, niti će nestati sa našom smrću. Pozdravlja nas sve Heraklit sa transparentom na kome piše da sve teče i sve se menja.

TRADICIJA NACRTANA KAO ČIČA GLIŠA

A ako smo utvrdili da su istine ponekad istine onda ne može a da ne čudi čvrsto verovanje pojedinih u pojam tradicije, te tako izlizane i zloupotrebljene reči. Ako ćemo intelektualno pošteno da govorimo o tradiciji pomenućemo i ljudožderstvo kao deo tradicije, običaj u antičkoj Grčkoj da se dete ometeno u razvoju ubije, borbe gladijatora gde se zbog nečijeg dobrog raspoloženja ljudsko biće pusti u isti prostor sa lavom, pravo prve bračne noći gde su vladari imali pravo da pre muža provedu noć sa ženom i to sve po zakonu, robovlasništvo koje se zadržalo vekovima, varvarstvo u raznim oblicima koje se ispoljavalo od krajnje surovosti u ratovima do primitivnog verovanja u veštice i spaljivanje na lomači. Istine da ljudi sa tamnom bojom kože manje vrede od onih sa belom bojom i da su žene manje vredne od muškaraca su sa današnjeg aspekta sramota civiliacije. A ako pak govorimo o Srbiji, onda je i tu pitanje tradicije nešto što ne ide baš na ruku u etičkim argumentacijama. Jer tradicija je i skepticizam prema svemu novom. Primera radi postojao je veliki otpor pri uvođenju uličnog svetla. Mnogi su govorili da noću hodaju napolju samo kurve i fukare i da nema potrebe za uličnim svetlom. Srpska tradicija je i nastanak univerziteta tek u devetnaestom veku, izvoz svinja kao osnovni biznis, pojava u određenim delovima zemlje da svekar bira ženu za sina i onda spava sa njom (tu pojavu je na spisateljski način umetnički uobličio Bora Stanković u Nečistoj krvi). Posle Prvog svetskog rata ratni vojni invalidi su prosili. Tradicija neobrazovanja, nepotizma, zlokobnog kumstva, podela stanovništva… Može se raspravljati zašto su određene (ne)prilike bile takve kakve su. Neko bi sve svalio na viševekovno robovanje i sl. ali ja sada neću da ulazim u determinizam. Pominjem činjenice da bih relativizovala vazdizanje tradicije. Prošlost je uvek daleka i nepoznata, gledamo je filtrirano, kroz lepa odela u filmovima i sentimentalne zaplete, kroz vlastite umišljaje. Kroz mitove, a ne kroz činjenice. Svako ima pravo na svoje snove i iluzije, pa na kraju krajeva i zablude, ali problem nastaje onda kada se tradicija i vlastito viđenje morala nameću kao neprikosnovena istina. Svaka istina, bez obira da li je autentična ili je istina treba da skine veo tabua i da nam da prostora da je preispitamo. Tu ne treba da bude mesta za fatalističke rečenice kao npr. to je tako. Te tako pozivanje na tradiciju i na neophodnost životinjskih proteina za zdravlje čoveka u ovom stadijumu razvoja nauke je nešto anahrono. Kao kada bi prizivali kišu dodolskim igrama.

SVETO TROJSTVO: JEDNAKOST, DOBROTA I ODGOVORNOST

Spinoza (1632-1677) je boga shvatao kao sveprisutnost. Bog je priroda i sve u njoj, bog je i čovek. Sve što postoji na svetu je jedno, supstancija. Delovi boga, tj. supstancije su modusi. Koliko je modus čovek, toliko je modus i životinja. Savršenstvo je u celini. Biću slobodna pa reći da u Spinozinom sistemu ima nečeg levičarskog. Iako se levica zvanično pojavila mnogo kasnije. Ima nečega primamljivog u jednakosti. Postoji planeta i  bića na toj planeti. Svaki osećaj privilegovanosti je iluzoran, kao i vlasništva. Jednaki treba da budemo po pravima, iako smo različiti po svojstvima. Ponašanje i dela treba da budu ti koji će nam dati određenu kvalitativnu odrednicu, a ne to što smo rođeni takvi kakvi jesmo. Čovek se ponašanjem i (ne)delima može izdići iznad ili spustiti ispod okolnosti u kojima je rođen. To je ono Sartrovo da egzistencija prethodi esenciji. Pre Sartra je postojalo fatalističko gledište da esencija prethodi egzistenciji, tj. da naše klasne, imovne, nacionalne, polne, rasne i ostale datosti utiču na to kakav će nam život biti. Ovo bi bilo oličeno u sentimentalnoj rečenici da se sudbini ne može uteći. Međutim, Sartr čoveka vidi kao nekoga ko bira i upravo su izbori koje pravimo, dobrota i odgovornost ti koji će nas definisati. A ako smo jednaki i ako svi imamo prava na život i slobodu, onda u takvom jednom etičkom sistemu nema mesta za ubijanje životinja.

SAUČESNICI

Životinje se zloupotrebljavaju zarad jeftine zabave (rodeo, cirkus, zoovrt, safari, lov, konjske trke, borbe pasa, tuča petlova), mode (raznorazne bunde, šubare, odeća i obuća), testiranja (sve te silne provere preparata i naučna istraživanja) i hrane (farme i klanice). Dokumentarni filmovi Earthlings (2005) i Dominion (2018) plastično i autentično, sa lica mesta uz pomoć realnih snimaka pokazuju nam koncept i dinamiku zloupotrebe životinja. Verujem da bi se većina zgrozila i uznemirila pred prikazanim snimcima. Ali ono što je važno je i to da pogledamo istini u oči i da se suočimo da ako mi koristimo blagodeti te zloupotrebe onda smo i sami saučesnici. Jer dug je put od žive svinje do vakumiranog kulena. Kravi otmu tele, a ona ga traži i cvili za njim. Ili trči za kolima koja ga odvoze. Lisici na živo gule kožu zbog mode. Bikovi u rodeu se onako ritaju ne zato što su divlji, već zato što im stežu genitalije pa se ritaju od bola. Svinje tove te dobiju nenormalnu težinu i valjaju se u sopstvenom izmetu i ne zato što su prljave po prirodi, već zato što nemaju gde drugde da idu. Tove se i kokoši i onda od prekomerne težine padnu na leđa i kao kornjača ne mogu da se okrenu. Noge im postanu rahitične, jer ne mogu da podnesu toliku težinu. Muške piliće često melju na živo. Životinje zakonski besposledično tuku kako i kada stignu. Imaju minimalno prostora i nimalo slobode. A životinje imaju receptore za bol. Međutim, zakoni i javni moral takvu zloupotrebu ne zabranjuju. U životinjama se vidi profit i mogućnost za gomilanje kapitala. A narod, etički pasivan, pristaje da bude saučesnik, tražeći izgovor za nečinjenje. Baš kao što sam i ja bila pasivna i tražila izgovor za pasivnost. Mislim da ima puno ljudi koji su potisnuli činjenicu da kulen ne raste u Rodi i Maksiju, već da mu prethodi proces pun bola, surovosti, smrada i prljavštine. Mnogi bi da zadrže privilegovan položaj pa egoistično izjavljuju da  životinje postoje isključivo zbog ljudi. Verujem da će se neke buduće generacije stideti toga što su njihovi preci zloupotrebljavali životinje, baš kao što civiliacija sa današnje tačke gledišta sa neodobravanjem posmatra robovlasnički sistem.

BOL KAO GRANICA

Još je davno filozof Džeremi Bentam (1748-1832) započeo borbu za prava životinja. On je rekao da nije važno da li životinje umeju da govore i misle, već da li umeju da pate. Na taj način je fokus sa intelektualnih sposobnosti prebacio na bol kao merilo morala. Životinjski lanac ishrane kada su u pitanju mesožderi podrazumeva da uzmu onoliko koliko im je potrebno. Samo čovek gomila i uništava. Specizam je uverenje da je vlastita vrsta važnija od drugih. Tačnije, stavlja se čovek na pijedastal. Pojam specizam smislio je Ričard D. Rajder (1940), a razradio ga je filozof Piter Singer (1946) u svojoj knjizi Oslobođenje životinja koja se sa filozofsko-teorijske strane bavi pravima životinja. Singer se zalaže za primenjenu etiku, da svojim aktivnostima činimo dobro. Na kraju krajeva dobrota je interaktivna i samo može da postoji kroz aktivnost. Singer smatra da treba da imamo što više zadovoljstva, a što manje bola, ali tako da nikoga ne ugrožavamo. Singera posmatram ne samo kao filozofa bioetičara, već i kao hedonistu. Jer načelo hedonizma je što više zadovoljstva, a što manje bola. Sa napomenom da zadovoljstvo nije banalno i usko, već da postoji više vrsta zadovoljstva, od intelektualnog, preko estetskog, do etičkog.  Singer na mesečnom nivou izdvaja 30% prihoda za humanitarne akcije. Fuko kaže: “Sigurno je samo jedno: čovek nije ni najstariji ni najkonstantniji problem koji se postavlja pred ljudsko znanje (…) Nisu se znanja ni odavno ni tajno kretala oko njega i njegovih zagonetki (…) čovek je skorašnje otkriće kome arheologija naše misli lako utvrđuje datum, a možda i bliski kraj.” Ovde je Fuko lepo predvideo budući teror antropocentrizma, gde se ponašamo kao da je čovek jedini stanovnik planete kome sve treba da bude podređeno. Dugo se smatralo da su ljudi ti koji treba da budu privilegovani, jer imaju superiorniji intelekt u odnosu na druga bića. Ali i ta “pravila” kroz vekove je utabao čovek. Svako je po nečemu superioran. Orao po vidu, konj po snazi, zec po brzini, kornjača po dugovečnosti…

JEZIČKE IGRE

Specizam se uvukao u sve pore društva pa i u kolektivno nesvesno, jezik i lingvistiku gde mi nesvesno pristajemo na pravila igre i “programiranje”. Te tako imamo uvrežene uvrede kao npr. stoko, svinjo, kujo, kravo, majmune, kokoško, ovco, volino, džukelo, pseto, kučko, zveri… Lukave nazivamo lisicom, visoke žirafom, a one sa velikim ušima slonom. A kada je neko dobar onda se kaže da je čovek i ljudina. Kada je neko dobar, kažemo da je human. Human od humanost koje je nastalo od latinskog humanitas koje znači čovečnost, ljudskost.

INDUSTRIJE SMRTI

Simptomatičan je i broj virusa i bolesti gde životinje imaju posrednu ulogu. Počevši od kraja, od kovida koji nam je došao posredstvom hrane,  preko ili šišmiša ili pangolina (naučnici još uvek ne mogu da opredele “krivca”) čija se prodaja vrši na dalekoistočnim pijacama gde ih koriste za ishranu ljudi. Sars je došao do čoveka takođe posredstvom šišmiša. Mers su nam prenele kamile. Veruje se da je sida došla do čoveka posredstvom majmuna, na način da je čovek imao seks sa majmunom ili da je jeo majmuna. Svinjski grip prenose svinje. Ptičiji grip nastaje kod ptica i kokošaka. Bolest ludih krava napada goveda, a na čoveka se prenosi unosom mesa zaraženih. I sve ovo nije kraj. Naučnici upozoravaju da su svi postojeći virusi potencijalni izvor neke buduće pandemije, jer virusi imaju osobinu da mogu da mutiraju i da se pojave u novom obliku koji može da bude jače i ubojitije izražen. SZO je pod uticajem preko osamsto stručnih tekstova prerađeno meso stavila u prvu grupu kancerogenih supstanci, a crveno meso u drugu. Višedecenijska istraživanja su pokazala da su mesni proteini štetni i da doprinose razvoju raka i kardiovaskularnih oboljenja. Time se podrobno bavio Kolin Kembl (1934) koji je 2004. godine objavio knjigu Kineska studija. A kada se na aksiomsku štetnost mesa doda još i tretiranje životinja hormonima i antibioticima dobijemo bombu u tanjiru, gde obedovanje dođe kao hod po minskom polju. Doktor Kolduel Eselstin (1933) je posvetio život istraživanju pozitivnog uticaja biljne ishrane na kardiovaskularne bolesti i posebno dijabetes tipa dva. Industrija mesa, jaja, mleka i mlečnih proizvoda, farmaceutska industrija, kao i industrija zabave i odeće u životinjama vide šansu za gomilanje kapitala. I bez obzira što mnoštvo novih naučnih studija opovrgavaju značaj mesa, jaja, mleka i mlečnih proizvoda i, šta više, ističu njihovu štetnost po zdravlje, industrije smrti se koprcaju, baš kao i duvanska industrija nekada pa “naučne” članke plaćaju ponekad i 20 hiljada dolara po članku koji bi apologetski tretirao konzumaciju tih namirnica. Nameću nam lešojedstvo kao stil života, ubijanje, jer to tako treba, to nam je u tadiciji.

METUZALEMI

Već duži niz godina egzistira izraz vegeterijanac, sve sa svojim podvrstama. Britanac Donald Votson (1910-2005)  1944. osnovao je prvo vegansko udruženje i osmislio je naziv vegan. Živeo je 95 godina. Pomenuti Kolin Kembl je rođen 1934. I dalje je živ i džogira, istrči oko 10 kilometara. Doktor Koldvel Eselstin je 1933. godište. Živ je, zdrav i vitalan. Elsvort Vareham (1914-2018), lekar koji je zastupao biljnu ishranu živeo je 105 godina, a radio je kao lekar do 95. Pedijatar Bendžamin Spok (1903-1998) bio je pobornik biljne ishrane, preporučivao ju je i bebama. Živeo je 95 godina. Svi ćemo umreti nekad, niko nije besmrtan. Ali poenta nije u besmrtnosti, već dok smo živi da smo zaista živi i da živimo, a ne da životarimo, kao i da životinje žive. Da umremo u momentu, a ne da odumiremo godinama. Ničije zadovoljstvo ne treba da postoji preko tuđeg bola.

EKOLOGIJA KAO NOVA RELIGIJA

Zajednički planetarni cilj, ono što se tiče svih nas je ekologija. A industrija mesa, jaja, mleka i mlečnih proizvoda je jedan od najvećih zagađivača na planeti. Goveda ispuštaju metan, jako štetnu materiju. Farme koriste mnogo vode i veliku površinu zemljišta, oko 40% svetskog zemljišta. Tu je i transport gde se koriste vozila koja koriste fosilna goriva i emituju co2. Mnoštvo izmeta i krvi se neretko izliva u reke što je uvod u potencijalnu ekološku katastrofu. Uzgoj stoke utiče na 55% azotnih oksida, 44% metana i 5% ugljen dioksida. Ovo je realnost, a ne mitovi kome smo kao narod(i) skloni. Nije važno u šta verujemo, već šta činimo. A ako se opet na tren vratim na Spinozu i njegovu ideju supstancije, boga kao jednog i modusa, tj. svih nas ljudi i životinja i svega ostalog na planeti, nameće se misao samoodržanja supstancije, a ono je moguće samo ako je čuvamo, a čuvamo je tako što brinemo o sebi i svom zdravlju, jedni o drugima, o životinjama, o prirodi, gde smo svi samo konstitutivni deo, a ne dominantni i privilegovani deo. Vreme je da se religija i nauka spoje u jedno, u dobro i istinu, u službi svih nas, modusa. A da li će se to dobro zvati bog, supstancija, planeta, kosmos, mi ili kako već, isključivo je pitanje jezika, a ne pitanje suštine.

Dokumentarci o zloupotrebi životinja:

Earthling (2005) https://www.youtube.com/watch?v=tkF0dzB7ZJU

Dominion (2018) https://www.filmovi.me/dominion-2018

Dokumentarci o preimućstvima biljne ishrane:

The Game Changers (2018) https://www.youtube.com/watch?v=gU3DHipjSJ8

Forks Over Knives (2011) https://www.youtube.com/watch?v=cIRF65Xt4Xs

What the Health (2017) https://www.youtube.com/watch?v=yIAvsdbWhUc

Food choices (2016) https://www.youtube.com/watch?v=wl9S3Wszw0A

Dokumentarac o klimatskim promenama i ekologiji:

Befote the Flood (2016) https://www.youtube.com/watch?v=ekJOY7kuY0c

Knjiga o preimućstvima biljne ishrane i štetnosti mesa

Kineska studija, Kolin Kembl (2004)

http://www.svetlostistine.org/Knjige/KineskaStudijaKambel/Kineska_studija.pdf

Intervju sa doktorom koji ima 98 godina:

Britanski pisac Lorens Darel (1912-1990) najpoznatiji je po tetralogiji Aleksandrijski kvartet. Pored romana pisao je drame, poeziju, eseje, ali meni lično najznačajniji je po putopisnoj literaturi i to pre svega onoj koja se tiče Grčke. Rođen je u Indiji, živeo je u Egiptu, Engleskoj, Argentini, Grčkoj,  Jugoslaviji i Francuskoj, gde je i umro.

Mislim da nas određenom piscu i delima nikada ne privlači (samo) kvalitet. Kako se menjaju čitaočevi afiniteti i prioriteti u opštem smislu, tako se menjaju i afiniteti i prioriteti u književnom pogledu. Lorensu Darelu i meni je zajednička ljubav prema Grčkoj i ono što me najviše zanima kada je reč o ovom piscu su njegove “grčke” knjige. Tu spadaju putopis Prosperova pećina (1945) posvećen ostrvu Krf, Razmišljanja o morskoj Veneri (1953) o ostrvu Rodos, Gorki limunovi Kipra (1957) o Kipru (Kipar nije Grčka, ali sam namerno uvrstila i ovu knjigu u dati niz, zato što je srodno) i Grčka ostrva (1978). Svaka od ovih knjiga ima drugačiju auru. Prosperova pećina je kao putopisna pesma u prozi, Grčka ostrva su skup poslovičnih vinjeta, dok Gorki limunovi Kipra i Razmišljanja o morskoj Veneri podsećaju na roman. Sve navedene knjige izdala je idavačka kuća Karpos i prevela je na srpski Sonja Vasiljević.

Prosperovu pećinu ponela sam 2019. kada sam išla na letovanje na Tasos, tačnije Limenas. Želela sam da ponesem nešto o Tasosu, ali nisam ništa našla (sem mini odeljka u Grčkim ostrvima), pa je Prosperova pećina bila dobra alternativa i nesvesno sam poredila viđeni Tasos i neviđeni Krf o kom sam čitala u Darelovoj knjizi. Prvo se nosio mišlju da napiše istoriju Grčke od čega je odustao i posvetio se pisanju putopisne knjige o Krfu. Dok je boravio na Krfu čitao je spise D. H. Lorensa o Italiji. Ne znam koliko je Lorens isloman, ali Darel i ja svakako jesmo, sa tom razlikom što je on mnogo više proputovao od mene. Naučio me je pojmu isloman koji se odnosi na ljude koje jako vole ostrva. Otići ću čak korak dalje i kazaću da je ostrvo kao pojam za mene nešto i konkretno i apastraktno, i turistička atrakcija, ali i metafiička težnja, utočište i nada.

Pre Prosperove pećine, u potrazi za literaturom o Tasosu susrela sam se sa Darelovom knjigom Grčka ostrva. U predgovoru Grčkih ostrva na strani 11. Darel piše “osnovni ciljevi koji su me nagnali da napišem ovu knjigu bili su plemeniti u najvećoj meri. Namera mi je bila da budem jasan koliko je moguće, a ipak u isti mah i sasvim ličan. Moderni turista je došao snabdeven vodičima i priručnicima, posebno u Grčkoj. Nisam imao nameru da se nadmećem na tom polju, već da jednostavno pokušam da odgovorim na dva pitanja. Šta bi vas veselilo da znate, kada biste bili na licu mesta? Šta bi vas ražalostilo da propustite, dok biste boravili tamo? Vodič svakako, ali veoma ličan.” Opisao je preko pedeset ostrva koje je obišao. Iako je naglasio ličnu notu, mogu da kažem da je, ipak, mnogo manje ličan nego u Prosperovoj pećini. On piše o ostrvima nesistematično i neobavezno, impresionistički i slikovito. Asocijativnim putem navede neki mit, legendu, anegdotu, praznovericu, a da je u vezi sa datim ostrvom. Najviše piše o Krfu, Rodosu i Kritu. Na prva dva navedena je i živeo neko vreme. Jedan mali deo u odeljku Severna egejida, pod naslovom “Lemnos, Lezbos, Samotraka, Tasos” posvećen je Tasosu. Ocenjuje ga kao “lepo i romantično malo ostrvo sa atmosferom mirnog blaženstva”. Piše o zelenilu, o izvorima, o proizvodnji mermera i pita se kako jedno ostrvo koje se bavi proizvodnjom mermera može da ima rivu od armiranog betona. A kad smo kod mermera, da naglasim da je Dubai sagrađen na tasoskom mermeru. Piše i o prijatnoj tasoskoj klimi gde su dani limitirano topli, a noći sveže. Hvali plažu Makrijamos. Na strani 224. piše “Na mirnim zelenim poljima Tasosa osećate da su stari živeli jednostavnije i bolje od nas. Ali možda je ovo romantično preterivanje.” Tako i završava odeljak o Tasosu. Kada pomislim na idilično letovanje i 2019. na Tasosu, osećam se kao da je moj boravak tamo bio samo jedan san, slatki san, preludijum za jedan mrak koji će uslediti nakon povratka, od toga da su mi otrovali psa, da je nekoliko meseci kasnije nastala korona, da su neki međuljudski odnosi a koje sam verovala da su čvrsti i lepi kao tasoski mermer, krhki i krti. Slično se desilo i Lorensu Darelu, neko vreme živeo je ušuškano na Krfu i otišao je u Aleksandriju zbog neprilika Drugog svetskog rata. Kuća u kojoj je živeo, tzv. “Bela kuća” danas egzistira kao apartmanski smeštaj čije unutrašnje zidove krase fotografije Lorensa Darela, gde su se novi vlasnici potrudili da komercijalizuju to što je kuća nekada pripadala znamenitom piscu. Na Krfu je boravio pre i na samom početku Drugog svetskog rata, a na Rodos je otišao posle njega. Na Krfu je boravio sa suprugom Nensi, a na Rodosu sa Evom. A, pak, sa Kipra je otišao u Englesku sa trećom ženom Klod. Niko nije imun na bolne promenjivosti. To je valjda život. Ali onoliko koliko je njemu Krf bio utopijsko pribežište, toliko je meni bio Tasos.

Na početku Prosperove pećine, na 10. strani piše “Druge zemlje vam mogu ponuditi otkrića o običajima ili naučnim pojavama, o krajoliku; Grčka van nudi, pak, nešto tegobnije –  otkriće samoga sebe.” Na strani 13. knjige Gorki limunovi Kipra kaže da “putovanje može predstavljati jedan od najzahvalnijih vidova introspekcije.” Sa citiranim se slažem sem što ne znam koliko je promenjiva ta reč “tegobno”. Grčku vidim minimalistički, kao svetlost koja budi hedonizam i mir u meni.

Grke koje susreće opisuje kao gostoprimljive, lenje, opuštene, hvalisave… Poznato mi je to. Dodala bih da Grci imaju neku žicu kao Sir Oliver iz stripa Alan Ford, otmeni prevarant koji sa stilom prodaje ništa kao nešto. Starim Grcima i Novogrcima zajednički su mitovi. Prvi su deo minulih vremena i zapisani, drugi su usmeni i imaju marketinšku namenu. Grčka je prepuna raznoraznih paganskih gatki koje su poprilično zagazile u sujeverje, odnosno praznoverje, a često i u marketing. Kažu da ako pređeš mostić ljubavi u selu Panagija na Tasosu sa voljenom osobom ili ako se poljubite na mostiću da ćete ostati zajedno do kraja života (ovu “istinu” život je vrlo brzo demantovao). U istom selu postoji drvo sa rupom u stablu koja ima oblik srca. Meštani tvrde da je to načinila priroda iako sve ukazuje na to da ga je ljudska ruka napravila. Važi mišljenje da je potrebno u Solunu, pored spomenika Aristotelu, uhvatiti filozofa za nožni palac i na taj način ćemo postati mudriji. Praznoverice se odnose i na namirnice. Čuvena grčka alva umesto da obiluje tahinijem koji je duša alve, ali koji je skuplji, ispunjena je glukoznim sirupom koji je jeftinija varijanta, a neki bi rekli i podvala. Čuveni crni tasoski med deluje kao da ima dodatog šećera. Pčelari ne priznaju pojam “borov med” kako je okarakterisan med sa Tasosa. A maslinovo ulje, takođe čuveno, nekako je lagano, kao da je lajt verzija maslinovog ulja kakvo koristim. Da ne kažem kako je čuveni grčki ratluk sami šećer. Ipak, slatko od smokve i narandžine kore su pravi delikates i tu mane nema. Darel ističe koliko Krfljani poštuju Svetog Spiridona. Najveća milost Krfljanina je kada kaže nekome “neka te čuva sveti Spiridon”. To me je podsetilo na značaj device od Gvadalupe u latinoameričkim serijama koje sam gledala kao dete, devedesetih. Za vreme nevremena ženski lik iskoči iz mora, pokraj broda i uzvikne pitanje “Kako je Aleksandar?” Odgovor koji će nas spasiti je “Još je živ i vlada”.  Priča o predstavi o Karađozu pokazuje mentalitet Grka. Na strani 59. Prosperove pećine kaže “Nacionalni karakter im se zasniva na ideji osiromašenog i podjarmljenog malog čoveka koji od svega što ga okružuje izvlači sebi boljitak tek čistom lukavošću. Dodaje tome još malo samoprekora i dobili ste sliku besmrtnog Grka. Nagao, pun hvalisavosti, veoma nestrpljiv, hitar u naklonosti i domišljat.”

Na strani 10. Prosperove pećine Darel kaže “Varljiva je misao da postoji neka crta koja deli svet jave od sveta snova. N. i ja smo na primer zbunjeni osećajem da se unutar nas odvija nekoliko istovremenih života. To je osećanje, što samo upućuje na prostor i vreme.” Noć pre nego što ću putovati na Tasos spavala sam nepuna tri sata. U autobusu sam, takođe, imala problem da zaspim. Mozak mi je omekšao i postao senzitivniji. Razvodnjavali su mi se tuneli pred očima. Srbija tuneli, Makedonija tuneli, Grčka tuneli. Duša mi spava, a oči su i dalje otvorene. I tad mi u graničnom stanju gde sam između sna i jave, sinu uznemirujuća misao, a šta ako sam zapravo umrla?! Setila sam se ispovesti ljudi koji su doživeli kliničku smrt i koji često navode tunel. A onda sam zaspala. Probudio nas je vodič kada smo došli do Keramotija, luke u kojoj smo se ukrcali na trajekt a Tasos. To je ta varljiva misao o samostalnosti snova i jave o kojoj govori Darel.

Prosperova pećina je lični portret ostrva Krfa, gde nam Darel govori o geografiji, istoriji, mentalitetu, etnologiji, mitologiji, praznoverju, ljudima, prilikama, neprilikama i vremenu, kako minulom tako i tekućem. Piše i o procesu pravljenja maslinovog ulja, o biljkama i životinjama. Stil pisanja je pitak i nepretenciozan. Više liči na kafansku ispovest prijateljima gde se pripoveda u toplini, nego što liči na ambicioznu putopisnu knjigu, a sve to ne umanjuje njenu vrednost. Podnaslov Prosperove pećine je “vodič kroz krajolik i običaje ostva Krfa”. Knjiga ima podnaslove i datume, a godine o kojima piše, što je i naglašeno, su 1937. i 1938. Likovi u Darelovoj knjizi su osim samog pisca i Teodor, Zarijan, Darelova tadašnja žena koju označava sa N., a koja se zove Nensi, grof, Nikola i Nimic. Nekima od njih je i posvetio knjigu. Na strani 22. Kaže “Teodor mi obećava mape, table i statistike. Ne nastojim da savladam svu tu građu, i ako budem napisao knjigu o Krfu, to neće biti istorija, već pesma, svet crnih trešanja, jedara, prašine, planine, riba i pisama od kuće”. I, zaista, on jeste napisao neku vrstu putopisne pesme u prozi. Liči na dnevničke zapise sa datumima i naslovljenim poglavljima. U nekim delovima on deli sa čitaocem šta je napisao za neku knjigu pa obrisao. Slično je uradio i Gorkim limunovima Kipra. O Kipru piše na strani 65. “Zato sam želeo da ga doživim kroz njegove ljude pre nego kroz krajolik, da uživam u utisku da delim svakidašnji život sa ovdašnjim, skromnim, seljacima, a da kasnije proširim polje svog istraživanja na njegovu istoriju – tu svetiljku što obasjava karakter naroda – kako bih pružio okvir svojim živim likovima naspram koga ću ih postaviti. Ali avaj. Nisam imao dovoljno vremena.” Oba citata govore o uzaludnosti putopisa. O nemogućnosti. O pokušaju. Na taj način mi dobijamo i krhotine i celinu. I maslinovo ulje, i maslinu i košticu. I gotov proizvod i proces stvaranja.

Na strani 24. Prosperove pećine kaže “Ovo je prava ostrvska atmosfera; naši životi što se odvijaju ovde u ovom zavodljivom krajoliku udaljenom od odgovornosti aktivnog evropskog života, pružili su nam osećaj izdvojenosti od stvarnog sveta.” Tako je i na Tasosu, izdvojeno ostrvo posvećeno uživanju. Ostrvo puno laganog hoda ljudi u mokasinama, sandalama, papučama i espadrilama. To nije ratnička i radnička obuća, već sublimacija čistog hedonizma.

Ističe i političnost Grka. A ja dodajem da se to proteže od antičkih vremena do dana današnjeg. Gorki limunovi Kipra su najpolitičnija knjiga od njegovih putopisnih posvećenih Grčkoj (i Grcima). Piše o odnosu Grka i Turaka, o grčkom nacionalizmu, kao i ulogom Engleza u tom sukobu i o enosisu, težnji kiparskih Grka da se spoje sa Grcima iz Grčke. Imam utisak da Darel želi da piše putopisnu knjigu o Kipru, ali da ga stvarnost i politički nemiri ometaju u tome. Taj dualizam odlično se ogleda u završetku pretposlednje glave: “Svi prizori i zvuci Kirenije pohodili su me sa novim i oštrim sjajem kao da ih doživljavam po prvi put. Balkoni što se nadvijaju nad brbljivim ulicama, sa njihovom uzornom, sirotinjskom druželjubivošću, sada tihi poput puzavica što su se svuda verale; ribari što krpe svoje mreže pri vilenjačkoj svetlosti; čovek koji stavlja obruč na svoje bure; sedi čovek što zateže žice na mandolini; Turčin sa fesom boje vina; dva dečaka koji igraju školice; deca što spavaju poput kipova ispod bastiona tvrđave; čovek koji duva u žeravicu na plitkoj posudi u kojoj se nalaze klipovi slatkog kukuruza; mali dečak koji vuče okolo kadionicu iz koje se izvija pramen lovorovog dima – ljudi koji piju u Klitovom podrumu palcem i prstom zahvataju malko dima  i krste se; kafana milozvučna od pevanja ptica u kavezu sa nargilama u hrpama položenim na stalak, poput mušketa na stovarištu oružija – pre nego što biste izabrali jednu od njih koja vam se sviđa, donosili biste sopstvenu muštiklu od abonosa. Šetao sam naniže prema luci gde je mirna morska voda bila ispunjena zaleđenom svetlošću lampi iz okolnih kuća, pod nebom sa kojeg su zvezde bile izbrisane crnom gumom. Bilo je veoma mirno, pa ipak, svuda oko nas, u tami, ostrvo je sada izbacivalo sitne tačkice mržnje, a operativne veze u uredu su uz grebuckanje izbacivale svoje poruke. “Bomba u bioskopu u Larnataki… Dva čoveka ubijena u kafani… Bomba na parkiralištu u Pafosu… Stražar ubijen u Faragusti…” (…) Moji koraci su meko odjekivali po molu. Shvatio sam da sam se veoma umorio nakon ove dve godine provedene u službi krune, a ništa nisam uspeo da postignem. Bilo je dobro što odlazim.” Str 321. i 322.

Dopada mi se Darelova slikovitost. Na strani 21. kada govori o maslinovom drveću kaže “njihovo korenje je nalik mišićima rvača (…) zatražite crno vino u Lakonasu i doneće vam čašu vulkanske krvi.” Lepo su opisane scene ribarenja, dopada mi se poređenje ribara i šahiste, gde i jedan i drugi moraju da misle nekoliko poteza unapred. Navodi dosta kiparske poslovice, a meni je ova najzanimljivija “Najslađe je vino od iduće godine” Na strani 70. Knjige Grčka ostrva kaže o Rodosu i susednim ostrvima kada pogleda u mapu: “Rodos bi mogao biti pouzdan putokaz, Kos je rasplodni kit, Leros je oktopod, Patmos je morski konjić, Simi je okrnjeni meteor koji je vazduh učinio glatkim, a Kalimnos je dagnja.”

Šta je Italija predstavljala za D. H. Lorensa ne znam. Krf je za Darela bio onaj slatki san nakon koga je usledio Drugi svetski rat, život na Rodosu u posleratnoj Grčkoj, kao i napet život obojen politikom na Kipru, neposredno pre nego što će Kipar postati samostalna država. Slatki san gde je uživao sa svojom Nensi koja će relativno skoro dobiti svoje multiplicirane zamene. Tako je i za mene Tasos slatki san, uvod za sve kaprice života. Ali i deo mene, mog mentalnog korpusa. Nema prošlosti i budućnosti, samo sadašnjost koja postoji u različitim pojavnim oblicima.

Protagorina rečenica da je čovek mera svih stvari se kroz istoriju tumačila na dva načina, kao odraz relativizma, ali i humanizma. Čovek kao mera u prvom slučaju nam govori da svako tumači na svoj način pojave i činjenice. Dominacija interpretacije. Dok se drugo tumačenje odnosi na to da je čovek u središtu svega. U današnje vreme ta dva tumačenja su se slila u jedno, sve se vrti oko pojedinca (naizgled), gde je svako u pravu, kao i to da je čovek u središtu. Prividno mnoštvo važnih. Glupost koja vekovima o(p)staje.

Osnovna zabluda savremenog čoveka je vera u slobodnu volju, gde mislimo da je naša originalnost autentična, kao i vera u antropocentrizam, u čoveka koji je u središtu svih stvari. A istina je da smo često duhovno pasivni i da mislimo ono što nam je nametnuto da treba da mislimo, kao i to da smo sa izmeštene tačke gledišta kao pojedinci nebitni.

Naivno predubeđenje o važnosti čoveka je u istoj ravni sa zabludama predaka koji su verovali da je naša planeta u središtu kosmosa. Dominacija čoveka u odnosu na druge subjekte prirode je nešto što nam je servirano, nešto što je osmislio čovek, zapisao, definisao, uklesao i normirao i dobro poveo računa da se privilegovani položaj svoje kaste sačuva. Ali izmestimo se za trenutak u drugi ugao. Istine, činjenice i poredak mogu da postoje mimo jezika, potpisa i pečata. Činjenica je da čovek nije jedini na planeti, kao što je i činjenica da planeta Zemlja nije jedina planeta sunčevog sistema, kao što je, takođe, činjenica i to da ni sunčev sistem nije jedini u kosmosu. A i pitanje je veličine i (bes)kraja kosmosa. No, vratimo se na čoveka. On je samo konstitutivni deo jednog šireg sistema, nikako dominantni faktor. Svoju tvrdnju mogu matematički da dokažem. Uzmimo sva stvorenja na planeti koja postoje, popišimo ih i napravimo prostu računicu koja će nas dovesti do toga da je čovek samo deo i to deo dela sveukupnosti.

Iz veka u vek, iz decenije u deceniju, sa napretkom industrijalizacije, nauke, a kasnije i informatike, čovek je usavršavao bahatost i narcisoidnost, naučen i navučen na konzumerizam. Ti si bitan, sve se vrti oko tebe, ti si mera svih stvari, i kao pojeinac i kao ljudsko biće; bahati se, lomi, pali, prljaj, zagađuj, ubij životinju, jer bitan si ti, ti, ti. Ali ova zavodljiva mantra nije upućena pojedincu, već mnoštvu ti koji ogrezli u sujetu postaju vojska, ali ne elitni odred, već odred robova koji su tu da glasaju za nekoga, da stvaraju kapital za nekoga, da grade moć nekome. Topovsko meso. Nemam ništa protiv nauke i napretka, ali da oni kao prometejska vatra služe svima nama na planeti i šire, a ne pojedincima.

Iako čovek ima svest o limitiranosti života, ponaša se kao da će večno živeti u ovom, materijalnom, svetu. Kao vrednosni model nude nam se zvezde sa trista pari obuće, plastificiranje tela, ne šminkanje, već malterisanje lica, jedna artificijelnost koja košta. Prvo se formira idejni, teorijski sistem i vrednosti, a onda se ponudi rešenje. A rešenje uvek ima cenu. Otud prepuna kolica u supermarketima, kredit na kredit, cipela na cipelu, potrošnja kao perpetum mobile. Neumerenost koja nas vuče u robovlasnički odnos. Proširiti potrebe,  a samim tim i troškove. U lutkarskoj seriji Laku noć deco glavni junaci su životinje, lutke. U jednoj epizodi  se pominje vešplav, odeća za rep. Ne bi me čudilo da nam po marketima vešplav prodaju. Nema veze što čovek nema rep, marketinški magovi će naći način da nam objasne zašto nam je baš vešplav potreban.

Religijski koncept samo naizgled ne stavlja čoveka u prvi plan. Bog u religijama jeste vrhovna vrednost i nudi nam se oboženje kao metod dobra, ma šta to značilo. Ali opet je čovek i njegovo ponašanje, kao i interes, u središtu, na štetu ostalih bića na planeti. Da ne pominjem da je u svim dominantnim religijskim konceptima žrtvovanje životinja nešto najnormalnije, da se religije ne bave pitnjima životinja, dotle da se pas u islamu smatra za grešnu životinju. Te je primera radi u državu Iran zabranjeno uneti psa, dok se zabrane ne odnose na mačke. Zgražavamo se nad Kinezima koji jedu pse, isti mi, vajni evropljani sa teletom, janjetom i svinjčetom u ustima, čiji jauk pred klanje još nije utihnuo. Na kraju se sve svede na nasilje i banalnu moć koja je često prividna, kao i na potrebu da se očuva privilegovan položaj. Naseli smo na ti, ti, ti, a naseli smo zato što smo sujetni i slabi na ja, lenji da pružimo otpor.

Pre neki dan gledala sam emisiju Nedjeljom u dva,  stari intervju pisca Frederika Begbedea. Upotrebio je izraz “teror lepote” i skrenuo je pažnju da je imaperativ današnjice “ne smete biti stari, ružni i debeli.” Uporedio je reči fešn i fašizam i uporedio je mehanizme modne industrije i fabrikovanje lepote sa mehanizmom fašizma i totalitarnih sistema

Ovo neće biti tekst o Begbedeu, ovo će biti tekst o fizičkoj lepoti, ukusu i slobodnoj volji.

Dok hodamo između rafova, odzvanjaju reklame u podsvesti, mediji i uticaj, sliti i sublimirani u jednu zaraznu rečenicu želiš biti lepa, želiš biti negovana. Gledam kreme. No, pre nego što nanesemo kremu na lice, treba da ga očistimo specijalnim tonikom prigodnim za tu svhu i da isperemo specijalnom vodom, nikako česmušom, koju takođe moramo kupiti. Prvo treba razlučiti želimo li kremu za lice, ruke ili telo (u tom slučaju ni ne govorimo više o kremi, već o mleku). Ako želimo kremu za lice, moramo prvo da se opredelimo za kakav tip kože ili možda za peglanje bora. Ako se pak opredelimo za ovu poslednju, sledi novi izbor. Da li odabrati onu sa koenzimom q10, sa kolagenom ili hijeluronskom kiselinom? Sve tri stavke imaju isti cilj, da zaboravimo na matičnu knjigu rođenih i brojke. Kupiti onu za populaciju od 35 do 45 godina ili neke druge starosne kategorije? Taj izbor je lak, jer znam koliko godina imam. Još uvek. Ali onda slede nove dileme. Dnevna krema ili noćna krema? Kažu da je najbolje imati obe. Slede nova uputstva. Želiš biti lepa, želiš biti negovana. Kupljena krema nije namenjena za osetljivi deo oko očiju. Ništa zato, naši omiljeni brendovi su se pobrinuli da nastane nova krema, isključivo namenjena toj regiji. A šta ćemo sa usnama? Njih treba mazati labelom. Tržište je prezasićeno. Sapun bez parabena i sulfata! Pasta za zube bez floura! Šamponi sa nacrtanom velikom narandžom, a u sastavu piše da postoji ekstrakt narandže koji je zastupljen manje od jednog procenta. Sapun za intimnu regiju, da ne bi slučajno narušile ph vrednost. Krema za pete, kako se ne bi desila zadebljanja. Gel za kosu, ulje za kosu, vosak za kosu, maska za kosu. Kraja nema. Verujem da će se industrija pobrinuti da uskoro nastane (ako već nije) krema za laktove, za nadlaktice, za podlaktice. Želiš biti lepa, želiš biti negovana. Sa tom mantrom, kao sa štapom i šargarepom, gde je šargarepa obećana lepota, motivišu nas da dajemo novac. Dokle ima novca, ekonomski kreativci će da smišljaju i namenu. A da se ne upuštam u priču o kozmetici i plastičnoj hirurgiji, tekst tada zaista ne bi imao kraja.

Želiš biti lepa, želiš biti negovana. A negovana žena mora da ima počupane obrve i izdepilirano telo, da ne hoda kao kakva šumska diva sa dlakama ispod pazuha i bez farbe na kosi. I ne samo žena. Kozmetičko-hirurški trendovi nisu zaobišli ni muškarce. Čak ni Putin nije odoleo nožu, botoksu, čemu li već. Čak ni on nije imun na želiš biti lepa, želiš biti negovana.

Ideal fizičke lepote menjao se vekovima. Vilendorfska Venera je oličenje rudimentne fem fatal. Za antičke Grke, lepota je bila u simetriji i ravnoteži. Platon nam je govorio o kalokagatiji, tačnije da je lepo ono što je i dobro. Sa dolaskom hrišćanstva, ideal lepote se odnosio na moralnost. Po selima, lepota je uključivala fizičku snagu. U dvadesetom veku ideal fizičke lepote se vezivao za erotizam, dok je u dvadeset i prvom od erotizma migrirao u jedva prikrivenu pornografiju.

Kroz umetnost, prvo slikarstvo i književnost, a potom kroz film, nametan je ideal ženske lepote. Kasnije kroz modnu industriju. A danas kroz marketinške agencije. Paradoksalno je to da su oni koji su nametali ideal, uvek bili muškarci: slikari, pisci, reditelji, dizajneri.

Ali ono što je zajedničko svim vremenima je novac kao ulaznica. Pa i za lepotu. U istom intervjuu Begbede je pričao o pariskim i evropskim klubovima koji na ulazu imaju “fejs kontrol” i da puštaju samo lepe. A kad je voditelj Stanković upitao pomalo provokativno gosta kakva mu je prođa, da li ga puštaju i da li je on lep čovek, Begbede mu je odgovorio da je nevažno da li je lep, jer je poznat i kao takav uvek može da prođe. A ja bih dodala da ko je poznat ima i novca. A novac neće obezbediti lepotu onu nezavisnu i integralnu, ali hoće diktiranu. Lepotu koju su nametnuli marketinški magovi posredstvom mode i pop kulture.

Verujem da u životu čoveka ima mnogo manje slobodne volje nego što mislimo. Ponavljanje stvara stereotipe. Stereotipi formiraju trend. Trend utiče na  ideale. Ideali utiču na ponašanje (i trošenje novca). Imati to što je nuđeno je prestiž, a tako se onda podsvesno formira i ukus.

Početkom šezdesetih godina dvadesetog veka psiholog Stenli Miligram sproveo je eksperiment kojim je hteo da istraži koliko su pojedinici (ne)spremni da se odupru naredbama autoriteta. Napravio je atmosferu performansa gde su jedni sarađivali, a drugi bili pokusni kunići. Uglavnom, saradnici su zarad eksperimenta davali pogrešne odgovore, a stvarni ispitanici su morali da ih kazne elektrošokovima različite voltaže. Suština je da su slušali šta im autoritet kaže, a nisu se obazirali na jauke “žrtve”. Naravno, sve je bila farsa, jauci su bili lažni, sve je samo dobro organizovani eksperiment, ali ispitanici to nisu znali. Suština je da je preko 60% ispitanika bilo spremno da bespogovorno sluša nadređene. Ovaj eksperiment nam govori puno toga i o marketingu, trendovima, pa i lepoti. Prvo se uspostave autoriteti, a onda oni diktiraju trendove, a samim tim i ideal lepote  Jedan dizajner postane dizajner od autoriteta, kada ga promoviše javna ličnost (najčešće iz sveta filma ili muzike) koja već ima autoritet. I sa te pozicije se formiraju ideali fizičke lepote i trendova, a na taj način se posredno utiče i na ukus ljudi, gde smo ubeđeni da nam se nešto samo sviđa, a nismo ni svesni koliko nam je to nešto nametnuto.

Čak i najpriznatija fizička lepota vremenom gubi priznanje. Nema ništa tužnije od statusa bivše lepotice. Prolaznost lepote demantuje njenu moć i čini da se ljudi osećaju anksiozno, u grotesknoj borbi sa prolaznošću i vremenom, bitkom koju ničije telo nije dobilo. Antinoj je bio ljubavnik cara Hadrijana. Stradao je sa 16 godina. Nema preciznih istorijskih podataka o tome zašto je stradao, ali jedna od pretpostavki je i ta da se uplašio starenja i toga da neće više Hadrijanu biti po volji, da će izgubiti moć. Čak i ako nije istinito, ovaj primer odlično ilustruje strah “lepih” od gubitka oružija.

A ako lepota čak i trenutno daje moć, koji su okviri te moći? Da li je obletanje muškaraca oko suknje moć ženske lepote? Ili što će dotična steći drugarice koje će se pridružiti da i one budu obasjane svetlima lepote? Letovanje u Dubaiu? Osmesi? Priznanje? Aplauz? Ispružen balav jezik? I da li je platonsko divljenje lepoti samodovoljno? Hoće li doći momenat kada će posmatraču dodijati samo da posmatra i čini ustupke? Da li dođe sve na naplatu? Koliko je moć moć? Da li je moć divljenje drugih? I šta ako neko ko je navikao da mu se dive primeti da se komplimenti proređuju? Sve su to pitanja koja relativizuju moć fizike lepote, vremenski je limitiraju i dekonstruišu kao takvu. I, na kraju krajeva, zar ne bi lepota trebalo da bude nešto subjektivno?

Za mene lično fizička lepota i privlačnost sadržani su u balansu, u tome ko kako sebe nosi, kako se odnosi prema prirodnim datostima, koliko prihvata svoje mane, koliko dozvoljava da ono unutrašnje zrači spolja, koliko ima sigurnosti i samopouzdanja, hrabrosti i čestitosti. Te osobine se itekako vide i spolja. Umeće gledanja i sagledavanja se usavršava sa godinama. Oni koji potpadaju pod ono što Spinoza naziva tužne strasti (gnev, ljutnja, nipodaštavanje, ruganje, zavist) i ko je slab pred porocima, autoritetima, trendovima i ostalim ispruženim kažiprstima ne mogu mi biti lepi.

Naše određenje lepote, podosta govori o nama samima. Zašto tako lako potpadamo pod stereotipe i teško pružamo otpor?  

Nekada su se mrtvacima pravile posmrtne maske. Danas stavljamo te maske dobrovoljno (ne, to nisu korona maske), načinjene od laži, obmana i svemogućih kozmetičkih preparata, a neretko i od plastike, kovčeg sačinjen od lepote u kome se naše odistinsko ja smanjuje do nestanka. Postoji deo u bibliji koji kaže taština nad taštinama, sve je taština. I to je ključ. Iza svih slabosti i zala stoji sujeta i hipertrofirani ego.

Pitanje svih pitanja: postoji li vrednost u umetnosti i ako da kako se ona određuje?

Kada se napravi most, fizika ga ili potvrdi ako traje ili ospori ako se sruši ili kruni. Arhitekta projektuje, građevinski inžinjer doda nove smernice i radnici ga na kraju sagrade. Redom i sa pravilima koja su jasna i konkretna. Možemo da raspravljamo da li je neki most lep ili nije, ali njegova vrednost se određuje ako je trajan i svrhovit. U umetnosti je to mnogo složenije, jer nema fizike i matematike koje bi rekle svoje.

Ko određuje vrednost umetničkog dela?

Kritičari? Teško. Oni nisu ni fizika ni matematika, ljudi su sa svojom prošlošću, iskustvom i afinitetima koji, hteli to oni ili ne, utiču na to kako će da ocene neko delo. Nabokovljev animozitet prema Dostojevskom je samo na prvi pogled estetske prirode. Ali ako zagrebemo malo površinu nećemo moći a da ne primetimo koliko je Nabokovljevo buržujsko odrastanje u mornarskom odelcetu i sa guvernantama uticalo da ne može da svari Dostojevskog čiji su junaci sa margine, dekadentni i opskurni likovi koji su svilenom Vladimiru bili daleki. Valja spomenuti i podatak da je nesumnjivi književni autoritet Virdžinija Vulf nagrdila Džojsovog Uliksa pa nakon nekog vremena promenila mišljenje i nagradila ga lepim rečima. Koliko god da se pokušava objektivizirati kritika, činjenica da iza nje stoji čovek koji prosuđuje, bez jasnih i konkretnih parametara, relativizuje njezinu validnost.

Da li je kriterijum vrednosti masa koja stoji iza nekog dela? I ta odrednica je upitna. Masa ide za atrakcijom, a  atrakcija je po pravilu trenutna i proizvod aktuelnih socijalnih, političkih, modnih i ostalih trendova. Često iza takve popularnosti stoji promućurna pr služba koja ima vraški vešt način da prosek plasira kao vrh vrhova. Ali to odgovara vrednosti onoliko koliko ima molekula bisera i ekstrakta kašmira u gelu za tuširanje što nam govori fotošopirana devojka sa reklame.

Da li smo kriterijum mi sami? Postoje i oni koji isključivo veruju svojoj intuiciji i prosuđuju vrednost verujući isključivo sebi. Ali kao odgovor na pitanje kako mogu da dokažu svoju tvrdnju i vrednost, kažu da nema potrebe da išta dokazuju, da jednostavno znaju. Takav stav deluje autorativno, ali sa stanovišta kritike teško ga je objektivno sagledati baš zato što u takvom stavu nema polemičke ambicije.

Ali ako ne možemo da verujemo sudu kritike, recepijenata, pa čak ni samima sebi, kome da verujemo? Možda vremenu, jer je ono jedino objektivno i istinito. Vreme je precizno i konkretno odgovorilo na pitanje vrednosti u prošlosti formirajući nešto što zovemo klasikom. Sa savremenicima je tajnovito i onda smo zbunjeni  kome pokloniti pažnju i kako ići u korak sa vrednošću, kako je proceniti.

Ali zašto bi to sve bilo bitno? Često se podcenjuje da je svrha umetnosti da učini da nam prolazni i kratki život (a kratak je sve i da sto godina živimo; šta je to naspram hiljada proteklih godina?!) bude lepši i ugodniji, da učini da šire sagledavamo svet i da postanemo bolji ljudi.

Pa šta i ako loše procenimo pa uživamo u nečemu što će vreme da vulgarno ispljune?! Nikakva šteta, bar smo pokušali da razumemo i uživali smo u momentu.

Za mene su vredna ona dela kojima se stalno vraćam. A i za takvu procenu je potrebno vreme, ne kao ono koje procenjuje vrednost na globalnom nivou, vreme koje tvori klasiku. Ovo je vreme naše lično, koje čini da se nečemu vratimo ili ne vratimo. Desi se da pročitamo neku knjigu ili odgledamo film, pogledamo sliku ili slušamo muziku i oduševimo se. I onda prođe neko vreme i kada se ponovo susretnemo sa našom emanacijom savršenstva izgovorimo u sebi jedno “blah” i razočarano ustanovimo kako to nije to. Ali ona dela čija prodorna lepota uvek utiče na nas je vrednost, ali opet ne opšta vrednost, već lična. Veliki broj ličnih vrednosti kroz različite dekade, epohe, odnosno vreme, formira opštu vrednost.

Ali šta je onda vrednost po sebi? Koje delo je tačno kao što je tačna Pitagorina teorema i teorija relativiteta? Usuđujem se reći da nema vrednosti po sebi, kao što nema ni morala po sebi. Lepotu određuje čovek, on je konstatuje. Ne konstatuje je prirodna zakonitost, fizika, matematika i hemija. Kao što ni moral sam po sebi nije postojan, uvek nastane kao pravilo ustanovljeno od strane ljudi. Umetnost pravi čovek, ali da ta umetnost postane Umetnost sa velikim u ratifikuju ljudi. I određeni broj ljudi u raznim vremenima koji su osunčani svetlošću dela, daju mu legitimitet i vrednost.

Šta ćemo onda sa brigom o trajnim vrednostima, dugoročnom sudbinom prave umetnosti i zadnjim vremenima? Moj skromni predlog je da se prepustimo, uživamo i uz pomoć intuicije da pravimo selekciju. Ne treba unapred razmišljati o vrednosti, već dopustiti sebi jednu estetsku širinu, jer ponekad i kratkotrajna uživanja imaju svoju svrhu. Ako ni zbog čega drugog, da posluže komparativnoj analizi i da sutra kad uočimo nešto zaista nama vredno umemo da napravimo razliku. A i to što ćemo neku pesmu sa radošću poslušati sedamnaest puta i pevušiti refren, a posle je zaboraviti znači da za nas ta pesma nema vrednost, ali nam uliva kratkoročnu radost. Poredak u našem sistemu je jasan, nema zabune, ali nama kao ljudskim bićima je i takva radost potrebna. Ne treba da je potcenjujemo. Jer život je bolno kratak i od radosti nikada ne treba bežati.

A vrednost, ona će jednom doći ili neće doći. Ona je apstraktna posledica koja planetu gura napred i koja povezuje generacije. Vreme joj daje legitimitet, a ona, vrednost, za uzvrat to isto vreme dekonstruiše. I čini, kao što nas Avgustin uči da vreme zapravo i ne postoji, da nema prošlosti (ona je samo u našem sećanju), kao ni budućnosti (u planovima nam je) već samo i samo sadašnjost. Tako i umetnost ruši pojam prošlosti i budućnosti i drži nas u sadašnjosti. Vrednost u umetnosti je trijumf života i demantija smrti.

Izdavačka kuća Treći trg ima redovni književni konkurs u četiri kategorije: prva knjiga poezije, druga ili neka druga knjiga poezije, prva knjiga proze i druga ili neka druga knjiga proze. U poslednjoj kategoriji rukopis mog novog romana Olga nacrtana na zidu uvršten je u finale konkursa. Pobednika bira uredništvo izdavačke kuće. Uveli su i opciju online glasanja na osnovu video snimka na kom autori čitaju odlomak rukopisa, te se bira i nagrada publike. Materijal možete pogledati na sledećim linkovima. Onaj ko pobedi štampaju mu knjigu i biće pozvan da čita odlomakna predstojećem 14. Beogradskom festivalu poezije i knjige u oktobru 2020.

Neka pređašnja vremena, od vremena Krstaških ratova do Drugog svetskog rata, bila su mnogo krvavija, surovija i pogubnija od naših nedaća sa korona virusom, ali ni u jednom drugom vremenu čovek nije toliko potcenio prirodu kao što je potcenio danas. Čak su i najveći zlikovci  imali poštovanja prema prirodi, dok se ona danas tretira kao sluškinja. U boga se veruje ili ne veruje, ali priroda i njena snaga su fakt koji smo zanemarili.

Priroda sigurno neće zameriti ako čovek poseče onoliko drveta da može da napravi kućicu i da se ogreje, kao što neće zameriti ako se ubije zec kako bi se utolila glad. Međutim, danas se drvo seče iz obesti, zec ubija zarad trijumfa. Više no ikad među ljudima cirkuliše sujeta, kao smrtonosni virus. Od korona virusa se umire, od sujete se odumire.

Ono što sam mogla da vidim pre diktature korone je nesklad u ljudima i žurba koja proizilazi iz tog nesklada. Jedna neprestana besmislena trka, ne za nečim konkretnim, već trka za aplauzom, lajkom i priznanjem. Udaramo se trijumfalno šakama u grudi kao majmuni u neprestanom premeravanju, čije imanje ima više ari, čiji penis ima više santimetara, čije grudi imaju veći obim, čiji automobil ima više kubika, ko ima više diploma i titula, čiji pas ima bolji pedigre, čije dete ima više medalja sa školskih takmičenja, ko će imati više luka, a ko više praunuka. Zaboravili smo da smo smrtni i da u druge svetove, ma gde oni bili ili nebili, ne nosimo ni staro ćebe, ali ni zlatan sat. Kao ni sve te titule, are, santimetre i kubike.

Otud dolazi permanentno nezadovoljstvo, plata je uvek mala, poštovanje koje dobijamo od drugih nedovoljno, kilogrami uvek suvišni, redovi uvek predugački, stalno štrči neko nezadovoljstvo, kao neposlušni čuperak.

Nemir savremenog čoveka čini da ne budemo u miru sa sobom i drugima, stalno nam nešto smeta, neprijatelja nikad ne manjka, smeta vlast, smeta opozicija, smetaju migranti, smetaju severnjaci, smetaju južnjaci, smetaju stranci, smetaju vernici, smetaju nevernici, smetaju deca, smetaju i životinje… Svako svakom smeta i svako se oseća da treba da bude privilegovan po određenom svojstvu. Nazvala bih ovo vreme posthumanističkim, ali to nije ona  pozitivna slava čoveka, uma i Dekartove rečenice mislim dakle postojim, već banalni trijumf sujete gde smo u neprestanom „jajaizmu“, ja, ja, ja i opet ja, jer niko, niko, kao ja.

Nagomilavanje kapitala i njegova neravnomerna podela doveli su do nesklada u društvu koji je došao do svog sofisticiranog maksimuma. Sa jedne strane grupa sakrivena  iza rečenice znaš ti ko sam ja?, upravlja sa onima koji stoje iza niko i ništa. Pri tome i ti iza niko i ništa grčevito traže potvrdu da se sakriju iza naslova neko i nešto. A ko baš ni u čemu ne uspe, videće pandu na nekom portalu, pod naslovom ko vidi pandu taj je genije i nahraniće sujetu. Za virus sujete, baš kao i za korona virus potreban je živ ćelijski organizam. Potrebne su tuđe uši da čuju, tuđa usta da nas pohvale, tuđe ruke da zaplješću.

Trka je otpočela još odavno, intenzivirala se, a onda se u orgazmičkom vrhuncu „rasprskao“ korona virus i obesno se pokakao po svim veličinama, kao ptica po spomenicima velikana neznajući čiji spomenik su nagrdili.

Za razliku od nekih drugih virusa, korona u političkom smislu nastupa sa pozicije levice, ne vodi računa o boji kože, imovnom stanju i svakojakim iluzornim pripadnostima. Nedvosmisleno nam govori da smo svi ljudi, ranjivi i smrtni, mali u svojoj veličini, submisivni u sopstvenoj dominaciji.

Jednom će se završiti i priča sa korona virusom. Pitanje je da li ćemo naučiti nešto i u kom pravcu ćemo usmeriti prioritete. Sartr nam je u drami Bez izlaza podario rečenicu pakao, to su drugi. Korona, to su drugi. Samo, i mi smo nekom drugi. Izmeni sebe, izmenićeš i svoju okolinu. Da li ćemo i dalje da se bahatimo našim svetim ja, sagorivim perjem, svojim imanjima i titulama ili ćemo malo više poštovati prirodu i njene tajne, ostaje dilema. Ko preživi pričaće, ali i ko preživi umreće. Nekad. Sve je relativno, samo je karantin, onaj večiti, izvestan.

Ako smo pali bili smo skloni padu.

Branko Miljković

Stari crveni budilnik histerično se oglasio poput prvih petlova. Buđenje. Sve u stanu bilo je staro, pre bi se moglo reći demode, nego retro. Prošlo je više od dvadeset godina kako mu je majka umrla (oca nikad nije upoznao, braće i sestara nije imao) i u stanu je sve ostalo kao i pre njene smrti. Od starog regala, preko šustikli, do majčinih haljina koje su uredno visile, okačene na ofingere, u starom šifonjeru. Kao da je sa tim stvarima hteo da zadrži majčin duh u boci od stana. Stari zidni sat sa klatnom bio je jedini zvuk, muzika stana. …tik-tak, tik-tak, tik-tak… I tako danima, godinama, decenijama. Često je čežnjivo gledao majčine haljine milujući ih. Jedino moderno bili su kompjuter i mobilni telefon. Nekada je jutarnja rutina počinjala sa kafom ili čajem, sada, uz pomoć korisnog internet saveta, dan je kretao tako što bi podgrejao vodu i tako toplu iskapio je naizust. Zdravo je, valja se. Onda bi uključio računar i prvo bi pregledao poštu i mreže. Uvek je postojala neka ona sa kojom se mesecima dopisivao. I sa kojom bi komunikacija prestala kada bi dotična tražila da se upoznaju. Osećao je nelagodu pri pomisli na ženu od krvi i mesa u blizini manjoj od dva metra. Što su one dalje, on je bio tvrđi, bio je više muškarac. Dok bi u fizičkoj blizini žena bio neoprostivo mek tamo gde ne treba. Zato je odabrao dame iz Australije ili neke druge daleke zemlje sa kojima je uz pomoć gugl prevoda komunicirao i razmenjivao slike. Nakon pošte i mreža pregledao je portale dnevnih novina. Politiku je preskako, to nije moja stvar, bogu božije, a caru carevo, kao i crnu hroniku, pu, pu, zlu ne trebalo, tračeve bi katkad pogledao, ali isključivo da bi ispunio dnevnu dozu zgražavanja, sve sa pogledom više desetina sekundi fokusiranim na kropovanu sliku ženske figure, na njene sise i dupe, pa ovo je strašno! Voleo je tekstove koji nas upućuju u činjenicu kako smo prepametni. Ko vidi pandu na slici taj je nadprosečno inteligentan! Uvek bi sa interesovanjem i pažnjom pročitao tekstove o problemima muškaraca srednje dobi. Život počinje nakon pedesete! Zanimali su ga poučni tekstovi o načinu ishrane i, uopšte, kako živeti. Kao da je život IKEA stolić kog po uputstvu treba sastaviti. Način na koji perete zube govori kakva ste ličnost! Sedam saveta za savršene trbušnjake! Kako do savršenih mišića! Kako do savršene linije! Savršenstvo kao imperativ i Mont Blan, u svakom slučaju. Fanatično je bio zainteresovan za tekstove o belom luku i sodi bikarboni koji će spasiti svet, kao i decenijskoj novinarskoj dilemi, maslac ili margarin. Godinama je izbegavao slaninu i svinjsku mast, jer su portali upozoravali da su kancerogeni, ali pre izvesnog vremena su demantovali sami sebe, odnosno, preneli su rezultate najnovijih istraživanja koji nedvosmisleno idu u prilog tezi da slanina i svinjska mast nisu kancerogeni. Šta više, zdravi su. Pekao je slaninu za doručak, potom je jeo i onda prao sudove. Obukao je teget pantalone ispeglane na crtu i belu košulju, stavio opasač i prazan pištolj, kako pravila nalažu (po zakonima RS radnik obezbeđenja ne sme da nosi napunjen pištolj) i otišao na posao. Radio je kao obezbeđenje u Manijus banci. Bez obzira što je pištolj bio prazan, bio je ponosan na svoje radno mesto i obavljao ga je revnosno. I tog dana autoritarno je podviknuo na bakicu gospođo, ne možete preko reda!, upozorio je neku neposlušnu nogu koja je zgazila graničnu liniju ispred šaltera. Uz to, stalno je motrio da neko od klijenata ne uzme hemijsku sa pulta koja je bila vlasništvo banke, a ljudi su imali običaj, mahinalno ili možda ne, da nakon što potpišu uplatnicu ili neki drugi dokument, da je stave u svoju tašnu. Naročito se osećao važnim i potrebnim kada bi neka zbunjena glava ušla u banku i pitala ga za neku informaciju. Kada se vratio u stan, tramvajem kao i obično, sve je bilo isto, ali sve je bilo drugačije. Kao i obično, gledao je top šop kako ćete danas kupovati, kupovaćete iz vaše fotelje i naručio gomilu bespotrebnih stvari. Opuštao se uz surfovanje internet kloakom. Na jednom portalu ugledao je naslov Saznajte za samo dva minuta da li bolujete od šizofreije! O šizofreniji je znao samo toliko da je to psihička bolest pri kojoj se halucinira. On ne halucinira. Zdrav je i radno sposoban. Ali tekst je ipak otvorio i pročitao, test koji koriste svi najpoznatiji psihijatri, klikni na video i saznaj da li boluješ od šizofrenije. Poslušno je stavio kurzor na link videa i gledao je. Nakačena na metalnu šipku koja se okretala, stajala je maska Čarlija Čaplina, sasvim identična vašarskim maskama kakve su se nosile u detinjstvu. To su maske napravljene od tanke plastike koje imaju ispupčeni i udubljeni deo koji stavljamo na lice i veoma tanku gumu privezanu sa dve strane maske kako bi mogli da je nataknemo na glavu, a da ne spada. Ljudi sa kovrdžavom i, uopšte, bujnom kosom lakše su nosili masku, nego ćelavi i kratkokosi, tankokosi i malokosi. Takva je bila i maska Čaplina iz testa, samo bez gumice. Gledao je kratki video, maska se okretala na šipci i u jednom momentu delovalo je kao da su u pitanju dve maske prilepljene jedna na drugu, tako da deluje ne kao dečija maska sa ispupčenim i udubljenim delom, već više kao dve Janusove glave. On, radnik obezbeđenja banke Manijus, on kog je zakon ponizio tutnuvši mu prazan pištolj u ruke, on koji je težio da uvek pravovremeno otkrije obmanu, on koji je završio osam razreda osnovne škole i četiri razreda srednje ekonomske, uskliknuo je ne postoje dve maske, ovo je optička iluzija. I na pitanje iz ofa koliko maski vidite odgovorio je naglas jednu! A onda je isti taj bezimeni glas, kompjuterski modifikovan rekao ako mislite da su ovde prisutne dve maske, niste u pravu, ali nemate šizofreniju. Mozak zdravog čoveka sklon je optičkim iluzijama. A ako je vaš odgovor “jedna maska”, odgovor je tačan, ali je vreme da posetite psihijatra, jer samo mozak osobe obolele od šizofrenije nije sposoban da potpadne pod moć optičke iluzije. Kraj. Tišina. Panika. Smak sveta. Znači, oboleo sam, imam šizofreniju, pomislio je krajnje ozbiljno. …tik-tak, tik-tak, tik-tak… Da, bilo mu je jasno da halucinacije nema, da nikad nije imao nikakve ispade i napade, ali upravo je rešio test koji su naučnici ustanovili i test je nemilosrdno rekao svoje. Pogledao je oko sebe, ništa više nije bilo isto. Tačnije, znao je da ništa više neće biti isto. Budilnik će postati petao panker, sat sa kukavicom operska pevačica sa velikim podvaljkom, majčine haljine će same da hodaju, njegov mali stan pretvoriće se u grobnicu. Da, ništa više neće biti isto. Ali još uvek budilnik je bio budilnik, sat sat, šustikle šustikle, a haljine haljine. Ali ništa više neće biti isto. Test je svoje rekao. …tik-tak, tik-tak, tik-tak… Sedeo je nepomično, kao da čeka šizofreniju da uđe u njega. Kao da čeka da ga otme od realnosti. Međutim, ništa se neobično nije dogodilo. Ali on je znao da ništa više neće biti isto, jer test je test i uzeo je u ruku slušalicu starog fiksnog telefona sa starinskim brojčanikom koji se okretao. Pozvao je hitnu pomoć i rekao je paničnim glasom kako će oboleti od šizofrenije i da hitno dođu po njega. Sa druge strane žice verovali su da se neko sprda sa njima, čas ravnim glasom, čas hostilno, tražili su, molili i vapili da ih više ne zove, ali, sa druge strane, i on je vapio glasom čoveka kom preti opasnost i na posletku, došla su po njega kola hitne pomoći i odvela ga u dežurnu psihijatrijsku ustanovu. Tražio je da ga vežu, jer ne odgovara za svoje postupke. Znate, oboleću od šizofrenije, ko zna šta ću videti i raditi, bolje me vežite. Zbunjeni medicinski tehničari izvukli su konopac (kog uvek nose sa sobom kad idu po psihičke bolesnike) i vezali mu ruke. Dežurni psihijatar rutinski ga je ispitao, čime se bavi, da li je oženjen, kakva mu je stolica, kako spava, sa kim živi, da li je piškio kao mali, jel sisao palac i još gomilu pitanja, koje on, radnik obezbeđenja sa pištoljem bez metaka, nije razumeo. Objasnio je doktoru kako mu se pre par sati život promenio, kako je rešio test Maska Čaplina koji mu je otkrio da ima šizofreniju i da iako ne čuje glasove i nema halucinacije, da je pitanje kad će da poludi. A onda je počeo da plače savijen na stolici. Kao da je hteo da se vrati u položaj fetusa. Čuo je zvuk zidnog sata u dobro poznatom ritmu …tik-tak, tik-tak, tik-tak…  Doktor je ustao i tako stojeći ispred radnika obezbeđenja povijenog kao smoki, veliki i moćan, sa nadlanicama na kukovima, gde ruke i laktovi liče na krila, kao anđeo u belom mantilu, kao nikad upoznati otac, kao davno umrla majka, rekao je smirite se, biće vam bolje. Ja ću učiniti da vam bude bolje. Tehničarima je naredio koje suspstance da mu daju, primio je nekoliko injekcija i ubrzo je osetio mir i olakšanje. Sproveli su ga na njegov novi krevet. Čuo je kašljucanje cimera, mljackanje, nečije pitanje kad ću ja kući?, osetio je miris nekupanja i oznojenih tela, a onda ga je preplavio neki čudan mir, blizina ljudi i lekovi ulili su mu neko prijatno osećanje,  a potom je zaspao. …tik-tak, tik-tak, tik-tak… Spavao je dugo-dugo, više od petnaest sati. Kada se probudio pomislio je ovo je moja nova porodica; nije tako loša šizofrenija, a onda je krajičkom oka ugledao novine na stoliću cimera na kojima je velikim crvenim slovima stajao naslov koji je informisao o dešavanjima u rijalitiju Miki j***o Nadeždu u štali! Zatim Zavirite u luksuzni dom Lepe Brene, ekskluzivne fotografije! I sasvim malim slovima, ali dovoljno velikim da se uoči, Test koji je zaludeo svet: tačan odgovor znaju samu šizofrenici i geniji! Njega, radnika obezbeđenja banke Manijus, nešto štrecnu, ali to nisu bili strah i zebnja, već nada i optimizam. Eto objašnjenja! Šizofrenici ili geniji! A ako ja nemam halucinacije onda nemam šizofreniju. Ali pošto sam video jednu masku, a ne dve, onda to znači… Uzbuđeno je ponovio misao u silogističkom transu onda to znači… Znači… Oduvek sam znao da ima nešto u meni, neka posebnost, neki značaj… Genije! Uzviknuo je na sav glas Ja sam genije! I nastavio je opsesivno da ponavlja tu rečenicu. Cimeri su mu vikali da ućuti, tehničari su došli sa injekcijom, osetio je da ga je igla bocnula, ali nije mario za to, jer ta igla nije bocnula dupe običnog čoveka, već dupe genija. Osetio je sreću. Osetio je mir. Zaspao je spokojnim snom jednog genijalca. …tik-tak, tik-tak, tik-tak…

2020.

Svake godine krajem januara javnost se uskomeša oko dodele NIN-ove nagrade. Pravo vreme da izmile pipci sujete i egoizma iz svakog od nas. Da, znamo svi da su nagrade, ne samo NIN-ova i ne samo književne, i ne samoo u Srbiji i Balkanu, u neku ruku politizovane i produkt zbira ukusa nekoliko pojedinaca koji nađu najmanji zajednički sadržalac tih ukusa. I? Šta ćemo sad? Tako je bilo, jeste i biće i ne vidim zašto kukati nad zadnjim vremenima i odlukom. Naročito kada nismo pročitali ni 10% konkurentnih naslova. Hteli mi to priznati ili ne u umetnosti se veliki deo afiniteta svodi na ukus. To nije kviz i sport gde subjekti sakupe određeni broj bodova koji ih pozicionira na tabeli. U umetnosti (kao i u ljubavi) preovlada ono lično. Veliki zlotvor Staljin koji je ljude ubijao kao muve bio je slab prema Bulgakovu, jer je voleo njegove knjige. Neke je ubio i za mnogo manje upućene kritike, ali prema Bulgakovu je gajio izvesnu slabost (onoliko koliko je bilo moguću sa takvim mentalnim sklopom). Nešto (kao i neko) nam se dopada ili ne dopada. Kao i mi i naše delo drugima. Tu nema mesta za ljutnju i sujetu, jer to nije lopta koja je transparentno prešla liniju. Ako neko ignoriše naše delo ne znači da je ono loše, već da tog nekog nije dotaklo, tačnije, nije mu/joj se dopalo. Kao i mi ako se ne dopadnemo nekom ne znači da smo ružni i neprivlačni, već smo određenoj osobu ružni i neprivlačni. I tu nema mesta ljutnji.

Vreme je da odrastemo i prihvatimo realnost kao takvu, a ne da kmečimo kao uplakani trogodišnjaci i vučemo druge za rukav sa rečima „necu vise da se iglam!“

Pitanje je da li mi stvaramo za nagrade ili stvaramo iz unutrašnjeg poriva pa očekujemo nagradu kao pozitivnu posledicu. Džojsa su u svim mogućim izdavačkim kućama odbili, ali on je sledio svoj unutrašnji (stvaralački) glas i na kraju je sve došlo na svoje mesto. Umberto Eko i Milorad Pavić su stekli slavu posle pedesete. Van Gog nakon smrti. Možda naše vreme dođe nekad, možda i nikad. Ono što je važno je da sledino taj unutrašnji glas i iskoristimo apsolutnu svu mentalnu, fizičku i stvaralačku snagu. I da možemo sebi reći „dala/dao sam sve od sebe“.

Sve to ne znači da sam ravnodušna prema nagradama, da bilo bi mi drago da neko obrati pažnju na ono što radim, ali ne pod svaku cenu i naravno da neću da panjkam i narcisoidno omalovažavam one koji mi nisu uzvratili ljubav.

Jedini pravi, pravedni i nemilosrdni žiri je vreme. Ono nekom svojom dinamikom sudi i presuđuje. Ono daje duplu krunu ili je oduzima nagrađenima oteravši ih u zaborav ili nenagrađene nagradi rehabilitacijom i opstankom. Hoćemo li i protiv vremena da pišemo peticiju?

Još od ranog detinjstva osim iskustvene i saznajne spoznaje sveta, bila sam sklona i intuitivnoj spoznaji koja danas može da deluje apsurdno. Današnja deca imaju internet i mogućnost informacionog saznanja. Moja generacija je bila toga lišena i naši zaključci današnjoj deci mogu zvučati kao nešto između gluposti i magijskog mišljenja. Evo nekoliko autentičnih zabluda iz detinjstva:

KURVA – Imala sam šest godina i u ulici je bilo dece raznih godina, kao i tinejdžera. Oni stariji su bili upućeniji. Kad god je neka žena lepa i sređena govorili su da je kurva i ja sam to usvojila te sam verovala da reč kurva označava lepu i sređenu ženu. Te tako, kad god sam htela da iskažem divljenje lepoti govorila sam ona je kurva.

JAPANCI I KINEZI – Tek sa trinaestak godina su mi rekle starije drugarice da decu ne donose rode. Bila sam zapanjena. Do tad sam mislila da pošten svet ne praktikuje seks. Azijete sam iz nekih iracionalnih razloga pojimala kao moralno superiorne i, sećam se, kad mi je drugarica rekla da to svi rade, upitala sam je čak i Japanci i Kinezi? na šta sam dobila potvrdan odgovor što me je zapanjilo.

TRUDNOĆA – Smatrala sam da devojkama u nekom periodu života počne da raste stomak sam od sebe, kao što grudi rastu same od sebe. Kad se žena porodi muškarac koji je zaljubljen u tu ženu zove se ocem deteta. Samohrane majke su one u koje se nije niko zaljubio. Po tom mom konceptu majka je jedna i jedinstvena, a otac može da bude bilo ko, a uz to može i da se zameni ako nije dobar.

SRPSKA DUŠA – Budući da sam odrastala devedesetih, bila sam naučena kako pripadam najsuperiornijem narodu protiv kojeg se urotio svet. Najbolji univerzitet na svetu je beogradski, najbolje doktori su srpski i slične zablude. Bila sam dete i poverovala sam da smo centar sveta i da smo naj-naj. Za svaku glupost i nemanje sam krivila „nepravedne i ničim izazvane“ sankcije. Suočavanje sa činjenicama delovalo je otrežnjujuće. Shvatila sam da smo živeli kao u Kusturičinom filmu Podzemlje.

TRULI ZAPAD – Svako pominjanje zapadne kulture i standarda vezivalo se za nemanje duše. Jeste, nama je teško jer nas svi napadaju, ali mi imamo dušu, a oni su truli zapad, mogla sam čuti. Oni koji bi javno izrekli čežnju za boljim životom i standardom bili su napadani kao plaćenici i izdajnici. Te sam tako potiskivala želje i tešila se frazom siromašna, al’ ponosna, kao i država.

ALBANCI – O Hrvatima i Bošnjacima sam imala nekog pojma, jer sam živela u Bosni, tj. znala sam konkretne primerke. Bila sam i u Hrvatskoj i u BIH. Međutim, o Albancima nisam ništa znala, sem što sam čula gomilu priča. Te sam tako zamišljala Albance sa Kosova kao krajnje retrogradne, odrastaju sa oružijem, svi muškarci nose one polulopte na glavi, valjda se keče zovu, a žene su potuljene i ubijene u pojam kao Eva Ras i Mira Furlan u filmu Lepota poroka. Mom čuđenju nije bilo kraja kada sam saznala da postoje urbane građanske albanske porodice na Kosovu koje vole umetnost, knjige i sl. Danas me je sramota što sam tako mislila iako sam bila dete i iako je moje „mišljenje“ bilo posledica propagande i neznanja.

…,

…i zato: neka su blagosloveni internet i činjenice!

Ovih dana aktuelno je pitanje pedofilije, te dajem svoj doprinos u vidu drame koju sam napisala pre nekoliko godina. Pošto ne volim crno-bele junake, dala sam likovima boju i pokušala sam da određenu problematiku sagledam šire. Strasti su samo jedan nivo problema, one same po sebi ne čine zločinca. Volja i činjenje, odnosno nečinjenje postavljaju subjekta na stranu dobra ili zla (drama je na linku):  JANUS

U mom slučaju ništa nije fluidnije od filmskog afiniteta. Kačila sam ranije neke liste omiljenih,  a onda pogledam film ponovo i shvatim da to nije to. Većinu filmova sa ove liste sam gledala po nekoliko puta i neću da se zaričem kako ih nikada neću brisati u nekim narednim listama, ali recimo da je moja ljubav prema njima stabilnija u odnosu na neki film koji sam pogledala samo jednom.

Sve što ja znam, ulice znaju bolje

svaki moj dan i svaki moj san

ulice znaju koji je.

V.I.P.

I kao što kažu citirani stihovi iz rep pesme… Uvek su mi zvanične prezentacije gradova sterilne i neistinite ili, u najboljem slučaju, delimično istinite. Kad se kaže ime grada, uvek se sugerišu i određene znamenitosti i toponimi. Ono što mene interesuje u bilo kom gradu da se nađem su ulice, objekti, ljudi, smeće, biljni i životinjski svet, grafiti, murali, estetetika, ali i antiestetika… Izvesna parastvarnost grada. Kada se neka zalutala TV ekipa nađe u Mladenovcu, zna se napamet o čemu će izvestiti gledaoce: Selters, Kosmaj, Pavlovac, Tresije, Mehana, Centar za kulturu, biblioteka, škole, park, spomenik, Seljančica, sportski centar i tačka. Za mene je Mladenovac mnogo više od toga, izvesna estetika ružnog, njegove ulice i ljudi, ruševine i nesklad, smeće i dim, rečju, milion pojedinosti koje zbirno čine identitet.

Predstavljam vam Mladenovac u 30 slika:

LUTALICE – U Mladenovcu ima mnogo lutalica. Volim ih. Oni su neopterećeni sujetom, statusom, lišeni užasne osobine svojstvene samo ljudima da moraju uvek biti u pravu. Ničiji i svačiji. Dušu jednog grada upoznaćeš kada vidiš kako se ophodi prema lutalicama.

RETKE ZVERKE – Egzotika u Mladenovcu. Džinovski pauk savršenih kraka.

SAVRŠENSTVO OBLIKA – Ponekad je potrebno da hodaš sa spuštenom glavom da bi videla/video (skrivenu) lepotu.

PUŽ 2 – Još jedan puž.

CEVI

NESKLAD

VRATA (PAKLA, RAJA ILI?)

IZGUBLJENI VEKOVI – Oprostite, koji je vek?

1897 – Srećna vam nova 1897!

1924 – Mislite, zapravo, na 1924?

21. VEK – Dobrodošli u 21. vek!

LJUŠTENJE

VEŠ

ČEMPRESI

MAKOVICA – Moja nepresušna inspiracija. Mogu da je fotkam i gledam danima i danima, iz milion uglova. Kada kažem Mladenovac, prva asocijacija mi je, upravo, tajanstvena Makovica koja Mladenovčane hrani hlebom.

ULICA BRAĆE BADŽAK – Najpoznatija ulica u Mladenovcu je Kralja Petra, ali najsceničnija je upravo ova iz podnaslova. Ja je zovem Slepa, zato što još nije u potpunosti izgrađena te nema automobila i mogu nesmetano da šetam psa.

FILOZOFIJA  RUŠEVINA

SRBIJA MEĐ’ DŽENERIKAMA – Zastava se pokunjila, kao bolestan pas kad spusti rep.

POTPALUBLJE

POTPALUBLJE 2

VOZOVI – Ako sam išta volela u Mladenovcu to je što ima prugu. Protok i povezanost su me radovali. Danas je železnica mrtva, ponekad prođe poneki putnički i mnogo češće teretni voz. Standard jedne zemlje upoznaćeš kada upoznaš njenu železnicu.

PROLAZ

SKLAD

STARO I PRASTARO

INDUSTRIJSKI DUH DAVNO UMRLE INDUSTRIJE

ZALASCI SUNCA

PROLIV – Loperamid se koristi protiv dijareje.

GRAFITI – Grad ćeš upoznati preko grafita…

DUGIN GRAFIT – …i preko onih malo drugačijjih grafita.

MURALI – Grad ćeš upoznati i preko murala.

Umesto zaključka sledi još jedan citat rep pesme:

Prođi sve ulice i pročit’o si sve knjige…

V.I.P.

UVOD

Kakvu kinematografiju nam nudi Rusija danas? U ovom tekstu osvrnuću se na ruske filmske stvaraoce koji imaju bar jedno ostvarenje u 21. veku i koji su na neki način ostavili trag. Rusija je zemlja od cca 148 miliona stanovnika i prirodno je da pored vrednih ostvarenja ima i gomila bezvrednih i trenutnih filmova. Svake godine produkcijski obiluju istorijski spektakli, melodrame i „hleba i igara“ komedije. No, ja se neću osvrtati na korov, već na cveće. Važno je napomenuti da se većina filmova finansira od državnog novca. Taj podatak je veoma bitan i činjenica da država daje većinu novca je koliko dobra, toliko i loša. Dobro je imati finansijsku podršku, ali loše je što se država meša u pitanja tematike, scenarija i umetničkog postupka. Izborom kome će dati novac, a kome neće, diktira se tematika i umetnički postupak. Čija je lopta, njegova su i pravila.  К сожалению… Država podupire istorijske spektakle, biografije o pojedincima, kao i ekranizacije ruskih književnih dela i religiozne filmove, sve sa akcentom na slavnu prošlost, dela i pojedince, kao i na patrijarhalni obrazac življenja. Naravno, kao rezultat te metode javlja se mnoštvo kičastih, populističkih i prešminkanih (ne)dela. Ono što država anatemiše je bilo koji oblik društvene kritike, kao i nepatrijarhalni oblik življenja. Osim angažovanih filmova, ruskom filmu fale i jaki ženski likovi. One su najčešće majke, sestre, žene, ljubavnice, uvek u zavisnom odnosu prema mužu, ocu, bratu, tj. muškarcu. Što je sasvim u suprotnosti od savremenih kinematografskih tokova koji su započeti sa skandinavskim serijama gde su žene nosioci radnje i samostalna bića. Pojedini režiseri su uspeli u datim okvirima da stvore vredna dela ili da se, prosto, odreknu državnog novca i uz pomoć štapa i kanapa snađu za budžet. Važno mi je da napomenem da je ovaj tekst (sve sa spiskom filmova i utiscima) krajnje ličan i da ću možda izostaviti neko savremeno rusko filmsko ostvarenje. Ambicija mi je da podelim sa vama kako vidim savremenu rusku filmsku scenu (uz sve mane) i da pokušam da vas „inficiram“ strašću za ruskim filmom, a ne da poučavam.

NIKITA MIHALKOV (1945) – „Oduvek sam smatrao da bilo koji muškarac koji želi da živi u našoj zemlji treba da odsluži armiju“

Kad pročitamo ovaj citat dotičnog, nimalo ne čudi njegova sklonost populističkim epopejama. Ako me sećanje ne vara, Nikta Mihalkov je prvi ruski reditelj za kog sam čula. Čak i pre Tarkovskog. Kad sam bila dete po bioskopima je „harao“ njegov Sibirski berberin kog su ostala deca popisivala u leksikonima kao omiljeni i o kom su pričali ljudi po ulici. Nisam delila oduševljenje mase tim povodom, a ne delim ga ni danas. Mihalkov je ušao u naše domove zahvaljujući pre svega agresivnom marketingu, ali i večno atraktivnoj temi  istok-zapad. Meni je recimo oduvek bilo odbojno u tom filmu što Oleg Menjšikov, koji je inače odličan glumac, kao neko ko je dobro zagazio u tridesete glumi dvadesetogodišnjaka. I onda imamo tu situaciju da su za njegove školske drugare odabrani ljudi svojih godina, a on, Oleg, više podseća na nekog ko im može biti otac, a ne školski drug. Svoju rediteljsku karijeru počeo je šezdesetih, paralelno sa njom razvijajući i karerijeru glumca. Meni lično, Nikita Mihalkov se mnogo više dopada kao glumac nego kao režiser. Prvi veliki rediteljski uspeh postigao je sa filmom Pomračenje sunca (1994) kog su iz meni nepoznatih razloga u Srbiji preveli Varljivo sunce. Govori nam o nekoliko porodica i sudbina tridesetih godina u Rusiji, u kriznim vremenima. Ovo jeste solidno filmsko ostvarenje koje je dobilo svoj nastavak 2011. a u nastavku je Mihalkov zapao u nešto čemu je sklon, a to je propaganda.  Isto važi i za film Sunčanica (2014) rađenom po pričama nobelovca Ivana Bunjina. Po mom mišljenju ono najvrednije što nam je dao Mihalkov i kao reditelj i kao glumac je film 12 (2007) koji je originalan i sa aspekta scenarija i po rediteljskom postupku. Mnogo manje poznat od Nikite Mihalkova, a kudikamo bolji od njega je njegov rođeni brat Andrej Končalovski.

ANDREJ KONČALOVSKI (1937) – „Naša stvarnost je ograda. Umetnik pokušava da vidi šta je iza nje. Retko ko je toliko visok da može da se propne do vrha. Mnogi na sekundu skoče i vide nešto, ali ponovo se spuste. Jedino genije ume da se zadrži i da vidi nešto što ne može da se izrazi rečima, ali što pronikne u dušu. To liči na šamanizam, ali umetnost i jeste šamanizam“

Težnja Andreja Končalovskog u filmskom radu je upravo pokušaj da vidi šta je iza gore pomenute ograde. Njegov rad na filmu počeo je 1961. godine kada je napisao scenario za srednjemetražni film Andreja Tarkvskog Valjak i violina. Sarađivaće sa njim i u Ivanovom detinjstvu (1962) i u Andreju Rubljvu (1966). Ta saradnja imaće dugoročne posledice zato što će se u rediteljskim ostvarenjma Andreja Končalovskog uočiti poetika srodna Tarkovskom koja, što je važno, nikada neće preći u podražeavanje. Sličnost se uočava u likovnosti kojoj je Tarkovski sklon i mirnim kadrovima koji podsećaju na velelepnu sliku. Kod Tarkovskog je sve podređeno tim „slikama“ dok Končalovski  u središte stavlja dramaturgiju, priču, likove. Prvi veliki rediteljski uspeh postigao je filmom Sibirijada (1978) u kom je odlično odglumio brat Nikita Mihalkov. Nominovan je tad za Zlatnu palmu, a dobio je grand pri. U 21. vek je ušao sa filmom Kuća budala (2002). Na neobičan način posredno govori o ratu u Čečeniji. U središtu radnje je jedna duševna bolnica u koju dolaze čas vojnici sa jedne strane, čas sa druge. I kroz tu bolnicu, pacijente, osoblje i pristigle vojnike vidi se apsurdnost rata, kao i psihološki  portreti. 2014. je snimio film Bele noći poštara Alekseja Trjapicina o životu jednog poštara u ruskoj glubinki.  Končalovski nam je pokazao kako 21. vek ima više lica. Samo jednu junakinju igra prava glumica, dok ostale uloge imaju naturšci koji uglavnom igraju sami sebe. I glavni junak poštar Aleksej igra samog sebe. Ono što mi se naročito svidelo je to što je Končalovski uspeo da spoji dokumentarnost i svoju dramsku priču i da napravi igrani film iako ima dokumentarnih delova.

VASILIJ SIGAREV (1977) – „Važno mi je šta se dešava u zemlji, ali to za mene nije predmet umetnosti. Ta dešavanja su više predmet publicistike nego umetnosti.“

Iz ove izjave Vasilija Sigareva možemo da vidimo i obrise njegove larpurlatističke poetike. U ruskoj kinematografiji ostavio je trag sa filmovima Vučić (2009) i Živeti (2012). Oba filma su teške drame koje ne moraju striktno da se dešavaju u Rusiji. „Primenjive“ su u bilo kom delu sveta, a da su baš ruske otkriva samo i samo jezik. Film Vučić govori o odnosu majke i ćerke koji je prožet ljubavlju sa strane deteta i „neljubavlju“ sa strane majke. Devojčica izgara za majkom i voli je do bola, dok je majci to opterećenje. Porodična drama koja je urađena poetično. Film Živeti u sebi sadrži tri labavo isprepletene priče, u stilu Alehandra Gonzalesa Injaritua, u čijem središtu je smrt bliskih ljudi i borba preživelih sa tim gubitkom. Film ima snažan vizuelni, ali i pesnički i filozofski deo. Za uspeh ta dva filma u velikoj meri je zaslužna glumica Jana Trojanova, rediteljeva supruga. Jedan od retkih primera u (savremenoj) ruskoj kinematografiji gde je žena nosioc radnje.

ALEKSANDAR SOKUROV (1951) – „Umetnost budi spoznaju, ruši prirodne granice, menja tok reke, čini da čovek bude ponosan, budi samospoznaju, posmatra rat kao čudotvorni kristal, idealizuje smrt, prikazuje ljubav anatomski precizno ili, pak, sjajno i sveže, rasprvlja se sa religijom “

Aleksandra Sokurova navodim samo i samo zbog objektivnog značaja koji ima. Lično, ništa me u njegovim filmovima nije osvojilo, zainteresovalo i oduševilo. Iako ne mogu reći da njegovi filmovi nemaju izvesnu originalnost. Njegov rediteljski opus je poprilično veliki, broji skoro šezdeset ostvarenja u koje spadaju dugometražni filmovi,  kratkometražni, tv i drame. Prvi njegov film koji sam odgledala bio je Drugi krug (1990) koji govori o mladiću koji treba da sahrani oca, sve sa propratnim vizuelizovanim osećanjima, sa vrlo malo dijaloga, koja prate jednu takvu situaciju. Ovakav siže deluje primamljivo, ali realizacija, koja teži visokom arthausu, meni je bila dosadna, pasivna i neatraktivna. Što ne znači da neko drugi neće uživati, samo dozvoljavam sebi da budem lična i iskrena, bez pretenzija na vrednosne kvalifikacije. Film Ruska barka (2002) se deševa u Ermitražu, slučajni posetilac ide od odaje do odaje  i gleda znamenitosti, a uz to posmatra i druge posetioce. Ovaj film je svakako zanimljiviji od Drugog kruga, ako ni zbog čega, a ono zbog Ermitraža i originalnog rediteljskog i scenarističkog postupka, ali ako govorimo samo o filmu kao filmu, ne mogu reći da me je osvojio. Rekla bih pre da je reč o dobrom eksperimentu. Otac i sin (2003) ima nežnu poetsku notu koju volim u filmovima, o nežnom odnosu oca i sina tinejdžera, ali hermetičnost mi je i ovde zasmetala i omela me da uživam. Sve je i previše nežno za jedan takav odnos, uz šapate i sentimentalnu muziku. Deluje više kao ljubavni film o dva muškarca, nego o ocu i sinu. A sudeći po kritikama nisam jedina koja je uočila homoerotsku notu. Obradovala sam se kada sam videla da je Sokurov ekranizovao Geteovog Fausta, smatrala sam da to čak ni Sokurov ne može da upropasti, još na nemačkom jeziku. Međutim, Sokurov je ostao Sokurov i iako je ispoštovao Getea, ostao je veran svojoj neodređenosti, sporosti, hermetičnosti, dosadnjikavosti. Definitivno mi njegov stil ne leži, on kao autor i ja kao gledalac nikako nismo dobra kombinacija, ali visoke ocene koje gledaoci daju njegovim filmovima i prestižne nagrade koje je primio govore da ga ne doživljavaju svi kao ja, što znači da neko ko ovo čita možda i nađe ono nešto u njegovom delu. Meni to nije uspelo, čak sam i smislila rečenici „dosadno ko Sokurov“.

 JURI BIKOV (1981) –  „Smatram da stvarati treba po nagonu, intuitivno. Što je manji budžet, to je više altruizma kod ljudi koji rade na njemu“

Kao što za Hemingveja kažu da je mačo pisac, tako može da se kaže i za Bikova da je mačo reditelj. Proslavio ga je film Živeti (2010) koji je u formalnom smislu atipičan iako poštuje dramaturše zakonitosti kao npr. uvod, razrada, kulminacija i zaključak. Kriminalac Andrej beži od drugih kriminalaca i sretne njemu nepoznatog porodičnog čoveka Mihaila koga je prinudio da mu pokaže put po prirodi da bi umakao progoniteljima. Radnja filma prati upravo taj beg i ljudsku prirodu sa svim instinktima, emocijama i ostalim „ukrasima“. Andrej nam sugeriše da je čovek zver, životinja, isključivi produkt prirode, dok je Mihail pobornik teorije da je čovek socijalno biće. Razvoj događaja ide u prilog „andrejima“ nasuprot „mihailima“, jer se i Mihail „poandrejio“. Mihail na zahteve Andreja stalno zapitkuje A kako ću ja to? Ne umem, ne mogu. Dok sa strane Andreja uvek usledi rečenica Želiš da živiš? Onda možeš. To bi bila antiteza po Bikovu, ponavlja se više puta i zajedno sa vizuelnim delom govori nam da je ljudska priroda na sve spremna zarad opstanka. Major (2013) govori o korupciji u policiji i opet sa negativnog aspekta o ljudskoj prirodi. Radnja bi se ukratko mogla opisati u rečenici: policajac slučajno ubije dečaka na ulici i sve čini da prikrije zločin. Ovaj film ima sasvim drugačiju radnju od filma Živeti, ali se idejno nastavlja na njega, jer i tu je prisutna duhom (iako nije izgovorena) rečenica Želiš da živiš? Onda možeš. Policajac želi da živi, da ne robija i na sve je spreman da  izbegne kaznu, jer on svoj zločin nije uradio namerno. Film Budala (2014) kao i prethodna dva filma može da se posmatra u alegorijskom ključu, mada u njemu, za razliku od prethodna dva, nije prisutan mačizam u tolikoj meri. Mladić Nikitin primeti nepravilnosti na zgradi i uvidi da će se zgrada srušiti i tako dovesti u opasnost život osamsto ljudi. Obaveštava o tome nadležne, ali oni ga smatraju za budalu, on je savremeni Miškin, budala, idiot, a zapravo jedini koji je nosilac dobra. Pokušava da dokaže da će se zgrada srušiti i na taj način se bori sa ruskom birokratijom, sujetom, predrasudama, „sveznajućima“ i ostalim pošastima. Nije teško zgradu uporediti sa Rusijom, a Nikitina sa onim poštenim pojedincem, sa dobrotom koja će spasiti svet ali samo ako mu dopustimo da ga spase.

ANDREJ ZVJAGINCEV (1964) – „Ekran nam daje mogućnost da posmatramo čoveka sa strane, ne u onom momentu kada on sebe predstavlja u najboljem svetlu, već onda kada on sam računa na to da ga niko ne posmatra“.

Stvaralaštvo Andreja Zvjaginceva, njegovih pet igranih filmova, upravo prikazuju ljude koji su u onim ličnim i nereprezentativnim momentima. Andrej je jedan od najpoznatijih savremenih ruskih reditelja i najinteresantniji zapadnom gledaocu. Kažu da je dominantna crta ruskog mentaliteta slovenska melanholija, težina, namrgođenost i sporost. Za Sibirce to još više važi, verovatno tome doprinosi to što su „na kraju sveta“ i klimatske prilike koje im daruju veliku hladnoću. Sibirac Zvjagincev je otelotvorenje takvog Rusa, što sam uočila u intervjuima sa njim koje sam gledala, ali i u njegovim filmovima. On savremenog Rusa i Rusiju prikazuje ogoljeno, bez ukrasa i maski. Veliki uspeh koji uključuje i Zlatnu palmu u Kanu dobio je za svoj prvi igrani film Povratak (2003). Dva brata tinejdžera žive sa majkom i odjednom, niotkuda, pojavljuje se otac koji naprasno hoće da uspostavi očinski autoritet. Stariji sin se pokorava, dok mlađi pruža otpor. Ovaj film ima složenu psihološku strukturu i odnosi su umetnički lepo i hirurški precizno opisani. U ovom filmu kroz svoje junake, Zvjagincev pokušava da pokaže u opštem smislu stubove porodice, tačnije, pokušava da odgovori na pitanje šta znači biti otac, šta znači biti sin, šta znači biti stariji brat, šta znači biti mlađi brat i, na kraju krajeva, možda i najmanje uspelo u ovom filmu jer je po strani, šta znači biti majka. U filmu Izgnanstvo (2007) Zvjagincev nastavlja da se bavi porodicom, ovoga puta reč je o pokušaju odgonetke šta znači biti muž i šta znači biti žena. Kao i pojmom ljubomore i poverenja. I nečega što bi mogla biti kunderovska šala koja leži u osnovi. Jer zaplet počiva upravo na jednoj šali koja će gledaocima biti poznata kada dođu do samog kraja filma. Ufilmu Elena (2011) politički momenat je nešto izraženiji nego u prethodna dva filma, ali i ovde on nije banalan i direktan, već kao pozadina. Prikazuje savremenu Moskvu i odnos između jednog starijeg para gde akteri pripadaju različitim klasama, kao i njihovom odnosu prema deci. Ovaj film je veoma pesimističan, jer dovodi pod pitanje ljubav, humanost, kao i klasno mešanje. Gorak je i crn i po duhu je blizak Zvjagincevljevom poslednjem filmu Neljubav (2017) koji je u mraku, gorčini i „neljubavi“ otišao još nekoliko koraka napred. Ovde je reč o paru srednjih godina koji imaju dete i koji se toliko ne vole da ta mržnja uznemiruje i nas koji gledamo. I kad se desi da im nestane dete supružnici koji su pred razvodom se ne zbližavaju, kako  to obično biva u takvim momentima, već mržnju osećaju još snažnije. Takođe, u odnosu na Elenu, u Neljubavi Zvjagincev kroz kadrove u javnom prevozu opisuje i savremeno otuđenje gde svako gleda samo i samo u svoj telefon, zatim robovlasničke firme gde su vlasnici i šefovi verski fanatici koji žele da zaposle samo oženjene i nerazvedene, želi da prikaže ljudsku površnost i dominaciju novca i potrage za njim. I ne kažem da toga nema, ali mi se čini da je Zvjagincev u ovom filmu preterao sa crnom slikom. Iako je sam reditelj rekao da iako je film fikcija da je „modele“ imao u stvarnom životu, te navodi primer vlasnika jedne velike ruske mlekare koji je baš kao i Brada iz njegovog filma zapošljavao isključivo oženjene i udate i davao otkaz ako se neko razvede. Moram da napomenem i to da je film Neljubav nastao tako što je Zvjagincev hteo da napravi rimejk Bergmanovog filma Prizori iz bračnog života. I kako su se pregovori sa nosiocima autorskih prava rastegli, nastao je film Neljubav. U jednom intervjuu je rekao da nije odustao od Bergmana na ruskom i da će možda jednom ipak napraviti Rimejk Prizora iz bračnog života. Između Elene i Neljubavi, postoji još jedan Andrejev film, ponajviše političan, a to je Levijatan (2014). Politički deo u ovom filmu je najdirektniji, mada je i dalje veran svojim stilskim opsesija, mraku oko i u čoveku i disfunkcionalnoj porodici, ali ovde postoji i motiv korupcije i politike koji, doduše indirektno, ali jasno govori o (ne)prilikama u savremenoj Rusiji. Zvjagincev je svakako režiser koji ne ostavlja nikoga ravnodušnim, bavi se aktuelnim temama i čovekom na jedan ogoljen način. Njegova rediteljska veština je savremena i moderna. Polaže pažnju na likovnost u filmu, baš kao i Tarkovski i na izvesnu sporost. Njegovo filmovi su moderni, mračni i hladni,  gde su likovi u kojima gore osećanja koja su češće destruktivna i mračna, nego pozitivna. Njegovi filmovi su teški, ali i estetski uspeli i originalni. Ne mogu da kažem da su katarzični kao Trirovi, ali svakako ostavljaju dubok utisak.

VLADIMIR HOTINENKO (1952) – „Religiozna tematika je složenija od bilo koje druge, tiče se tajne, pristup je uvek duboko ličan.“

U njegovim filmovima i serijama, često se provlači religiozna tematika. Susrela sam se sa stvaralaštvom ovog režisera devedesetih godina kada je RTS emitovao film Makarov (1993) koji govori o junaku Makarovu koji nalazi pištolj marke kao i njegovo ime, Makarov, i život mu se menja. Možda ovako kad se pročita deluje banalno, ali daleko je od toga. Pogledala sam ga opet nedavno i ponovo me je osvojio kao i u detinjstvu. Ali tema iz Makakarova nije tematika karakteristična za Vladimira Hotinenka. U svom radu ima tri dominantne struje: umetničke serije, religiozni filmovi i istorijski filmovi. Poslednji su najmanje značajni.  Film Musliman (1995) ostavio je dubok utisak. Osamdesetih i devedesetih godina, Ruski vojnici odlazili su u rat u Avganistan. Takva je i sudbina glavnog junaka kog glumi, po mom mišljenju, najbolji ruski glumac Jevgenij Mironov. On se vraća u svoje selo, ali preobraćen, uzeo je muslimansku veru. Međutim, u selu ga kao takvog gotovo niko ne prihvata. Jedino ga razume pravoslavni sveštenik. Ovo nije film od onih koji veru bezuslovno brane ili napadaju, već se bavi tom tematikom na jedan dublji način. Pokazuje ljude kao pohlepne, površne i poročne i kao one koji koriste veru kao oružije, ali prikazuje i one kojima je vera spas. Šarmu filma mnogo su doprineli glumci, pomenuti Mironov i Aleksandar Bauljev, kao i Nina Usatova. U religioznom maniru su i filmovi Pop (2009) i Naslednici (2015). Serija Dostojevski (2010)  je odlično urađena. Naslovnu ulogu igra, takođe, Jevgeni Mironov. Hotinenko se bavio Dostojevskim i u seriji Zli dusi (2014) koja se meni veoma dopala i koja iako ne odstupa mnogo od samog Dostojevskog veoma je moderna u kadriranju i pristupu.

VLADIMIR BARTKO (1946) – „Mistika deluje na one koji veruju u nju.“

Vladimira Bartka sam upoznala pre svega kroz ekranizaciju velikih dela klasične književnosti. Tu mislim na serije Idiot (2003) i Majstor i Margarita (2005). Na prvi pogled se čini da je lako ekranizovati velika dela Dostojevskog i Bulgakova, jer može da se šlepa uz nečiju veličinu, ali istina je ta da uz dobro književno delo mora da ide i atraktivna i originalna ekranizacija koja će kvalitativno u vizuelnom vidu da prati literarnu veličinu. Bortko je u tome uspeo. Moram opet da pohvalim Mironova, od svih ekranizacija Idiota, on je najuspeliji Miškin.

KAREN ŠAHNAZAROV (1952) – „Kako mogu postojati evropske vrednosti, kineske vrednosti, indijske? Ljudske vrednosti su jedinstvene. Jedinstvene su zato što smo mi biološki povezani, svi smo zajedno. Postoje opšte ljudske vrednosti.“

Filmovi Karena Šahnazarova su komedije, često ulazi u polje soft fantastike ili magičnog realizma. Započela sam druženje sa ovim rediteljem sa filmom Kurir (1986) koji je imao humor karakterističan za Šahnazarova, ali i realizam od kog je u svojim kasnijim delima odstupio. Mi iz Džeza (1983) je komedija mjuzikl, omaž džez muzici i sovjetskom periodu. Šahnazarov ideološki brani SSSR i smatra da se u to vreme nije tako loše živelo, kako mnogi govore. Filmovi Grad Zero (1988), Careubica (1991) i Dan punog meseca (1998) su tipično šahnazarovski, sa humorom, fantastikom ili magičnim realizmom i apsurdnim situacijama. Film Paviljon broj 6 (2009) koji je ekranizacija istoimene  Čehovljeve pripovetke je po mom mišljenju remek delo. Odlični Vladimir Iljin je igrao doktora Ragina koji polako počinje da ludi. Dok su duševne bolesnike igrali pravi duševni bolesnici, što je bilo kritikovano. Film je ispao tako dobro i drugačije od bilo čega viđenog. Ako ga sa nečim moram uporediti, to bi bio Trirov film Idioti (1998). A još je u uspeo da ubaci humor što je posebno bilo teško, uzevši u obzir da je to ekranizacija Čehova.

ALEKSEJ BALABANOV (1959-2013) – „Ne smatram da je film umetnost.Umetnost je kada čovek nešto radi sam. Slikar stvara umetnost, pisac stvara umetnost, ali kada zavisiš od pedeset ljudi – kakva je to, do đavola, umetnost?“  

Iako je ekranizovao Kafkin Zamak (1994), stvorio film O zverima i ljudima (1998) čija radnja je smeštena na početak dvadesetog veka, film Reka (2002) gde je radnja smeštena u devetnaesti vek i Morfijum (2008), ekranizaciju Bulgakova, Balabanov je najpoznatiji po realističnim socijalnim dramama smeštenim u savremeno doba. Verujem da je većini najpoznatiji po filmovima Brat (1997) i Brat 2 (2000) u kojima tragično nastradali glumac Sergej Bodrov igra romantizovanog mladog kriminalca Danilu Bagrova koji ležerno šeta ulicama Moskve, Sankt Peresburga i Amerike, sa slušalicama u ušima preslušava ruski rok, i kao Raskiljnikov deli pravdu, te, robinhudovski, napada bagru i ohole, a pomaže sirotinji i dobrima. I uz sve to neguje kult brata, gde brat ima i konkretnu i simboličku funkciju. Brat se voli, brat se poštuje, na brata se ne diže ruka, bratu se prašta. Kao i Kopolini Kumovi, i Balabanovljeva vizija kriminalaca je romantična i poetizovana, ali ako uzmemo u obzir vreme kada su pravljeni ti filmovi, postsovjetske devedesete koje nisu bile ništa manje sirove i surove od srpskih, nalazimo bar delimičnu motivaciju. Filmovi Brat i Brat 2 imaju nekog, što bi se reklo, šmeka, atmosferu, ležernost i svojevrsnu lepotu. A kako su ocene i vreme pokazali i kultni status. Meni je najdraži Balabanovljev film Rat (2002) koji na jedan direktan, estetski uspeo i psihološki dubok način govori o ratu u Čečeniji. Film koji se uslovno može posmatrati kao antiratni koji pokazuje mehanizme propagande, časti i stradanja.

PAVEL LUNGIN (1949) – Poezija je šapat boga na uho.

Ne mogu da pomislim na Pavela Lungina, a da ne pomislim i na glumca Pjotra Mamanova. Iako je imao i jedan film pre nego što je snimljen čuveni Taksi-bluz (1990), Mamanov je Lunginovo otkriće, koloritni naturščik specifičnog glumačkog izraza, kao i načina života. Dovoljno je reći da je Mamanov rođen i odrastao u centru Moskve i da je te blagodeti ostavio i preselio se na selo da živi sa životinjama. Taksi-bluz je dobio nekoliko svetskih nagrada, uključujući i Zlatni globus za kategoriju najboljeg stranog filma i Zlatnu palmu za najbolji scenario. Sa Mamanovom je sarađivao i u filmu Ostrvo (2006) o jednom neobičnom kaluđeru i vernicima, kao i u filmu Car (2009) o životu Ivana Groznog. Ostrvo na Imdb-u ima ipozantnu ocenu gledalaca 7.9 što je retkost za neki ruski film. Lunginovi filmovi u kojima ne glumi Mamanov nemaju ono nešto. Mnogi se ne bi složili sa mnom i naveli bi film Oligarh (2002) koji je mene ostavio ravnodušnom.

ALEKSEJ UČITELJ (1951) – Ovde uvek postoji osećaj umetničke borbe. Moskva ti ne da da se opustiš i tera te da budeš sve bolji i bolji, smeliji i jači.

Ovog režisera sam zavolela zbog filmova Dnevnik njegove žene (2000) i Šetnja (2003). Prvi je biografski film o Ivanu Bunjinu, gde je „prošvercovana“ zapravo priča o njegovoj ljubavnici Galini Plotnikovoj koja ga je ostavila zbog ljubavnice. Ne znam kako je ruskom cenzorskom situ promakla takva tematika, ali u svakom slučaju, rezultat je jedan neobičan i lep film, gde žena nije isključivo u trpnom stanju. Film Šetnja je u formalnom smislu smelo i originalno ostvarenje, gde je ceo film sniman u eksterijeru, na ulicama Sankt Peterburga gde pratimo šetnju mlade junakinje i ljude koje sreće tokom te šetnje. Eto, i tu Učitelj odstupa od ruskih patrijarhalnih trendova i daje ženi da bude nosioc radnje.

KIRIL SEREBRENIKOV (1969) – Sreća nije samo radost, osmeh i bezbrižnost, sreća je mišljenje, žeđ za znanjem, stvaralački proces, putovanje po svetu ili po sopstvenoj fantaziji, gde nema nikakvih granica.

Serebrenikov je više aktuelan kao pozorišni, nego filmski reditelj. On je jedan od retkih reditelja koji me je više zaintrigirao filmom koji nije snimio, a ne onim koji jeste. Reč je o biografskom filmu Čajkovski, o slavnom kompozitoru. Država je stala iza njega finansijski, ali sve do onog momenta kada su pogledali scenario i videli da se Serebrenikov ne odnosi ignorantski prema činjenici da je Čajkovski bio homoseksualac. A onda je nastupilo prepucavanje u maniru izbaci-neću-izbaci-neću što je dovelo do toga da film ipak ne bude snimljen. Nadam se da će Kiril negde naći novac i snimiti film onako kako želi. Kao stvaraoca, sa ovim rediteljem sam se „družila“ posredstvom filmova Jurjev dan (2008), Prevara (2012) i Učenik (2016). U sva tri filma Serebrinikov teži teškom i umetničkom filmu, a u poslednjem navedenom i angažovanom gde mu je na meti sveštenstvo i obrazovni sistem. Uzevši u obzir da često kritikuje vlast i poluge društva, ne čudi da mu je ta ista vlast našla proneveru nekih silnih miliona, drogu i kao posledicu navedenog zatvor. Uz Kirila je stala mnogobrojna ruska filmska javnost što je učinilo da vlast „smekša“ pa da  mu pravi zatvor zamene za kućni. Oni malobrojni misle da gde ima dima ima i vatre, dok većina smatra da je Kiril Serebrenikov žrtva svojih stavova javno izraženih i da je kažnjen za istup, a ne za stvarno delo.

ZAKLJUČAK

Primetno je da nema ženskih reditelja. Mogla sam da navedem Renatu Litvinovu (1967) sa svojim (pre)visokim arthausom koji je toliko visoko da imam problem da ga sagledam iako je Litvinova odlična kao glumica u komedijama, sa specifičnim tonom, nešto kao naše Vesna Trivalić i Seka Sablić. Zapažena je bila i Valerija Gaj Germanika sa tinejdžerskim filmom Svi će da umru, samo ja ću da ostanem (2008), ali pošto ima samo taj jedan film vredan pomena, nisam joj dala posebno poglavlje. Ono što je zajedničko ruskom i holivudskom filmu je anatemisanje ženske starosti. Reditelji će pre da odaberu četrdesetogodišnjakinju da je šminkeri transformišu u baku, nego što će angažovati stariju glumicu. Savremena Rusija nam nudi mnogo loših filmova (ako sagledamo celu hiperprodukciju), ali to ne znači da nema bisera koji će ostati.

Na sici nije Katarina, već Buba.

Nekoliko dana nakon što je neko otrovao Katarinu, desilo se nešto čudno. M. i mene zaprati lutalica koja mnogo liči na nju. Ne moram ni da pominjem da psi koji izgledaju kao Katarina nisu tako česti. Malena je prešla za nama oko kilometar i logički sled je bio da je uzmemo. Bila joj je povređena nogica i sva je izgladnela. Veterinar je rekao da ima između šest i osam meseci. Povrede su sanirane, primila je prvu vakcinu i adaptirala se na život u stanu. A i mačka ju je odlično prihvatila. Dobila je ime Buba.

U Mladenovcu na ulici ima pasa više no ikada. Što su trovači angažovaniji, pasa ima sve više. To je kao neki metafizički otpor, da ne kažem inat. Dok truješ život, truješ sebe. Tako nekako… Uzdam se u kosmičku pravdu.

Dana 26. 6. 2019. neko je sebi dao tu slobodu da bude gospodar života i smrti. Na području centra Mladenovca bačen je otrov i nekoliko pasa, uključujući i moju Katarinu je srtradalo. Moja ljubav umrla je u najvećim mukama. Neko ko otrov baca postarao se da ga baci onda kad veterinari zatvaraju ordinacije. U pola osam uveče je izvedena da piški, nešto je gricnula, počela da se nekontrolisano trese i kaki. Vođena je od veterinara do veterinara, ali mnogi su imali zatvorene ordinacije. Na kraju smo našle veterinara, ali spasa joj nije bilo. Veterinar kaže da je u pitanju neki mnogo jak otrov.

Kod ljudskih bića bar postoji čin sahranjivanja koji se produži na nekoliko dana i koji porodici pomogne da prihvati i podnese neminovno. Katarina, koja je bila zdrav i živahan pas izvedena je u pola osam, a sahranjena u pola deset. Nedovoljno vremena da se opasuljim šta se zapravo desilo.

Najgore je to što trovači nisu izolovan slučaj. Postoji gomila tema po internetu gde se ovakav čin opravdava. Gorda je ta superiornost ljudskih bića. Danas nam smetaju psi, sutra će komšije, prekosutra Romi, a već naredni korak je zločin unutar same porodice. Za mene je crvena granica smrt drugog bića. Nema pravo niko da bude gospodar života i smrti.

Ljudi razmišljaju usko i smatraju sebe privilegovanom kastom. Ne znaju koliko su ništavni pred prirodom. Dovoljan je jedan jači zemljotres da nas sve zbriše sa lica zemlje. Preozbiljno shvatamo istoriju, naciju, veru, svetinje, ali sve je to krhko i uništivo. Ja sam za to da dok smo ovde, na toj krhkoj zemlji, darujemo jedni drugima ljubav i dobrotu. Jer na kraju krajeva, sve se svede na to.

Nekada je robovlasništvo bilo norma, pa su Aristotela gledali kao budalu zato što je robovima dao slobodu. Danas je rovovlasništvo krivično delo, mada egzistiraju derivati robovlasništva u vidu ekonomskog ropstva i sl. No, to je druga tema.

Nisam čula da je taj neko ko truje pse po Mladenovcu izašao ispred nekog vlasnika uspravljene kičme sa konkretnom zamerkom. Neko deluje podmuklo, bez da se oglasi. I to je čovek. Član društva. Možda muškarac, možda žena. Možda roditelj. Možda akademski građanin. Možda baka ili deka. U šta smo se to pretvorili kao ljudska vrsta?!

Ako postoji neki problem o tome treba da se razgovara i da se problem reši sa međusobnim uvažavanjem. Žao mi je što je neonacizam na snazi i što bi neki opet da uvedu gasne komore.

Nema superiornih bića. Pred zemljotresom, cunamijem i atomskim katastrofama svi smo jednaki. Ko se otrova lati od otrova će i da strada. I ne, ne pretim, verujem u kosmičku pravdu koja će sve da poravna. Mislite o tome…